Nepoznata blaga Erotsko stvaralaštvo u umjetnosti 1-7 Otokar Keršovani, Rijeka, 1968 - 70. EROTIKA U UMJETNOSTI 1) Roma Amor - Jean Marcade (esej o erotskim elementima u umjetnosti Etruščana i Rimljana) 2) Kama Kala - Mulk Raj Anand (o filozofskim osnovama erotike u hinduističkom kiparstvu) 3) Rati Lila - Giuseppe Tucci (jedno tumačenje tantrijskih prikaza na nepalskim hramovima) 4) Sarv-e naz - Robert Surieu (esej o ljubavi i obradi erotskih tema u starom Iranu) 5) Yun-Yu - Etiemble (esej o erotizmu i ljubavi u dreonoj Kini) 6) Shunga - Charles Grosbois (esej o erotskim elementima u Japanskoj umjetnosti) 7) Eros Kalos Jean Marcade esej o erotskim djelima u staroj grčkoj umjetnosti Zaštitni omot, tvrdi povez, 34 cm, ilustrovano. Stanje Veoma dobro, neznatno oštećenje omota.

Zakorači u zonu potpune relaksacije kada napraviš 1 od 3 ekskluzivna portreta legende stripa Džima Lija. Uz ovaj sveobuhvatan projekat LEGO® Art, napravićeš Betmena™, Džokera™ ili Harli Kvin™ – ili upotrebi više kompleta i napravi 1 od 2 vrhunske izložbene figure. Uživaj u fokusu koji ti daje pozadinska muzika dok istražuješ kreativni proces. Dodaj pločicu sa potpisom Džima Lija i izloži svoju strast. Ljubitelji superheroja ili superzlikovaca, imamo savršen komplet za vas. Napravite jedan od tri umetnička portreta uz pomoć kompleta LEGO® Art Kolekcija Džim Li: Betmen™ (31205). Dok gradite, postižete i nešto značajno, kao što je svesna prisutnost. Spokojno stanje zena. Smirenost i fokusiranost koje postaju sve postojanije sa svakom pločicom koju ubacite na mesto uz „klik“ u ovom kolekcionarskom dekorativnom predmetu. Izaberi stranu Napravite 1 od 3 portreta legendarnih junaka DC Comics: Betmena, Džokera™ ili Harli Kvin™. Ne možete da izaberete? Kombinujte komplete i napravite 1 od 2 vrhunska kolekcionarska predmeta. Dok gradite, skenirajte QR kod i slušajte skoro 2 sata pozadinske muzike prilagođene sadržaju za potpuno prepuštanje projektu razonode. Završite umetničko delo pločicom sa zaštitnim znakom, tako da bude spremno za izlaganje na zid ili policu. Šta ćete napraviti? Dobro došli u LEGO komplete za odrasle: prostor za opuštanje i gradnju detaljnih projekata koji odaju počast svetovima zabave, moto-sportova, putovanja, gejminga, sportova, nauke, tehnologije i istorije. Dimenzije: 40.4 x 37.8 x 5 cm Preporučeno za uzrast: 18+ Delova: 4167

Queen Klasik vazdušni krevet dušek Airbed Intex 152x203x25cm 64759 Dimenzije: 152x203x25cm Dura-Beam tehnologija koja pruža izuzetnu stabilnost Air-Lock sistem Pliš na spavaćem delu Težina: 4.0kg Max opterećenje: 272kg za 2 osobe boja: plava dimenzije (DxŠxV): 203x152x25cm nosivost: 272kg materijal: vinil FiberTech tehnologija AirLock sistem duže sadržava vazduh za dužu upotrebu dušeka povećana udobnost, stabilnost i čvrstina dušeka pumpa nije deo seta za unutrašnju i spoljnu upotrebu kada se koristi napolju, potrebno je postaviti zaštitni najlon ili drugo između dušeka i podloge 2-u-1 ventil: jedan ventil za lako naduvavanje i izduvavanje dušeka Da biste ispraznili vazdušni krevet, izvucite poklopac ventila, a zatim povucite kućište ventila za naduvavanje da biste ispustili vazduh. Nakon pražnjenja, bezbedno ponovo pričvrstite telo ventila za naduvavanje i poklopac pere se blagim sapunom ili vlažnom krpom

Estetika Otaca Crkve Apologete - Blaženi Avgustin Viktor Vasiljevič Bičkov Radisav Marojević (prevod) Autor - osoba Бычков, Виктор Васильевич, 1942- = Byčkov, Viktor Vasilʹevič, 1942- Naslov Estetika Otaca Crkve : apologete : blaženi Avgustin / Viktor V. Bičkov ; prevod s ruskog Radisav Marojević Jedinstveni naslov Эстетика отцов церкви. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni glasnik : Hrišćanski kulturni centar, 2010 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 703 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marojević, Radisav, 1975- = Marojević, Radisav, 1975- Zbirka ǂBiblioteka ǂDruštvo i nauka Filozofsko-teološka edicija ISBN 978-86-519-0217-1 (SG; karton) Napomene Prevod dela: `Эстетика отцов церкви` (Бычков, Виктор Васильевич) Tiraž 1.000 Napomene: str. 635-688 Registri. Predmetne odrednice Avgustin, sveti, 354-430 – Estetika Rano hrišćanstvo – Antička kultura Patrologija – 2-5v Estetička svest je najstarija i najuniverzalnija forma čovekovog duhovnog sveta, i uz to – visokorazvijena i orijentisana ka dubinskim, suštinskim osnovama bitija. Upravo stoga su estetičke vrednosti, kao univerzalna kvintesencija duhovnog potencijala kulture, najmanje podložne koroziji vremena i najmanje zavise od jezičkih, etničkih, religijskih i sličnih granica, koje suštinski utiču na druge vrednosti i forme svesti. Otuda – i poseban značaj izučavanja estetičke svesti drugih naroda, drugih perioda istorije kulture, a pre svega – drevnih. To se odnosi i na patristiku. I mada se Oci Crkve nisu specijalno bavili estetičkom sferom, niti su čak naslućivali njeno postojanje, oni su objektivno bili „vredni“ i „savesni“ nosioci estetičke svesti svoga vremena, koja se u njihovom periodu, po svoj prilici, najpotpunije i najadekvatnije ostvarila (iako u krajnje difuznom vidu) upravo u njihovim bezbrojnim tekstovima, posvećenim najraznovrsnijoj bogoslovskoj problematici. Ona će malo kasnije (u Vizantiji i srednjovekovnoj Rusiji) naći i adekvatnije forme u umetničkoj kulturi. Međutim, u periodu prelaza od antičke ka hrišćansko-srednjovekovnoj kulturi (a naročito – pravoslavnoj) nova estetička svest se i formirala, i izražavala, i sačuvala najpotpunije u svetootačkoj literaturi. A možda će za buduća pokolenja upravo taj sloj patristike, aesthetica patrum, biti najznačajniji i najaktuelniji. 2010; Broširani povez; ćirilica; 23 cm; 703 st Viktor Vasiljevič Bičkov Viktor Vasiljevič Bičkov rođen je 1942. godine. Stručnjak u oblasti estetike, teorije i istorije umetnosti i kulturologije. Područja njegovih glavnih naučnih interesovanja jesu vizantijska estetika, srednjovekovna ruska, ruska religijska estetika XX veka i fenomenologija savremene umetnosti. Doktor filosofskih nauka, profesor, dobitnik Državne nagrade Rusije za oblast nauke i tehnike (1996), načelnik sektora estetike Instituta za filosofiju Ruske akademije nauka, član Međunarodne asocijacije estetičara, Asocijacije teoretičara umetnosti Rusije i Moskovskog saveza umetnika. Razradio je savremenu teoriju estetičkog iskustva, fundamentalno proradio i uveo u savremenu nauku istoriju pravoslavne estetike od ranih crkvenih otaca do XX veka. Izneo je naučnu hipotezu „Kultura – post-kultura“. Autor je više od 500 naučnih radova objavljenih u različitim zemljama sveta, među njima su 34 monografije i fundamentalni savremeni udžbenici iz estetike; autor je niza većih kolektivnih naučnih projekata realizovanih na osnovu ruskih i međunarodnih konkursa. Učesnik je mnogih međunarodnih kongresa i simpozijuma. Najvažnije monografije: Vizantijska estetika: teorijski problemi (1977); Ruska srednjovekovna estetika (1992, 1995); Estetika otaca crkve (1995); Dve hiljade godina hrišćanske kulture sub specie aesthetica, t. 1–2 (1999, 2007); Ruska teurgička estetika (2007); Umetnička apokalipsa kulture, knj. 1–2 (2008); Estetička aura bića: Savremena estetika kao nauka i filosofija umetnosti (2010); Srednjovekovna ruska estetika (2012); Trijalog: Živa estetika i savremena filosofija umetnosti (2012; u koautorstvu sa N. B. Manjkovskom i V. V. Ivanovom). SADRŽAJ: Uvod Deo prvi HRIŠĆANSKE APOLOGETE II I III VEKA 1. OSNOVNE TENDENCIJE RAZVOJA POZNOANTIČKE KULTURE I ESTETIKE Raskršće kulturnih tradicija Pokušaj jelinističke sinteze 2. KULTUROLOGIJA RANE PATRISTIKE Krigika antičke kulture Religija Etika Nauke. Filosofija Filosofsko-bogoslovska koncepcija rane patristike 3. RELIGIOZNO-ETIČKA DOMINANTA UMETNIČKE KULTURE Koncepcija čoveka Estetika negiranja Likovne umetnosti Književne umetnosti Pozorišne ggredstave Pretpostavke nove teorije umetnosti 4. NOVA ESTETIČKA PROBLEMATIKA Stvaranje kao stvaralaštvo Lepo Slika 5. ESTETIČKO U PRVOM SISTEMU HRIŠĆANSKOG UČENJA Neformalizovani gnosis Estetika kosmičkog bitija Deo drugi ESTETIKA BLAŽENOG AVGUSTINA Uvodne napomene 1. ŽIVOT KAO OGLEDALO ISTORIJE 2. DVA GRADA 3. NIJE RATIO JEDINI 4. POREDAK 5. RITAM 6. LEPOTA I LEPO 7. STVARALAŠTVO 8. UMETNOST 9. ZNAK 10. OPAŽANJE ESTETSKOG Zaklјučak Napomene Spisak skraćenica Indeks imena Indeks dela Otaca Crkve

PETAR UBAVKIĆ Петар Убавкић (Београд, 19. септембар 1850[1]. или 12. април 1852[2] — Београд, 27. јун[1] или 28. јун[2] 1910) је био српски вајар и сликар, родоначелник српског вајарства. GRAĐA ZA ISTORIJU MODERNE SRPSKE UMETNOSTI Filozofski fakultete u Beogradu, 1973.god,veliki format,ilustrovana REPRODUKCIJE 240.strana Сматра се зачетником академске скулпторске уметности у новијој српској историји.[3] Урадио је велики број јавних споменика. Међу његовим делима најпознатији су попрсје Вука Караџића, кнеза Милоша и Ђуре Даничића. Један је од оснивача Друштва српских уметника „Лада“. Друштво је основано 4. септембра 1904. уочи Прве југословенске уметничке изложбе у Београду, то је најстарије друштво уметника у Србији, а према неким проценама и у Европи.[4] Оснивачи друштва, које је названо по словенској богињи пролећа, јесу Петар Убавкић, Урош Предић, Ђока Јовановић, Марко Мурат, Бета Вукановић, Риста Вукановић, Симеон Роксандић, а као оснивач се помиње и Надежда Петровић која је две године након оснивања иступила из овог удружења. Izložbe Samostalne Beograd 1882, 1885 Grupne Umetnička izložba, Rim 1885 Svetska izložba, Pariz 1889, 1900 Jugoslovenska umetnička izložba, Beograd 1904, Sofija 1906, Zagreb 1908 Balkanska izložba, London 1907 Izložbe „Lade“, Beograd 1909, 1924 Knjiga u BESPREKORNOM,PERFEKTNOM stanju Stanje```10``` -----------------⭐️ Vajarstvo M

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemacki jezik! Anatomija za umetnike sa preko 200 crteža Bogato ilustrovano! Jeno Barcsai (14. januar 1900, Katona, Austrougarska (danas Catina, Rumunija) — 2. april 1988, Budimpešta, Mađarska) je bio mađarski slikar jermenskog porekla.[1] Rođen u Katoni u Mađarskoj 1900. godine, Barcsai je bio potomak aristokratske porodice iz Transilvanije. Godine 1919. otišao je u Budimpeštu da bi započeo studije u Školi likovnih umetnosti i diplomirao 1924. Leto 1926. je proveo u Makou i Hodmezovasarheli-u, gde je radio na konstruktivnim strukturnim moćima pejzaža. Te godine odlazi u Pariz na godinu dana gde otkriva dela Sezana. Njegove slike su u velikoj meri uticale na mladog umetnika. Dok je bio u Italiji 1927, Barcsai je saznao za Kuattrocento pokret rane renesanse, posebno za anatomske studije tog perioda. Postao je stanovnik Sentandreje nakon mnogih poseta i krenuo je u još jednu stipendiju u Pariz 1929. da bi razumeo pravila kubizma. Od 1931. do 1945. godine postao je nastavnik u opštinskoj šegrtskoj školi, a kasnije je postao nastavnik u školi likovnih umetnosti u Budimpešti od 1945. do penzionisanja, gde je predavao skiciranje i anatomiju. Knjiga Anatomija za umetnika Uključuje detaljne crteže ljudskog tela za likovnog umetnika na 142 tablice preko cele stranice. Ovi crteži uključuju kosti, mišiće i zglobove.

cena: 4.264,00 din (PDV uključen) Vreme isporuke: 2 - 7 dana Cena isporuke: po cenovniku Težina za isporuku: 1,000 kg Deklaracija Kol: Opis i namena proizvoda Igračka Auto Maisto 1:18 Chevrolet Corvette Stingray sivi Maisto 2020 Chevrolet Corvette Stingray Coupe Black 1:18 - Majstorija Modeliranja Model Chevrolet Corvette Stingray Coupe za 2020. godinu, u crnoj boji i razmeri 1:18, koji proizvodi Maisto, predstavlja pravo remek-delo u svetu kolekcionarskih automobila. Ovaj model izrađen je od livenog metala pod pritiskom, kombinovanog s precizno oblikovanim plastičnim delovima, što mu daje čvrstinu i autentičan izgled. Sa funkcionalnošću koja uključuje otvaranje vrata i motornog prostora, ovaj model nudi interaktivno iskustvo koje oduševljava ljubitelje automobila. Nasloni sedišta su podesivi na nekim modelima, što dodaje sloj realnosti i prilagođavanja, dok detaljna šasija s odvojenim izduvnim sistemom prikazuje inženjersku preciznost. Punofunkcionalno upravljanje uz suspenziju na sva četiri točka omogućava ne samo estetski doživljaj već i funkcionalnu demonstraciju mehanike automobila. Karakteristike proizvoda Dimenzije modela 27.94 x 16.51 x 12.7 cm Težina 907.18 g

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Theodor Pallady (rumunjski izgovor: [teˈodor paˈladi]; 11. travnja 1871. – 16. kolovoza 1956.) bio je rumunjski slikar. Biografija Theodor Pallady bio je sin Ioana Palladyja i Marije Cantacuzino, starije sestre rumunjskog diplomata Neculaija B. Cantacuzina. Rođen je u Iașiju, u Rumunjskoj, 14. travnja 1878., a djetinjstvo je proveo u Perieniju iu Iașiju.[1] U mladosti ga je obitelj poslala u Dresden, gdje je studirao inženjerstvo na Tehničkom sveučilištu u Dresdenu između 1887. i 1889. U isto vrijeme studirao je umjetnost kod Erwina Oehmea, koji mu je, prepoznavši njegovu umjetničku intuiciju, predložio da ode u Pariz.[2] U Parizu je Pallady radio u studiju Edmonda Aman-Jeana i upisao Akademiju likovnih umjetnosti (Académie des Beaux-Arts). Godine 1892. pridružio se studiju Gustavea Moreaua gdje je radio zajedno sa slikarima kao što su Henri Matisse, s kojim je razvio blisko prijateljstvo, Georges Rouault i Albert Marquet.[3] Godine 1900. predstavio je svoje djelo `The Prodigal Son` na Exposition Universelle, koje mu je priskrbilo visoke pohvale.[2] Godine 1906. oženio je Jeanne Ghika-Brigadier.[4] Otvorio je studio u Parizu na Place Dauphine, gdje je radio do 1940., često putujući između Francuske i Rumunjske.[2] Godine 1904. Pallady se vratio u Rumunjsku, gdje je održao izložbu u Rumunjskom Athenaeumu. Međutim, održavao je bliske veze s Parizom, gdje je nastavio održavati mnoge osobne izložbe, sve do Drugog svjetskog rata.[5] Pallady nikada nije izgubio kontakt s Rumunjskom i imao je prijatelje iz zajednice rumunjskih umjetnika i intelektualaca koji su živjeli u Parizu, uključujući Benjamina Fondanea, Georgea Enescua, Constantina Brâncușija, Camila Ressua, Nicolaea Dărăscua, Panaita Istratija, Traiana Vuia, Eugènea Ionesca, Emila Ciorana, i Paul Celan. Theodor Pallady kupio je Brâncușijevu skulpturu Prvi poljubac, ovo djelo je mali poljubac (7,8` × 1,18` × 1,57`) od ružičastog mramora i prvo djelo moderne umjetnosti. Ova skulptura datira iz 1905. i donijela ju je sa sobom u Rumunjsku. Izlagao je i na Venecijanskom bijenalu 1924., 1940. i 1942. godine. Grob Theodora Palladyja na groblju Bellu (desno) Godine 1940. preselio se u Bukurešt.[1] Umro je u Bukureštu 16. kolovoza 1956., a pokopan je na groblju Bellu.

Izvrsna grafika, Boža Prodanović, AO Konak Kneginje Ljubice. Ispis naziva lego, signirana desno. Dimenzija 14,5 x 10,5 sama grafika bez ispisa, sa ramom 38,5x34,5cm. Ram je Fabris, pod staklom standardno ramljenje. Imam jos 1 grafiku ( AO, manji format), bakropis i jedno predivno staro ulje na platnu Bože Prodanovića na profilu, mozete pogledati! Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike. `Božidar Prodanović rođen je 1923. godine u Pranjanima. Bavio se grafikom i mozaikom. Akademiju likovnih umetnosti završio je u Beogradu. Bio je profesor umetničke škole u Peći od 1950. do 1953. godine i profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Samostalne izložbe imao je u Beogradu, Peći, Prištini, Novom Sadu, Čačku… a izlagao je na mnogim grupnim izložbama, uključujući Oktobarski salon, Grafiku beogradskog kruga, Trijenale likovnih umetnosti u Beograd. Izlagao je i u inostranstvu, kao i na međunarodnim izložbama, uključujući 17.bijenale u Veneciji 1954. godine i 2.Mediteransko bijenale u Aleksandriji 1957. godine. Dobitnik je niza nagrada.Umro je 24. januara 2006.`

Kostim zeca je bele boje. Kostim za decu zeke, kostimi zeca zeka zec (imamo i druge zivotinje) Kombinezon iz jednog dela sa glavom zeke, pozadi ima rep. izmerite dete pre kupovine: merite ga od ramena do stopala: za uzrast od 3 do 4 godina - duzina kombinezona od ramena 90 cm, unutrašnja nogavica 38cm za uzrast od 5 do 6 godina - duzina kombinezona od ramena 99 cm za uzrast od 6 do 8 godina - duzina kombinezona od ramena 107 cm Preko 200 vrsta kostima: Novo kostim za decu deciji kostimi za maskenbal, maskembal , maska maske za halloween noc vestica ili zurku, rodjendan Pogledajte ostale nase oglase Ovaj artikal mozete poruciti na sledece nacine: 1) Porukom ovde na sajtu sa podacima za slanje i brojem telefona 2) Pozivom na mobilni ili porukom SMS, Viber, Whatsapp u periodu od 10 do 18h Trudimo se da odgovorimo i posaljemo artikal u kratkom roku. Pre slanja cemo obavezno jos jednom potvrditi detalje. Robu saljemo Post Expressom. Postarinu placa kupac prema cenovniku koji mozete videti na njihovom sajtu. Robu mozete preuzeti i licno na Novom Beogradu uz obavezan prethodni dogovor. Povracaj i reklamacije na robu u skladu sa Zakonom o zastiti potrosaca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 371. strana ilustrovano Mozaik je odavna poznata slikarska tehnika, koja se izvodi slaganjem raznobojnih, manje ili više pravilnih kockica kamena, obojenog stakla, glazirane keramike. Poznate su talijanske mozaičke kockice (teserae) proizvedene u muranskim staklarnicama u više dimenzija i velikom broju različitih boja i tonova. Kamene kockice dobivaju se usitnjavanjem (čekićem, kliještima, itd.) različitih vrsta obojenog kamena. Tako usitnjene, kockice se koriste ovisno o svom obliku i boji. Kockice se utiskuju u svježu žbuku, cement, masu na bazi disperzije umjetne smole, razna ljepila, poliesterske smole (od koje se mogu praviti i kockice) i slično. Mozaikom se oslikavaju zidne, podne ili svodne površine. Podni mozaici su uglavnom od kamenčića, a zidni mogu biti i od drugih materijala. Zlatno razdoblje mozaik je doživio u Bizantu (prije toga je široku upotrebu imao u Grčkoj i Rimu), pa iako se kasnije koristio, manje je bivao zastupljen nego neke druge, jednostavnije slikarske tehnike. Još od drevnih (antičkih) vremena poznata su nam dva načina izvedbe mozaika: opus tesselatum - sastavljen od kamenih kockica (nisu uvijek istih dimenzija) a između kockica vidljiv je vezivni materijal (tzv. fuge) opus vermiculatum - sastavljen od sitnijih kockica, međusobno tijesno povezanih, tako da se jedva vide ivice i međuprostori između njih. Kockice su uglavnom iste veličine, a izrađene su od kamena, stakla ili glaziranih odlomaka keramike. Osim „običnog“ mozaika, postoji i tehnika mikromozaika, mnogo složenija, iste osnove, no puno dojmljivijih rezultata, rezervirana samo za iznimno uporne i strpljive, koji ne žale izgubiti vrijeme kako bi postigli što dojmljiviji rezultat. Мозаик је шара или слика направљена од малих правилних или неправилних комада обојеног камена, стакла или керамике, који се држе на месту гипсом/малтером и покривају површину. Мозаици се често користе као подна и зидна декорација, а били су посебно популарни у античком римском свету. Tehnologija izrade Postupak slaganja mozaika. Počinje kad je skica u boji prenesena na karton. Slika na kartonu je bez suvišnih i sitnih detalja jer se oni u mozaiku vrlo teško mogu izvesti. Kockice se tada biraju po načelu najpogodnije boje i oblika i svojom najpovoljnije obrađenom (uglavnom najravnijom stranom) lijepe na određeno mjesto slike ljepilom topivim u vodi (metilceluloza - ljepilo za zidne tapete, tutkalo...). Između kockica se ostavljaju razmaci do 1 mm u koje će kasnije ući vezivo. Kad se slaganje završi, pripremi se okvir dimenzija mozaika, s letvicama višim od debljine kockica za jedan centimetar, na čijoj je unutarnjoj strani razapeta žičana mreža, koja ima ulogu armature za žbuku (ili bilo koje vezivo koje kasnije ispunjava taj prostor). Pripremljeni mozaik treba prethodno navlažiti da ne bi naglo povukao vlagu iz veziva i time ga oslabio, što bi dovelo do pucanja. Kao vezivo mozaičkih kockica obično se koristi cementna pasta miješana u omjeru 2:1 (2 dijela opranog suhog pijeska i 1 dijela cementa). Voda se dodaje dok se ne dobije masa koja je toliko mokra da se na površini izlučuje tanak sloj vode ako je tučemo zidarskom žlicom. Kad se radi s tanjim kockicama, kao vezivo se može koristiti i keramičko ljepilo. Vezivom se mozaik prelije do visine okvira. Kad se vezivo stvrdne mozaik se okrene, očisti od papira i ljepila toplom vodom i četkom. Kod ugrađivanja mozaika na zid potrebno je zidnu površinu učiniti hrapavom, ako ona takva već sama po sebi nije. Zatim je potrebno nanijeti cementno vezivo pripremljeno od cementa i suhog pijeska u omjeru 1:3, u debljini većoj od debljine mozaičkih kamenčića. Složeni mozaik ili dijelove mozaika premažemo cementnom pastom pripremljenom od cementa i vode u omjeru 1:1. Mozaik se potom utiskuje u svježu cementnu žbuku. Kad je cijeli mozaik postavljen na zid, papir se navlaži vodom i skine, a tek drugi dan ispire se četkama i vrše se korekture. Suhi mozaik se moguće je i polirati, a to se izvodi voštanom pastom.

Odlično stanje Kao na slikama Miloš Ćirić (Despotovo, 1931. – Beograd, 1999) bio je srpski likovni umetnik i profesor Univerziteta umetnosti u Beogradu čije su oblasti interesovanja bile slobodna grafika, grafička identifikacija, pismo, oglašavanje, grafika knjige, grafička animacija, prostorna grafika i heraldika.[1] Miloš Ćirić Lični podaci Datum rođenja 1931. Mesto rođenja Despotovo, Srbija, Kraljevina Jugoslavija Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 1999. Mesto smrti Beograd, Srbija, SRJ Savezna Republika Jugoslavija Umetnički rad Polje grafika, tipografija, grafički dizajn, heraldika Najvažnija dela Grafički znak i simbol;Letopis simbola Suprug Ide Ćirić, otac Rastka i Vukana Ćirića.[2] Biografija Uredi Na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu diplomirao je 1954. a magistrirao 1959. kod prof. Mihaila S. Petrova. Bio je član ULUPUDS od 1959, a ULUS od 1962. godine. Autor izuzetno obimnog dela: projektovao je više od 1000 zaštitnih znakova, desetak gradskih grbova, oko 20 bibliofilskih i unikatnih knjiga i isto toliko autorskih projekata pisama, veliki broj plakata i drugih radova iz oblasti grafičkog dizajna. Najvažniji radovi: Izložba „Robija — škola revolucionara“, Beograd — Sremska Mitrovica, 1963: Studija pisma: „Ćirićica“, Beograd, 1970/72; Grafičke komunikacije VMA, Beograd, 1976/77; Povelja posvećena Svetosavskom hramu, 1985. Vrhunac njegovih istraživanja je „Letopis simbola“ 1–5, petotomni hronološki leksikon vizuelnih simbola sa tla Balkana, na 2500 strana i sa više od 10.000 ilustrovanih priloga (2009). Bio je redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, odsek Primenjena grafika, atelje Grafički dizajn. Osnivač i profesor predmeta Grafičke komunikacije. Na FPU od 1964. do 1997. Šef Katedre od 1974. do 1975. Godine 1999, na Fakultetu primenjenih umetnosti ustanovljena je nagrada „Fonda Miloš Ćirić“ za najboljeg studenta u oblasti grafičkog dizajna. Od 2004. na FPU se krajem oktobra meseca održava manifestacija „Ćirini Dani“ Milošu Ćiriću u čast. Glavne monografije Uredi Grafička identifikacija 1961–1981, SKZ, Beograd, 1982; Grafičke komunikacije 1954–1984, „Vajat”, Beograd, 1986; Heraldika 1, udžbenik, Univerzitet umetnosti, Beograd, 1983. (drugo izdanje 1988); Grb grada Beograda, „Cicero”, Beograd, 1991; Grafički znak i simbol (posthumno), „Prometej” i FPU, 2001; Letopis simbola 1–5, Univerzitet umetnosti, 2009. Bibilofilske i unikatne knjige Uredi Spomenici, 1961, 10 drvoreza, tiraž 10 Kornjače, 1961, linorezi i ofset otisci, tiraž 10 Imena, 1961, 10 drvoreza i linoreza, tiraž 10 Devet triptihona, 1962, 10 linoreza, tiraž 36 Beli teror, 1963, 9 drvoreza i linoreza, tiraž 10 Žar ptica velegrada, 1965, 8 linoreza, tiraž 20 Rodoslov, 1968, 12 strana, tempera, 20x41 cm Vojnici, 1969, tempera, 6 strana, 29x36 cm Ratnik, 1970, tempera,10 strana Ni crno ni belo ni jeste ni nije, 1971, tuš i tempera Pečati, 1972, 10 linoreza, tiraž 12 Samostalne izložbe Uredi Beograd, 1961, 1965, 1968, 1971, 1982, 1986; Zrenjanin, 1964, 1969; Subotica, 1964; Bol na Braču, 1967; Novi Sad, 1967; Skoplje, 1972; Priboj, 1977; Stolac, 1981. Nagrade i priznanja (izbor) Uredi Zlatno pero Beograda, 1964; Velika plaketa Univerziteta umetnosti u Beogradu, 1983; Velika nagrada Republičke zajednice za kulturu, 1987; Nagrada za životno delo, ULUPUDS, Beograd, 1998. Dizajn logoi logo izrada logoa logotipi logoa

Pretvorite vreme kupanja mališana u zabavu na tropskom ostrvu, uz pregršt mogućnosti razvojne igre! Druželjubivi lav stoji u raju plutajućeg ostrva, a flamingo pluta okolo na obruču, dok riba i hobotnica zapljuskuju vodom. Ostrvo se takođe deli na 2 zasebna plutajuća odeljka – a kada dođe kraj kupanju, svi delovi koji se jednostavno čiste glatko se smeštaju unutra. LEGO® DUPLO® Moja prva zabava tokom kupanja: Plutajuće životinjsko ostrvo (10966) predstavlja razvojni komplet pun funkcija za decu ljubitelje životinja uzrasta od 18 i više meseci. Jednostavno čišćenje i mnogo načina za igru Pretvorite kupanje mališana u zabavu na tropskom ostrvu, sa mnoštvom mogućnosti razvojne igre! Druželjubivi lav stoji na rajskom plutajućem ostrvu, a flamingo pluta na prstenu, dok se riba i hobotnica praćakaju u vodi. Tu je i kofa kojom deca mogu da okupaju životinje i drvo koje raste na ostrvu. Ostrvo se deli na 2 zasebna plutajuća odeljka čija se higijena jednostavno održava – nakon svakog kupanja. Zaobljena kuka na prstenu za plivanje omogućava povezivanje sa prstenovima kompleta Zabava tokom kupanja: Plutajuća crvena panda 10964 i Zabava tokom kupanja: Plutajući životinjski voz 10965 (kompleti se prodaju zasebno). Učenje kroz igru za mališane Roditelji mogu da učestvuju u dragocenim razvojnim fazama dok LEGO DUPLO igračke mališanima daruju spontanu zabavu, lični izraz i radosno istraživanje. Dimenzije: 38.2 × 26.2 × 9.4 cm Preporučeno za uzrast: 1½ + Pakovanje sadrži LEGO kocaka: 20

Odlično bibliofilsko retko izdanje Sava Sandić Sava Sandic..jpg Datum rođenja 1915. Mesto rođenja Zaječar Kraljevina Srbija Datum smrti 2016. (100/101 god.) Mesto smrti Beograd Srbija Sava Sandić (Zaječar, 1915 — Beograd, 2016) bio je istaknuti i najstariji srpski vajar, koji je preminuo u 102 godini života. Borba za opstanak i život u teškim ratnim i poratnim godinama, u porodici čiji su potomci rano ostali bez roditelja, utemeljili su njegova osnovna životna načela – skromnost, upornost, vedrinu, posvećenost svome pozivu.[1] Prvu u nizu od petnaestak samostalnih izložbi priredio je u Beogradu 1953. Osvojio je niz značajnih nagrada i priznanja, među kojima je i Nagrada ULUPUDS-a za životno delo (1997). U svom stvaralaštvu ostao je veran klasičnim vajarskim koncepcijama i materijalima, u kojima je radio portrete, figure i predstave životinja.[2] Život i karijera[uredi | uredi izvor] Rođen je u Zaječaru 1915. godine u izbeglištvu, tokom Prvog svetskog rata, u porodici koja je rano ostala bez roditelja. Još kao dečak, Sava je pokazao svoju preferenciju za umetnost, a imao je poseban afinitet za plastični dizajn, koji se kasnije pretvorio u svoj životni poziv. U borbi za opstanak, „od nemila do nedraga”, život ga je vrlo rano primorao da se školuje i pripremi za buduću profesiju vajara „u kojoj je manuelnost važna veština”.[1] Od Pina Grasija, velikog majstora zanata, učio je (kao šegrt) u kamenorezačkoj radionici, a u Zanatskoj školi predavao mu je Mihailo Petrov. Kao i najpoznatiji vajari, posebno oni sa područja Balkanskog poluostrva, prvi je savladao zanat, umetničku obradu kamena, a potom je 1933. počeo da se usavršava u studiju poznatog vajara Toma Rosandića, koji je ubrzo postao njegov glavni saradnik.[3] Značajnu ulogu u budućem Sandićevom umetničkom formiranju imao je tečaj crtanja kod Petra Dobrovića i dugogodišnja uloga pomoćnika i učenika u ateljeu vajara Tome Rosandića. Da je Rosandić bio dobar Sandićev učitelj govori podatak da je skulpturu „Igrali se konji vrani” koja se danas nalazi ispred Narodne skupštine, inače Rosandićevo delo iz 1937, tehnički uspešno realizovao Sandić, i time potvrdio naučeno majstorstvo rada i veštine.[1] Jedan od značajnih datuma u njegovom životu je 1939. godina kada je upisao studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, sa već stećenim širokim likovnim obrazovanjem, i 1949. godina kada je primljen u Majstorsku radionicu Tome Rosandića, u kojoj ostao narednih pet godina. Potom je stvarao u sopostvenoj ateljeu, u svom domu koji je izgradio u ulici Vasilija Gaćeše 6 na Senjaku u Beogradu, zajedno sa suprugom, vajarkom Mirom Sandić (1924–2010), sa kojom je imao zajedničku likovnu preokupaciju, pa se kao čest motiv dela i Save i Mire Sandić javlja - materinstvo.[4] Bio je član ULUS-a od 1948. godine, ULUPUDS-a od 1956. godine, i pripadnik grupe „Samostalni” i FIDEM-a. Za redovnog člana Matice srpske izabran je 1995. godine iz kategorije dobrotvora i priložnika.[3] Za života Narodnom muzeju u Beogradu, Sandić je donirao 15 svojih dela, ali i značajne radove drugih umetnika iz porodične kolekcije. Ova ustanova je 2015. godine, u znak zahvalnosti prigodnom izložbom, obeležila 100. rođendan Save Sandića.[3] Umetničko stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Sandićeva estetska načela... najbliža su evropskoj tradiciji figuralne plastike, bliska i njegovom učitelju Rosandiću. Put koji je prešao formirao je Sandićevo uverenje da sve nastaje dugotrajnim radom i krajnjim savladavanjem zanatskih veština, a tek posle toga talenat rađa umetničko delo. U svom radu negovao je figurativnu plastiku, kojoj je ostao veran tokom celokupnog stvaralaštva. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Grafičkom kolektivu u Beogradu 1953, a potom je svoj dar i majstorstvo, „bojio ličnim senzibilitetom” i ispoljio u stilizovanim formama vezanim za prirodu i realnost, više od pola veka na samostalnim i desetinuama grupnih izložbi u Beogradu, mnogim gradovima Jugoslavije, kao i u inostranstvu. Svoje radove Sansić je izvodio najviše u bronzi, gipsu, tikovini, orahovom drvetu i kamenu. Predstave portreta, aktova, ženskih figurina, animalističkih skulptura, izvedene su u punoj plastici, bareljefu i na medaljama. U reprezentativne primerke Sandićevog opusa spadaju monumentalne figure „Karijatida“ i „Flora“, izvanredni „Autoportet“, ekspresivni „Asketa“, nežne ženske figurine „Balerina“, „Sedeća devojka“, „Žena sa ogrlicom“.[2] Njegove skulpture krase muzeje i privatne kolekcije, ali i slobodan prostor, poput spomenik palim borcima u Vrdniku (1950), a 1952 i Žablju (1952), na svim kontinentima. Umetnik — darodavac[uredi | uredi izvor] Umetnikova ostvarenja danas se nalaze u poklon kolekcijama u Srbiji, poput one koju je 2008. umetnik darovao Muzeju grada Beograda, i kojom je želeo da ostavi spomen na svoj rad i život u Beogradu, kroz dela koja predstavljaju svojevrstan presek njegovog umetničkog izraza u rasponu od 1950. do 2003. godine. Ili poput one poklonjene Narodnom muzeju u Beogradu, u kojoj je umetnički (i bračni) par Sandić donirao veliki broj svojih dela, ali i značajne radove drugih umetnika iz njihove kolekcije. Ili poput one koju su vajari-Mira i Sava Sandić, učinili izuzetan i neprocenjiv gest - Narodnom muzeju u Kragujevcu, tačnije Istorijsko-umetničkoj zbirci - Zbirci vajarskih radova, sa ukupno 12 svojih radova. Ugovorom 07-739, 17.10.2005. Narodni muzej u Kragujevcu preuzeo je ove radove na čuvanje, Tags: mira sandić

OMOT JE ISCEPAN .NA IVICAMA.OJAČAN SELOTEJPOM .NA RIKNI. UNUTRAŠNJOST U SOLIDNOM.DOBROM STANJU. ISTORIJA UMETNOSTI , H.W. Janson , IP Jugoslavija Beograd 1989 , pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas , tvrd povez, zaštitni omot, format 23 x 29,5 cm , zlatotisak , 611 strana , ilustrovano u boji, latinica, Indeks, Sinoptičke tabele, 970 ilustracija, 88 reprodukcija u boji I deo: Stari svet - II deo: Srednji vek - III deo: Renesansa - IV deo: Moderni svet - Postskriptum: Susret Istoka i Zapada - Indeks - Sinoptičke tabele 970 ilustracija 88 reprodukcija u boji karte grafike skice... H.W. Janson Osmo izdanje! Pun naziv: „Istorija umetnosti: pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas” Autori: H. W. Janson u saradnji sa Dorom Jane Janson Prevod dela: „History of Art” – Horst Waldemar Janson Izdavač: Prosveta (Beograd) Pismo: latinica Broj strana: 570 Povez: tvrd Visina: 30 cm Istorija umetnosti H. V. Jansona je već više od četrdeset godina nezaobilazna knjiga za sve koje interesuje umetnost. Grupa vrhunskih stručnjaka priredila je novo izdanje dopunivši klasično Jansonovo delo koje sada ima više od 1100 strana. Knjiga je podeljena u trideset poglavlja koja hronološki obrađuju umetnost, od preistorijske do moderne. Prva Istorija umetnosti štampana je 1962. godine. Uspostavljajući nov pristup umetnosti Janson je ponudio čitaocima izuzetno sadržajno delo koja opisuje, povezuje i upoređuje istoriju umetnosti, stilove, tehnike i vrhunska dela. Novo izdanje Jansona je prepravljeno i dopunjeno oslanjajući se na tradiciju i tekstove originalnog Jansona. Grupa naučnika, eksperata za različita poglavlja umetnosti nastavila je sa iznošenjem karakteristika umetničkih dela, analizom perioda, pravaca i doprinosa umetnika. Dodata su posebna poglavlja o renesansi u severnoj Evropi i Italiji, baroknoj umetnosti i ključnim aspektima vezanim za moderno doba. U novom izdanju je, između ostalog: - izmenjena organizacija, dela se pominju u kontekstu hronološke rasprave a ne zasebno čemu je pridodato i istraživanje vezano za političke i društvene zloupotrebe umetnika i dela. - izdvojeno poglavlje o načinu na koji istoričari umetnosti donose zaključke o umetničkim delima. - data posebna pažnja ženama kako umetnicama, tako i pokroviteljkama i vernim uživaocima umetničkih dela. - obrađeno nekoliko novih predmeta vezano za predmete, medije i tehnike, uz dopunu novim umetničkim formama poput instalacije i manje istaknutim granama umetnosti ranijih razdoblja kao što su tapiserija, metalni predmeti i porcelan. - stručno su proverene i obnovljene sve reprodukcije i nabavljene su sve slike u boji od najtačnijih i najverodostojnijih izvora a za univerzitete je pripremljena arhiva visokokvalitetnih digitalnih slika. - svako poglavlje je radilo šest stručnjaka i svako je pretrpelo promene – dodat je uvod u umetnost, uporedo su obrađivane kulture na Bilskom istoku, ponovo je uvedena islamska umetnost, proširena je rasprava o manje značajnim umetnostima u ranom razdoblju srednjeg veka, poglavlja o modernoj umetnosti su temeljno rekonstruisana Janosonova istorija umetnosti ostaje i dalje nezaobilazna knjiga za sve koje interesuje umetnost. Horst Valdemar Janson (4. oktobar 1913. - 30. septembar 1982.), koji je objavio HV Janson, bio je nemački američki profesor istorije umetnosti koji je rođen u Rusiji, najpoznatiji po njegovoj Istoriji umetnosti, koji je prvi put objavljen 1962. godine i od tada prodatih više od četiri miliona primeraka na petnaest jezika. Janson je rođen u St. Petersburgu 1913. godine Fridrihu Jansonu (1875-1927) i Helene Porsch (Janson) (1879-1974), luteranskoj porodici baltičke nemačke akcije. [1] [2] Posle Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao gimnaziju Vilhelms (diplomirao 1932). Nakon svog nemačkog Abitur-a, Janson je studirao na Univerzitetu u Minhenu, a potom u istorijskom programu istorije na Univerzitetu u Hamburgu gdje je bio student Ervina Panofskog. 1935. godine, na predlog Panofskog, koji je emigrirao u Sjedinjene Države, Alfred Barr je sponzorisao Jansona kao imigranta i doktorirao na Harvard univerzitetu 1942. godine (njegova disertacija je bila na Michelozzo). Predavao je u Vorčesterovom umjetničkom muzeju (1936-38) i na istoriji umetnosti i umjetnosti Univerziteta u Ajovi (1938-41) dok je studirao. Godine 1941. udala se za Doru Jane Heineberg (1916-2002), studentkinja istorije umetnosti na Radcliffe College-u, a 1943. postaje državljanin. Janson je predavao na Vašingtonskom univerzitetu u St. Louisu od 1941. do 1949. godine, kada se pridružio fakultetu Univerziteta u Njujorku, gdje je razvio odjel za dodiplomske studije i predavao se na diplomskom institutu za likovne umjetnosti. Priznavan je sa počastom diplomom 1981. godine i umro u vozu između Ciriha i Milana 1982. godine u 68. godini života. Pisao je o umetnosti renesansne umetnosti i skulpture devetnaestog veka, a autor je dve nagradne knjige, Apes i Ape Lore u srednjem veku i Renesansa (1952) i Skulptura Donatella (1957). U kasnijim godinama bio je zabrinut za dijalog Istok-Zapad u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson se konsultovao u Time-Life Librari of Art; bio je predsednik Koledž umetničke asocijacije, urednik Art Biltena, i osnivač i predsednik Društva renesanse Amerike. Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neke u saradnji sa svojom suprugom. Janson-ov doprinos disciplini istorije umetnosti, posebno na nastavi istorije umetnosti, je njegov tekst istraživanja pod nazivom `Istorija umetnosti`, koji je prvi put objavljen 1962. godine i od tada postaje standard kojim se mjerimo trenutni udžbenici istorije umetnosti...

Odlično očuvano Napisano ime na prvoj praznoj strani Nedeljko Gvozdenović (Mostar, 24. februar 1902 — Beograd, 31. januar 1988) bio je srpski slikar i akademik SANU.[1] Motivi kojima se Gvozdenović bavio su mrtve prirode, predeli i enterijeri.[2][1] Biografija[uredi | uredi izvor] U Minhen odlazi 1922. i upisuje Internacionalnu školu kod profesora Hanca Hofmana, a po završenim studijama 1926. godine se vraća u Beograd. Bio je profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Sa nekolicinom svojih kolega i ondašnjih studenata, od kojih su neki danas akademici, bio je inicijator osnivanja Kuće legata kao posebne ustanove kulture koja bi se starala o zaostavštinama poklonjenim Muzeju grada Beograda. Slikar Nedeljko Gvozdenović je zaveštao Muzeju veliki broj svojih radova raznih tehnika - ulja, gvaševa, tempera, akvarela i crteža, svoj stan sa ateljeom, idealnu trećinu kuće u Beogradu i izvesnu sumu novca za opremanje galerije u kojoj će biti izložena njegova dela. Grad Beograd je poverio legat Nedeljka Gvozdenovića na staranje i javno izlaganje Muzeju grada 1983. godine, kada je svečano otvorena Galerija Gvozdenović. Izlagao je u Parizu, 1937, Veneciji, 1952, Tokiju, 1957, i Bruklinu, 1963. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Jedna ulica na Bežanijskoj kosi nosi njegovo ime. Slika pod nazivom ”Mali predeo”. Nastala je 1963. godine tehnikom ulje na platnu. Deo je zbirke Istorije umetnosti Narodnog muzeja u Leskovcu. Vidi još[uredi | uredi izvor] Toma Rosandić Ljuba Ivanović Milo Milunović Zora Petrović Petar Lubarda Ivan Tabaković

REVELL Maketa black pearl ( RV05499/150 ) Tip maketa Uzrast 7+ Karakteristike Komplet za konstrukciju modela legendarnog broda Crnog Bisera, kojim je komandovao čuveni kapetan Jack Sparrow u filmovima o piratima sa Kariba. U petom delu, Džek se suočava sa strahovitim kapetanom Salazarom, koji želi da ubije svakog gusara na otvorenom moru! Ova maketa sadrži: -Drvenu strukturiranu palubu -Jedra -Sidro -Veslački čamac -Topove -Figuru -Ukrašenu krmu -Grafikon za označavanje pri spajanju -Izložbeno postolje Namenjen ljubiteljima maketarstva od 10 godina. Brzi rezultati se garantuju inovativnim sistemom jednostavnog uklapanja: višebojne, precizno izrađene komponente lako se spajaju i ukrašene su nalepnicama. Nije potrebno oslikavanje, a ako ipak odlučite da napravite svoju unikatnu verziju - preporuka 5 boja je uključena u uputstvo za sastavljanje. Težina sastavljanja: 2 Proporcija: 1:150 Proizvodjac: Revel

Kao na slikama, iscepljena prva prazna strana na kojoj je bila posveta, ostalo dobro očuvano Rembrant Harmenson van Rajn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; 15. juli 1606. Lajden — 4. oktobar 1669. Amsterdam) bio je holandski barokni slikar i grafičar, jedan od najveštijih slikara „naracije” u istoriji umetnosti, izuzetnog umeća u umetnosti portreta i dramskih scena.[1] Rembrant je takođe poznat kao slikar svetla i sene i jedan od onih koji su bili skloni beskompromisnom realizmu tako da su neki njegovi kritičari izjavili da je „više voleo ružno od lepog”. Na početku svoje karijere i nešto kasnije, Rembrant je uglavnom slikao portrete. Mada je nastavio da slika, radi gravire i ponekad crta portrete tokom svoje karijere, vremenom je to radio sve ređe. Ipak, otprilike jednu desetinu njegovog ukupnog dela čine naslikani i gravirani autoportreti, činjenica koja je među kritičarima njegovog dela dovela do različitih nagađanja. Rembrant je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadnoevropske umetnosti 17. veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao, ostale su do danas jedinstvene i neponovljive. Njegovo slikarstvo stilski pripada baroku. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije, kada je Holandija doživela politički, privredni i umetnički procvat. Već za života Rembrantova dela su kopirana i podražavana. Posle njegove smrti kritičari pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom slikarstvu, dok su njegove slike ostale omiljene i na ceni kod privatnih kolekcionara. U 18. veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili nadahnuti njegovim delom. Rembrantov život postao je predmet različitih mitova i legendi. Tek sredinom 19. veka pojavili su se ozbiljni istraživači njegovog života i stvaralaštva. Od 1970. „Istraživački projekat Rembrant” se bavi istraživanjem i pripisivanjem njegovih dela. Danas se smatra da je sam Rembrant naslikao oko 350 dela.[2] Glavninu Rembrantovog stvaralaštva čine biblijska – i nešto manje – istorijska, mitološka i alegorijska dela, u različitim verzijama slike, grafike i crteža perom i mastilom i crvenom i crnom kredom.[1] Kroz njegovu karijeru, promene u stilu su izuzetne. Njegov pristup kompoziciji i prikazu svetla i sene – kao i formalnih elemenata slike, konture, forme, boje i poteza četkice, a u crtežu i grafici, tretman linije i tona, podložan je postepenoj a ponekad i nagloj promeni, čak i tokom izrade jednog dela. Slika poznata kao Noćna straža (1640-42) je jasno prekretna tačka njegovog stilskog razvoja.[1] Te promene nisu rezultat nekog slučajnog razvoja, već dokument svesnog istraživanja slikovnog i narativnog, ponekad kao rezultat dijaloga s drugim velikim umetnicima istorije umetnosti.[1] Po mitu koji je nastao nakon njegove smrti, Rembrant je umro siromašan i neshvaćen. Istina je da je pred kraj njegovog života u Holandiji realizam izašao iz mode u korist neoklasicizma. U svakom slučaju, njegova međunarodna slava među upućenima i kolekcionarima nije prestajala da raste. Određeni nemački i venecijanski umetnici osamnaestog stoleća su čak stvarali skoro sva svoja dela koristeći se njegovim stilom. U doba romantizma Rembrant je postao naročito popularan i smatran njegovim prethodnikom; od tog momenta je viđen kao jedan od najvećih umetnika istorije umetnosti. U samoj Holandiji njegova popularnost je obnovljena, i Rembrant je ponovo postao simbol veličine u holandskoj umetnosti. Ime Rembran(d)t[uredi | uredi izvor] Lično ime Rembrant u Holandiji je – i još uvek jeste – veoma neobično. Srodno je običnijim holandskim imenima kao Remert, Herbrant i Ejsbrant (Remmert, Gerbrand, i IJsbrand). Način na koji se Rembrant potpisivao na svojim delima je doživeo značajne varijacije. Kao mladić, svoja dela je potpisivao monogramom RH (Rembrant Harmenson, „sin Harmenov”); od 1626/27, sa RHL; i od 1632. kao RHL van Rijn (gdje L u monogramu najverovatnije znači Lajdenđanin, „iz Lajdena”, ime mesta u kom je rođen). Sa 26 godina počeo je da potpisuje svoja dela jedino ličnim imenom, prvo kao Rembrant; a od 1633. godine pa nadalje do smrti, kao Rembrandt (sa dt). Govorilo se da je počeo da koristi samo ime u potpisu zato što je sebe smatrao jednakim velikim umetnicima renesanse, Mikelanđelu, Ticijanu i Rafaelu, koji su generalno takođe poznati samo preko ličnog imena. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Autoportret iz oko 1630, Rijksmuzeum Rembrant je rođen u Lajdenu 15. jula 1606. godine kao deveto dete u dobrostojećoj porodici mlinara Harmena Geritsona van Rajna (Harmen Gerritszoon van Rijn) i pekarke Neltgen Vilemsdohter van Zojtbruk (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Kao gradsko dete, Rembrant je od 1612. do 1616. pohađao osnovnu školu, a u periodu 1616—1620, kalvinističku latinsku školu.[3] Tu je učio biblijsku istoriju i dela klasika. Uz to, dobio je poduku iz retorike, što je moglo da utiče na njegov kasniji slikarski rad.[3] Posle osmogodišnjeg školovanja upisao se na studije filozofije na Univerzitetu u Lajdenu. Ubrzo je napustio studije da bi započeo školovanje za slikara. Njegov prvi biograf, Jan Jancon Orleš (Jan Janszoon Orlers; 1570–1646), je napisao Rembrantov životopis pun hvale na pola stranice u svom „Opisu grada Lajdena” (Beschrijvinge der stadt Leyden, 1641). Tu je Orleš kazao da je Rembrant rano napustio latinsku školu, i na svoj zahtev, bio poslat da uči slikarstvo. Činjenica da je Rembrant bio upisan na Univerzitet u Lajdenu 20. maja 1620., nije u suprotnosti sa ovim. Bilo zbog poreza, ili prosto zato što su pohađali latinsku školu, u Lajdenu nije bilo neuobičajeno da studenti budu registrovani na Univerzitetu bez očekivanja da će prisustvovati ili pohađati nastavu. Širina Rembrantovog intelektualnog razvoja i njegovog mogućeg uticaja na njegovo delo, i dalje je predmet raznih nagađanja. Od 1620. do 1624. bio je učenik Jakoba Isaksa van Svanenburga.[4] Ovaj učitelj, školovan u Italiji, specijalizovao se za slikanje arhitekture i predstava pakla. Postoji mišljenje da su Svanenburgove slike pakla pobudile u mladom Rembrantu interesovanje za predstavljanje svetlosti.[5] Godine 1624. proveo je 6 meseci kod istorijskog slikara Pitera Lastmana u Amsterdamu, što je na njega ostavilo jači uticaj nego ranije obrazovanje.[6] Lastman ga je usmeravao ka istorijskom slikarstvu, koje je u to vreme smatrano najvišim rodom slikarstva. Školovanje u radionicama dva majstora je bio uobičajen način sticanja slikarskih znanja. Početak profesionalnog bavljenja slikarstvom[uredi | uredi izvor] Slikar u svom atelju, 1626–1628, Muzej lepih umetnosti u Bostonu Rembrant se 1625. vratio u Lajden. Tamo je sa prijateljem Janom Livensom otvorio slikarsku radionicu.[7] Najviše se bavio istorijskim slikarstvom, po uzoru na učitelja Lastmana, i portretskim studijama karaktera (troni). Tri godine kasnije izradio je prvu graviru i počeo je da uzima učenike.[8] Iste godine, sekretar štathoudera Holandije, Konstantin Hajgens, pokazao je interesovanje za Rembrantovo slikarstvo. On je posetio Lajden novembra 1628. Pomagao je umetnika i donosio mu narudžbine. Tako je Rembrant 1629. i 1630. prodao dve slike engleskom kralju Lazarovo uskrsnuće i Juda vraća 30 srebrnjaka. Ta dela su često kopirali drugi umetnici.[6] Rembrantov otac je umro 27. aprila 1630. Posle prvih uspeha, i svestan značaja holandske prestonice, Rembrant je 1631, zajedno sa Livensom, napustio lajdenski atelje i preselio se u Amsterdam. Tu je radio za trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, koji je imao veliku radionicu u kojoj su se slikale kopije i radile restauracije. Ubrzo je počeo da dobija narudžbine od bogatih trgovaca. Sledeće godine štathouder je na nagovor Konstantina Hajgensa kupio neke njegove slike i naručio ciklus Hristove pasije. Godine 1632. Rembrant dobija narudžbinu za sliku Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa, koju je završio iste godine. Te godine ukupno je naslikao 30 slika. Rembrant je radio kao šef Ujlnburgove radionice pre prijema u slikarski majstorski ceh, što je bio uobičajen put profesionalnog napredovanja.[9] Samostalnost i brak[uredi | uredi izvor] Portret Saskije (Saskija kao devojka), Dvorac Vilhelmshoe u Kaselu Dana 2. jula 1634. Rembrant se venčao sa Saskijom van Ujlenburg, nećakom njegovog patrona i kćerkom bogatog građanina. Iste godine postao je član udruženja majstora-slikara. To mu je omogućilo da kao samostalni majstor uzima učenike. Godine 1635. radio je na slikama Isakova žrtva i Samson optužuje svoga svekra. Rembrantov prvi sin Rombertus (ili Rombartus), kršten je 15. decembra 1635, ali je preminuo posle nekoliko mesci. Bračni par Rembrant se 1636. preselio iz kuće trgovca Ujlenburga u sopstveni dom.[10] Pored umetničke aktivnosti, Rembrant se tamo bavio sakupljanjem umetničkih, istorijskih i naučnih eksponata, biljaka, životinja i predmeta iz egzotičnih zemalja (poput Indije). Rembrantovi rođaci su 1638. tužili Saskiju zbog prekomernog trošenja imovine. Tvrdili su da je potrošila gotovo 40.000 guldena koje su očekivali kao nasledstvo.[10] Iste godine rođena je kćerka Kornelija, koja je brzo preminula kao i sin. Rembrant je 5. januara 1639. kupio novu kuću u kojoj se danas nalazi Muzej Rembrantove kuće (Museum Het Rembrandthuis). Za nju je uzeo kredit koji je nameravao da vrati za 5 do 6 godina.[6] Poslednju sliku iz ciklusa Hristovih pasija izradio je 1639. Naredna godina, 1640, bila je godina kada su Rembranta pogodile dve tragedije; 29. jula krštena je njegova druga kći koja je ubrzo umrla, dok je mesec dana kasnije umrla njegova majka. U to vreme slikao je i izrađivao grafike sa motivom pejzaža. Drugi sin, Titus, kršten je 22. septembra 1641. Naredne godine završio je sliku Noćna straža. Supruga Saskija umrla je 14. juna 1642. Ovaj događaj je jako potresao slikara. Prethodnih godina je slikao mnogo, dok je sada slikao dosta manje.[11] Meću retke slike i grafike iz ovog perioda spada Grafika od 100 guldena.[12] Jako se posvetio ulozi oca svoga sina Titusa. To je primetno u njegovim delima, na primer na crtežu koji prikazuje čoveka koji hrani dete.[13] Kao pomoć u domaćinstvu, angažovao je Gertge Dirks (Geertghe Dircx), koja je postala vrlo bliska sa detetom. Tako je Titusa označila kao svog glavnog naslednika u testamentu napisanom tokom bolesti 1648.[14] Rembrant se 1649. oženio znatno mlađom Hendrikje Stofels.[15] Finansijski problemi i poslednje godine[uredi | uredi izvor] Gertge Dirks je 1649. tužila Rembranta za neispunjeno obećanje posle jedne svađe. Hendrikje je svedočila protv nje, pa je Gertge izgubila spor i provela nekoliko godina u zatvoru. Sicilijanski mecena Antonio Rufo je od Rembranta 1652. naručio sliku Aristotel sa Homerovom bistom. Uprkos povoljnim narudžbinma, prihodima od prodaje grafika i honoraru za poduku učenika, nije uspeo da pokrije dugove i morao je da još pozajmljuje. Hendrikje Stofels je 1654. pozvana da pred crkvenim sudom objasni prirodu svog suživota sa Rembrantom, jer se smatralo da je ovaj odnos grešan. Ona je Rembrantu rodila treću kći, krštenu 30. oktobra 1654, koja je takođe dobila ime Kornlija. Rembrant je 17. maja 1656. prepisao vlasništvo nad kućom svome sinu Titusu, i uskoro posle toga je bankrotirao. U naredne dve godine kuća, pokućstvo i umetnička kolekcija su prodani na aukcijama. Prihod nije bio dovoljan da se dugovi sasvim izmire. Rembrant se preselio u deo grada u kome u živeli siromašni. Tu je vodio povučen život družeći se sa menonitima i Jevrejima. Titus je posle dugog procesa uspeo da izdvoji svoje nasledstvo iz stečajne mase. On i Hendrikje su 1660. otvorili trgovinu za prođu Rembrantovih radova. Preko nje su uspostavljani poslovni kontakti, ugovori i organizovana poduka učenika. Rufo je 1661. dobio sliku Aleksandar Veliki i naručio sliku Homera. Hendrikje Stofels je umrla 1663. Titus je postao punoletan 1665. i primio svoje nasledstvo. U to vreme Rembrant je radio na slici Jevrejska nevesta. Tri godine kasnije, umro je sin Titus, i sahranjen 7. septembra 1668. Pre toga Titus je bio u braku oko 6 meseci. Rembrant se tada preselio kod kćeri. Posle rođenja unuka, bio mu je kum 22. marta 1669. Rembrant je umro 4. oktobra iste godine. Slika Samson u hramu ostala je nedovršena. Sahranjen je 8. oktobra u crkvi Vestkerk u Amsterdamu. Dela[uredi | uredi izvor] Rembrant je radio kao slikar i grafičar, vodio je slikarsku radionicu i podučavao učenike. Bio je pre svega uspešan portretista, ali se pretpostavlja da je sebe pre svega smatrao istorijskim slikarom. Njegovo delo se sastoji iz portreta i autoportreta, pejzaža i obrada biblijskih i mitoloških tema.[16][17][18] Na portretima mu je uspevalo da uverljivo predstavi likove u nekoj aktivnosti. U istorijskim kompozicijama slikao je motive koje pre njega niko nije koristio, ili je stare motive predstavljao na nov način. U mnogim Rembrantovim delima majstorski je korišćen kontrast svetlog i tamnog (kjaroskuro). Rembrantovi autoportreti ilustruju kako je video sebe kao umetnika i kako je stario. Posebno su na grafikama vidljivi različiti izrazi lica i gestovi koji su služili kao studije. Rembrant je naslikao i nacrtao mali broj pejzaža i žanr scena. Slika „Mrtvi paunovi“ je jedina njegova poznata mrtva priroda.[19] Mnoge od crteža Rembrant je načinio isključivo u svrhu obuke svojih učenika. Atribucija[uredi | uredi izvor] Tokom 1920-ih istraživači su Rembrantu pripisivali više od 700 slika[20], dok danas preovlađuje mišljenje da se njegovo ukuno delo sastoji iz oko 350 slika, 300 grafika i 1000 crteža. Bakropisi[uredi | uredi izvor] Hristos leči bolesne, bakropis iz oko 1647—1649. Rembrant je izrađivao bakropise većim delom svoje karijere, od 1626. do 1660. kada je bio prinuđen da proda svoju štamparsku presu i praktično prekine sa bakropisom. Jedino tokom nesrećne 1649. nije stvorio nijedan datirani bakropis.[21] Sa lakoćom je radio bakropise i, iako je poznavao i nekada koristio tehnike bakroreza, sloboda tehnike bakropisa je postala temelj njegovog dela. Poznavao je sve faze postupka izrade bakropisa i izvesno je da je sam otiskivao makar rane primerke svojih bakropisa. Prvobitno mu se stil oslanjao na crtež, ali se ubrzo preorijentisao na slikarski pristup koristeći mnoštvo linija i brojna nagrizanja ploče kiselinom, čime su linije dobile raznovrsne debljine. Krajem 1630-ih, uprostio je svoj stil i koristio je manje nagrizanja kiselinom.[22] Na čuvenom bakropisu Hristos leči bolesne radio je u fazama tokom 1640-ih. To je bilo „prelomno delo usred umetničke karijere“, iz koga se razvio njegov stil bakropisanja.[23] Iako je ovaj bakropis sačuvan u samo u primercima iz prve dve serije, primetne su prepravke u završnoj verziji o čemu svedoče mnogi crteži.[24] Tri krsta, Rembrantov bakropis iz 1653. U zrelim delima iz 1650-ih, Rembrant je bio spremniji da improvizuje, tako da su veliki otisci rađeni u do 11 serija, često radikalno drugačijih. Sada je koristio špartanje da dočara tamne površine, koje su često velike. Eksperimentisao je i sa efektima štampe na različitim vrstama papira. Često je koristio japanski papir i papir od životinjske kože. Počeo je da primenjuje „površinske tonove“, ostavljajući tanak sloj mastila na pojedinim delovima grafičke ploče, umesto da ga potpuno ukloni. Češće je koristio suvu iglu, posebno u prikazima zamagljenih pejzaža.[25] Njegovi otisci tretiraju slične teme kao i njegove slike. U bakropisu je izradio 27 autoportreta, dok su drugi portreti ređi. Izradio je 46 uglavnom malih pejzaža, koji su postali uzor u predstavljanju pejzaža u grafičkoj umetnosti sve do kraja 19. veka. Trećina bakropisa se odnose na religijske teme, neki od njih odišu jednostavnošću, dok su drugi monumentalni. Nekoliko erotskih kompozicija nema ekvivalente u njegovom slikarskom delu.[26] Rembrant je posedovao, dok nije bio prinuđen da je proda, izuzetnu kolekciju grafika drugih umetnika. U njegovim bakropisima su vidljivi uticaji koje je primio od Mantenje, Rafaela, Herkulesa Segersa i Đovanija Kastiljonea. Poznata dela[uredi | uredi izvor] Rembrantova kuća u Amsterdamu Noćna straža Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa Jevrejska nevesta Ana i Tobija Žena uhvaćena u preljubi Belsazarova gozba Bludni sin u krčmi Povratak bludnog sina Zavera Klaudija Civilisa Avram i Isak Skidanje sa krsta Artemizija Danaja 36 autoportreta janson istorija umetnosti istorija svetskog slikarstva

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Paintings Watercolours Drawings Karl Pavlovič Brjulov (rus. Карл Павлович Брюллов) (Sankt Peterburg, 23. decembra 1799. – Manziana, 23. juna 1852.), ruski slikar. Poznat kao jedan od najistaknutijih predstavnika ruskog akademizma, kao i prvi ruski likovni umjetnik koji je stekao slavu izvan ruskih granica. Njegovo najpoznatije djelo je historijska slika Posljednji dan Pompeja koje je dalo inspiraciju za roman Posljednji dani Pompeja. Karl Pavlovič Brjulov (rus. Карл Па́влович Брюлло́в; Petrograd, 12. decembar 1799 — Mancijana, 11. jun 1852), oslovljavan od strane prijatelja kao Karlo Veliki,[1] bio je ruski slikar. Smatra se za ključnog umetnika u prelazu iz neoklasicizma u romantizam. Biografija Rođen je u porodici akademika, drvorezbara i gravera Pavla Ivanoviča Brijulova (1760—1833) koji je bio hugenotskog porekla.[2] Od ranih godina Brjulov je osećao privlačnost ka Italiji. Uprkos obrazovanju na Imperijalnoj akademiji umetnosti (1809–1821), Brjulov nikada nije u potpunosti prihvatio neoklasični stil koji su predavali njegovi mentori, a koji je takođe promovisao njegov brat Aleksandar Brjulov.[3] Nakon što se istakao kao perspektivan i maštovit student i završio školovanje, otišao je iz Rusije u Rim gde je radio do 1835. godine kao portretista i žanrovski slikar, mada je umetničku popularnost stekao kada je počeo da se bavi istorijskim slikarstvom. Njegovo najpoznatije delo Poslednji dan Pompeje (1830–1833), je monumentalna kompozicija koju su Puškin i Gogolj upoređivali sa najboljim delima Rubensa i van Dajka. Slika je stvorila senzaciju u Italiji i postavilo Brjulova kao jednog od najboljih evropskih slikara svog vremena.[2] Po završetku ovog posla, trijumfalno se vratio u rusku prestonicu, gde je stekao mnogo prijatelja među plemstvom elitom ruskog društva i stekao visok položaj na Imperijalnoj akademiji umetnosti. On se spominje kroz jednu anegdotu u eseju Lava Tolstoja Zašto se muškarci zaglupljuju? a kasnije i u knjizi istog autora Šta je umetnost?. Dok je predavao na akademiji (1836–1848) razvio je stil portreta koji je kombinovao neoklasičnu jednostavnost sa romantičarskim tendencijama. Dok je radio na plafonu Katedrale Svetog Isaka, njegovo zdravlje se naglo pogoršalo. Po savetu svojih lekara, Brjulov je 1849. napustio Rusiju i poslednje tri godine života proveo u Italiji.[4] Umro je u selu Mancijana blizu Rima i sahranjen je u tamošnjem groblju. Karakterstike Brjulov opus je vrhunac poznog ruskog romantizma, perioda kada je osećaj harmonične celovitosti i lepote sveta zamenjen osećanjem tragedije i konflikta ljudskog života. U prvom planu njegovih istorijskih slika nije borba individualnog heroja, kao u klasicizmu, već sudbina širih ljudskih masa. U svom ključnom delu Poslednji dan Pompeje Brjulov je kreirao kombinaciju dramske akcije, romantičarske svetlosne efekte i skulpturalnu plastičnost figura. Slika je donela umetniku veliku slavu u Rusiji i Evropi.[5][4] Izvanredan majstor ceremonijalnih i kamernih portreta, Brjulov je u svojoj umetnosti evoluirao od radosnih prikaza života u svojim ranim delima do zamršenog psihologizma svojih kasnijih dela, anticipirajući tako dostignuća umetnika poput Ilje Rjepina u drugoj polovini 19. stoleća. Brjulov je imao veliki uticaj na ruske umetnike, među kojima je imao mnogo sledbenika i imitatora.

sve slike su uživo Plavi moćni rendžer kostim za decu - je kombinezon iz jednog dela sa ušivenom maskom. Kombinezon ima i stopala i rukavice tako da je pokriveno celo telo. Obzirom da na pakovanju pisu oznake s, m i l bez naznaka za godine predlažemo da izmerite dete i uporedite sa merama iz oglasa. S veličina: kostim meren od ramena do stopala i plus stopala dugačak 92cm i može se rastegnuti do nekih 97cm- otprilike do 4 do 5 godina- M - veličina: kostim meren od ramena do stopala i plus stopala dugačak 103cm i može se rastegnuti do nekih 110cm- otprilike do 6 do 7 godina- L veličina : kostim meren od ramena do stopala i plus stopala dugačak 115cm i može se rastegnuti do nekih 123cm- otprilike do 7 do 8 godina- Bg Bike oinlike shop registrovana internet prodavnica Ovaj artikal mozete poruciti na sledece nacine: 1) Porukom ovde na sajtu sa podacima za slanje i brojem telefona 2) Pozivom na mobilni ili porukom SMS, Viber, Whatsapp u periodu od 10 do 18h, nedeljom ne radimo novi kostimi, više veličina Preko 200 vrsta. Pitajte šta Vas interesuje - izmerite dete Novo kostim za decu deciji kostimi za maskenbal, maskembal , maska maske za halloween noc vestica ili zurku, rodjendan

Kratki opis Otkrijte brata jedne od omiljenih LOL Surprise lutkica! 8 novih LOL dečkića čeka na tebe, sakupi ih sve! Detalji Svaki lik deli stil sličan onome svoje sestrice - pronadji brata svoje omiljene LOL lutkice i vidi kako super izgledaju u paru! Daj LOL batici da pije vodicu ili ga okupaj da otkriješ vodeno iznenadjenje, uključujući promene boje! Lopta u kojoj ti dečačić stiže se takođe pretvara u torbicu, stalak za lutku ili set za igru. Čeka te novih 7 iznenađenja: (1) tajna poruka, (2) nalepnica, (3) bočica, (4) cipele, (5) odeća, (6) jedinstveni trendi aksesoar i (7) LOL lutka iznenađenja Uzrast: 5+ godina Materijal: plastika,papir Dimenzije: 9,5 x 9,5 x 9,5 cm Set sadrži: LOL dečaka iznenadjenja, bočicu, gardrerobu i odeću, kolekcionarski liflet i dodatke *Lutka je anatomski ispravna.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Jedva sam čekao da se dočepam... ne samo dobre umetničke knjige. To je klasična knjiga umetničkih dela. Postoji poslastica za poslasticom, koju hvale mnogi savremeni umetnici, koji dele oduševljenje mnogih čitalaca onim što je Valotski postigao tokom godina. Oni fanki posteri iz 1960-ih...Mnoge reprodukcije ovde iz duge karijere, koje obuhvataju mnoge naslovne strane knjiga, pojavljivanja u časopisima, neke prave fine poslastice.”— True Reviev. Ron Valotski (21. avgust 1943 — 29. jul 2002) je bio američki umetnik naučne fantastike i fantastike koji je studirao na Školi vizuelnih umetnosti. Rođen u Bruklinu, započeo je dugu i plodnu karijeru slikajući knjige i naslovnice časopisa počevši od izdanja časopisa The Magazine of Fantasi & Science Fiction iz maja 1967. godine. Njegova prva naslovnica knjige bila je za Living Vai Out od Vimana Guina.[1] Nastavio je da radi obrade za Stivena Kinga, En Rajs,[2] Brusa Sterlinga, Rodžera Zelaznija, Roberta Silverberga, Džona Varlija i mnoge druge. Takođe je dvanaest puta nominovan za Cheslei Avards.[3] Neke od njegovih umetnosti su sakupljene u Inner Visions: The Art of Ron Valotski (2000). Valotski je ilustrovao karte za kolekcionarsku kartašku igru Magic: The Gathering. Ron Valotski je takođe uradio sliku ulja koja će se koristiti kao poster za Doroti Ditrih, poznatog mađioničara i kustosa Hudinijevog muzeja u Skrantonu, Pensilvanija.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! S A D R Ž A J: PITANJA METODA - Šumanović - slikar „napretka“ i „povratka“ PERIODIZACIJA - Hronologija i tipologija 1896-1914: VINKOVCI, ŠID, ZEMUN - Počeci (Sezan, Van Gog) 1914-1918: ZAGREB - Umetnička škola 1918-1920: ZAGREB (samostalni rad) - Između starog i novog - proljetni salon, početak „sintetičkog“ „konstruktivnog“ slikarstva 1920-1921: PARIZ (prvi boravak) - „Estetika suviše stvarnog“, postkubizam, konstruktivni ekspresionizam, neoklasicizam (početak „povratka“) 1921-1925: ZAGREB (drugi boravak) - Samostalna izložba (1921) neoklasicizam - Pusen, Engr, povratak povratku, umetnost umetnosti 1926-1927: PARIZ (drugi boravak) - Ekspresionizam boje i gesta, kolorizam - povratak neposrednoj osećajnosti 1928-1930: PARIZ (treći boravak) - Poetski realizam, povratak realnom 1930-1942: ŠID, BEOGRAD, ŠID - Povratak prirodi i „stvarima samim“, „kako znam i umem stil“ ZAKLJUČAK - Od stvarnosti slike do slike stvarnosti ŠUMANOVIĆEVI TEKSTOVI REPRODUKCIJE DOKUMENTACIJA - Biografija, samostalne izložbe, grupne izložbe, bibliografija, monografske studije, literatura o umetniku Sava Šumanović (Vinkovci, 22. januar 1896 — Hrvatska Mitrovica, 30. avgust 1942) bio je srpski slikar. Smatra se jednim od najznačajnijih slikara srpske umetnosti dvadesetoga veka.[1][2] Njegov opus obuhvata 800 slika i 400 crteža i skica. Uvršten je u 100 najznamenitijih Srba. Savu Šumanovića su 30. avgusta 1942. godine ubile ustaše. Najpre je odveden u zatvor u Hrvatskoj Mitrovici (današnja Sremska Mitrovica) gde je mučen i dva dana kasnije streljan zajedno s ostalim zarobljenicima.[3] Biografija U Vinkovcima mu je otac radio kao šumarski inženjer, od oca Milutina (1862—1937) i majke Perside (1875—1968), rođene Tubić.[4][5] Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da pohađa časove slikanja kod učitelja Isidora Janga, koji ga upoznaje sa slikarstvom Sezana i van Goga.[6] Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisati Višu školu za umjetnost i obrt.[6] U tom periodu družio se sa Milanom Štajnerom i Antunom Brankom Šimićem.[6] Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela. U svojim ranim delima, Sava insistira na atmosferi i spretno koristi bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Slikarstvo Save Šumanovića u ovom periodu pokazuje uticaje secesije i simbolizma. Jeseni 1920. Sava je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu.[7] Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma. U Parizu se družio sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maks Žakobom i drugim umetnicima. Uticaji kubizma su vidljivi u ovoj ali i u kasnijim fazama slikarevog rada. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva. Narednih godina živi i slika u Zagrebu. Javnost i kritika ne prihvataju njegova dela, pa se iz protesta potpisuje francuskom transkripcijom na slikama. Godine 1924. piše studije „Slikar o slikarstvu“ i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo“, dela koja su polazište za razumevanje njegove estetike. Ponovo boravi u Parizu 1925, gde prihvata uticaje Matisovog slikarstva. Spomen kuća Save Šumanovića u Šidu. Godine 1927. Sava Šumanović je naslikao „Doručak na travi“ koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije je za 7 dana i noći intenzivnog rada naslikao sliku „Pijana lađa“ koju je izložio na salonu nezavisnih. Inspiracija za sliku je bila istoimena pesma Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao. Druga inspiracija je bila slika Teodor Žerikoa „Splav Meduza“. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne. Vraća se u Šid 1928, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika. U Šidu slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz. Tu nastaju značajne slike: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“, „Most na Seni“. Ova dela karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama, i lirskom atmosferom. Svoj stil, koji sam naziva kako znam i umem, prilagođava motivu. Bista Šumanovića u dvorištu Galerije u Šidu Po povratku u Šid, 1930, slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke“, a kasnije na ciklusu „Beračice“, posvećenom berbi grožđa. Na izložbi u Beogradu septembra 1939. izložio je 401 platno.[8][9] Za vreme Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo, pa se Sava iz protesta ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine[10], Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Hrvatsku Mitrovicu (ovaj naziv Sremska Mitrovica je nosila za vreme postojanja NDH). Svi oni su posle mučenja streljani, verovatno 30. avgusta[10], posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. Njemu u čast ustanovljena je slikarska nagrada Sava Šumanović. Povodom 125 godina od rođenja objavljena je 2021. poštanska marka u Srbiji posvećena Savi Šumanoviću.[11] O Šumanovićevom životu snimljen je 2023. godine snimljen art-dokumentarni film „Svetlost i senke”. Film je osvojio osam nagrada, uključujući nekoliko nagrada za kratki dokumentarni film u Aziji.[12] Sačuvano je više njegovih pisama upućenih Rastku Petroviću.

Žarko Petrović RITMOVI 1 i 2 ritmovi koji vladaju svetom Trojezične knjige Prosveta, Pro musica, 1986. 202 + 205 strana, A4 format. Odlično očuvane. Žarko Petrović (1934), kompozitor i književnik, poznat po muzici za filmove, baletske i pozorišne predstave, orkestarsku i zabavnu muziku. Petrović je stvarao i romanse, džez, klavirsku muziku. Jedan je od najstarijih članova SOKOJ i kompozitorska legenda na ovim prostorima. U intervjuima često kaže za sebe: `Užičanin, došao u Beograd da komponuje pesme Beograđanima...` Nastupao je kao dirigent ansambla `Romansa` i `Orkestra Žarka Petrovića`. Poznat je po delima: `Koncert koji traje`, `Ritmovi`, `Ljuba suznooka`, `Nostalgija`, `Pesme zavičaja`, `Romansa na kiši`, `Sve moje jeseni su tužne`. Godina 60-tih, pisao je šlagere za Dusana Jakšić, Đorđa Marjanović, Mikija Jevremovića i druge. Veliki broj njegovih kompozicija je izveden u inostranstvu.

Izdavač: A-Š Delo, Beograd Biblioteka Likovne monografije Uvodna studija: Srba Ignjatović Povez: tvrd Broj strana: XV + 120 Bogato ilustrovano. Format: 24 x 35 cm Potpisana, cepnut deo najavnog lista, inicijali na bočnoj strani knjižnog bloka, sve ostalo veoma dobro. Likovni sadržaj: 1. Sveti ratnici 2. Pejzaž i mrtva priroda 3. Portret i akt 4. Skice i studije Dragan Savić, čuveni reporter `Borbe`, ali pre i više od svega sjajan slikar, strasni, veliki karikaturista i ilustrator. Idejni je tvorac uglednog konkursa novinske karikature `Pjer`, jedan od začetnika stripa u Beogradu i pokretača listova `Ošišani jež` i `Mika miš`, karikaturista čije su radove prenosili `Njujork tajms` i mnogi drugi svetski listovi, autor beogradskog simbola - vrapca od milošte prozvanog Dživdžan, kojeg je pre nekoliko godina branio i na sudu u sporu sa `novokomponovanim` vrapcem... - po svemu tome ostaće upamćen taj `čovek od trostrukog pera`. (K-115)