Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Nikica Pilipović (Vrtoče, kod Petrovca, 17. mart 1922 — London, 1. avgusta 2021) bio je srpski pisac i hroničar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, pukovnik JNA i nosilac Partizanske spomenice. Biografija Nikica Pilipović Dajanović rođen je 17. marta 1922. godine u Vrtoču (zaselak Redžin kraj),[1] kod Petrovca, od oca Pere i majke Savke Ćurguz.[2][3] Potiče iz radničke porodice. Otac Pero bio je radnik. Djed po ocu David Dada bio je zemljoradnik i zanatlija, a učestvovao je u borbama protiv Turaka skupa sa Golubom Babićem. Majka Savka potiče iz vođeničke svešteničke porodice Ćurguza. Blizak rod joj je general Ljubiša Ćurguz. Djed po majci Marko Marke Ćurguz Simišić bio je pismen. Doselio je iz Vođenice u Vrtoče. Bio je cestar, koji je službu dobio u Vrtoču, gdje je zasnovao i porodicu. Nikica je odrastao u višečlanoj porodici, sa ocem, majkom, četiri brata i četiri sestre.[3] Osnovnu školu završio je u Vrtoču. Prije rata bio je radnik i konobar u Kraljevskom dvoru na Dedinju. Nakon bombardovanja Beograda, vratio se u rodno Vrtoče.[1] Bio je oženjen Bosom Bosnić Peričić iz Drvara i sa njom dobio ćerke Dragicu i Gordanu. Dragica je udata za Džemsa Čefija (James Chaffey). Bila je generalni direktor kompanije SBB i visoko rangirani službenik EBRD-a.[4] Gordana je udata za prof. dr Branka Kirigina.[3] Po okupaciji Jugoslavije, Nikica se uključio u pripreme oružanog ustanka 27. jula 1941. Od prvih dana učestvovao je u ustaničkim i gerilskim akcijama. Rat je proveo kao pripadnik Treće krajiške brigade.[5] Član KPJ postao je 1942. godine.[6] Učesnik je Bitke na Neretvi,[1] Bitke na Sutjesci,[7] Beogradske operacije, proboja Sremskog fronta, te bitaka za oslobođenje Pleternice i Zagreba.[1] O svojim ratnim iskustvima pisao je u zbornicima sjećanja Petrovac u NOB, Treća krajiška brigada i Sutjeska.[5][8][9][10] U ratu je obavljao više dužnosti. Početkom rata bio je borac vrtočke čete. Nakon osnivanja Treće krajiške brigade, postavljen je za intendanta.[2] Prvo je bio intendant u Prvom bataljonu,[11] a potom intendant u Drugom bataljonu Treće krajiške brigade. Nakon toga obavljao je dužnosti obavještajnog oficira,[2] te dužnost operativnog oficira u brigadi.[11] Krajem rata bio je načelnik operativnog odsjeka Treće krajiške brigade.[11] Iz rata je izišao sa činom kapetana.[1] Nakon rata služio je kao oficir u JNA. Završio je Višu vojnu akademiju JNA sa odličnim uspjehom, a potom i generalštabnu školu Velike Britanije. Jedanaest godina je radio u Generalštabu JNA, a 13 godina je bio načelnik Škole stranih jezika JNA. Bio je izaslanik vlade SFRJ pri komandi UN na Sinaju. Penzionisan je u činu pukovnika.[1][2] Više puta je odlikovan. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.[2] Urednik je zbornika sjećanja Treća krajiška brigada.[5][8][9] Supruga Bosa je umrla par godina prije njega. Veliki dio vremena on i supruga su provodili kod kćeri Gordane i Dragice. Živio je na relaciji Beograd – Split – London, a često je posjećivao Republiku Srpsku i rodni kraj. Umro je u Londonu 1. avgusta 2021. godine. Literarni rad U toku službe Nikica je pisao za naučno-stručne časopise, kao što su Vojno delo,[12] Istorijski glasnik,[13] Vojno-istorijski glasnik[14] i drugi, a o svojim ratnim iskustvima pisao je u zbornicima sjećanja Petrovac u NOB, Treća krajiška brigada i Sutjeska itd.[5][8][9][10] Nakon penzionisanja, Nikica Pilipović se posvetio pisanju knjiga o zavičaju.[15] Napisao je nekoliko knjiga i hronika sa ovom tematikom. Pisao je članke za različite novine, časopise i portale, a njegovim književnim radom bavio se i poznati srpski pisac Muharem Bazdulj.[16] Govorio je engleski, francuski i ruski jezik.

Izdavač: Centar za informacije i publicitet, Zagreb Biblioteka Tajne sile Prevod: Konstantin Miles, Maja Miles Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 429 + 288 + 451 + 325 + fotografije Spolja kao na slikama (malo selotejpa na omotnicama). Pečatirane, unutra čiste i vrlo dobro očuvane. „Šifranti protiv špijuna“, delo američkog publiciste Davida Kahna, predstavlja najcjelovitiju, najkompletniju i najbolju istoriju kriptologije. Pisana izvanredno živo (Kahn je po zanimanju novinar), ova kaleidoskopska panorama izvanredno zanimljivih epizoda burne kriptološke istorije svakako će zadovoljiti sve čitaoce. ...Kako su italijanski dekripteri podvalili jugoslovenskom generalštabu u Aprilskom ratu 1941. ...Kako su Nemci u 2. svetskom ratu prisluškivali telefonske razgovore Ruzvelta i Čerčila ...Kako su Nemci 1942. godine čitali kodirane poruke američkog State Departmenta i tako pružili feldmaršalu Rommelu sjajno oruđe u afričkom ratu KNJIGA I: 1. Jedan dan „magije“ SJAJNA PARADA KRIPTOLOGIJE 2. Prve tri tisuće godina 3. Uspon kriptologije Zapada 4. O porijeklu jedne vrste 5. Razdoblje crnih kabineta 6. Doprinos amatera 7. Kriza Američke unije 8. Profesor, vojnik i čovjek na đavoljem otoku KNJIGA II: 9. Soba broj 40 10. Rat intercepata (I) 11. Rat intercepata (II) 12. Dva Amerikanca 13. Tajnost na prodaju KNJIGA III: 14. Dvoboj u eteru: Osovina 15. Dvoboj u eteru: Neutralci i zapadni saveznici 16. Cenzori, invertori i špijuni 17. Dokučivi istočnjaci 18. Ruska kriptologija 19. N. S. A. KNJIGA IV: PROPRATNE POJAVE 20. Anatomija kriptologije 21. Razne druge pobude 22. Krijumčari, biznismeni i tvorci netajnih kodova 23. Šifre u perfektu PARAKRIPTOLOGIJA 24. Glasovi predaka 25. Poruke iz svemira (K-154)

07173) SUOČAVANJE S JUGOSLAVENSKIM KONTROVERZAMA , Buybooksk Sarajevo 2010 , Sadržaj Uvod - Charles Ingrao 1. Raspad Jugoslavije - Andrew Wachtel i Christopher Bennett 2. Kosovo za vrijeme autonomije, 1974-1990 - Momčilo Pavlović 3. Nezavisnost i sudbina manjina, 1991-1992 - Gale Stokes 4. Etničko čišćenje i ratni zločini, 1991-1995 Marie - Janine Calić 5. Međunarodna zajednica i SRJ/zaraćene strane, 1989-1997 - Matjaž Klemenčič 6. Sigurne zone - Charles Ingrao 7. Rat u Hrvatskoj, 1991-1995 - Mile Bjelajac i Ozren Žunec 8. Kosovo pod Miloševićevim režimom - Dušan Janjić, s Anom Lalaj i Besnikom Pulom 9. Rat na Kosovu, 1998-1999 - James Gow 10. Međunarodni tribunal za ratne zločine na području bivše Jugoslavije - John B. Allcock, priređivač 11. Suživot ili međusobna mržnja? - David MacDonald, priređivač Dodatak Ova knjiga predstavlja rezultat međunarodne istraživačke inicijative od preko 300 vodećih istoričara, društvenih naučnika i pravnika i u jednom delu je prikupila ključne dokaze koje su prezentovali svi učesnici u nedavnim jugoslavenskim sukobima. Ona predstavlja direktan napad na jednostrane interpretacije koje su nacionalistički političari i mediji nametnuli na masovnu kulturu u svakom od bivših jugoslavenskih entiteta. mek povez, format 15,5 x 23,5 cm , latinica, 435 strana

Tema: Akademik Pantelija Srećković Izdavač: Centar za mitološke studije, Rača Grupa autora. Priredio: Živojin Andrejić Urednik: Miodrag Stojanović Povez: broširan Broj strana: 291 Odlično očuvana. S A D R Ž A J: 1. ŽIVOJIN ANDREJIĆ - Zašto skup o Panti Srećkoviću? 2. PANTELIJA SREĆKOVIĆ - Kragujevac 3. ŽIVOJIN ANDREJIĆ - Prilog za bibliografiju akademika Pantelije Srećkovića 4. DANICA ĆIRKOVIĆ - O mom pradedi Panteliji i o meni 5. DEJAN OBRADOVIĆ - Zavičaj i poreklo Pante Srećkovića 6. MILAN ĆIRKOVIĆ - O jednoj epizodi iz Srećkovićevog “Detinjstva” 7. MIODRAG STOJANOVIĆ - Grčko-vizantijske teme Pantelije Pante Srećkovića 8. MILE STANIĆ - Reagovanja na imenovanje 9. IVAN MIJATOVIĆ - Vojna akademija i profesor Panta Srećković 10. RADMILO PETROVIĆ - Za Pantu ili protiv njega 11. MARKO ATLAGIĆ - Pokušaj rehabilitacije Pantelije Srećkovića 12. BOŠKO SUVAJDŽIĆ - Ilarion Ruvarac o Panti Srećkoviću 13. MALIŠA STANOJEVIĆ - Istorik Panta Srećković 14. ŽIVOJIN ANDREJIĆ - Pantelija Srećković i Ilarion Ruvarac 15. BRANKO NADOVEZA - Poređenje istorije sprskog naroda Pantelije Srećkovića 16. MILORAD RADUSINOVIĆ - Ruske teme u istoriografskom djelu Pantelije Srećkovića 17. NEBOJŠA ĐOKIĆ - Panta Srećković i Sima Andrejević Igumanov 18. NINOSLAV STANOJLOVIĆ - Panta Srećković kao priređivač izvorne istorijske građe 19. ĐORĐE PETKOVIĆ - Povodom Mandrde Pante Srečkovića (K-144)

Opis O autoru Dodatne informacije Rasprava o istoriji religija je delo Mirče Elijadea, jednog od najvećih autoriteta u oblasti komparativne religije, a koje za cilj ima upoznavanje čitalaca sa „lavirintom složenosti religijskih podataka, njihovim osnovnim oblicima i raznovrsnostima kultura koju oni odražavaju.” Elijade, u ovom delu, proučava hijerofaniju na različitim kosmičkim nivoima (nebo, voda, zemlja, kamen), zatim biološku hijerofaniju, kao i lokalnu hijerofaniju i mitove i simbole. Međutim, oni se ne proučavaju kao odvojeni fenomeni, niti je u delu prisutan bilo kakav trag pozitivizma ili racionalizma prilikom proučavanja ovih fenomena. Elijade insistira da se religijski fenomeni prvenstveno moraju proučavati u njihovoj sopstvenoj ravni stvarnosti. Informacije o bogovima neba, obožavanju sunca, simbolizmu vode, obredima plodnosti, svetim mestima i sl. razlozi su po sebi za čitanje ovog dela. Ipak, smatra se da je najdragoceniji Elijadeov pristup prirodi religijskih fenomena. Poznavanje suštine religijskih fenomena izmiče psiholozima, sociolozima, lingvistima i ostalim stručnjacima, jer ih oni ne proučavaju kao religijske fenomene. Sudeći prema Elijadeu, oni su propustili jedan nesvodljiv element unutar religijskih fenomena, a to je element svetog. Elijade je pokazao načine po kome su se manifestovali ljudski napori za život u sferi svetog unutar raznovrsnih kultura i kako su se, sa zanimljivim varijacijama, određena verovanja, rituali, simboli i mitovi održali. Mirče Elijade (Mircea Eliade ; Bukurešt, 9. 3. 1907 - Chicago, 22. 4. 1986), američki kulturni istoričar rumunskog porekla i rumunski književnik. Jedan od najvažnijih svetskih stručnjaka u oblasti komparativne analize religije. Studirao je filozofiju u Bukureštu, gde je diplomirao radom o filozofiji renesanse (1928). Kada mu je bilo 21 godina, nakon diplomiranja, otišao je u Indiju, gde je u Kalkuti studirao sanskritski jezik i jogu sa profesorom Dasguptom. Doktorirao je filozofiju u Bukureštu, tezom o metodama mišljenja i prakse u jogi (1933). Između 1933. i 1940. istovremeno se bavi obimnim naučnim radom, beletristikom, publicistikom, kao i predavanjima iz filozofije i istorije religije u Univerzitetu u Bukureštu. Tokom rata bio je ataše za kulturu rumunske ambasade u Londonu (1940. i 1941) i u Lisabonu (1941-1945). Dolaskom komunizma, Elijade je nakon rata 1945. godine izbegao u Pariz, gde predaje istoriju religije, najpre na ,,École pratique des hautes études" (do 1948), potom na Sorboni. Od 1957. godine sve do svoje smrti 1986. godine živeo je u Čikagu, gde je bio redovni profesor na Univerzitetu u Čikagu, i šef katedre za istoriju religije, koja je 1985. godine nosi naziv ,,Katedra Mirča Elijade". Proučavao je religiju primitivnih društava Australije, Polinezije i Afrike, kulture drevne Indije, Egipta, Grčke i Rima. A History of Religious Ideas, Vol. 1 (trans. Willard R. Trask), University of Chicago Press, Chicago, 1978 Images and Symbols: Studies in Religious Symbolism (trans. Philip Mairet), Princeton University Press, Princeton, 1991 Myth and Reality (trans. Willard R. Trask), Harper & Row, New York, 1963 Myths, Dreams and Mysteries (trans. Philip Mairet), Harper & Row, New York, 1967 Myths, Rites, Symbols: A Mircea Eliade Reader, Vol. 2, Ed. Wendell C. Beane and William G. Doty, Harper Colophon, New York, 1976 Patterns in Comparative Religion, Sheed & Ward, New York, 1958 Težina 0,9 кг Dimenzije 135 × 225 × 3 cm Godina izdanja 2011 Pismo latinica Povez tvrd Broj stranica 544 ISBN 978-86-86611-60-4 Dimenzije 135x225

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milorad Ekmečić (Prebilovci, 4. oktobar 1928 — Beograd, 29. avgust 2015) bio je srpski istoričar, akademik i član Senata Republike Srpske. Biografija Rođen je u Prebilovcima, opština Čapljina, 4. oktobra 1928. godine, od oca Ilije i majke Kristine. Osnovnu školu (četiri razreda) završio je u Čapljini, a gimnaziju u Mostaru 1947, uz oslobađanje od mature. U toku Drugog svetskog rata, Ekmečić je izgubio 78 članova porodice u masakru u Prebilovcima. Otac Ilija, ujak i drugi članovi porodice su ubijeni od strane komšija, hrvatskih ustaša koji su izvršili genocid nad srpskim narodom u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Ubijeni u Prebilovcima su 2015. godine uneti u imenoslov Srpske pravoslavne crkve i kanonizovani kao Sveti mučenici prebilovački.[1][2] Rat je proveo do 1943. godine u Čapljini, a nakon gubitka i majke — u Prebilovcima na slobodnoj teritoriji. Od oktobra 1944. do jula 1945. godine bio je u NOV. Upisao je opštu istoriju na Sveučilištu u Zagrebu, gde diplomira 1952. godine. Iste je godine izabran za asistenta na novootvorenom Filozofskom fakultetu u Sarajevu, ali je zbog bolesti na dužnost stupio nekoliko meseci kasnije. Proveo godinu dana na istraživačkom radu u arhivima u Zagrebu, Beogradu, Zadru, kao i nekoliko meseci u Beču. Doktorsku disertaciju „Ustanak u Bosni 1875—1878.” odbranio je na Sveučilištu u Zagrebu 1958. godine i ona je do sada doživela tri izdanja i nepotpun prevod na nemački jezik (u izdanju Instituta za istoriju jugoistočne Evrope u Gracu). Nakon specijalizacije u Prinstonu (SAD) od godinu dana, nastavio sa radom na Filozofskom fakultetu u Sarajevu sve do izbijanja građanskog rata 1992. godine. U maju 1992. godine je bio uhapšen od strane muslimanskih „Zelenih beretki” zajedno sa porodicom, i nakon maltretiranja pušten u kućni pritvor (iz osnovne škole Vratnik). Uspeo je da tajno prebegne na teritoriju Republike Srpske, a kasnije da pređe u Srbiju. Nakon toga je od septembra 1992. do penzionisanja 1. oktobra 1994. bio redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti BiH izabran 1973, a za redovnog 1981. godine. Postao je 16. novembra 1978. godine član Srpske akademije nauka i umetnosti van radnog sastava, u radni sastav preveden 1. jula 1992. godine. Bio je dopisni član i Crnogorske akademije nauka i umjetnosti od 1993, kao i član van radnog sastava Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Milorad Ekmečić je bio član Senata Republike Srpske u drugom sazivu od 2009. godine. Njegova sabrana dela u 15 tomova objavljena su 2022. godine.[3] Nagrade Dana 1. novembra 2010. godine predsjednik Republike Srpske Rajko Kuzmanović ga je odlikovao Ordenom časti sa zlatnim zracima.[4] Dobitnik je Kočićeve nagrade 2004. godine, a decembra 2011. godine dobio je Orden Svetog Save.[5] Po njemu je nazvano Udruženje istoričara Republike Srpske „Milorad Ekmečić”.

Ammianus Marcellinus - The Later Roman Empire (A.D. 354 - 378) Amijan Marcelin - Kasno Rimsko carstvo (AD 354 -378) Penguin, 1986. Mek povez, 506 strana, potpis bivseg vlasnika na predlistu. Pet karata na kraju je odvojeno od poveza, pa ih je neko lepio selotejpom (vidi slike). RETKO! Amijan Marcelin - Istorija Amijan Marcelin (lat: Ammianus Marcellinus, rođ. između 325.-335. god.-umro oko 400. god.) bio je rimski oficir helenskog porekla i istoričar. Njegova Istorija (Res Gestae= bukvalno Istorijski podvizi ), napisana na latinskom jeziku, iako samo delimično sačuvana, predstavlja najznamenitije delo rimske istoriografije posle Tacitovih, a ujedno je i poslednje veliko delo antičke istoriografije. Sadržaj 1 Antiohijski aristokrata 2 Carski gardista 3 Istoričar 4 Istorija 5 Literatura Antiohijski aristokrata O životu Amijana Marcelina znamo gotovo isključivo zahvaljujući autobiografskim podacima iz njegove istorije. Rodio se najverovatniji u sirijskoj metropoli Antiohiji, negde između 325. i 335. godine. Može se samo pretpostaviti da je bio iz porodice koja je pripadala gradskoj aristokratiji - kurijalima (curiales), čije interese rečito zastupa u nekoliko slučajeva. Zahvaljujući društvenom položaju i porodičnom bogatstvu, Amijan se verovatno školovao u rodnom gradu koji je u to vreme bio čuven po svojim retorskim školama i tradicijama antičke paganske učenosti. Kasnije je izgleda bio korespodent sa učiteljem besedništva Libanijem, jednim od najčuvenijih paganskih intelektualaca 4. veka. Carski gardista Kao mladić Amijan je postao član elitnog gardijskog odreda protektora (protectores domestici), iz koga su regrutovani budući oficiri, pa i carevi (Dioklecijan i Jovijan). U sastavu jedinice Amijan je 353. god bio u pratnji Ursicina, zapovednika rimske konjice na Istoku (magister equitum Orientalis) čiji se štab nalazio u Nizibisu, važnoj tvrđavi isturenoj prema Persiji. Kada je 354. sumnjičavi Konstancije II uklonio cezara Gala, svog predstavnika na Istoku i sinovca, i Ursicin je pozvan u Milano da se opravda pred carem. Prateći svog komandanta, Amijan je krenuo put Italije, a zatim u Galiju gde je u Ursicinovoj pratnji učestvovao u atentatu na uzurpatora Silvana u Kelnu 355. godine. Ursicin je sada postao zapovednik galskih vojski, ali je komanda u leto 356. poverena novopostavljenom cezaru Julijanu, koji je svojom energijom, obrazovanjem i asketizmom stekao trajnu Amijanovu naklonost. Međutim, novi rat sa Persijom je otpočeo i Ursicin je sada poslat na Istok, a Amijan Marcelin je, kao jedan od mlađih članova garde, služio kao komandantov kurir. Pošto je zahvaljujući svojoj umešnosti spasao Ursicina i njegov štab od zarobljavalja u blizini Nizibisa, Amijan je sa svojim nadređenima poslat u utvrđenu Amidu (današnji Dijarbakir u Turskoj). Grad je ubrzo opsednut i posle teške opsade od 72 dana morao se predati persijskom kralju Šapuru II. Ursicin i nekolicina njegovih ljudi, uključujući i Amijana, uspeli su ipak da se spasu i sklone u bezbednu Antiohiju. Nakon pada važnog pograničnog grada, Ursicin je smenjen, a Amijan je izgleda ostao u službi pri štabu u rodnoj Antiohiji. Znamo još da je 363. učestvovao u zlosrećnom Julijanovom pohodu na Persiju, ali nam nije poznato u kakvom svojstvu. U nauci se atraktivno, ali nedovoljno osnovano predlagalo da je mogao biti zapovednik jednog odreda koji je opsluživao opsadne sprave. Posle Julijanove smrti, vratio se u Antiohiju i povukao iz vojne službe ili je možda bio otpušten po nalogu novog cara Valentinijana I 364. godine. Istoričar Šta se dalje dešavalo sa Amijanom, znamo samo u crticama. Izgleda da je u Antiohiji počeo da prikuplja materijal iz različitih oblasti ljudskog znanja i dopunjava beleške koje je možda vodio tokom svoje vojne službe. Posetio je Egipat gde se divio kulturnom središtu Aleksandrije, ali i drevnim spomenicima Tebe. Nešto posle velikog podvodnog zemljotresa 21. jula 366. godine obišao je i Peloponez. Vratio se zatim u Antiohiju i 371. bio prisutan na suđenjima lokalnoj aristokratiji, kojoj je i sam pripadao, a koja je optužena za bavljenje magijskim obredima. Moguće je da se i sam istoričar našao na širem spisku osumnjičenih. Najzad, nešto posle 378. otputovao je u Rim, prestonicu Carstva kojoj se, kao paganin i rimski tradicionalista, neizmerno divio. U Večni grad, u kome je želeo da završi i prezentuje svoju Istoriju, stigao je preko Trakije gde je posetio jednu od pozornica fatalne bitke kod Hadrijanopolja. Iako je kao bivši gardista uživao položaj člana konjaničkog staleža (perfectissiumus), koji je na rimskoj društvenoj lestvici bio odmah ispod senatorskog, Amijan nije naišao na otvorenu dobrodošlicu među rimskim patronima umetnika i učenjaka. Sa gorčinom i sarkazmom istoričar beleži da kada je 383. u Rimu zavladala nestašica žita, gradski prefekt naredio svim strancima da napuste Grad, ali je ipak dozvolio da preko 3000 plesačica i drugih zabavljača ostane pri prebogatim domaćinstvima aristokrata. Amijan je kasnije ipak uspeo da stekne naklonost i podršku rimskih patricija, a među njima su mogli biti paganski senator Simah Mlađi i Konstancijev šurak hrišćanin Ipatije. Njegovo delo je većim delom objavljeno i steklo je poštovanje pre nego što mu je sugrađanin iz Antiohije, Libanije uputio čestitku u pismu iz 392. godine. Amijan je izgleda svoje delo završio pre 397. i verovatno je nedugo zatim i umro. Istorija Po sopstvenim rečima Amijan je sastavio istoriju Rimskog carstva od Nerve (96.-98) do velikog rimskog poraza u bici kod Hadrijanopolja 378. godine. Istorija je međutim sačuvana samo delimično, tačnije sačuvan je njen drugi deo: od početne 31 knjige do nas su stigle knjige od 14. do 31. koje opisuju period od 353. do 378. godine. Pri izboru vladavine Nerve za početak svog dela, Amijan je izgleda želeo da se nadoveže na Tacitove Istorije (68–98.). Tacit mu je bio uzor i po drugim merilima, ali se osećaju uticaji i Cicerona, Tukidida i Salustija. Izgubljene knjige su verovatno bile kompilativnog karaktera, ali bi nam danas svakako poslužile kao pouzdan izvor za događaje 3. i prve polovine 4. veka. Opis perioda u kome je sam autor živeo predstavljao je izgleda kvalitativnu i kvantitativnu polovinu Istorije. Amijan je bio vrlo posvećen idealu nepristrasnosti, ozbiljno je shvatao zadatak istoričara bez želje da sklizne u trivijalnost, vrlo je ubedljivo predstavljao dramatične trenutke poput opsade Amide kojoj je lično prisustvovao, kao i psihološke portrete vladara i drugih aktera događaja. Obično se Amijanova istorija jednostrano i uprošćeno ocenjuje kao panegirik Julijanu, što ona i jeste, ali neznatnim delom pošto i sam autor podvlači i one poteze i osobine koji nisu služili na čast poslednjem paganskom caru. Sa druge strane, Amijan je umetnuo u svoje delo i danas nama vrlo dragocene geografske-etnografske eskurse o raznim provincijama i krajevima Carstva (Istok, Trakija, Galija, Rim...) kao i o narodima koji žive na rimskim granicama (Persijanci, Huni, Alani...). Iako paganin, Amijan se u nekoliko navrata izjašnjavao vrlo povoljno i tolerantno prema hrišćanstvu, mada se, pre svega usred koncepcije dela, ne osvrće previše na prilike u hrišćanskoj crkvi i carskoj politici prema njoj. Poraz koji su Goti naneli Valensu kod Hadrijanopolja 378. godine, Amijan je izgleda smatrao upečatljivim krajem jedne epohe tako da se odlučio da sa tim događajem završi svoju istoriju. Iako Grk, Amijan je pisao svoju istoriju na latinskom, jeziku koji je dobro upoznao tokom retorskog školovanja u Antiohiji, kao i tokom službe u gardi pošto je latinski sve do početka 7. veka ostao zvanični jezik rimsko-vizantijske vojske. Izbor latinskog za jezik na kojem je pisao možda je bio diktiran Amijanovoj okrenutosti rimskoj veličini i tradicionalizmu. Amijanov latinski nije raskošan kao jezik klasične književnosti Avgustovog doba ali verovatno odražava govor period u kome je autor živeo. Što se izvora tiče, Amijan je, kao što je već spomenuto, tokom svoje vojne službe mogao voditi neku vrstu kratkog dnevnika. Docnije je, kao neobično savestan i temeljan istoričar, izgleda koristio raznoliku dokumentarnu građu, autentična carska pisma, pa čak i javne natpise. Dosta beleški napravio je zapisujući sećanja svedoka događaja od visokih dvorana, poput Julijanovog vernog komornika evnuha Euterija koga je sreo u Rimu, do anonimnih učesnika u velikim događajima, poput Valensovog gardiste koji je bio uz cara na samrti. Najzad, Amijan je dosta putovao, obilazio poprišta različitih događaja i možda o ponečemu diskutovao sa svojim savremenicima i poznanicima kao što su bili Libanije i Aurelije Viktor. Koristio je i neke danas izgubljene narativne izvore npr zbirku carskih biografija nastalu sredinom 4. veka koja se u nauci naziva Kaisergeschichte. Amijanova Istorija donela je svom autoru slavu već za života. Međutim, izgleda da je već u 5. veku dobar deo uvodnih knjiga izgubljen, verovatno zbog svog kompilatornog karaktera. Početkom 6. veka pesnik i gramatičar Priscijan spominje poimence Amijana kao svoj izvor, a nešto kasnije ga je stilski i tematski sledio Kasiodor. Nakon toga, Amijanovo delo palo je u zaborav, ali je sačuvano zahvaljujući trudu i interesovanju srednjovekovnih kaluđera. Od ukupno 16 sačuvanih rukopisa, dva najstarija su nastala u 9. veku u nemačkim benediktinskim manastirima Hersfeld i Fulda, a ostali potiču iz 14. i 15. veka. Naučnoj, pa i široj javnosti, Amijana je otkrio humanista Pođo Bračolini (1380.-1459.),`pronalazač` nekoliko Ciceronovih govora i Lukrecijevog spisa O prirodi stvari. Kako bi došao do fragmenata Amijanovog dela Bračolini je morao da potkupi jednog od monaha iz opatije Hersfeld. Danas, kada se period Pozne antike posmatra kao jedna od zanimljivijih oblasti u istoriografiji, čija se pojmovi i problemi stalno redefinišu i dopunjuju, Amijanovo delo uživa veliki ugled, pa i popularnost.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Etel Merijan Samner „Mai“ Kejsi, baronica Kejsi, AC, FRSA (rođena Rajan; 13. mart 1892 – 20. januar 1983) bila je australijska pionirska avijatičarka, pesnikinja, libretista, biograf, memoaristkinja i umetnica. Lord Kejsi je bio njen muž. Robert Menzis ju je slavno nazvao `ledi Magbet`.[1] Rani život Etel Merijan Samner Rajan rođena je 1892. godine, mlađe dete od roditelja rođenih u Viktoriji, ser Čarlsa Snodgrasa Rajana, istaknutog melburnskog hirurga, i njegove supruge Alis (rođena Samner) Lejdi Rajan. Ona je takođe unuka Čarlsa Rajana i Merijan Koton (ćerke Džona Kotona).[2] Postala je poznata kao `Maie` u ranoj mladosti. Rupert Rajan je bio njen brat. Bila je u krvnom ili braku s vodećim viktorijanskim porodicama; jedna od sestara njenog oca se udala za lorda Čarlsa Montagua Daglasa Skota, sina 5. vojvode od Bukliša.[3] Kejsi je odrastao u ulici Kolins u Melburnu. Njen otac je imao rezidenciju i ordinaciju u istoj ulici.[2] Kejsi se školovala privatno, a kada je imala 14 godina napustila je Australiju da bi pohađala internat Svetog Đorđa u Askotu, u Engleskoj.[2] Posle nekog vremena otpratila je brata u Keln.[2] Njen brat Rupert, član Predstavničkog doma (1940–52), oženio se ledi Rozmari Hej, ćerkom 21. grofa od Erola. Kejsi je želela da ide na univerzitet, ali ju je otac blokirao zbog lošeg zdravlja sestre njegovog kolege ser Vilijama Stavela, Florens Melijan Stavel,[4] tokom njenog boravka na Kembridžu 1890-ih.[3] Tokom Prvog svetskog rata, služila je kao medicinska sestra u VAD.[3] Brak sa Ričardom Kejsijem Mej Rajan se udala za Ričarda Kejsija 24. juna 1926. u župnoj crkvi Svetog Džejmsa, Vestminster, London. Podržavala ga je u njegovom javnom životu. Par je imao dvoje dece.[5] Njegova karijera videla ih je sukcesivno u Kanberi, Vašingtonu, Kairu i Indiji, gde je, tokom poslednjih godina Raža, bila vicekraljica Bengala. U Vašingtonu, D.C., bila je elokventan zagovornik pridruživanja Sjedinjenih Država savezničkom cilju.[potreban je citat] Saradnici U Egiptu je bila od poverenja ratnih vođa Vinstona Čerčila, feldmaršala lorda Montgomerija i Harolda Makmilana, kao i neumorni ratni radnik; u Bengalu se borila za podizanje statusa indijskih žena, razgovarala o političkim pitanjima sa Mahatmom Gandijem i postala intimna prijateljica Džavaharlala Nehrua i Edvine Mauntbaten. Kejsi se takođe povezivao sa Noelom Kauardom, Patrikom Vajtom, Ketrin Hepbern, Sesilom Bitonom, Sidnijem Nolanom i Sintijom Rid Nolan.[1] Kada je bila u Londonu 1942. godine, Caroline Haslett je priredila ručak za nju u Klubu Forum sa uglednim gostima, uključujući Ladi Cripps i Margaret, Ladi Moir. Održavali su kontakt putem prepiske vazdušnom poštom i poklona, davali su jedni drugima pisma preporuke za međunarodne posetioce i sreli su se tokom njenih poseta Velikoj Britaniji.[6] Godine 1943. pisala je Haslettu: „Imam veliko poverenje u žene i verujem da bi trebalo da igramo sve veću ulogu u svetskim poslovima. Ne samo direktno; koliko ubeđivanjem i uticajem i uticajem, toliko i direktnom akcijom... može i siguran sam da će uticati na žene sa kojima dolazite u kontakt da aktivno učestvuju u budućnosti, ne samo u praktičnim delima, već iu mislima i interesima.`[6] Literarni rad Kejsi je objavio tri autobiografska dela. Australijska priča, 1837–1907, objavljena 1962. govori o istoriji četiri generacije njene porodice.[2] Tides and Eddies je objavljen 1966. i predstavlja izveštaj o njenom ranom bračnom životu.[2] Godine 1980. Retki susreti su uključivali reminiscencije ledi Edvine Mauntbaten, vikonta Montgomerija od Alamejna, dame Neli Melbe i njene svekrve Evelin Kejsi.[2] Kejsi je takođe 1975. godine objavio biografiju o Neli Melbi pod naslovom Melba Re-visited.[2] Dalje je proizvela dva toma stihova, Stihovi 1963. i Iz noći 1976. godine.[2] Ona je dalje koautor Earli Melbourne Architecture 1840–1888 1953. godine.[2] Kejsi je dalje napisao libreto za operu Margaret Saterlend Mladi Kabarli. Interesovanje za umetnost Kejsi je bio slikar i ilustrator. Pohađala je Vestminstersku školu umetnosti u Londonu iu Australiji u vezi sa školom Džordž Bel u Melburnu.[2] Ovde je upoznala i postala doživotna prijateljica sa dizajnerkom tkanina i umetnicom Frensis Meri Burk. 1944. Kejsi je naručila Burka da kreira modni tekstilni dizajn. Zvao se `Bengalski tigar` i Kejsi je fotografisao Sesil Biton u ovom ansamblu.[7] Ilustrovala je Lovac na divlje cveće Ellisa Rouana iz 1961. i sopstvenu knjigu, Australijska priča.[2] Postala je član Kraljevskog društva umetnosti. Bila je član Međunarodnog komiteta imenovanog da proceni skulpturalno delo u čast „Nepoznatog političkog zatvorenika“, a imala je dugu saradnju sa Muzejom moderne umetnosti u Njujorku. Avijacija Kejsi i njen muž imali su svoje prvo letačko iskustvo kada su bili u Britaniji na krunisanju kralja Džordža VI 1937. Po povratku u Australiju leteli susinova i kada su stekli svoje dozvole, kupili su žuti avion Percival Vega Gull i izgradili pistu u Edringtonu, Bervik, blizu Melburna, koju su nasledili i leteli između svojih domova.[3] Godine 1950. postala je prvi pokrovitelj Asocijacije australijskih žena pilota (AVPA) na njenom inauguracionom sastanku u Bankstaunu, Novi Južni Vels 16. septembra 1950. [8], a oktobra 1953. letela je svojim avionom Miles Messenger u prvom australijskom avionu za žene. trka. Godine 1954. Kejsi je postala članica Nineti-Nines, američke organizacije ženskih pilota koju je osnovala Amelija Erhart i nastavila da leti Cesnom do penzije.[3] Dalje pokroviteljstvo U januaru 1960, Ričard Kejsi je postala doživotna vršnjakinja u Domu lordova Ujedinjenog Kraljevstva, a ona je postala baronica Kejsi. Nakon njegovog penzionisanja kao generalnog guvernera Australije (1965–69), kupili su kuću koju je izgradio Ežen fon Gerard u Istočnom Melburnu, a njene poslednje godine provele su u Berviku. Lejdi Kejsi je imenovana za pratioca Ordena Australije (AC) 1982. godine[9] i umrla je januara 1983. u 90. godini. Dodatna literatura Blistave površine, detaljnu biografiju Kejsi, zasnovanu na opsežnim arhivskim istraživanjima i koja sadrži kritičku procenu njene ličnosti i dostignuća i iskreno ispitivanje njenih odnosa sa decom, mužem i drugim kolegama i intimnim osobama, objavila je Dajan Lengmor 1997.

Odlično Rista Marjanović (Šabac, 1. mart 1885 — Beograd, 7. april 1969) bio je prvi srpski foto-reporter, autor fotografija iz balkanskih ratova i Prvog svjetskog rata. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je kao sin žitnog trgovca Dragojla Marjanovića, poreklom iz Radenkovića. Imao je starijeg brata Dušana (1882-1958), profesora matematike, i mlađeg Kostu, farmaceuta.[1] Pred Prvi balkanski rat 1912. radi kao urednik za ilustracije američkog lista Njujork Herald (New York Herald) za Evropu. Odlazi na front kao ratni izvještač srpske Vrhovne komande. Evropske novine objavljuju snimke i izvještaje sa bojišta koje Marjanović pravi i piše. Fotografija iz spomen zbirke Riste Marjanovića: Princ Đorđe Karađorđević na Mačkovom kamenu. Tokom Prvog svjetskog rata snima bitke na Ceru, Kolubari i druge, a zatim povlačenje srpske vojske kroz Albaniju. 1915. ga Vrhovna komanda šalje u Francusku, gde objavljuje snimke sa bojišta. Na izložbi ratnih fotografija u Parizu 1916. izlaže svoja djela, koja su kasnije prikazana i u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Na Solunskom frontu dobija ponovo zadatak snimanja i izveštavanja s bojišta. Poslije Prvog svjetskog rata je zaposlen u agenciji Avala, centralnom pres-birou, i odeljenju za štampu ministarstva spoljnih poslova. Bio je i dopisnik „Pariske ilustracije”.[2] Odbio je saradnju sa Nijemcima i kvislinzima 1941. godine i nastavlja da snima u tajnosti. Oktobra 1944. snima ulazak partizana u Beograd. Poslije Drugog svjetskog rata je radio u agenciji TANJUG. O njemu je 2019. godine snimljen dokumentarni film „Rado ide Srbin u vojnike”.[3]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Velika Srbija je istorijska studija Vladimira Ćorovića u kojoj u sažetom i prijemčivom obliku prikazuje istoriju srpske države od vladavine Stefana Nemanje do pobede u Prvom svetskom ratu i stvaranja jugoslovenske države. Ćorović opisuje vaskrs srpske državne misli nakon oslobođenja od Osmanlija a potom i austrougarske vladavine, ideje o ujedinjenju Jugoslovena, narodne ideale s kraja 19. i početka 20. veka, ratove s Bugarskom i Austrougarskom, savezništva s evropskim silama, prelazak preko Albanije, poraze ali i nesalomivi duh srpske vojske. Ćorović progovara i o intimnim podacima iz života srpskih kraljeva, o njihovim političkim strategijama, o odnosu naroda i državnog sistema. Dr Vladimir Ćorović (Mostar, 27. oktobar 1885. — Elasona, 12. april 1941) je bio srpski istoričar i redovni član Srpske kraljevske akademije. Vladimir Ćorović je rođen 27. oktobra (15. oktobra po starom kalendaru) 1885. godine u Mostaru, u poznatoj srpskoj trgovačkoj porodici,[1] njegov brat je Svetozar Ćorović, jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Bila je to sredina sa veoma jakom i razbuđenom srpskom nacionalnom svešću, kojoj je ton davala grupa istaknutih književnika, među kojima je bio i njegov brat Svetozar. Godine 1904. Vladimir Ćorović se upisao na Bečki univerzitet, gde je studirao slovensku filologiju, arheologiju i istoriju. Profesori su mu bili čuveni slavisti Vatroslav Jagić, Konstantin Jiriček i Milan Rešetar. Ćorović je bio vrlo aktivan u Srpskom akademskom društvu „Zora“, o kome je 1905. godine objavio knjižicu. Tezom o Lukijanu Mušickom, doktorirao je u Beču 1908. godine. Specijalističke studije nastavio je u Minhenu (1908—1909) kod poznatog nemačkog vizantologa Karla Krumbahera. Neko vreme je boravio u Parizu i Bolonji, gde je istraživao stare slovenske rukopise. Od septembra 1909. godine Ćorović je živeo u Sarajevu, radeći najpre kao kustos, a zatim kao upravnik biblioteke u Zemaljskom muzeju. Tada je počeo period njegovog vrlo snažnog, intenzivnog i raznovrsnog naučnog i književnog rada. Bio je saradnik vrlo značajnih srpskih časopisa, a posebno „Bosanske vile“, „Srpskog književnog glasnika“ i „Letopisa Matice srpske“ (u kome je objavio i svoju disertaciju o Lukijanu Mušickom). Pored ostalog, u Sarajevu je bio sekretar Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“ i priređivač njenog kalendara za 1911. godinu. Nakon atentata Gavrila Principa, 28. juna 1914. u Sarajevu, Ćorovića su uhapsile austrougarske okupacione vlasti. Na poznatom banjalučkom „veleizdajničkom“ procesu, čiji je prvooptuženi bio Vasilj Grđić, Ćorović je najpre osuđen na pet, ali mu je Vrhovni sud povisio kaznu na osam godina robije zbog intenzivnog rada u „Prosvjeti“. Novi austrougarski car i kralj Karlo IV, pod snažnim pritiskom svetske javnosti, izvršio je 1917. godine zamašnu amnestiju političkih zatvorenika, pa je Ćorović pušten iz zatvora u Zenici, gde je uglavnom izdržavao kaznu. Tada se nastanio u Zagrebu, pa je sa grupom jugoslovenski usmerenih pisaca (Niko Bartulović, Ivo Andrić i Branko Mašić) uređivao časopis „Književni Jug“. U to vreme je počela njegova zapažena saradnja sa jugoslovenskim političarima u raznim zemljama, a naročito u Austrougarskoj, kao i pripremanje dokumentarne Crne knjige (Beograd-Sarajevo, 1920) o stradanju i patnjama srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. U ulozi delegata u privremenom narodnom predstavništvu, Ćorović je bio prisutan 1. decembra 1918. godine u Beogradu na svečanom proglašenju ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu. Od 1919. godine, kada je izabran za vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu, Ćorović je neprestano živeo u Beogradu. Velikim ličnim radom, izvanrednim naučnim rezultatima, stvorio je redak ugled i uticaj i izuzetnu karijeru: 1921. postao je redovni profesor na Filozofskom fakultetu, za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1922, a za redovnog 1934. godine – proglašen je 16. maja 1935.[2] Dve godine bio je i rektor Beogradskog univerziteta, tokom školske 1934/35 i 1935/36 godine.[3] Smenjen je posle studentskog štrajka u aprilu 1936, poznatog po pogibiji Žarka Marinovića (odn. podnosio je ostavku koju Plenum univerziteta u početku nije želeo primiti).[4] Posle napada Nemaca na Jugoslaviju, napustio je Beograd i krenuo u emigraciju zajedno sa više tadašnjih istaknutih jugoslovenskih političara, ali je avion kojim je upravljao Siniša Sinobad i kojim su putovali oboren 12. aprila 1941. godine iznad Olimpa u Grčkoj. Avion je pao u blizini grada Elasone i u toj nesreći poginuo je i Vladimir Ćorović. Početkom 1910. oženio se Jelenom Skerlić (1887—1960), sestrom Jovana Skerlića. Imali su dve ćerke.[5] Portret Ćorovića, rad Koste Hakmana Na osnovu teksta koji je napisao akademik Radovan Samardžić, Vladimir Ćorović je zastupljen u knjizi Sto najznamenitijih Srba (Beograd - Novi Sad, 1993, str. 529-534). Kada je 1941. nesrećno poginuo, još uvek se nalazio u punoj snazi, bliže sredini nego kraju svoga stvaralačkog puta. Uza sve to, on je ostavio u rukopisu toliko spisa, dobrim delom već pripremljenih za štampu, da bi samo to za nekog drugog naučnika značilo dobar životni bilans., napisao je Samardžić. U knjizi Skriveni svet Vladimira Ćorovića autor Borivoje Marinković na 1063 stranice je izložio svoju studiju o celovitom naučnom, književnom i edicionom korpusu V. Ćorovića, SPKD Prosvjeta, (Bileća-Gacko, 2006). Bibliografija Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Istorija Jugoslavije (V. Ćorović). Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Velika Srbija (V. Ćorović). Veoma je velik Ćorovićev stvaralački opus, koji čine brojne knjige i pojedinačni tekstovi rastureni po raznim časopisima i listovima. Iako su činjeni i značajni pokušaji, još nije sastavljena i kompletna bibliografija njegovih radova i priloga o njemu. Ovo su samo neke njegove knjige: Vojislav Ilić (Mostar, 1906) Srpske narodne pripovijetke (Matica srpska: Novi Sad, 1909) Pokreti i dela (Geca Kon: Beograd, 1920) Ćorović, Vladimir (1920). Crna knjiga: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog Rata 1914-1918 (1. izd.). Beograd-Sarajevo. Ćorović, Vladimir (1923). Luka Vukalović i hercegovački ustanci od 1852-1862. godine. Beograd: Srpska kraljevska akademija. Ćorović, Vladimir (1924). Velika Srbija. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1925). Bosna i Hercegovina. Beograd: Srpska književna zadruga. Ćorović, Vladimir (1928). Ujedinjenje. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1929). Naše pobede. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1933). Istorija Jugoslavije. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1933). Mostar i njegova Srpska pravoslavna opština. Beograd: Planeta. Ćorović, Vladimir (1936). Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije.(Zabranjeno izdanje-tiraž uništen) Ćorović, Vladimir (1939). Političke prilike u Bosni i Hercegovini. Beograd: Politika. Ćorović, Vladimir (1940). Historija Bosne. Beograd: Srpska kraljevska akademija.[6] Posthumno: Istorija Srba (BIGZ: Beograd, 1989), koristeći originalni rukopis Vladimira Ćorovića, priredili istoričari Rade Mihaljčić i Radoš Ljušić. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 1. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 2. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 3. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1992). Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku. Beograd: Biblioteka grada Beograda.

Kao na slikama Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. Biografija[uredi | uredi izvor] D. H. Lorens 1906. godine. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.[12] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Romani[uredi | uredi izvor] The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča[uredi | uredi izvor] The Prussian Officer and Other Stories (1914) jutra u meksiku meksicka jutra Tags: Meksiko indijanci knjiga knjige o indijancima putopis putopisi srednja amerika

U dobrom stanju Celokupna dela. Sv. 1, Memoari : (rukopis) / Prota Matija Nenadović ; priredio Aleksandar Mladenović Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti, 1988 Fizički opis 345 str., [4] str. tabli : faks. ; 24 cm Zbirka Kritička izdanja srpskih pisaca / Srpska akademija nauka i umetnosti, Odeljenje jezika i književnosti ; 4 Napomene Na spor. nasl. str.: Les oeuvres completes / L`archiprétre Matija Nenadović Na spor. nasl. str.: Memoires : (manuscrit) O rukopisu `Memoara` Prote Matije Nenadovića: str. 157-254 Beleške uz tekst Registri. SADRŽAJ PREDGOVOR . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Prota Matija Nenadović: MEMOARI (Rukopis). . …. 5 DODATAK (RKK) . . . . . . . . . . . . . . . 155 O RUKOPISU „MEMOARA“ PROTE MATIJE NENADOVIĆA …... 157 I. Nastanak rukopisa . . . . . . . . . . . . 157 II. Otkup rukopisa . . . . . . . . . . . . . 165 III. Obim rukopisa . . . . . . . . . . . . . 170 Opis listovaistrana RM. . . . . . . . . . 172 IV. Međusobno tekstualno poređenje MR I RM . . . . 180 V. Dosadašnja izdanja faksimila RM . . . … 191 VI. O sadašnjem izdanju rukopisa „Memoara“ (filološki komentar ) … 192 0. Opšte napomene, rastavljeno i sastavljeno pisanje reči,pisanje velikih slova, upotreba uglastih zagrada (192).1. Slovo Ć (194). 2. Početna grupa je- (202). 3. Imena juni/ijuni, julijijuli, Ijustijan (204). 4. Ime petog meseca ugodini (204). 5. Imena Isailo, Mijailo, Mihailo i prezime Mijajljević/Mihajljević (204). 6. Grupa -iji(-) (205).7. Grupa -ij- (206). 8. Grupa -ij (207). 9. Zamenički oblicii(h)/ji(h), im/jim (207). 10. Slovo š (207). 11. Grupe lji, nji(209). 12. Grupa lja (212). 13. Prilog izobila (212). 14. Grupaljo (213). 15. Imenica uglen (213). 16. Pridev večerni, imenica popunjanje i napomena o grupi lju (213). 17. Pisanje-lj(-) i -njSo) (214). 18. Razvučeno m (215). 19. Samoglasničko r (215). 20. Konsonanti ći 5 (218). 21. Konsonant h (221).22. Konsonant f (224). 23. Kontrakcije vokalskih grupa(224). 24. Samoglasnici na granici dveju reči (226). 25. Suglasnici na granici dveju reči (226). 26. Pisanje konsonantskih grupa (227). 27. Grupe (-umn-, -mnj- (230). 28. Gubljenje konsonanata (230). 29. Sekundarni suglasnici (232).30. Skraćeno pisanje reči (233). 31. Označavanje godina idatuma (234). 32. Pisanje prostih, rednih i zbirnih brojeva (235). 33. Apostrof (235). 34. Neki ikavizmi (236). 35. Ime Matija (238). 36. Napomene o Fonetizmu pojedinih reči (239). 37. Peke morfološke osobine (241) . 38. Jedna neobična brojna konstrukcija (251). 39. Neke sintaksičke pojave (251). 40. Govor pojedinih ličnosti i Protino direktno prenošenje osobina drugih jezika (254). IMENIK LIČNOSTI ….255 IMENIK GEOGRAFSKIH NAZIVA I SLIČNIH pojmova …267 REČNIK MANJE POZNATIH REČI ….281 NEKI FRAZEOLOŠKI IZRAZI . . . . . 335 SKRAĆENICE ... 341

GPS Lokator – TKSTAR– jedan od najboljih – sa 5000 mAh omogućava rad max. do 60 dana. (90 dana fabrički) - Uz pomoć magneta se može postaviti na bilo koju metalnu površinu. Pratite Vaše ili tudje vozilo preko telefona ili računara UŽIVO - BESPLATNO - UŽIVO PRAĆENJE - SIMFREE - VODOOTPORAN - JEDNOSTAVAN - POUZDAN - PRECIZAN - IZDRŽLJIV – 5000 mAh Dužina rada – izdržljivost baterije ( fabrički ): 1. KONSTANTAN RAD - Zadrži radni način rada: (3 dana) (Tracker će nastaviti raditi i slati podatke prema vremenskom intervalu), 2. KRETANJE - RadI kad se tracker kreće: (15 dana), (Fabričko podešavanje je `MOVE` mod) (Tracker funkcioniše samo kada se kreće. Kada je zaustavljen, ulazi u standby mod- spavanje, GPS se isključuje, GSM radi u načinu rada s niskom potrošnjom. Vibracija, SMS naredba, zove tracker I može ga probuditi iz standby modaa, tracker raditi 5 minuta. ) 3. STANDBY - SMS ili poziv ka trackeru, radit će 5 minuta (do 90 dana) (Stanje pripravnosti, GPS se isključuje, GSM radi pri maloj potrošnji. SMS, pozivanje može probuditi trackera da radi 5 minuta. ) Karakteristike: 1. Dugo Standby Vreme: Ima ugrađenu 3.7V 5000mAh Li-ion bateriju, max standby do 60 dana (fabrički do 90 dana). 2. Jak I moćan Magnet: Ima ugradjeno 5 komada magneta koji su veoma jaki tako da se može lako postaviti 3. Alarm za prekoračenje brzine: Kada premašite zadatu brzinu, lokator će poslati poruku “ speed alarm! ” . 4. Alarm vibracije: kada postavite vibro alarm, ostavite ga nepomično 5 minuta, kada će isti početi sa opisanim . Kada se lokator pomeri, poslat će poruku “ sensor alarm! ” kada I u koje vreme je došlo do pomeranja. 5. Prikaz istorije kretanja: Možete pratiti istoriju kretanja lokatora do 3 meseci , kako na WEB ili android/IOS aplikaciji. Specifikacija: * Dimenzije: 90mm * 72mm * 22mm , * Težina: 168g, * Network: GSM/GPRS, * Band: 850/900/1800/1900Mhz , * GPS osetljivost: -159dBm, * GPS tačnost: 5m, * Punjač: 110-220V input 5V-1A output, * Baterija: Punjiva 3.7V 5000mAh Li-ion, * Stand by: do 60 dana, (fabrički do 90 dana) * Čuvati na Temp. : -40° C to +85° C, * Radi na Temp. : -20° C to +55° C, * Vlažnost: 5%--95% . Način rada: 1. U uredjaj postavite svoju micro SIM karticu bilo koje mreže (mora imati bar 100 din kredita), 2. Sačekajte da se lokator poveže na GPRS I GPS mrežu (isprekidano svelti plava , žuta lampica svetli neprekidno), 3. Pozovite broj od kartice koju ste prethodno postavili u traker (broj samo vi znate), 4. Uredjaj će prekinuti vezu automatski i odgovoriće vam ubrzo SMS porukom, 5. Stići će vam SMS poruka u vidu linka sa `Google Maps` sa formulisanim linkom lokacije, 6. Jednostavnim klikom na link (koji se nalazi u SMS-u ) vidite gde se vozilo nalazi, 7. Mogućnost aktiviranja GEO FENCE ALARM (pri kradji vozila ili sl. ), 8. Za LIVE (besplatno) praćenje pogledajte upustvo koje ste dobili zajedno sa uredjajem. Paket sadrži: 1 * TK905 lokator – traker, 1 * Torbica za nošenje, 1 * Nano SIM adapter kartice, 1 * Iglica za vadjenje, 1 * Uputstvo, 1 * USB kabl za punjenje. gps lokator , gps traker , gps tracker , gps navigacija , lokacija , magnet , magnetni Rado ću odgovoriti na sva Vaša pitanja KP porukom. Šaljem i po Srbiji. Sve moje oglase mozete videti u delu ispod broja telefona - svi predmeti clana -

Hrvatska u prvom svetskom ratu Bogdan Križman *6777*02-2023 Hrvatsko-Srpski politički odnosi Bogdan Križman autor ISBN: 86-343-0243-1 izdavač: GLOBUS Zagreb 1989.g , Plava biblioteka Povez tvrd šiven-omot,latinica,strana:418.,Format:24,5 x 17 cm,težina 900.grama stanje: vrlo očuvana-kao nova-nema ispisivanja Hrvatska u prvom svjetskom ratu : hrvatsko-srpski politički odnosi Hrvatska u Prvom svjetskom ratu, dio povijesti Hrvatske obuhvaćen razdobljem Prvog svjetskog rata (1914. – 1918.). Područje današnje Hrvatske je izbijanje Prvog svjetskog rata 1914. dočekalo kao dio Austro-Ugarske, upravno podijeljeno između austrijske i ugarske polovice države; Međimurje i Baranja bili su dio Kraljevine Ugarske, Kraljevina Hrvatska i Slavonija bila je zaseban dio ugarskog dijela monarhije, Dalmacija i Istra bile su u austrijskom dijelu, dok je Rijeka bila izravno podređena Kraljevini Ugarskoj. Pitanje hrvatskog ujedinjenja bilo je temeljni problem koji se u Dvojnoj Monarhiji nije rješavao. Mnogi politički problemi zajedno s Balkanskim ratovima doveli su do stanja nemira, štrajkova i atentata uoči rata. Hrvatska politika svodila se na rješenje u sklopu Austro-Ugarske ili ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom u jedinstvenu južnoslavensku državu. Tijekom rata nastupile su posebne okolnosti u kojima je političko djelovanje bilo izrazito ograničeno te je dosta vlasti završilo u rukama vojnih krugova, a južnoslavenske su simpatije izjednačene s veleizdajom. Hrvati su se uglavnom borili na srbijanskom bojištu te u Galiciji (protiv Rusije) i na Soči (protiv Italije), iako je manji broj Hrvata sudjelovao u borbama i na drugim bojištima. Dio Hrvata sudjelovao je i na strani Antante: hrvatski dragovoljci iz prekomorskih zemalja (ponajprije iz SAD-a) te vojni zarobljenici ili bjegunci iz austrougarske vojske.[1] Hrvatska je u ratu pretrpjela ogromne ljudske i gospodarske gubitke, koje je još više povećala španjolska gripa krajem rata. Iako su predstavljali manje od 10 % stanovništva Austrougarske monarhije, u cjelokupnoj su vojsci 13-14 % vojnika činili Hrvati. Ukupni hrvatski vojni gubitci u ratu najvjerojatnije su iznosili oko 190.000 ljudi, dok se navode i podatci od 137.000 vojnih i 109.000 civilnih žrtava.[2] U okolnostima urušavanja Dvojne Monarhije te bezvlašća i nesigurnosti na samom kraju rata, Hrvatski sabor proglasio je 29. listopada 1918. odcjepljenje i pristupanje Državi SHS, koja se uskoro ujedinila sa Srbijom u Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Takav razvoj događaja doveo je do zapostavljanja rata u historiografiji i kolektivnoj svijesti u Hrvatskoj sve donedavno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Termin „renesansa“ ima relativno skorašnje poreklo: uspostavio se sredinom devetnaestog veka zahvaljujući radu francuskih i nemačkih istoričara koji su identifikovali period evropske, a posebno italijanske, istorije kao kulturni i politički preporod. do „mračnog veka” srednjeg veka. Ali, kao što veliki istoričar Eugenio Garin ilustruje, ovo tumačenje je dugo bilo pogrešno: renesansa je u suštini bila ogromna kulturna revolucija, rođena u kontekstu krize. U ovom delu Garin ispituje glavne kulturne elemente koji karakterišu renesansu: od ponovnog otkrivanja latinskih i grčkih klasika do razvoja nauka, od filozofije do politike. Eugenio Garin (9. svibnja 1909. - 29. prosinca 2004.) bio je talijanski filozof i renesansni povjesničar. Bio je priznat kao autoritet za kulturnu povijest renesanse.[1] Rođen u Rietiju, Garin je studirao filozofiju na Sveučilištu u Firenci, diplomirao 1929., a nakon razdoblja kao profesor filozofije na liceo scienceco Stanislao Cannizzaro u Palermu i Sveučilištu u Cagliariju, Garin je počeo predavati na svojoj alma mater 1949. do 1974. , zatim se preselio u Scuolu Normale di Pisa do svog umirovljenja 1984. [2] Poslijediplomski studij povijesnih studija u San Marinu otvoren je javnim predavanjem Eugenia Garina 30. rujna 1989. Garin je bio izabrani član i Američkog filozofskog društva i Američke akademije znanosti i umjetnosti.[3][4] Također je bio urednik časopisa Rinascimento i Giornale Critico della Filosofia Italiana.

Izdavač: Istorijski institut u Beogradu Posebna izdanja - Serija 1 Jugoslovenske zemlje u XX veku, knjiga 2 Autor: Milan M. Živanović Povez: tvrd Broj strana: 349 + fotodokumentacija Ilustrovano. Sadržaj priložen na slikama. Poneka flekica na marginama strana, vrlo dobro očuvana. Studija Milana Ž. Živanovića, utemeljena u građi Arhiva – zapisnicima Vijeća i Upraviteljstva općine, kao i Carsko-kraljevskog namjestništva u Zadru – predstavlja kapitalni doprinos novijoj istoriji Dubrovnika. Ona vodi čitaoca u politički ambijent grada u kojemu su se dobrano osjećali uticaji krupnih javnih ispoljavanja sveg dalmatinskog hrvatstva i srpstva (Riječka rezolucija Hrvata, 3. oktobra 1905, i Zadarske rezolucije Srba, 17. oktobra iste godine). I tada je bilo prihvaćeno prisajedinjenje dalmatinskih Hrvata sa prekovelebitskim, uz uslov ravnopravnog položaja Srba sa Hrvatima. Ovo je knjiga koja ne donosi samo čvrsto strukturiran istoriografski tekst već slika i epizode iz života grada, posjete stranih vladara, govore najistaknutijih javnih i političkih gradskih djelatnika koji se sjećaju tragičnih datuma iz njegove prošlosti, upozoravajući na perspektive, političke napetosti 1907. godine povodom napada hrvatske stranke na nosioce i stvaraoce Rezolucije iz Rijeke. Iz ovog djela može se vidjeti kako se do 1914. godine organizovala dubrovačka omladina i kako su se gasila srpska sokolska društva, sve do zabrane upotrebe ćirilice i naziva „pravoslavni“, 1916. godine. (K-65)

U dobrom stanju! Johan Hojzinga - Jesen srednjeg veka Izdavac : Matica srpska 1974, trvdi povez, 525 strana, Jesen srednjeg veka ili Spuštanje srednjeg veka (objavljeno 1919. kao Herfsttij der Middeleeuven i prevedeno na engleski 1924, nemački 1924, i francuski 1932), najpoznatije je delo holandskog istoričara Johana Huizinga. Njen podnaslov je: „Studija oblika života, misli i umetnosti u Francuskoj i Holandiji u četrnaestom i petnaestom veku“. U knjizi Huizinga iznosi ideju da su pretjerana formalnost i romantizam kasnosrednjovjekovnog dvorskog društva odbrambeni mehanizam protiv neprestanog porasta nasilja i brutalnosti općeg društva. Period je video kao pesimizam, kulturnu iscrpljenost i nostalgiju, a ne kao ponovno rođenje i optimizam. Huizingin rad kasnije je naišao na kritiku, posebno zbog previše oslanjanja na dokaze iz prilično izuzetnog slučaja burgundskog suda. Novi prevod knjige na engleski jezik objavljen je 1996. zbog uočenih nedostataka u originalnom prevodu. Novi prevod Rodneija Paitona i pokojnog Ulricha Mammitzscha zasnovan je na drugom izdanju holandske publikacije 1921. godine i upoređen sa nemačkim prevodom objavljenim 1924. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka Radio Holandija je proizvela audio seriju o knjizi pod nazivom `Jesen srednjeg veka: Istorija u šest delova i reči i muzike iz niskih zemalja` Johan Huizinga (holandski: [ˈjoːɦɑn ˈɦœizɪŋɣaː]; 7. decembra 1872. - 1. februara 1945.) bio je holandski istoričar i jedan od osnivača moderne kulturne istorije. Rođen u Groningenu kao sin Dirka Huizinga, profesora fiziologije, i Jacoba Tonkensa, koji je umro dve godine nakon rođenja, [1] počeo je kao student indoevropskih jezika, stekavši zvanje 1895. godine. studirao komparativnu lingvistiku, stekavši dobro znanje sanskrta. Doktorski rad napisao je o ulozi stradalnika u indijskoj drami 1897. godine. Tek 1902. godine njegovo interesovanje okrenulo se ka srednjovekovnoj i renesansnoj istoriji. Nastavio je kao orijentalista sve dok 1905. godine nije postao profesor opšte i holandske istorije na Univerzitetu Groningen. 1915. godine postao je profesor opšte istorije na Univerzitetu u Lejdenu, mesto koje je obavljao do 1942. 1916. godine postao je član Kraljevska holandska akademija nauka i nauka. [2] 1942, kritički je govorio o nemačkim okupatorima svoje zemlje, komentare koji su bili u skladu sa njegovim spisima o fašizmu 1930-ih. Nacisti su ga držali u pritvoru između avgusta i oktobra 1942. Po puštanju na slobodu zabranjen mu je povratak u Leiden. Potom je živeo u kući svog kolege Rudolpha Cleveringa u De Steegu u Gelderlandu, blizu Arnhema, gde je umro samo nekoliko nedelja pre završetka nacističke vladavine. [3] Leži pokopan na groblju Reformisane crkve u 6 Haarlemmerstraatveg u Oegstgeestu. [4] Izvođenje radova Huizinga je imala estetski pristup istoriji, gde su umetnost i spektakl igrali važnu ulogu. Njegovo najpoznatije delo je jesen srednjeg veka (a.k.a. propadanje srednjeg veka) (1919). Vredna spomena su i Erazmus (1924) i Homo Ludens (1938). U drugoj knjizi govorio je o mogućnosti da je igra primarni formativni element ljudske kulture. Huizinga je takođe objavio knjige o američkoj istoriji i holandskoj istoriji u 17. veku. Uznemiren porastom nacionalsocijalizma u Nemačkoj, Huizinga je napisao nekoliko dela kulturne kritike. Mnogo sličnosti može se primetiti između njegove analize i analize savremenih kritičara, poput Ortega i Gasseta i Osvalda Spenglera. Huizinga je tvrdio da je duh tehničke i mehaničke organizacije zamenio spontani i organski poredak u kulturnom i političkom životu. Predavanje Huizinga (nizozemski: Huizingalezing) je prestižno godišnje predavanje u Holandiji o temi iz domena kulturne istorije ili filozofije u čast Johana Huizinga. [5] Porodica Huizingin sin Leonhard Huizinga postao je poznati pisac u Holandiji, posebno poznat po nizu romanskih jezika u vezi s holandskim aristokratskim blizancima Adrianom i Oliverom (`Adriaan en Olivier`).

Mihailo Markovic - Juris na nebo I-II Prosveta, Beograd, 2008. Tvrd povez, 457+503 strane. Neznatno obelezavanje grafitnom olovkom, uglavnom su oznacavani pasusi po marginama. Autobiografsko svedočanstvo o političko-istorijskom kontekstu u kome se autor bavi naučnim i filozofskim radom. Akademik Mihailo Marković (Beograd 24. 2. 1923. — Beograd 7. 2. 2010.) bio je jedan od najznačajnijih srpskih filozofa XX veka, marksisitičko humanističke orijentacije. Karijera Mihailo Marković je bio redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), a mnoge od njegovih knjiga, kao što su Dijalektička teorija značenja (1961) i Filozofski osnovi nauke (1981), spadaju u svetsku filozofsku baštinu. Doktorirao je 1957. godine u Londonu. Predavao je na više univerziteta u Evropi, Kanadi i SAD. Mihailo Marković bio je predsednik Jugoslovenskog udruženja za filozofiju, dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu i upravnik Instituta za filozofiju beogradskog Filozofskog fakulteta, jedan od organizatora Korčulanske letnje škole u 1960-tim, član Saveta znamenitog filozofskog časopisa „Praksis” i mnogih drugih stručnih časopisa. Politička karijera Tokom 1960-tih Marković je postao jedan od glavnih kritičara Josipa Broza Tita i Saveza komunista Jugoslavije, učesnik i strateg demonstracija 1968. na Beogradskom univerzitetu. U januaru 1975. je iz političkih razloga suspendovan na Filozofskom fakultetu i potom postao jedan od poznatijih disidenata. 1980-tih bio je jedan od autora Memoranduma SANU o poziciji srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji. Početkom rata u Hrvatskoj je javno istupao tražeći izmenu međurepubličkih granica: ... primarni je srpski nacionalni interes da Republika Srbija tako vodi strategiju odbrane srpskog naroda u Hrvatskoj da pred svetom ne bude s valjanim razlozima optužena da učestvuje u agresiji protiv Republike Hrvatske (...). U našem je interesu u sadašnjoj fazi raspleta jugoslovenske krize da insistiramo na Jugoslaviji (bez Slovenije i Hrvatske), a ne na ’velikoj Srbiji’ (...). Ta nova državna granica mora u Hrvatskoj ići linijom razgraničenja srpskog i hrvatskog naroda. JNA treba da posedne tu novu granicu.[1] Marković je tvrdio da su zahvaljujući `borbi srpskog naroda i JNA oslobođene teritorije u Hrvatskoj na kojima kao većinski narod žive Srbi`, a poznat je i po čuvenoj tvrdnji da “Srbija nije bila u ratu“.[2] Mihailo Marković je bio jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije (SPS) i autor programskih načela SPS, važio je za ideologa partije dok novembra 1995. nije bio isključen iz SPS. Razlog za isključenje bilo je njegovo suprostavljanje osnivanju Jugoslovenske levice (JUL) stranke kojom je rukovodila Mira Marković. Posle toga nije ima zapaženiji politički angažman, a u novembru 2004. bio je svedok odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću u Haškom tribunalu. Bibliografija Objavio je knjige: Filozofski osnovi nauke Dijalektička teorija značenja Formalizam u savremenoj logici Determinizam i sloboda Kritička društvena nauka Humanistički smisao društvene teorije Etika i politika Niz njegovih dela preveden je u inostranstvu.

kao na slikama korice oštećene unutra u redu Hardback with no dust jacket from 1943. ouis Adamič (23. mart 1898., selo Praproče (Grosuplje) - 4. septembar 1951. Milford, New Jersey, Sjedinjene Američke Držve) pravim imenom Alojz Adamič bio je američki književnik i novinar koji je pisao o životu američkih manjina, posebno imigranata, s početka 20. vijeka.[1] On je bio poznat i kao osnivač i prvi predsjednik Udruženog komiteta američkih Jugoslavena. Sadržaj/Садржај 1 Biografija 2 Bibliografija 3 Izvori 4 Vanjske veze Biografija[uredi - уреди | uredi kôd] Adamič je rođen u siromašnoj seljačkoj porodici sa 13 djece, pa se nakon školovanja u Grosuplju i Ljubljani gdje je završio tri razreda gimnazije, iselio - 1913. u Sjedinjene Američke Države. Ispočetka je živio u kalifornijskom San Pedru u kom je već postojala velika kolonija imigranata sa dalmatinskih otoka i radio kao obični fizički radnik. Od tamo je postao dopisnik časopisa slovenskih emigranata Glas naroda, iz New Yorka, koji mu je objavio prve literarne pokušaje. Kad su Sjedinjene Američke Države ušle u Prvi svjetski rat 1917., prijavio se kao dobrovoljac, pa je sudjelovao u posljednjoj godini rata na zapadnom frontu. Odmah po završetku rata - 1918. dobio je američko državljanstvo[1], i nastavio živjeti u San Pedru (u njemu je živio do 1929. tad se preselio u New York). Pored novinarstva Adamič se počeo baviti i prevođenjem, jedno od prvih djela koje je preveo bio je Yerney`s Justice (Hlapec Jernej in Njegova Pravica) Ivana Cankara kojeg je objavio - Vanguard Press 1926.[2] Od tada je Adamič počeo živjeti baveći se isključivo pisanjem i literaturom, bio je vrlo produktivan za nekih 25 godina, objavio je 20 romana i novela i preko 500 članaka, i to na engleskom, slovenskom, srpskohrvatskom i ruskom.[2]Prvo djelo na engleskom kojim je skrenuo pažnju na sebe bilo je Laughing in the Jungle (Smijeh u džungli) kog je objavio 1932., u njemu je Adamič u stilu autobiografije, ironički opisao neuspjeh američkog melting pota.[1] Za nju je nagrađen guggenheimovom stipendijom za studijski boravak u inozemstvu, on ju je iskoristio tako da se po prvi put vratio u domovinu. Ta iskustva iznio je u svom slijedećem romanu - The Native’s Return 1934., u kom je ispričao priču o čovjeku koji se više nemože priviknuti na svoj nekadašnji život na selu. Nakon tog je objavio svoja slijedeća dva bestselera, 1935. Grandsons i 1936. Cradle of Life, a nakon tog - 1937. svoju prvu novelu The House in Antigua.[1] Njegova sljedeća knjiga - My America iz 1938., bila je mješavina između memoara i socijalne filozofije, u kojoj je opisao svoj san o jedinstvenoj američkoj naciji. Adamič je doista vjerovao da Amerika ima veliki potencijal, ali je i strahovao zbog napetosti između različitih etničkih manjina i statusa quo u koji je zemja ušla, mislivši da je to početak njenog kraja. Počevši od 1940. uređivao je časopis Common Ground (Zajednička zemlja), koji je analizirao međurasnu kulturu Sjedinjenih Američkih Država.[1]Slijedeće godine osvojio je nagradu Anisfield-Wolfa za roman From Many Lands. Adamič je bio neobično senzibilan za politička zbivanja svog doba, pa ga je duboko pogodila okupacija i razbijanje Jugoslavije za Drugog svjetskog rata, u kom se on oprijedijelio za Josipa Broza Tita i njegov komunistički pokret, kog je bezrezervno podržavao za vrijeme i nakon rata.[1] Adamič je bio žestoki protivnik britanske vanjske politike premijera Winstona Churchilla, pa je 1946. napisao fikcijski roman Dinner At The White House (Večera u Bijeloj kući) događaj u kojem su uz predsjednika Franklina Roosevelta prisutni Churchill i Adamič. Nakon što ju je nakladnička kuća Harper & Brothers odobrila, između strana 151/152 umetnuta je dodatna fusnota u kojoj se tvrdi da se Churchill protivio Narodnooslobodilačkoj fronti Grčke, jer je ona namjeravala smanjiti kamatnu stopu koju je Grčka plaćala london]]skoj banci - Hambros. U fusnoti se nadalje objašnjava kako je banka Hambros spasila Churchilla od bankrota 1912. Roman je objavljen sa inkriminiranom fusnotom, a po jedan primjerak poslan je svim članovima britanskog parlamenta. Kad je Churchill za to doznao, angažirao je advokate i tužio izdavača za klevetu. Harper & Brothers priznali su da su tvrdnje neistinite, kao i sam Adamič, koji se ispričao. Izdavač je morao isplatiti i pozamašnu odštetu oko 5 000 tadašnjih funti. [3] Nakon svršetka rata, posjetio je domovinu po drugi put 1949., tad je primljen za dopisnog člana Slovenske akademije znanosti in umetnosti. Kad se vratio u svoj mirni Milford u kojem je živio od 1937., nakon što se preselio iz New Yorka, na osnovu impresija iz domovine, napisao je knjigu The Eagle and the Roots (Orao i korjeni). Adamič je u dobi od 55 godina, pronađen je mrtav u svom stanu, sa puškom u rukama. Njegova smrt bila je prvorazredni politički događaj toga doba i skandal, brojni analitičari raspisali su se da se radi zapravo o ubojstvu vezanom uz njegove političke stavove, dok je službena istraga utvrdila da se radi samoubistvu zbog depresije i psihičkih poremećaja.[1] Bibliografija[uredi - уреди | uredi kôd] Dynamite: The Story of Class Violence in America (1931); Laughing in the Jungle: The Autobiography of an Immigrant in America (1932); The Native`s Return: An American Immigrant Visits Yugoslavia and Discovers His Old Country (1934); Grandsons: A Story of American Lives (1935, novel); Cradle of Life: The Story of One Man`s Beginnings (1936, novel); The House in Antigua (1937, novel); My America (1938); From Many Lands (1940); Two-Way Passage (1941); What`s Your Name? (1942); My Native Land (1943); Nation of Nations (1945); The Eagle and the Root (1950). emigracija jugoslovenska jugosloveni u sjedinjenim američkim državama americi putopisi

Задњи браник у JUICE GREEN METALIC боји. Оригинал за Ford Mondeo Turnier - караван из 2000 године. 01.08.1996-30.09.2000 1 комад. Браник је некомплетан и оштећен, недостаје цела десна страна. Естетика као на фотографијама, има огреботина и пукотина. У доњем делу је исечен отвор за куку за вучу приколице. Каталошки бројеви: 1 097 624 - 1097624 На илустрацији приказано под бројем 2 Сва 4 завртња за уградњу се налазе на бранику и у функционалном су стању. Уз браник добијате и 4 матице за уградњу. За сређивање и остале разне комбинације. Продаје се као неисправан / оштећен, без рекламације. /фмк/ни/ Type Year kW HP cm³ FORD MONDEO I Turnier (BNP)1.6 i 16V Estate 01/1993 - 08/1996 66 90 1597 FORD MONDEO I Turnier (BNP)1.8 TD Estate 01/1993 - 08/1996 65 88 1753 FORD MONDEO I Turnier (BNP)1.8 TD Estate 01/1993 - 08/1996 66 90 1753 FORD MONDEO I Turnier (BNP)1.8 i 16V Estate 01/1993 - 08/1996 82 112 1796 FORD MONDEO I Turnier (BNP)1.8 i 16V Estate 01/1993 - 08/1996 85 115 1796 FORD MONDEO I Turnier (BNP)1.8 i 16V 4x4 Estate 01/1993 - 08/1996 85 115 1796 FORD MONDEO I Turnier (BNP)2.0 i 16V Estate 01/1993 - 08/1996 100 136 1988 FORD MONDEO I Turnier (BNP)2.0 i 16V 4x4 Estate 01/1993 - 08/1996 97 132 1988 FORD MONDEO I Turnier (BNP)2.0 i 16V 4x4 Estate 01/1993 - 08/1996 100 136 1988 FORD MONDEO I Turnier (BNP)2.5 i 24V Estate 01/1993 - 08/1996 125 170 2544 FORD MONDEO II Turnier (BNP)1.6 i Estate 08/1996 - 09/2000 66 90 1597 FORD MONDEO II Turnier (BNP)1.6 i 16V Estate 08/1996 - 09/2000 70 95 1597 FORD MONDEO II Turnier (BNP)1.8 TD Estate 08/1996 - 09/2000 66 90 1753 FORD MONDEO II Turnier (BNP)1.8 i Estate 08/1996 - 09/2000 85 115 1796 FORD MONDEO II Turnier (BNP)2.0 i Estate 08/1996 - 09/2000 96 131 1988 FORD MONDEO II Turnier (BNP)2.5 24V Estate 08/1996 - 09/2000 125 170 2495 FORD MONDEO II Turnier (BNP)2.5 24V Estate 08/1996 - 09/2000 125 170 2544 FORD MONDEO II Turnier (BNP)2.5 ST 200 Estate 08/1996 - 09/2000 151 205 2495

Autor - osoba Jevtić, Atanasije, 1938-2021 = Jevtić, Atanasije, 1938-2021 Naslov Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji : od 1941. do 1990. / Atanasije Jevtić Vrsta građe prikaz Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Priština : Jedinstvo, 1990 (Zemun : Zemunska štampa) Fizički opis 469 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Rakočević, Aco Zbirka ǂBiblioteka ǂPublicistika / [Jedinstvo, Priština] (broš.) Napomene Tiraž 3.000 Str. 5-9: Umesto predgovora / A.[Aco] Rakočević Registar Srba odseljenika sa Kosova i Metohije: str. 461-467. Predmetne odrednice Srbi -- Kosovo -- 1941-1990 Nacionalizam, albanski -- Kosovo -- 1941-1990 SADRŽAJ Umesto predgovora 5 KRATKA HRONIKA STRADANJA SRBA NA KOSOVU I U METOHIJI (1941–1988) Stradanje od Arbanasa pod okupacijom 11 Stradanje u prvoj posleratnoj deceniji (1945–55) 26 Četvrt veka golgote kosovskih Srba (1956–81) 36 Najnovija stradanja (1981–88) 49 OPŠIRNIJA HRONIKA STRADANJA SRBA ZA POSLEDNJE DVE I PO GODINE (januar 1988 – Vidovdan 1990) Krstovdan Srba na Kosovu 67 Godina 1988: Januar 72 Godina 1989: Januar 221 Proslava 600-godišnjice Kosovskog boja 259 Kosovo posle kosovske proslave (godišnjica kosovskog Krstovdana Srba) 263 Godina 1990: Januar 289 Dani crno-crvene okupacije na Kosovu (kraj januara–februar ’90) 293 Krugovi pakla na Kosmetu (22–24. mart 90) 348 Podujevo 22–23. marta ’90 348 Vučitrn 22–23. marta ’90. 355 Priština i druga mesta 367 Juli 1990 385 PRILOZI 1. Apel za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu 399 2. Zavođenje za Goleš planinu (intervju) 408 3. Tragedija na Kosovu (pismo listu „Figaro“) 417 4. Slovo pred moštima Sv. kneza Lazara u Gračanici 420 5. Reč Kosovcima na skupu za povratak na Kosovo 422 6. Izveštaj o poseti Kosovu američkih kongresmena 424 7. Izvešta o svedočenju u američkom Kongresu 434 8. Izjava pred američkim Kongresom 444 9. (Naknadni prilog): Izveštaj o poseti Kosovu američkog senatora Boba Dola 452 Dodatak Registar Srba odseljenika kojima je zemlja konfiskovana 460 Kosovo polje – Matija Bećković 469 Atanasije (po rođenju Zoran Jevtić, selo Brdarica kod Šapca, 8. 1. 1938 – Trebinje, 4. 3. 2021) bio je episkop zahumsko-hercegovački Srpske pravoslavne crkve i pravoslavni teolog. Rođen je 8. 1. 1938. godine u selu Brdarica kod Šapca. Završio je bogosloviju u Beogradu (u generaciji sa Amfilohijem i Lavrentijem). Upisao je Bogoslovski fakultet 1958. godine, zamonašen je 3. decembra 1960. godine. Diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu juna 1963. godine, a sledeće 1964. godine odlazi na Teološku akademiju na Halki (Turska) a potom na Teološki fakultet u Atinu. Tu je odbranio doktorsku tezu iz dogmatike na temu „Eklisiologija Apostola Pavla po Svetom Jovanu Zlatoustom“. U jesen 1968. godine odlazi u Pariz, gde najpre nastavlja bogoslovske studije na Institutu Svetog Sergija i dalje usavršava znanje francuskog jezika. Posle provedene jedne godine izabran je za profesora na Institutu. Naredne tri godine je predavao Uvod u bogoslovlje i Patrologiju sa Asketikom, a poslednju godinu predavao je i Istoriju crkve vizantijskog perioda. Vratio se iz Pariza 1972. godine i od tada je na Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu niz godina predavao Istoriju hrišćanske crkve, neko vreme Istoriju srpske crkve, a 1987. izabran je za redovnog profesora Patrologije. Biran je za dekana Bogoslovskog fakulteta 1980–1981. i 1990–1991. godine. Tokom rada na fakultetu, objavio je oko stotinu naučnih radova. Krajem 1983. godine Atanasije Jevtić u časopisu „Pravoslavlje“ započinje objavljivanje feljtona „Od Kosova do Jadovna“, u kojem akcentuje stradanja srpskog naroda u raznim vremenima i raznim delovima Jugoslavije. Feljton prvo detaljno opisuje slučajeve napada Albanaca na Srbe na Kosovu, maltretiranje monaha, silovanja monahinja, itd, poredeći probleme Srba na Kosovu sa genocidom nad Srbima u NDH. U periodu 1980-ih Jevtić je podržavao uspon Miloševića, posebno nakon posete Kosovu Polju 27. marta 1987. godine kada je kosovskim Srbima poručio „Niko ne sme da vas bije!“ Bibliografija Teško je pružiti čak i najskromniji uvid u bibliografiju radova vladike Atanasija, ali bilo bi vredno spomenuti njegovu Patrologiju, zatim zbornike studija i članaka: Bog se javi u telu, Duhovnost Pravoslavlja, Živo predanje u Crkvi, Zagrljaj svetova, Na putevima otaca I i II, Traganje za Hristom, Filosofija i teologija. Tu su i veoma zapaženi prevodi: Knjige makavejske, Psaltir itd. Posebno valja spomenuti paralelni prevod Knjige postanja sa starohebrejskog i starogrčkog jezika sa komentarima. Epiksop Atansije je takođe poznat i kao prevodilac dela Svetih Otaca. Spomenućemo njegove prevode: Dela apostolskih učenika, Praznične besede Sv. Grigorija Bogoslova i Besede Sv. Jovan Damaskina. Predavanja Učestvovao je na mnogobrojnim domaćim i međunarodnim skupovima iz oblasti crkvene istorije, filozofije, teologije i hrišćanske kulture. Autor je brojnih knjiga, studija, članaka, ogleda i beseda. Objavio je mnoge prevode sa starogrčkog, staroslovenskog, hebrejskog, francuskog, ruskog i drugih jezika. MG150 (N)

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1897. ГОДИНЕ СА ПРЕДГОВОРОМ НЕНАДА КОЈЧИЋА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ, 158 СТРАНА! Кад једном надахнуто написах: `Ка теби, читаоче, већ сточетрдесет година лети једна крилата стрела, Милојевићева мисао, ти си јој уточиште, награда и нада`, тада сам имао у виду једног човека, Милоша С. Милојевића. Сада се отварају за тебе, читаоче, временске капије и хиљаде крилатих стрела лети ка теби, то су мисли србских великана, неотваране и сачуване драгоцености из СРБСКОГ ЗЛАТНОГ ВЕКА, каквим се може сматрати 19. век. Велики људи - громаде и њихова бесмртна дела бомбардују твоју учмалост и лењост и опомињу да постоји бољи, прави распоред животних вредности сем гледања разних `Парова` и блентавог веровања медијима који имају једину сврху да затрују твој ум насловним странама (о несрећној жени / певачици која се појави на насловницама тог свакодневног ђубра преко 100 (и словима сто) дана - две страшне несреће догодиле су се тој жени о коју се огрешисмо сви ми: 1. убијена је на страшан начин и 2. убијена у Србији где ју је Медијска Србија злоупотребила и тим ужасним и монструозним чином подилазила најнижим страстима читалаца преко сто дана) и да ти силују здрав разум са градацијом: 1. шокантно 2. монструозно и 3. скандалозно јер твоје синапсе не реагују на обичне речи и вести... Но, вратимо се Соларићу, Милојевићу, Витасу...- вратимо се нашим великанима и оним мисаоним стрелама! Сваког човека отвореног ума и срца може да погоди једна таква стрела и то се у случају Саве Витаса потврђује. За обнародовање и нови живот дела Саве Витаса заслужан је ентузијаста и `човек који никако не би смео ни могао да се бави историографијом јер нема одговарајућу диплому за то` именом Ненад Којчић! Сјајним предговором тај недипломирани инжењер историје, Којчић, баца многа и разнобојна светла на историјску вертикалу, као и на болну дипломирану хоризонталу, бранећи част и дело Саве Витаса, и не само њега! Уосталом, ко је тај `чудак и ултрапатриота`?! Сава Витас је отац! Остварити се као родитељ јесте највеће човечанско право и обавеза! Сава Витас је одликовани србски официр!! Остварити се као ратник, бранилац и ослободилац своје домовине привилегија је само најбољих! А само изабрани од тих најбољих бивају и одликовани! Сава Витас је пионир војне картографије у Србији!!! Учествовао је у изради карте слива Јужне Мораве, Генералштабној карти Краљевине Србије и др! Сава Витас је био предавач на Војној академији!!!! Какви су то сјајни предавачи били кад су створили такве србске официре говори и Писмо српских официра које је расплакало ћерку погинулог аустроугарског потпуковника, у одговору на њега она каже: `Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална`, написала је ћерка Аугуста Шмита... Сава Витас се бавио преко 30 година египтологијом!!!! Његов рад је крунисан књигама које су поново у читалачком виду србских читалаца захваљујући сјајном Ненаду Којчићу, који срећном игром случаја није магистар неисторијских наука и недописни нечлан свега и свачега илити ништа и ничега! Тумачећи египатске хијероглифе помоћу старосрбског језика Сава Витас се појављује као један од тумача истих. Ако све друге, стране тумаче хијероглифа назимо проучаваоцима, научницима и сл. не можемо само за нашег човека (доказаних умних, интелектуалних, менталних и организационих способности), тврдити да је `чудак и ултрапатриота`. Или су сви чудаци или су сви научници, а оног момента кад неко коначно растумачи значење хијероглифа сви они ће стати у један непрекинути низ и човечанство сваком понаособ треба да захвали на доброј вољи, уложеном труду и постигнутом резултату! А сада, један парадокс! Бранимо људе који најбољу одбрану имају у својим делима и који без обзира што немају дипломе, као да су дипломе доказ било чега сем великог ега и дигнутог носа, дадоше свој допринос проучавању историографије, египтологије и др. а сведоци смо напада на интегритет човека који има диплому и који је до скора имао статус професора на Медицинском факултету, др Несторовића. Научни метод из религије, католичке провинијенције, пренет је овом приликом у медицинску науку а то је ИНКВИЗИЦИОНИ МЕТОД! Смешни и неписмени људи упртили су на леђа ИНКВИЗИЦИЈУ и покушавају да блате човека кога је народ Србије изабрао - Др Нестеровић је нови Народни учитељ тачка Дакле, некима смета што се у `њихов` забран упућују они који немају дипломе, мр, др, али, гле чуда: смета им и кад се у `њихов` забран упуте они који имају др, проф и сл. Никад угодити, бре! А зашто! Зато што непријатељи смисла и Истине не траже Истину - они траже ФОРМУ! ТО ИСТО ТРАЖЕЊЕ ФОРМЕ ИМАМО У ЦЕЛОМ ДВАДЕСЕТОМ И ДВАДЕСЕТ ПРВОМ ВЕКУ - ИСТИНА ПОСТАЈЕ СУВИШНА! ТАКО ЈЕ РЕЦИМО СВЕТСКА ИНКВИЗИЦИОНА ОРГАНИТАЦИЈА (СКРАЋЕНО СИО) ПАНИЧНО, ХАОТИЧНО И ХОХШТАПЛЕРСКИ МЕЊАЛА СОПСТВЕНЕ ОДРЕДБЕ НЕ БИ ЛИ НАВУКЛА НА СИЛУ ОКОЛНОСТИ ДА СЕ РАДИ О СМРТОНОСНОМ ВИРУСУ КОЈИ ЗАСЛУЖУЈЕ КВАЛИФИКАЦИЈЕ ЗА ПРОГЛАШЕЊЕ СВЕТСКЕ ПАНДЕМИЈЕ СВЕ ДО ПАР ДАНА ПОСЛЕ ИНАУГУРАЦИЈЕ ЏОЗЕФА БАЈДЕНА, А ПОСЛЕ СЕ СВЕ ТО ПРЕТВОРИЛО У НАЈОБИЧНИЈУ ПЉАЧКУ, УЦЕНУ И ПРИСИЛУ! Представљати једну а говорити о другој књизи - о, зар се и то може! Може! У књизи `Дајмо за душу` Сава Витас говори о једној препознатој паралели између србског народа и старих Мисираца, која је по својој дубини и значају круцијални доказ да је већину датих претпоставки Витас `посадио` на плодној земљи Истине - дрервни Мисирци некада и ми, Срби, некада, сада и заувек идемо на гробље и `дајемо за душу` покојника. Такве обичаје једино је могла да усади успешно свештеничка каста... Витас, такође, говори у овој књизи о бесмртности душе и синергији душа живих и оних чије је појавно физичко тело напуштено, дакле, та етерска вертикала душа се остварила између ове двојице људи, Срба, Саве и Ненада и, верујем, оствариће се и између тебе, читаоче, и духовне оставштине Саве Витаса!

MIŠI I OPET MIŠI - Sava Vitas Knjiga `Miši` od Save Vitasa objavljena je prvi i jedini put u Beogradu 1897. godine jedan njen deo koji se bavi tumačenjem egipatskih hijeroglifa. Sazvežđa 2021 156 str sa puno ilustracija ИЗ 1897. ГОДИНЕ СА ПРЕДГОВОРОМ НЕНАДА КОЈЧИЋА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ, 158 СТРАНА! Кад једном надахнуто написах: `Ка теби, читаоче, већ сточетрдесет година лети једна крилата стрела, Милојевићева мисао, ти си јој уточиште, награда и нада`, тада сам имао у виду једног човека, Милоша С. Милојевића. Сада се отварају за тебе, читаоче, временске капије и хиљаде крилатих стрела лети ка теби, то су мисли србских великана, неотваране и сачуване драгоцености из СРБСКОГ ЗЛАТНОГ ВЕКА, каквим се може сматрати 19. век. Велики људи - громаде и њихова бесмртна дела бомбардују твоју учмалост и лењост и опомињу да постоји бољи, прави распоред животних вредности сем гледања разних `Парова` и блентавог веровања медијима који имају једину сврху да затрују твој ум насловним странама (о несрећној жени / певачици која се појави на насловницама тог свакодневног ђубра преко 100 (и словима сто) дана - две страшне несреће догодиле су се тој жени о коју се огрешисмо сви ми: 1. убијена је на страшан начин и 2. убијена у Србији где ју је Медијска Србија злоупотребила и тим ужасним и монструозним чином подилазила најнижим страстима читалаца преко сто дана) и да ти силују здрав разум са градацијом: 1. шокантно 2. монструозно и 3. скандалозно јер твоје синапсе не реагују на обичне речи и вести... Но, вратимо се Соларићу, Милојевићу, Витасу...- вратимо се нашим великанима и оним мисаоним стрелама! Сваког човека отвореног ума и срца може да погоди једна таква стрела и то се у случају Саве Витаса потврђује. За обнародовање и нови живот дела Саве Витаса заслужан је ентузијаста и `човек који никако не би смео ни могао да се бави историографијом јер нема одговарајућу диплому за то` именом Ненад Којчић! Сјајним предговором тај недипломирани инжењер историје, Којчић, баца многа и разнобојна светла на историјску вертикалу, као и на болну дипломирану хоризонталу, бранећи част и дело Саве Витаса, и не само њега! Уосталом, ко је тај `чудак и ултрапатриота`?! Сава Витас је отац! Остварити се као родитељ јесте највеће човечанско право и обавеза! Сава Витас је одликовани србски официр!! Остварити се као ратник, бранилац и ослободилац своје домовине привилегија је само најбољих! А само изабрани од тих најбољих бивају и одликовани! Сава Витас је пионир војне картографије у Србији!!! Учествовао је у изради карте слива Јужне Мораве, Генералштабној карти Краљевине Србије и др! Сава Витас је био предавач на Војној академији!!!! Какви су то сјајни предавачи били кад су створили такве србске официре говори и Писмо српских официра које је расплакало ћерку погинулог аустроугарског потпуковника, у одговору на њега она каже: `Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална`, написала је ћерка Аугуста Шмита... Сава Витас се бавио преко 30 година египтологијом!!!! Његов рад је крунисан књигама које су поново у читалачком виду србских читалаца захваљујући сјајном Ненаду Којчићу, који срећном игром случаја није магистар неисторијских наука и недописни нечлан свега и свачега илити ништа и ничега! Тумачећи египатске хијероглифе помоћу старосрбског језика Сава Витас се појављује као један од тумача истих. Ако све друге, стране тумаче хијероглифа назимо проучаваоцима, научницима и сл. не можемо само за нашег човека (доказаних умних, интелектуалних, менталних и организационих способности), тврдити да је `чудак и ултрапатриота`. Или су сви чудаци или су сви научници, а оног момента кад неко коначно растумачи значење хијероглифа сви они ће стати у један непрекинути низ и човечанство сваком понаособ треба да захвали на доброј вољи, уложеном труду и постигнутом резултату! А сада, један парадокс! Бранимо људе који најбољу одбрану имају у својим делима и који без обзира што немају дипломе, као да су дипломе доказ било чега сем великог ега и дигнутог носа, дадоше свој допринос проучавању историографије, египтологије и др. а сведоци смо напада на интегритет човека који има диплому и који је до скора имао статус професора на Медицинском факултету, др Несторовића. Научни метод из религије, католичке провинијенције, пренет је овом приликом у медицинску науку а то је ИНКВИЗИЦИОНИ МЕТОД! Смешни и неписмени људи упртили су на леђа ИНКВИЗИЦИЈУ и покушавају да блате човека кога је народ Србије изабрао - Др Нестеровић је нови Народни учитељ тачка Дакле, некима смета што се у `њихов` забран упућују они који немају дипломе, мр, др, али, гле чуда: смета им и кад се у `њихов` забран упуте они који имају др, проф и сл. Никад угодити, бре! А зашто! Зато што непријатељи смисла и Истине не траже Истину - они траже ФОРМУ! ТО ИСТО ТРАЖЕЊЕ ФОРМЕ ИМАМО У ЦЕЛОМ ДВАДЕСЕТОМ И ДВАДЕСЕТ ПРВОМ ВЕКУ - ИСТИНА ПОСТАЈЕ СУВИШНА! ТАКО ЈЕ РЕЦИМО СВЕТСКА ИНКВИЗИЦИОНА ОРГАНИТАЦИЈА (СКРАЋЕНО СИО) ПАНИЧНО, ХАОТИЧНО И ХОХШТАПЛЕРСКИ МЕЊАЛА СОПСТВЕНЕ ОДРЕДБЕ НЕ БИ ЛИ НАВУКЛА НА СИЛУ ОКОЛНОСТИ ДА СЕ РАДИ О СМРТОНОСНОМ ВИРУСУ КОЈИ ЗАСЛУЖУЈЕ КВАЛИФИКАЦИЈЕ ЗА ПРОГЛАШЕЊЕ СВЕТСКЕ ПАНДЕМИЈЕ СВЕ ДО ПАР ДАНА ПОСЛЕ ИНАУГУРАЦИЈЕ ЏОЗЕФА БАЈДЕНА, А ПОСЛЕ СЕ СВЕ ТО ПРЕТВОРИЛО У НАЈОБИЧНИЈУ ПЉАЧКУ, УЦЕНУ И ПРИСИЛУ! Представљати једну а говорити о другој књизи - о, зар се и то може! Може! У књизи `Дајмо за душу` Сава Витас говори о једној препознатој паралели између србског народа и старих Мисираца, која је по својој дубини и значају круцијални доказ да је већину датих претпоставки Витас `посадио` на плодној земљи Истине - дрервни Мисирци некада и ми, Срби, некада, сада и заувек идемо на гробље и `дајемо за душу` покојника. Такве обичаје једино је могла да усади успешно свештеничка каста... Витас, такође, говори у овој књизи о бесмртности душе и синергији душа живих и оних чије је појавно физичко тело напуштено, дакле, та етерска вертикала душа се остварила између ове двојице људи, Срба, Саве и Ненада и, верујем, оствариће се и између тебе, читаоче, и духовне оставштине Саве Витаса!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! M. Đ. Milićević Karađorđe u govoru i u tvoru (1904) je zanimljiva zbirka svedočanstava prikupljenih prema kazivanju Voždovih savremenika, ali i ranijih zapisa njegovih ustanika i bliskih mu ljudi. Sve ove priče poređane su prema hronološkom principu i prate Karađorđev život od podizanja ustanka do njegove smrti, dajući nam celovitu biografiju srpskog vožda. Knjiga je obogaćena i izvodima iz Njegoševog Gorskog vijenca i Sarajlijine Srbijanke, te Puškinovom pesmom Karađorđevoj kćeri. Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista, etnograf i akademik.[1] Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Milićevići potiču iz Starog Vlaha, odakle su se doselili `pre tri veka`. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[2] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novooslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[3], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[4] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[5] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[6] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[7] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[8] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu.

UŽIČKA REPUBLIKA - ZAPISI I SEĆANJA 2, Muzej ustanka Titovo Užice 1983, tvrdi povez, omot, str. 748. Zbornik sećanja - knjiga druga. Očuvanost 4. Užička republika je naziv za oslobođenu teritoriju zapadne Srbije i Šumadije, koja se od 24. septembra do 29. novembra 1941. godine, za vreme Drugog svetskog rata, nalazila pod kontrolom Narodnooslobodilačkog partizanskog pokreta. Centar teritorije, po kojem je i dobila naziv bilo je Užice. Vlast u njoj je bila dualna, predstavljajući neku vrstu faktičke podele uticaja. Partizanski centar ove slobodne teritorije nalazio se u Užicu, a četnički na Ravnoj gori.[1] Pod snažnim naletom okupatorskih snaga, poznatim kao „Prva neprijateljska ofanziva“ ova teritorija je ponovo okupirana, a partizanske snage su se morale povući u Sandžak. Iako je trajala veoma kratko, svega dva i po meseca, bila je veoma značajna jer je na njoj Narodnooslobodilački pokret uspeo da formira svoju prvu slobodnu teritoriju i izvrši organizaciju života i pozadine. U oslobođenom Užicu je bio centar ustanka u Jugoslaviji i u njemu se nalazilo vojno i političko rukovodstvo NOP-a — Vrhovni štab i Centralni komitet KPJ, kao i druge vojno-političke organizacije; funkcionisala je partizanska fabrika oružja i izlazio list „Borba“. Partizanska fabrika oružja i municije je 1941. bila jedina fabrika u okupiranom delu Evrope gde se proizvodilo oružje za borbu protiv fašizma. Užička republika je ujedno bila i prva veća oslobođena teritorija u okupiranoj Evropi.