36647) Nikola Milošević komplet 7 knjiga , Beletra Beograd 1990 , Izabrana dela u 7 knjiga , mek povez, format 14 x 20 cm , latinica, sadrži sledeće naslove : 1) Psihologija znanja , 440 str. 2) Dostojevski kao mislilac , 383 str. 3) Marksizam i jezuitizam , 189 str. 4) Antropološki eseji , 276 str. , 5) Polemike , 275 str. 6) Negativni junak , 216 str. 7) Ideologija , psihologija i stvaralaštvo , 282 str.

Bitak i vrijeme - Martin Heidegger BITAK I VREME HAJDEGER BITAK I VRIJEME HAJDEGER - preveo s njemačkoga Hrvoje Šarinić - uvod u `Sein und Zeit` Gajo Petrović -Naprijed ,ZAGREB , 1988 godina ,2 izdanje - CLXVIII + 510 strana očuvanost 5 - ,ima samo 2 potpisa hemijskom na pocetku knjige ,bivseg vlasnika Ova knjiga nemačkog filozofa Martina Hajdegera (1889–1976), po mišljenju mnogih, najznačajnije je filozofsko delo u 20. veku. Polazeći od osnovne teme svog učenja – pitanja o bitku bića kao takvog i u celini, i krećući se u svojim istraživanjima po najraznovrsnijim oblastima – ujedno razmatrajući celokupnu istoriju filozofije i kulture, Hajdeger nastoji da uspostavi poslednji osnov svega postojećeg i sveg našeg znanja o bitku. Svojim idejama ova knjiga uticala je i utiče ne samo na savremeno filozofsko mišljenje već i na brojne nauke – medicinu, teologiju, umetnost...Knjiga Bitak i vreme prevedena je na veliki broj svetskih jezika, a pred našim čitaocima je prvi prevod knjige na srpski jezik u godini jubileja, u kojoj se obeležava osamdeset godina od prvog objavljivanja ovog remek-dela filozofske misli. Martin Hajdeger (1889 - 1976) je bio nemački filozof. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije. Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu. Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio `Istorijski poziv Nemačke...`. Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera. Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 1976. Najznačajnija dela Martina Hajdegera su : Biće i vreme, Šta je metafizika, Šta je filozofija, Kant i problemi metafizike, O biti razloga, O biti istine, O humanizmu, Identitet i razlika, Niče, Šumske staze... Posle dolaska Hitlera na vlast 1933. godine Hajdeger se učlanjuje u nacionalsocijalističku partiju i biva izabran za rektora Univerziteta u Frajburgu. Te godine drži i poznati rektorski govor u kome govori o pozivu nemačkih univerziteta u novom vremenu. Njegova karijera se međutim zbog neslaganja sa nacistima završava već 1934. godine. Ostaje učlanjen u nacionalsocijalističku partiju sve do završetka rata. Zbog svega ovoga francuske okupacione vlasti mu brane da predaje na univerzitetu sve do 1951. godine kada nastavlja i zadržava se na redovnim studijama sve do 1967. (MALI BELI ORMAR ,CAR ,U SOBI)

Indijski idealizam Surendranath Dasgupta iznosi različite tokove idealističke misli u Indiji koja je proistekla iz Upanišada (oko 700. pre Hrista) i kasnije iz budizma, objašnjavajući u kom smislu se ove teorije mogu nazvati `idealizmom`, iznoseći značajan doprinos svake od glavnih Upanišade i poređenje budističkog idealizma sa Šankarinim (800. godine nove ere) i nekim njegovim sledbenicima. odlično očuvana LOK.1

ESTETIKA 1-3 - Georg Vilhelm Fridrih HEGEL Izdavač: KULTRURA Beograd - filozofska biblioteka Godina izdanja: 1970. Povez: tvrd povez sa zaštitnim omotom Pismo: latinica Stanje: dobro

U dobrom stanju Izdavač: Naprijed Godina: 1974-1979 Broj strana: 278+304+338+397 Format: 22.5x14 Povez: tvrd Najkompletniji udžbenik za estetiku, koji se koristi i danas. I. Povijest filozofskih problema II. Epoha estetike III. S onu strane estetike IV. Smrt estetskog

SADRŽAJ PREDGOVOR ABADONA ADAM I EVA AZAZELO „ALEKSANDAR PUŠKIN“ ALEKSANDAR RJUHIN ALOJZIJE MOGARIČ ARKADIJE APOLONOVIČ SEMPLEJAROV ARČIBALD ARČIBALDOVIČ AFRANIJE AHMATOVA, Ana Andrejevna (Gorenko BARON MAJGEL „BATUM“ „BEKSTVO“ „BELA GARDA“ BELI, Andrej BELOZERSKA, Ljubov Jevgenjevna BERĐAJEV, Nikolaj Aleksandrovič BEHEMOT „BEŠE MAJ“ „BLAŽENSTVO“ „BLISTAVI ŽIVOT“ „BOEMIJA“ „BRATSTVO LICEMERA“ „Br. 13 – ZGRADA ELPIT-RABKOMUNA“ „BUDUĆE PERSPEKTIVE“ BULGAKOV, Afanasij Ivanovič BULGAKOV, Ivan Afanasjevič BULGAKOV, Nikolaj Afanasjevič BULGAKOV, Sergej Nikolajevič BULGAKOVA, Varvara Afanasjevna BULGAKOVA, Varvara Mihajlovna BULGAKOVA, Vera Afanasjevna BULGAKOVA, Jelena Afanasjevna BULGAKOVA, Jelena Sergejevna BULGAKOVA, Nadežda Afanasjevna BUHARIN, Nikolaj Ivanovič VELIKI BAL KOD SATANE VOLAND „DANAK USHIĆENOSTI“ „DANI TURBINIH“ DEMONOLOGIJA DOM GRIBOJEDOVA „DON KIHOT“ „ĐAVOLIJADA“ „EGIPATSKA MUMIJA“ ŽORŽ BENGALSKI „ZAPISI MLADOG LEKARA“ „ZAPISI NA MANŽETNAMA“ „ZASEDANjE POVODOM JUBILEJA“ „ZVEZDANI OSIP“ „ZLATASTI GRAD“ „ZOJKIN STAN“ IVAN BEZDOMNI „IVAN VASILjEVIČ“ „IZGUBLjENO OKO“ „JEDAN DAN NAŠEG ŽIVOTA“ „JEZERO SAMOGONA“ JEZIK I STIL JEŠUA HA-NOCRI JOSIF KAIFA JUDA IZ KIRIJATA „JURIJ SLjOSKIN (SILUETA)“ „KANSKA VATRA“ KANT, Imanuel „KIJEV-GRAD“ „KINESKA PRIČA“ „KOBNA JAJA“ KOROVJOV-FAGOT „KRŠTENjE OKRETANjEM“ „KURS ISTORIJE SSSR“ LAPA, Tatjana Nikolajevna LEVI MATEJ LENjIN LjAMIN, Nikolaj Nikolajevič MAJRINK, Gustav MAJSTOR „MAJSTOR I MARGARITA“ „MALOUMNI ŽURDEN“ MARGARITA MASONERIJA „MEĆAVA“ „MINjIN I POŽARSKI“ 12 MIHAIL ALEKSANDROVIČ BERLIOZ 520 „MOLIJER“ „MORFIJUM“ „MOSKVA DVADESETIH GODINA“ „MOSKOVSKE SCENE“ „MRTVE DUŠE“ (dramatizacija) „MRTVE DUŠE“ (filmski scenario) „MUZA OSVETE“ „MULINI SINOVI“ „NAPAD“ NASTAVCI „MAJSTORA I MARGARITE“ „NEDELjA PROSVEĆIVANjA“ „NEOBIČNI DOŽIVLjAJI JEDNOG DOKTORA“ NIKANOR IVANOVIČ BOSOJ NIČE, Fridrih „PETAR VELIKI“ PETLjURA, Simon Vasiljevič „PEHAR ŽIVOTA“ „POD PETOM“ „POZORIŠNI ROMAN“ PONTIJE PILAT POPOV, Pavel Sergejevič „PREDSTAVA LORDA KERZONA“ „PRESTONICA U NOTESU“ „PSALAM“ „PSEĆE SRCE“ „PURPURNO OSTRVO“ (drama) „PURPURNO OSTRVO“ (feljton) „PUTOVANjE PO KRIMU“ „RADNIČKI GRAD-VRT“ „RAT I MIR“ „RAŠEL“ „REVIZOR“ SALTIKOV-ŠČEDRIN, Mihail Jevgrafovič SJENKJEVIČ, Henrik SLAŠČOV, Jakov Aleksandrovič „SLUČAJ KOMAROV“ SOKOV ANDREJ FOKIČ „SPIRITISTIČKA SEANSA“ STALjIN STEPAN BOGDANOVIČ LIHODEJEV „STEPENICE ZA RAJ“ STRAVINSKI ALEKSANDAR NIKOLAJEVIČ „TAJNOM PRIJATELjU“ „TAMA MISIRSKA“ TEATAR VARIJETE „TRGOVAČKA RENESANSA“ TROCKI „TUŠTA I TMA“ „U KAFEU“ „U NOĆI NA TREĆI DAN MESECA“ „U ČASOVIMA SMRTI“ „UBIO SAM“ „UBRUS S PETLOM“ UKLETI STAN FLORENSKI, Pavel Aleksandrovič FRIDA HELA HRIŠĆANSTVO „CRVENA KRUNA“ „CRNO MORE“ „ČASOVI ŽIVOTA I SMRTI“ „ČELIČNO GRLO“ „ČIČIKOVLjEVE PUSTOLOVINE“ „ŠANSON D’ETE“ ŠESTOV, Lav MIHAIL BULGAKOV: DELA I DANI, 1891–1940 BIBLIOGRAFIJA BELEŠKA O PISCU

I Povijest filozofskih problema II Epoha estetike III S onu strane estetike IV Smrt estetskog Zagreb 1974./1979. Tvrd povez, 279+304+338+397 strana. Napomena: na prvih tridesetak strana u prvoj knjizi tragovi olovke (uredno obeležen tekst); na koricama vidljivi tragovi stajanja; ako se to izuzme, knjige su odlično očuvane.

Predrag Finci - Poetozofski eseji , izdanje Međunarodni centar za mir . Korice malo izlizane, unutra je nova

Autor - osoba Hume, David Naslov Istraživanje o ljudskom razumu / David Hume ; preveo Ivo Vidan ; pogovor Gajo Petrović Jedinstveni naslov An enquiry concerning human understanding. scc Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kultura, 1956 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 259 str., [1] list : autorova slika ; 20 cm Drugi autori - osoba Vidan, Ivo Petrović, Gajo, 1927-1993 = Petrović, Gajo, 1927-1993 (Karton sa omotom.) Napomene Prevod dela : An enquiry concerning human understanding Problem spoznaje u filozofiji D. Huma : str. 211-256 Predmetne odrednice Hjum, Dejvid, 1711-1776 -- „Istraživanje o ljudskom razumu“ Filozofija Dejvid Hjum Dejvid Hjum (engl. David Hume; 1711–1776) je škotski filozof, ekonomista i istoričar. Rođen je 7. maja 1711. u Edinburgu, umro je 25. avgusta 1776. isto u Edinburgu bio je jedan skeptičar počeo je da studira prava, koja nije do kraja završio. U toku studija dolazi u dodir sa Njutnovom fizikom, kao i sa delima engleskog filozofa Džona Loka koji mu daje pravac u filozofiji. Hjumov Uticaj Dejvid Hjum je bio jedna od značajnijih ličnosti njegovog stoleća. Na evropskom kontinentu, a naročito u Francuskoj, važio je za jednog od većih engleskih filozofa. U Nemačkoj je Kant tvrdio, da ga je Hjumova lektira iz dogme i dremeža probudila. Hjumove moralno filozofske ideje utiču takođe na utilitariste 19. veka, naročito na Džeremi Bentama i Džona Stjuarta Mila. Život Kada bi čovek pustio današnje profesore filozofije, da odluče ko je bio najbolji prozni autor na engleskom jeziku, pobedio bi sigurno Hjum. Hjum je rano doneo odluku o filozofiranju, podstaknut marljivim čitanjem lektire, pisao je taj šesnaestogodišnjak, hteo je: „Kao jedan filozof da govori“. Godinu dana kasnije, da bi ispunio želju svojim roditeljima upisuje se da studira prava, za koje nije pokazao veliko interesovanje. Počinje ozbiljno da se upušta u filozofske probleme, njegov veliki prijatelj u mislima postao je Ciceron. 1729. dobio je nervni slom i žali se na jake depresije koje češće dobiva. Ta depresivna bolest trajala je četiri godine, pokušao je da se izleči čvrstom disciplinom, tako što bi se dnevno po par sati posvetio filozofskim posmatranjima. Ali baš tako lako, kao što je on zamislio, nije išlo. Da bi se što pre izlečio pokušao je sa normalnim poslom. Počeo je da radi kao trgovac u jednoj prodavnici šećera u Bristolu. Brzo je shvatio da taj zanat nije za njega i pokušava ponovo sa čistom filozofskom egzistencijom. Hjum putuje za Francusku i tamo boravi tri godine, gde je životni standart mnogo skuplji nego u Engleskoj, tu počinje svoje prvo delo a završava ga u Londonu „Traktat“ Rasprava o Ljudskoj Prirodi (1739–40), koje važi za majstorsko delo koje je Hjum objavio. Više sreće imao je Hjum sa esejima o Moralu i Politici. U krug užih prijatelja pripada Adam Smit, koji se smatrao ocem ekonomije i poznati osnivač savremene geologije Džejms Hjuton. Hjum skeptičar Njegova skeptičnost se odražavala pre svega protiv metafizike, njoj i sa tim svakoj spekulaciji o nedostupnim stvarima bile su njegova glavna borba. Metafizičke ideje bile su za njega produkt neplodnog naprezanja čovečije taštine, koja pokušava u predmete da uđe koje su razumu potpuno nepristupačni. Ta izmišljena filozofija (Pseudofilozofija) mora se nemilosrdno otkriti (tako misli Hjum). Takođe njegova molba za profesorsko mesto na univerzitetu u Edinburgu bila je odbijena, verovatno zato što je Hjum okarakterisan kao religiozni skeptičar. Delo koje je objavio 1748 „Jedno istraživanje u pogledu ljudskog razuma“ moguće ja da obuhvata njegov Traktat (Rasprava). Etika U etici zastupa Hjum mišljenje da „dobro i loše nisu zavisni od razuma, nego samo od njihovog značaja i u sreću izrasli“. Dela • 1751. Istraživanje moralnih principa • 1758. Ispitivanje čovečijeg razuma • 1779. Dijalog o prirodnoj religiji MG148 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Against the Megamachine: Essays on Empire & Its Enemies David Watson Studije kulture. Široki eseji Davida Watsona razmatraju teme kao što su država, imperija i rat, tragični odnos čovečanstva prema svetu prirode i savremeno masovno društvo stvoreno industrijskim kapitalizmom i modernom tehnologijom. Njegova strastvena kritika nudi viziju društvene transformacije otvorene za različite mogućnosti i sugeriše gde nova politika mora da počne: kao radikalni izazov mistici napretka, u odbrani prirode, sećanja i duha.

kao nova tiraž 100

Beograd 1998. Mek povez, XXXVII + 558 strana. Napomena: na tridesetak strana tragovi olovke (uredno obeležen tekst, zapisi na marginama - kao na fotografiji); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. J9 ...Ova knjiga teži istorijskoj spoznaji. Autorkino lično iskustvo, gotovo nepregledna dokumentacija i zadivljujuće bogato konkretno znanje istraženi su sa istorijskog i analizirani sa sociolološkog stanovišta. No ova knjiga se ne zaustavlja na tome. Ona želi da putem poznaje doprinese stvaranju određenog moralnog političkog čina mišljenja koji bi čoveku omogućio da se potvrdi u ovom vremenu , u haosu koji kida sve korene i u opštoj zasićenosti od svih mišljenja, koji i jesu stvorili kolektiv ničega i aparat terora... (Iz predgovora Karla Jaspersa nemačkom izdanju) Sadržaj: Predgovor prvom izdanju Predgovor prvom delu: Antisemitizam Predgovor drugom delu: Imperijalizam Predgovor trećem delu: Totalitarizam PRVI DEO: ANTISEMITIZAM Prvo poglavlje: Antisemitizam kao uvreda zdravog razuma Drugo poglavlje: Jevreji, nacionalna država i rođenje antisemitizma I: Dvosmislenosti emancipacije i Jevrejin kao državni bankar II: Rani antisemitizam III: Prve antisemitske partije IV: Antisemitizam levičara V: Zlatno doba sigurnosti Treće poglavlje: Jevreji i društvo I: Između parija i skorojevića II: Moćni čarobnjak III: Između poroka i zločina Četvrto poglavlje: Drajfusova afera I: Činjenice o ovom slučaju II: Treća republika i francuska jevrejska zajednica III: Vojska i kler protiv republike IV: Narod i gomila V: Jevreji i drajfusovci VI: Izvinjenje i njegovo značenje DRUGI DEO: IMPERIJALIZAM Peto poglavlje: Politička emancipacija buržoazije I: Ekspanzija i nacionalna država II: Vlast i buržoazija III: Savez između gomile i kapitala Šesto poglavlje: Teorija rase pre rasizma I: `Rasa` aristokrata protiv `nacije` građana II: Rasno jedinstvo kao zamena za nacionalnu emancipaciju III: Novi ključ za istoriju IV: `Prava Engleza ` vs. Prava čoveka Sedmo poglavlje: Rasa i birokratija I: Fantomski svet Crnog kontinenta II: Zlato i rasa III: Karakter imperijaliste Osmo poglavlje: Kontinentalni imperijalizam: pan-pokreti I: Plemenski nacionalizam II: Nasleđe bezakonja III: Partija i pokret Deveto poglavlje: Propadanje nacionalne države i kraj Prava čoveka I: `Nacija manjina` i narod bez državljanstva II: Aporije ljudskih prava TREĆI DEO: TOTALITARIZAM Deseto poglavlje: Besklasno društvo I: Mase II: Privremeni savez između gomile i elite Jedanaesto poglavlje: Totalitarni pokret I: Totalitarna propaganda II: Organizaciona priprema totalitarne vlasti Dvanaesto poglavlje: Totalitarizam na vlasti I: Totalitarna država II: Tajna policija III: Totalna dominacija Trinaesto poglavlje: Ideologija i teror: novi oblik vlasti Bibliografija Registar

Odlican primerak. Omot malo zacepljen, nista strasno.

Jako lepo očuvana. Sifra adp27.3

Dobro očuvano! Autor - osoba Pico della Mirandola, Giovanni, 1463-1494 = Piko dela Mirandola, Đovani, 1463-1494 Naslov Govor o dostojanstvu čovekovu / Đovani Piko dela Mirandola ; sa latinskog preveo, latinski izvornik priredio, uvod i beleške napisao Sinan Gudžević ; predgovor napisao Ljubomir Tadić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Filip Višnjić“, 1994 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis 123 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Gudžević, Sinan Tadić, Ljubomir Zbirka Libertas Napomene Prevod dela: Oratio de hominis dignitate / Giovanni Pico della Mirandola Tiraž 2.000 Đovani Piko dela Mirandola i italijanski humanizam: str. 5-16 Uvod: str. 17-23 Objašnjenja i beleške: str. 107-118 Bibliografija: str. 119-123. Predmetne odrednice Piko dela Mirandola, Đovani, 1463-1494 Humanizam Đovani Piko dela Mirandola (lat. Johannes Picus de Mirandula; 24. februar 1463 – 17. novembar 1494.) bio je italijanski renesansni plemić i filozof. Poznat je po događajima iz 1486. godine, kada je u dobi od 23 godine predložio da odbrani 900 teza o religiji, filozofiji, prirodnoj filozofiji i magiji protiv svih onih koji žele da napišu Oraciju o dostojanstvu čoveka, koja je je nazvana „Manifestom renesanse“, i ključnim tekstom renesansnog humanizma i onoga što se naziva „Hermetička reformacija“. Bio je osnivač tradicije hrišćanske Kabale, ključnog načela rane moderne zapadne ezoterike. 900 Teza bila je prva štampana knjiga koju je crkva zabranila. Biografija Porodica Đovani je rođen u Mirandoli, blizu Modene, kao najmlađi sin Đanfrančeska I Pikoa, lorda Mirandole i grofa Konkordije i Giulije, kćerke Feltrina Bojarda, grofa Skandijana. Porodica je dugo živela u dvorcu Mirandola (vojvodstvo Modena), koji je postao nezavisan u četrnaestom veku i koji je 1414. godine dobio od svetog rimskog cara Sigismunda. Mirandola je bila mala autonomna županija (kasnije vojvodstvo) u Emiliji, blizu Ferare . Piko dela Mirandola bila je usko povezana sa dinastijama Sforca, Gonzaga i Este, a Đovanijeva braća i sestre venčali su se potomcima naslednih vladara Korzike, Ferare, Bolonje i Forlije. Rođen nakon dvadeset tri godine braka svojih roditelja, Đovani je imao dva mnogo starija brata, a obojica su ga nadživela: Grof Galeoto I nastavio je dinastiju, dok je Antonio postao general u carskoj vojsci. Porodica Piko vladala bi kao vojvodstvo kao saveznik Luja 14. u Francuskoj sve dok Mirandolu, 1708. godine ne osvoji njegov rival, Jozef I., sveti rimski car, a pripojio ga je Modeni vojvoda Rinaldo d`Este, a prognani muški rod je izumro u 1747. Đovanijeva porodica po majci posebno se odlikovala u umetnosti i poznavanju italijanske renesanse . Njegov rođak i savremenik bio je pesnik Mateo Maria Bojardo, koji je odrastao pod uticajem svog ujaka, firentinskog pokrovitelja umetnosti i učenjaka-pesnika Tita Vespazijana Strocija. Đovani je imao paradoksalnu vezu sa svojim nećakom Đanfreskom Piko dela Mirandolom, koji je bio veliki poštovalac njegovog ujaka, a ipak je objavio Examen vanitatis doctrinae gentium (1520) u suprotnosti sa „drevnom pripovešću o mudrosti“ koju prenosi Đovani, a koju je opisao istoričar Čarls B. Šmit kao pokušaj „da uništi ono što mu je stric gradio“. Obrazovanje Kao dete sa izuzetnim pamćenjem, Đovanni je u vrlo ranom uzrastu učio latinski, a možda i grčki jezik. Okrenut ka crkvi pod uticajem svoje majke, imenovan je za papskog protonotara (verovatno počasnog) na deset godina, a 1477. otišao je u Bolonju da studira kanonska prava. Naglom smrću majke tri godine kasnije, Piko se odrekao kanonskog prava i počeo da studira filozofiju na Univerzitetu u Ferari. Tokom kratkog putovanja u Firenci, sastao se sa Angelom Polizianom, dvorskog pesnika Đirolamom Benivienijem, a verovatno i s mladim Dominikanskim fratrom Girolamom Savonarolom. Celog života ostao je vrlo blizak prijatelj sa sva tri. Takođe je mogao biti i ljubavnik Poliziana. Od 1480. do 1482. nastavio je studije na Univerzitetu u Padovi, glavnom centru aristotelijanizma u Italiji. Već znajući latinski i grčki jezik, studirao je hebrejski i arapski jezik u Padovi kod Elia del Medigoa, jevrejskog averoista, i čitao je i aramejske rukopise. Del Medigo je takođe za Pika preveo judaisitčke rukopise sa hebrejskog na latinski jezik, kao što bi to činio duži niz godina. Piko je takođe napisao sonete na latinskom i italijanskom jeziku koji je zbog uticaja Savonarole uništio na kraju svog života. Sledeće četiri godine proveo je kod kuće, ili u poseti humanističkim centrima bilo gde u Italiji. Godine 1485. otputovao je na Univerzitet u Parizu, najvažniji centar u Evropi za skolastičku filozofiju i teologiju, i središte sekularnog averoizma. Verovatno je u Parizu Đovani započeo svojih 900 teza i zamislio da ih brani u javnoj raspravi. 900 teza Zaključci neće biti sporni nakon Bogojavljenja. U međuvremenu će biti objavljeni na svim italijanskim univerzitetima. A ako bilo koji filozof ili teolog, čak i iz italijanskih krajeva, želi da dođe u Rim radi rasprave, njegov gospodar mora da obeća da će mu platiti putne troškove iz sopstvenih sredstava. — Objava na kraju 900 Teza Za to vreme dogodila su se dva događaja koji su mu promenili život. Prvi je bio kada se vratio da se neko vreme nastani u Firenci u novembru 1484. i upoznao Lorenca de Medičija i Marsilija Fičina. Bio je to astrološki povoljan dan kada je Fičino izabrao da objavi svoje prevode dela Platona sa grčkog na latinski, pod Lorencovim entuzijastičnim pokroviteljstvom. Čini se da je Piko očarao oba muškarca, i uprkos Fičinovim filozofskim razlikama, bio je uveren u njihov Saturnov afinitet i božansku providnost njegovog dolaska. Lorenco je podržavao i štitio Đovanija do svoje smrti 1492. godine. Ubrzo nakon ovog boravka u Firenci, Piko je otputovao na put u Rim, gde je nameravao da objavi svojih 900 teza i pripremi se za kongres učenih ljudi iz cele Evrope kako bi raspravljao sa njima. Zaustavivši se u Areceu, upetljao se u ljubavnu vezu sa suprugom jednog od rođaka Lorenca de Medičija, što ga je zamalo koštalo života. Đovani je pokušao pobeći sa ženom, ali suprug ga je uhvatio, ranio i bacio u zatvor. Pušten je tek nakon intervencije samog Medičija. Ovaj incident je pokazatelj Đovanijevog često smelog temperamenta. Pico je proveo nekoliko meseci u Peruđi i obližnjoj Frati, oporavljajući se od povreda. Tamo je, kako je napisao Fičinu, „božansko proviđenje ... dovelo je do toga da su neke knjige pale u moje ruke. To su kaldejske knjige ... Esdrasa, Zoroastera i Melčiora, orlaci mudraca, koji sadrže kratko i suvo tumačenje kaldejske filozofije, ali punu misterije. „I u Peruđi je Pico bio upoznat sa mističnom hebrejskom kabalom koja ga je očarala, kao i pokojni klasični hermejski pisci, poput Hermesa Trismegistusa. Smatralo se da su Kabala i Hermetika u Pikovo vreme bile drevne koliko i Stari zavet. Najoriginalnija od njegovih 900 teza odnosila se na Kabalu . Kao rezultat toga, postao je osnivač tradicije poznate pod nazivom Kristijana Kabala, koja je postala centralni deo ranog modernog zapadnog ezoterizma. Pikoov pristup različitim filozofijama bio je ekstremni sinkretizam, postavljajući ih paralelno, tvrdi se, umesto da pokušava da opiše istoriju razvoja. Piko je svoje ideje uglavnom bazirao na Platonu, kao i njegov učitelj Marsilio Fičino, ali zadržao je duboko poštovanje prema Aristotelu. Iako je bio produkt studia humanitatis, Piko je bio ustavno eklektičan i u nekim je aspektima predstavljao reakciju protiv preuveličavanja čistog humanizma, braneći ono što je smatrano najboljim od srednjovekovnih i islamskih pripovedača, kao što su Ibn Rušd i Ibn Sina, a o Aristotelu u čuvenom dugom pismu Ermolau Barbarou 1485. godine. Piko je uvek bio cilj da pomiri škole Platona i Aristotela, jer je verovao da koriste različite reči da bi iskazali iste koncepte. Možda su ga iz tog razloga prijatelji zvali „Princeps Konkordije“ ili „Princ Harmonije“. Slično tome, Piko je verovao da i obrazovana osoba treba da proučava hebrejske i talmudske izvore i hermetike, jer je mislio da oni predstavljaju isti koncept Boga koji se vidi u Starom zavetu, ali različitim rečima. Završio je svoju „Oraciju o dostojanstvu čoveka“ tako da bude nastavak 900 teza i otputovao je u Rim kako bi nastavio svoj plan odbrane. Objavio ih je zajedno u decembru 1486. kao „Conclusiones philosophicae, cabalasticae et theologicae“, i ponudio je da plati troškove svim učiteljima koji su došli u Rim da bi javno raspravljali o njima. Želeo je da debata počne 6. januara, što je, kako je primetio istoričar Stiven Farmer, praznik Bogojavljenja i „simboličan datum predaje poganskih roda Hristu u licima Vašim“. Nakon što je na vrhuncu rasprave izašao pobedonosno, Piko je planirao ne samo simbolično pristajanje paganskih mudraca, već i obraćenje Jevreja kad su shvatili da je Isus istinska tajna njihovih tradicija. Prema Farmeru, Piko je možda bukvalno očekivao da će se „njegova Vatikanska rasprava završiti tako što se četvorica konjanika apokalipse probijaju kroz rimsko nebo“. U februaru 1487. papa Inoćentije VIII zaustavio je predloženu raspravu i osnovao komisiju za preispitivanje pravičnosti 900 teza . Iako je Piko odgovorio na ove optužbe, osuđeno je trinaest teza. Piko je pismeno pristao da ih povuče, ali nije se predomislio u njihovoj valjanosti. Na kraju je svih 900 teza osuđeno. Nastavio je da piše apologiju braneći ih, a Apologia J. Pici Mirandolani, Concordiae comitis, objavljenu 1489. godine, posvetio je svome zaštitniku Lorencu . Kada se papa upoznao sa širenjem ovog rukopisa, osnovao je inkvizacijski sud, prisiljavajući Pika da se odrekne Apologije, pored svojih osuđenih teza, koje je pristao da učini. Papa je osudio 900 teza kao: „U delu o jereticima, deo o cvatu jeresi; nekoliko navođenja je uvredljivo i skandalozno za pobožne uši; veći deo napisanog nema nikakvu vrednost, već samo ponavlja greške paganskih filozofa... ostatak raspaljuje drskost Jevreja; nekoliko delova, na kraju, pod izgovorom `prirodne filozofije`, favorizuje umetnost [tj., magija] koja je neprijatelj katoličke vere i ljudske rase.“ Ovo je prvi put da je štampana knjiga zabranjena od strane crkve, a skoro svi primerci su spaljeni. Piko je pobegao u Francusku 1488. godine, gde ga je na zahtev papinskih nuncija, uhapsio Filip II, vojvoda od Savoja, i zatvorio u Vensen . Zagovorom nekoliko italijanskih knezova - podsticajem Lorenca de Medičija - kralj Karlo VIII ga je pustio na slobodu, a papa je nagovoren da dozvoli Piku da se preseli u Firencu i da živi pod Lorencovom zaštitom. Ali on nije bio očišćen od papinskih cenzusa i ograničenja sve do 1493. godine, nakon pristupanja Aleksandra VI (Rodriga Borgia) papskom prestolu. Ovakvo iskustvo je duboko uzdrmalo Đovanija Pika dela Mirandolu. Pomirio se sa Savonarolom, koji mu je ostao vrlo blizak prijatelj. Upravo na Đovanijev nagovor, Lorenco je pozvao Savonarola u Firencu. Ali Đovani se nikada nije odrekao svojih sinocističkih uverenja. Naselio se u vili u blizini Fjezola što mu je omogućio Lorenco, gde je napisao i objavio Heptaplus id est de Dei creatoris opere (1489) i Jedan od bića (1491). Ovde je napisao i svoje drugo najslavnije delo, „Disputationes adversus astrologiam divinicatrium“ ( Traktat protiv prediktivne astrologije ), koje je objavljeno tek nakon njegove smrti. U njemu je Đovani kiselo osudio determinističke prakse astrologa svog vremena. Nakon smrti Lorenca de Medičija, 1492. godine, Đovani se preselio u Feraru, iako je nastavio da posećuje Firencu. U Firenci je politička nestabilnost dovela do sve većeg uticaja Savonarole, čija je reakcionarna opozicija renesansnoj ekspanziji i stilu već dovela do sukoba sa porodicom Mediči (oni su na kraju bili proterani iz Firence) i dovešće do veleprodajnog uništavanja knjiga i slika. Ipak, Piko je postao sledbenik Savonarola. Odlučan da postane monah, odbacio je svoje nekadašnje zanimanje za egipatske i kaldejske tekstove, uništio sopstvenu poeziju i poklonio bogatstvo. Smrt Godine 1494, u 31. godini, Piko umire pod misterioznim okolnostima zajedno sa svojim prijateljem Anđelom Ambroginijem. Proširile su se glasine da ga je otrovao njegov lični sekretar jer je Piko postao vrlo blizak sa Savonarolom. Sahranjen je zajedno sa Đirolamom Benivinijem u San Marku a posmrtnu svečanost priredio je Savonarola. Fičino je zapisao: „Naš dragi Piko napustio nas je istog dana kada je Karlo VIII ušao u Firencu a suze pisama nadoknadile su radost ljudi. Bez svetla koje je doneo kralj Francuske, Firenca verovatno nije videla mračniji dan od onog kad se ugasilo svetlo Mirandole. Tela Ambroginija i Pika ekshumirana su 2007. godine iz crkve San Marka u Firenci kako bi se utvrdili uzroci njihove smrti. Forenzički testovi pokazali su da su i Ambrogini i Piko verovatno umrli od trovanja arsenom, verovatno po nalogu Lorencovog naslednika, Pjera de Medičija. Pisanje U Besedi o dostojanstvu čoveka (1486), Piko je opravdao važnost ljudske potrage za znanjem u neoplatonskom okviru. Beseda je takođe služila kao uvod u Pikovih 900 teza za koje je verovao da pružaju potpunu i dovoljnu osnovu za otkrivanje svih saznanja, pa samim tim i model za uspon čovečanstva u lancu bivanja. 900 teza su dobar primer humanističkog sinkretizma, jer je Piko kombinovao platonizam, neoplatonizam, aristotelizam, hermetizam i kabalu. Uključene su i 72 teze koje su opisivale ono što je Piko smatrao kompletnim sistemom fizike. Pikovo delo O besmrtnosti (Pariz, 1541) i druga dela razvili su doktrinu da se čovekovo vlasništvo besmrtne duše oslobodilo od hijerarhijske staze. Piko je verovao u univerzalno pomirenje, jer je jedna od njegovih 900 teza bila „Smrtni greh konačnog trajanja nije zaslužan za večnu već samo vremensku kaznu.“ bila je među tezama koje je papa Inoćentije VIII izrekao heretično u svom iskazu od 4. avgusta 1487. U O besmrtnosti on piše da je „ljudsko zvanje mistično zvanje koje se mora realizovati na način koji ima tri faze, a koji podrazumeva nužno moralnu transformaciju, intelektualno istraživanje i konačno savršenstvo u identitetu s apsolutnom stvarnošću. Ova paradigma je univerzalna, jer se može uvući u svaku tradiciju.“ Deo njegovog Disputationes adversus astrologiam divinatricem objavljen je u Bolonji, nakon njegove smrti. U ovoj knjizi Piko iznosi argumente protiv prakse astrologije koja je vekovima imala ogroman odjek, sve do našeg vremena. Na Disputationes adversus astrologiam divinatricem utiču argumenti protiv astrologije koju je zagovarao jedan od njegovih intelektualnih junaka, Augustin Hipo, a takođe i srednjovekovna filozofska priča od Ibn Tufejla, koja je promovisala autodidaktizam kao filozofski program. Pikov antagonizam prema astrologiji izgleda uglavnom proizilazi iz sukoba astrologije sa hrišćanskim predodžbama o slobodnoj volji. Ali Pikovi argumenti nadmašili su Fičinove prigovore, koji je i sam bio astrolog. Rukopis je nakon Pikove smrti uredio da objavi njegov nećak Đovani Frančesko Piko dela Mirandola, strastveni sledbenik Savonarole, i možda je izmenjen da bi bio snažnije kritikovan. Ovo bi možda moglo objasniti činjenicu da je Fičino podržao rukopis i sa oduševljenjem ga odobrio pre njegovog objavljivanja. Na početku svoje karijere, Piko je napisao Commento sopra una canzone d`amore di Girolamo Benivieni, u kojoj je objavio da ima plan da napiše knjigu pod nazivom Poetica Theologia: Mišljenje je starih teologa da se božanski subjekti i misterije ne mogu brzo otkriti... Egipćani su u svojim hramovima gradili sfinge, ni zbog čega drugog nego da bi ukazali na božanske stvari, a čak i kad se te stvari provlače kroz pisanje, moraju biti prekrivene zagonetnošću... Kako je to urađeno od strane latinskih i grčkih pesnika biće objašnjeno u knjizi Poetica Theologia. –  Commento, Libro Terzo, opis 11, Stanza Nona Pikov Heptaplus, mistično-alegorijsko izlaganje o stvaranju prema sedmom Biblijskom smislu, razrađuje ideju da različite religije i tradicije opisuju istog Boga. Knjiga je napisana u njegovom karakterističnom apologetika i polemičnom stilu: Ako se slažu s nama u bilo čemu, trebalo bi da naložimo Jevrejima da ostanu uz antičku tradiciju svojih očeva; ako se negde ne slažu s nama, tada kao katoličke legije treba da izvršimo napad na njih. Ukratko, šta god da otkriju suprotno istini Jevanđelja, moramo im se suprotstaviti koliko god je to u našoj moći, a dok god pronalazimo istinu moramo je skinuti sa tereta sinagoge, kao pogrešnog nosioca, nas, legitimnih Izraelaca. –  Heptaplus, proglas 3. ekspoziciji U delu De ente et uno ima objašnjenja nekoliko odlomaka Mojsija, Platona i Aristotela. To je pokušaj pomirenja između platonskih i aristotelovskih spisa o relativnim mestima bića i „onoga „i odbacivanje oprečnih argumenata. Na italijanskom jeziku napisao je imitaciju Platonovog simpozijuma. Njegova pisma (Aureae ad familiares epistolae, Pariz, 1499) važna su za istoriju savremene misli. Mnogo izdanja njegovih celih dela u šesnaestom veku u dovoljnoj meri dokazuju njegov uticaj. Drugi zloglasni tekst Đovanija Piko dela Mirandole je De omnibus rebus et de quibusdam aliis, „Od svih stvari koje postoje i malo više“, koji se spominje u nekim zapisima o utopiji Tomasa Mora i izruguje se naslovu Lukrecijeve „De_rerum_natura“ Đovani Piko dela Mirandola – Govor o dostojanstvu čovekovom Italijanski filozof i pesnik, Đovani Piko dela Mirandola (Giovanni Pico della Mirandola), raspravu „Govor o dostojanstvu čovekovom“ napisao je 1486. godine, u dvadeset četvrtoj godini života. U ovom, za mnoge jednom od najboljih dela renesansne filozofije, Piko dela Miradola raspravlja o čovekovom oduhovljenju, jedinom i pravom dostojanstvu ljudskog bića. Taj put on započinje etikom, koja obuzdava strasti i niske nagone, a iza nje smešta dijalektiku, koja oslobađa um od mraka svake vrste. Združene, etika i dijalektika čiste dušu i čine je prijemčivom za metafiziku, a ona čoveku omogućava stupanje na poslednju stepenicu: spoznaju Boga i kosmosa. Jakob Burkhart u svojoj poznatoj knjizi Kultura renesanse u Italiji piše da je ovo jedno od najplemenitijih dela koje baštinimo iz renesanse, a Eugenio Garin u ovom spisu vidi vrhunac duhovnog oblikovanja mladog filozofa. Odlomci iz dela Kako propovedaju svete misterije, Serafimi, Heruvimi i Prestoli zauzimaju uzvišena mesta. Ognjem ljubavi gori Serafim. Sjajem uma blista Heruvim. Na valjanost suđenja sve polaže Prestol. Ako mi, dakle, posvetivši se delatnom životu, primimo na sebe brigu o svetovnim poslovima pravedno ih ispitujući, onda ćemo se, kao i Prestoli, dokazati u nepokolebljivoj postojanosti. A činimo li, pak, tako da dokoni od delovanja posmatramo u stvaranju Stvoritelja, u Stvoritelju stvaranje, pa je motrenje sva naša delatnost, onda smo sa svih strana obasjani svetlošću heruvimskom. Ako li, ipak, gorimo ljubavlju prema Stvoritelju samome, tada ćemo se od njegova ognja zapaliti iznenadno kao prilika serafimska. *** Nečistome je greh dotaknuti čisto, kako to stoji u misterijama. A šta su ovde „noge“, šta su ovde „ruke“? Svakako je „noga“ duše onaj njen najprezreniji deo kojim se ona o materiju opire kao o tlo, sposobnost, da kažem, njena da neguje i hrani i potpaljuje čulnost i da bude učiteljica raspusnog bluda. A „rukama“ duše zašto da ne zovemo njenu srditost koja, jer je robinja pohlepe – za nju se i bori, pa pljačkašica, po prašini i po vrućini otima plen kojim se duša leškareći u hladu časti. Te „ruke“, te „noge“, to je sav taj čulni deo, u kome se nalaze mamci telesni što obavijaju dušu, a koji je, kako se kaže, za grlo stežu, e njih ćemo oprati filozofijom morala, tom živom vodom, da od merdevina onih ne bismo bili odgurnuti kao neposvećeni i neočišćeni. *** Uistinu je, poštovani Oci, mnogostruk taj razdor u nama. Unutrašnjih teškoća imamo u kući svojoj i to težih nego što su građanski ratovi. Ako, ipak, ne bismo hteli da to i dalje tako bude, nego bismo se predali težnjama za takvim mirom koji nas blaženo uzvisuje dotle da nas među izabranike Gospodove uvršćuje, onda će zauzdanje i umirenje u nama pre svega i svakako postići filozofija morala. Ona će, zatraži li naš čovek tek primirje od neprijatelja svojih, ukrotiti divlje nasrtaje mnogoćudne životinje i lavovsku spremnost na boj, bes i obest. A ukoliko budemo, pažljivije za sebe brinući, poželeli blagodat trajnog mira, ona će nam u pomoć priskočiti i naše težnje izdašno ispuniti. *** Dijalektika će pomiriti čete našeg zdravog razuma kad, zavedene lažima silogizama, uznemireno stanu da srljaju po bojnom polju radi svađa i krivih govora. *** Filozofija prirode će smiriti svađe i neslaganja mišljenja koja nam uznemirenu dušu, otud i odovud zlostavljaju, rastržu i razdiru. MG124 (N)

Nova nekorišćena knjiga

Frederik Koplston - Istorija filozofije: Srednjovekovna filozofija BIGZ, Beograd, 1989 599 str. tvrdi povez stanje: vrlo dobro, potpis na predlistu. Originalni naziv A HISTORY OF PHILOSOPHY Volume II MEDIAEVAL PHILOSOPHY, AUGUSTIN TO SCOTUS - Frederick Copleston VELIKA FILOZOFSKA BIBLIOTEKA Prevod: Jovan Babić Coplestone, Frederick U ovom drugom tomu moje Istorije filozofije prvobitno sam nameravao da prikažem razvoj filozofije kroz čitav period srednjeg veka, podrazumevajući pod srednjovekovnom filozofijom filozofsko mišljenje i sisteme izgrađene od karolinške renesanse krajem VIII veka (Jovan Skot Eriugena (Johannes Scotus Eringena), prvi istaknuti srednjovekovni filozof, rođen je oko 810) pa do kraja XIV veka. Međutim, razmišljajući, došao sam do zaključka da je potrebno posvetiti dva toma srednjovekovnoj filozofiji. Kako se moj prvi tom završava prikazom novoplatonizma i ne razmatra filozofske ideje koje mogu da se nađu u ranih hiišćanskih pisaca, smatrao sam poželjnim da u ovom tomu kažem nešto o tim idejama. Doduše, tačno je da ljudi poput sv. Grigorija Niskog (Gregorios Nvsaios) i sv. Avgustina (Augustinus) pripadaju periodu Rimskog Carstva, da je njihova filozofija bila povezana sa platonizmom shvaćenim u najširem smislu, i da se otuda ne mogu smatrati srednjovekovnim misliocima; ali, ipak ostaje činjenica da su oni bili hrišćanski mislioci i da su izvršili veliki uticaj na srednji vek. Teško bi bilo shvatiti sv. Anselma (Anselm) ili sv. Bonaventuru (Bonaventura) bez poznavanja sv. Avgustina, kao što bi teško mogla da se shvati misao Jovana Skota Eriugene a da se ne zna ponešto o misli sv. Grigorija Niskog ili Pseudo Dionisija (Psefidos Dionvsios). Prema tome, jedva da je potrebno opravdavati to što istoriju srednjovekovne filozofije počinjemo razmatranjem mislilaca koji pripadaju, bar kada je reč o hronologiji, periodu Rimskog Carstva. AVGUSTIN - SKOT

Demetra : filosofska biblioteka Dimitrija Savića 2008 260 strana odlična očuvanost

Izdavač: BIGZ Edicija: Filozofska biblioteka Prevod: Nikola M. Popović Predgovor: Veljko Korać Povez: tvrd sa omotom Broj strana: XIV + 478 Povez prednje korice malo olabavljen inače odlično očuvana. Fenomenologija duha predstavlja jedno od najvećih filozofskih dela, čiji se neposredni uticaj može pratiti do današnjih dana. Sa stanovišta fenomenologije duha opštom samosvešću je najzad dosegnut stepen uma, gde su «vlastite misli» shvaćene ujedno i kao određenja «suštine stvari», čime je omogućeno napuštanje čiste unutrašnjosti i prelaz na konkretni subjektivni duh, koji je predmet psihologije, a koja se bavi teorijskim duhom, praktičnim duhom i najzad onim što Hegel naziva slobodnim duhom a čime je označena moć subjektivnog duha da se objektivira i da dokuči ono što je apsolutno. U ovom kontekstu možemo shvatiti čuvenu Hegelovu rečenicu, da je ono što je stvarno-umno. (K-138)

Izdavač: DELO Godina: Broj strana: 528+388+646+478+484 Povez: MEK Format: 20 x 14 cm

Vilhelm Vindelband - Istorija filozofije Book and Marso, 2007 579 str. tvrdi povez stanje: vrlo dobro Biblioteka Temelji Nada Šašel, Danko Grlić, Danilo Pejović (prevod) Naslov originala: Lehrbuch der Geschichte der Philosophie / Welhelm Windelband

OČUVANA MINIMALNA OŠTEĆENJA .NA IVICAMA KORICE UNUTRAŠNJOST ODLIČNA Filozofska biblioteka, BIGZ, Beograd 1970 godine Tvrd povez sa zaštitnim omotom. U jed­no­me ro­du svo­ga sa­zna­nja ljud­ski um ima čud­nu sud­bi­nu: što ga uz­ne­mi­ru­ju pi­ta­nja o ko­ja ne mo­že da se oglu­ši, jer mu ih po­sta­vlja sa­ma pri­ro­da uma, ali ko­ja on ipak ne mo­že da re­ši, jer ona pre­ma­ša­ju sva­ku moć ljud­sko­ga uma. Ima­nuel Kant ro­đen je 1724. go­di­ne i pri­pa­da za­čet­ni­ci­ma mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je. U fi­lo­zo­fi­ji sa nji­me po­či­nje no­vi pe­riod – Ne­mač­ka kla­sič­na fi­lo­zo­fi­ja (ili Ne­mač­ki kla­sič­ni ide­a­li­zam). Kan­to­va naj­po­zna­ti­ja de­la su tri kri­ti­ke: Kri­ti­ka či­stoga uma, Kri­ti­ka prak­tič­nog uma i Kri­ti­ka mo­ći su­đe­nja. Ovim tri­ma kri­ti­ka­ma pri­pa­da­ju i tri osnov­na, jed­no­stav­na pi­ta­nja fi­lo­zo­fi­je: Šta mo­gu da znam? Šta tre­ba da či­nim? Če­mu mo­gu da se na­dam? Kant uvek na­gla­ša­va da pra­va na mi­šlje­nje ni­su do­volj­na, ne­go da se ona mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti, stva­ra­ju­ći no­ve te­o­ri­je i no­ve hi­po­te­ze ko­je će ši­ri­ti na­še ho­ri­zon­te. Po­sta­vlja­ju­ći uni­ver­zal­ne nor­me ko­je su pri­hva­tlji­ve pra­vi­mo mo­guć­nost da is­ka­že­mo svo­je raz­li­či­to­sti. Kri­ti­ka či­stoga uma ob­ja­vlje­na je 1781. go­di­ne i iza­z­va­la je ve­li­ku pa­žnju u fi­lo­zof­skim kru­go­vi­ma, nje­na vred­nost osta­la je neo­spor­na i do da­nas. Me­đu­tim, ako jed­na te­o­ri­ja ima u se­bi ži­vot­ne sna­ge, to će ipak dej­stvo i pro­tiv­dej­stvo ko­ji joj u po­čet­ku gro­ze ve­li­kom opa­sno­šću po­slu­ži­ti s vre­me­nom sa­mo to­me da se iz­gla­ča­ju nje­ne ne­rav­ni­ne, i da joj se u krat­kom vre­me­nu pri­ba­vi i po­treb­na ele­gan­ci­ja, ako se njo­me bu­du ba­vi­li lju­di ne­pri­stra­sni, lju­di od uvi­đav­no­sti i istin­ske po­pu­lar­no­sti. Preveo Dr Nikola Popović.

Moja prva knjiga: Bukvar za I razred osnovne škole Deseto izdanje Autori: Desanka Stojić-Janjušević, Božidar Timotijević, Vladimir Milarić Povez: tvrd Broj strana: 112 Ilustrovano. Spolja kao na slikama. Za ovaj tip knjige očuvanost je odlična. (K-151)

Od 12 knjiga fali samo knjiga broj 1. 1. Fali 2. Branko Bošnjak od Aristotela do renesanse. Vizuelno lepo očuvana knjiga, podvlačeno na nekoliko strana hemijskom ono najbitnije 3. Vladimir Filipović Filozofija renesanse. Unutrašnjost lepo očuvana. Kod hrabata ima oštećenje nadam se da se vidi na slici 2. 4. Milan Kangrga Racionalistička filozofija. Podvlačeno hemijskom, solidno očuvana knjiga. 5. Gajo Petrović Engleska empiristička filozofija. Lepo očuvana knjiga. 6. Danilo PejovićFrancuska prosvjetiteljska filozofija. Lepo očuvana, podvlačeno na par mesta hemijskom. 7. Vladimir Filipović Klasični njemački idealizam. Na 40ak stranica škrabano hemijskom olovkom. Pored toga ima strana koje su podvlačene hemijskom. 8. Novija filozofija zapada Vladimir Filipović. Lepo očuvana knjiga. Na dva mesta podvlačeno hemijskom. 9. Danilo Pejović Suvremena filozofija zapada. Lepo očuvana knjiga. 10. Predrag Vranicki Dijalektički i historijski materijalizam. Lepo očuvana knjiga. 11. Čedomir Veljačić Filozofija istočnih naroda I. Lepo očuvana knjiga. 12. Čedomir Veljačić Filozofija istočnih naroda II. Lepo očuvana knjiga. Šifra adk 30.

Knjige