Sv. Justin Ćelijski. `Tumačenje Poslanica prve i druge Korinćanima Svetog apostola Pavla / Justin Popović.` Beograd: Manastir Ćelije kod Valјeva, 1983. 1. izd. 623 str. : ilustr. ; 24 cm. Prvo izdanje! Staro 40 godina, pa stoga pišemo da je feler, ali nema nedostataka osim vremešnosti.

Jovan Fundulis. `Omilitika : crkveno propovedništvo / prevod Gajo G. Gajić, Maja Rašović ; redaktura prevoda Radomir Rakić.` Žički putokazi. 16, Kralјevo: Eparhijski upravni odbor Eparhije žičke, 2011. 187 str. ; 25 cm. Feler je flekica na dnu tabaka, vidi foto. Takvu sam je kupio od izdavača, i nisam je čitao.

1. Nikolaj Ozolјin. `Pravoslavna ikona Pedesetnice : poreklo i razvoj njenih konstitutivnih tema u vizantijskoj epohi `. Šibenik: Istina, 2007. 206 str. : ilustr. ; 20 cm. 2. `Sveti Vasilije Ostroški : čudotvorac i iscelitelј / [urednik Radomir Nikčević ; uvodno slovo Amfilohije (Radović), Jovan (Purić) ; fotografije Života Ćirić ... i dr.].` Svetitelјi. 7, Cetinje: Svetigora, 2009. 160 str. : ilustr. ; 29 cm. 3. Aleksandar Torik. `Flavijan.` Beograd: Bard-Fin, 2012. 223 str. : ilustr. ; 17 cm. Posveta na predlistu. 4. Sv. Jovan Kronštatski. `Kako dostići svetost : praktični saveti i duhovne pouke.` Linc: Pravoslavna crkvena opština Linc, 20?? 80 str. ; 17 cm. Solidno očuvano.

Majstor Ekhart. 1. `Ljubav nas pretvara u ono što volimo : iz propovedi i izabrani traktati.` 1001 knjiga. 9, Beograd: Službeni glasnik, 2008. 149 str. ; 18 cm. Tragovi vlage! 2. `Sve što saznajemo saznaje nas : u spiritualnom životu.` 1001 knjiga. 79, Beograd: Službeni glasnik, 2019. 2. izd. 150 str. ; 18 cm. NOVA! 3. `Blagodat utehe : knjiga o božanskoj ugodi.` 1001 knjiga. 80, Beograd: Službeni glasnik, 2020. 2. izd. 95 str. ; 18 cm. NOVA!

Gajo Gajić. `Evharistija - poslednja tajna vaskrslog Hrista : evharistijsko bogoslovlјe Svetog Nikole Kavasile.` Vrnjci: Interklima-grafika, 2017. 279 str. : autorova slika ; 24 cm.

Lazar Mirković. `Pravoslavna liturgika. Deo 2, Posebni deo. (Svete tajne i molitvoslovlјa).` 3, Beograd: Sveti arhijerejski sinod SPC, 1983. 3. izd. 229 str. ; 21 cm. Fototipsko izdanje, reklo bi se. Nekorišćeno.

‘’U ovom ogledu želimo prikazati antihumanizam koji je svojstven savremenoj filozofiji, i da, suprotstavljajući se toj filozofiji zastupamo osnovnu ideju filozofije koja bi vodila računa o čoveku’’ Mikel Difren (9. februara 1910. u Klermontu, Oise - 10. juna 1995. u Parizu) bio je francuski filozof i estetičar. Poznat je kao filozof egzistencijalizma, naročito je zapažen njegov rad Fenomenologija estetskog iskustva (1953. godine. Dok je bio ratni zarobljenik u logoru naišao je na rad Karla Jaspersa zajedno sa Polom Rikerom. Difren i Riker su kasnije sarađivali na knjizi o Jaspersu. / Preveo: Branko Jelić Urednik: Miloš Stambolić Naslov originala: Mikel Dufrenne - Pour l’homme Sadržaj: Prvi deo: GLAVNE TEME SAVREMENE FILOZOFIJE 1. Filozofija bića 2. Filozofija pojma 3. Arheološka epistemologija 4. Epistemologija marksizma ili marksizam kao epistemologija 5. Filozofija ljudskog jezika 6. Vladavina strukture 7. Nesvesno 8. Filozofija istorije. Drugi deo: PRISTUP JEDNOM RAZMIŠLJANJU O ČOVEKU 1. Filozofija i čovek 2. Subjekt i objekt 3. Ja i drugi 4. Ka jednom ekspliciranju ideje čoveka 5. Filozofija i etika 6. Filozofija čoveka i nauke o čoveku - Pogovor: Izgledi koje čovek danas ima. Nolit, Beograd, 1973 340 str.; meki povez; Biblioteka: Sazvežđa (36)

Nikola Ludovikos. `Evharistijska ontologija : evharistijski temelјi bića, kao nastajanje u zajednici, u eshatološkoj ontologiji svetog Maksima Ispovednika.` Savremeno bogoslovlјe 5, Karlovac: Martiria, 2011. 298 str. ; 22 cm.

Lars Tunberg. `Čovek i kosmos : vizija svetog Maksima Ispovednika.` Savremeno bogoslovlјe. 4, Šibenik: Istina, 2008. 223 str. : ilustr. ; 21 cm.

Vilhelm Vindelband / Wilhelm Windelband - ISTORIJA FILOZOFIJE Naslov originala: Lehrbuch der Geschichte der Philosophie / Welhelm Windelband Book and Marso, 2007. Biblioteka Temelji; Nada Šašel, Danko Grlić, Danilo Pejović (prevod); 579 strana, tvrd povez, udžbenički format. - Grčka filozofija - Helenističko-rimska filozofija - Srednjevekovna filozofija - Filozofija renesanse - Filozofija prosvetiteljstva - Nemačka filozofija - Filozofija devetnaestog veka - Filozofija u dvadesetom veku… Vilhelm Vindelband je roden 11. maja 1848. godine u Potsdamu. Započeo je studije medicine i prirodnih nauka, a kasnije je prešao na studije istorije i filozofije u Jeni, Berlinu i Getingenu. Doktoriraoje 1870. kod novokantovca Hermana Locea, radom na temu: Učenja o slučaju. Stažirao je (habilitirao) od 1873. godine u Lajpcigu, a 1876-77. postaje redovni profesor u Cirihu. Potom je 1877-82. godine bio redovni profesor na Katedri za filozofiju u Frajburgu. Od 1882. do 1903. bio je profesor na Katedri za filozofiju u Strazburu, a 1903. prelazi u Hajdelberg na katedru neokantovca Kuna Fišera i tamo je predavao sve do smrti. Umro je 22. oktobra 1915. godine u Hajdelbergu. U svojim isfraživanjima Vindelbandje tragao za odgovorom na pitanje koje su vrednosti ostale nepromenjene ili opšteprihvaćene tokom ljudske istorije. Nezavisno od čoveka, rase i kulture, u svojoj prostornoj i vremenskoj dimenziji, ove vrednosti bi bile tajne i večne, postojane i sveopšte — moralno apsolutne. Vindelband je smarao da se društvene pojave suštinski razlikuju od prirodnih, da ih je nužno6ispitivati posebnim metodama, kako bi se otkrile univerzalne i opštevažeće vrednosti.

Sergej Sergejevič Horužij. `Diptih o tihovanju.` Ruski bogotražitelјi: kolo 7. 41, Beograd: Brimo, 2002. 154 str. ; 21 cm.

Arhimandrit Kiprijan (Kern). `Patrologija /[sa ruskog preveli Nikola Marojević, Radisav Marojević].` Mala patristička biblioteka. Vrnjačka Banja: Prolog, 2006. 282 str. ; 21 cm. Kupio sam novo i tek malo prelistao.

Jovan Majendorf. 1. `Hristos u istočno-hrišćanskoj misli.` Hilandarski putokazi. 12, Asprovalta: Manastir Hilandar, 2003. 2. izd. 204 str. ; 24 cm 2. `Vizantijsko nasleđe u Pravoslavnoj Crkvi.` Sveti Sava. 9, Kralјevo: Eparhija Žička, 2006. 280 str. ; 21 cm. 3. `Vizantijsko bogoslovlјe : istorijski tokovi i dogmatske teme / Džon Majendorf ; sa engleskog preveo Jovan Đ. Olbina.` Kragujevac: Kalenić, 2008. 317 str. ; 21 cm. Odlično očuvano.

1. Semjon Frank. `Rušenje idola ; Fridrih Niče i etika `Ljubavi prema dalјnjemu` `. Ruski bogotražitelјi. 11, Beograd: Logos, 1996. 129 str. ; 20 cm. 2. Nikolaj Loski. `Bog i svetsko zlo ; Karakter ruskog naroda.` Ruski bogotražitelјi. 39, Beograd: Logos, 2001. 271 str. ; 21 cm. 3. Ivan Ilјin. `O suprotstavlјanju zlu silom.` Ruski bogotražitelјi. Beograd: Logos, 2020. 2. izd. 193 str. ; 21 cm.

1. Lav Nikolajevič Tolstoj. `Vaskrsenje / [preveo s ruskog Milivoje Jovanović].` Knjiga za svakoga. 33, Beograd: `Branko Đonović`, 1964. 461 str. ; 17 cm. 2. Konstantin Leontjev. `Beleške pustinjaka.` Ruski bogotražitelјi. 22, Beograd: Logos, 1997. 159 str. ; 20 cm. 3. Andrej Beli. `Smisao umetnosti.` Reč. Beograd: Logos, 2008. 60 str. ; 18 cm.

1. Vasilij Vasilјevič Rozanov. `Poslednje lišće ; Tavni lik ; Hristos - Sudija sveta : o Isusu Najslađem i gorkim plodovima sveta.` Ruski bogotražitelјi. 47, Beograd: Logos, 2002. 154 str. ; 21 cm. 2. Ivan Vasilјevič Kirejevski. `Filosofski spisi.` Alef. 56, Čačak: Gradac, 2003. 89 str. ; 23 cm. 3. Boris Petrovič Višeslavcev. `Srce u hrišćanskoj i indijskoj mistici.` Reč. Beograd: Logos, 2008. 60 str. ; 17 cm. 4. Grigorij Skovoroda. `Alfavit ili Bukvar mira : (izbor iz dela).` Beograd: Logos, 2011. 277 str. ; 22 cm. Lepo očuvano.

ISTORIJSKO-DRUŠTVENI KONTEKST OTKRIVENJA odlično očuvana SK.3

Odlično očuvana. Svrha ove knjige je jasno izražena u samom njenom naslovu i potrebno joj je svega nekoliko reči objašnjenja. Ovo nije iscrpan i potpun udžbenik teozofije, već samo ključ koji otvara vrata što vode ka dubljem proučavanju. Ona obuhvata najširi opseg mudrosti religije i objašnjava njene fundamentalne principe; istovremeno odgovara na primedbe prosečnog sagovornika sa zapada i nastoji da predstavi nepoznate koncepte u što jednostavnijoj formi i što jasnijim jezikom. Previše bi bilo očekivati od jedne knjige da teozofiju učini toliko razumljivom da čitalac ne mora da uloži sa svoje strane nikakav napor; ali verujem da su sve preostale nejasnoće zapravo nejasnoće misli, a ne jezika, usled njihove dubine, a ne konfuzije. Za one lenje i nemisaone ljude teozofija će ostati zagonetka, jer kako u mentalnom svetu tako i u duhovnom, svaki čovek mora da napreduje pomoću svojih sopstvenih napora. Pisac ne može da uradi čitaočev deo posla, niti bi ovom drugom to išta pomoglo u njegovom napretku, čak i da je takvo zastupništvo moguće. Potreba za ovakvim izlaganjem se dugo osećala među zainteresovanima za Teozofsko društvo i njegov rad, i nadamo se da će snabdeti informacijama, oslobođenim od tehničkog dela, što je moguće više, mnoge čija je pažnja probuđena, ali koji su još uvek zbunjeni, a ne ubeđeni. Posvećena je pažnja razgraničavanju istinitog od lažnog u duhovnim učenjima koja se tiču života posle smrti, kako bi bila pokazana istinska priroda duhovnog fenomena. Mnoga pređašnja objašnjenja slične vrste izazivala su ljutnju kod čitalaca, spiritualaca, kao i mnogih drugih, koji žele pre da veruju u ono što je prijatno nego u ono što je istinito i zato se ljute na bilo koga ko uništava njihovu prijatnu iluziju. Poslednjih godina teozofija je bila meta mnogih otrovnih strelica spiritualaca, pa su tako oni koji poseduju poluistinu osećali više antagonizma prema onima koji poseduju celokupnu istinu nego oni kojima ona uopšte nije poznata. Autor bi želeo da se toplo zahvali svim teozofima koji su slali svoje predloge i pitanja ili koji su na drugi način doprineli da se ova knjiga napiše. Ovo delo će biti njihova najveća nagrada.

Studija koja na zanimljiv i originalan način koherentno izlaže Adornovu filozofiju u celini i nudi mogući ključ za njenu interpretaciju. odlično očuvana ZiM.20/16

Šifra artikla: 350851 Isbn: 9788651923978 Autor : Tomas Nejgel Izdavač : SLUŽBENI GLASNIK Pitanja jednog smrtnika su delo savremenog filozofa Tomasa Nejgela koji se bavi razmatranjem ljudskog nesavršenstva. On analizira pitanja spoznaje, morala i etike, smrti, a pre svega moći koja za svakog pojedinca predstavlja vrstu zadovoljstva koje, kako autor smatra, vuče korene iz naše infantilne faze. Moć predstavlja osnovnu formu individualnog izražavanja, bilo da je pojedinac svestan nje ili ne. Analizirajući neka od suštinskih pitanja čovekovog postojanja Najgel ukazuje na ljudsku nesavršenost, mane i nedostignuća. Savremeni američki filozof istražuje teorijske probleme smrti, spoznaje, morala, etike, političke filozofije…vršenje moći, u ma kojoj ulozi, jeste jedna od najličnijih formi individualnog samoizražavanja, i bogat izvor čisto ličnog zadovoljstva. O zadovoljstvu koje daje moć se ne govori dovoljno otvoreno, ali to je jedno od najprimitivnijih ljudskih osećanja – koje verovatno ima infantilne korene. Uprkos njihovom ozbiljnom držanju, nepristrasnom govoru i uzdržanoj fizičkoj ekspresiji, oni sa javnom funkcijom su u velikoj meri lično investirani i verovatno beskrajno uživaju u svojoj ulozi. Ali bez obzira da li se u vršenju vlasti uživa svesno ili nesvesno, ono predstavlja osnovnu formu individualnog izražavanja, koje institucije i funkcije vlasti ne umanjuju već uvećavaju.” Nova. Autor Tomas Nejgel Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač SLUŽBENI GLASNIK Pismo Latinica Povez Broš Godina 2020 Format 13x20 Strana 268

Duh i realnost: Temelji bogočovječje duhovnosti Zagreb 1985. Mek povez, zaštitni omot, 189 strana. Knjiga je odlično očuvana. R13 Sadržaj: Predgovor I. Realnost Duha, Duh i bitak II. Znakovi Duha III. Objektivacija Duha, Simbolizacija i realizacija IV. Smisao askeze V. Zlo i patnja kao problemi Duha VI. Mistika, njezina proturječja i postignuća VII. Nova duhovnost, ostvarenje Duha BIBLIOGRAFIJA .

NOVE

FILOZOFSKA BIBLIOTEKA BIGZ Beograd 1979 kao NOVA nečitana

После пропасти Српског царства и деспотовине у Смедереву (1459. године), Срби у Србији и другим српским крајевима потпали су под турско ропство, док су Срби преко Саве и Дунава потпали под власт Мађарско-аустријске државе. Они су ту били нешто слободнији и по дозволи мађарских краљева имали су своје старешине, који су се звали деспоти и управљали су Србима у Срему, Бачкој и Славонији. Тако је после пропасти Српске државе у Смедереву, српски деспот у Срему постао Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића Слепог, синовац светог Стефана Слепог, последњег деспота слободне Србије и Смедерева. По смрти пак Змај Огњеног Вука, мађарски краљ Матија даде деспотско звање Ђорђу Бранковићу, сину споменутог Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине. Но како се Ђорђе убрзо замонаши и доби име Максим, деспотску титулу наследи његов брат Јован Бранковић, који и деспотоваше све до своје смрти 1502. године. После његове блажене кончине, његова благочестива супруга деспотица Јелена, обрати се своме сроднику на српском јадранском приморју кнезу Стефану Штиљановићу и позва га да, уместо преминулог супруга њеног Светог Јована, он преузме у Срему и Славонији српско деспотско достојанство. Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој. Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу. Када је пак одрастао он је усрдно ревновао у делатном испуњавању воље Божје, којој се учио из Светог Писма. Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима, то јест Турцима. Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. или почетком 16. века), он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште. Праведни Стефан се и овде, као и свуда до сада, уклањаше од свакога зла и чињаше своме народу многа добра. Он себе свагда ограђиваше страхом Божјим и богољубивим човекољубљем. Беше изобилан вером православном, молитвом и милостињама, како према људима, тако и према црквама и манастирима. Иако беше опасан влашћу, он никада не заборављаше чинити правду. Но времена у којима он управљаше беху врло тешка, и неприлике притискиваху њега и његов народ са сваке стране. Праведни Божји родољуб, овај дивни кнез и деспот Српски може се заиста успоредити са светим Александром Невским или са светим Јованом Владимиром. Јуначки се бораше праведни Стефан против насиља турског, јер безбожни Турци све више и више нападаху на северне хришћанске крајеве и народе. После знамените Мохачке битке 1526. године, где турски султан Сулејман I, звани Величанствени (1520-1566. г.)* победи мађарског краља, Турци све више залажаху у северније крајеве и страховито пљачкаху и злостављаху тамошњи хришћански живаљ. Уз то, у ово време настадоше и унутрашњи спорови мађарских и аустријских великаша око мађарског престола, што све још више умножаваше српска страдања и невоље у овим крајевима. Истакавши се својим борбама против безбоштва и насиља турског, а и својим праведним и правилним ставом према својим господарима у Мађарској, Стефан ускоро доби на управу и још неке области, као што су места Михољац и Глоговница у Вировитичкој Жупанији, затим градови Новиград и Ораховица, а потом, заједно са својом благочестивом супругом Јеленом, он доби на дар и посед звани Ешћем у Срему. Но када турски напади и насиља још више учесташе, јер Турци ускоро заузеше и град Будим (1529 г.) па опколише и сам град Беч, тада праведни Стефан замоли угарског краља да му да неко заштићеније место, еда би се са народом својим некако избавио од насиља агарјанског. Јер он говораше краљу да не може више поднети толике пљачке и насиља турска: „Пливамо усред непријатеља, као јабука посред воде“, говораше он. Иако се Стефан храбро бораше, турска сила ипак заузе Славонију између река Саве и Драве (1536. године), тако да Стефан би принуђен да се испред Турака повуче преко реке Драве, у место звано Шиклош. Како напади и пљачке агарјанске никако не престајаху, то у овим крајевима наступи тада велика и страшна глад. Глад не беше наступила толико од неродице и невремена, колико од турске пљачке и вишегодишњег ратовања са њима, којом приликом Турци поробише и одведоше и стоку и радну снагу, тако да земља не могаше бити обрађивана. Видећи глад и страдање народа свога од немаштице, праведни и човекољубиви Стефан отвори тада народу своје житнице, и братољубиво раздаде жито свакоме према његовој потреби, те тако прехрани гладне људе своје.Приликом деобе жита народу, Стефан је свакоме говорио да даје жито као на неки зајам, али је после тога окупио сав свој народ на једно брдо, звано Бунтир, близу споменутог Шиклоша, и ту је свима све опростио и сваког дуговања их разрешио. Због овакве милости и човекољубивости своје, праведни Стефан би вољен од свега народа свога, и од Славонаца и Барањаца поштован као светитељ још за живота свога. Поживевши тако чесно и богоугодно, блажени Стефан се мирно пресели ка Господу (негде после 1540. године) и би чесно погребен од своје супруге Јелене и православног народа, на брду Бунтиру изван града. Супруга пак његова Јелена, распустивши слуге своје, сама се повуче испред Турака негде у немачке земље. Када пак силни Агарјани наиђоше и у ове крајеве и заузеше град и место где беше погребен праведни Стефан, тада се деси следеће дивно чуло Божје. Једне тамне ноћи турски војници, на месту где је Стефан био погребен, видеше једну чудну светлост небеску како светли на оном брду. Мислећи да је ту можда скривено неко злато или сребро, Агарјани почеше копати на месту где се појави ова светлост. Копајући, они наиђоше на ковчег са телом блаженог праведника, које нађоше да беше сасвим цело и нетрулежно и из себе издаваше диван благоухани мирис. Тако исто и одело светога беше остало неиструлело и из њега се шираше благопријатни мирис. Турски војници одмах о томе известише свога старешину Амира (или Амурат-бега), који испитавши добро ко је ту погребен, дознаде да је то Српски кнез Стефан, пореклом из приморја, са којим овај Амир беше у неком даљњем сродству. Јер и овај Амир беше пореклом хришћанин, али је као дечак узет од Турака и постао јаничар. Глас о проналаску светих моштију Св. Стефана убрзо се пронесе на све стране, па стога овоме Амиру дођоше и неки српски монаси и замолише га да им преда ковчег са моштима Светог Стефана. Иако потурчењак, Амир указа част моштима хришћанина и сродника свога Стефана, те дозволи монасима да га узму са собом. Монаси узеше ковчег са моштима праведног кнеза Стефана и однеше га у манастир Пресвете Богородице звани Шишатовац, који се налази у Фрушкој Гори у Срему, где је Свети Стефан и пре живео. Чувши за све ово, благочестива супруга Стефанова Јелена, дође одмах из Немачке у манастир Шишатовац. Поклонивши се са сваком побожношћу моштима свога светог мужа, она се затим ту замонаши добивши монашко име Јелисавета. Удаљивши се недалеко од тога места, она провођаше свој живот у молитвама и подвизима, па се после три године мирно престави у Господу и доби наслеђе са светим супругом својим у вечном Царству Небеском. Њено свето тело такође би пренето у манастир Шишатовац и ту чесно погребено. Тело Светог Стефана почивало је у манастиру Шишатовцу и њему су долазили да се поклоне и помоле многи српски људи, међу њима и патријарх српски из Пећи Пајсије са митрополитом београдско-сремским Авесаломом (године 1631.). Том приликом је патријарх Пајсије написао кратко житије Св. Стефана. Службу пак написао му је монах Петроније у манастиру Хопову (1675. г.), на молбу јеромонаха Јефрема Шишатовчанина. У Стефановом пак крају, у селу Бечићу у Паштровићима, на црногорском приморју, подигнута је њему црква у прошлом веку и освећена 1875. године од стране которског епископа Герасима Петрановића. За време Другог светског рата, због насиља и безбоштва усташког, мошти Светог и праведног кнеза Стефана пренете су из манастира Шишатовца у Београд (14. априла 1942. године), и од тада се налазе у Саборној цркви у Београду. Свети ликови, то јест иконе Светог Стефана налазе се у манастиру Новом Хопову и Шишатовцу, а и у његовим Службама, штампаним у Србљаку (римничком и београдском). Св. Стефан Штиљановић (1498 — 1543), (У писмима се потписивао као Шкиљановић. [1] Симеон Пишчевић га у својој Историји српског народа наводи као Шкриљановић [2]) последњи је кнез паштровски, каштелан Врховачког града код Пожеге [3], добротвор и српски светитељ. Животопис Свети Стефан Штиљановић, 1753, рад Христофора Жефаворића Своје порекло води из Приморја, из Паштровића. Жена му је била Јелена Богдановић.[4] Све имање је оставио народу својем и отишао у Срем 1498. године због сукоба са Млечанима. У Срему столовао је у граду Моровићу. Народна традиција приказује деспота Стефана Штиљановића као најузорнијег хришћанског владара и за њега везује многобројна племенита дела, као и јуначку борбу против Турака. Приликом борбе за угарски престо између краља Фердинанда и војводе Јована Запоље нашао се на страни Фердинандовој. Учествовао је у грађанском рату од Мохачке битке 1526. до 1541. године, када су Турци заузели Будим. Од Фердинанда је био добио имања у вировитичкој жупанији (1527),[5] као и град Валпово где је владао. Последњи податак о Стефану Штиљановићу потиче из 1540. године, када је био префект утврђеног града Валпова, након чега му се изгубио сваки траг. Претпоставља се да се, након што је град пао под Турке, повукао у Шиклош, где је и окончао свој живот.[5] Сматра се да је умро, највероватније, око 1543. године. Према предању и запису у „Повесном слову”, најпре је сахрањен на оближњем брду Ђунтир.[5] Већ 1545. године његове мошти налазиле су се у манастиру Шишатовцу у Срему. У доба турске владавине Сремом мошти имале су несумњиво велик значај и веровало се да имају посебну исцелитељску снагу.[6] Од СПЦ уврштен је у ред светитеља. У јесен, 17. октобра сваке године се помиње и слави његово име. Његове мошти почивају у ризници Саборне цркве у Београду од априла 1942. године, када су пренесене из манастира Шишатовац.[7] У манастиру Шишаштовац је постојао је култ св. Стефана Штиљановића.[8] У Панагирику манастира Шишатовац из 1545. године постоји један кратак запис који каже: „Ова света и божанствена књига која се зове Панагирик, манастира Шишатовца храма Рођења Пресвете Богородице, где нетљене мошти почивају светог и праведног и дивног Стефана Штиљановића, српског деспота“. Најупечатљивије предање о Стефану Штиљановићу забележено је у приповеци Скочидјевојка — Приповијест паштровска измаком петнаестог вијека, коју је забележио паштровски политичар и књижевник Стјепан Митров Љубиша у „Приповијестима црногорским и приморским”[9]: Стефан се родио и живео у Бечићима, на самој обали наспрам острва Св. Николе. Био је кнез и најбогатији међу Паштровићима. Рано је остао удовац. Помогао је манастире и саградио манастир Прасквицу и цркву Св. Николе код Бечића. Одлучивши да се одсели опростио се од ратачког игумана Серафима, поверивши му своју опоруку и жељу да сво имање подели манастиру Прасквици и Св. Николи у Паштровићима. Затим се на скупштини опростио од народа и отишао у Херцеговину, Хрватску, па у Срем. После њега Паштровићи више нису бирали кнеза, чувајући успомену на Стефана Штиљановића. retko knjiga nova omotnica neznatno taknuta

PRAGMATIZAM klasični spisi odlično očuvana TOR.9