Rođen je 29. marta 1947. godine u Novom Sadu. Bio je tehnički urednik `Indeksa`, `Glasa omladine`, `Stava` i lista `Dnevnik`. Kao član UPIDIV-a bavio se grafikom, karikaturom, tapiserijom, opremom knjiga, plakatom i slikarstvom. Prvu samostalnu izložbu imao je na Tribini mladih u Novom Sadu 1971, potom je izlagao i 1972, 1973, 1974. i 1987. godine, a priredio je i vernisaž u Beču u Hartmanovoj galeriji. Kuzini radovi bili su deo mnogih kolektivnih izložbi kod nas i u svetu: Pariz, Vroclav, Bratislava, Beč, Tokio... Na Međunarodnom salonu karikatura u Montrealu nagrađen je 1970. i 1971. godine. Dobitnik je i novosadske Nagrade punoletstva 1970. za umetničku karikaturu, a osvojio je prvu nagradu SLUPUJ-a za plakat Uneska 1971. godine. Prepoznatljive su njegove grafike sa pužem i Petrovaradinskom tvrđavom, koje ukrašavaju mnoge prostore u Novom Sadu, a likovni kritičari bili su složni u oceni da Kuzini radovi imaju dodirnih tačaka sa stripom, da u boji deluje ekspresionistički, da je ilustrativno satiričan, ali i da nikada ne izneverava umetnički nivo. Kuza je bez sumnje bio veliki umetnik, ali je iznad svega bio veliki čovek i drag saradnik. Slobodan Kuzmanov-Kuza 1947. - SLIKAR - graficar - dizajner - crtac Roden je 1947. godine u Novom Sadu. Završio školu za primenjenu umetnost (Odsek unutrašnje arhitekture) 1967. u Novom Sadu. Od 1969 do 1974. godine likovni i tehnicki urednik studentskog lista INDEX. Clan UPIDIV- a od 1969. godine. Zastupljen u dve Likovne enciklopedije Jugoslavije. Grupne izložbe: Zagreb, Beograd, Novi Sad, Sremski Karlovci, Sarajevo, Svetozarevo, Sremska Mitrovica, Montreal, Pariz, Bratislava, Vroclav… Samostalne izložbe: Novi Sad (5 puta) i Bec. Nagrade: Nagrada za aktuelnu karikaturu na Medunarodnom salonu karikature, Montreal (1970); Nagrada punoletstva za umetnicku karikaturu, Novi Sad (1970); VI nagrada za karikaturu na Medunarodnom salonu karikature, Montreal (1971); I nagrada SLUPUJ-a za plakat UNESKO-a, Beograd (1971); Pohvala Majskog salona Eksperiment 5, za plakat, Beograd (1973). tags: kuza grafika slikar novosadski strip avangarda...

Jadran Krnajski, Vetar , akademski slikar imao skoro izlozbu u ULUSu redak primerak litografija AO jedan komad otisak 40x31 50x42 format jedinstveni otisak saljem postekspresom nakon uplate licno preuzimanje po dogovoru

Cuveni kolumnista i slikar Bogdan Ibrajter Tane cija se kolumna pojavljuje u svakom nedeljnom broju Politike otprilike na strani 25. Ovo je njegov originalan rad u tehnici tusa na hameru koji je kao sto se vidi po zapisima stampara na samom radu, negde reprodukovan, najverovatnije u Politici, u vreme proslave 600 godina Boja na Kosovu, dakle pored likovne poseduje istoriografsku vrednost. Dimenzije lista 50 x 35 cm, stanje kao na slici; stanje prizora vrlo dobro. Na radu slikar je pored svog potpisa i datovanja - godine 1990, ostavio i sledeci cirilicni zapis: Boj na Kosovu na Vidovdan 1389 godine po cemu se slavi sv. Vid. pastir kod bogatih (rec necitka) u Judeji. Tek posle toga pocinje svetkovina Vidovdana u cast necitko i stradanja Lazara necitko.

Fotografija izuzetnog kvaliteta,na slikarskom platnu. Dimenzije duže stranice slike iznose 1 metar ne računajući beli okvir koji je ostavljen zbog uramljivanja. Autor fotografije je Jovan Njegovic Drndak http://njegovic-photo.com/

Zivko Stojsavljevic (Benkovac, 1900 - Beograd, 1978) Venecija, 1950-te plavo mastilo na hartiji, 26 x 13,5 cm na poledjini zastitnog kartona posveta i signatura autora Kolekcija Pavle Beljanski poseduje veoma slican rad, vidi reprodukciju u katalogu na slici. Dva fotosertifikata.

E.A. rezerva 21,7 x 30 cm

PRODAJU SE U PARU. CENA JE ZA OBA.

Hotel Moskva, 2008 bakropis, kombinovana tehnika 34/50 oko 53 x 39 cm signirano

akrilik, olovka na papiru 50x70cm, 2004.

Milorad Mijak Pesic 1924 - 2008 DIMENZIJE: 28 X 22.5 POTPISAN I DATIRAN TEHNIKA TUS

Zvanican tiraz ove knjige je 500 primeraka samo sto postoji 33 numerisana primerka sa originalnim grafikama Ljubice Radovic. Ovo je jedan od njih, broj 17. Posveta atuora. Аутор Радаковић, Ђуро Наслов Haiku u nevremenu / Đuro Radaković ; [ilustracije Ljubica Radović] Врста/садржај тыпе оф материал поезија Језик српски Година 2001 Издавање и производња Beograd : Ex liberis, 2001 (Beograd : Lux Co) Остали аутори Радовић, Љубица Калезић, Драгиша Физички опис 85 str. : ilustr. ; 21 cm Збирка Edicija Filija Напомене Tiraž 500 Str. 5-16: Umesto predgovora / [razgovor vodio] Dragiša Kalezić Na presavijenom delu koričnog lista autorova slika i beleška o njemu. ISBN ISBN 86-902355-1-5 (broš.) УДК 821.163.41-193 COBISS.SR-ID 93543180

linorez , 16/100, godina 1997. , dimenzije rama 24x32,5 cm. , dimenzije otiska 10,5x16cm. uramljeno veoma kvalitetno u retro ramu.

Poklonjena za Sretan Bozic i Novu 1943. godinu od strane autora dr Miodragu Ibrovcu. Potpisana i datirana. Numerisana 28 /40, oko 38 x 28 cm plus dimenzije paspartua i rama. REetkost par excellence Trivia: Dušan Janković, grafičar i slikar, otvorio je u Parizu oko 1926. godine atelje umetničke mode i nazvao ga `Kolet`, po supruzi. Душан Јанковић (1894–1950) живео је од 1916. до 1935. године у Паризу, где је завршио студије сликарства. Неки од његових париских клијената биле су издавачке куће Фламарион, Ларус, Монд Модерн и Карма, фабрика аутомобила „Пежо“, Национална мануфактура порцелана у Севру, фабрика порцелана Блош и син(ови), варијете „Мулен руж“ и композитор Филип де Фаж, за кога је пројектовао вилу и сваки део ентеријера у Сен-Клуеу.

Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

Sloba sloboda i otac nacije Autor: Ratko Tankosic Sarma - glumac naturscik i slikar. Slobodan Sloba Milosevic. Bakropis. Rad je ocuvan, videti snimke. Dimenzije lista 72,7 x 50,7 cm, potpisan, neuramljen. Veoma redak komad, original iz perioda.

ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - studentski park - kolarac - beograd - zima - sneg - PM fakultet dim. 39 x 29 , nepotpisana Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури. Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“. После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије. Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду. Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике. --------------------- ------------------- ------------------ Универзитетски парк налази се у најужем центру Београда (у старом градском језгру) у склопу Студентског трга. Парк се налази прекопута Капетан-Мишиног здања, седишта Ректората Универзитета у Београду, док са друге стране излази на зграду некадашњег Природно-математичког факултета. Био је познат и као Панчићев парк, а назива се још и Студентски парк као и Академски парк. За време турске владавине овде је било турско гробље, које је уклоњено половином 19. века. Потом је на једном делу данашњег парка направљена највећа и најпознатија пијаца (уклоњена тек 30-их година 20. века). Први урбаниста Београда, Емилијан Јосимовић, сматрао је да овом простору доликује нешто репрезентативније од пијаце, па је после 1869. године, када су почели радови на регулацији, скратио за половину Велику пијацу, а преостали део претворио у парк. Интересантно је да је пијаца померена нешто ниже на место где је данас основна школа `Михајло Петровић Алас`. Непосредно испод музеја Вука и Доситеја. Та пијаца је била позната под именом `Јованова пијаца`. Нестала је изградњом наведене школе... Прве урбане контуре парк добија крајем 19. века, када је у њему откривен споменик Јосифу Панчићу, а дефинитивно је уобличен 30-их година 20. века преношењем споменика Доситеју Обрадовићу са Калемегдана и подизањем садашње барокне ограде. Споменик Јосифу Панчићу је постављен 1897. године а његов аутор је српски вајар Ђорђе Јовановић. Током 2012. године је урађена реконструкција комплетног парка. Тротоари су уз комплетан парковски мобилијар замењени новим. -------------- ------------------------------ --------------- Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814 — Београд, 8. март 1888) је био српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима. Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био у Госпићу архиђакон, те га је он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Из Ријеке је Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије где је завршио медицински факултет и постао је доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Панчић је током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година. Није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, a и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где је ce бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната. После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја. Одатле се упутио у Беч да доврши одредбу свога хербара, који је око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу. Панчић је послушао Вука и дошао у Србију месеца маја 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао добити то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света. Панчић је готово остао без средстава за живот и помишљао је да се врати, но у томе моменту добије позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине у Белици, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао. Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио je, обиђе Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и манастир Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство. Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног физикуса 12. новембра 1847. године. За време бављења у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји. Идуће године, 8. јануара 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство, др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије. Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877 (Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.

ORIGINAL ! Autor: Bodenehr, Gabriel vipalancka STARA PALANKA bela crkva banat DUNAV dim. 19 x 31 cm. NEURAMLJENO Danas se Stara Palanka smatra delom Banatske Palanke. Ostrvo Sapaja nalazi se neposredno uz levu obalu Dunava, u blizini Stare Palanke. Na Sapaji je 101. godine boravio rimski car Trajan na svom pohodu na Dakije. Tvrđavu su razorili Huni u prvoj polovini petog veka. U osmom veku na ovom području pristižu Avari i Sloveni, koji podižu ojačanu utvrdu. Tokom dvanaestog veka njome su gospodarili Vizantinci, nakon je peuzimaju Ugari. Početkom šestaestog veka horomska tvrđava nalazi pod Turskom upravom, sve do 1716. godine. Turci su obnovili staru ugarsku tvrđavu dajući novo ime „Jeni Palanka” (Nova Palanka). Odlukom Beogradskog mira (1739), između Austrije i Turske, ova utvrda je razrušena. U Srednjem veku se nalazilo naselje Sapaja, koje je bilo značajno ugarsko utvrđenje, koje hroničari beleže pon nazivom Hram (1128), Horom (1355), Haman (1568). Tokom februara 1491. godine Haram tvrđava bila je razorena, ali čim su ratne prilike stabilizovane, Haram tvrđava je obnovljena i utvrđen zauzimanjem mesnog srpskog stanovništva. Smederevski sandžakbeg Bali-beg Malkogoglu, osvojio je tvrđavu između 1494. i 1498. godine. Godine 1552. zvanično pod tursku vlast tek padom Temišvara i čitavog Banata. Turski popisom iz druge polovine XVI veka ne spominje tvrđavu ni vojnu posadu, već jedno naselje pod imenom Jeni Haram (Novi Haram). Žitelji ovog naseljenog mesta imali su status derbendžija, a što znači da su bili dužni da obezbede siguran protok putnika, na tom delu Dunava, uz odgovarajuće olakšica. Posle ustanka Srba i Rumuna u Banatu 1594. godine, kao i potreba da se osigura prelazak preko reke Dunav i stvaranje bezbednih uslova za važnu putnu komunikaciju Jeni Haram - Vršac - Temišvar. Halil Džauš, temišvarski labeg, obnovio je 1598. godine staru tvrđavu Sapaj prozvavši je Jeni Palanka (Nova Palanka). Godine 1661. na osnovu sultanovog naređenja, vezir Ahmed-paša, na starim temeljima podigao, novu četvorougaonu palanku na obali reke Dunav. Tokom Velikog rata između Austrije i Turske (1683-1699), Jeni Palanka će se naći u vrtlogu rata. Godine 1697. General grof Rabutina zauzima utvrđenje na juriš, ali je ubrzo napuštena. Godine 1698. došlo je do pobune u ovim krajevima, ali su buntovnici bili poraženi od strane palanačkih Turaka. Godine 1699. Odlukom Karlovačkog mira ovi su krajevi prepušteni Turcima. Godine 1716. Turci su bez borbe predali tvrđavu grofu Klaudiju Florimundu Mersiju. Godine 1739. Odlukom Beogradskog mira, između Austrije i Turske, ova utvrda je razrušena. ----------------------- --------------------------------- Gabriel Bodenehr (*1673 - †1765) Gabriel Bodenehr, a German map maker and member of a famous engraver and publisher family of Augsburg, was born 1673. His main work was `Atlas Curieux` first published 1704. He died in 1765.

Autor:Aleksandar Gorbunov Godina nastanka 1984 A.O 2/6 Dimenzije samog dela 47x36 cm

Crtež za `Obično petkom` Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralašltvo[uredi | uredi izvor] Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Dela[uredi | uredi izvor] Pesma Plavi čuperak, Mika Antić Duration: 57 seconds.0:57 Knjige za odrasle[1] „Vojvodina“ „Ispričano za proleće“ (1951) „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Nasmejani svet“ (1955) „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) (1962) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“(1972) „Izdajstvo lirike“ „Savršenstvo vatre“ (1982)[10] Knjige za decu[1] „Poslednja bajka“ (1965) „Plavi čuperak“ (1965) „Garavi sokak“ (1973) „Olovka ne piše srcem“ (1973) „Živeli prekosutra“ (1974) „Druga strana vetra“ (1978) „Ptice iz šume“ (1979) „Prva ljubav“ (1981) „Svašta umem“ (1981) „Horoskop“ (1983) „Plava zvezda“

Ljuba Ivanović (1882-1945) - Muški lik - crtež olovkom, signiran. Dimenzije rada 12.5x17.5cm (s ramom 27x31.5cm). Slika se prodaje iz lične kolekcije, isključivo uz lično preuzimanje u Beogradu-Čukarica ili Šumice. Ljubomir Ivanović rodjen 24. februara 1882. godine u Beogradu je bio srpski slikar i grafičar, dopisni član SANU. Završio je četiri razreda gimnazije i umetničku školu u Beogradu 1905. godine i diplomirao na minhenskoj slikarskoj akademiji 1909. godine i te iste godine je postavljen za predavača crtanja akta i glave na umetničkoj školi u Beogradu. Predavao je na Akademiji likovnih umetnosti, danas je to Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Učestvovao je na svim izložbama „ Lade“ i drugim izložbama u Beogradu, a izlagao je i u Velikom salonu u Parizu gde je boravio na studijama. Specijalizovao se za crtež olovkom i uživao je veliku reputaciju u Srbiji i u svetu. Preminuo je 23. novembra 1945. godine u Beogradu.

Fundacion Gala- Salvador Dali, original reprodukcija iz muzeja S.Dali. Savrsena- My wife nude Contemplating Her own Body Becoming Stairs, Three Vertebrae of a Column, Sky and Architecture, 1945. Dimenzija 37x45cm, sa ramom 51x69cm. Isključivo lično preuzimanje.

Veljko Mihajlovic - Beograd 1-6 Ova mapa grafika sadrzi sest listova (sest beogradskih mostova) izvedenih u dubokoj stampi na 300 gr papiru formata 27x7cm odstampanih u 100 primeraka i obelezenih arapskim brojevima od 1 do 90 i rimskim brojevima od I do X Moj broj primerka je 57 POLICA 81

Serigrafija Radost bankrota A/O Dragan Malešević 1990. Paspartu u donjem desnom uglu ima mrlju Ram u dobrom stanju na par mesta se skinula farba slikano Papir pozadi ima jednu rupu na sredini Stanje 5- Dimenzije 68 x 54 cm sa ramom Poželjno lično preuzimanje zbog dimenzija predmeta

Jovan Obican(1918-1986),jugoslovenski slikar,skulptor i graficar.Litografija,u originalnom ramu,velicine 40x58.

EA Dimenzije 40x35cm,potpisana.