Marketing
Postavite oglas
Kontakt
Pratite promene cene putem maila
- Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
126-150 od 217 rezultata
Režim promene aktivan!
Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje
In the piece `Artificial Life Metropolis CELL I would like to present three-dimensional plastic art as represented by a computer image using the basic principle of a cellular model as seen from an artistic point of view. The self-organization of a three-dimensional space, which is composed of a mass of `voxel`, can generate complex evolving space. This idea is inspired by the theory of self-organizing automaton in two-dimensional space. A model based on a three-dimensional cell model is capable of inducing unpredictable, delicate and emergent vibration using one simple rule. We use grid coordinates to simulate the life and death of a cell in three-dimensional space. We also use the term of `voxel` as an elemental cube in the grid coordinates. A group of `voxel` make up a three-dimensional object, just as millions of cells make up a natural life form. The success of the self-organizing system of the voxel is correlative to the animation of plastic art, which is the object of experimentation within the context of voxel space.» (Yoichiro Kawaguchi) Yoichiro Kawaguchi (河口 洋一郎 Kawaguchi Yoichirō, born 1952 in Tanegashima, Kagoshima) is a Japanese computer graphics artist, professor at the University of Tokyo. Kawaguchi rose to international prominence in 1982 when he presented `Growth Model` in the international conference SIGGRAPH. He created a band of robots called the Z-Machines and were called Zach (Guitar), Ashura (Drums) and Cosmo (Keyboard) and did their debut piece on the 24 June 2013 in Tokyo, Japan.
portret malog Jukija Mišime Кимитаке Хираока (јап. 平岡 公威, 14. јануар 1925. - 25. новембар 1970.), познатији под књижевним псеудонимом Јукио Мишима (јап. 三島 由紀夫), био је јапански књижевник, песник, драматург, глумац и режисер; такође познат и по ритуалном самоубиству (сепуку) након неуспелог извршавања coup d`état.[1] Три пута је номинован за Нобелову награду из књижевности и сматра се једним од најутицајнијих јапанских писаца XX. века. Његова авангардна дела приказују спој модерне и традиционалне естетике, подстичући културолошке и политичке промене, као и бавећи се темама сексуалности и смрти. ....Мишима је писао романе, популарне серијске новеле, кратке приче, есеје, као и знаменита дела за кабуки позориште и модерну но драму. Такође током 1945. године започиње кратку причу Мисаки ните но моногатари (Прича на рту - 岬にての物語) и наставља да је пише до краја Другог светског рата. Већ 1946. године посећује познатог јапанског писца Јасунори Кавабата-у у Камакури, носећи са собом радове Чусеј (Средњи век - 中世 ) и Табако (Цигарета - 煙草) и тражећи његове савете. На Кавабатину препоруку, 1946. Табако бива објављен у новом књижевном магазину Нинген (Човечанство - 人間). Такође 1946. године, Мишима започиње свој први роман Тозоку (Лопови - 盗賊), прича о двоици младих аристократа одвучених у самоубиство. Објављује се током 1948. године, чиме Мишима улази у другу групу послератних писаца Јапана. Следеће дело које пише је роман Камен но кокухаку (Исповест маске - 仮面の告白), полу аутобиографско дело о младићу латентно привученим хомосексуалношћу, који се прикрива иза маске не би ли био прихваћен у друштву. Овај роман доживљава велику популарност уздижући Мишиму на ниво славне личности већ са својих 24. године. Око 1949. године Мишима објављује низ есеја у Киндај бунгаку на тему Јасунори Кавабате према коме је осећао дубоко поштовање. Велика већина његових радова се даље преводи на енглески и друге европске језике, ширећи тако његову популарност широм света. Мишима је у том периоду често путовао, да би 1952. године посетио Грчку која га је одмалена фасцинирала. Утисци тог путовања ће се појавити у роману Шјосај (Хук валова - 潮騒), који је објављен 1954. године и вуче корене из грчког мита о Дафнису и Хлоји. Мишима се често освртао на модерна и актуелна дешавања, инкорпорирајући их метафорички у своја дела. Такав пример је Кинкакуџи (Златни павиљон - 金閣寺), као фикција, бави се уништењем познатог кјотовског храма у пожару. Затим његов следећи роман Утаге но ато (После банкета - 宴のあと), објављен 1960. године помно прати дешавања која се тичу Хачиро Арита-е, политичара који се кандидује за градоначелника Токија (због кога Мишима бива осуђен због кршења личне приватности). Током 1962. године, пише своје најавангардније дело Уцукуши хоши (Лепа звезда - 美しい星), које у неким тренуцима прелази у научну фантастику, након објављивања бива прихваћено уз подељену критику. Током 25. новембра 1970. године, Мишима заједно са четири члана Татенокај, под изговором, посећују команданта кампа Ичигаја (Токијски генералштаб источне команде, јапанских одбрамбених снага). Унутар њега, барикадирају канцеларију и везују команданта за столицу. Са припремњеним манифестом и паролама, Мишима иступа на балкон како би се обратио војницима који су се скупили испод. Његов говор је требало да инспирише и покрене coup d`état, враћајући власт у руке цара. Међутим, такав говор је још више изиритирао војнике који су почели да му се ругају. Завршио је свој говор након испланираног времена, вратио се у канцеларију и извршио сепуку (традиционално самоубиство). Место ритуалног кајшакунин-а (онога који завршава ритуал, одрубљивањем главе самоубице) припало је Масакацу Морити; међутим након неуспелих покушаја тај чин препушта Хиројасу Коги.
18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).
Istorija cene
Naziv oglasa
Početna cena
Najveća cena
Najniža cena
Nema podataka o istoriji cene
Pretraga: " "
Uspešno ste zapratili pretragu.
Sve zapraćene pretrage možete videti u
korisničkom panelu.