uramljeno 40 x 52 cm (sa ramom) neto - 24 x 30 cm samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad posveceno Claude Avelinu na poledjini pise `ovaj crtez radio sam po zelji Claude Avelina francuskog knjzevnika ka ilustracija za njegovu pesmu - ptica koja ne postoji -od 9 komada u ovij seriji on je izabrao jedan,koji je uvrstio u xxxx sa ostalim francuskim slikarima` Z.Petrovic, Paris. Okt. 1956 Zoran Petrović, akademski slikar, rođen je 7. aprila 1921. godine u selu Sakule u Banatu. Gimnaziju je završio u Pančevu. Diplomirao je godine 1948. na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu na odseku za slikarstvo. Specijalku u klasi Đorđa Andrejevića Kuna završava 1949. U toku studija su mu predavali Vasa Pomorišac, Milo Milunović i Ivan Tabaković. Bavio se slikarstvom, crtežom, grafikom, kolažom, skulpturom (na bazi livenog i varenog metala)… Autor je čuvene Mašinobalade, mape crteža i tekstova, koja je nastajala u vremenu od 1958. do 1966. godine. Od 1975. godine počinje da se bavi skulpturom na principu varenog i livenog gvožđa. Izlagao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a 1961. godine bio je predstavnik Jugoslavije na VI bijenalu u Sao Paolu u Brazilu. Tom prilikom je dobio nagradu za crteže Leirner fondacije. Imao je brojne samostalne izložbe u tadašnjoj Jugoslaviji, u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Nišu, Pančevu, kao i širom sveta, u Parizu, Veneciji, Londonu… Dobitnik je brojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Njegova dela se nalaze u muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama širom sveta. Profesorskim radom bavio se na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu od 1949. sve do 1986. godine, gde je predavao crtanje i slikanje. Bio je član grupe Samostalni od 1951. do 1953. i jedan od osnivača Decembarske grupe, gde je član od 1955. do 1960. godine. Jedan je od osnivača Umetničke kolonije u Bačkoj Topoli i Ečkoj. Bio je aktivan u radu kolonija u Senti, Vršcu, Pančevu, Deliblatskom pesku… Likovna umetnost nije jedina oblast njegovog kreativnog interesovanja. Mag ravničarskog predela, vojvođanskog podneblja, ostavlja zapažena književna dela. Matica srpska mu objavljuje knjigu Selo Sakule u Banatu 1969., a drugo izdanje 1986. godine. Dramska adaptacije ove knjige pod istim naslovom i drugim verzijama (Pendžeri ravnice, Pa izvolte u Sakule i Banatske slike i prilike), izvođena je pozorištima skoro hiljadu puta. Drame Bećarac i Sakuljani, a o kapitalu, takođe postužu uspeh kod publike. Seriju od sedam emisija Banatska kazivanja (monodrame) emitovala je TV Beograd. Film Hitler iz našeg sokaka, po scenariu Zorana Petrovića, realizovala je filmska kuća Jadran – film iz Zagreba. Ovo filmsko ostvarenje dobilo je na Pulskom festivalu 1975. godine Srebrnu arenu za režiju i glavnu mušku ulogu. Petrović je bio član Udruženja dramskih pisaca Srbije. Dobitnik je nagrade grada Vršca 1970. godine na Sterijinom pozorju za tekst savremene komedije. Od opštine Opovo godine 1987. dobije Zlatnu plaketu za pisanu reč o zavičaju. Njegovi se tekstovi nalaze u Letopisu Matice srpske, časopisu Književnost i listu Pančevac. --------------------------------- Claude Aveline, pen name of Evgen Avtsine (19 July 1901 – 4 November 1992), was a writer, publisher, editor, poet and member of the French Resistance. Aveline, who was born in Paris, France, has authored numerous books and writings throughout his writing career. He was known as a versatile author, writing novels, poems, screenplays, plays, articles, sayings, and more. He was born to Jewish parents who had fled the racial segregation they were subjected to in Russia, moved to France in 1891 and became French citizens in 1905. Avtsine studied at the prestigious Lycée Henri-IV in Paris and then in a school in Versailles to which his parents moved. In 1915, he volunteered as a medic in the First World War, then went to college in Paris, but his health deteriorated and he had to stop his studies. In 1918 - 1919 he lived near the city of Cannes in southeast France, where he began writing under the pen name Claude Aveline. In 1919, his poems were published in magazines, and he was introduced to writer Anatole France, becoming his protégé and close friend. In 1920, he returned to Paris, worked as an editor of an art journal, and accepted a request to write a book about Buddha, called `La merveilleuse légende de siddhartha gautama bouddha`. In 1922, aged 21, he founded his own publishing house under the name `Chez Claude Aveline éditeur` and was subsequently called `the youngest publisher in France`. and even `in the world`. After another health incident in 1923, Aveline stayed four years in a health clinic in Font-Romeu, where he met and befriended a young patient, Jean Vigo, eventually becoming a film director. Aveline would later act both as the executor of the filmmaker`s estate, and as the legal guardian of Vigo`s daughter after his wife`s death; in 1951 Aveline founded the Prix Jean Vigo given to young film directors. He was president of the jury board for twenty-five years. In 1932 he published the detective novel `La Double Mort de Frédéric Belot`, which was a public success, and in 1936, the novel `Le Prisonnier`. Le Prisonnier has been cited by Albert Camus as an influence and inspiration for his successful novel, L`Étranger. Favoring the left side of the political spectrum, he contributed to the writing of numerous communist and anti-fascist journals and publications, such as Commune and Vendredi. During the Nazi occupation in World War II Claude Aveline joined the French Resistance. In 1952 he won the Grand Prix of the Société des gens de lettres and the Prix Italia in 1955 for his creative work in radio dramas. In 1956, Aveline asked his many artist friends to artistically illustrate, i.e. draw or paint the Portrait de l`Oiseau-Qui-N`Existe-Pas (Portrait of the bird that doesn`t exist), a poem he wrote in 1950, which was subsequently translated into 55 languages. An anthology was made out of 108 portraits by artists of various backgrounds and styles such as Henri-Georges Adam, Atlan, Bertholle, Bissiere, Prassinos, Music, Singier, Vieira da Silva and Jacques Villon. In 1963 Aveline donated it to the Musée National d`Art Moderne in Paris where it was exposed. His bust, made in 1967 by Ossip Zadkine, was the last sculpture created by Zadkine before his death. Aveline wrote «Je suis le dernier Zadkine» (I am the last Zadkine) in French newspaper Le Figaro, in homage to the artist. In 1974 he began writing memoirs. He died in 1992 in Paris.

Vladan Micić Micke (1945) - ALEGORIJA - Grafika, akvatinta iz 1987. Dimenzija otiska 16x26cm, signatura dole desno grafitnom olovkom. Opremljena pod staklo u adekvatni ram spoljnih dimenzija 33x45 cm. Dogovor moguć, pitanja u inbox ili telefonom. Pogledajte i ostale moje oglase.

Franc Rozman - Stane . Grafika iz 1944.godine Umetnik i slikar BOŽIDAR Jakac. Iz ciklusa partizani, partizanski likovi 05.04.1944.godine, komandant glavnog štaba NOV in POS. Neuramljena. Kolekcionarski primerak

Dr. Ivan Ribar . Grafika iz 1944.godine Umetnik i slikar BOŽIDAR Jakac. Iz ciklusa partizani, partizanski likovi, Rog, baza 20, 03.02.1944.godine. Predsednik AVNOJ -a Neuramljena. Kolekcionarski primerak

Koliba sa mackama, 1976, originalni autorski otisak, duboka stampa, 51 x 71 cm, signatura autora dole desno macke, mačke, macori, mačori, macka, mačka, kucica, kućica, kuca, kuća za

Grafika iz 1944.godine Umetnik i slikar BOŽIDAR Jakac. Iz ciklusa partizani, partizanski likovi 1944.godine, pogreb komandanta. Neuramljena. Kolekcionarski primerak, potpisana

Ušće, Beograd, Jugoslavija, oko 1965, fotografija Ive Eterovića, uramljeno, 70x70 cm.

A.O. otisak 19 / 90 dimenzije lista sa marginama 24,8 x 24 cm potpisano

originalan crtez Mome Kapora, glava devojke u knjizi.

Sava Stojkov (1925-2014) - ČOBAN NA MAGARCU - crtež flomasterom iz 2000 god. Dimenzije rada 30x42 cm, opremljen pod staklo u adekvatnu lajsnu dimenzije 36x48 cm. Signatura dole desno flomasterom, zapisi autora olovkom na listu i na pozadini. Dogovor moguć, pitanja u inbox ili telefonom. Pogledajte i ostale moje oglase.

Umetnik je rodbinski povezan sa: Pedja Ristic Isus, Ivan Tabakovic `Naseg deda-strica Dusana moglo bi se podvrci pod definiciju `Ugarski Srbin, ekonomista, svestrani intelektualac`, ali ne kao `Vojvodjanin` - rodio se u Aradu, umro u Pesti, a Arad je tek komadanjem Ugarske posle I sv. rata pripao Rumuniji kao ratni plen, i sa kulturnom (i demografskom) istorijom tog grada Rumuni nemaju nikakve veze. No, sta je bilo bilo je ...` - M. P. T. Dusan Tabakovic Meinem Lieben Freund, 1910 Zweybrueck f. Budapest uramljivac Passpartout: 39,9 x 29,8 cm Prizor: 19 x 18,7 cm Potpisan

Nepoznat autor Bez naziva, nepoznata godina tuš na hartiji, sigurno nije grafika niti stampa bilo kakve vrste 50 x 68 cm plus ram bez vidljive signature, neispitan izvan rama.

Bogosav Vojnović Pelikan (1894 - 1942) Krf, 1933 tus 14 x 20 cm potpisan, datiran Uz njega ide deo papirica sa zastitnog kartona sa zapisom o mogucem prethodnom vlasniku ili eventualno mapi radova u kojoj je crtez reprodukovan. Necitko: Orban Map ili Nap Lemente ?

Jovan Bijelic Portret muskarca, 8,5 x 9 cm, XX vek, signatura dole desno Fotosertifikat. Na izlozbi 100 dela Srpske umetnosti u Galeriji SANU prikazana su tri nevelika Bijeliceva crteza - videti sliku u prilogu.

Jako stara grafika nemacka kraj IX veka. Iz oko 1895. Godine. Umetnik Dollniger - Dollnigol. Nemogu lepo da procitam

Jadran Krnajski, Vetar , akademski slikar imao skoro izlozbu u ULUSu redak primerak litografija AO jedan komad otisak 40x31 50x42 format jedinstveni otisak saljem postekspresom nakon uplate licno preuzimanje po dogovoru

Mihailo STANISAVAC - grafika Mississipi 2 1 od 4 potpisana 34 x 40 cm retkost.

Cuveni kolumnista i slikar Bogdan Ibrajter Tane cija se kolumna pojavljuje u svakom nedeljnom broju Politike otprilike na strani 25. Ovo je njegov originalan rad u tehnici tusa na hameru koji je kao sto se vidi po zapisima stampara na samom radu, negde reprodukovan, najverovatnije u Politici, u vreme proslave 600 godina Boja na Kosovu, dakle pored likovne poseduje istoriografsku vrednost. Dimenzije lista 50 x 35 cm, stanje kao na slici; stanje prizora vrlo dobro. Na radu slikar je pored svog potpisa i datovanja - godine 1990, ostavio i sledeci cirilicni zapis: Boj na Kosovu na Vidovdan 1389 godine po cemu se slavi sv. Vid. pastir kod bogatih (rec necitka) u Judeji. Tek posle toga pocinje svetkovina Vidovdana u cast necitko i stradanja Lazara necitko.

E.A. rezerva 21,7 x 30 cm

Hotel Moskva, 2008 bakropis, kombinovana tehnika 34/50 oko 53 x 39 cm signirano

akrilik, olovka na papiru 50x70cm, 2004.

Poklonjena za Sretan Bozic i Novu 1943. godinu od strane autora dr Miodragu Ibrovcu. Potpisana i datirana. Numerisana 28 /40, oko 38 x 28 cm plus dimenzije paspartua i rama. REetkost par excellence Trivia: Dušan Janković, grafičar i slikar, otvorio je u Parizu oko 1926. godine atelje umetničke mode i nazvao ga `Kolet`, po supruzi. Душан Јанковић (1894–1950) живео је од 1916. до 1935. године у Паризу, где је завршио студије сликарства. Неки од његових париских клијената биле су издавачке куће Фламарион, Ларус, Монд Модерн и Карма, фабрика аутомобила „Пежо“, Национална мануфактура порцелана у Севру, фабрика порцелана Блош и син(ови), варијете „Мулен руж“ и композитор Филип де Фаж, за кога је пројектовао вилу и сваки део ентеријера у Сен-Клуеу.

Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

Sloba sloboda i otac nacije Autor: Ratko Tankosic Sarma - glumac naturscik i slikar. Slobodan Sloba Milosevic. Bakropis. Rad je ocuvan, videti snimke. Dimenzije lista 72,7 x 50,7 cm, potpisan, neuramljen. Veoma redak komad, original iz perioda.

ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - studentski park - kolarac - beograd - zima - sneg - PM fakultet dim. 39 x 29 , nepotpisana Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури. Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“. После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије. Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду. Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике. --------------------- ------------------- ------------------ Универзитетски парк налази се у најужем центру Београда (у старом градском језгру) у склопу Студентског трга. Парк се налази прекопута Капетан-Мишиног здања, седишта Ректората Универзитета у Београду, док са друге стране излази на зграду некадашњег Природно-математичког факултета. Био је познат и као Панчићев парк, а назива се још и Студентски парк као и Академски парк. За време турске владавине овде је било турско гробље, које је уклоњено половином 19. века. Потом је на једном делу данашњег парка направљена највећа и најпознатија пијаца (уклоњена тек 30-их година 20. века). Први урбаниста Београда, Емилијан Јосимовић, сматрао је да овом простору доликује нешто репрезентативније од пијаце, па је после 1869. године, када су почели радови на регулацији, скратио за половину Велику пијацу, а преостали део претворио у парк. Интересантно је да је пијаца померена нешто ниже на место где је данас основна школа `Михајло Петровић Алас`. Непосредно испод музеја Вука и Доситеја. Та пијаца је била позната под именом `Јованова пијаца`. Нестала је изградњом наведене школе... Прве урбане контуре парк добија крајем 19. века, када је у њему откривен споменик Јосифу Панчићу, а дефинитивно је уобличен 30-их година 20. века преношењем споменика Доситеју Обрадовићу са Калемегдана и подизањем садашње барокне ограде. Споменик Јосифу Панчићу је постављен 1897. године а његов аутор је српски вајар Ђорђе Јовановић. Током 2012. године је урађена реконструкција комплетног парка. Тротоари су уз комплетан парковски мобилијар замењени новим. -------------- ------------------------------ --------------- Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814 — Београд, 8. март 1888) је био српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима. Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био у Госпићу архиђакон, те га је он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Из Ријеке је Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије где је завршио медицински факултет и постао је доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Панчић је током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година. Није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, a и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где је ce бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната. После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја. Одатле се упутио у Беч да доврши одредбу свога хербара, који је око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу. Панчић је послушао Вука и дошао у Србију месеца маја 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао добити то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света. Панчић је готово остао без средстава за живот и помишљао је да се врати, но у томе моменту добије позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине у Белици, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао. Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио je, обиђе Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и манастир Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство. Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног физикуса 12. новембра 1847. године. За време бављења у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји. Идуће године, 8. јануара 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство, др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије. Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877 (Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.