Milorad Mijak Pesic 1924 - 2008 DIMENZIJE: 28 X 22.5 POTPISAN I DATIRAN TEHNIKA TUS

Uros Toskovic Asocijativni predeo, osma decenija XX veka mesana tehnika oko 46,5 x 35,3 cm plus ram Sertifikat.

ORIGINALNA PRES FOTOGRAFIJA IZ 70tih. NEMA POTPISA. dim. 30 x 23,5 cm Ernst Haas (March 2, 1921 – September 12, 1986) was a photojournalist and a pioneering color photographer. During his 40-year career, the Austrian-born artist bridged the gap between photojournalism and the use of photography as a medium for expression and creativity. In addition to his prolific coverage of events around the globe after World War II, Haas was an early innovator in color photography. His images were widely disseminated by magazines like Life and Vogue and, in 1962, were the subject of the first single-artist exhibition of color photography at New York’s Museum of Modern Art. He served as president of the cooperative Magnum Photos, and his book The Creation (1971) was one of the most successful photography books ever, selling 350,000 copies.

Zvanican tiraz ove knjige je 500 primeraka samo sto postoji 33 numerisana primerka sa originalnim grafikama Ljubice Radovic. Ovo je jedan od njih, broj 17. Posveta atuora. Аутор Радаковић, Ђуро Наслов Haiku u nevremenu / Đuro Radaković ; [ilustracije Ljubica Radović] Врста/садржај тыпе оф материал поезија Језик српски Година 2001 Издавање и производња Beograd : Ex liberis, 2001 (Beograd : Lux Co) Остали аутори Радовић, Љубица Калезић, Драгиша Физички опис 85 str. : ilustr. ; 21 cm Збирка Edicija Filija Напомене Tiraž 500 Str. 5-16: Umesto predgovora / [razgovor vodio] Dragiša Kalezić Na presavijenom delu koričnog lista autorova slika i beleška o njemu. ISBN ISBN 86-902355-1-5 (broš.) УДК 821.163.41-193 COBISS.SR-ID 93543180

VLADIMIR DUNJIC OFSET 47X60 LIMITIRAN TIRAZ OD 100, RADJEN ZA PROMOCIJU SLIKE U PRIVATNOJ KOLEKCIJI DELTE

linorez , 16/100, godina 1997. , dimenzije rama 24x32,5 cm. , dimenzije otiska 10,5x16cm. uramljeno veoma kvalitetno u retro ramu.

Poklonjena za Sretan Bozic i Novu 1943. godinu od strane autora dr Miodragu Ibrovcu. Potpisana i datirana. Numerisana 28 /40, oko 38 x 28 cm plus dimenzije paspartua i rama. REetkost par excellence Trivia: Dušan Janković, grafičar i slikar, otvorio je u Parizu oko 1926. godine atelje umetničke mode i nazvao ga `Kolet`, po supruzi. Душан Јанковић (1894–1950) живео је од 1916. до 1935. године у Паризу, где је завршио студије сликарства. Неки од његових париских клијената биле су издавачке куће Фламарион, Ларус, Монд Модерн и Карма, фабрика аутомобила „Пежо“, Национална мануфактура порцелана у Севру, фабрика порцелана Блош и син(ови), варијете „Мулен руж“ и композитор Филип де Фаж, за кога је пројектовао вилу и сваки део ентеријера у Сен-Клуеу.

Potice iz kolekcije poznatog jugoslovenskog direktora i kolekcionara. Radomir Damnjanovic Damnjan Ko to voli Desada, 1959 16/50 bakropis, dimenzije lista su oko 70 x 50 cm potpisana, datirana Istoimeni bakropis koji se prodavao na MadlArt-u za 600 eura ima netacno navedene dimenzije lista (68 x 48 cm).

Bosiljka Kicevac (Beograd, 1932) Srpske narodne poslovice serigrafija, 6/60 38 x 27 cm potpisana, numerisana

uramljena grafika, dimenzije rama 57x37cm. , dimenzija serigrafije 41x27cm. nema imena , ali rad je karakteristican za dragana stojkva iz tog perioda. ocigledno neko nije bio oprezan pa je pre uramljivanja serigrafija u srednjem-gornjem delu malo izguzvana. srecom bez posledica za celokupno delo. trudio sam se da fotografijom prikazem to mesto.

TTTTTTTTTTTTTTTTTTTTTTTTTOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHIIIIIIIIIIIIIIIOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO YOSHIZUMI Brat Japanac. Grafika u kombinovanoj tehnici suva igla, bakropis, akvatinta. Veoma skup slikar svetskog ranga. Predstavljao Japan na 4. bijenalu grafike u Beogradu, 1996, godine. Dimenzije rada otprilike 17 x 15 cm, rad je poklon autora. Artist proof, X / X. (Artist proof ili E.A.) Toshio Yoshizumi, Japanac, rodjen u gradu Saitama, 1952. godine.

Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

Radovan Trnavac Mica, grafika iz 1979.godine Njegovi radovi nalaze se u mnogim muzejima sirom sveta, 20 godina je ziveo i radio u Americi. Jedan od nasih najznacajnijih savremenih umetnika. JEDINI PRIMERAK

Uros Toskovic Glava i stihovi, 1994 grafit na hartiji format papira je A4

Marko MURAT Autoportret, rukopis (1941) mastilo na kartonu 9,3 x 14,2 cm signature, zapisi Marko Murat rođen je u Luki Šipanskoj 1864. godine. Umetničko obrazovanje stekao je na Akademiji u Minhenu. Godine 1898. učestvovao je u osnivanju Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku u Beogradu. Bio je jedan od umetnika koji su 1900. predstavljali Srbiju na Svetskoj izložbi u Parizu. Bio je jedan od osnivača Lade 1904. i član istog društva do 1910. Do početka rata bio je član Medulića, društva srpsko-hrvatskih umetnika. U njegovom slikarskom opusu srećemo brojne pejzaže, među kojima dominiraju oni iz okoline Dubrovnika, zatim brojne portrete, ali je negovao i istorijsko slikarstvo. Murat Marko Датум рођења 30. децембар 1864. Место рођења Лука Шипанска (Аустроугарска) Датум смрти 14. октобар 1944. Место смрти Дубровник (Југославија) Дела Марко Мурат (Лука Шипанска поред Дубровника, 30. децембар 1864. – Дубровник, 14. октобар 1944) — српски сликар који је након студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор. Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године. Био је римокатоличке вероисповести Живот и дело „Долазак цара Душана у Дубровник“ „Дах дубровачког пролећа“ Основну школу и гимназију је 1883. године завршио у Дубровнику и после је три године студирао теологију у Задру. 1886. године је отишао на студиј у уметничкој академији у Минхену у Немачку и диплпмирао је 1893. године а затим путовао по Риму и Паризу. Од 1898. се настанио у Београду и ту предавао у Другој београдској гимназији и Уметничко-занатској школи, а једно време је био и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу 1900. године, Марко Мурат се представио историјском композицијом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом. Поред њега, у делегацији је учествовао и Паја Јовановић са монументалном композицијом „Проглашење Душановог законика“, за коју је добио златну плакету. За време рата је био у Дубровнику и ту је хапшен и прогањан (као Србин, католичког верског опредељења) од аустријских власти. После рата је постао управник за надлештво уметности и споменике у Дубровнику. Био је један од првих импресиониста на словенском југу који је доследно радио у пленеру и тако израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине а радио је и историјске композиције као и портрете. Временом је његова палета постала затворенија и ликови пластичнији. Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу, Риму, Бечу, Лондону итд.

Sloba sloboda i otac nacije Autor: Ratko Tankosic Sarma - glumac naturscik i slikar. Slobodan Sloba Milosevic. Bakropis. Rad je ocuvan, videti snimke. Dimenzije lista 72,7 x 50,7 cm, potpisan, neuramljen. Veoma redak komad, original iz perioda.

na aukciji 2021. slican rad ponudjen je po pocetnoj ceni od 1150e Ovo je potpisan i datiran Dadin rad koji je potvrdila porodica ovog slikara a takodje i francuski stampar koji je za Dadu stampao ovu grafiku - suvu iglu i akvatintu - 1982. godine. Pored toga dobijate i fotocertifikat Nikole Kusovca kao na slici. Bez naziva, 1982 suva igla i akvatinta, autorski otisak - E.A. ~ 67 x 51 cm potpisan i datiran olovkom

Kralj i kraljica, 1977, tus, potpisan i datiran. 70 x 50 cm plus ram.

arkadije stolipin - ruski emigrant u srbiji deda, Pyotr Arkadyevich Stolypin je bio predsednik ruske dume (1906-1911) dim. 23 x 17 cm Izvestan broj ruskih emigranata predano se bavio fotografijom kao hobijem u slobodnom vremenu. Jedan od najistaknutijih bio je Arkadije Stolipin o kome se medju starim fotografima-amaterima pricalo da je bliski rodjak poslednjeg predsednika ruske carske vlade. Stolipin je bio veoma agilan kao pokretac foto-sekcije Srpskog planinarskog drustva (1935) da bi pred rat (1939) bio medju inicijatorima osnivanja Kluba fotografa amatera `Beograd`. Prema secanju starijih, Stolipin je bio prava enciklopedija fotografskih znanja, i uz Ratka Stefanovica i dr Petra Kostica jedan od stubova amaterske fotografije u Beogradu tokom tridesetih godina. Izme|u dva svetska rata ruski fotografi unapredili su fotografsku struku unosenjem novih znanja, podizanjem ukusa i likovnosti. Uneli su mnoge novine, a neke i prvi pokrenuli, primenom fotografije u vazduhoplovstvu,medicini, sudstvu i kriminologiji. Imali su znatno mesto u stvaranju fotografske publicistike na srpskom jeziku, kao i u sirenju amaterske fotografije. Njihov doprinos dobija jos ozbiqnije razmere u svetlosti cinjenice da je fotografija profesionalnih ateljea u Srbiji vec od pocetka XX veka tonula u neprestanu stagnaciju. Dolaskom ruskih fotografa razvoj fotografija kod Srba bio je veoma podstaknut i ubrzan. Pyotr Arkadyevich Stolypin (14 April [O.S. 2 April] 1862 – September 18 [O.S. September 5] 1911) served as Prime Minister and the leader of the third Duma, from 1906 to 1911. His tenure was marked by efforts to counter revolutionary groups and by the implementation of noteworthy agrarian reforms. Stolypin`s reforms aimed to stem peasant unrest by creating a class of market-oriented smallholding landowners. He is considered one of the last major statesmen of Imperial Russia with clearly defined public policies and the determination to undertake major reforms. rusija, russia, russian photographer in serbia

originalna pres fotografija iz 60tih autor nepoznat. verovatno neko iz magnuma SSSR, USSR, RUSIJA, RUSSIA RETKO ! dim. 20 x 30 cm

ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - studentski park - kolarac - beograd - zima - sneg - PM fakultet dim. 39 x 29 , nepotpisana Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури. Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“. После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије. Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду. Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике. --------------------- ------------------- ------------------ Универзитетски парк налази се у најужем центру Београда (у старом градском језгру) у склопу Студентског трга. Парк се налази прекопута Капетан-Мишиног здања, седишта Ректората Универзитета у Београду, док са друге стране излази на зграду некадашњег Природно-математичког факултета. Био је познат и као Панчићев парк, а назива се још и Студентски парк као и Академски парк. За време турске владавине овде је било турско гробље, које је уклоњено половином 19. века. Потом је на једном делу данашњег парка направљена највећа и најпознатија пијаца (уклоњена тек 30-их година 20. века). Први урбаниста Београда, Емилијан Јосимовић, сматрао је да овом простору доликује нешто репрезентативније од пијаце, па је после 1869. године, када су почели радови на регулацији, скратио за половину Велику пијацу, а преостали део претворио у парк. Интересантно је да је пијаца померена нешто ниже на место где је данас основна школа `Михајло Петровић Алас`. Непосредно испод музеја Вука и Доситеја. Та пијаца је била позната под именом `Јованова пијаца`. Нестала је изградњом наведене школе... Прве урбане контуре парк добија крајем 19. века, када је у њему откривен споменик Јосифу Панчићу, а дефинитивно је уобличен 30-их година 20. века преношењем споменика Доситеју Обрадовићу са Калемегдана и подизањем садашње барокне ограде. Споменик Јосифу Панчићу је постављен 1897. године а његов аутор је српски вајар Ђорђе Јовановић. Током 2012. године је урађена реконструкција комплетног парка. Тротоари су уз комплетан парковски мобилијар замењени новим. -------------- ------------------------------ --------------- Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814 — Београд, 8. март 1888) је био српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима. Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био у Госпићу архиђакон, те га је он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Из Ријеке је Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије где је завршио медицински факултет и постао је доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Панчић је током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година. Није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, a и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где је ce бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната. После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја. Одатле се упутио у Беч да доврши одредбу свога хербара, који је око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу. Панчић је послушао Вука и дошао у Србију месеца маја 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао добити то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света. Панчић је готово остао без средстава за живот и помишљао је да се врати, но у томе моменту добије позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине у Белици, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао. Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио je, обиђе Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и манастир Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство. Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног физикуса 12. новембра 1847. године. За време бављења у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји. Идуће године, 8. јануара 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство, др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије. Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877 (Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.

na 2 mesta zagrebana, inace u DOBROM stanju na poledjini autorski pecat dim. 30 x 24 cm Војислав Маринковић (Лесковац, 2. октобар 1911 — Београд, 31. октобар 2004) је био ликовни уметник фотографије, мајстор фотографије, фотографски писац и критичар. Носилац међународног фотографског звања Екселенција FIAP (EFIAP}. Завршио Трговачку академију (1931), Економски факултет (1942) и Високу школу спољне трговине (1947) у Београду. Радио у банкарству, спољној трговини, дипломатији и култури. Бавио се фотографијом од 1936. најпре као члан Фото-секције Српског планинарског друштва (СПД), а од 1938. и као члан Фото клуба „Загреб“. Један од оснивача Клуба фото аматера „Београд“ (КФАБ), 1939. Био члан УЛУПУДС-а. Био уредник часописа Фотографија и Београдски објектив. Афирмацију у фотографији започео 1938. као члан Фото клуба „Загреб“, учешћем на изложбама. Формиран под утицајем тзв. `загребачке школе“ фотографије, Маринковић је, уз неколицину других, био нека врста моста између прекосавског лирског сфумата и београдског реализма. У првим послератним данима допринео је изградњи фотографске организације; налазио се и међу првим ауторима на домаћим и страним салонима фотографије, баш као што се среће и међу првим носиоцима високих признања у Фото-савезу (југословенском и српском), или међународној фотографској организацији FIAP. Током вишедеценијског деловања у фотографији увек је био окренут једној теми – човеку и његовом окружењу. За своје мотиве одабирао је сам живот: жанр-сцене, фолклорне мотиве, портрете у амбијенту. Фотографије је груписао у циклусе: Мој мали Београд (1952-1960); По Европи (1952-1990); Париске успомене (1952-1990); Српско село (1956-1970); Тражења (1956-1970); и Африка (1970-1980). Средином педесетих година, делимично под утицајем европских струјања у фотографији, Маринковић је унео у већ сачињен пиктурални склоп својих дела једно тада сасвим ново фотографско мишљење стварајући фотографске документе прожете духом носталгије. Карактеристична дела у којима се највише огледа та нова вредност су Муфташи; Лапавица (1953), Маренда; Са пијаце (1954), или неколико година доцније настале, Бацање камена и Под куполом (1958). Тим делом свога опуса извршио је не мали утицај, не само на своје савременике него и на настављаче. Изузетан допринос Маринковићев огледао се и у његовом хроничарском раду. Писао је фотографске критике, осврте, приказе изложби. Први текст објавио је 1940. године, а затим се бројем објављених прилога, и опсегом тема о којима је расправљао, сврстао међу најплодније српске фотографске писце, а по оригиналности приступа и у особене појаве у фотографској литератури на српском језику. Знатан део свога радног века посветио је фотографској организацији, савезној и републичкој, баш као што је и чест представник југословенске фотографије у свету, на конгресима, симпозијумима, жиријима. На целом југословенском простору М. остаје уважаван као личност чије су активност и дело – уметничко, хроничарско, организационо – значајно обележили југословенску фотографску историју друге половине XX века. Излагао на више од 200 групних изложби на готово свим континентима. Потпуна листа изложби наведена је у каталогу ретроспективне изложбе „Војислав Маринковић“, Салон фотографије, Београд, 1979. Самостално је излагао у Београду (1975, 1995), Варшави (1979) (заједно са Гораном Малићем), Новом Саду (1980), Загребу (1980), Панчеву (1981), Смедереву (1981), Крушевцу (1982) и Бору (1985).

ORIGINALNA PRES FOTOGRAFIJA IZ 70tih. NEMA POTPISA. dim. 25,5 x 30,5 cm Ernst Haas (March 2, 1921 – September 12, 1986) was a photojournalist and a pioneering color photographer. During his 40-year career, the Austrian-born artist bridged the gap between photojournalism and the use of photography as a medium for expression and creativity. In addition to his prolific coverage of events around the globe after World War II, Haas was an early innovator in color photography. His images were widely disseminated by magazines like Life and Vogue and, in 1962, were the subject of the first single-artist exhibition of color photography at New York’s Museum of Modern Art. He served as president of the cooperative Magnum Photos, and his book The Creation (1971) was one of the most successful photography books ever, selling 350,000 copies.

ORIGINAL ! Autor: Bodenehr, Gabriel vipalancka STARA PALANKA bela crkva banat DUNAV dim. 19 x 31 cm. NEURAMLJENO Danas se Stara Palanka smatra delom Banatske Palanke. Ostrvo Sapaja nalazi se neposredno uz levu obalu Dunava, u blizini Stare Palanke. Na Sapaji je 101. godine boravio rimski car Trajan na svom pohodu na Dakije. Tvrđavu su razorili Huni u prvoj polovini petog veka. U osmom veku na ovom području pristižu Avari i Sloveni, koji podižu ojačanu utvrdu. Tokom dvanaestog veka njome su gospodarili Vizantinci, nakon je peuzimaju Ugari. Početkom šestaestog veka horomska tvrđava nalazi pod Turskom upravom, sve do 1716. godine. Turci su obnovili staru ugarsku tvrđavu dajući novo ime „Jeni Palanka” (Nova Palanka). Odlukom Beogradskog mira (1739), između Austrije i Turske, ova utvrda je razrušena. U Srednjem veku se nalazilo naselje Sapaja, koje je bilo značajno ugarsko utvrđenje, koje hroničari beleže pon nazivom Hram (1128), Horom (1355), Haman (1568). Tokom februara 1491. godine Haram tvrđava bila je razorena, ali čim su ratne prilike stabilizovane, Haram tvrđava je obnovljena i utvrđen zauzimanjem mesnog srpskog stanovništva. Smederevski sandžakbeg Bali-beg Malkogoglu, osvojio je tvrđavu između 1494. i 1498. godine. Godine 1552. zvanično pod tursku vlast tek padom Temišvara i čitavog Banata. Turski popisom iz druge polovine XVI veka ne spominje tvrđavu ni vojnu posadu, već jedno naselje pod imenom Jeni Haram (Novi Haram). Žitelji ovog naseljenog mesta imali su status derbendžija, a što znači da su bili dužni da obezbede siguran protok putnika, na tom delu Dunava, uz odgovarajuće olakšica. Posle ustanka Srba i Rumuna u Banatu 1594. godine, kao i potreba da se osigura prelazak preko reke Dunav i stvaranje bezbednih uslova za važnu putnu komunikaciju Jeni Haram - Vršac - Temišvar. Halil Džauš, temišvarski labeg, obnovio je 1598. godine staru tvrđavu Sapaj prozvavši je Jeni Palanka (Nova Palanka). Godine 1661. na osnovu sultanovog naređenja, vezir Ahmed-paša, na starim temeljima podigao, novu četvorougaonu palanku na obali reke Dunav. Tokom Velikog rata između Austrije i Turske (1683-1699), Jeni Palanka će se naći u vrtlogu rata. Godine 1697. General grof Rabutina zauzima utvrđenje na juriš, ali je ubrzo napuštena. Godine 1698. došlo je do pobune u ovim krajevima, ali su buntovnici bili poraženi od strane palanačkih Turaka. Godine 1699. Odlukom Karlovačkog mira ovi su krajevi prepušteni Turcima. Godine 1716. Turci su bez borbe predali tvrđavu grofu Klaudiju Florimundu Mersiju. Godine 1739. Odlukom Beogradskog mira, između Austrije i Turske, ova utvrda je razrušena. ----------------------- --------------------------------- Gabriel Bodenehr (*1673 - †1765) Gabriel Bodenehr, a German map maker and member of a famous engraver and publisher family of Augsburg, was born 1673. His main work was `Atlas Curieux` first published 1704. He died in 1765.

arkadije stolipin - ruski emigrant u srbiji deda, Pyotr Arkadyevich Stolypin je bio predsednik ruske dume (1906-1911) dim. 24 x 18 cm Izvestan broj ruskih emigranata predano se bavio fotografijom kao hobijem u slobodnom vremenu. Jedan od najistaknutijih bio je Arkadije Stolipin o kome se medju starim fotografima-amaterima pricalo da je bliski rodjak poslednjeg predsednika ruske carske vlade. Stolipin je bio veoma agilan kao pokretac foto-sekcije Srpskog planinarskog drustva (1935) da bi pred rat (1939) bio medju inicijatorima osnivanja Kluba fotografa amatera `Beograd`. Prema secanju starijih, Stolipin je bio prava enciklopedija fotografskih znanja, i uz Ratka Stefanovica i dr Petra Kostica jedan od stubova amaterske fotografije u Beogradu tokom tridesetih godina. Izme|u dva svetska rata ruski fotografi unapredili su fotografsku struku unosenjem novih znanja, podizanjem ukusa i likovnosti. Uneli su mnoge novine, a neke i prvi pokrenuli, primenom fotografije u vazduhoplovstvu,medicini, sudstvu i kriminologiji. Imali su znatno mesto u stvaranju fotografske publicistike na srpskom jeziku, kao i u sirenju amaterske fotografije. Njihov doprinos dobija jos ozbiqnije razmere u svetlosti cinjenice da je fotografija profesionalnih ateljea u Srbiji vec od pocetka XX veka tonula u neprestanu stagnaciju. Dolaskom ruskih fotografa razvoj fotografija kod Srba bio je veoma podstaknut i ubrzan. Pyotr Arkadyevich Stolypin (14 April [O.S. 2 April] 1862 – September 18 [O.S. September 5] 1911) served as Prime Minister and the leader of the third Duma, from 1906 to 1911. His tenure was marked by efforts to counter revolutionary groups and by the implementation of noteworthy agrarian reforms. Stolypin`s reforms aimed to stem peasant unrest by creating a class of market-oriented smallholding landowners. He is considered one of the last major statesmen of Imperial Russia with clearly defined public policies and the determination to undertake major reforms. rusija, russia, russian photographer in serbia