Rasprava o Konstantinu Tehu - Pantelija Srećković Prema knjizi iz 1987 Рођен је 3/15. новембра 1834. године у Великим Крчмарима код Крагујевца, од оца Славка (рођеног 1788) и мајке Марије-Бебе (1793—1878), ћерке Проке Ивановића из Забојнице који је учествовао у Првом и Другом српском устанку, као и у Ђаковој буни, на Милошевој страни. Деда по оцу, Срећко Стефановић, био је учесник Кочине крајине 1788-91. и у току Првог српског устанка био је бимбаша у Лепеници. Школовао се у Малим Крчмарима, Драчи, Београду (Богословија од 1848) и Кијеву (Духовна академија). Из четворогодишње руске православне академије прешао је на кијевски Универзитет. Ту је 1859. године стекао `први научни степен кандидата`.[1] Од 1859. до 1894. радио је као професор историје на Лицеју. Затим је од 1863. године у Великој школи предавао српску историју скоро четири деценије. Путовао је 1873. године по Старој Србији и Македонији, као члан Друштва за отварање српских школа. А две године касније пропутовао је Далмацију, Приморје и Албанију. Водећа је личност романтичарске историографије, са Милошем Милојевићем.[2][3] Почео је да пише још за време студија у Русији. Позната су му дела: `Родословије српских цареј`, `Стефан Немања`, `Нејаки Урош`, `Вукашин`, те двотомна књига `Историја српскога народа`. Ушао у сукоб са Иларионом Руварцем и следбеницима позитивистичке, критичке историографије и из њега изашао скоро потпуно заборављен.[4] Био је већи српски патријота него историчар, сматрало се због неколико нетачности и претеривања у историјским радовима.[5] Срећковић је био потпредседник Народне скупштине, народни посланик, српски академик (од 1886), професор и ректор Велике школе[6]. За време рата 1878. године радио је као начелник округа пиротског, трнског и брезничког. Од 1894. године је члан Државног савета у Београду. Био је веома активан у „Македонском одбору“ и у „Друштву Светог Саве“[7]. Умро је 8/21. јула 1903. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Био је ожењен Анком, ћерком Маринка Радовановића, министра правде и Јелене Спужић. По њему је названа Улица Панте Срећковића (Београд). Важнији радови Историја српског народа од 600—1367 I—II (1884, 1888) Стефан Немања; Нејаки Урош, други српски цар; Цар Синиша Палеолог Немањић и јањински деспот Тома; Вукашин (Гласник Српског ученог друштва, 27) Стање и однос српских архонтија према Угарској и Византији у половини XII века (Гласник Српског ученог друштва 54) Творенија Доментијана и Теодосија (Споменик 33) Преглед историјских извора о кнезу Лазару и Краљевићу Марку (Споменик 36) Референце `Браник`, Нови Сад 1903. `Правда`, Београд 1937. године `Дело`, Београд 1905. године `Отаџбине`, Београд 1889. године `Браник`, Нови Сад 1903. `Просветни гласник`, Београд 1910. године `Време`, Београд 1937. године Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија P history.svg Портал Историја Биографија на сајту САНУ Историјска библиотека: Панта Срећковић Митолошки зборник 14 - Пантелија Срећковић

U dobrom stanju Sećanja i razmišljanja. 1 / Nadežda Mandeljštam ; s ruskog prevela, uvodnu reč i beleške dodala Anđelija Demetrović-Matijašević ; pogovor Predrag Matvejević Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 371 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Demetrović-Matijašević, Anđelija Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 35 ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Вторая книга / Надежда Мандельштам Tiraž 500 Uz ovo izdanje: str. 5-7 Str. 359-365: Pogovor: Sjećanja Nadežde Mandeljštam. Predmetne odrednice Mandelјštam, Osip, 1891-1938 -- U uspomenama Autor - osoba Mandeljštam, Nadežda, 1899-1980 Naslov Sećanja i razmišljanja. 2 / Nadežda Mandeljštam ; s ruskog prevela, uvodnu reč i beleške dodala Anđelija Demetrović-Matijašević ; pogovor Predrag Matvejević Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 366 str., 33 str. s tablama ; 20 cm Drugi autori - osoba Demetrović-Matijašević, Anđelija Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Biblioteka Prosveta ; 35 Prevod dela: Вторая книга / Надежда Мандельштам Tiraž 500 Uz ovo izdanje: str. 5-7 Str. 359-365: Pogovor: Sjećanja Nadežde Mandeljštam. Predmetne odrednice Mandeljštam, Osip, 1891-1938 -- U uspomenama SEĆANJA I RAZMIŠUANJA zabeležena u ovoj knjizi vraćaju nas do prvog susreta mlade slikarke Nađe Hazine i već formiranog pesnika Osipa Mandeljštama godine 1919. u kijevskom „Hlamu`, noćnom klubu slikara, pisaca, glumaca i muzičara, da bi nas pretežno asocijativnom, načelno antihronološkom kompozicijom približila godini pisanja knjige (1970). Impresivno pamćenje ove kulturne i umne žene bistrog i pronicljivog pogleda, transkribovano britkim, u osnovi oporim, pokadšto podrugljivim pismom, evocira „tamni lik` genijalnog Mandeljštama, kao i likove njegovih najbližih duhovnih srodnika iz negdašnjeg kruga „akmeista` (Nikolaj Gumiljov, Ana Ahmatova), na pozadini njihove „svetle` epohe. Knjiga ne obelodanjuje samo dragocenu izvornu građu o Mandeljštamu i nizu drugih, više ili manje znamenitih ličnosti i poslenika ruske kulture, nego i nadilazi intelektualne okvire običnih memoara kakvih. osobito u našem vremenu. ima napretek. i prerasta u spontani ali lucidni i dalekosežni ogled o čoveku obuzetom ..željom večnih brežuljaka` u jednom vremenu i prostoru koji su — pisanje Nadežde Mandeljštam slobodno je od spoljašnje. propagandističke tendencije — ozbiljno ugrožavali ako ne i bezmalo ništili samu mogućnost čoveka kao stvaraoca. Memorijsko-misaono obzorje ove knjige može se dakako i ..kritikovati`. Ali. stvarno kritičko ispitivanje biće moguće samo na temelju prethodnog valjanog razumevanja autorskog teksta. Razumevanju autorskog teksta bar delimično će. nadamo se. doprineti propratne beleške i ilustracije što smo ih za ovu priliku dodali stranicama Nadežde Mandeljštam. Non ridere. non lugere. neque detestari — sed intelligere. (Iz uvodne reči A.D. — M.j Sjećanja Nadežde Mandeljštam nisu ni ideologija, ni politika, ni ideološko-politička publicistika, nego književno djelo u najboljem smislu riječi. Tu nije najvažnije hoćemo li se s pojedinim stavom suglasiti ili ne. Sudovi Nadežde Mandeljštam često su opori, svojeglavi, subjektivni do krajnosti (npr. njezin odnos prema dvadesetim godinama u kojima, sigurno, nisu postojale samo one mogućnosti koje su se kasnije ostvarile), ali zar nije prirodno da nakon svega što je prošla tako sudi. U njezinim sjećanjima mnogo su * bitnije druge stvari negoli sami sudovi. Nezaboravne refleksije o strahu koji je. kao osjećaj, jači i od Ijubavi i od Ijubomore`, o probdjevenim noćima koje su bile ..vrijeme strahovanja` (,,ta imali smo i od čega strahovati`). o našem ja koje se lako gubi i teško spašava, o ..spisateljskom činovništvu koje je kudikamo strašnije od onog uredskog, jer svjesno izdaje slobodu misli`, o maskama koje su Ijudi stavljali na lice i koje mnogima ,,još uvijek zamjenjuju lice`, o sudbini Židova koja je „neobična i po tome što ne dijele samo sudbinu svoga naroda nego i onog na čijoj su se zemlji ulogorili` („ponekad mislim da je svaki pravi intelektualac pomalo Zidov`), o cijeni koju smo platili u našoj epohi „slušajući mudrace i genije`, o samoj epohi koja je najviše pomagala „Ijudima što nemaju svojih misli`, o smrti koju dočekuje na kraju puta, sabrano i dostojanstveno, izvršivši svoju misiju: „Sve je gotovo. Spremna sam`. Pred svim tim gube važnost svakojake moguće nedoumice ili rezerve prema slabijim stranicama ovih jedinstvenih sjećanja. Nadežda Mandeljštam je sve do smrti (1980) oživljavala prisutnost Osipa Mandeljštama, uvjeravajući nas kolikc je bila dostojna njega i on nje. Malo koju knjigu zatvaramo s poštovanjem kao ovu. -Iz pogovora Predraga Matvejevica

Rusini/Rusnaci/Ruthenians (1745-2005) II.tom *6287*11-2022 РУСИНИ РУСНАЦИ Ruthenians (1745-2005) II - Prometej opsežan pregled prošlosti i sadašnjosti vojvođanskih Rusina Rusini 1745-2005.g ISBN: 978-86-515-0429-0,978-86-515-0042-1 Edicije: Posebna izdanja Autor: Проф. др Љубивоје Церовић, Mihajlo Fejsa Povez karton , Broj strana 402., Pismo:Ćirilica,Dimenzije: veći format 21.5 × 30 cm,težina 1400.grama Izdavači / Suizdavači: Izdavačka kuća Prometej, KPD DOK Kucura, Filozofski fakultet - Odsjek za ruske studije 2007.g stanje: nekorišteno Prvi tom zbornika RUSINI/RUSNACI/RUTHENIANS (1745-2005), iniciran od strane Odseka za rusinistiku Novosadskog univerziteta, predstavlja opsežan pregled prošlosti i sadašnjosti vojvođanskih Rusina. Čine ga mahom do sada neobjavljeni radovi koji se tiču : istorije, vere, jezika, etnografije i umetnosti Rusina. Poseban dodatak zborniku predstavlja Katalog sa izložbe pod nazivom KRETANJE LIKOVNOG STVARALAŠTVA KOD RUSINA, otvorene u junu 2006. godine u Galeriji Prometej (autor je Vlado Njaradi), a upriličene povodom 260-te godišnjice Rusina u Vojvodini. Rusini su istočnoslovenski narod, koji pretežno živi u zapadnoj Ukrajini, u pokrajini Zakarpatija, a ima ih ukupno oko 1.610.000. Delovi ovog naroda takođe žive i u Slovačkoj, Poljskoj, Rumuniji, Srbiji,Hrvatskoj, SAD-u, Australiji i Kanadi.[1][2] Njihov jezik spada u grupu istočnoslovenskih jezika. Rusine neki smatraju posebnim narodom, dok ih drugi smatraju delom ukrajinskog naroda. Rusinы.png Pored ovog imena, Rusini se u istorijskim dokumentima pominju i pod imenima Ruteni i Malorusi. Na teritoriji na kojoj danas žive Rusini (Ruteni) su se naselili negde sredinom 13. veka, premda postoji mišljenje da su ih Ugri već zatekli tamo. Rusini su od samog početka pripadali pravoslavnoj crkvi. Četrdeset i peti zakonski članak iz 1495. pominje ih kao „šizmatike“, tj. pravoslavce: ao pravoslavni, Rusini su prešli na uniju, koju je prihvatio 1646. monah Petar Parfeni u ime svoje braće sveštenika. Kao nagradu za to, Petar Parfeni je kasnije postao unijatski episkop. Međutim, ovim unijatska propaganda nije još postigla svoj cilj. Petar Parfeni je 1655. priveo još 400 pravoslavnih sveštenika uniji. Unija je među Rusinima dugo vremena bila tajna. Kada je pre Drugog svetskog rata počeo proces vraćanja pravoslavlju, mnogi nisu razumeli šta se događa, jer su oduvek smatrali sebe pravoslavnima. Iskoristivši to, unijatsko sveštenstvo, umesto bilo kakvog objašnjavanja, zvalo je „šizmaticima“ one koji su se vraćali pravoslavlju. Na taj način moglo je nakratko da spreči masovno preobraćanje.....

Stanje: Korice kao na slici, unutra na tri stranice šarano (v. slike) i u sredini knjige fleka od čaja (v. sliku), ostatak teksta bez nedostataka. Ne smeta toliko čitanju, ali cena knjige bitno smanjena. Autor - osoba Guberina, Veljko, 1925-2016 = Guberina, Veljko, 1925-2016 Naslov Branio sam---2. Suđenja koja su uzbudila javnost / Veljko Guberina Ostali naslovi Branio sam Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoštampa, 1980 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis 298 str. ; 21 cm (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Autorova slika na koricama. Predmetne odrednice Ubistva -- U sećanjima Osuđenici -- U sećanjima Advokatura SADRŽAJ Umesto predgovora 1. Ubistvo zbog golubova 9 2. Krvava kumanovska žetva 23 3. Ubistvo zbog „fiće” 49 4. Jedan dan do života 67 5. Nisi pucao Ibrahime 77 6. Nije mi jasno 83 7. Presekla sam i prekratila 101 8. Ubistvo u sudnici 115 9. Pozleđena čast 125 10. Despotov 159 11. Čemu tolika upornost 205 12. Napadnut ili napadač 229 Veljko Guberina (Vrginmost, 9. septembar 1925 – Beograd, 31. decembar 2015) bio je istaknuti srpski advokat. Rođen je 9. septembra 1925. godine u Vrginmostu na Kordunu, od oca Nikole i majke Mile. Do 1941. godine, živeo je u Karlovcu, gde je završio srpsku osnovnu školu „Sveti Sava“ i pet razreda gimnazije. Jula meseca 1941. godine, bio je prinuđen da sa porodicom prebegne u Srbiju, tačnije u Jagodinu, gde je za vreme nemačke okupacije živeo sa majkom i sestrom. Deset članova majčine porodice pobile su ustaše u glinskoj crkvi. Godine 1944. završio je u Jagodini gimnaziju da bi u proleće 1945. godine prešao u Beograd, gde je 28. avgusta 1945. godine, uhapšen i osuđen na tri godine zatvora zbog „delovanja protiv naroda i države”, jer su kod njega pronađeni leci u kojima se opisuje ostavka Milana Grola. Kaznu je izvršavao u KPD Niš, odakle je pušten maja 1947. godine (2009. godine je rehabilitovan). Zaposlio se u Beogradu, gde je živeo sa majkom. Pošto se nije mogao upisati na fakultet u Beogradu – jer „nije bio podoban”, odlučio je da upiše i završi Pravni fakultet u Ljubljani, kao vanredni student, diplomirajući 1951. godine. Posle odsluženja vojnog roka, 1953. godine, započeo je rad kao advokatski pripravnik kod advokata Milana Tadića i u Okružnom sudu u Beogradu. Advokatsku kancelariju otvorio je u Beogradu, 1956. godine u Ulici kneza Miloša. Kako je za vreme stažiranja u Okružnom sudu bio zapažen kao vredan, radan i ambiciozan, počeo je dobijati odbrane po službenoj dužnosti iz oblasti mladalačke delinkvencije. Sinod Srpske pravoslavne crkve odlikovao ga je 1997. godine Ordenom Svetog Save prvog stepena, a 2002. godine predsednik Republike odlikovao ga je Ordenom rada. Bio je kandidat za dopisnog člana SANU na Izbornoj skupštini 2006. godine. Za počasnog člana Udruženja književnika Srbije je izabran 2011. Od Advokatske komore Srbije dobio je 2012. Zlatnu plaketu za životno delo, za doprinos unapređenju advokature i njenoj afirmaciji u javnosti. Bio je branilac optuženih za ubistvo u 700 predmeta i uspeo je da svojim znanjem i advokatskom veštinom oslobodi 51 branjenika. Tokom više od 50 godina aktivnog bavljenja advokaturom, Veljko Guberina se bavio krivičnim pravom. Još mnogo pre današnjih reformatora, uspeo je da izmeni krivični postupak u korist okrivljenih i doprineo je ukidanju verbalnog delikta. Kao energični pristalica ukidanja smrtne kazne, bio je jedan od osnivača „Udruženja za borbu protiv smrtne kazne“ 1981. godine. Kratko je ušao u politiku krajem osamdesetih godina 20. stoleća i bio predsednik Narodne radikalne stranke obnovljene 1990. godine, manje od godinu dana. Februara 1991. godine prestaje da se bavi politikom i nastavlja rad kao advokat. U to vreme potpredsednik stranke bio je Tomislav Nikolić. Preminuo je u Beogradu 31. decembra 2015. godine u 91. godini života. Dela Žalba Vrhovnom sudu Jugoslavije: slučaj Točilovac, (1970) Branio sam, Samostalno autorsko izdanje, Beograd (1977, 1983, 1999) To sam rekao, Beograd (1991, 1993) Branio sam... 2: suđenja koja su uzburkala javnost, Jugoštampa, Beograd (1980) Branio sam... 3, Beograd (1983) Branio sam... 4: ubistvo turskog ambasadora , Beograd (1995) Branio sam... 5, Beograd (1999) Reagovanja, Knjiga, Beograd (1997) Istorija jugoslovenske advokature, knj. 1–3, Savez advokatskih komora Jugoslavije, Beograd (1998, 2002) Jedan dan do života, Putevima pravde, Svedok istorije, Svedok istorije, Knj. 2, Knjiga, Vojna štamparija, Beograd (2004) Svedok istorije, Knj. 3, (2004) Svedok istorije, Knj. 4, Beosing, Beograd (2004) Svedok istorije, Knj. 5, Grafopak, Sopot (2005) Svedok istorije, Knj. 8, Beograd (2006) Svedok istorije, Knj. 9, Budućnost, Novi Sad (2004) MG140 (N)

Autor - osoba Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 = Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 Naslov Iz Srbije Kneza Miloša : kulturne prilike od 1815. do 1839. godine / Tihomir R. Đorđević ; [pogovor Bojan Jovanović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1983 Fizički opis 202 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Bojan, 1950- = Jovanović, Bojan, 1950- Zbirka Biblioteka Baština ; knj. 5 Napomene Đorđevićev pristup našem kulturnom nasleđu: str. 189-202. Predmetne odrednice Kultura -- Srbija -- 1815-1839 PREDGOVOR Ova je knjiga samo deo jednog većeg rada o prilikama u Srbiji za vreme prve vlade kneza Miloša. U tome se radu govori o stanovništvu, naseljima i kulturnim prilikama toga vremena. On je bio ne samo skiciran već u glavnome i izrađen još pre rata, ali je tek posle rata dobio definitivan oblik. Glavni izvor iz koga sam uzimao građu za ovaj rad bila je naša Državna arhiva. Sem toga, služio sam se i građom koju sam našao u pouzdanoj literaturi, koja se odnosi na prvu vladu kneza Miloša. Osobito sam se korisno poslužio klasičnim delom g. dr Mih. Gavrilovića „Miloš Obrenović (I–III)“, koje, iako pretežno govori o političkoj istoriji Srbije za vlade kneza Miloša, sadrži i vrlo mnogo i vrlo dragocenih izlaganja i o unutrašnjim prilikama i o kulturnom stanju tadašnje Srbije. Jedino žalim što mi je još jedan deo građe, koju sam iz Državne arhive bio ispisao, ali koju nisam stigao da unesem u ovaj posao, za vreme rata propao. Ta građa, istina, ne bi mnogo izmenila opštu sliku koju sam o prilikama u Srbiji za vlade kneza Miloša stvorio, ali su bez nje, na žalost, mnogi detalji ostali bez potrebnog punog reljefa. Namera mi je bila da ceo svoj rad o prilikama u Srbiji u vreme kneza Miloša naštampam u jednoj knjizi, čiji bi odeljci bili: 1. Stanovništvo, 2. Naselja, 3. Kulturno stanje. Kako je to, nažalost, sve dosad bilo nemoguće, ja sam pojedine glave iz njega, ogleda radi, štampao u našim povremenim spisima i časopisima. One su od strane publike, mislim da nije neskromno reći, simpatično primljene. Naročito su lepo primljene one glave u kojima se govori o kulturnom stanju Srbije za vlade kneza Miloša. To mi je dalo povoda da bezmalo sve glave koje o tome govore izdvojim, i da ih, do boljih vremena, ovako posebno, naštampam. T. R. Đ. Tihomir Đorđević (Knjaževac, 19. februar 1868 – Beograd, 28. maj 1944) bio je etnolog, folklorista, kulturni istoričar i profesor beogradskog univerziteta. Biografija Rođen je u patrijahalnoj porodici. Otac Raja je služio kao sveštenik u Brestovcu i Lužanu kod Aleksinca. O detinjstva se nalazio u neposrednom dodiru sa selom i narodom, što je uticalo da se još od mladosti, pa sve do smrti posveti proučavanju naroda, njegova života i kulture. Završio je istorijski-filološki odsek Velike škole u Beogradu, a zatim je studirao u Beču i Minhenu, gde je doktorirao 1902. godine. Izdavao je Karadžić (časopis). Đorđevićev opus je veliki – broj njegovih radova je oko sedam stotina. Đorđevićeva interesovanja bila su veoma široka i različita i kreću se od detaljnih analiza narodnog života Srba, preko etnografskih istraživanja života drugih naroda u Srbiji (Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza itd), do folklorističkih i socioloških studija ne samo Srbije, već i Balkana. Prvi je sistematizovao i izvršio opštu klasifikaciju narodnih igara i dao teorijske i istorijske poglede na narodne igre relevantne za vreme u kojem je radio. Postavio je i razradio metodska uputstva za sakupljače i opisivače narodnih igara. Održavajući je stalne veze s kolegama iz inostranstva, bila mu je dostupna najvažnija literatura tadašnjih pregalaca na polju etnologije i folkloristike. Imao je dobar uvid u najnovije naučne pravce, posebno je dobro poznavao tadašnju nemačku etnološku literaturu, u kojoj je narodna igra razmatrana iz više uglova. Zahvaljujući njemu i podršci koju je dobijao od kolega iz inostranstva, krajem 19. veka stvoreni su uslovi za sakupljanje narodnih igara u najširem njihovom značenju. Raspravu i klasifikaciju narodnih igara je objavio u knjizi „Srpske narodne igre” (kao devetu knjigu Srpskog etnografskog zbornika 1907. godine). Ona predstavlja nezaobilazno delo u proučavanju narodnih igara u širem smislu reči. Do objavljivanja ovog dela Đorđević nije objavio nijedan članak u izdanjima Srpske kraljevske akademije nauka u Beogradu, i tek nakon njegove objave je uspostavio tešnji kontakt sa akademijom, koju je inače veoma uvažavao. Iako nije bio antropolog, prvi je naučnik u nas koji je eksplicitno ukazao na značaj paleoantropologije za istoriju i etnologiju. Godine 1908. je kroz rad Neznano groblje u Žagubici, pokazao da su stara groblja, nekropole, izvor primarnih podataka za mnoge nauke. U knjizi Đorđević naglašava da podaci, do kojih se dolazi izučavanjem skeleta i grobnih priloga, praktično predstavljaju jedini izvor elemenata o građi, izgledu i načinu života ljudi u određenom periodu prošlosti. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921, a za redovnog 16. februara 1937 – pristupnu besedu je pročitao 2. januara 1938. Najvažnija dela: Iz Srbije kneza Miloša, I i II, 1922–1924 Cigani u Srbiji, doktorska disertacija Naš narodni život, I–X MG89 (N)

Beograd 1998. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 364 strane Knjiga je odlično očuvana. Sadržaj: 1. DEO: UVOD U PROCES 1. glava: UVOD 2. glava: SRPSKI NACIONALNI POKRET I MAJSKI PREVRAT Srpska istorijska i narodna tradicija Uzroci Majskog prevrata, 1900-1903. 3. glava: `ŽIVEO KRALJ PETAR I KARAĐORĐEVIĆ` Majski prevrat Vladavina Petra Karađorđevića Komitski pokret u Makedoniji Zaverenici i reorganizacija srpske vojske 4. glava: ”UJEDINjENjE ILI SMRT”, 1911-1914. Poreklo i sastav Dokumenti i članstvo Odnos s vlastima, 1911-1914 5. glava: ODLUKA O POKRETANjU PROCESA, 1914-1916. Oficiri crnorukci i srpski režim, 1914-1916. ”Solunski režim” kuje zaveru protiv ”Crne ruke” (maj-oktobar 1916) Srbija, saveznici i jugoslovenski odbor Pregovori o separatnom miru, 1916-1917. ”Atentat” na regenta Aleksandra . . Solunski režim se odlučuje za proces 6. glava: PRIPREMA PROCESA Optužbe: ”Prezidijal” Ljubomira Jovanovića Patka Hapšenje vođa ”Crne ruke” Metodi solunskog režima Ministar unutrašnjih dela Ljubomir Jovanović Patak i ”zavera crnorukaca” Pretresi i saslušanja Solun i Krf, 1916-1917. Završetak priprema za proces 7. glava: PRAVNI OSNOV Niži vojni sud za oficire Optužnica od 15. marta 1917. 2. DEO: PROCES 8. glava: ISKAZI SEKRETARA ”CRNE RUKE“ . Reakcija okrivljenih na optužnicu i zahtev da im se omogući odbrana Pauk plete mrežu Niži vojni sud Iskaz pukovnika Vemića Iskazi pukovnika Lazića u istražnom postupku i na sudu 9. glava: „CRNA RUKA“ U INOSTRANSTVU: ISKAZI ČEDOMIRA POPOVIĆA I BOGDANA RADENKOVIĆA Kratak prikaz događaja u inostranstvu Svedočenje graničnog oficira Svedočenje teško bolesnog Radenkovića 10. glava: POVEZIVANjE VIŠIH SRPSKIH OFICIRA SA ZAVEROM ”CRNE RUKE“ Odbrana Milana Milovanovića Pilca Neoprezna prepiska generala Popovića 11. glava: DA LI JE `CRNA RUKA” POKUŠALA DA UBIJE PRESTOLONASLEDNIKA ALEKSANDRA Iznenađenje od 27. marta Navodni ubica: Rade Malobabić Saslušanja Malobabića i Veljanovića Malobabićevi konfuzni i protivurečni iskazi Komentari optuženih na Malobabićevo svedočenje Muhamed Mehmedbašić: navodni saučesnik 12. glava: PRKOSNI RATNI HEROJ BRANI ”CRNU RUKU 13. glava: MAJOR LjUBOMIR VULOVIĆ, UDARNA PESNICA ”CRNE RUKE”? Životni put Nasilno odvođenje u Bizertu (novembar 1916) Mišljenje kapetana Stojkovića o majoru Vuloviću Vulović na sudu 14. glava: PUKOVNIK APIS PRISTAJE DA JAVNO NE KAŽE SVE Apisova karijera Apis pristaje da ne govori o Sarajevu Apis o organizaciji ”Ujedinjenje ili smrt” Apis, Uredba o prvenstvu i ”puč” iz 1914. godine ”Zaverenički” sastanci na Krfu 1916. godine Apis i Malobabić Apis na sudu 15. glava: UGLAVNOM LAŽNI SVEDOCI O svedocima ”Atentat” od 29. avgusta Sud pokušava da pomogne svedocima ”Crna ruka”, bosanci i zavera protiv vlasti Nezir Hadžinalić: Pošten svedok? 16. glava:OPTUŽNICA I ODBRANA - ZAVRŠNICA Završna reč tužioca Vesovića Reč odbrane 3. DEO: PRESUDA I REAKCIJE 17. glava: PRESUDE I REAKCIJE U SRBIJI Presuda Nižeg vojnog suda od 23. maja 1917. Reakcije među Srbima na presudu Nižeg vojnog suda Viši vojni sud i reakcije na njegovu presudu u Srbiji Princ Đorđe i Jugoslovenski odbor mole za pomilovanje Srpske vlasti potvrđuju tri smrtne presude 18. glava: ČETIRI SRPSKA OFICIRA, RUSIJA I SOLUNSKI PROCES ”Crna ruka” protiv ”Bele ruke” u srpskim dobrovoljačkim odredima Februarska revolucija i Srbija Četiri oficira crnorukca optužuju solunski proces Ruska vlada i štampa traže pomilovanje za solunske osuđenike Rusko ogorčenje zbog pogubljenja 19. glava: ZAPADNI SAVEZNICI I SOLUNSKI PROCES General Saraj, solunski front i Srbija Francuski stavovi o procesu i presudama Britanski stavovi o procesu i izvršenju smrtne kazne 20. glava: ZAKLjUČAK Izvršenje smrtne presude i srpske reakcije Značaj i zaključak Skraćenice Bibliografija

U dobrom stanju, tvrd povez Autor - osoba Ristić, Marko Naslov Književna politika : članci i pamfleti / Marko Ristić Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1952 (Beograd : Jugoslovensko štamparsko preduzeće) Fizički opis 294 str. ; 21 cm Napomene Predgovor: str. 7-36 Registar. Predmetne odrednice Ristić, Marko, 1902-1984 SADRŽAJ PREDGOVOR OBJAVA POEZIJE KNJIŽEVNA POLITIKA 1 POVODOM PESNIŠTVA RADA DRAINCA (1928) 2 O LIRICI GUSTAVA KRKLECA (1928) 3 PESME RANKA MLADENOVIĆA (1928) 4 VATROMETI TODORA MANOJLOVIĆA (1928) 5 DVA CARSTVA (1928) 6 ROMAN SIBA MIIČIĆA (1929) 7 KRLEŽINI GLEMBAJEVI (1929) 8 POVODOM KRITIKA SVETISLAVA PETROVIĆA (1929) 9 SEOBE (I1929) 10 KROZ NOVIJU SRPSKU KNJIŽEVNOST (1929) 11 NA POČETKU NOVE „KNJIŽEVNE GODINE` (1929) 12 KA IZVORIMA POEZIJE (1929) 13 (KA IZVORIRNA POEZIJE) POEZIJA I PESNIŠTVO (1929) 14 (PREGLED ČASOPISA) PODATCI DUHOVNOG ŽIVOTA (1929) 15 O MODERNOM U POEZIJI (POVODOM NOVIH DRAINČEVIH PESAMA) (1930) 16 PREGLED ČASOPISA (1930) 17 JEDNA PLAKETA I JEDAN PLAKAT (1930) 13 PUTOPISI MILOŠA CRNJANSKOG (1930) 19 (EX CATHEDRA) STRUČNO SHVATANJE KNJIŽEVNOSTI (1930) 20 ODGOVOR G JEREMIJI ŽIVANOVICU (1930) 21 ODLOMAK O MODERNIZMU I O IRACIONALIZMU (1932) 22 (SADA I OVDE) PROTIV MODERNISTLCKE KNJIŽEVNOSTI (1932) 23 DR H C BOGDAN POPOVIĆ, SEDAMDESET GODINA MISLI (1934) 24 O MODERNOJ DECJOJ POEZIJI (POVODOM KNJIGE PODVIZI DRUŽINE „PET PETLIĆA”) (1934) 25 SRPSKI KNJIŽEVNI GLASNIK (UREĐUJE ODBOR) (1934) 26 „LEPA KNJIGA G PETROVIĆA OBILUJE JASNIM SUGESTIJAMA` (1934) 27 DRUŠTVO ZA SPASAVANJE EVROPSKE KULTURE (PAUL VALERY & CO) (1934) 28 „ZBIRKA NAJLEPŠIH PRIMERAKA POSLERATNE SRPSKOHRVATSKE LIRIKE” (1937) DELO I SMRT IVANA GORANA KOVAČIĆA (1945) NAPOMENA INDEX (REGISTAR I TUMAČ IMENA POMENUTIH U OVOJ KNJIZI)

Spisi kongregacije za propagandu vere u Rimu o Srbima 1622-1644 Marko Jačov Nova knjiga ! Istorijski izvori Vatikan Vatikanski arhiv Istorija Srba Unijaćenje Kutija9 Marko Jačov (Donje Ceranje, Benkovac 6. februar 1949 — 8. januar 2022) bio je srpski istoričar modernog i novovjekovnog razdoblja, jugoistočne i istočne Evrope, kao i jedan od najboih poznavalaca istorije Srba u Dalmaciji i susjednih oblasti. Školovanje i karijera Osnovnu školu je završio u Benkovcu, Beogradsku bogosloviju 1968, a na Bogoslovskom fakultetu Srpske Pravoslavne crkve u Beogradu je diplomirao 1972. godine. Magistrirao je na Katedri za opću istoriju novoga vijeka Beogradskog univerziteta 1975. na temu Venecija i Srbi u Dalmaciji do polovine XVIII vijeka, gdje je 1979.doktorirao sa temom Srbi u Dalmaciji u XVIII vijeku. U međuvremenu je bio predavač i profesor u Bogosloviji Sv. Arsenija Srijemca u Srijemskim Karlovcima, a od 1976. arhivista u Arhivu SANU. Radovan Samardžić mu je bio mentor na postdiplomskim studijama. Čitao je dokumente na italijanskom, latinskom i drugim romanskim jezicima. Studije nastavlja na Katoličkom univerzitetu u Luvenu i Institutu za evropsku istoriju u Majncu. Do sredine osamdesetih godina XX vijeka istraživao je u arhivima Venecije, Rima i Vatikana. Od 1985. radio je na Univerzitetu La Sapienca u Rimu, a kasnije na Univerzitetu u Lećeu. Od 1996. postaje član Poljske akademije umjetnosti iz Krakova. Naučni rad i djela Autor je nekoliko knjiga prvorazredne arhivske građe, u izdanju SPC. Dalmatinsko vladičanstvo je 1987. izdalo njegovu knjigu Venecija i Srbi u Dalmaciji u XVIII vijeku, srijemsko vladičanstvo je izdalo knjigu Srijem na prijelomu dva vijeka (XVII-XVIII) 1990, a Sveti Arhijerejski Sinod SPC iste godine objavljuje kapitalnu knjigu Srbi u mletačko-turskim ratovima u XVIII vijeku. Autor je desetina studija i članaka na srpskom, italijanskom, poljskom i drugim jezicima. Od zbornika arhivske građe, priređenih dokumenata iz Vatikanskog arhiva, ističu se Spisi Kongregacije za propagandu vjere o Srbima 1622.-1644. (Beograd, 1986), Spisi tajnog vatikanskog arhiva o Srbima, XVII-XVIII vijek (Beograd, 1983) i drugi, na italijanskom i poljskom jeziku. Za arhiviste su od značaja njegove studije Kratak istorijski pregled vatikanskih arhiva i njihov značaj za istoriju srpskog i drugih balkanskih naroda (Arhivist, god. 37., br. 1.-2., 1987) i Vatikanski izvori za istoriju Balkana XVI-XVIII vijeka (Arhivist, god. 32., br. 1.-2., 1982). Po pristupu izvorima, bio je nastavljač Nikodima Milaša, Alekse Ivića i Jovana Radonića.

Odlično očuvano. Autor - osoba Radojčić, Jovan, 1933-2013 = Radojčić, Jovan, 1933-2013 Naslov Srbi zapadno od Dunava i Drine : biografije. [Tom] 1, A-Z ; [Tom] 2, I-O ; [Tom] 3, P-Š / Jovan S. Radojčić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej, 2009 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 1272, 1162, 1379 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Borović, Tatjana = Borović, Tatjana Atlagić, Marko, 1949- = Atlagić, Marko, 1949- Deretić, Jovan, 1934-2002 = Deretić, Jovan, 1934-2002 Ivanić, Dušan, 1946- = Ivanić, Dušan, 1946- Krestić, Vasilije, 1932- = Krestić, Vasilije, 1932- Opačić, Petar, 1927- Ocić, Časlav, 1945- = Ocić, Časlav, 1945- ISBN 978-86-515-0315-6 ; 978-86-515-0316-3 ; 978-86-515-0317-0 (plast.) Napomene Tiraž 1.000 Uvodna riječ autora: str. 9-42 Bibliografija: str. 43-105. Str. 1373-1374: O autoru / Tatjana Borović Str. 1376-1379: Izvodi iz recenzija / Marko Atlagić, Jovan Deretić, Dušan Ivanić, Vasilije Krestić, Petar Opačić, Časlav Ocić. Geografski registar mjesta: str. 1333-1371. Predmetne odrednice Srbi -- Hrvatska -- Biografije Srbi -- Bosna i Hercegovina -- Biografije Srbi -- Slovenija -- Biografije Dunav Drina Rukopis sadrži biografije znamenitih ličnosti iz istorije Srba zapadno od Drine i Dunava svrstane po azbučnom redu i podeljene u tri toma. Pored edukativnog, informativnog i dokumentacionog značaja, rukopis poseduje i nacionalno-integrativnu vrednost, te ima za cilj da od zaborava otme i potomstvu sačuva sećanja na znamenite Srbe i njihova dela i ujedno potvrdi često osporavanu činjenicu da Srbi nisu slučajna niti usputna pojava na prostorima zapadno od Drine i Dunava, već istorijska konstanta i mnogovekovni prebivaoci sa jednakim pravom kao i drugi narodi sa navedenih prostora. Autor se i svojim prethodnim delima svrstao u znamenite srpske biografe i njegovo delo predstavlja koristan kulturni događaj od velikog nacionalnog značaja. Iz recenzija: „Na naš siromašan leksikografski prostor Radojčićev biografski leksikon dobro je došao i, donekle, popunio je jednu, stručnjacima dobro znanu, prazninu. Rezultat njegovog rada je impozantan. On je sabrao i napisao ogroman broj biografija znamenitih i po raznim osnovama istaknutih i zapaženih Srba, čija imena je trebalo otrgnuti od zaborava. Njegov višegodišnji rad urodio je željenim rezultatom. Ceneći ogroman intelektualni napor koji je uložio u sastavljanje ovog leksikona, njegovu naučnu, kulturnu i nacionalnu vrednost i potrebu, sa zadovoljstvom ga preporučujem za štampu“, Akademik Vasilije Krestić PODVIG JOVANA RADOJČIĆA (Jovan S. Radojčić, Biografije : Srbi zapadno od Dunava i Drine, I–III, Prometej, Novi Sad, str. 1272+1162+1379) Za delom koje bi prikazalo životne puteve i rezultate rada istaknutih Srba s područja Baranje, Zapadnog Srema, Slavonije, Korduna, Banije, Like, Dalmacije, Istre, Gorskog Kotara, Dubrovnika, Zagreba, Rijeke,… osećala se odavno potreba. Da tu potrebu – koja bi u normalnim prilikama bila prioritetni zadatak odgovarajućih institucija nacionalnog i državnog značaja – zadovolji poduhvatio se profesor Jovan Radojčić. On je petnaestak godina prikupljao napisane, po raznim knjigama, časopisima i novinama (danas najčešće teško dostupnim ili gotovo običnim čitaocima nedostupnim rasute životopise znamenitih Srba (oba „zakona”) iz najzapadnijih srpskih krajeva. Deo biografija on je na osnovu dostupne građe rekonstruisao, a deo je sâm napisao. Taj napor profesora Radojčića rezultirao je u leksikonu koji obuhvata oko 1300 imena ljudi koji su ostavili traga u kulturi, nauci, umetnosti, privredi, politici, veri, vojevanju za slobodu, sportu i drugim oblastima materijalnog i duhovnog života Srba tih krajeva, a neki od njih prevazišli su lokalne, regionalne i nacionalne okvire i postali evropska i svetska imena (Tesla, Milanković,…) u oblastima kojima su se bavili. Ta knjiga Jovana S. Radojčića pod naslovom Srbi : Srpska Krajina, Slavonija, Dalmacija, Hrvatska : Biografski leksikon (Beograd: Komerc sistem d. d., Matica Srba i iseljenika Srbije i Fond istine o Srbima) pojavila se 1994. godine. Danas, petnaest godina kasnije, novosadski Prometej objavljuje Radojčićeve kapitalne trotomne biografije Srba zapadno od Dunava i Drine. Pred nama je, dakle, novi podvig profesora Jovana Radojčića – posle pionirskogBiografskog leksikona iz 1994. – u višestruko obimnijim (preko 9.000 odrednica na ukupno – bogato ilustrovanih – 3813 strana) Biografijama on prikazuje životne sudbine i dela i istaknutih Srba i Srpkinja s one strane Dunava i Drine. Njihove biografije su živi dokaz jedinstva kulturnog i duhovnog prostora srpskog naroda. Iznoseći na svetlo dana malo poznate i gotovo nepoznate podatke o našim odličnicima iz minulih vremena, još više izvlačeći iz potpunog zaborava brojne ličnosti, a ukazujući i na neka potpuno nepoznata a zaslužna imena, profesor Radojčić nam upravo rekonstruiše mapu tog prostora. On se usredsredio na onaj deo tog prostora koji je u većoj meri nego ijedan drugi, sa srpske strane, bio žrtva nemara i nebrige, a s druge strane, predmet svojatanja i zatiranja. Stranicama ove dragocene knjige defiluje mnoštvo pojedinačnih energija, zdravih ambicija, raskošnih talenata, stvaralačkih genija, tragičnih žrtava i blistavih kreacija, koje se, posredno ili neposredno, suprotstavljaju zlim ništiteljima, ali i opštem besmislu, potvrđujući svoju vitalnost i svedočeći o neuništivosti duha. Neretko ovde lične sudbine stoje i kao simbol zajedničke sudbine… Na izvestan način to se može primeniti i na autora ove knjige: „Jovan Jovica S. Radojčić rođen je 2. I 1933. godine u Udbinji, Utinjska dolina, tada kotar Vojnić, na Kordunu. Osmo je od dvanaestoro djece … Stanka Radojčića i Danice, rođene Gaćeša. Osnovno obrazovanje stekao u zavičaju. Dva razreda gimnazije, pripravni učiteljske škole i Učiteljsku školu završio u Karlovcu (do 1952). Učiteljovao na Kordunu, najprije u Velikoj Crkvini (1952/53. šk. godina), i u Slavskom Polju (1954-1958), kod Vrginmosta (sada Gvozd), gdje je bio i upravnik osmogodišnje škole. Od tada kroz rad i rukovođenje u kulturno-prosvjetno-informativnim i službeničkim ustanovama, društvenim i društveno-političkim organizacijama, te volonterskim i profesionalnim obavljanjem lokalnih društvenih i političkih funkcija, više je prisutan u javnosti. Godine 1958. biran je za sekretara Opštinskog komiteta SK Vrginmost, na kojoj dužnosti je bio profesionalno sve do 1962, kada je redovno upisao Visoku školu političkih nauka u Beogradu i diplomirao 1966. godine. Sa ponovnog mandata sekretara Opštinskog komiteta SK Vrginmost 1967. nastupio na mjesto političkog radnika Kotarskog komiteta SKH Karlovac. Kao profesor radio od 1969. do 1974. godine u Gimnaziji „Dr Ivan Ribar“ (1969/70) i u Školskom centru metalske i elektro struke u Karlovcu. U isto vrijeme aktivan u DPO i član SKD „Prosvjeta“ i njegovog Pododbora „Dr Gajo Petrović“ u Karlovcu. Odlukom Skupštine opštine Karlovac 1974, imenovan za sekretara Sekretarijata društvenih službi opštine. Od 1976. direktor i glavni urednik regionalne Radne organizacije informativne djelatnosti Karlovački tjednik i Radio Karlovac (ROID). U periodu 1982-1990. radio u teritorijalnoj odbrani Zajednice opština Karlovac, u kojem vremenu je, s tog radnog mjesta, bio (1984/85) profesionalni predsjednik Predsjedništva Konferencije SKH 30 Karlovac, odnosno Karlovačko-kordunskog regiona. Osnivanjem Centra za idejno-teorijski rad u Karlovcu imenovan je 1985. za direktora toga centra, otkud je, nakon pobjede HDZ na izborima 1990. godine, prijevremeno penzionisan. Baveći se publicistikom i istraživanjem, svoje članke i radove objavljivao u Karlovačkom tjedniku, 36ilju (Karlovac), Jedinstvu (Priština), Zadužbini, Književnim novinama, Prosvetnom pregledu, Skadarliji, Politici, Borbi (sve Beograd). Pisao predgovore za neke knjige i drugo. Najznačajniji mu je rad … Biografski leksikon (1994). Od početka građanskog rata u Hrvatskoj 1991. Godine živi u Beogradu.“ (Tatjana Borović, Biografije…, tom III, str. 1374 i 1375). Profesor Radojčić je ovim svojim (životnim) delom duboko zaorao brazdu, ali tema je takva da posla ima još mnogo. Ona je krupan izazov za istraživače. Ova zamašna i korisna knjiga neka bude podsticaj da se na taj izazov i odgovori. Časlav Ocić Jovan Jovica S. Radojčić rođen je 2. 1. 1933. godine u Udbinji, Utinjska dolina, tada kotar Vojnić, na Kordunu. Osnovno obrazovanje stekao je u zavičaju. Dva razreda gimnazije, pripravni učiteljske škole i Učiteljsku školu završio u Karlovcu (do 1952). Učiteljovao na Kordunu, najpre u Velikoj Crkvini (1952/53. šk. godina), u Slavskom Polju (1954-1958), kod Vrginmosta (sada Gvozd), gde je bio i upravnik osmogodišnje škole. Od tada je kroz rad i rukovođenje u kulturno-prosvetno-informativnim i službeničkim ustanovama, društvenim i društveno-političkim organizacijama, te volonterskim i profesionalnim obavljanjem lokalnih društvenih i političkih funkcija, više prisutan u javnosti. Baveći se publicistikom i istraživanjem, svoje članke i radove objavljivao u Karlovačkom tjedniku, 36ilju (Karlovac), Jedinstvu (Priština), Zadužbini, Književnim novinama, Prosvetnom pregledu, Skadarliji, Politici, Borbi (sve Beograd). Pisao je predgovore za neke knjige i drugo. Najznačajniji mu je rad Biografski leksikon (1994). Od početka građanskog rata u Hrvatskoj 1991. godine živi u Beogradu. MG Ć (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Étienne de La Boétie Rasprava o dobrovoljnom ropstvu Ovaj esej, objavljen najpre na latinskom, a zatim i na francuskom, pleni zrelošću shvatanja pisca koji je umro u trideset četvrtoj godini života. Osnovna tema o kojoj se raspravlja je apsolutistička vlast, njena legitimnost i način na koji svaki pojedinac pada pod njen uticaj. Tu naizgled postoji nekakva prisila, autor kaže „Ne!“; takvo ropstvo nastaje dobrovoljno. On pleni svojom erudicijom iz koje crpi dokaze za svoju argumentaciju. Etienne de La Boetie (Sarlat, 1. novembra 1530 - Bordo, 18. avgusta 1563) je francuski pisac, političar i renesansni filozof. La Boetie živi u tri konteksta u javnoj svesti: kao jedan od sjajnih primera humanističkog prijateljstva - to se odnosi na Montaignea - i kao autor rane i oštre, a opet analitičke, antitiranske optužnice moderne evropske kulture i kao preteča tolerancije. Njegova porodica, njegove škole La Boetie je rođena 1. novembra 1530. godine u malom gradu blizu Perigueuk-a, u mestu Sarlat, na jugozapadu Francuske. [1] Tako desetogodišnje dete svoje duhovne sposobnosti otkriva u očaravanju grčko-rimske antike i klasične kulture uopšte, tim pre što je episkop Sarlata Nicolo Gaddi (plemenski srodnik Medičija) želeo neku vrstu „male Atine“. učiniti van grada. Izvan grada je možda studirao u Bordeauku, možda u Bourgesu [2] i u Orleansu, gde je studirao pravo i stekao diplomu. Posle Pariza, Orleans je bio najviši francuski univerzitet i jedan od najodličnijih u pravnom pogledu. Učiteljica joj je bila Anne du Bourg, [3] njen kolega Francois Hotman. [4] Stil idealan za Ciceron. Kada je dobio dozvolu 23. septembra 1553. godine, njegovo delo O dobrovoljnoj službi, napisano između 1548. i 1553. godine, godinama je tajno kružilo. Njegova politička karijera II. Sa Henrikovim prvim koncesijom, pre dvadeset i pete godine kupio je mesto odbornika u parlamentu Bordoa, a funkciju je mogao da preuzme 1. maja 1554. Dobre dve godine mlađi Montaigne imaće kolegu i prijatelja 1557. godine. Posle Pariza, Ruana, Tuluza (od 1462.), Bordo je četvrti parlament, a njegova ovlašćenja se protežu na celu provinciju Guienne. Pored sudskih funkcija, parlament je bio odgovoran da utvrdi „zakonitost“ kraljevskih naredbi, odnosno njihovu kompatibilnost sa lokalnim običajima. Ova posebna ustavna uloga već zanima Makijavelija, ali neće zaobići ni Monteskjeovu [5] pažnju. Jedan od direktnih razloga za povećanje političke uloge je latentni, a zatim otvoreni verski rat. Treba napomenuti da su se već 1550. godine pripadnici bilo kog reda mogli ovde prijavljivati za razne položaje. La Boetie je prvi put dobio političku ulogu 1560. godine kada je poslat na dvor da zastupa interese svojih kolega u Bordeauku. Tada se upoznate sa IKS. Charles i njegova majka Katalin Medici poznati su po pametnoj toleranciji sa svojim humanističkim kancelarom, humanistom Michelom de L`Hospitalom. U njegovo ime moraće da shvati potrebu za verskim strpljenjem sa bordanskim parlamentom, koji saoseća sa Gvisom, odnosno da predstavlja duh Kraljevskog dekreta od 30. januara 1561. godine, koji omogućava protestantima da ispovedaju svoju religiju. Takođe najavljuje da će se u Poissiju održati nacionalni savet i debata sa kardinalom Guiseom i Theodoreom de Bezeom. Još u septembru 1561. godine, zajedno sa kraljevskim guvernerom, pokušavao je da sprovede dekret i uguši nerede u provinciji Guienne. Napori na lokalnom ili nacionalnom nivou nisu praćeni uspehom. Tako bi, u stvari, još jedan dekret od 17. januara 1562. godine, inspirisan Mišelom de L`Hospitalom, trebalo da posluži za zaštitu fizičke bezbednosti protestanata. Verovatno povezano sa konsultacijama o predregulaciji je drugo važno političko delo La Boetie-a, Memoire sur la pacification des problems (Predlog za rešavanje sukoba). Lekcije iz gorkog iskustva sažete su u ovom tekstu: i sektaški fanatizam i državni teror štetni su. Idealno je za reformisanu nacionalnu katoličku crkvu sposobnu za pomirenje katolika i protestanata. Međutim, vojnici Guise [6] organizovali su masakr u Vasiju 1. marta 1562. godine, a građanski rat je nakon toga nezaustavljiv. La Boetie, koji je strpljiv, ali odan svom kralju, biće žrtva građanskog rata: on i njegovih jedanaest odbornika u Bordou pratit će vojni odred od 1.200 ljudi kako bi zaustavili protestante koji napreduju prema gradu, a kamp će mučiti kuga ili krvoluk. Montenjin dever pokušava da je dovede u Bordo; nekoliko kilometara od grada, umro je u naručju pisčevog prijatelja koji je stigao 18. avgusta 1563. godine...

Odlično Сићево је насељено место у градској општини Нишка Бања на подручју града Ниша у Нишавском округу. Према попису из 2002. у Сићеву је живело 1.007 становника (према попису из 1948. 1.361 становник). Сићево је виноградарско-воћарско и сточарско-ратарско сеоско насеље збијеног типа, на долинским странама у подножју Сврљишких планина, (300–460 нмв), (већи део на десној страни) Нишаве, десне притоке Јужне Мораве, поред магистралног пута и железничке пруге Ниш–Софија (или нишавско-маричке магистрале), 16 km источно од Ниша у почетном делу клисуре, која је по њему и добила назив: Сићевачка клисура. С леве стране нишавско-маричке магистрале налазе се викенд-насеља: Црвеница, Кутлеш, Мечи дол, Кулина, Шутевац, Кусача и Манастир Свете Богородице, који је познат и као манастир Сићево. Вредности овог објекта доприносе фреске из друге и треће деценије 17. века из радионице патријарха Пајсија, познате по неспретности у цртежу и рустичности у колориту. Као споменик културе од великог значаја манастир се налази под заштитом Републике Србије [1] .[2] Историја[уреди | уреди извор] По предању, Сићево је настало у 13. веку када је (Свети Сава 1234. на путу за Цариград „попио и благосиљао“ сеоско вино). Претпоставља се да је старо село временом расељено, а данашње Сићево настало је почетком 18. века од „збегова“. Постоји мишљење да су га формирали житељи села Сићева код Приштине или истоименог села код Клине после Сеобе Срба под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића (1690).[3] Значај Сићевачке клисуре за историју Сићева[уреди | уреди извор] Сићевачка клисура је од најранијих времена представљала једну од најважнијих спона између Европе са једне и Азије и Африке са друге стране одакле су у старим епохама долазили најважнији утицају и импулси за развоја друштвених културих и економских односа. Кроз Сићевачку клисуру су пролазили главни магистрални европски правци на Балкану, почев од тзв. „вија милитарис“ у периоду Рима и Византије, „цариградског друма“ у средњовековном периоду у доба Османлија до трансевропског ауто-пута Е75 и његове источне гране Е80 у 21. веку, који Сићевачку клисуру чине раскрсницом Европе са Малом Азијом и Црноморског подручја са Медитераном. [4] Зато се трагови материјалне културе на простору Сићевачке клисуре могу пратити од праисторије, преко Рима и Византије, до поствизантијског периода. Слабо насељена и без квалитетних путева, Клисура није много помињана за време Османске владавине. Са појавом хајдука она је постала њихово стециште, у новоформираним насељима, а са просецањем пруге с краја 19. века и пута у 20. веку и стециште бројних путописаца, историчара, уметника који су у њој оставили трагове савремене материјалне културе. Сићево у праисторији[уреди | уреди извор] Територија Балканског полуострва била је настањена од прадавних времена. Научници сматрају да су земље западне и средње Европе биле насељене већ у првом одсеку плеистоцена (дилувиј, ледено доба), а да се у областима Балканског полуострва човек појављује у периоду последње квартарне глацијације (Вирмска глацијација). У то доба хладне климе пре више од 40.000 година, вечити лед спуштао се до 1.500 метара надморске висине. То су потврдила и недавно завршена археолошка истраживања двају пећина — Велике и Мале Баланице (од 2006—2010), у околини насеља Сићево у Сићевачкој клисури.[5] Према тврдњама проф. др Душана Михаиловића, спроведена истраживања, на овом налазишту омогућила су прикупљање више хиљада алатки које је произвео прачовек-неандерталац који је живео на овом простору Србије у друштвеним заједницама од 10-15 чланова, од једне до три биолошке породице које су се углавном бавиле сакупљањем плодова и ловом.[6] Ова истраживања допуњена су и проналаском из дубљих, старијих слојева, пећине Мале Баланице, где је откривена вилица хоминида, још древније људске врсте, која је претходила неандерталцу. Што значи да су исту пећину, али у различита времена, настањивала два типа прачовека, највероватније пре више од 150.000 до 600.000 година.[а] Најновијим истраживањем Вилијама Ринка, из Канаде, утврђено је да је фосил вилице из Беланице стар најмање 397.000 година тј да је вероватно старији од 525.000 година, и да пронађена вилица представља најстарији источноевропски фосил средњоплеистоценских хоминида.[8] Оно што је можда и најинтересантније, ако би се утврдило будућим истраживањима, у једној од пећина у околини Сићева, онда би то могло значити да је у једном периоду неандерталски човек живео у практичној кохабитацији са савременим човеком на простору Сићевачке клисуре. На то упућује пронађен део доње виличне кости, за који се верује да је најстарији остатак, јако примитивног човека, који је живео у балканској котлини. Добијени датуми у досадашњим студијама померају границе у проучавању еволуције човека. Истраживања су показала да је Балкан представљао „капију Европе“ и био једно од три рефугијална подручја где су људи, биљке и животиње нашли уточиште током глацијала.[8] Положај и пространство[уреди | уреди извор] Сићево се налази у Региону јужне и источне Србије, поред магистралног правца Београд—Ниш—Софија—Истанбул (или нишавско-маричке магистрале). Удаљено 5 km од Нишке Бање, 17 km од Ниша и 260 km од Београда, оно је административно у саставу у градске општини Нишка Бања на подручју града Ниша у Нишавском округу Републике Србије. Сићево лежи на геотектонској граници кристаласте родопске масе и кречњачких планина источне Србије, и споју великих удолина Балканског полуострва, у подножју и на падинама планине Вишегрда, (808 m), и делу композитне Нишавске долине у завршном низводном делу Сићевачке клисуре. Атара насеља предиспонирана је главним нишавским раседом дуж којег су стваране потолине[б] Нишке и Белопаланачке котлине.[10] Раседним линијама и зонама одређен је правац усецања, дела Сићевачке клисуре у пределу Сићева, најпре језерским отоком, касније, наслеђеном долином Нишаве. За постанак и данашњи изглед рељефа од великог значаја су и најмлађа убирања, насталих као последица, „најмлађих тектонских процеса током којих се Нишава усецала, а околни планински венци издизали, и тиме омеђили асцендентну долину Нишаве“. Атар насеље Сићево почиње западно од насеља Просек где се завршавају огранци Сврљишких планина и Суве планине, и одатле се правцем запад—исток протеже 8,4 километара, лучно све до западне границе Островичке котлине. На југу граничи се Куновичком површи а на северу планином Вишеград. На основу рељефа Сићавачка клисуре и њене проходности (узводно од Ниша према Белој Паланци) атар села Сићево може се поделити у два међусобно повезана географска дела (која припадају клисурастом делу Сићевачке клисуре); Први део, Кусача Поглед на средишњи део Сићевачке клисуре - Кусача у пределу села Сићево Први део насеља Сићево у Сићевачкој клисури (познат под називом Кусача) дугачак је око 5,4 km и пружа се од насеља Просек (бетонски мост на Нишави) до бетонске бране електричне централе на Нишави код насеља Сићева. На јужној страни клисуре, јужно од леве обале Нишаве, земљиште је већим делом стрмо, и прелази у окомите стене, које клисуру ограђују са југа и истока. Кусача (771 m) је пошумљена храстовом, липовом и грабовом шумом. У централном делу Кусаче (на простору „Петрова ливада“) налази се манастирски комплекс Манастира Свете Богородице‎ окружен ливадама, и виноградима иза којих је густа шума. У том делу се налази кућа у којој је живео Владимир Милетић, знаменити одликовани југословенски обавештајни официр, у улици која данас носи његово име.[11] Северна страна је слична јужној. У нижи пределима делимично је пошумљена, а делом и под виноградима, с том разликом што је, у однос на јужну страну, у вишим пределима претежно гола и непошумљена, брдо Јечава (596 m). Од 1970. године па надаље, овај део клисуре је прерастао у велико викенд насеље са преко 300 викенд кућа, занатских и угоститељских објеката. На месту спајања првог и другог дела клисуре, где из уског корита Нишава прелази у шире, у подножју насеља Сићево, Нишава је преграђена браном 1922. године, која део воде скреће у канал који је потом левом обале Нишаве, 2 км низводно води до турбина хидроцентрале, изграђене 1931.[12] Положај Сићева у Сићевачкој клисури Други део, Селиште Други део насеља Сићево у Сићевачке клисуре почиње од бране хидроцентрале на Нишави, у рејону „Селишта“ и простире се узводно до „Бањице“ у атару насеља Островица, на улазу у Островичку котлину. Дугачак је 3 км и пошумљен ретким растињем. Са леве стране Нишаве, под нагибом од 75-80°, до висине од 300 m уздиже се кањон или брдо Коњарник, преко којег воде једино козје стазе. Десна обала клисуре (предео „Драчје“) такође је каменита и стрма, али нешто блажег нагиба. Преко овог земљишта, сем железничке пруге и међународног пута који иду поред Нишаве, нема других стаза ни путева. Обе стране овог дела Клисуре представљају дивну панораму. Атар села Сићево може се поделити, на основу рељефа Сићавачка клисуре у две међусобно повезана дела; Кусача (лево) и Селиште (десно) Климатске одлике[уреди | уреди извор] Данашњи климатски услови у Сићеву, као и на простору Сићевачке клисуре имају одлике умерено–континенталне климе.[13] Температурни режим као мера топлотних услова, на подручју Сићева првенствено је условљен Сунчевом радијацијом, његовим географским положајем и рељефом Сићевачке клисуре. Окружење високим планинским масивима, чине насеље заштићено од наглих продора и смена ваздушних маса, што утиче на мања температурна колебања и мању количину падавина у овом подручју. Просечна годишња температура ваздуха је око 10 °C, а разлика средњих годишњих температура је мања од 1 °C.[14][15] Сићево се одликује уједначеним годишњим током температуре, при чему су максималне вредности у јулу, а минималне у јануару. Дневне температурне амплитуде су веће за 6–8 °C од истих у Нишкој котлини. Јутра су током лета хладнија за 2–4 °C, чему доприноси и хладна вода Нишаве. Просечне годишње температуре у Сићеву су сличне Нишкој, Пиротској и Белопаланачкој котлини у летњим месецима, док су у зимским бар за један степен више у односу на Нишку котлину, где су зимски месеци увек хладнији, а летњи топлији.[13][15] Средње темературе годишњих доба у Сићевачкој клисури (1950—2009) Годишње доба Зима Пролеће Лето Јесен Средња температура 1,53 °C 11,87 °C 21,37 °C 12,07 °C Најхладнији месец је јануар са просечном темперетуром од -0,6 °C. Најтоплији месец је јул са температурама које варирају од 20 °C до 22 °C.[15] Мала амплитуда средње месечне температуре сврстава Сићевачку клисуру и њену околину у најтоплија подручја Србије. Такође она је у просеку топлија од других клисура у Србији, јер се њене стеновите осојне стране интензивно загревају у току дана. Јесени су топлије од пролећа.[16] У Сићеву дувају; северни ветрови (Кошава), северозападни, „Сићевац“, „Југо“ и други;[13][17] Назив ветра Карактеристике Кошава Северни ветар (северњак, „свињоморац“), који се јавља из североисточног правца. Нема велику честину и дува знатном јачином у хладнијој половини године. Сићевац То је ветар који дува кроз Сићевачку клисуру и најснажнији је ветар у овој области. Често је олујног карактера. Југо Топао и веома неповољан ветар за пољопривредне усеве и стоку. Он исушује тло, усеве и воће, тако да се биљке под његовим утицајем „спаруше“, а стока мршави и гине. Северозападни ветар То је најучесталији ветар на простору клисуре, који дува брзином од 1,5 m/sec до 2,9 m/sec. Облачност у Сићеву доносе западни ветрови, док сви остали ветрови углавном узрокују ведро време. Највећа облачност је током зиме, а максимум достиже током месеца децембра када је 7,8 десетина неба покривено облацима. Смањење облачности почиње са првим пролећним месецима и траје до септембра.[17] Облачност у Сићевачку клисуру и Сићево доносе западни ветрови, док сви остали ветрови углавном узрокују ведро време. Највећа облачност је током зиме, а максимум достиже током месеца децембра када је 7,8 десетина неба покривено облацима. Иако подручје Сићева карактерише мала количина падавина, од 551 до 586,8 mm атмосферских талога годишње, она због своје целокупне заклоњености има већу релативну влажност од свог окружења. Зато су у насељу ублажена и дејства мразева, ветрова и суша, а магла се јавља чешће и траје дуже. Изражена јутарња роса честа је појава због повећане релативне влажности ваздуха. Најкишовитији месеци су мај и октобар (тада дувају влажни западни ветрови), док су септембар и фебруар са најмање кише (под утицајем сувих хладних ветрова). Око 68% падавина излучи се у току вегетационог периода.[13] Овај режим се, нажалост, у условима глобалне промене климе на Земљи мења и у Сићевачкој клисури, „тако што у току летњих месеци, када је највећа температура има и највећег одсуства падавина (тзв. аридни месеци). У првих десет година 21. века, по неписаном правилу, падавина нема у летњим месецима или су толико краткотрајне, да то веома подсећа на одлике Јадранског приморја.“[18] Данас су у односу на снеговите године, као у већем делу Србије, и на овом простору чешће године кад снег изостане.[19] Такве је и прва деценија 21. века, када су зиме са врло мало снега, највероватније због глобалних климатских промена на земљиној кугли.[20] Пре почетка савремених климатских промена у Сићевачкој клисури, снежни покривач је често достизао значајну висину да су возови остајали завејавани на железничкој прузи (педесетих година 20. века). Зато су парне локомотиве за зимске услове рада биле снабдевене специјалним раоницима. Тада су многа насеља месецима била одсечена од Ниша или Беле Паланке. Једна од таквих зима била је 1875, када је снег који је нападао 10. новембра, био дубок 142 cm и одржао се чак до 2. априла.[21] Климатски фактори на коридору ауто-пута E-80, деоница Просек —Бела Паланка (у рејону Сићевачке клисуре)[22] Метереолошке станице Средња годишња температура ваздуха Просечна вредност средњих годишњих падавина (mm) Средњи датум првих снежних падавина Средњи датум последњих снежних падавина Просечна годишња облачност (n/10) Трајање сунчаног времена (%) Средња вредност годишњег ваздушног притиска (mb) Ниш (Бела Паланка) 12 °C (11 °C) 586,8 16.12. 1.3. (16.3.) 5,5 55 1019—1020 Инфраструктура привреда, култура и спорт[уреди | уреди извор] Сићево обједињује три „мале“: Горњу, Средњу и Доњу и викенд-насеља: Црвеница, Кутлеш, Мечји дол, Кулина и Шутевац, а код манастира Св. Богородице викенд-насеље Кусача. Површина атара, где на месту Горелица расте ендемска биљка жалфија, (по којој је међу пчеларима и љубитељима лековитог биља познат овај крај), износи 2.179 ha. Електрично осветљење село је добило 1925, телефонске везе почетком осамдесетих година 20. века, а водом се снабдева преко сеоског водовода, са извора Врело. Пре ослобођења од Турака ту није било праве школе. Као и другде и у Сићеву би општински писар окупио око себе децу и у општинској судници их учио читању и писању, за шта је био од родитеља плаћан.[23] Сићево сада има (осморазредну) основну школу која је почела са радом 1882. године, (школске 2000/2001. школа је имала 88 ученика). Урбархитектура Сићева Вински подрум с почетка 20. века са помоћном зградом и лођом Сићево, је пример збијеног брдског насеља под Чуком Вишеград Кућа с почетка 20. века, са тремом и винским подрумом . Поред сеоске православна црква Светог пророка Илије подигнуте 1800. (реновиране 1990) и месне камцеларије, село има стари (изграђен 1934) и нови задружни дом (изгређен 1948/49), Земљорадничку виноградарску задругу „Сићево“, спомен чесму борцима палим у Првом и Другом светском рату, здравствену станицу, апотеку, пошту, мотел „Сићево“ и железничку станицу. „Познато је по виноградарству које је било развијено и за време турске владавине. Виноделско-воћарско удружење основано је 1895. Винарски подруми су до 1878. грађени у виноградима, потом у насељу, а 1931, када је почела са радом ХЕ „Сићево“, купљен је Винарски подрум за потребе задруге, поред кога је 1937/38 изграђен нови. Производња грожђа, вина, ракије и шљиве тржишног је карактера.“ У новије време Сићево је познато и по културним и спортским манифестацијама: Ликовна колонија „Сићево“ — најстарија у земљи основане 1905), Књижевна колонија „Сићево“ — једине на Балкану, основане 1991) Светски параглајдинг куп „Дани жалфије“, као манифестација општине Нишка Бања Графичка радионица Сићево, основана 2005. године Демографија[уреди | уреди извор] Расположива историјска грађа, и други извори, указују на вишевековну насељеност Сићевачке клисуре претежно српским становништвом.[24] Праћење континуитета стариначког становништва, које већином датира из средњовековног периода, у великој мери је отежано због променљивости и наглашене нестабилности овог простора под дејством многобројних и разноврсних историјско-географских прилика–ратна разарања праћена исељавањем становништва и каснијим обнављањем насеља, постојање привремених насеља („збегова”), читлучење појединих насеља итд.[25] Прерасподеле становништва је основна одлика развоја насеља Сићево;[24] насељавање (досељавање) или пресељавањем из слабије развијених села у економски значајнија насеља, демографско пражњење насеља и расељавање појединих околних села.[24] У насељу Сићево живи 667 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 45,8 година (44,7 код мушкараца и 46,9 код жена). У насељу има 256 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,01. Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа примећен је пад у броју становника. Због природних лепота Сићевачке клисуре у Сићеву је задњих 40 година изграђено једно од највећих викенд насеља у околини Ниша.

Миодраг Дамјановић (Алексинац, 16. јануар 1893 — Хановер, 4. август 1956) је био генералштабни бригадни генерал у војсци Краљевине Југославије, шеф кабинета председника владе Милана Недића, командант Српског добровољачког корпуса и заменик командата у Југословенској војсци у Отаџбини током Другог светског рата. Након рата био је командант Југословенске војске ван отаџбине током боравка у савезничким логорима. Биографија Рођен у Алексинцу 16. јануара 1893. године. Основну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу. Ступио 1909. године у нижу школу војне академије у Београду, са 42. класом. Отишао је као наредник-питомац у рат против Турске 1912. године у састав Шумадијске дивизије, а 1. децембра исте године унапређен у чин потпоручника. У рат против Бугарске 1913. године улази као водник Шумадијског артиљеријског пука, а 1. октобра исте године је унапређен у чин поручника. Ушао у Први светски рат као капетан II класе. Крајем 1915. године повлачи се са војском, кроз Албанију. Са Крфа пребачен у Солун. Од тада па до Септембарске офанзиве 1918. године командовао је артиљеријом брдских топова у саставу Шумадијске дивизије. Дана 1. септембра 1918. године унапређен је у чин капетана I класе. По свршетку рата служио је у артиљерији, а 1922. године је ступио у Вишу школу Војне академије, коју завршава одлично 1924. године. 1926. године преведен је у ђенералштабну струку и распоређен за начелника штаба Шумадијске дивизије. У чин мајора унапређен на Видовдан 1920. године, а 1. октобра 1924. године у чин потпуковника. Године 1928. на стажу у Француској. Затим је био на положајима начелника штаба Команде ваздухопловства. У чин пуковника унапређен је 1929. године, а 1. априла 1930. године одређен за војног изасланика у Мађарској. Затим: 1932. године начелник штаба Савске дивизије, командант ваздухопловног пука, в.д. начелника штаба Команде ваздухопловства, а од 1935. начелник штаба исте команде. У чин бригадног генерала унапређен 1. децембра 1937. године. У току 1938. године постао је начелник штаба III армијске области а Други светски рат затекао га је на положају начелника штаба III групе армија. По капитулацији КЈВ у априлу 1941. године пао је у немачко заробљеништво.[1] У разним логорима био до почетка маја 1944. године, када се по молби генерала Милана Недића вратио у земљу и постао шеф кабинета Недићеве владе, уместо Милоша Масаловића, кога су четници Драже Михаиловића убили 8. марта 1944.[2] Са тог места је помагао покрет генерала Михаиловића. Ипак, тешка ситуација по окупаторе и квислинге у пролеће 1944. је довела до обједињавања четничких и квислиншких снага у покушају заустављања партизанске офанзиве у јужној и југозападној Србији. Дамјановић је заједно са Драгим Јовановићем пратио Недића на састанку који је овај имао са Михаиловићем у селу Ражана код Косјерића у августу 1944.[3] Иако је на састанку у Прањанима 6. септембар договорено обједињавање свих националистичких снага против партизана, до ње није дошло. Српски добровољачки корпус је одбио да се стави под Дамјановићеву команду, а и Немци су планирали да га пребаце у Словенију како не би био уништен у борби против партизана и Црвене армије. На Недићеву сугестију, 6. октобра 1944. године немачки заповедник Србије Ханс Фелбер је пренео команду над Српском државном стражом на Дамјановића.[4] На дан 6. октобра, Дамјановић је отишао у штаб Команде Србије ЈвуО.[тражи се извор] СДС, сада преименован у Српски ударни корпус, се пробијао заједно са четницима и немачком групом армија Е кроз Санџак и источну Босну. Дамјановић је одатле отишао у Врховну команду ЈВуО у Босни. Михаиловић га је одредио за свог помоћника 18. децембра 1944. Пoшто је Михаиловић прихватио план Димитрија Љотића о обједињавању његових снага у Босни са четницима Момчила Ђујића и Доброслава Јевђевића и љотићевцима који су се раније повyкли у Словенију, Михаиловић је марта 1945. године поставио Дамјановића за команданта националних снага у Словенији и начелника штаба истакнутог дела Врховне команде ЈВуО. Дамјановић је из Босне стигао у Постојну 26. марта заједно са потпуковником Љубом Јовановићем Патком и потпуковником Синишом Оцокољићем.[3] Четници и љотићевци су се борили под именом Шумадијска дивизија. Заједно са Словеначким домобранством били су подређени вишем СС и полицијском вођи Одилу Глобочнику и требало је да се боре под немачком командом против партизана у Јулијској крајини.[5] Међутим, план борбе никада није реализован услед капитулације Немачког pajxa и ове снаге су делом завршиле у Аустрији, и последично блајбуршком масакру, или су у мањем броју пребегле у Италију и предале се савезницима. Код трупа које су се предале савезницима у Аустрији поштован је договорени принцип да се трупе предају савезницима на фронту на коме су се бориле (тј. партизанима) док су одбегли у Италију углавном успели да емигрирају без последица. Емиграција Знак Удружења Бораца Краљевске Југословенске Војске „ДМ” На дан 1. маја 1945. године прешао са снагама ЈВуО у Италију, а у априлу 1947. године у Немачку, где је од Британаца био интерниран до маја 1948. године. Од 1948. године председник Удружења бораца Краљевске Југословенске Војске „Драгољуб Михаиловић` до своје смрти. Преминуо је 4. августа 1956. у клиници „Агнес Карл` у Хановеру. Сахрањен је свечано 8. августа 1956. на великом гробљу Зелхорст у Хановеру, испраћен од неколико стотина верних сабораца и осталих емигранта, који су засули његов гроб венцима и цвећем. Убрзо потом његови посмртни остаци пренесени су на гробље у Оснабрику. odlično očuvana kao nova

ZAPISI O GRADU SPLITU Bajamonti Julije TVRD POVEZ sa omotom,1975.god,SPLIT,Izdavač Nakladni zavod MARKO MARULIĆ,400.strana...ILUSTROVANA Julije Bajamonti (tal. Giulio Bajamonti) (Split, 4. kolovoza 1744. - Split, 12. prosinca 1800.), hrvatski liječnik, matematičar, književnik, sakupljač narodnih pjesama, skladatelj, glazbeni teoretičar, polihistor, filozof i enciklopedist. Životopis Obitelj i obrazovanje Julije Bajamonti rodio se u splitskoj građanskoj obitelji koja se doselila iz Poreča 1704. godine.[1] Osnovno obrazovanje stekao je u splitskom sjemeništu, nakon čega je studirao je medicinu u Padovi gdje stekao i doktorat, a po završetku studija radio je kao liječnik u Hvaru i Splitu.[2] Oženio se pučankom, zbog čega su ga se roditelji odrekli, pa je neko vrijeme živio i službovao u Kotoru. Imao je sina Emila i kćer Helenu. Nakon povratka iz Kotora djelovao je kao orguljaš i zborovođa u katedrali, a kasnije je nastavio liječničku praksu.[3] Bio je prijatelj Ruđera Boškovića i veoma cijenjen u Dubrovniku. Intelektualni rad Bio je veoma svestran znanstvenik, liberalnog usmjerenja (volterijanac), a zbog svojeg je kritičkog odnosa prema feudalnom društvu i konzervativnoj Crkvi, bio izložen kritikama šireg građanstva Splita.[4] Pisao je medicinske, povijesne, arheološke, etnološke, lingvističke, filozofske, prirodoznanstvene, nautičke, ekonomske i agronomske tekstove, a bavio se i fizikom, kemijom i astronomijom. Prikupljao je narodne pjesme i napjeve, kao i građu za povijest Dalmacije i Splita u 16. i 17. stoljeću, kao i za enciklopedijski i glazbeni rječnik. Napisao je oko 150 skladbi, među kojima se ističu simfonije Svečana glorija, Passio nelle domenica delle Palme, Rekvijem (napisao ga je za svog prijatelja Ruđera Boškovića) i oratorij La traslazione di San Doimo. Napisao je djelo o povijesti Splita te knjigu o kugi u Dalmaciji u kojoj je iznio čitav niz podataka o zdravstvenim prilikama u Dalmaciji u 18. stoljeću.[5] Bio je jedan od najistaknutijih članova splitske Gospodarske akademije. Nacionalni identitet U vrijeme pada Mletačke Republike 1797. godine zalagao se za pripojenje Dalmacije sjevernoj Hrvatskoj. Godine 1797. izlagao je u govoru da je Austrija nasljednica stare hrvatske države, a u vezi ujedinjenja sastajao se i s fra. Andrijom Dorotićem, najznačajnijim agitatorom za sjedinjenje s Hrvatskom. Smatrao se ilirskim (hrvatskim) domoljubom i iznimno se zanimao za hrvatski jezik, narodne običaje i predaju. Zanimljivosti Julije Bajamonti je bio Fortisov prijatelj i pratilac na putovanjima po Dalmaciji. Davao mu je dragocjene podatke o povijesti, običajima, narodnim vjerovanjima i životu stanovnika Dalmacije.[6] Djela Storia della citta di Spalato (Povijesni zapisi grada Splita; objavljeni 1975.) Bajamonti, Giulio (1786). Storia della peste que regnò in Dalmazia negli anni 1783-1784. Venezia: Vincenzio Formaleoni. Pristupljeno 2012-03-11. O moralu O čovjeku O gradskoj gluposti O nacionalnom ponosu Se al medico disconvenga la poesia e la musica, in: Nuovo giornale enciclopedico d’Italia (Venezia: Luglio, 1796.), 93-120 (hrvatski prijevod Liječnik i glazba, u: Julije Bajamonti, Zapisi o gradu Splitu (Split, 1975.), 309-321 Muzički rječnik (Ms., ca. 1788) Bajamonti, Giulio (1789). Elogio del Padre Ruggiero Giuseppe Boscovich. Ragusa. Bajamonti, Julije, hrvatski medicinski pisac, književnik, skladatelj i polihistor (Split, 24. VIII. 1744 – Split, 12. XII. 1800). Glazbeno usavršavanje završio je oko 1768. i od tada nosio naslov maestro (di musica). Studij medicine završio u Padovi, gdje je 1773. postigao doktorat. Osim medicinom, bavio se poviješću, arheologijom, matematikom, fizikom, kemijom, meteorologijom, lingvistikom, etnografijom, agronomijom i glazbom. Od 1772. do 1776. često putovao u Veneciju i Padovu, 1772. putovao je s Albertom Fortisom i Frederickom Herveyem po Dalmaciji, a oko 1780. odlazi u Bosnu, potom u Dubrovnik, Herceg Novi i Kotor, gdje je boravio 1781–82. Za haranja kuge 1783–84. nalazio se u Splitu. Na Hvaru je bio općinski liječnik i orguljaš (1786–90). Godine 1790. vratio se u Split, gdje je preuzeo službu glazbenoga ravnatelja, odn. orguljaša i zborovođe splitske katedrale. Liječnikom splitske općine imenovan je 1799. Pisao je pjesme, putopise te prevodio s latinskoga, grčkoga, engleskoga, francuskoga i hrvatskoga na talijanski jezik. U dvjema sačuvanim knjižicama ostavio je zapis o 2500 bibliografskih jedinica, među koje je uvrstio i 110 naslova hrvatskih autora. Aktivno sudjelovao u splitskome društvenom i javnome životu: napisao Povijest sv. Dujma, prvoga solinskog biskupa (Storia di San Doimo, primo vescovo di Salona, 1767); sudjelovao u osnivanju Splitskoga gospodarskog društva. Zastupao je ideje gospodarskoga napretka i socijalne jednakosti, no prigodom pada Mletačke Republike pristupio je konzervativnijoj struji, vjerujući kako bi Dalmacija bolje napredovala pod austrijskom upravom, zastupajući istodobno ujedinjenje Dalmacije s Hrvatskom. Zaokupljala ga je i filološka znanost; bavio se pitanjima čistoće hrvatskoga jezika te pristao uz odnjegovanu dubrovačku štokavštinu; proučavao bosančicu i staroslavenski jezik, pravio bilješke o hrvatskoj ortografiji, proučavao talijanizme u hrvatskom jeziku. Prikupljao je pučke pjesme i poslovice te se smatra da je prvi upoznao A. Fortisa s tekstom Asanaginice. Prema novijim istraživanjima (Igor Gostl), a na temelju novootkrivenoga rukopisnog priručnika za svladavanje osnova engleskoga jezika te nepoznate korespondencije na engleskome, Bajamonti pripada među pionire anglistike u Hrvata. U području historiografije ostavio nedovršeno djelo o povijesti Splita Povijesne uspomene grada Splita u Dalmaciji (Memorie della città di Spalato in Dalmazia), u kojem se služio djelima starijih kroničara. Ostavio vrlo vrijedno medicinsko djelo o kugi Povijest kuge u Dalmaciji 1783–1784 (Storia della peste che regnò in Dalmazia negli anni 1783–1784, 1786), koje je napisao na temelju svojeg iskustva u suzbijanju epidemije. Pokušao je sastaviti i enciklopedijski rječnik pa ga se zato može smatrati prvim našim enciklopedistom modernoga kova. Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... L1

Nikola Koljević: Stvaranje Republike Srpske, dnevnik 1993-1995, knjiga 2. Никола Кољевић: Стварање Републике Српске, дневник 1993-1995, књига 2. Izdavači: Službeni glasnik Republike Srbije i Službeni glasnik Republike Srpske. Biblioteka: Društvena misao. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 2008. Povez: tvrdi-karton, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 465 + 10 strana sa ilustracijama. Format: 24 x 17,5 cm. Ilustracije: karte u boji, skice stanja na terenu, faksimili, ... Knjiga je nova. Za potpuni izgled i sadržaj knjige pogledajte slike u prilogu. O knjizi: `Стварање Републике Српске: дневник : 1993–1995 је документарно дело објављено у две књиге српског политичара, универзитетског професора, доктора наука и теоретичара књижевности Николе Кољевића (1936–1997) 2008. године у издању Службеног гласника из Београда и Службеног гласника Републике Српске из Бања Луке. Књигу је приредила Милица Кољевић. О аутору: Никола Кољевић (Бања Лука, 9. јун 1936 — Београд, 25. јануар 1997) је био потпредсједник Републике Српске, српски члан Предсједништва СР Босне и Херцеговине и предсједник Политичког савјета Српске демократске странке (СДС). О књизи: Књига је објављена једанаест година од смрти аутора, мада су се делови књиге појавили и раније. Припремила ју је Милица Кољевић, ауторова супруга. Стварање Републике Српске: дневник : 1993-1995 представља дневничке белешке које је аутор писао по сећањима, документима и дневницима. Записима је обухваћен период од 27. јануара 1993. до 15. децембра 1995. године - тешког периода Републике Српске. Кољевић је кроз дневничке записе открио шта се све дешавало унутар цивилног и војног руководства Републике Српске. Говори о многим мировним преговорима и конференцијама, сукобима са Слободаном Милошевићем. Главни актери књиге, сем Милошевића су и Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић. Ту су и Сајрус Венс и Дејвид Овен. Сем дневничких записа књига садржи и бројне извештаје, саопштења, резолуције и одлуке органа и функционера УН, ЕУ, САД и РС, као и преписке челника и органа Републике Српске и представника међународне заједнице. На тај начин је аутор записе учинио документованим. Књига садржи предговор Обрада Кесића и Давида Бајндера, предговор Милице Кољевић, и поговор Добрице Ђосића чији је наслов О `Стварању Републике Српске` и њеном писцу. Садржи и препоруке за даље читање, индекс важних имена и догађаја. Посебан део књиге чине мапе где се рат одвијао у Босни и Херцеговини.` /извор Википедија/. Knjigu možete kupiti i u kompletu, prvi i drugi tom zajedno. Evo linka: https://www.kupindo.com/Istorija/75333661_Stvaranje-Republike-Srpske-1-2-Nikola-Koljevic-nove

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: priredio Miloš Ković Žanr: Istorija Pismo: Ćirilica Broj strana: 800 Povez: Tvrd Format: 24 x 16 cm U raspravama o uzrocima i povodima Prvog svetskog rata, stare teze o krivici Srbije za ovo svetsko krvoproliće, nekada negovane samo u zemljama koje su rat izgubile, sve su prisutnije u svetskoj akademskoj javnosti. Nameće se, zato, potreba da srpski stručnjaci iz različitih naučnih oblasti još jednom, iz današnje perspektive, na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, razmisle o nizu pitanja koja postavlja istorija Srba i Evrope u sudbonosnoj 1914. godini. Srpska nauka je, međutim, vreme od 1903. do 1914. odavno nazvala `zlatnim dobom` srpske kulture i politike. Ta ocena odnosi se kako na Srbiju, tako i na Srbe koji su tada živeli na teritorijama Crne Gore, Habsburške Monarhije, Osmanskog carstva, pa čak i na one u rasejanju, u dalekim SAD. Bilo je to doba Milana Rakića, Jovana Dučića, Vladislava Petkovića Disa, Sime Pandurovića, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Slobodana Jovanovića, Stojana Novakovića, Milutina Milankovića, Mihajla Pupina, Nikole Tesle, Jovana Cvijića, Branislava Petronijevića, Nadežde Petrović, Koste Miličevića, Uroša Predića, Stevana Stojanovića Mokranjca, Živojina Mišića, Radomira Putnika, Stepe Stepanovića, Petra Bojovića, kralja Petra I Karađorđevića, Nikole Pašića, Milovana Milovanovića, Ljubomira Stojanovića. Ko su bili ovi ljudi i kako današnje vreme vidi njihova dela? Ko su zaista bili Gavrilo Princip i Dragutin Dimitrijević Apis? U šta su verovale tadašnje srpske političke elite, ali i „obični ljudi“? Šta su za njih značile ideje nacije, demokratije i ljudskih prava? Kakav je bio stvarni uticaj krune, stranaka, oficira, seljačke većine na politički život zemlje? Ko su zaista bili ti seljaci-vojnici, koji su dobili epske bitke na Kumanovu, Bitolju, Bregalnici, Ceru, Kolubari, Solunskom frontu? Šta je bila „Mlada Bosna“? Kakvo je mesto Aneksione krize, Balkanskih ratova, Sarajevskog atentata u srpskoj i svetskoj istoriji toga doba? U trotomnom kritičkom rečniku Srbi 1903-1914 na ova i mnoga druga pitanja svoje odgovore nudi niz vodećih srpskih istoričara, istoričara književnosti, istoričara umetnosti, filozofa, sociologa, antropologa, arheologa, muzikologa. Forma eseja posvećenim posebnim odrednicama omogućava savremenom čitaocu da jednoj velikoj i složenoj temi pristupi na svoj način, polazeći od pojmova i činjenica koje smatra najvažnijim, redosledom i putem koji sam odabere. Miloš Ković (Šabac, 1969) srpski je istoričar i univerzitetski profesor. Završio je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu[1] 1995, gde je i magistrirao 2003. godine. sa temom Zapadnoevropske političke ideje u `Srpskom književnom glasniku` 1901-1914. Doktorski rad na temu Bendžamin Dizraeli i balkanska politika Velike Britanije[2] odbranio je 2006. na matičnom fakultetu. Na Univerzitetu u Oksfordu boravio je na stručnom usavršavanju akademske 2004/2005 godine. Učestvovao je na međunarodnim konferencijama u Londonu, Firenci, Jeni, Sofiji, Beogradu.[3] Od 2000. predaje opštu istoriju novog veka na Filozofskom fakultetu, gde je prošao sva naučna zvanja.[2] Učesnik je nekoliko naučno-istraživačkih projekata u organizaciji Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, Filozofskog fakulteta i Balkanološkog instituta SANU.[3] Oblasti njegovih istraživanja su Međunarodni odnosi (kraj 18. - početak 20. veka) i Istorija političkih ideja (kraj 18 - početak 20. veka)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušan J. Popović (Surduk, kod Stare Pazove, 28. mart 1894 — Belegiš, kod Stare Pazove, 28. april 1965) bio je prvi istorijski sociolog u Srbiji. [1] Biografija Dušan se školovao u rodnom Surduku i Sremskim Karlovcima.[2] Kao gimnazijalac koristio je stipendiju iz Zadužbine Atanasije Bale.[3] Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Beču. Dplomirao je i doktorirao u Zagrebu (1919), pa radio izvesno vreme kao predavač na Trgovačkoj akademiji u Novom Sadu. Zatim je dve godine bio na svojevrsnoj specijalizaciji iz sociologije u Parizu, Briselu i Londonu. Bio je profesor na Katedri istorijskih nauka, Filozofskog fakulteta u Beogradu[4] (asistent Istorijskog seminara 1921-1926, docent 1926, vanredni profesor 1930, redovni profesor 1935-1941). Uređivao je `Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu` tokom njegovog izlaženja (1928-1940). Bavio se istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji 17-19. veka, kao i prošlošću Beograda. Javlja se i kao urednik zbornika: `Vojvodina I i II`,[5] Novi Sad 1939-1940. godine. Njegova knjiga i brojni napisi i javna predavanja na temu Cincari, izazvali su otpor i negodovanja u delu naučne javnosti.[6] Smatrali su njegovi neistomišljenici da je preterivao i preuveličavao broj i ulogu bogatih Cincara na srpsko građanskog društvo. Sa Popovićem je započeo u novinama polemiku Dragiša Lapčević; Lapčević je čak autor brošure `Cincarstvo u Srbiji - Beogradu i srbijanskim gradovima`. Penzionisan je Popović kao profesor Univerziteta u Beogradu 1945. godine. Posvetio je Beogradu svoju poslednju knjigu `Beograd kroz vekove`, objavljenu 1964. godine. Između dva svetska rata na Katedri istorijskih nauka uveo predavanja iz istorijske sociologije, budući da je izabaran za docenta s tim «da na Filozofskom fakultetu predaje istoriju Srba na sociološkoj osnovi». Nastojao je da istorijsku građu izlaže prema sociološkim načelima. Objašnjavao političke sukobe u Kraljevini Jugoslaviji različitim kulturno-istorijskim korenima srpske i hrvatske elite.

Knjiga o MIROSLAVLJEVOM JEVANĐELJU КЊИГА О МИРОСЛАВЉЕВОМ ЈЕВАНЂЕЉУ Од првог снимка једног листа Мирослављевог јеванђеља, који је 1874. направио и описао Стојан Новаковић, траје научно бављење овим драгоценим спомеником српске средњовековне културе. О Јеванђељу, писаном и сликаном у другој половини 12. века, писали су током једног и по столећа највећи научници, међу којима: С. Новаковић, Љ. Стојановић, С. М. Куљбакин, Л. Мирковић, С. Радојчић, Д. Богдановић, Ј. Максимовић и др. Приступали су му ликовно-историјски, аналитички, документарно узбудљиво. Велика повест о великом делу украшена је многим илустрацијама, од којих је 60 у колору. Избор Иван Стевовић Библиотека: 113. Коло СКЗ Страна: 328 Година издања: 2021 --------------------------------- САДРЖАЈ Стојан Новаковић, Лист Јеванђеља Мирослављева (1874) 5 Љубомир Стојановић, Мирослављево јеванђеље (одломак, 1893) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Пера П. Ђорђевић, Мирослављево јеванђеље (1896) . . . 17 Љубомир Стојановић, Предговор (1897) . . . . . . . . . . . . . 23 Божидар С. Николајевић, О минијатурама Мирослав- љевог јеванђеља (1906) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 Степан М. Куљбакин, Палеографска и језичка испити- вања о Мирослављевом јеванђељу (одломци, 1925) 39 Лазар Мирковић, Мирослављево јеванђеље (1950) . . . . 63 Светозар Радојчић, Репродукције у црном (1950) . . . . . 161 Ђорђе Сп. Радојичић, Бурна прошлост Мирослављевог јеванђеља (1957) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171 Ђорђе Сп. Радојичић, Богомили и Мирослављево јеван- ђеље (1967) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 Димитрије Богдановић, Споменик (одломак, 1980) . . . 187 Војислав Ј. Ђурић, Преокрет у уметности Немањиног доба (1981) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191 Бранка Скакић-Симатовић, Неке истине о чувању Ми- рослављевог јеванђеља за време Другог светског рата (1981) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197 326 Књига о Мирослављевом јеванђељу Јованка Максимовић, Студије о Мирослављевом јеванђељу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205 1. О западњачком карактеру минијатура (1964) . . . 205 2. Жван Батиста, Марија Магдалена (1970) . . . . . . 242 3. Ликови јеванђелиста у Мирослављевом јеван- ђељу (1972) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 257 4. Византијски елементи у иницијалима Миро- слављевог јеванђеља (1975) . . . . . . . . . . . . . . . . . 280 Никола Родић – Гордана Јовановић, Уз критичко изда- ње Мирослављевог јеванђеља (одломак, 1986) . . . . 297 Извори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 321 Knjiga je NOVA..... -------------------------------- Knjiga je NOVA..... -------------------------------- D2

Istrajavanje Gorazdevca Priredili Blagoje Radunovic, Milijanko Portic, Ljubomir Grujic Udruzenje `Zavicaj`, Gorazdevac, ogranak u Beogradu, 2006. Mek povez, 169 strana, ilustrovano. Istorija Gorazdevca i tog dela Metohije. Goraždevac (alb. Gorazhdec) je naseljeno mesto u Srbiji, u opštini Peć. Administrativno pripada Kosovu i Metohiji, odnosno Pećkom upravnom okrugu. Prema popisu iz 2011. godine bilo je 570 stanovnika.[a] Geografija Goraždevac je najveće srpsko selo u Metohiji. U naselju se nalazi i sedište SO Peć i Pećkog okruga izmešteno posle rata u pokrajini 1999. godine. Do 1999. godine postojala je i tekstilna fabrika kao projekat fabrike u Peći „ KOPEKS“, ali je od 2000. do 2008. godine služila kao baza mirovnoj misiji NATO-a na Kosmetu KFOR-u. Ali od 2008. ostala je pusta kada su se vojnici KFOR-a premestili u najveću bazu u Pećkom okrugu u Belom Polju. U selu sada se nalazi Dom zdravlja u kome se nalazi medicinsko osoblje: doktor opšte prakse, zubar, laborant i nekoliko medicinskih sestara. Nalazi se i Dom kulture, OŠ „Janko Jovićević“, Gimnazija „Sveti Sava“ (izmeštena iz Peći), Ekonomsko-trgovinska škola „Mileva Vuković“ (izmeštena iz Peći), Elektro-tehnička škola i Mašinska Škola (takođe izmeštene iz Peći), Pošta (pod upravom privremenih vlasti iz Prištine), policijska stanica (u kojoj se nalaze policajci KPS). Istorija Goraždevac se prvi put pominje u povelji kralja Stefana Prvovenčanog izdatoj oko 1220. godine manastiru Žiči. Po turskom popisu iz 1485. godine zabeleženo je da u selu ima 28 srpskih kuća, među kojima i dom srpskog popa. Selo je više puta bilo napadano od strane Albanaca, ali uvek bezuspešno. Sve do 13. avgusta 2003. godine kada su ubili dvoje, a ranili četvoro dece dok su se kupala na improvizovanoj plaži reke Bistrice.[1] Počinioci zločina nisu pronađeni.[2] Napadi na Goraždevac su bili i 7. decembra 2015.[3] U selu postoje nekoliko izvora pijaće vode, spomenik stradalima u ratu na Kosovu, i deci kojoj je presečena mladost na Bistrici. Stanovništvo Prema popisu iz 1981. godine mesto je bilo većinski naseljeno Srbima. Nakon rata 1999. godine većina Srba nije napuštala Goraždevac. Etnički sastav prema popisu iz 1981.[4]‍ Srbi 1.038 72,1% Crnogorci 124 8,6% Albanci 113 7,8% Romi 65 4,5% Muslimani 60 4,2% Jugosloveni 38 2,6% Ukupno: 1.440 Etnički sastav prema popisu iz 2011.[5]‍ Srbi 255 44,7% Albanci 148 25,9% Romi 80 14% Egipćani 59 10,3% Bošnjaci 26 4,6% Ukupno: 570 Broj stanovnika na popisima: Demografija[6] Godina Stanovnika 1948. 889 1953. 1.012 1961. 1.235 1971. 1.411 1981. 1.440 1991. 1.690 Kultura Crkva brvnara Svetog Jeremije U selu se nalazi najstarija crkva brvnara u Srbiji, podignuta u 16. veku. Posvećena je Sv. Jeremiji. Na ikonostasu su sačuvane dveri iz 16. veka, a u crkvi nekoliko ikona, knjiga i sveštenih sasuda. Godine 1926. u blizini stare crkve je sagrađena nova crkva, posvećena Pokrovu Sv. Bogorodice. Pokraj sela protiče Pećka Bistrica, rečica Birka, i takozvani „jaz“ u kome se svakog 14. maja okupa veći deo sela zbog običaja i dugovekovne tradicije, kako bi im zaštitnik sela sv. prorok Jeremija podario plodnu i zdravu godinu. Istog dana litije kruže selom pevajući pesme o postojbini svog naroda. U Goraždevcu od 2000. godine funkcioniše jedini srpski medij u Metohiji koji predstavlja centar okupljanja mladih i informiše srpsko stanovništvo. Zahvaljujući KOSMA mreži i ostalih medijskih partnera radio Goraždevac plasira informacije iz ovog kraja i u ostale delove Srbije i regiona. Sport FK Omladinac je osnovan 1966. Klub je funkcionisao sve do 1999, a nastavio je sa radom 2008. godine. Najveći uspesi kluba su šesnaestine kupa SFR Jugoslavije gde je izgubio od FK Borac Čačak rezultatom 2:1 utakmici u Goraždevcu i učešće u trećoj državnoj ligi. tags: kosovo, metohija, pec, enklava...

Beograd 2010. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 336 strana. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). Pokrenut tragičnim događajima koji su raspolutili grad njegovog detinjstva, autor se odvažio da na simboličan način vrati onu Kosovsku Mitrovicu koja se borila, rasla i bujala životom shodno rastinju uz Ibar, što joj je davalo posebnu privlačnost i pitominu. Stari most, kao njeno glavno obeležje sa mlinom i topolama bio je neprekidna inspiracija slikarima i fotografima koji su ih ovekovečili ne sluteći kakva ih sudbina očekuje. Danas je tu moderan most, koji naročito uveče neprirodno zrači fluorescentnim sjajem potpuno odudarajući od ambijenta kao da se time jasno stavlja do znanja da je tu sa prirodnim tokom stvari zauvek završeno. Taj novi most je metafora podele, razgraničenja nekada jedinstvenog prostora, žitelja i istorije. Dragan frtunić je shodno arheolozima rekonstruisao grad podno Zvečana u dugom vremenskom periodu podsećajući na ljude i događaje koji su uticali da postane, razvije se i jedno vreme bude najznačajniji na Kosovu i Metohiji. Polazeći, pre svega, od dokumenata koja je pronađena u arhivima, periodici, neposrednom svedočenju učesnika, i pokatkad legendama, on je nanovo oživeo jedan dinamičan kosmopolitski grad koji je težio napretku i izgradnji. Budući da grad čine ljudi, Frtunić je ne samo pobrojao one koji su ga podizali i unapređivali, već je sa pravim pripovedačkim umećem stvorio njihove portrete zasnovane na duhovitom i živopisnom skiciranju individualnih osobenosti ličnosti kakve su bili: prota Anđelko Nešić koji je zbog mudrosti i dobrote bio cenjen ne samo kod srpskog življa, već i kod muslimanskog, potom trgovac i dobrotvor Mijalče Nikolić čija je sudbina data u kroki potezima, iako je po dramatičnosti dostojna romana. Malo je onih koji znaju da je on u svojoj kući sačuvao arhivu Dvora kralja Petra Prvog koji ju je tu sklonio kad je sa vojskom krenuo put Albanije. Današnji žitelji severnog dela Mitrovice koja je osakaćena i sužena, pretrpana automobilima, kioscima i u kojoj se vodi grozničava borba za opstanak, naročito mlađe generacije, ne mogu ni pretpostaviti ko je sve pohodio ovaj grad u želji da ga upozna ili doprinese njegovom razvoju. Frtunić ukazuje na prisustvo ruskog konzula Grigorija Ščerbine koji je stradao zarad Srba. Sa mnogo nijansi opisuje boravak slavne engleske književnice Rebeke Vest i njenog pratioca pesnika Stanislava Vinavera, zatim Pavlimira Gligovića... Sadržaj: Umesto predgovora 1. Hram Svetog Save 2. Duhovnik i tribun 3. Patriota i graditelj 4. Prvi sekretar Partije 5. Solunski ratnik i humanista 6. Načelnik Okruga zvečanskog 7. Dolazak Rusa 8. Spisak Rusa nastanjenih u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu i Starom Trgu 9. Trepča — Mines — Limited 10. Uzlet stare čaršije 11. Muzičko-vokalni i likovni počeci 12. Rađanje sportskih društava 13. Humana društva 14. Poeta i novinar 15. Poseta engleske književnice 16. Poslednji carski kadet 17. Ni veće organizacije — ni više provala 18. Ratna i posleratna događanja 19. Narodne kuhinje za izbeglice 20. Poslednje pesme mitrovačkog poete 21. Priča o mladom pilotu 22. Bio je čovek 23. Tenor 24 „Kosmetski ris” 25. Fudbaler sa spomenicom 26. Poslednja obnova Prilozi: Literatura Kazivanja Recenzija

Opširni katastarski popis za oblast Hercegovinu iz 1585.1-2 godine -Ahmed S. Aličić Dokumenti Banja Luka 2016 483+ 560 str U Velikoj Sali Gazi Husrev-begove biblioteke 14.05.2014, u 18 sati održana je promocija ,,Opširnog katastarskog popisa za oblast Hercegovu iz 1585. godine“ koji je sa osmansko-turskog na bosanski jezik preveo i obradio Ahmed S. Aličić. Djelo je izašlo u izdanju Dobre knjige iz Sarajeva. Promotori ovog izdanja bili su dr. Edin Radušić, profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu i dr. Aladin Husić, naučni saradnik Orijentalnog instituta. Uz promotore, prisutnima se obratio i ministar kulture i sporta u Vladi Federacije Salmir Kaplan, kao i sam autor dr. Ahmed S. Aličić, a u ime izdavača direktor Izedin Šikalo. O naučnom dopirnosu u izučavanju historije osmanskog perioda i sistema govorio je dr. Edin Radušić. On se posebno osvrnuo na kritički pristup i kritički odnos dr. Ahmeda S. Aličića spram historografije ali i njegov pristup izučavanja historije kroz sistem kao polazište za razumijevanje povijesti naših krajeva. Premda se najznačajnija djela odnose na 19. stoljeće, dr. Ahmed S. Aličić podjednako se uspješno bavio i klasičnim razdobljem osmanske uprave. Osim mnogih studija koje se odnose na osmanski sistem i njegovu uspostavu u Bosni, taj period u znanstvenom doprinosu dr. Aličića poznatiji je po izdavanju osmanskih izvora, među koje spada i ovo najnovije izdanje. O samom katastarskom popisu, njegovom sadržaju i značaju za historijsku nauku govorio je dr. Aladin Husić. ,,Opširni katastarski popis za oblast Hercegovu iz 1585. godine“ izvorno pisan na osmansko-turskom jeziku, zaprema dva sveska. Prvi (Sveska I) volumena 483 stranice formata A 4, dok drugi tom (Sveska II) volumena je 565 stranica istoga formata. Ova dva toma popisa obuhvataju 27 nahija ili radi lakšeg razumijevanja mogli bi reći okruga. To znači da obuhvataju geografski prostor od Prijepolja na istoku, u današnjoj Srbiji, približno do linije Duvno-Imotski na zapadu, te prostor južno od vrhova Jahorine i Bjelašnice, gotovo do obale Jadranskoga mora. To podrazumijeva dokumentiranje svih gradskih i seoskih naselja na navedenom teritorijalnom okviru, sa svim fiskalnim obavezama stanovništva po osnovu agrarne proizvodnje te njihovom distribucijom vojničkoj klasi. Ovaj kao i drugi slični izvori imaju iznimno veliki značaj za neka važna historijska pitanja, poput agrarnih, konfesionalnih, društvenih, ekonomskih odnosa, a poseban značaj imaju sa stanovišta izučavanja pitanja širenja islama u našim krajevima i konfesionalnih prilika općenito. Za sva navedena pitanja izvor ima regionalni značaj. To dakle, nije samo izvor od značaja za Bosnu i Hercegovinu, nego i susjedne joj zemlje, Srbiju, Crnu Goru i Hrvatsku, makar se radilo i o graničnim dijelovima njihovog teritorija. Objavljivanje ovog izvora za prošlost područja koja su predmet ovog popisa znači nove pretpostavke za njeno izučavanje u svim navedenim aspektima. Stoga ovaj značajan prevodilački i obrađivački poduhvat predstavlja važan doprinos našoj osmanistici i historiografiji. L. 1

Dimitrije Ljotić: GOVORI I ČLANCI 1-6 Minhen 1. Dimitrije Ljotić: GOVORI I ČLANCI knjiga I sveska 1 - drugo izdanje, mek povez, 63strane, Minhen 1974. 2. Dimitrije Ljotić: GOVORI I ČLANCI sveska 2 - mek povez, 64strane, Minhen 1954. 3. Dimitrije Ljotić: GOVORI I ČLANCI knjiga I sveska 3 - mek povez, 62strane, Minhen 1954. 4. Dimitrije Ljotić: GOVORI I ČLANCI sveska 4 - mek povez, 64strane, Minhen 1971. 5. Dimitrije Ljotić: GOVORI I ČLANCI knjiga I sveska 5 mek povez, 48strana, Minhen 1974. 6. Dimitrije Ljotić: GOVORI I ČLANCI sveska 6 mek povez, 77strana, Minhen 1975. КРАТКА БИОГРАФИЈА ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА Димитрије В. Љотић рођен је 12. августа 1891. године у Београду од оца Владимира и мајке Љубице рођене Станојевић. Основну школу и гимназију учио је у Смедереву и у Солуну, где му је отац био конзул краљевине Србије. У Солуну је завршио гимназију, те се потом уписао на Правни факултет Београдског Универзитета. Дипломирао је у Београду 8. јула 1913. године. У јесен 1913. године одлази у Париз на постдипломске студије. Из Париза се вратио 1914. године пре почетка Првог светског рата. 1. септембра 1914. године позван је у војску. Учествовао је у борбама током 1914. и 1915. године. У зиму 1915. са српском војском се повлачио кроз Албанију. Учествовао је у пробоју Солунског фронта 1918. године. Приликом гоњења Немаца и Бугара, које је српска војска силовито терала из Србије, Димитрије В. Љотић био је рањен на Овчем Пољу. По завршетку рата 1919. године био је постављен за командира железничке станице у Бакру, у Далмацији. Ту се 16. априла 1920. године десио комунистички штрајк железничара. На делу пруге коју је осигуравао, Димитрије Љотић је сломио штрајк и завео ред. Демобилисан је као поручник 17. јуна 1920. године, те се ускоро оженио с девојком из Бакра, Ивком рођеном Мавринац. Венчали су се септембра месеца 1920. године у Смедереву где су засновали свој дом. Након венчања Димитрије Љотић је 22. септембра 1920. године положио адвокатски испит у Београду те је отворио своју адвокатуру у Смедереву, где се уједно бавио организовањем земљорадничких задруга, које је успео да обједини у Савез, чији је председник постао. Иако није желео да улази у партијски живот новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, очеви пријатељи су успели да га активирају у Радикалној странци, те је постао Председник омладинске организације радикала у Смедереву. Међутим, године 1926. напушта Радикалну странку као дисидент, те је 1927. године изашао на изборе са дисидентском листом Радикала, која је победила службену странку, али Димитрије Љотић није био изабран за посланика јер није имао потребан количник. После тога се увелико посветио задругарству. По жељи Краља Александар И Карадјордјевића, Димитрије Љотић је фебруара месеца 1931. године постављен за Министра Правде на ком положају је остао до септембра исте године. После погибије Краља Александра основао је 1934. године Југословенски народни покрет „ЗБОР“. Са покретом је излазио на изборе и 5. маја 1935. и 11. децембра 1938. године. После пуча 27, марта 1941. године Димитрије В. Љотић је постављен за команданта ВИ Пешадијског допунског пука с којим је ушао у Априлски рат. После велике трагедије у Смедереву 5. јуна 1941. године, Влада генерала Недића га је поставила за Изванредног комесара за обнову Смедерева, на ком је положају остао до повлачења у Словенију, где је 23. априла 1945. године погинуо у аутомобилској несрећи код Ајдовшчине. Имао је синове Владимира и Николу и кћерку Љубицу. Боривоје М. Карапанџић

MIRJANA PROŠIĆ-DVORNIĆ ODEVANJE U BEOGRADU U XIX I POČETKOM XX VEKA Izdavač - Stubovi kulture, Beograd Godina - 2006 576 strana 25 cm ISBN - 86-7979-194-6 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: 1 PREDGOVOR 2 UVOD A Definicija problema i teorijsko-metodološke osnove B Izvori i literatura a) Materijalni izvori b) Pisani izvori c) Likovni izvori d) Narativni izvori e) Usmeni izvori 3 BEOGRAD U XIX I POČETKOM XX VEKA A Politička istorija Srbije u XIX i početkom XX veka B Stvaranje nacionalne kulture 4 PRIVREDNI RAZVOJ SRBIJE I BEOGRADA A Opšti uslovi razvoja B Razvoj trgovine C Razvoj proizvodnih delatnosti a) Zanati b) Industrija 5 DRUŠTVENO-EKONOMSKA, DEMOGRAFSKA I ETNIČKA STRUKTURA BEOGRADA A Društvena diferencijacija B Hijerarhija zanimanja C Antagonizam vrednosnih orijentacija D Položaj žene D Konzervativna i napredna emancipacija E Epilog 6 TRANSFORMACIJA PROSTORNE STRUKTURE BEOGRADA A Orijentalno nasleđe i austrijski uticaji B Beograd postaje srpski grad C Trijumf srpskog graditeljstva D Nove podele i simbolizacije prostora 7 DRUŠTVENI ŽIVOT A Okupljanja, druženja, proslave, zabave, odmor i rekreacija Beograđana u XIX i početkom XX veka B Nacionalna osećanja i godišnji verski praznici C Hotelske dvorane i kafane kao mesta zabave i kulturnih zbivanja D Pozorište E Gala večernje zabave i balovi F Aktivnosti i zabave pod vedrim nebom G Izleti i putovanja H Sport kao edukacija i rekreacija 8 SRPSKI GRAĐANSKI KOSTIM A Levantinski kostim B Vreme tranzicije i nacionalni kostim C Ženski srpski građanski kostim a) Idealtipski obrazac kostima b) Vreme nastanka, poreklo i stilske karakteristike kostima c) Nabavka i izrada delova kostima d) `Modna` faza,,fiksiranog“ kostima e) Simbolika kostima D Muški srpski građanski i nacionalni kostim a) Spontano transformisani kostim b) Pokušaj kreiranja nacionalnog kostima `odozgo` 9 MODA U XIX I POČETKOM XX VEKA A Opšte karakteristike B Ženska odeća a) Moda turnira (1870-1890) b) Moda zvonastih suknji i ,,S` linije (1890-1908) c) Moda velikih šešira i uskih suknji (1908-1914) C Muška odeća D Dečja odeća 10 TRŽIŠNA PONUDA - EKONOMSKI NIVO MODE A Proizvodnja odevnih artikala a) Izrada tkanina b) Krojači muškog odela c) Krojači ženskog odela d) Izrada donjeg rublja e) Krznarićurčije f) Proizvodnja obuće g) Izrada muških šešira h) Opremanje i izrada ženskih šešira i) Izrada veštačkog cveća j) Izrada i popravka kišobrana i suncobrana k) Izrada rukavica, čarapa, veza, pozamanterije, plisea 1) Uslužne delatnosti B Trgovina odevnim predmetima a) Razvoj tržišnog plasmana pomodnih artikala b) Specijalizovane radnje u Beogradu 1 Trgovine metražnom robom 2 Pomodno-galanterijske trgovine 3 Konfekcijske trgovine c) Rasprodaje i specijalne ponude 11 JEZIK MODE - MODNI ŽURNALI 12 POSLE SVEGA PRILOZI I Spisak datih dozvola za držanje zabava u 1897 godini II Društveni život i odevanje u Beogradu krajem XIX i početkom XX veka u književnim delima Popis ilustracija Popis tabela Skraćenice Izvori Literatura Beleška o autorki `U ovoj knjizi, iza koje stoji autorkino višedecenijsko istraživanje društvene, političke, kulturne i modne istorije Beograda i Srbije, prate se promene u svakodnevnom i javnom životu Beograda od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata. Autorka studiozno pokazuje kako se iznutra menjao život Beograda, kako je grad postepeno sticao svoju unutrašnju dinamiku i spoljnu fizionomiju, ali i kako je od turskog pograničnog grada sporo, ali uporno postajao evropski grad u kome se susreće mnoštvo kultura, jezika i uticaja.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Rudi Dutschke i Manfred Wilke SOVJETSKI SAVEZ SOLŽENJICIN i ZAPADNA LJEVICA Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica, Rudi Dučke Rudi Dutschke i Manfred Wilke , Globus Zagreb 1983. Tvrd povez, zaštitni omot, 390 strana. Alfred Vili Rudolf Dučke (nem. Alfred Willi Rudolf Dutschke; Šenefeld, 7. mart 1940 — Orhus, 24. decembar 1979) je bio nemački sociolog, koji je bio jedna od najznačajnijih ličnosti studentskog pokreta u kasnim šezdesetim godinama 20. veka u Saveznoj Republici Nemačkoj.[1] Rudi Dučke Rudi.jpg Rudi Dučke Puno ime Alfred Vili Rudolf Dučke Datum rođenja 7. mart 1940. Mesto rođenja Šenefeld Nemačka Datum smrti 24. decembar 1979. (39 god.) Mesto smrti Orhus Danska Biografija Uredi Dučke je rođen u Šenefeldu u blizini Berlina na teritoriji Nemačke Demokratske Republike kao sin poštanskog službenika. Pohađao je gimnaziju i postao član omladinske organizacije FDJ a kasnije se javno prijavio kao pacifista i iz tih razloga nije bio primljen na studij sporta. Često je posećivao Zapadni Berlin i pre izgradnje berlinskog zida u njemu se nastanio. U Zapadnom Berlinu je studirao sociologiju, etnologiju, filozofiju i istoriju i 1973. godine diplomirao. 1962. godine je osnovao radikalnu grupu „Subverzivna akcija“ sa kojom je stupio u Socijalistički studentski savez i kasnije postao njihov funkcioner. Organizovao je proteste protiv rata u Vijetnamu i protiv koalicije SPS- CDU. Kada se proširila kampanja protiv studentskih pokreta 11. aprila 1968. izvršen je atentat na Dučkea. Dučke je atentat preživeo ali sa težom ozledom mozga i morao je da se na kraju ponovo učiti da govori.[2] Kasnije je živeo u Danskoj i radio kao docent na fakultetu. Umro je od posledica atentata 24. decembra 1979. godine. Delo (na nemačkom) Uredi Rudi Dutschke: Jeder hat sein Leben ganz zu leben - Die Tagebücher 1963-1979 (Hrsg. v. Gretchen Dutschke), Kiepenheuer & Witsch, Köln 2003 Rudi Dutschke: Mein langer Marsch. Reden, Schriften und Tagebücher aus zwanzig Jahren (Hrsg. von Gretchen Dutschke-Klotz, Helmut Gollwitzer und Jürgen Miermeister), Rowohlt 1980 Rudi Dutschke: Aufrecht gehen - Eine fragmentarische Autobiographie, Olle und Wolter, Berlin 1981 Rudi Dutschke: Lieber Genosse Bloch… - Briefe Rudi Dutschkes an Karola und Ernst Bloch (Hrsg. v. Karola Bloch und Welf Schröter), Talheimer Verlag 1988 Rudi Dutschke: Versuch, Lenin auf die Füße zu stellen. Über den halbasiatischen und den westeuropäischen Weg zum Sozialismus, Wagenbach, Berlin 1984 Uwe Bergmann/Rudi Dutschke/Wolfgang Lefèvre/Bernd Rabehl: Rebellion der Studenten oder die neue Opposition. Eine Analyse, Rowohlt, Reinbek b. Hamburg, 1968. Frank Böckelmann/Herbert Nagel (Hrsg.): Subversive Aktion. Der Sinn der Organisation ist ihr Scheitern, Verlag Neue Kritik, Frankfurt/Main 1976. Autor - osoba Dučke, Rudi, 1940-1979 = Dučke, Rudi, 1940-1979 Vilke, Manfred Naslov Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica / Rudi Dutschke, Manfred Wilke ; uz suradnju Reinharda Crusiusa ; prilozi J.-M. Chauviera ... [et al.] ; [preveo Drago Djumić] Jedinstveni naslov Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke. hrvatski jezik Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1983 Fizički opis 389 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kruzius, Rajnhard Hauver, J. M. Djumić, Drago Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke / Rudi Dutschke, Manfred Wilke, Reinhard Crusius Autori: str. 376-378 Registar. Predmetne odrednice Solženjicin, Aleksandar Isajevič, 1918- Komunizam – Zbornici Evrokomunizam – Socijalizam Levica Arhipelag gulag nemacka sssr

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miodrag Blizanac Veljko Djuric Misina Patrijarh srpski Gavrilo V (po rođenju Đorđe Dožić; Donja Morača, 17. maj 1881 – Beograd, 7. maj 1950) je bio 41. patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Vodio je srpsku crkvu u u razdoblju Drugog svetskog rata. Đorđe Dožić je rođen 17. maja 1881. godine u Vrujcima, u Donjoj Morači u blizini manastira Morače. Osnovnu školu je završio u manastiru Morači, a potom školovanje nastavio u Beogradu. Bio je jedno vreme iskušenik u manastiru Lipovcu kod Aleksinca, a zatim u manastiru Sićevo. Zamonašio se 26. februara 1900. u manastiru Sićevo kod Niša, sutradan ga je episkop niški Nikanor Ružičić rukopoložio u čin jerođakona, a posle sedam dana u čin jeromonaha. Godine 1905. upisao je Bogoslovski fakultet Atinskog univerziteta, kao državni pitomac Srbije. Diplomirao je 1909, a nešto kasnije i doktorirao na ovom fakultetu. Posle toga postavljen je za sekretara srpskog manastira Hilandara u Svetoj gori, odatle odlazi na mesto srpskog predstavnika u Carigradskoj patrijaršiji. Tu je izbran za mitropolita raško-prizrenskog 1. decembra 1911. godine. Posle završetka Balkanskih ratova, preimenovan je u mitropolita i arhiepiskopa pećkog. Za vreme Prvog svetskog rata bio je interniran u Cegled, u Mađarskoj gde je oboleo, pa je 1918. kao bolesnik vraćen u Ulcinj, gde ostaje do oslobođenja pod austrijskom stražom. Bio je na čelu grupe od 18 poslanika crnogorskog parlamenta koja je u novembru 1918. odnela u Beograd svoju odluku o ujedinjenju sa Srbijom. Posle smrti mitropolita crnogorsko-primorskog Mitrofana (Bana), izabran je za novog mitropolita crnogorsko-primorskog 17. novembra 1920. godine. Na ovom položaju ostao je do izbora za patrijarha srpskog 21. februara 1938. (po starom 8. februar). Predvodio je delegaciju Srpske pravoslavne crkve na Konferenciji u Carigradu 1923, koja je bila posvećena reformi kalendara. Na ovoj konferenciji sa srpske strane je učestvovao i Milutin Milanković kao astronom da im pomogne oko prevazilaženja problema vezanog za kalendar i dužinu trajanja godine. Na patrijaršijskom tronu nasledio je patrijarha Varnavu 1938. godine. Vojni puč 27. marta Glavni članak: Vojni puč 27. marta 1941. Bio je žestok protivnik potpisivanja Trojnog pakta i tražio je jugoslovenskoj vladi da ga ne potpisuje. Srpski patrijarh Gavrilo i episkopi SPC su činili sve što su mogli da bi onemogućili potpisivanje Pakta sa silama Osovine.[1] Djelatnost patrijarha dr Gavrila Dožića bila je prvih mjeseci 1941. dobrim dijelom usmjerena na politički teren, Patrijaršiju su redovno posjećivali političke ličnosti iz opozicije.[2] No, trojni pakt je ipak potpisan, ali je ubrzo srušen Vojni pučem od 27. marta 1941. Istog dana kada je izvrešen puč, Sveti arhijerejski sabor SPC je već bio na okupu. Otvarajući vanredno zasedanje Sabora patrijarh Gavrilo je blagoslovio državni udar rečima: Noćašnji akt spasao je čast našeg naroda i države, pa zbog toga i mi možemo samo blagosloviti ovo delo.[3] 27. marta 1941. patrijarh je više puta izlazio na prozor Patrijaršije i držao govore mnogobrojnim demonstrantima.[2] Nacionalno ushićenje doveo je do tačke ključanja Dožićev govor na beogradskom radiju, prepun kosovske simbolike, koji su prenosile i stanice Zagreb i Ljubljana, poručujući da je na saboru Srpska pravoslavna crkva jednoglasno podržala vojni puč kao opredeljenje za `carstvo nebesko`: Pred našu naciju u ove dana sudba je ponovo bila postavila pitanje kome će se privoleti carstvu. Jutros u zoru na to pitanje dat je odgovor. Privoleli smo se carstvu Nebeskom, to jest carstvu Božje istine i pravde, narodne sloge i slobode... Ako je živeti, da živimo u svetinji i slobodi, ako je mreti, da umremo za svetinju i slobodu kao i mnogo miliona proslavljenih predaka naših.[2] – patrijarh Gavrilo Patrijarh Gavrilo je 28. marta 1941. u patrijaršiji dočekao pučistu generala Simovića i tom prilikom je rekao da puč nije samo delo vojnika već `celokupnog srpskog naroda i nas svih koji smo se za to angažovali`.[4] On je tom prilikom ocenio da je 27. mart jedan od najvažnijih datuma u srpskoj istoriji i da je ravan Vidovdanu: Vidovdan 1389. godine, Vidovdan 1914. godine i 27. mart 1941. godine su isti no suštini i motivima. Sva tri ova velika datuma vode carstvu Nebeskome, tj. putem prošlosti, oličenim u duhu viteštva.[4] Drugi svetski rat Glavni članak: Srpska pravoslavna crkva u Drugom svetskom ratu Početkom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941, Patrijarh se prvo sklonio u manastir Rakovicu, a iste noći između 6. i 7. aprila otputovao u manastir Žiču (jer je prevladalo mišljenje da treba da sledi Kraljevsku Vladu) a odatle u manastir Ostrog gde su ga nemačke vojne vlasti uhapsile 25. aprila 1941. godine.[5] Na Ostrogu je uhapšen kao „glavni ratni zločinac, krivac i huškač za ulazak Jugoslavije u rat protivu sila Osovine“.[6] Iz Ostroga su ga doveli u Beograd, gde je jedno vreme bio zatvoren u zatvoru Okružnog suda. Potom su ga premestili u manastir Rakovicu, a zatim u manastir Vojlovicu, gde je zajedno sa episkopom žičkim Nikolajem bio zatočen. Za vreme svog zatočeništva u Vojlovici dvojica srpskih crkvenih velikodostojnika odolevala su pritiscima da sarađuju s Nemcima. Oni su uporno odbijali da potpišu javni proglas protiv Tita i partizana, kao i da učestvuju u stvaranju pro-nacističke vlade nacionalnog spasa.[7] Polovinom septembra 1944. kada su nemačke trupe počele da se povlače iz Srbije pred naletima Crvene armije, Velimirović i Dožić su prebačeni prvo u Austriju, a potom u Nemačku, u koncentracioni logor Dahau, gde su držani kao posebni zatvorenici (Ehrenhäftling) u delu za visoke oficire i sveštenstvo.[8] ’Počasni zarobljenici’ su imali poseban smeštaj i hranili se kao nemački oficiri, vrata ćelija u kojima su boravili zaključavana, a imali su i slobodan pristup zasebnom dvorištu u logoru.[7] Pored toga, bilo im dozvoljeno da nose svešteničke mantije i nije im brijana glava.[7] U crkvenoj literaturi se naglašava da su oni u logoru Dahau ‘doživeli sve strahote ovog pakla na zemlji’ i pretrpeli ‘stradanje i patnje’. U Dahauu ostaju tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju. Izgleda da je puštanje Velimirovića i Dožića iz logora Dahau bilo je deo pogodbe Ljotića i Nedića s visokim nemačkim funkcionerom u okupiranoj Srbiji Hermanom Nojbaherom.[7] Iz Nemačke putuju zajedno sa Milanom Nedićem i nemačkim generalom Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde su se Nemci nadali kako će iskoristiti njihov autoritet među izbeglim Srbima u borbi protiv partizana. Krajem aprila 1945. patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj su preko Momčila Đujića stupili u kontakt sa Dimitrijem Ljotićem, tražeći da se sastanu sa njim. Dimitrije Ljotić je krenuo prema njima ali je poginuo 23. aprila 1945. kod Ajdovščine u Sloveniji bežeći od Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Patrijarh Gavrilo i biskup Nikolaj su potom, zajedno sa drugima koji su bežali ispred partizana, prešli u Austriju. Završetak rata patrijarh Gavrilo Dožić i episkop Nikolaj Velimirović su dočekali, zajedno sa premijerom srpske kolaboracionističke vlade Milanom Nedićem, nemačkim generalom Hermanom Nojbaherom, četnicima, ljotićevcima i kolaboracionistima, u austrijskom gradiću Kitzbühel, gdje su bile smještene vlade čije su zemlje Nijemci okupirali. Tu su se sreli sa zapadnim saveznicima 8. maja 1945. kada je Kitzbühel zauzela američka 36. pešadijska divizija. Odatle su otišli u Englesku, nakon čega su se razdvojili - patrijarh se vraća u novu Jugoslaviju, a Nikolaj odlazi u Ameriku, te je u domovini smatran saradnikom fašista i izdajnikom.[7] Posleratni period Glavni članak: Srpska pravoslavna crkva u SFRJ Po završetku rata, Patrijarh Gavrilo se zbog nove vlasti ne vraća odmah u zemlju, nego tek nakon pregovora. Arhijerejski Sinod je 14. jula 1945. godine preko Ministarstva unutrašnjih poslova DFJ uputilo pismo patrijrhu u kome ga moli da se što pre vrati u otadžbinu.[9] 10. avgusta patrijarha je iz Rima stigao u Prag, te moli da mu se pošalje neko ko će ga dopratiti u Beograd. Patrijarh Gavrilo je stigao iz Praga avionom u Beograd u pratnji protojereja Ive Kaluđerovića dana 14. novembra 1946. godine. Odmah po dolasku preuzeo je sve dužnosti i sazvao vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, da bi se razmotrila novonastala situacija.[9] Patrijarh Gavrilo je umro 7. maja 1950. u Beogradu. Sahranjen je u beogradskoj Sabornoj crkvi, u južnom delu hrama, u neposrednoj blizini kneza Miloša i kneza Mihaila Obrenovića. Posle njega patrijarh srpski je postao Vikentije (Prodanov)....

David Tasic- Lesevi s Golog Prvo dokumentarno kazivanje o Golom otoku Emonica, Beograd/Ljubljanja, 1988. Mek povez, 103 strane, ilustrovano. U uglu prvih nekoliko listova mala mrlja od kafe, vidi se na slici. PRVO IZDANJE PRVOG SVEDOCANSTVA O GOLOM OTOKU! Dragutin Vajdić (28. oktobar 1919 — 23. avgust 1987) bio je profesor, umetnik i književnik. Biografija Rođen 28. oktobra 1919. godine u Vrdniku (Srem) u rudarskoj porodici (otac Čeh, majka Slovenka). Osnovnu, srednju muzičku i višu zanatsku školu završio u Beogradu. Radio je kao muzičar na lađi „Kraljica Marija”, trenirao boks kod Tome Stanisavljevića. Bio je sekretar URS-a, rasturao je značke No pasaran. Iz političkih razloga mobilisan i upućen u Tivat, sporečkao se s narednikom i osuđen je na tri godine strogog zatvora.[1] Zahvaljujući generalu Simonoviću, završio je školu za vojne obaveštajce u Nišu, specijalizirao za Albaniju gde je i dočekao 1941. godinu. Iz Berata je došao u Valonu, izveo dve veće divarzije i obreo se u Beogradu, gde su već bili Nemci. Uspostavio je vezu s francuskim vojnim atašeom Žontijem, a ovaj ga povezao s Kostom Pećancem koji ga je poslao u Štab Draže Mihailovića na Bukulju. Draža ga je odbio kao oficira, pa je Dragutin Vajdić u maju i junu 1941. godine sa svojih nekoliko boraca osnovao Narodnu vojsku, koja je razoružala žandare, palila opštinske arhive i pozivala seljake na borbu. Ova grupa se kasnije priključila Valjevskom partizanskom odredu. Pao je četnicima u ruke i to ga je moglo stajati glave da ga nije prepoznao Draža Mihailović. Godine 1943. kao iskusan vojnik, posle kapitulacije Italije, iz Bosne odlazi u Sloveniju. Borio se u Lici, na Kordunu, Baniji i zapadnoj Bosni, Slavoniji i Srbiji, više puta je ranjavan i uporno odbijao da postane član KPJ, pa je rat i završio kao kapetan prve klase. Iz vojne službe je demobilisan 1948. godine, nakon čega je ispitivan i upućen na Goli otok na kome je ostao do 25. juna 1953. godine. Nakon izlaska iz zatvora, radio je kao nastavnik Opšte tehničkog obrazovanja u XI beogradskoj gimnaziji i drugim školama, a onda je otišao na rad u Francusku. Tamo se bavio umetničkom stolarijom intarzijom. Vratio se 1967. godine. Penzionisan je kao težak ratni invalid (70%).[1] Bio je oženjen našom pozorišnom glumicom Miroslavom Vajdić, rođ. Radović. Miroslavina matična kuća je bilo Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Godine 1972. dobili su ćerku Nedu Vajdić koja se kasnije zajedno sa majkom izborila za priznavanje očevih autorskih prava nad delom Gažen dijamant.[1] Odlikovanja Dragutin Vajdić je nosilac Ordena za hrabrost i Ordena zasluge za narod sa srebrnim vencem. Spomenicu nije dobio,jer ju je tražio posle povratka sa Golog otoka, s obrazloženjem da je zakasnio. Poznavao se sa De Golom.[1] David Tasić i Gažen dijamant Roman Gažen dijamant je registrovan 11.09.1984. godine u Jugoslovenskoj autorskoj agenciji u Beogradu. Dragutin Vajdić, pisao je ovaj roman godinama, stalno pod stresom, iznova preživljavajući mučnih pet godina na Golom otoku. Kada je završio roman, bezuspešno je tražio dovoljno hrabru izdavačku kuću, koja bi ga objavila. Sve do 1987. godine i susreta sa tada studentom i honorarnim saradnikom Mladine Davidom Tasićem, kada je dogovoreno da se delovi romana objavljuju u nastavcima u Mladini, kako bi se ispitala reakcija javnog mnenja i eventualno štampala knjiga.[2]Prvi nastavak je izašao jula 1987. godine, a drugi je objavljen mesec dana kasnije, Dragutin Vajdić nije ni dočekao nastavak, jer je preminuo. Nastavci su i dalje izlazili u Mladini. Od brošure Goli otok nastaje knjiga Leševi sa Golog (na srpskom), koju David Tasić, uz veliku medijsku pompu, javno promoviše u beogradskom SKC-u kao autor, marta 1988. godine.[2] Kulturni događaj, međutim, pretvara se u neprijatan duel sa prijateljima pokojnog Vajdića koji Tasića javno optužuju da je prisvojio rukopis mrtvog čoveka i pod svojim imenom objavio memoare o Golom otoku. Roman čak nije ni prepričan, već su izvučena suštinska poglavlja, i u integralnoj i identičnoj verziji objavljena kao autorsko delo. Knjiga koja kao plagijat dospeva na Drugi opštinski sud u Beogradu, u Sloveniji postaje bestseler i prateći marketinški rekvizit ljubljanskog procesa. Od početnih 800 primeraka, kolporteri Mladine ne čuvenom Kulturnom mitingu u Ljubljani uspevaju da je prodaju u tiražu preko četiri hiljade, a sav prihod odlazi kao pomoć uhapšenom autoru. Bez ikakvog objašnjenja i poziva na sud, tužba je odbijena jula 1989. godine. Iste godine pokrenuta je nova parnica, ali u Ljubljani i konačno je dobijena posle dve godine, Vrhovni sud Slovenije 1991. godine potvrđuje da je autor knjige Dragutin Vajdić. a ne David Tasić, kome se određuje novčana kazna zbog zloupotrebe autorskog prava. Sudski spor oko knjige, kao i sama presuda nisu sprečili Tasića da oktobra 1990. godine štampa novo izdanje, sada u luksuznom povezu, dok se u ljubljanskom katalogu ``Svet knjige``, Leševi sa Golog reklamira kao jedan od najčitanijih romana krajem 1990. Lesevi sa Golog