Najniza cena ikada...za komplet od 3 knjige. SVAKA PREPORUKA! 3 knjige u tvrdom povezu svaka ima oko 350 strana. Lion Fojhtvanger – Josif Flavije – Jevrejski rat: Roman Josif Flavije pripada žanru istorijskog romana sa jasnim filosofskim porukama. To je raskošna slika Rimskog carstva iz prvog veka naše ere, kad je Rim pod trojicom Flavijevaca bio na vrhuncu svoje vojne i ekonomske moći. To je vreme vojnih operacija na istoku, planiranje novog “Aleksandrovog pohoda” i rušenja Jevrejske države. U središtu ovih zbivanja, koja su u romanu data sa apsolutnom činjeničnom tačnošću, nalazi se sudbina velikog jevrejskog pisca i istoričara Josifa Flavija. Josif dolazi u Rim, središte nastanjenog sveta; Rim, čijim ulicama odjekuju veseli kupleti Demetrijusa Libana, rimskog Jevrejina, najvećeg glumca epohe, ljubimca carice Popeje. Josif i Popeja; Demetrijus Liban pomaže Josifu da ostvari cilj svoga dolaska u Rim: oslobađanje trojice nevinih. Justus, Josifova tamna senka. Josif se vraća u Judeju. Ustanak “Osvetnika Izraela” i poraz Dvanaeste legije Cestijusa Gala. Rim uzvraća udarac. Maršal Vespazijan opseda grad Jotapat, kojim komanduje prvosveštenik Josif Ben Matijas… Lion Fojhtvanger – Josif Flavije – Sinovi: Vespazijan umire: “Čini mi se da postajem bog”. Titus stupa na rimski presto. Cela imperija čita Josifov “Jevrejski rat”. Titus naređuje da se Josifovo poprsje postavi u Hram mira, među grčke i rimske književne besmrtnike. Josifa slavi čitav poznati svet. Rasprava o uzrocima Jevrejskog rata. Josif, Justus i Johan iz Ginšale. Ili borba Jahvea i Jupitera ili cena španskog, italijanskog i jevrejskog vina? Lion Fojhtvanger – Josif Flavije – Obećana zemlja: Josif se bori za svog sina Paulusa. Ali njegova borba je uzaludna. Pod uticajem svoga učitelja, Grka Fineasa, i majke Dorion, Paulus se konačno odriče jevrejstva i svoga oca.On je Rimljanin a ne Jevrejin… … Ovoga Josifa koji je proučio mudrost spisa, mudrost doktora, Jelina i Rimljana, ali se uvek vraćao na konačni zaključak Koheleta, da je sve lažno, ali ipak nikad nije postupao po tome, onoga Josifa Ben Matijasa, sveštenika Prvog reda, svetski poznatog i slavnog istoričara Flavijusa Jozefusa, Jevrejina i rimskog građanina, nacionaliste i kosmopolite… “Onoga Josifa čije su lice i bela brada bili umrljani krvlju, prašinom, blatom i pljuvačkom, ali kome su sada pripadali ogolelo, požutelo pobrđe, kao i svetlo nebo. Planine, doline, daleko jezero, bistri vidik sa usamljenom grabljivicom postajali su samo njega radi i samo kao okvir njegovog bića. Cela je zemlja bila ispunjena sumrakom njegovog života, i on je postao jedno sa ovom zemljom. Zemlja ga je uzimala, a on ju je tražio. Tražio je svet , ali našao je samo svoju zemlju, jer je svet tražio prerano. Došao je dan. Nije to bio onaj dan o kome je sanjao, ali on je i njime bio zadovoljan…”

Izdavačka kuća Pravoslavna reč je objavila kapitalan izdavački projekat: Sabrana dela akademika Milorada Ekmečića u 15 knjiga. Predgovor za Sabrana dela je napisao akademik Vasilije Krestić. Uređivački odbor, sastavljen od najeminentnijih istoričara i naučnih radnika pažljivo je pregledao svu pisanu dokumentaciju akademika Ekmečića, klasifikovao je po celinama i od nje su nastale nove, važne istorijske knjige. Akademik Ekmečić je bio jedan od najvećih istoričara koje smo do sada imali, neumorni naučnik, posvećen sudbini svog naroda. Baveći se opštom i nacionalnom istorijom 19. i 20. veka osvetlio je, objasnio i neoborivo dokazao istorijske korene naše nacionalne sudbine. Sabrana dela Milorada Ekmečića sadrže svu pisanu zaostavštinu uvaženog akademika: 15 knjiga, 11000 stranica, 18 kilograma štampanog materijala. Komplet se sastoji od knjiga koje su ranije objavljivane ali u njemu se nalaze i do sada neobjavljeni akademičevi naučni spisi: Ratni ciljevi Srbije Ustanak u Bosni 1875-1878 Stvaranje Jugoslavije 1790-1918 /prva i druga knjiga/ Dugo kretanje između klanja i oranja Radovi iz istorije BiH 19. veka Ogledi iz istorije Srbi na istorijskom raskršću Revolucija 1848. i Balkan Dijalog prošlosti i sadašnjosti Raznoliki istorijski spisi /5 knjiga/ Blistavo je delo, u svetu cenjenog profesora opšte istorije, akademika Ekmečića. Posebno ga je odlikovalo to što je bio podjednako dobar poznavalac i nacionalne i opšte istorije te je znalački povezivao pojave i zbivanja iz naše nacionalne prošlosti sa dešavanjima iz opšte istorije Evrope i sveta. Akademik Krestić, pišući predgovor, naglašava da je Milorad Ekmečić umeo da iščita određene dokaze i da ih originalno tumači. Nikada u svojim tumačenjima nije zalutao u obilju faktografije, nije gubio iz vida glavnu istraživačku ideju, zlatnu nit istine za kojom je tragao. Nije izbegavao da iz prošlosti sagledava sadašnjost a iz sadašnjosti naslućuje budućnost. Jedna od ključnih tema njegovog naučnog interesovanja bilo je Istočno pitanje, odluke Berlinskog kongresa i politika velikih sila prema Balkanu kao i osnivanje nacionalnih država na Balkanu. Ekmečić je tokom čitave svoje karijere pokušavao da razmrsi taj teško razmrsivi splet okolnosti koje su činile Istočno pitanje. U žiži njegovih istraživanja bili su jugoslovenska ideja i stvaranje Jugoslavije 1918. godine, a posebnu pažnju posvetio je izučavanju osnova autoritarnih režima u Evropi između dva svetska rata. Pisao je o Prvom srpskom ustanku, odnosima Austrije i Austrougarske prema Srbiji, odnosima Rusije i Srbije, Srba i SAD, Prvom svetskom ratu, položaju Srba u Jugoslaviji od 1918 do 1992. godine. Teme Ekmečićevih istraživanja bile su i uloga rimokatoličke političke ideologije i Vatikana prema Srbiji, klerikalizam kao novi poredak, odnos fašizma prema religiji, uloga islama u socijalnom i političkom razvoju Evrope… Svaki Ekmečićev rad i svaka njegova knjiga daju nešto novo ili poznate činjenice tumače na originalan način.

Odlicno stanje USPON I PAD TRECEG REICHA 2 - WILLIAM L. SHIRER Put u rat Znanje, 1977 485 str. Tom 2 Drugi tom Knjiga je zasebna celina inače je deo kompleta u 4 knjige Iako je od njenog prvog pojavljivanja prošlo više od pedeset godina, Širerovo delo i dalje predstavlja referentno štivo i najbolji prikaz nastanka i sloma Trećeg rajha, zamišljenog da traje hiljadama, a okončanog nakon samo dvanaest godina, krcatih kataklizmičnim nizom dešavanja koja su bezmalo survala u ponor čitavu zapadnu civilizaciju. Širer je zapravo živeo i radio kao reporter u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, imao je pristup tajnim nemačkim arhivima koje su Saveznici pronašli nedirnute (oko 485 tona dokumenata u vidu velikog broja dnevnika, telefonskih transkripta i ostalih spisa), a takođe je prisustvovao suđenjima u Nirnbergu. Zato njegov autoritativni pregled godina 1933–1945, kada su nacisti pod vođstvom svog Firera vladali Nemačkom, organizovali Holokaust, gurnuli svet u ludilo Drugog svetskog rata i zauvek izmenili tok moderne istorije i izgled Evrope, predstavlja monumentalnu studiju najstravičnijih trenutaka naše civilizacije. Vilijam Sirer rajha treci rajh hitlerova nemacka nacisti ss divizije drugi svetski rat himler

Uspon i pad Treceg Reicha William L.Shirer Knjige su ocuvane, minimalna iskrzanja na zastitnom omotu.komplet se sastoji od 4 knjige ali nedostaje knjiga br.1 tako da prodajem 3 knjige zajedno za navedenu cenu.svaka knjiga je zasebna celina. 1. NEDOSTAJE U KOMPLETU. 2. Put u rat, 485 strana 3. Prve pobjede i prekretnica, 462 strane 4. Početak kraja, pad Trećeg rajha, 318 strana Širerovo delo i dalje predstavlja referentno štivo i najbolji prikaz nastanka i sloma Trećeg rajha, zamišljenog da traje hiljadama, a okončanog nakon samo dvanaest godina, krcatih kataklizmičnim nizom dešavanja koja su bezmalo survala u ponor čitavu zapadnu civilizaciju. Širer je zapravo živeo i radio kao reporter u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, imao je pristup tajnim nemačkim arhivima koje su Saveznici pronašli nedirnute (oko 485 tona dokumenata u vidu velikog broja dnevnika, telefonskih transkripta i ostalih spisa), a takođe je prisustvovao suđenjima u Nirnbergu. Zato njegov autoritativni pregled godina 1933–1945, kada su nacisti pod vođstvom svog Firera vladali Nemačkom, organizovali Holokaust, gurnuli svet u ludilo Drugog svetskog rata i zauvek izmenili tok moderne istorije i izgled Evrope, predstavlja monumentalnu studiju najstravičnijih trenutaka naše civilizacije. WWII, Treci Rajh, Adolf Hitler, Nacional socijalizam.....

PONEKA KNJIGA IMA SITNA OSTECENJA NA KORICAMA UNUTRA - NECITANE Izdavačka kuća Pravoslavna reč je objavila kapitalan izdavački projekat: Sabrana dela akademika Milorada Ekmečića u 15 knjiga. Predgovor za Sabrana dela je napisao akademik Vasilije Krestić. Uređivački odbor, sastavljen od najeminentnijih istoričara i naučnih radnika pažljivo je pregledao svu pisanu dokumentaciju akademika Ekmečića, klasifikovao je po celinama i od nje su nastale nove, važne istorijske knjige. Akademik Ekmečić je bio jedan od najvećih istoričara koje smo do sada imali, neumorni naučnik, posvećen sudbini svog naroda. Baveći se opštom i nacionalnom istorijom 19. i 20. veka osvetlio je, objasnio i neoborivo dokazao istorijske korene naše nacionalne sudbine. Sabrana dela Milorada Ekmečića sadrže svu pisanu zaostavštinu uvaženog akademika: 15 knjiga, 11000 stranica, 18 kilograma štampanog materijala. Komplet se sastoji od knjiga koje su ranije objavljivane ali u njemu se nalaze i do sada neobjavljeni akademičevi naučni spisi: Ratni ciljevi Srbije Ustanak u Bosni 1875-1878 Stvaranje Jugoslavije 1790-1918 /prva i druga knjiga/ Dugo kretanje između klanja i oranja Radovi iz istorije BiH 19. veka Ogledi iz istorije Srbi na istorijskom raskršću Revolucija 1848. i Balkan Dijalog prošlosti i sadašnjosti Raznoliki istorijski spisi /5 knjiga/ Blistavo je delo, u svetu cenjenog profesora opšte istorije, akademika Ekmečića. Posebno ga je odlikovalo to što je bio podjednako dobar poznavalac i nacionalne i opšte istorije te je znalački povezivao pojave i zbivanja iz naše nacionalne prošlosti sa dešavanjima iz opšte istorije Evrope i sveta. Akademik Krestić, pišući predgovor, naglašava da je Milorad Ekmečić umeo da iščita određene dokaze i da ih originalno tumači. Nikada u svojim tumačenjima nije zalutao u obilju faktografije, nije gubio iz vida glavnu istraživačku ideju, zlatnu nit istine za kojom je tragao. Nije izbegavao da iz prošlosti sagledava sadašnjost a iz sadašnjosti naslućuje budućnost. Jedna od ključnih tema njegovog naučnog interesovanja bilo je Istočno pitanje, odluke Berlinskog kongresa i politika velikih sila prema Balkanu kao i osnivanje nacionalnih država na Balkanu. Ekmečić je tokom čitave svoje karijere pokušavao da razmrsi taj teško razmrsivi splet okolnosti koje su činile Istočno pitanje. U žiži njegovih istraživanja bili su jugoslovenska ideja i stvaranje Jugoslavije 1918. godine, a posebnu pažnju posvetio je izučavanju osnova autoritarnih režima u Evropi između dva svetska rata. Pisao je o Prvom srpskom ustanku, odnosima Austrije i Austrougarske prema Srbiji, odnosima Rusije i Srbije, Srba i SAD, Prvom svetskom ratu, položaju Srba u Jugoslaviji od 1918 do 1992. godine. Teme Ekmečićevih istraživanja bile su i uloga rimokatoličke političke ideologije i Vatikana prema Srbiji, klerikalizam kao novi poredak, odnos fašizma prema religiji, uloga islama u socijalnom i političkom razvoju Evrope… Svaki Ekmečićev rad i svaka njegova knjiga daju nešto novo ili poznate činjenice tumače na originalan način.

1.Tito i Srbi, knjiga 1 (1914–1944) 2. Tito i Srbi, knjiga 2 (1945–1972) KOMPLET dve 2.knjige... .... ------------------------------- Pero Simić Izdavač: Laguna Autor Pero Simić, koga su hrvatski i slovenački novinari i istoričari još 2009. proglasili „najvećim svetskim titologom“, utvrđuje ovom knjigom da odnosi Tita i Srba predstavljaju jednu od najvećih nepoznanica celokupne biografije Josipa Broza. U I svetskom ratu ratovao je protiv Srbije; posle II svetskog rata vladao je dvostruko duže Jugoslavijom od kralja Aleksandra I Karađorđevića; u hiljadama depeša koje je za vreme tog rata razmenio sa Staljinom više je satanizovao Dražu Mihailovića, vođu legitimne Jugoslovenske vojske u otadžbini, nego Hitlera, Musolinija i Antu Pavelića; za vreme svoje vladavine obišao je desetine jugoslovenskih stratišta iz II svetskog rata, ali nikad Jasenovac, najveće srpsko i jugoslovensko gubilište; od Srba i Srbije prilično je strepeo jer je smenio četvoricu njihovih vođa i dva puta izvršio temeljnu čistku više od deset hiljada pripadnika srpske političke, kulturne, intelektualne, poslovne i bezbednosne elite. S druge strane, žena koja je ostala s njim do kraja života bila je Srpkinja, a njegovu smrt Srbi su najviše oplakali... Kontroverzna ličnost doživotnog jugoslovenskog predsednika rasvetljava se u prvoj knjizi ove istorijske biografije nepristrasnim pristupom temi i nizom novih dokumenata o protivrečnim vezama i odnosima Josipa Broza i Srba od početka Prvog do kraja Drugog svetskog rata.  ///////////////////// Poslednja knjiga prerano preminulog publiciste Pere Simića, dugogodišnjeg istraživača Titove biografije, analizira i prati odnos Tita i komunističke partije prema srpskom nacionalnom i državnom pitanju posle Drugog svetskog rata. Ona je nastavak prvog dela koji je obuhvatao period od početka Velikog rata do uspostavljanja socijalističke Jugoslavije. Obe knjige kruna su njegovih višegodišnjih pregnuća da rasvetli biografiju svakako najvažnijeg državnika XX veka na ovim prostorima. „Simić se u ovoj knjizi osvrće na represiju i ratne zločine pobednika u Srbiji neposredno po oslobođenju, ispituje smisao i ulogu Sremskog fronta, izborne mahinacije, politička suđenja i druge oblike represije revolucionarnog režima u poratnim godinama. Značajan deo pažnje posvetio je odnosu partijskog vrha prema srpskom pitanju u ostalim republikama i pokrajinama, uočio pogubne mere staljinizacije društva i politike prema srpskom selu (kolektivizacija i progon ’kulaka’ i ’buržoazije’ ), podsetio na surovi progon na Goli otok partijskih neistomišljenika i razobličio politiku decentralizacije i konfederalizacije zemlje kao štetnu po srpske interese. Ondašnja mantra o ’velikosrpskom hegemonizmu i šovinizmu’ bila je zgodan izgovor da se mnoge partijske i državne mere usmere na uspostavljanje autonomije jedino na teritoriji Srbije (Kosovo i Vojvodina), da se istaknu nacionalne simetrije na štetu Srba (jednako učešće u NOB, jednako učešće u žrtvama, guranje odgovornosti za Jasenovac i genocid nad Srbima u drugi plan, simetrija u političkim progonima disidenata itd.), i da se uklone istaknuti srpski kadrovi (Nešković, Penezić, Ranković). Zahvaljujući Simićevim delima kao što je dvotomna knjiga Tito i Srbi, i mnogim ranije objavljenim dokumentima o Josipu Brozu, danas se mogu naći vrlo kredibilni i otrežnjujući podaci koji govore o dugo skrivanim stranama Titove biografije.“ Knjige su NOVE..... ------------------------------- D2

NOVA KNJIGA - NOVO IZDANJE - OVO JE JEDINO ZVANICNO IZDANJE. DRUGA IZDANJA KOJA SU U PONUDI NA KUPINDU KOJA SE PROMOVISU KAO FOTOTIPSKA SU LOSE KOPIJE A SKUPLJA SU OD OVOG REGULARNOG IZDANJA. OVO IZDANJE JE KOMPLET PREKUCANO I POTPUNO CITLJIVO I SREDJENO. PRVI PUT POSLE 1888. GODINE ZUPANIJSKO VREME (600 - 1159) VREME KRALJEVSTVA I CARSTVA (1159 - 1367) OBE KNJIGE U JEDNOJ TVRD POVEZ, B5 FORMAT, 840 STRANA TRI KARTE KOJE SU BILE U ORIGINALNOJ KNJIZI SU TAKODJE ODSTAMPANE U OKVIRU KNJIGE PREDGOVOR - DRAGOLJUB P. ANTIC MIRDIN DOO MLADENOVAC 2021. Пантелија Срећковић (1834-1903) Рођен је 3. новембра 1834. године у Великим Крчмарима код Крагујевца, од оца Славка (рођеног 1788) и мајке Марије-Бебе (1793-1878). Школовао се у Малим Крчмарима, Драчи, Београду (Богословија од 1848) и Кијеву (Духовна академија). Из четворогодишње руске православне академије прелази на кијевски Универзитет. Ту стиче „први научни степен кандидата” што на западу одговара докторату филозофије. Од 1859. ради као професор историје на Лицеју, а од 1872. године у Великој школи држи катедру српске историје све до 1894. године. Почео је да пише још за време студија у Русији. Позната су му дела: „Родословије српских цареј”, „Стефан Немања”, „Нејаки Урош”, „Вукашин”, „Детињство”, те двотомна књига „Историја српскога народа”. Срећковић је био потпредседник Народне скупштине, народни посланик, српски академик (од 1886), професор и ректор Велике школе. За време рата 1878. године радио је као начелник округа пиротског, трнског и брезничког. Од 1894. године је члан Државног савета у Београду. Био је веома активан у „Македонском одбору” и у „Друштву Светог Саве”. Умро је 9. јула 1903. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Руварцу, као човеку аустријске критичке школе, сметао је Срећковићев јасан језик, без двосмислених ставова и двоструких могућности историјског следа. Руварац ?заборавља? основну чињеницу да Срећковић својом историјом обрађује у континуитету 800 година српске историје и успоставља Србе као један дуговечан и историјски народ са осамстогодишњим државним институцијама и његовом аутохтоном и фиксираном територијом, што се аустријским властима тога доба свакако није свидело. Радмило Петровић `Као професор Велике школе, члан Српске краљевске академије и научник са патриотским схватањима историје, Пантелија Срећковић је био идеалан за едукацију официрског кадра како се воли отаџбина и сопствени народ`. Његови студенти ће бити на челу војних јединица које су, у Балканским ратовима и Првом светском рату, ношени родољубљем испољили невиђено јунаштво. Иван Мијатовић `Његово дело је најзначајније међу свим осталим српским историјама у другој половини XIX и почетком XX века`. Бранко Надовеза Њему је изнад свега стајала потреба за јачањем националне свести и надахнућа родољубљем и српском традицијом. `Историја српскога народа` Пантелијe Срећковићa јесте дело из кога данашњи читаоци, а поготово млади Срби, и данас треба да се уче родољубивим трагањима у историји свога народа. То јесте и дело у коме се отварају неке нејасне теме из српске историје, дубоко усађене у народну традицију и епску поезију, чије је избегавање од стране историчара наводног `критичког историјског приступа` нанело огромну штету српској историјској науци. Драгољуб П. Антић У Руварчевој глави зачела се ова мисао: Е, чекај брате Србине, ниси ти онако велик и славан, као што ти то прича онај ћаблов Панта Срећковић, ја ћу теби доказати, да си ти - ништа. Јаков Јаша Томић

Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokretu...KOMPLET 4. knjige.... -------------------------------- General DRAŽA Mihailović....Saradnja sa Antom Pavelićem...Saradnja sa Zborom Dimirtija LJotića...Saradnja sa vojnim formacijaa Milana Nedića....Saradnja sa gen.Rupnikom i Belom Gardom.... učesnici SUDSKOG PROCESA......... 1.Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokretu 10 juni - 15 juli 1946. knj. 1. ...Prof.dr.Miodrag Zečević 2.Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokretu 10 juni - 15 juli 1946. knj. 2. ...Prof.dr.Miodrag Zečević 3. Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokretu 10 juni - 15 juli 1946. knj. 3. ...Prof.dr.Miodrag Zečević 4.Dokumenta ALBUM iz istorije Ravnogorskog pokreta 1941-1945. knj. 4. ...Prof.dr.Miodrag Zečević Ukupno 3 0 1 5 strana.......... Izdavač: Autor: Miodrag Zečević -------------------------- SADRŽAJ Sadržaj Napomena priređivača i kratak osvrt na istoriju ravnogorskog pokreta Učesnici na suđenju, zakoni i propisi Korišćeni pseudonimi i šifre pripadnika ravnogorskog pokreta Optužnica Sudsko saslušanje Draže Mihailovića Saslušanje okrivljenog dr. Stevana Moljevića Saslušanje okrivljenog Đure Vilovića Saslušanje okrivljenog Rade Radića Saslušanje okrivljenog Slavoljuba Vranješevića Saslušanje okrivljenog Miloša Glišića Dodatno saslušanje Napomene Registar ličnih imena Saslušanje okrivljenog: Jovanović Dragomir - Dragi Saslušanje okrivljenog: Dinić Tanasije Saslušanje okrivljenog: Jonić Velibor Saslušanje okrivljenog: Dokić Đura Saslušanje okrivljenog: Mušicki Kosta Saslušanje okrivljenog: Pavlović Boško Saslušanje okrivljenog: Marković Lazar Saslušanje okrivljenog: Kumanudi Kosta Ispitivanje svedoka Čitanje dokumenata priloženih uz optužnicu Napomene Registar ličnih imena Završna reč vojnog tužioca pukovnika Miloša Minića Završna reč prvog branioca optuženog Mihailović Dragoljuba-Draže advokata Nikole Đonovića Završna reč drugog branioca optuženog Mihailović Dragoljuba-Draže advokata Dragića Joksimovića Završna reč branioca optuženog Stevana Moljevića, advokata Rajka Atanackovića Završna reč branioca otsutno optuženih Žujović Mladena i dr. Topalović Živka, advokata Radovanović Ljube Završna reč branioca optuženog Đure Vilovića, advokata dr. Omčikus Milana Završna reč branioca optuženog Rada Radića, advokata Laze Vučetića Završna reč branioca optuženih Vranješević Slavoljuba i Glišić Miloša, advokata Radović Blaže Završna reč branioca otsutno optuženog Slobodana Jovanovića, advokata Miloša Terzića Završna reč branioca otsutno optuženih Božidara Purića i Petra Živkovića, advokata Pavla Miljakovića Završna reč branioca otsutno optuženog Momčila Ninčića, advokata Alkalaj Davida Završna reč branioca otsutno optuženih Knežević Radoja i Gavrilović Milana, advokata Subotić Slobodana Završna reč branioca optuženih Dragomira-Dragog Jovanovića, advokata Dukanac Savka Završna reč branioca otsutno optuženih Knežević Živana i Fotić Konstantina, advokata Tasić Dragog Završna reč branioca optuženog Dinić Tanasija, advokata dr. Jovanović Bogoljuba Završna reč branioca optuženog Jonić Velibora, advokata Živadinović Milana Završna reč branioca optuženog Đure Dokića, advokata Dragoljuba Joksimovića Završna reč branioca optuženog Koste Mušickog, advokata Đorđa Ćirića Završna reč branioca optuženog Boška Pavlovića, advokata Slobodana Subotića Završna reč branioca optuženog Lazara Markovića, advokata Aleksandra Nikolića Završna reč optuženog Mihailović Dragoljuba-Draže Završna reč optuženog Moljević Stevana Završna reč optuženih Vilović Đure i Radića Radoslava-Rada Završna reč optuženog Vranješević Slavoljuba Završna reč optuženog Glišić Miloša Završna reč optuženog Jovanović Dragomira Završna reč optuženog Dinić Tanasija Završna reč optuženog Jonić Velibora Završna reč optuženog Dokić Đure Završna reč optuženog Mušickog Koste Završna reč optuženog Pavlović Boška Završna reč optuženog Marković Lazara Završna reč optuženog Kumanudi Koste Izricanje sudskih presuda -------------------- Opis: Knjige 1-4 , Beograd 2001.god, 24.cm....meki povez, 923 + 996 + 896 + 200 , ćirilica, tiraž: 300 Ukupno 3 0 1 5. strana..... Knjige u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- Pećina

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj dvobroj je priredio Ivan Ninić. Boraveći u Jerusalimu, negde 1957. godine, radio sam na Univerzitetu, preko vikenda, kao noćni čuvar. Duge noći prekraćivao sam čitajući. Jednom sam poneo sa sobom malu knjižicu prepoznatljivih plavih korica Penguin Books-a. Bila je to prva knjiga o kumranskim mrtvomorskim rukopisima koja mi je došla ruku – John Allegro: The Dead Sea Scrolls. Fascinirao me je sadržaj knjige i taj osećaj izuzetnosti teme drži me do današnjih dana. Nakon više od pola stoleća istraživanja i akademskih rasprava, objavljivanje Mrtvomorskih spisa je kompletirano. Pedeset i četiri godina nakon što je prvi svitak nadjen u jednoj pećini u Kumranu, štampanje svih svitaka i fragmenata zaokruženo je u 37 tomova. Profesor Emanuel Tov, sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, predstavio je ovo divot izdanje na svečanosti u njujorškoj Gradskoj biblioteci, sredinom novembra 2001. Komplet od 1.500 svitaka i fragmenata, nađenih u Judejskoj pustinji datiraju od 250 godina pre naše ere do sedamdesetih godina našeg doba i osvetljavaju starozavetno vreme i doba ranog hrišćanstva sa mnogo nepoznatih detalja. Zbirka, pod nazivom Otkrića u Judejskoj pustinji objavio je Oxford University Press. To je nesumnjivo najveće arheološko otkriće u Izraelu našeg vremena, koje postaje deo svetske kulturne baštine. Smatra se da pustinja na zapadnoj obali Mrtvog mora skriva još oko 15.000 dokumenata, pisanih na papirusu ili koži, krijući dramu radjanja hrišćanstva, a istovremeno osvetljavaju i judaizam u vreme kada se iz starozavetnog transformisao u rabinski period, njegove normative, helenističku kulturu u doba kada se učvršćivao monoteizam, kao osnova zapadne civilizacije. Spise su pisali na hebrejskom, aramejskom, a delimično grčkom i latinskom jeziku i pohranili, najverovatnije, pripadnici sekte Esena koji su živeli na obalama Mrtvog mora u to doba. Asketska sekta Esena, iz koje je, eventualno, proisteklo hrišćanstvo, verovala je u skromnost, skrušenost i sudbinsku predodredjenost. O njoj ima podataka kod Josifa Flavija, rimskog istoričara jevrejskog porekla i u rukopisima Kairske genize. Od samog početka, ovaj jedinstveni arheološki fenomen izaziva pažnju i stimuliše maštu naučnika, pravnika i drugih pojedinaca zainteresovanih za kulturološke i religiozne fenomene. Dve hiljade godina je prošlo otkad je jedan kamen slučajno upao u pećinu i ukazao na skrivenu tajnu koja je izazvala intelektualnu revoluciju dvadesetog veka. Pre ovog otkrića u Kumranu, biblijski tekstovi su bili poznati samo na osnovu nekih srednjevekovnih hebrejskih rukopisa i grčkih kodifikovanih prevoda iz prvog veka naše ere. Hebrejski izvornici o vremenu Dugog hrama, osvećenog negde 521. godine pre naše ere, nisu bili poznati, kao ni period iz vremena Jude Makabejskog u drugom veku pre Hrista. Najopsezniji hebrejski rukopis koji govori o Drugom hramu je Mišna, pisana 130 godina nakon razaranja Hrama u Jerusalimu od strane rimskih legija, 70. godine posle Hrista. Tada je grupa rabina, na čelu sa Johananom ben Zakajem, objedinila celokupno znanje o jevrejstvu i efikasno zanemarujući sva sektaštva, stvarala rabinski judaizam. Ta generalna linija jevrejstva je stub njenog spasa. Sudbinu nestajanja izbegla je samo jedna sekta: hrišćanstvo. Ivan Ninić, Kumranski rukopisi sa obala Mrtvog mora Sadržaj: Ninić: Kumranski rukopisi sa obala Mrtvog mora; Olbrajt: Arheologija i religija drevnog Izraela; Gaster: Svici Mrtvog mora; Dejvis: Svici i Isus; Alegro: Svici Mrtvog mora i Novi zavet; Prajs: Svici i Stari zavet, Tajna Bakarnog svitka; Vilson: Esenski red, Dva Jerusalima; Vermeš: 50 godina istraživanja Svitaka Mrtvog mora, Šenks: Podrivanje jevrejske Biblije; Rajtman: Kumranska sekta; Broši: Jedan dan u životu Hananije Notosa; Ešel: Ostrakon Jahada (Zajednice).

Bonnie S. Anderson, Judith P. Zinsser - A History of Their Own Women in Europe from Prehistory to the present I-II Harper and Row, New York, 1989. Mek povez, 591+572 strane. EKSTREMNO RETKO, POGOTOVO U KOMPLETU! This classic two-volume history is an exciting and revolutionary look at women`s history from prehistoric times to the present. Its unique organization focuses on the developments, achievements, and changes in women`s roles in society. Rather than examining women`s history as an inevitable progression of events along a strict timeline, this text is organized within a loose chronology, with chapters focusing on women`s place and function in society. This revised edition provides a new introduction, an updated epilogue on women`s lives in Europe since 1988, and a completely revised bibliography that includes recent scholarship. A History of Their Own restores women to the historical record, brings their history into focus, and provides models of female action and heroism. Lively and engaging, this new edition takes readers on a fascinating journey through women`s history and the changing roles they have played. In addition it is an ideal text for general courses in women`s studies and women`s history and more specialized courses focusing on women in European history. Volume One covers women`s history from the prehistoric period to the seventeenth century. It includes topics such as the treatment of and attitudes about women during earliest recorded history; the alternating forces of empowerment and subordination imposed on women by ancient religions and the emergence of Christianity; peasant women`s daily experiences of childbirth, family life, and field labor; women`s religious lives; and the contrast between the lives of noblewomen and the lives of townswomen in early modern Europe. tags: feminizam, feministi, zenska istorija, rodna ravnopravnost, zenske studije...

Nikola Koljević: Stvaranje Republike Srpske, dnevnik 1993-1995, knjiga 2. Никола Кољевић: Стварање Републике Српске, дневник 1993-1995, књига 2. Izdavači: Službeni glasnik Republike Srbije i Službeni glasnik Republike Srpske. Biblioteka: Društvena misao. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 2008. Povez: tvrdi-karton, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 465 + 10 strana sa ilustracijama. Format: 24 x 17,5 cm. Ilustracije: karte u boji, skice stanja na terenu, faksimili, ... Knjiga je nova. Za potpuni izgled i sadržaj knjige pogledajte slike u prilogu. O knjizi: `Стварање Републике Српске: дневник : 1993–1995 је документарно дело објављено у две књиге српског политичара, универзитетског професора, доктора наука и теоретичара књижевности Николе Кољевића (1936–1997) 2008. године у издању Службеног гласника из Београда и Службеног гласника Републике Српске из Бања Луке. Књигу је приредила Милица Кољевић. О аутору: Никола Кољевић (Бања Лука, 9. јун 1936 — Београд, 25. јануар 1997) је био потпредсједник Републике Српске, српски члан Предсједништва СР Босне и Херцеговине и предсједник Политичког савјета Српске демократске странке (СДС). О књизи: Књига је објављена једанаест година од смрти аутора, мада су се делови књиге појавили и раније. Припремила ју је Милица Кољевић, ауторова супруга. Стварање Републике Српске: дневник : 1993-1995 представља дневничке белешке које је аутор писао по сећањима, документима и дневницима. Записима је обухваћен период од 27. јануара 1993. до 15. децембра 1995. године - тешког периода Републике Српске. Кољевић је кроз дневничке записе открио шта се све дешавало унутар цивилног и војног руководства Републике Српске. Говори о многим мировним преговорима и конференцијама, сукобима са Слободаном Милошевићем. Главни актери књиге, сем Милошевића су и Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић. Ту су и Сајрус Венс и Дејвид Овен. Сем дневничких записа књига садржи и бројне извештаје, саопштења, резолуције и одлуке органа и функционера УН, ЕУ, САД и РС, као и преписке челника и органа Републике Српске и представника међународне заједнице. На тај начин је аутор записе учинио документованим. Књига садржи предговор Обрада Кесића и Давида Бајндера, предговор Милице Кољевић, и поговор Добрице Ђосића чији је наслов О `Стварању Републике Српске` и њеном писцу. Садржи и препоруке за даље читање, индекс важних имена и догађаја. Посебан део књиге чине мапе где се рат одвијао у Босни и Херцеговини.` /извор Википедија/. Knjigu možete kupiti i u kompletu, prvi i drugi tom zajedno. Evo linka: https://www.kupindo.com/Istorija/75333661_Stvaranje-Republike-Srpske-1-2-Nikola-Koljevic-nove

PISMA IZ ŠIDA Marija Demšar ----------------------------------- “Pisma iz Šida” (Galerija slika “Sava Šumanović”, Šid 2014) Marije Demšar (1910-1989), neposrednog svedoka života porodice Šumanović za vreme Drugog svetskog rata, predstavljena je u Šidu, početkom juna, u Galeriji slika “Sava Šumanović”. Ovo raritetno izdanje sačinjeno je od 10 pisama, 17 dopisnica i jedne razglednice (čestitke), napisane rukom Marije Demšar, prognanice iz Slovenije (Zabrežje, opština Žiri), koja je igrom slučaja provela kao pomoćnica u kući porodice akademskog slikara Save Šumanovića u Šidu, od 20. septembra 1941. do 10. avgusta 1945. godine. Vesna Burojević, direktor Galerije, uz prof. dr Mariju Stanonik, priređivač ovog izdanja, istakla je da su to sasvim lična pisma, pisana sa namerom da održe vezu sa porodicom, a činjenica da su napisana u kući porodice Šumanović postala su dragocena naučna građa. Gospođa Burojević je takođe rekla da je prva saznanja o postojanju ovih pisama Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu stekla je 2006. godine, kada je filolog, folklorist i etnolog, dr Marija Stanonik, ujedno i ćerka Marije Demšar, pripremajući knjigu “Etnologija u pismima i slikama”, koju je dve godine kasnije objavio Etnografski institut SANU, posetila Galeriju i Spomen-kuću Save Šumanovića, načinjenu od pisama i beležaka nađenih posle smrti svoje majke. I od tada, kao dragocen autentičan izvor informacija o životu jednog od najvećih srpskih slikara, postoji namera da se objavi prevod pisama u celini. Marija Demšar se spletom životnih okolnosti početkom rata našla kod svog brata u Štajerskoj (Cerovac), odakle je internirana u Šid, iz kojeg piše slikovita pisma svojim roditeljima u Zabrežje, o utiscima iz svakodnevnog života. Ta pisma su na njenu molbu, koja se može pročitati u jednom od njih, sačuvana. - Od prvog javljanja u Sloveniju vidi se njena zadivljenost bogatstvom i kultivisanošću porodice kojoj je dodeljena. Veoma precizno i detaljno je izveštavala svoje o svemu što je po njenim merilima bilo značajno. Opisivala je kuću i pokućstvo, poslove koje su joj bili povereni, hranjenje stoke, održavanje kuće. Veoma pedantno je pisala o tepisima i zavesama, koji su očigledno u njenim očima predstavljali statusni simbol. Pisala je i o svom odnosu sa drugim Slovencima (kojih je u Šidu za vreme okupacije prema Simi Tomoviću boravilo 70), cenama proizvoda na pijaci, berbi kukuruza i grožđa. Sestri Franciki je pisala o poklonima koje je dobijala od Gospođe, kako je oslovljavala Persidu Šumanović. Neobičan joj je bio i topao odnos između Gospođe, njenog brata i sestre, o čemu je takođe pisala - objašnjava Vesna Burojević. Savu Šumanovića, Marija Demšar pominje nekoliko puta. Do detalja je opisala njegov dnevni raspored. Bila je svedokom njegovog odvođenja, u rano jutro 28. avgusta 1942. godine kada je uhapšen zajedno sa 120 meštana. Odnos Perside Šumanović i Marije Demšar razvijao se postepeno. Bile su različite po svemu: godinama, veroispovesti, obrazovanju, socijalnom statusu. Govorile su različitim jezicima. Na početku je njihov odnos veoma zvaničan da bi ih kasnije životne prilike zbližile. To se vidi i po plati, koja je sa početnih 200 narasla na 1.000 kuna. Pored plate Marija je dobijala garderobu, obuću, imala je posebno plaćene lekarske usluge. Za Mariju je Gospođa bila dominantna ličnost, visoko moralnih principa, vredna i pravedna. Govoreći o njoj, često ju je poredila sa majkom. U pismu br 23 (17. maj 1943) Marija doslovno piše: “U subotu sam dobila kartu od sestre Zakrošice. Kaže da joj je jako loše. Da ima više suza nego radosti. Kaže: ti si imala veliku sreću što si došla na ovakvo mesto. Ali ne treba govoriti Zakrošici, rastuži se. Tri puta sam dobila poštu od nje. I samo se žali, a meni je sam Bog dao ovakvu sreću. Upravo danas mi je Gospođa opet kupila jedne cipele…“. Prema kazivanju dr Marije Stanonik, njena majka je iz Šida u rodno Zabrežje donela tri materijalne stvari: vinocrveni vuneni komplet, ukrasno jastuče i stolicu, koju joj je dala Gospođa da bi mogla da dostojanstveno sedi u stočnom vagonu kojim se vraćala kući, u Sloveniju. Razumejući da stolica pripada Šidu, 2010. godine dr Marija Stanonik ju je predala predstavnicima Galerije slika “Sava Šumanović”, kada je u Beogradu održana promocija knjige “Etnologija u pismima i slikama”. - Priča o devojci iz Slovenije, pismima, umetniku i ratnim godinama u Šidu, inspirisala je režisera Nikolu Lorencinija. Umetničko-dokumentarni film “Slikar i beračica grožđa”(2014) snimljen je na osnovu sećanja Marije Demšar koje je ispričala svojoj ćerki. Marija se sećala kako joj je Gospodin jednom rekao da stavi korpu na rame i da mu tako pozira. Dr Marija Stanonik prepoznala je po figuri i stavu svoju majku kao jednu od devojaka na Savinom triptihu “Beračice”. Kao što je Sava Šumanović završivši ovaj triptih otišao u večnost, tako je i devojka iz Slovenije, naslikana na triptihu, na neki način zauvek ostala u Šidu - zaključila je Vesna Burojević. ---------------------------- Šid,2017.god., Galerija slika Sava Šumanović 101.str.,21.cm, Knjiga je N O V A ------------------------------ 1k

Srpska seljačka trilogija / Dragutin Paunić, Milija Đorđević (1-3, komplet) Tri sile pritisle Srbijicu / Dragutin Paunić, Milija Đorđević Srbijice, dušo gorka – priče Solunaca / Dragutin Paunić, Milija Đorđević Kad su vojske prolazile / Dragutin Paunić Beograd 1988. Tvrd povez, ćirilica, 342 + 382 + 255 strane. Knjige su odlično očuvane. R6 TRI SILE PRITISLE SRBIJICU / DRAGUTIN PAUNIĆ, MILIJA ĐORĐEVIĆ Na prvi pogled , ova knjiga bila bi samo još jedno u nizu svedočanstava o velikom ratovanju i velikog izgibiji srpske vojske i naroda 1912–1918. godine, posebno o „Albanskoj golgoti“. Uistinu, pred nama je sasvim neobičan i upravo jedinstven poduhvat, o kojem se odmah može kazati nešto što se retko, a još ređe s punim opravdanjem, daje reći: u pitanju je podvig i događaj. Ovde, Dragutin Paunić i Milija Đorđević postavili su sebi jedan, reklo bi se, dosta skroman zadatak, koji će se pak pokazati od neslućenih vrlina i vrednosti. Oni nisu tražili ni birali već su naprosto uzeli i porazgovarali (mora se dodati: vrlo iskusno i vešto, znalački!) sa svima preživelim ratnicima svoga kraja, Donje Jasenice, što će izneti njih 28 na broju, čije su ispovesti ovde verno skinute s magnetofonske trake. Osobenost ove knjige nije samo u neobičnosti onog što iznosi, u doživljaju strahovitog ratnog vihora, propasti i uskrsnuća, nego, još više, u krajnjoj običnosti njenih kazivača: sve su to, sem dva-tri izuzetka (koji gotovo ničim ne odudaraju od drugih), prosti „redovi“ i seljaci (najveći čin, i to stečeni, jeste narednik), bez priznanja i odlikovananja (samo jedan je bio dobio Karađorđevu zvezdu pa je, plah, izgubio). A ipak to je čudo, i to dvostruko: skoro svi oni su pravi borci i junaci, i skoro svi istinski, rođeni pripovedači! Dajući nam samo zbir i prosek, priređivači ove knjige otkrivaju i potvrđuju zadivljujuću činjenicu: da je taj zbir i prosek u svakom slučaju bio vrlo visok! – Dragiša Vitošević SRBIJICE, DUŠO GORKA – PRIČE SOLUNACA / DRAGUTIN PAUNIĆ, MILIJA ĐORĐEVIĆ Srbijice, dušo gorka je knjiga bez tanke priče. Njeni tvorci su pričaoci od retkog dara, od epskog majstorstva, do smisla za meru iz kojeg se razvija unutrašnji tonus priče. Pripovedajući o onom što je bilo apsolutna stvarnost njihovog ratničkog i paćeničkog života, oni ništa nisu domislili ni dopunili: sve se u ovim pričama dogodilo onako kako kazuju sadržaji njihovih fabula. Ali ako je stvarnost u toj meri fantastična, sve do tada nezamisliva kao lična civilizacijska stvarnost čoveka, da je upravo ova fantastika konkretnog otvorila široke mogućnosti imaginacija onog koji priča, njegovoj pripovedačkoj invenciji, koja je iz doživljenog vršila izbor po umetničkoj vrednosti i tako stvorila često čudesne građevine ove proze. Maštovitost pripovedačkog postupka nadišla je neumoljivu stvarnost života upravo u meri koja je bila neophodna da se utemelji stvarnost priče i u njoj slože sudbinske slike čovekovih stradanja, njegove nužnosti i klonuća, nade i očajanja, da se između života i smrti uhvati nevidljivi, „iracionalni ostatak“ ljudske prirode, u kome je sadržana najveća količina čovekove ličnosti. Dok su se tvorci ovih priča svesno odlučivali za prizore stvarnosti u svojim doživljajima rata, njihova stvaralačka podsvest transponovala je te priče u umetničku prozu, živu u slici i neponovljivu u izrazu, čistu u zvuku i veoma prostranu u horizontu svojih tematskih dobačaja. Sa mnogo teorijski valjanih argumenata može se dokazati da su priče u ovoj knjizi umetnička proza od naročite kakvoće, da su proizvod narodnog duha koji poima život u obliku jedinstvene umetničke samobitnosti. I u tom smislu pojava ove knjige je višestruko značajna. Oni koji ove priče kazuju kao svoje životno i istorijsko saznanje, nisu samo junaci priče, oni su, pre svega drugog, njeni graditelji, kojima je sopstveni život poslužio kao građa. – Milutin Srećković KAD SU VOJSKE PROLAZILE / DRAGUTIN PAUNIĆ Knjiga Kad su vojske prolazile Dragutina Paunića koliko neobična, toliko je i retka po rezultatima svoje ostvarenosti. Sakupljajući ratne i zarobljeničke dnevnike koji govore o godinama balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, priređivač je imao sreće da naiđe i na različite profilacije ratnih viđenja, pa se tako njegova knjiga „složila“ iz dnevnika seljaka, oficira, pesnika, ratnog zarobljenika i nemačkog okupatorskog vojnika koji je kao ratni slikar vodio dnevnik o svom prolasku kroz Srbiju. Tako njihovi zapisi liče na pet uzbudljivih poglavlja ogromne ratne drame, čiji se junaci bore za svoju zemlju, svoju čast, svoj opastanak, ili pak izvršavanje svojih ratnih zadataka. Paunićeva knjiga otvara nekoliko značajnih horizonata svojih sadržaja. Ona je, pre svega, zasnovana na fakticitetu subjektivne impresije učesnika u ratu, na onom što je neponovljivo kao čovekov individualni kontakt sa istorijom, pa su tako njena antropološka i psiho-emocionalna značenja od posebnog kvaliteta za razumevanje ratom zahvaćenog i egzistencijalno pometenog čoveka, koji najčvršći oslonac mora naći u sebi. U njoj se čovekov napor da razume svoje vreme i sebe u njemu pokazuje kao aksiološka provera identiteta, kao odnos pojedinca i ljudske zajednice. Ali od posebne vrednosti je napor svakog od autora ovih dnevnika da sabere život u najličnijoj vizuri događaja i da na taj način pojmi strahote rata, bilo da ih doživljava kao metafiziku zla, ili ih prevodi u humanistička moranja kojima služi ciljevima domovine. (…) Knjiga Kad su vojske prolazile imala je pravog priređivača. Njegov napor je ozbiljan prilog našoj istorijskoj svesti, višeznačni doprinos da se povesnica srpskog naroda osvetli iz izvora koji su se u samom tom narodu otvorili. – Milutin Srećković, Smed. Palanka, mart, 1987.

U dobrom stanju Društveni pokreti i politički sistem u Poljskoj : (1956-1981) / priredio i napisao pogovor Vladimir Lay Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Institut društvenih nauka, Centar za filozofiju i društvenu teoriju, 1985 (Beograd : `Filip Višnjić`) Fizički opis 458 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Lay, Vladimir Filozofija i društvo ; knj. 5 Pogovor: str. 437-455 Podaci o izvorima: str. 456-457. Predmetne odrednice Poljska -- Političke prilike -- 1956-1981 Poljska -- Društveno-politički sistem SADRŽAJ Uvod 5 Spisak dokumenata 3 Dokumenti I 1956—1975. 13 II 1976—1979. 61 III 1980—1981. 167 Pogovor 436 Podaci o izvorima 455 SPISAK DOKUMENATA 1. Vladislav Gomulka: Izvodi 12 govora u CK PURP-a, 20. X 1056, nakon što je izabran za prvog sekretara 2. Vladislav Gomulka: Izvodi iz govora stanovništvu Varšave, 24. X 1956. 3. Zakon o radničkim savjetima, 19. XI 1956. 4. Zakon o radničkoj samoupravi u Poljskoj, 1. I 1959. 5. Izvod iz Otvorenog pisma članovima osnovnih organizacija PURP-a i Saveza socijalističke omladine Varšavskog univerziteta, J. Kuron — K. Modzelewski, judi 1965. 6. Zahtjev studenata Varšavskog sveučilišta, 11. III 1968. 7. Proglas studenata Krakova stanovnicima Krakova, 11. HI 1968. 8. Zahtjev mladih radnika tvomice >»Ursus-, mart 1968. 9. Edvard Gjerek: Izvodi iz ra2govora sa štrajkačima — radnicima Brodogradilišta u Ščećinu, 24. I 1971 (uključeni su zahtevi štrajkača u 11 tačaka) IL 1976—1979. 10. Poljska narodna pobuna u junu 1976. 11. Pismo trinaestorice, juli 197$. 12. Pokret za zaštitu ljudskih i građanskih prava: poziv poljskom društvu, 25. III 1977, 13. Izjava Komiteta za zaštitu radnika (KOR). 10 V 1977. 14. Studentski komitet solidarnosti: načela i ciljevi nezavisnog studentskog pokreta, 25. V 1977 16. Idejna deklaracija Konfederacije nezavisne Poljske 1977 J 18. Tadeusz Podgorsky: Poljska radnička idasa u borbi za demokraciju i socijalnu pravdu 17. Letak o iistu »Robotnik* {praktično — prvi broj), septembar 1977. 18. Rast studentskog pokreta, oktobar 1977. 19. Iz jednog dokumenta KOR-a, 1977, 20. Deklaracija Osnivačkog komiteta slobođnih sindi-kata obadnih pođručja, april 1978. 21. Komiteti seljačke samozaštite, juni 1978. 22. Rezolucija Komiteta seljačke samozaštite, septembar 1978. 23. Akcioni program poljske opozicije — Komitet društvene samozaštite (KOR), 10. X 1978. 24. Misli o akcionom programu — J. Kuron, 1973. 25. Situacija u zemlji i program opozicije — nekoliko bilješki, J. Kuron, 1979. 26. Lista radničkih prava — Dokument broj 1, grupa radnika širom Poljske, 1979. 27. Letak — rudari u bazenu Katovke, novembar 1979. 28. Govor M. Plonske. predstavnice Komiteta za osnivanje Slobodnog sindikata obalnih područja, decembar 1979, 1986—1981. 29. Dezintegracija poljske privrede (Deklaracija KOH-a), juli 1980. 30. Komplet od 13 brojeva + vanredni dodatak tzv. Strajkačkog informativnog biltena »Solidarnost-, Brodogradilište u Gđanjsku, 23. VIII 1980—31. VIII 1980, Iz ovog biltena (34—43): Kako je započeo štrajk: 1) Kalendar štrajka u Brodogradilištu »Lenjin« u Gdanjsku 2) Sto zahhjevati, kako štrajkati? 3) Pismo Sekretarijata CK PURP-a, 19. VIH 1980. 4) Pismo sekretara Vojvodskog komiteta PURP-a Gdanjska 5) Bez komentara 6) Apel poljskih intelektualaca 7) S čime početi? (stavovi grupe -Iskustvo i hu-dućnost«) 8) Seljaci rađnicima u Strajku 9) Govor Edvarda Gjereka na IV plenumu CK PURP-a, 19. VIII 1980. 31. Zapis dijela pregovora vladine komisije i Među-tvomičkog štrajkačkog komiteta u Gdanjsku, av-gust 1980. 32. Iz protokola Sporazuma zaključenog između vla-dine komisije i MeđutvorniČkog štrajkačkog komi-teta u Brodogradilištu u Gdanjsku, 31. VIII 1980. 33. Protokol utvrđenih zaključaka i zahtjeva Među-tvomičkog štrajkačkog komiteta i vladine komisije u Sčečinu, 30. VIII 1980. 34. Protokol Sporazuma zaključenog između vladine komisije i Međutvorničkog štrajkačkog komiteta, u rudniku kamenog uglja -Julski manifest«. 3. IX 1980. 35. Zahtjevi u vezi s poljoprivredom, avgust 1980. 36. Kominike Vrhovnog stnođa Poljskog episkopata, 27. VIII 1980. 37. Deklaracija Centralnog vijeća sinđikata, 4. IX 1980. 38. S. Kanja: Izvodi iz govora u CK PURP-a, 5. IX 1980, nakon što je izabran za prvog sekretara 39. Zbigniew Bujak: Slo je to nezavisni i samouprav-ni sindikat, septembar 1980. 40. Krzysztof Pomian; Duga borba poljskih radnika i intelektuaiaca, okiobar 1980. 41. Rukovodioci «Solidatnosti. i odnos prema- vlasti, intervju, novembar 1980. 42. Adam Michnik: Sto želimo i što možemo, novem-bar 1980. 43. Principi sindikalne demokracije, decembar 1980. 44. Jan Szczepanski: Traženje razumnog izlaza, januar 1981. 45. Revolucija koja samu sebe ograničava, razgovor sa dr J. Staniszkis, mart 1981. 46. Pravci djelovanja sindikata u sadašnjoj situaciji u zemlji (osnovne vrijednosti, politički izvori kri-ze, privredni problermi, garancije budućnosti, život radnika), april 1981. 47. Osnivanje Seoske solidarnosti, irttervju sa J. Ku-lajem, mart 1981. 48. Solidarnost i đemokracija, razgovor sa Jacekom Kurczewskim, Marcinom Krolom i Janom OJszew-skimt maj 1981, 49. Program NSS »Solidarnost- s aneksima, nsvojen na I zemaljskom kongresu delegata NSS -S«, ok-tobar 1981. 50. Tko su biii delegati Kongresa -Solidamosti«, ok-tobar 1981. 51. Deklaracija o raspuJtanju KOR-a, oktobar 1981. 52. Tekst objave ratnog stanja — W. Jaruzelski, 13. XII 1981. 53. Neki rezultati anketnih istraživanja — izvodi iz knjige »Foljaci 1980.«, PAN — Institut za filozofiju i sociologiju, 1931. 54. Izvodi iz općepoljskog istraživanja stayova članova NSS »Sohdarnost«, Sređište društvenih istraživanja NSS »Solidarnost«. Varšava, regija ivlazovše, avgust 1981, 55. »Solidamost« iznutra — J. Kurezewski, izvodi iz rezultata istraživanja o socijainom i profesional-nom sastavu članstva NSS »Solidarnost-`, 1981. 58. Pravci djelovanja »Solidarnosti« u narednoj godini, stavovi članova NSS »S«, oktobar 1981. Borusewicz, brodogradilišta, Gdanjsk, Gwiazda, Lech Walesa, sindikat NSS, Solidarnost, Pienkowska, Poljaci, samoupravljanje, Sejm, štrajk, Varšava

Vil Djurant ISTORIJA CIVILIZACIJE 1-12 NOVO + 2 KNJIGE Vojnoizdavački zavod i Narodna knjiga Beograd, 2004. godine, 12 tomova, lux izdanje, veći format, tvrd povez, zlatotisak. Ćirilica. Knjige su nove. Uz komplet idu dodatno DVE BONUS knjige koje se ne sadrže u kompletu. Vilijam Džejms Djurant (1885 - 1981), američki pisac, istoričar i filozof. Najpoznatiji je upravo po svom delu ISTORIJA CIVILIZACIJA u 12 tomova, The Story of Civilization koju je napisao zajedno sa svojom suprugom Arijel i objavljivao između 1935. i 1975. godine. Njegovo ranije delo Istorija filozofije (engl. The Story of Philosophy), koju je napisao 1926, je značajno pomoglo popularizovanju filozofije. Komplet sadrži sledeće naslove: 01. ISTOČNE CIVILIZACIJE 02. ŽIVOT GRČKE 03. CEZAR I HRIST 04. DOBA VERE I 05. DOBA VERE II 06. RENESANSA 07. REFORMACIJA 08. POČETAK DOBA RAZUMA 09. DOBA LUJA XIV 10. VOLTEROVO DOBA 11. RUSO I REVOLUCIJA 12. NAPOLEONOVO DOBA BONUS KNJIGE: 1. UM CARUJE - Životi i mišljenja velikih filozofa - PLATON - ARISTOTEL I GRČKA NAUKA - BEKON - SPINOZA - VOLTER I FRANCUSKA PROSVEĆENOST - IMANUEL KANT I NEMAČKI IDEALIZAM - ŠOPENHAUER - HERBERT SPENSER - FRIDRIH NIČE - SAVREMENI EVROPSKI FILOZOFI 2. OGNJIŠTE MUDROSTI Smotra ljudskog života i ljudske sudbine ISTORIJA CIVILIZACIJE 01 ISTOČNE CIVILIZACIJE Istorija civilizacije u Egiptu i na Bliskom istoku do Aleksandrove smrti, i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do našnjih dana sa uvodom o prirodi i osnovama civilizacije i 86 ilustracija i mapa. Knjiga se može porediti sa velikim delima francuskih enciklopedista osamnaestog veka jer predstavlja najsveobuhvatniji pokušaj našeg doba da se obuhvati ogromna panorama ljudske istorije i kulture. Sumerska kultura, kao kolevka prvih gradova i pisanih zakona, Egipat koji je usavršio monumentalnu arhitekturu, medicinu i mumifikaciju pre 3500 godina, Vavilon u kome se razvila astronomija i fizika i odakle je poteklo seme zapadne mitologije, Judeja sa Bliskog istoka i njihov kralj Asurbanipal koji je na skulpturama prikazan kao pola čovek, pola čudovište, kao i Judejci koji su odoleli svim pokušajima da ih zatru i zauvek sačuvali svoju kulturu u besmrtnom Starom zavetu. 02 ŽIVOT GRČKE Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra Velikog do rimskog osvajanja sa uvodom o preistorijskoj kulturi Krita. Tokom dinamične sinteze istorije sveta, autor se bavi večito fascinirajućim problemom grčke civilizacije. Tako je ŽIVOT GRČKE knjiga čiji stil podseća na zlatno doba pisanja o istoriji, pre nego što je usko stručno proučavanje istorije okupiralo tu oblast. Vil Djurant je u potpunosti sagledao životni put Grčke, na isti način kao što bi to činio jedan Atinjanin u petom veku, sa svojim umom željnim znanja, u stalnom traganju za suštinom divne panorame Periklove Atine. Ovo delo Za ovo delo koje je Vil Djurant pisao punih 50 godina, dobio je prestižnu Pulicerovu nagradu. 03 CEZAR I HRIST Autor je učinio da ova knjiga predstavlja monumentalni prikaz istorije sveta, pripremajući je dvadeset pet, a pišući je punih pet godina! Kao i svi tomovi ISTORIJE CIVILIZACIJE, tako se i ovaj tom može čitati nezavisno od drugih. Knjiga sadrži mnoštvo paralela sa savremenom istorijom. Autor iskreno veruje da čitanje događaja iz prošlosti treba da rasvetli sadašnjost i osvetli budućnost. Tako, u klasnim trvenjima i permanentnim borbama za vlast koje simbolišu rimsku istoriju od braće Grah do Cezara, on nalazi analogiju sa razvojem Evrope i Amerike od Francuske revolucije do danas. Djurant nas podseća da su diktatori uvek koristili iste metode, da se socijalna pomoć koristila više od jednog veka pre Hrista i da je prvi rimski sindikat ustanovljen oko 600 godina pre Hrista! Takođe, saznajemo za bankrotstva banaka, „svinjsku burad“ (dotacije iz federalne državne blagajne za javne radove u rejonu nekog kongresmena ili senatora), depresije, vladine projekte i propise, državni socijalizam, prioritetne planove u doba rata, izbornu korupciju, trgovačka udruženja i druge fenomene starog Rima koji bi lako mogli da se uklope u današnje naslove novinskih tekstova. 04 DOBA VERE I 05 DOBA VERE II Istorija srednjovekovne civilizacije - hrišcanske, islamske i judejske, od Konstantina do Dantea, od 325. do 1300. godine naše ere, označava se dobom vere. To doba, iz pera Vila Djuranta, sadrži prikaz srednjevekovnih dostignuća i govori o tome kakav značaj za naše doba imaju hrišćanski, islamski i judejski život i kultura Srednjeg veka. Knjiga sadrži uzbudljive priče o svetom Avgustinu, Hipatiji, Justinijanu, Muhamedu, Harunu al-Rašidu, Karlu Velikom, Vilijamu Osvajaču, Eleonori od Akvitanije, Ričardu Lavljeg Srca, Saladinu, Majmonidu, svetom Franji, svetom Tomi Akvinskom, Rodžeru Bejkonu i mnogim drugim istoriji poznatim ličnostima. Tu su, naravno, i najčuvenije ljubavne priče u istoriji književnosti o Eloizi i Abelaru, o Danteu i Beatriče, ispisane sa uzbudljivom erudicijom. Obe knjige DOBA VERE obuhvataju ekonomiju, politiku, pravo, vlast, religiju, moral, ponašanje, obrazovanje, književnost, nauku, filozofiju i umetnost hrišćana, muslimana i Jevreja, tokom jedne epohe koja je bila svedok sudbinskih borbi između tri velike religije, kao i borbe između religioznog i svetovnog pogleda na ljudski život. Jedna fascinantna priča spaja romantiku, siromaštvo, sjaj, pobožnost i poročnost, feudalizam i monaštvo, jeresi i inkvizicije, katedrale i univerzitete, trubadure i minezingere jednog živopisnog milenijuma. 06 RENESANSA Period od 1304-1576 godine, predstavalja istoriju italijanske civilizacije. Ovaj deo ISTORIJE CIVILIZACIJE sadrži portret jednog sveta na njegovom slavnom vrhuncu, portret fascinantnu i raskošnu Italiju u doba renesanse, od Petrarkinog rodenja do Ticijanove smrti. U ovom tomu, autor izlaže uvodnu studiju ekonomske podloge koja obuhvata razvoj industrije, rast bankarskih porodica, osvrćući se pre svega na čuvane Medičijeve. Na taj nacin on objašnjava razloge zbog kojih je Italija bila prva država, a Firenca prvi grad u Italiji koji ce doživeti budenje modernog doba, prateći procvat kulture od Firence do Milana, Mantove, Ferare, Verone, Venecije, Padove, Parme, Bolonje, Riminija, Urbina, Perude, Sijene i Napulja, a vrhunac je Rim, grad velikih papa renesansne epohe. U svakom gradu Italije, svedoci smo blistave parade prinčeva, kraljica, vojvoda, duždeva, zatim pesnika, istoričara, naučnika i filozofa; slikara, vajara, gravera, iluminatora, grnčara i arhitekata, čitajući mi, zapravo, prisustvujemo razvitku industrije, obrazovanja, ponašanja, morala, kriminala i mode, jer pred našim očima defiluju žene, ljubavi i venčanja, epidemije, gladi, zemljotresi i pogibije. Pred nama je snažni uspon čovečanstva koje se hrabro kreće od konačnog sveta ka svetu beskonačnosti. Ovo je, ujedno, i istorija naroda pod vedrom jutarnjom svetlošću renesanse, kada su bronzana vrata krstionice u Firenci postala simbol pravih rajskih dveri. U takvom ambijentu, sa Pikom dela Mirandolom saznajemo kako je čovek razmišljao, sa Makijavelijem kako je vladao, sa Kastiljoneom kako je živeo, sa Savonarolom kako je umirao. Na gotovo svakom koraku, Vil Djurant probranim rečima crta žive vinjete, Petrarke, Bokača, Kozima, Medičija, Fra Andelika, Donatela, Lorenca Veličanstvenog, Botičelija, Andreje del Sarta, Lodovika Mora, Beatriče i Izabele d Este, Leonarda da Vinčija, Bramantea, Pjera dela Frančeske, Sinjorelija, Perudina, Mantenje, Ariosta, Đovanija Belinija, Đorodonea, Aldusa Manucijusa, Koreda, Aleksandra VI, ezara i Lukreciju Bordžiju, Julija II, Lava X, Rafaela, Mikelanđela, Klementa VII. Autor dovodi priču do dramatičnog vrhunca sa rumenilom sutona Firence i Venecije posle strašnog pustošenja Rima 1527. godine, ali pokazuje kako je čak i opadanje renesanse bilo plodno zahvaljujući Ticijanu, Aretinu, Veronezeu, Celiniju, i, možemo reci, novom Mikelanđelovom životu. Tako nam je ukazano kako je renesansa, oživljavajući klasičnu kulturu, okončala hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha u Evropi. Na kraju, sledi priprema za Erazma Roterdamskog, Frensisa Bekona i Dekarta, za Spinozu, Voltera, Gibona, Getea, kao i za titane našeg doba u kojima još živi duh renesanse. 07 REFORMACIJA Evropska civilizacija od Viklifa do Kalvina: 1300-1564. Knjigu karakteriše pomno izučavanje ljudi i ideja, verovanja i važnih događaja u doba reformacije. Rreformacije, svakako, predstavlja najznačajniji događaj moderne istorije i u isto vreme nastavak monumentalnog istoriografskog rada Vila Djuranta. Dramatičnost ove epohe, može se porediti sa našom, savremenom, u kojoj su dominirale i dominiraju revolucije i revolucionarna gibanja. Tokom perioda reformacije,socijalne revolucije prate versku revoluciju u gotovo svakoj fazi, tako da je ova knjiga napisana upravo sa tog nekonvencionalnog stanovišta dveju konvergentnih drama. Autor razmišlja o religiji uopšte, o njenom delovanju na pojedinca i na grupu, kao i o stanju i problemima Rimokatoličke crkve u toku dva veka pre Martina Lutera. On se bavi Engleskom, Nemačkom i Češkom, prikazujući ideje i sukobe luteranske reformacije, te sa simpatijama razmatra Erazmove napore usmerene na mirno samoreformisanje Crkve. 08 POČETAK DOBA RAZUMA Doba razuma jeste vreme Šekspira, Bekona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta u periodu 1558-1648. Autori u ovom tomu prikazuju razvoj nauke i vaskrsenje filozofije usred vojnih i verskih sukoba. To je, takođe, bilo i doba Keplera i Galileja, Đordana Bruna i Renea Dekarta, pronalaska složenog mikroskopa, teleskopa, termometra, barometra, logaritamskog i decimalnog sistema, otkrića planetarnih orbita i zakona. Postepeno su se rađali moderna Evropa i moderni um. 09 DOBA LUJA XIV Kralj Sunce predstavljen je u ovom tomu u svom najboljem, najgorem i najviše ljudskom izdanju. Engleska i Kromvel, Milton, Čarls I, Džonatan Svift, od genijalnosti do ludila. Švedska i Rusija u doba Petra Velikog. Knjiga se završava sumrakom ralja Sunca, o čemu je pisao i Štefan Cvajg, iz drugog ugla, na romansiran način, oslikavajući ukupnu Francusku tog doba - ali ovo što je Vil Djurant obradio, neuporedivo je, jer se on držao istorijskih činjenica, bez ikakvih izmena. 10 DOBA VOLTERA Doba prosvećenosti nije bez razloga nazvano DOBA VOLTERA, jer je upravo Volter bio najveći pobornik procvata umetnosti i nauke. U ovoj knjizi se Vil Djurant fokusirao na istoriju i dešavanja Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj u periodu od 1715. pa do 1756. godine. Vladavina Luja XV, zatim engleska filozofska misp u prvoj polovini XVIII veka, pa Volterov rad, obogaćen podrobnim opisom tadašnjeg okruženja u kom su njegovi tekstovi nastajali. Sledi Johan Sebastijan Bah, jedan od najvećih kompozitora kako baroka, tako muzičke umetnosti uopšte, a na kraju, autor se ponovo vraća Volterovim mislima i tezama, kao i enciklopediji Denija Didroa i filozofskoj klimi tadašnje Evrope. 11 RUSO I RENESANSA Osvrt na dežavanja u Francuskoj i ostatku Evrope u periodu stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Ova knjiga je, takođe, autora ovenčala Pulicerovom nagradom. Autor nas prvo upoznaje sa događajima iz Sedmogodišnjeg rata, dok se u daljem pisanju bazira na razlikama i sličnostima Voltera i Rusoa. Sledi analiza i prikaz katoličkog juga, gde govori o kulturnim i političkim dešavanjima u tadašnjoj Italiji, Španiji i Portugaliji, ali i o austrijskom vunderkindu, Volfgangu Amadeusu Mocartu. Nezaobilazan je i njegov osvrt na slovenske narode, kao i prisutnosti Osmanlija u tom delu Evrope, a tu je i deo posvećen vladavini Katarine Velike u Rusiji. Kao što je obrađen katolički jug, isti pristup je učinjen i kada je u pitanju protestantski sever, kao i Kantov filozofski rad. Džonsonova Engleska kao i krah francuskog feudalizma predstavljaju posebno obrađene teme, radi zaokruživanja tog, za istoriju značajnog perioda. 12 NAPOLEONOVO DOBA U ovoj knjizi, Djurant prati dešavanja iz perioda Francuske revolucije, kao i Napoleonovu vladavinu, uključujući njegova osvajanja i ratove. Osim što je u fokusu Francuska i Bonapartin uspon, autor kroz knjigu prati i kulturno-umetnička dešavanja i razvoj tadašnje Evrope, poput Betovena i književnih dela takozvanih Jezerskih pesnika Engleske. Na kraju, značajan deo knjige autor posvećuje opisu opsade Moskve, Vaterlou, a onda i potpunom krahu Napoleonove vojske, što prati i njegovo izgnanstvo na ostrvo Sveta Jelena, kao i dešavanja neposredno posle toga. Sa ovom knjigom, 12. tomom ISTORIJE CIVILIZACIJE, Vil Djurant završava svoje kapitalno delo. U opisu korišćeni podaci sa interneta.

Napoleonov arhiv – sažetak stanja Nakon što je 1969. primio arhivu Luja-Filipa, njegovih predaka i njegovih potomaka od monsenjora grofa od Pariza, nakon što je u Engleskoj otkupio papire Jozefa Bonaparte, kralja Italije, zatim Španije, 1977. godine, Nacionalni arhiv je nabavio 1979. prestižni komplet, Napoleonova arhiva, do tada vlasništvo Njihovih Carskih Visočanstva princa Napoleona, praunuka kralja Žeroma, mlađeg brata cara, i princeze Napoleona, njegove supruge. Pre prenošenja u palatu Soubise, ovih dvesta dvadeset sanduka čuvano je u Švajcarskoj, u Pranginsu, nedaleko od Lozane, ali su pojedini dokumenti već nekoliko puta premeštani, jer su, po ugledu na ljude i prateći njihovu sudbinu, arhivi premeštani. Dva fonda su bila u poreklu ovog kompleta: s jedne strane papiri koje je carica Eugenie držala u Farnboroughu, preneti nakon njene smrti, 1920. godine, princu Viktoru, u Brisel, u njegov hotel na aveniji Louise, zatim, posle prodaje ovog hotela, u Chateau de Ronchinne, blizu Namura, i konačno, 1958. godine, u Pranginsu. I, s druge strane, papiri koji su uvek ostali u Pranginsu, od izgradnje imanja od strane princa Napoleona 1880-ih. Prvom fondu, koji bi se zbog pogodnosti mogao nazvati fondom Farnborough, pripadali su papiri Prvog carstva (Napoleon I, njegova braća i sestre, osim Jeronima), uglavnom ukoričeni (mnogi ukoričeni tomovi nose šifru carice Eugenie), papiri Drugog carstva (Napoleon III i Eugenie) sadržani uglavnom u kutijama i portfeljima, i papiri princa Viktora. Drugom fondu, nazovimo ga Pranginsovom, priloženi su papiri kralja Žeroma i njegove supruge Katarine Virtemberške, papiri njihovog sina princa Napoleona i njihove snahe, princeze Marije-Klotilde od Sardinije. I konačno one drugog sina, princa Luja, koji je nasledio Pranginsa nakon smrti svog oca 1891. Zaista, princ Napoleon, u neslaganju sa svojim najstarijim sinom, princom Viktorom, ustoličio je mlađeg za svog univerzalnog naslednika. Arhiva princeze Matilde, sestre princa Napoleona, nije bila u Pranginsu, osim crteža i akvarela princeze koje je čuvao princ Napoleon, nekoliko diploma, nekoliko fotografija i pisama. Tako, kada je 1958. godine Njegovo carsko visočanstvo princ Luj-Napoleon spojio papire svog strica sa papirima njegovog oca koji su se čuvali u Belgiji, sve ove arhive bile su sakupljene na jednom mestu. Obuhvatale su oko tri stotine predmeta (registra, kutija, ukoričenih tomova, portfelja, kartoteka) pohranjenih u četiri ormana biblioteke Prangins. Usvojena klasifikacija bila je pod uticajem prošlih peripetija i materijalnog aspekta dela, jer su ukoričeni arhivi proizvoljno odvojeni od neuvezanih arhiva. Nije moglo biti govora o usvajanju ovog kursa i održavanju, na primer, podele između fondova Farnborou i Pranginsa. Stigla u rue des Francs-Bourgeois 22. juna 1979. godine, ova arhiva je registrovana pod upisnim brojem 2839. nametnula se sama. Sada se pojavljuju na vrhu: car, carica Žozefina i kralj Rima, zatim, nakon dosijea posvećene gospođi Mer, kardinal Feš i Ežen de Boarne, dolaze po godinama Napoleonova braća i sestre: Žozef, sa kraljicom Julie, i njene ćerke Zenaide i Charlotte, Lucien, princ od Canina, i njegova djeca, Elisa, princ Felik Bacciochi i njihova kćerka, grofica Kamerata, Louis, kralj Holandije, i Hortense, a tu se nalazi i arhiva Drugog carstva , Napoleon III, Eženi i carski princ, zatim Paulina, na kraju, najzad, mlađi brat cara, kralj Žerom, i njegovi potomci. Vrednost ovih arhiva je ogromna. Među papirima Prvog carstva, dovoljno bi bilo navesti brojna careva pisma: 231 pismo upućeno Žozefini između 1796. i 1813. godine, skoro sva potpisani, ukoričena u tri toma, 624 pisma i različita dokumenta upućena Josifu, 1795-1815, 71 pismo Elisi, 45 Luju i 48 Hortenzi između 1795. i 1815. godine, konačno 193 pismo Žeromu, 1799-1813. Nema sumnje da je mnogo pisama uređeno, ali publikacije su retko iscrpne, a neke su stare. Pored nekoliko komada dostojnih da budu izloženi kao „relikvije“, kao što je pismo Bonaparte Žozefini ili sveska za učenje vojvode od Rajhštata, ili čak potpisani original venčanog lista Pauline i generala Leklerka, 1797. ovaj deo zbirke obuhvata prvoklasnu istorijsku dokumentaciju o mnogim temama: o vladi Elize, princeze od Luke i od Piombina, velike vojvotkinje od Toskane, ilustrovanu prepiskom njenih ministara, francuskih ambasadora u Etruriji, državnih službenika poput Barona Fauše, prefekt Arnoa; obrazovanje sinova kraljice Hortenzije, sa planovima za učenje zbog Napoleon-Luisovog učitelja, Narcisse Vieillard; određene aspekte ili događaje iz života nekoliko članova carske porodice, kao što su Luj i Hortenza de Boharne ili Žerom i njegova supruga Katarina de Virtemberg, čija je sva prepiska sačuvana. Prvo i Drugo carstvo su blisko povezana: papiri princa Napoleona su poučni u tom pogledu. Godine 1863, princ je od Korzikanca, po imenu Bračini, iz Ajačija, dobio na poklon četiri kutije sa papirima iz porodice Bonaparta pre revolucije. Tamo ćete naći dokumente o imovini Bonaparte, 1776-1799, sa vlasničkim listovima koji datiraju iz 17. veka, papire opata Feša kada je živeo u Ajaču i opata Luciena Bonaparte, arhiđakona katedrale ovog grada, i papira carevih roditelja, Karla i Leticije. Nekoliko godina kasnije, 1881. godine, vikontesa Bertrand, snaha velikog maršala palate, dala je princu neke papire od svog tasta sa Svete Jelene: izveštaje o carevim razgovorima sa generalom i nacrte. Konačno, kao predsednik komisije stvorene za objavljivanje prepiske Napoleona I, princ je prikupio veliki broj primeraka carevih pisama iz javnih i privatnih kolekcija, kao i originalnih pisama, memoara i beleški, pisanih ili potpisanih od strane Napoleon između 1783. i 1815. godine, sa dosijeom, na primer o organizaciji vojske na obalama okeana, 1802-1804, koji sadrži ne manje od 200 naredbi i pisama potpisanih Bonapartom, i još jedan koji sadrži 131 pismo koje je uputio car. princu Borgezeu između 1808. i 1814. Određene kopije carevih pisama, odvojeno klasifikovane, veoma su interesantne jer nisu mogle da nađu mesto u Službenoj prepisci, 1808-1821. Istoričari Drugog carstva će takođe biti zadovoljni novim izvorima. Otkrićemo za ovaj period mnoge dirljive dokumente: depeše cara njegovoj supruzi tokom rata 1870. godine, poslednje pismo carskog princa njegovoj majci datirano na dan njegove smrti, napisano olovkom: „Nisam hteo da izgubim ovu priliku da te zagrlim svim srcem“, ali i obilne dosijee koji se odnose na diplomatske ili vojne događaje: pohode na Krim, Italiju, Meksiko i 1870, Alžir, obogaćene aktivnom i pasivnom prepiskom Napoleona III sa njegovim ministrima, maršalima i generalima, njegovom porodicom i stranim prinčevima i suverenima. Dodatak izuzetnog interesovanja pružaju šezdeset i tri kutije papira princa Napoleona. Bogata prinčeva ličnost, njegova intimnost sa rođakom koja seže do godina koje je Plon-Plon proveo u Arenenbergu sa svojom tetkom kraljicom Hortenzom, i njegove višestruke aktivnosti objašnjavaju kvalitet njegove arhive. Princ Napoleon je zvanično obavljao mnoge dužnosti: bio je komandant 3. pešadijske divizije Istočne armije i, kao rezultat toga, borio se na Krimu, ministar Alžira i kolonija (jun 1858-januar 1859), komandant načelnik 5. armijskog korpusa tokom italijanskog pohoda 1859. godine, predsednik komisije zadužene za pripremu univerzalnih izložbi i predsednik, komisije za objavljivanje Napoleonove prepiske. I ovde samo pominjemo njegove glavne funkcije. Osim toga, car je poverio svom rođaku ili nekom od svojih rođaka nezvanične misije; beleške, izveštaji i pisma pisani ovom prilikom nesumnjivo daju detalje o istoriji francusko-italijanskih ili francusko-pruskih odnosa pod Drugim carstvom. Sa živom intelektualnom radoznalošću, veliki putnik, proputovao je Evropu, ali i Afriku, Ameriku, Severna mora do Grenlanda i kao neumorni dopisnik, princ je nesumnjivo jedan od najvrednijih u carevoj pratnji. Pod Trećom republikom, bonapartistička partija će ostati aktivna; pisanje njegove priče sada će biti mnogo lakše. Biće potrebno pažljivo konsultovati arhive princa Napoleona i arhive njegovog sina princa Viktora, posebno osamdeset i jednu kutiju koja sadrži prepisku koju su mu poslali poslanici, senatori ili predsednici bonapartističkih komiteta, neki protivnici, ali pre svega oni verni. Od politike, pređimo na umetnost i književnost. Nekoliko Bonaparta, a posebno car Napoleon III, njegova majka, njegova žena i njegov rođak, održavali su bliske veze sa umetničkim i književnim krugovima. Ovde je zastupljen veliki broj pisaca, filozofa, vajara i slikara. David, Isabei, Bartolini, Chateaubriand, Mme Recamier i Mme de Stael pisali su kraljici Hortense; car i carica su primili pisma od Gistava Dorea, Šatobrijana, Viktora Kuzena, Oktava Fejea, Merimea, Renana, Sen Bova, Sandoa, Simondija, Luja Vejoa i Vinjija. Što se tiče princa Napoleona, bio je u kontaktu sa Dimom, Floberom, Viktorom Igom, Žilom Sandoom, Tenom, slikarima Eberom i Horace Vernet; najobimnija prepiska dolazi od Sainte-Beuvea i njegovog sekretara, od Renana, od Makime Du Campa i pre svega od George Sand - 83 pisma - i njegovog sina. Objavljena su neka pisma, posebno ona pisaca. Za kratko vreme koje nam je dodeljeno da klasifikujemo, ocenimo i inventarišemo, nije bilo moguće napisati analitički ili čak detaljan inventar Napoleonovih arhiva, ali ovo kratko stanje može inspirisati istraživače da saznaju više tako što će sami doći da konsultuju ove dokumente u Narodnom arhivu. Broš povez, 85 str, Pariz 1979

ISTORIJA CIVILIZACIJE I-XII Vil Djurant Tvrdi povez, format 17×24, Ukupno 10.500 strana NOVO 1. Istočne civilizacije 2. Život Grčke 3. Cezar i Hrist 4. Doba vere (I) 5. Doba vere (II) 6. Renesansa 7. Reformacija 8. Početak doba razuma 9. Doba Luja XIV 10. Volterovo doba 11. Ruso i revolucija 12. Napoleonovo doba Ovaj komplet Istorije civilizacije 1 – 12 predstavlja klasično remek-delo istorije civilizacije: drevne i moderne, istočne i zapadne! Namenjena je širokoj čitalačkoj publici. Naučna istraživanja pretočena su u enciklopedijske zanimljivosti, a svetska kulturna baština predstavljena je obiljem podataka, mudrih zaključaka, zanimljivih, dramatičnih, jednostavnih i duhovitih događaja i ličnosti. knjiga I – ISTOČNE CIVILIZACIJE Istorija civilizacije u Egiptu i na Bliskom istoku do Aleksandrove smrti, i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do našnjih dana sa uvodom o prirodi i osnovama civilizacije i 86 ilustracija i mapa. Na ovoj knjizi dr Djurant radio je od 1927. do 1932. godine i knjiga predstavlja treću kompletno dopunjenu verziju. Knjiga se može porediti sa velikim delima francuskih enciklopedista osamnaestog veka jer predstavlja najsveobuhvatniji pokušaj našeg doba da se obuhvati ogromna panorama ljudske istorije i kulture. U njoj ćete naći sve o Sumeru kao kolevci prvih gradova i pisanih zakona, Egipćanima koji su usavršili monumentalnu arhitekturu, medicinu i mumifikaciju pre 3500 godina, Vaviloncima koji su razvili astronomiju i fiziku i posadili seme zapadne mitologije, Judejce, bičeve božje Bliskog istoka i njihovog kralja Asurbanipala, koji je na skulpturama prikazan kao pola čovek, pola čudovište, Judejce koji su odoleli svim pokušajima da ih zatru i zauvek sačuvali svoju kulturu u besmrtnom Starom zavetu. knjiga II – ŽIVOT GRČKE Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra do rimskog osvajanja sa uvodom o preistorijskoj kulturi Krita. Tokom dinamične sinteze istorije sveta, u ovom tomu Vil Djurant se bavi večito fascinirajućim problemom grčke civilizacije. Život Grčke, drugi tom Istorije civilizacije, velika je knjiga čiji stil podseća na zlatno doba pisanja o istoriji, pre nego što je usko stručno proučavanje istorije okupiralo tu oblast.Vil Djurant je u potpunosti sagledao životni put Grčke – isto onako kao što je i jedan kultivisan petovekovni Atinjanin, sa svojim željnim znanja, stalno tragajućim umom gledao u divnu panoramu Periklove Atine. Ovo delo Vil Djurant je pripremao punih 50 godina i dobio Pulicerovu nagradu. knjiga III – CEZAR I HRIST Cezar i Hrist, treći tom Vil Djurantovog monumentalnog prikaza istorije sveta predstavlja rezultat dvadeset pet godina priprema i pet godina pisanja. Kao i prethodni tomovi, Cezar i Hrist je nezavistan samostalan deo Istorije civilizacije, Djurantove proslavljene kulturne istorije. Cezar i Hrist sadrži puno paralela sa savremenom istorijom, a doktor Djurant ih prikazuje veoma stručno. On veruje da čitanje događaja iz prošlosti treba da rasvetli sadašnjost. U klasnim borbama i manevrisanju za vlast koje simbolišu rimsku istoriju od braće Grah do Cezara, on nalazi analogiju sa razvojem Evrope i Amerike od Francuske revolucije do danas. On nas podseća da su diktatori uvek koristili iste metode. Kazuje nam da se socijalna pomoć koristila više od jednog veka pre Hrista i da je prvi rimski sindikat ustanovljen oko 600 godina pre Hrista. Saznajemo za bankrotstva banaka, „svinjsku burad“ (dotacije iz federalne državne blagajne za javne radove u rejonu nekog kongresmena ili senatora), depresije, vladine projekte i propise, državni socijalizam, prioritetne planove u doba rata, izbornu korupciju, trgovačka udruženja i druge fenomene starog Rima koji bi lako mogli da se uklope u današnje naslove naslovnih strana. knjiga IV – DOBA VERE deo I i knjiga V – DOBA VERE deo II Istorija srednjovekovne civilizacije – hrišcanske, islamske i judejske – od Konstantina do Dantea: od 325. do 1300. godine naše ere. Doba vere sadrži prikaz srednjevekovnih dostignuća i govori o tome kakav značaj za naše doba imaju hrišćanski, islamski i judejski život i kultura Srednjeg veka. Kao drugi tomovi Istorije civilizacije, ovo je zasebno delo koje se istovremeno uklapa u opštu istoriju čovečanstva. Ono sadrži uzbudljive priče o svetom Avgustinu, Hipatiji, Justinijanu, Muhamedu, Harunu al-Rašidu, Karlu Velikom, Vilijamu Osvajaču, Eleonori od Akvitanije, Ričardu Lavljeg Srca, Saladinu, Majmonidu, svetom Franji, svetom Tomi Akvinskom, Rodžeru Bejkonu i mnogim drugim – i sve je to dato kroz perspektivu integralne istorije. Najčuvenije ljubavne priče u istoriji književnosti – o Eloizi i Abelaru, o Danteu i Beatriče – ovde su ispričane sa uzbudljivom erudicijom. U tom duhu, Doba vere obuhvata ekonomiju, politiku, pravo, vlast, religiju, moral, ponašanje, obrazovanje, književnost, nauku, filozofiju i umetnost Hrišćana, Muslimana i Jevreja u toku jedne epohe koja je bila svedok sudbinskih borbi između tri velike religije, kao i borbe između religioznog i svetovnog pogleda na ljudski život. Jedna fascinantna priča spaja romantiku, siromaštvo, sjaj, pobožnost i poročnost, feudalizam i monaštvo, jeresi i inkvizicije, katedrale i univerzitete, trubadure i minezingere jednog živopisnog milenijuma. knjiga VI – RENESANSA Istorija italijanske civilizacije 1304-1576.Ovaj tom sadrži portret jednog sveta na njegovom slavnom vrhuncu – portret fascinantne i raskošne Italije u doba renesanse, od Petrarkinog rodenja 1304. do Ticijanove smrti 1576. godine .Vil Djurant u Renesansi izlaže uvodnu studiju ekonomske podloge koja obuhvata razvoj industrije, rast bankarskih porodica kao što su Medičijevi, kao i sukobe rada i kapitala. Na taj nacin on objašnjava razloge zbog kojih je Italija bila prva država, a Firenca prvi grad u Italiji koji ce doživeti budenje modernog doba. On prati procvat kulture od Firence do Milana, Mantove, Ferare, Verone i Venecije Padove i Parme, Bolonje, Riminija, Urbina, Perude, Sijene i Napulja, a povest dovodi do vrhunca u Rimu, gradu velikih papa renesansne epohe.U svakom gradu Italije, svedoci smo blistave parade princeva, kraljica, vojvoda ili duždeva; pesnika, istoricara, naucnika i filozofa; slikara, vajara, gravera, iluminatora, grncara i arhitekata; prisustvujemo razvitku industrije, obrazovanja, ponašanja, morala, kriminala i mode; pred nama se redaju žene, ljubavi i vencanja; epidemije, gladi, zemljotresi i pogibije. Pred nama je covecanstvo koje se smelo krece od konacnog sveta ka svetu beskonacnosti.To je i povest o narodu pod vedrom jutarnjom svetlošcu renesanse, kada su bronzana vrata krstionice u Firenci postala simbol pravih rajskih dveri. U takvom ambijentu, sa Pikom dela Mirandolom saznajemo kako je covek razmišljao, sa Makijavelijem kako je vladao, sa Kastiljoneom kako je živeo, sa Savonarolom kako je umirao.Na gotovo svakom koraku, Vil Djurant crta žive vinjete – Petrarke, Bokaca, Kozima, Medicija, Fra Andelika, Donatela, Lorenca Velicanstvenog, Boticelija, Andreje del Sarta, Lodovika Mora, Beatrice i Izabele d `Este, Leonarda da Vincija, Bramantea, Pjera dela Franceske, Sinjorelija, Perudina, Mantenje, Ariosta, Đovanija Belinija, Đorodonea, Aldusa Manucijusa, Koreda, Aleksandra VI, ezara i Lukreciju Bordžije, Julija II, Lava X, Rafaela, Mikelandela, Klementa VII.Djurant dovodi pricu do dramaticnog vrhunca sa rumenilom sutona Firence i Venecije posle strašnog pustošenja Rima 1527, ali pokazuje kako je cak i opadanje renesanse (1527-1576) bilo plodno zahvaljujuci Ticijanu, Aretinu, Veronezeu, Celiniju, i, možemo reci, novom Mikelandelovom životu. Djurant pokazuje kako je renesansa, oživljavajuci klasicnu kulturu, okoncala hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha u Evropi. Na kraju nas priprema za Erazma, Bejkona i Dekarta, za Spinozu, Voltera, Gibona, Getea, kao i za titane našeg doba u kojima još živi duh renesanse: „Danas, u Evropi i Americi, svugde ima ljudi prefinjenog i snažnog duha – koji druguju u carstvu uma – koji svoju snagu crpe iz baštine duhovne slobode, estetskog senzibiliteta, prijateljskog i saosecajnog razumevanja; hrane se nasledem opraštanja životu za njegove tragedije, prihvatanja njegovih radosti cula, uma i duše; i hrane se time što u srcima, usred himni mržnje, uprkos grmljavini topova, uvek cuju carsku pesmu renesanse.“ knjiga VII – REFORMACIJA Istorija evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina: 1300-1564. U ovom tomu Istorije civilizacije, Vil Djurant se bavi izučavanjem ljudi i ideja, verovanja i važnih događaja u doba reformacije. To je zasebna i nezavisna studija reformacije verovatno najznačajnijeg događaja moderne istorije i u isto vreme nastavak monumentalnog istoriografskog rada dr Djuranta. U ovom tomu, Vil Djurant oživljava i osvetljava snažnu dramu jedne epohe koju su, baš kao i našu, uznemiravale česte revolucije. On otkriva da socijalna revolucija prati versku revoluciju u gotovo svakoj fazi reformacije, i ova je knjiga napisana upravo sa tog nekonvencionalnog stanovišta dveju konvergentnih drama. Na početku autor razmišlja o religiji uopšte, o njenom delovanju na pojedinca i na grupu, kao i o stanju i problemima Rimokatoličke crkve u toku dva veka pre Lutera. On se bavi Engleskom, Nemačkom i Češkom, prikazujući ideje i sukobe luteranske reformacije, te sa simpatijama razmatra Erazmove napore usmerene na mirno samoreformisanje Crkve. Knjiga VIII – POČETAK DOBA RAZUMA Istorija evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta: 1558-1648. Ovom knjigom nastavlja se rad na nečemu što se sada može zvati Djurantova porodica. Autori nam prikazuju razvoj nauke i vaskrsenje filozofije usred tih vojnih i verskih sukoba. To je takođe bilo doba Keplera i Galileja, Bruna i Dekarta, pronalaska složenog mikroskopa, teleskopa, termometra, i barometra, logaritamskog i decimalnog sistema, otkrića planetarnih orbita i zakona. Postepeno su se rađali moderna Evropa i moderni um… knjiga IX – DOBA LUJA XIV Kralj Sunce predstavljen je u ovom tomu u svom najboljem, najgorem i najviše ljudskom izdanju. Engleska i Kromvel, Milton, Čarls I, Džonatan Svift, od genijalnosti do ludila… Švedska, Rusija u doba Petra Velikog… Knjiga se završava sumrakom Kralja Sunca. knjiga X – DOBA VOLTERA Doba Voltera – Istorija Civilizacije predstavlja doba Prosvećenosti a najveći zalagač za procvat umetnosti i nauke bio je, svakako, Volter. U ovoj knjizi se Vil Djurant fokusirao na istoriju i dešavanja Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj u periodu od 1715. pa do 1756. godine. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Prvo poglavlje se bavi vladavinom Luja XV, drugo poglavlje se bavi engleskom filozofskom misli u prvoj polovini XVIII veka, treće najviše govori o Volterovom radu i tadašnjem okruženju u kom su njegovi tekstovi nastajali. Četvrto poglavlje govori najviše o Johanu Sebastijanu Bahu, jednom od najvećih kompozitora kako baroka, tako muzičke umetnosti uopšte. Peto poglavlje nastavlja sa mislima i tezama Voltera, kao i enciklopediji Denija Didroa i filosofskoj klimi tadašnje Evrope. knjiga XI – RUSO I RENESANSA Ruso i revolucija – Istorija Civilizacije bazira se na dežavanjima u Francuskoj i u ostatku Evrope u periodu stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Ovaj tom enciklopedijskih izdanja Vila Djuranta Istorija Civilizacije dobio je i Pulicerovu nagradu 1968. godine. Prvo poglavlje nas upoznaje sa događajima iz Sedmogodišnjeg rata, dok se drugo poglavlje bazira na razlikama i sličnostima dvojice savremenika: Voltera i Rusoa. Treće poglavlje: Katolički jug govori o kulturnim i političkim dešavanjima u tadašnjoj Italiji, Španiji i Portugalu, ali i o austrijskom vunderkindu – Mocartu. Četvrto poglavlje se bavi Slovenskim narodima i prisutnosti Osmanlija u tom delu Evrope, kao i o vladavini Katarine Velike u Rusiji. Peto poglavlje je posvećeno protestanskom severu kao i Kantovom filozofskom radu. Džonsonova Engleska kao i krah francuskog feudalizma predstavljaju teme iz poslednja dva podnaslova knjige. knjiga XII – NAPOLEONOVO DOBA Napoleonovo doba – Istorija Civilizacije prati dešavanja iz perioda Francuske revolucije, kao i vladavinu Napoleona, njegova osvajanja i ratove. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Osim što je u samom fokusu Francuska i Bonapartin uspon, ovaj tom knjige prati i kulturno-umetnička dešavanja i razvoj tadašnje Evrope, poput muzičkog komponovanja Betovena i književnih dela takozvanih Jezerskih pesnika Engleske. Poslednje poglavlje obrađuje opsadu Moskve, Vaterlo bitku, potpun krah Napoleonove vojske i njegov egzil na ostrvo Sveta Jelena, kao i dešavanja neposredno posle toga. Ovo je poslednja knjiga u seriji enciklopedija Vila Djuranta.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Rasprodato Prvo objavljivanje trotomne monogarfije o kralju Aleksandru Karađorđeviću nameće samom autoru Branislavu Gligorijeviću potrebu da čitaocima razjasni neke probleme s kojima se suočava tokom istraživanja i pisanja, kaoi i da ukaže na neka iskustva koja je u svom radu stekao. O kralju Aleksandru Karađorđeviću do sada se u nas nije pisalo. Verovatno ne postoji nijedna ličnost takvog značaja, koja je toliko dugo i uporno ignorisana i brisana iz pamćenja svoga naroda, ili se o njemu, bez ispitivanja stvarnih činjenica, izricani najneponovljivi sudovi, davane najteže kvalifikacije. Druga knjiga monografije obuhvata period parlamentalne vladavine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je kao građanska država izgrađivana na demokratskim temeljima Srbije. Događaji su sami nametali sadržaj knjige. Njen pretežni deo posvećen je centralnoj temi, hrvatsko-srpskom sporu, u kojoj je zbog čestih parlamentarnih kriza i razjedinjenosti srpskih nacionalnih snaga sve veću posredničku ulogu imao kralj Aleksandar. Pisati danas o Aleksandru Karađorđeviću ne znači samo po sebi puniti jednu veliku prazninu u našoj istoriografiji. Nije reč samo o životu jednog kralja, već je u pitanju jedno burno vreme, kome je on, kao duhovni pokretač i kreator mnogih značajnih zbivanja, davao lični pečat. Komplet se sastoji od tri knjige: U evropskoj politici, Srpsko-hrvatski spor i U ratovima za nacionalno oslobođenje. Aleksandar I Karađorđević (Cetinje, 4/16. decembar 1888 — Marselj, 9. oktobar 1934) je bio regent prestolonaslednik Kraljevine Srbije (1914—1918), regent prestolonaslednik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918—1921), kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1921—1929) i kralj Jugoslavije (1929—1934). Bio je mlađi sin Petra I Karađorđevića i kneginje Zorke i brat Đorđa P. Karađorđevića. Aleksandar je svoju mladost proveo van Srbije, kojom je tada vladala rivalska dinastija Obrenović. Školovao se u Ženevi i Sankt Peterburgu, a u Srbiju je došao kada je njegov otac izabran za kralja Srbije posle Majskog prevrata 1903. Nakon što se njegov stariji brat Đorđe Karađorđević odrekao prestola 1909, Aleksandar je postao prestolonaslednik. Aleksandar Karađorđević je bio prvi Srbin koji je leteo avionom. Bilo je to tokom njegove posete Francuskoj 5. aprila do 27. aprila 1910 godine. Aleksandar je leteo na avionu faler broj 2.[2] Postao je regent svom ocu 24. juna 1914. i kao takav bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Posle pobede u Prvom svetskom ratu, Aleksandar je postao regent nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,a kralj 1921. posle očeve smrti. Vladao je autokratski zemljom u kojoj su bili izraženi socijalni i nacionalni kontrasti. Posle ubistava u Narodnoj skupštini, zaveo je Šestojanuarsku diktaturu 1929, a 1931. godine je doneo Oktroisani ustav. Grupa zaverenika iz redova ustaša i bugarskog VMRO-a ga je ubila u Marselju, 1934. godine. Nasledio ga je najstariji sin Petar, ali je zbog njegove maloletnosti zemljom do 1941. vladalo namesništvo na čijem je čelu bio Aleksandrov rođak knez Pavle. Aleksandar je rođen na Cetinju 16. decembra 1888. Njegov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a baba kraljica Milena. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Aleksandar III.[3] Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, a osnovnu školu završio u Ženevi. Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Sankt Peterburgu,[4] a potom u Beogradu,[5] po dolasku kralja Petra I na srpski presto 1903. godine. Prestolonaslednik Srbije Kraljević Aleksandar Sudbinski preokret u životu mladog princa Aleksandra nastupio je 1909, kada se njegov stariji brat, princ Đorđe odrekao prava nasledstva prestola. Đorđa su mnogi u Srbiji dugo smatrali nepodesnim da postane kralj Srbije, a među njima su bili političari kao što je Nikola Pašić i visoki oficiri poput Dragutina Dimitrijevića Apisa i Petra Živkovića, kojima nije odgovarao impulsivan Đorđev karakter i nestabilna ličnost sklona incidentima.[4] Đorđe je bio počinitelj tragičnog incidenta iz 1909. kada je šutnuo svog slugu u stomak, izazvavši njegovu smrt nekoliko dana kasnije. Ovaj incident je bio poslednja kap, zbog kog je izbio veliki skandal u srpskoj javnosti, kao i u austrougarskoj štampi, koja je intenzivno izveštavala o tome, pa je princ Đorđe bio primoran da se odrekne prava na presto. Princ Aleksandar je 1910. skoro preminuo od stomačnog tifusa i zbog toga je imao stomačne probleme do kraja svog života. Kada je Aleksandar postao prestolonaslednik, borba za vlast između Pašićevih radikala i Apisove Crne ruke je dobila i trećeg učesnika. Aleksandar je sve više smatrao sebe jedinim presudnim faktorom, pa je oko sebe okupio Belu ruku, grupu oficira predvođenih Petrom Živkovićem, Petrom Mišićem i Josif Kostićem.[6] Kao prestolonaslednik, princ Aleksandar je pristupio reorganizaciji vojske, pripremajući je za konačan obračun sa Turskom. Prestolonaslednik Aleksandar sa XVI pukom, koji je nosio ime cara Nikolaja II, u Nišu. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat Regent Aleksandar na Solunskom frontu 1916. godine. U Prvom balkanskom ratu (1912), prestolonaslednik Aleksandar je kao formalni zapovednik Prve armije vodio pobedonosne bitke na Kumanovu i Bitolju, a potom 1913[7]. u Drugom balkanskom ratu bitku na Bregalnici. Regent Aleksandar obilazi ranjenike na Solunskom frontu 1917. godine. Aleksandar Karađorđević U Prvom svetskom ratu bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari 1914, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austrougarske Monarhije. Ponovo napadnuta 1915. od Nemačke i Bugarske, Srbija je podlegla u neravnopravnoj borbi. Sa mnogim gubicima srpska vojska se, zajedno sa starim kraljem Petrom I i prestolonaslednikom Aleksandrom povukla preko Albanije na ostrvo Krf, gde je reorganizovana. Kada se kralj Petar I zbog bolesti povukao od vladarskih poslova (24. juna 1914. po novom kalendaru), prestolonaslednik Aleksandar je postao regent. Posle oporavka i popune srpska vojska je iste godine odnela veliku pobedu na Solunskom frontu, na Kajmakčalanu. Završne operacije proboja Solunskog fronta u jesen 1918, srpska vojska je izvršila pod vrhovnom komandom regenta Aleksandra, sa odličnim komandnim kadrom u koji spadaju vojvode Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Petar Bojović. U Kragujevcu postoji Regentova kuća gde je živeo tokom 1914-1915. Tokom 1917-1919 postojala je Srpska rezervna bolnica prestolonaslednika Aleksandra. Markica sa prikazom proboja Solunskog fronta Prvodecembarsko ujedinjenje Prvodecembarsko ujedinjenje Prestolonaslednik Aleksandar sa vojnicima VI puka Posle vojničkih došli su i državnički uspesi. Narodno veće u Zagrebu je 24. novembra 1918. godine proglasilo ujedinjenje. Odluci o ujedinjenju prethodio je ultimatum dalmatinske vlade od 16. novembra 1918, po kojem je iz Splita imalo da se proglasi neposredno ujedinjenje sa Srbijom ako se u roku od pet dana to ne učini iz Zagreba. Delegacija Narodnog veća, od trideset članova, stigla je u Beograd ujutro 28. novembra 1918. Za utvrđivanje načina kako da se proglasi ujedinjenje, obrazovan je odbor od šestorice. U njega su ušli Ante Pavelić (Stariji), Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka kao predstavnici narodnog veća, i Stojan Protić, Ljubomir Jovanović i Momčilo Ninčić, kao predstavnici Vlade Kraljevine Srbije. U odboru šestorice odlučeno je da se ujedinjenje izvrši tako što bi delegacija Narodnog veća uputila adresu regentu Aleksandru Karađorđeviću, koja bi sadržala zaključak i naputke „uputstva“ od 24. novembra. Dvočanski akt ujedinjenja izvršen je u 8 sati uveče, 1. decembra 1918. godine, u salonu kuće Krsmanovića na Terazijama u kojoj je regent Aleksandar privremeno stanovao nakon oslobođenja prestonice. Aleksandar i Marija na dan venčanja 1922. godine. Članovi delegacije Narodnog veća, stojeći u polukrugu, čekali su dolazak regenta. Regent Aleksandra se zatim pojavio u pratnji Protića, Jovanovića, Ninčića i vojvode Živojina Mišića. Potom je istupio Ante Pavelić i pročitao adresu. Regent Aleksandar je u odgovoru na Adresu izrazio zadovoljstvo odlukom zagrebačkog Narodnog veća od 24. novembra i proglasio ujedinjenje. Regent Aleksandar je odbio da za prvog predsednika Vlade postavi Nikolu Pašića, već je na to mesto ukazom postavio Stojana Protića. Na listi ministra prve Vlade Kraljevine SHS bilo je 9 Srba, 5 Hrvata, 3 Slovenca i 1 musliman. Vlada pod Protićevim predsedništvom nosila je jugoslovensko obeležje. Krajem decembra Vlada je notifikovala stvaranje nove Kraljevine, a do sredine 1919. godine usledila su međunarodna priznanja. Posle smrti kralja Petra I (16. avgusta 1921), Regent Aleksandar je postao kralj Srba, Hrvata i Slovenaca. Nije mogao prisustvovati očevoj sahrani jer je u Parizu bolovao od zapaljenja slepog creva.[8] U zemlju se vratio krajem oktobra i 6. novembra položio pred skupštinom zakletvu na ustav. Oženio se 1922. godine, princezom Marijom od Rumunije. U tom braku rođena su tri sina — Petar, Tomislav i Andrej. Politička delatnost 1918-1929. Otpor ujedinjenju i neredi Talas socijalističke revolucije se iz Rusije širio na zapadi doveo do socijalističkih pobuna 1919. u Mađarskoj i Nemačkoj. Neki od Jugoslovena koji su učestvovali u Oktobarskoj revoluciji tada su se vraćali u otadžbinu. Prevratnički duh je zahvatio deo naoružanih odmetnika u „zelenom kadru” i običnih stanovnika, naročito u Slavoniji i Banatu. Seljaci su pljačkali imanja bogatih na području Osijeka, a u istočnom Banatu došlo je do pokušaja stvaranja „sovjetske republike”.[9] Vojska Kraljevine Srbije je morala, pored zaštite predviđenih granica, zaustaviti širenje revolucije i suprotstavi se pobunama protiv ujedinjenja. Veću pretnju za granice predstavljalo je prisustvo vojske Italije u Dalmaciji i primorju, a manju upadi pripadnika VMRO-a (Vnatrešna makedonska revolucionerna organizacija) iz Bugarske u Makedoniju.[10] U delu hrvatskog stanovništva postojala je duga tradicija otpora centralističkim težnjama. Ona se spojila sa netrpeljivošću prema pravoslavnom stanovništvu. Zbog toga se ubrzo javio otpor ujedinjenju pod dinastijom Karađorđević. Deo netrpeljivih Hrvata nije želeo lako da pristane na stvaranje države u kojoj će katolici biti manjina u odnosu na pravoslavce. Među onima koji su se protivili ujedinjenju i tražili stvaranje hrvatske republike isticao se Stjepan Radić. Posle proglašenja ujedinjenja, on je govorio da je sakupio oko 200.000 potpisa protiv ujedinjenja u nameri da ih uz protest pošalje Mirovnoj konferenciji u Parizu. Nasuprot tome, pristalice ujedinjenja su stvarale sokolske legije.[11] Svađe zbog načina ujedinjenja dovele su do pobune u Zagrebu 5.12.1918. Pobunili su se hrvatskih vojnici Nacionalne garde, koju je stvorilo Narodno vijeće. Oni su na Trgu bana Jelačića tražili stvaranje republiku i podržavali S. Radića. Na naredbu Narodnog vijeća mornari su pucali na pobunjenike. Gušenje protesta pomogli su i hrvatski sokoli. U sukobu bilo je i nekoliko ubijenih. Prema zvaničnim tvrdnjama, u tom sukobu nisu učestovali Srbi, nego su na obe strane bili Hrvati. Narodno vijeće je raspustilo pobunjene odrede. Vojska je morala umiriti protestne skupove po Hrvatskoj na kojima se tražilo stvaranje republike. Deo Srba, koji je pamtio odanost velikog dela Hrvata prema Habzburgovcima, nije verovao ovom „republikanskom pokretu”. Oni su mislili da je to samo otpor kralju Srbinu kao vladaru zajedničke države.[12] Kralj Nikola i njegova vlada nisu prihvatili odluke Podgoričke skupštine. Ipak, prividno su pokušali delovati nenasilno. Nikolina vlada je izdala proglas kojim je pozivala narod da se bez oružja suprotstavi „srbijanskoj okupaciji”. Italija je pomogla pristalicama porodice Petrović-Njegoš da organizuju oružanu pobunu. Pobunjenici, koje su predvodili Nikčević i Čelebić, su poraženi na Cetinjskom polju početkom januara 1919. (Božićna pobuna).[13] Nakon vladine odluke iz decembra 1918. da se 10.000 ljudi regrutuje u žandarmeriju stvaranje jedinstvene žandarmerije u Kraljevini SHS je dovršeno donošenjem uredbe u februaru 1919. Žandarmerija je smatrana pomoćnim delom stalne vojske od koje je dobijala oružje. Istovremeno je plate dobijala od Ministarstva unutrašnjih dela. U martu 1919. stvorena je i jedinstvena vojska Kraljevine SHS. Njen pun sastav u miru je imao 140.000 vojnika. Komandnom sastavu srpske vojske je pridodato oko 500 crnogorskih oficira i oko 1.000 oficira bivše Austrougarske.[14] Država je nasledila međunarodne dugove Srbije, Crne Gore i deo dugova Austrougarske i Turske. Ujednačavanje novca je izvršeno 1920. Tada je određeno da se austrougarske krune povuku iz opticaja menjanjem 4 krune za 1 srpski dinar. Iste 1920. je Narodna banka Srbije postala Narodna banka Kraljevine SHS. Zamena preostalih kruna (kuna) za dinar je trajala do 1923.[15] Privremeno narodno predstavništvo i pitanje agrarne reforme Države većinom nastaju i nestaju u ratnim sukobima, tj. vojnom silom, a ređe demokratskim procesima. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nije izuzetak. Ona je stvorena sporazumom Vlade Kraljevine Srbije sa Narodnim vijećem iz Zagreba, ali je u tom stvaranju presudna bila pobeda srpske vojske u ratu. Do izbora i donošenja prvog ustava vlast u Kraljevini SHS imali su kralj, tj. regent u njegovo ime, privremena vlada i Privremeno narodno predstavništvo.[16] Regent Aleksandar je sastavljanje vlade poverio 20.12.1918. Stojanu Protiću iz Narodne radikalne stranke. Potpredsednik vlade je postao Anton Korošec. Ministar spoljnih poslova bio je Ante Trumbić, a ministar unutrašnjih poslova Svetozar Pribićević. N. Pašić je očekivao da on dobije mesto predsednika vlade, ali je regent odlučio da ga pošalje u Pariz, kao vođu pregovarača na Mirovnu konferenciju. Odeljenja vlade Kraljevine SHS stvorena su u Crnoj Gori, Banatu, Bačkoj i Baranji, a regent je postavio i pokrajinske vlade u Sremu, Slavoniji, BiH, Hrvatskoj, Dalmaciji i Sloveniji.[17] Otvoreno nezadovoljstvo se ponovo javilo u proleće 1919. Dešavalo se da družine seljaka samovoljno prisvajaju delove veleposeda. Društveni nemiri, koji su nastali pod uticajem Oktobarske revolucije, ubrzali su provođenje agrarne reforme u Kraljevini SHS. Njome je trebalo umiriti seljaštvo. Već, u januaru 1919. regent Aleksandar obećao je proglasom davanje zemlje seljacima. Vlada je u februaru 1919. donela „Prethodne odredbe za primenu agrarne reforme”. Tada je napokon proglašeno ukida- nje kmetovskih odnosa, tj. ostataka feudalizma. Privremeno narodno predstavništvo (PNP) je samo upoznato sa tim odredbama. Vlada je odlučila da izvrši i naseljavanje ratnih dobrovoljaca, iz manje plodnih oblasti, na Kosmet, u Makedoniju, Vojvodinu i Slavoniju. Tamo su im besplatno deljeni zemljoposedi, obično veličine 3-8 hektara. Za naseljavanje kolonista država je većinom upotrebila državnu i opštinsku zemlju, ali manjim delom i odu zete posede odmetnutih Albanaca (kačaka) i dr. Država je koloniste besplatno prevozila, a posle naseljavanja bili su nekoliko godina oslobeđeni plaćanja poreza prema državi i lokalnoj upravi. Kolonizacija nije završena do 1938. U međuratnom periodu na Kosmet je naseljeno 10-11.000 porodica kolonista, tj. 50-60 hiljada osoba, a u Makedoniju 6-8.000 porodica, tj. 30-40.000 osoba.[18] Glavni sastavljač Privremenog narodnog predstavništva (PNP) bila je vlada i njen ministar za „Konstituantu” A. Kramer. U PNP su ušli predstavnici skupština Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, članovi Narodnog vijeća i Jugoslovenskog odbora. PNP je održavalo sednice od marta 1919. do oktobra 1920. a na njegov rad su uticale borbe oko političkog uređenja države. U njemu se razgovaralo o izborima za Ustavotvornu skupštinu, mirovnim ugovorima, društvenim, privrednim prilikama i dr. Svađe, nedostaci radne većine, tj. kvoruma, i prekidi rada PNP doveli su do kratkotrajnosti vlada.[19] Na predlog socijaldemokratskih partija Srbije i BiH, na kongresu u Beogradu od 20. do 23.4.1919. stvorena je Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista). Ona je pristupila III internacionali (Kominterni). Kominterna je stvorena u Moskvi u martu 1919. Ona je bila središnja uprava za komunističke partije izvan Rusije, tj. Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR-a). Kominterna je određivala rukovodioce za partije koje su bile učlanjene u nju. Davala im je uputstva za rad i novac. Iz Moskve je preko partija učlanjenih u Kominternu spremano pokre tanje socijalističkih revolucija.[20] U julu 1919. SRPJ (K) je organizovala opšti štrajk kao protest protiv stranih napada na revolucije u Sovjetskom Savezu i Mađarskoj. Na II kongresu u junu 1920. SRPJ (K) je promenila ime u Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). U to vreme, srednom 1920. iz Kominterne je preuzeto mišljenje da je federacija najbolji oblik uređenja višenacionalnih država.[21] Protićeva vlada zamenjena je u avgustu 1919. vladom Ljubomira Davidovića, a u februaru 1920. je vladu ponovo sastavio Protić. U aprilu 1920. zemlju je potresao opšti štrajk desetina hiljada radnika na železnici. Vlada je štrajk zaustavila uvođenjem vojnog suda na železnici. Od maja 1920. do donošenja Obznane u decembru 1920. predsednik vlade bio je Milenko Vesnić.[22] Agrarna reforma Predstava kralja Aleksandra na aversu novčića od 50 para iz 1925. godine Kralj Aleksandar I Karađorđević U vreme ujedinjenja, u Jugoslaviji su postojali ostaci feudalnih odnosa. U Makedoniji to su bili čifčijski odnosi, u BiH beglučko-kmetovski odnosi, u Dalmaciji kolonatski odnosi. Pored toga, postojali su kapitalistički veleposedi i u Vojvodini, Slavoniji, Hrvatskoj i Sloveniji.[23] Agrarna reforma se ostvarivala prema uredbi vlade iz februara 1919. Sprovođenje agrarne reforme bilo je povezano sa verskim i nacionalnim odnosima. Većina veleposednika u BiH, age i begovi (oko 4 hiljade), bili su muslimani, a u Vojvodini većina veleposednika bili su Nemci. Veleposednici su bile i verske organizacije. One su na oduzimanje dela zemljoposeda gledale kao na ugrožavanje ekonomske osnove za svoje delovanje. Agrarna reforma nije oduzela veleposede od banaka i imovinu verskih ustanova.[24] U prvom periodu sprovođenja agrarne reforme ukinuti su kmetovski i čivčijski odnosi u BiH, na Kosmetu i u Makedoniji. U Dalmaciji su ukinuti kolonatski odnosi. Ranijim vlasnicima obećano je obeštećenje za zemlju koja je stavljena pod sekvestar. Imovina Habzburgovaca bila je oduzeta. Zemlja oduzeta i sekvestrirana, davana je u jednogodišnji, a kasnije i višegodišnji zakup seljacima.[25] Većina nekadašnjih kmetovskih porodica koja je dobila zemlju, zahvaljujući agrarnoj reformi, bila je u BiH, tj. više od 100.000 porodica. Te su porodice oduzetu zemlju prvo privremeno dobile u zakup. Agrarna reforma je završena do sredine dvadesetih godina XX veka. Od 1925. do 1931. bogatijim seljacima je omogućeno da otkupe zemlju koja je već bila sekvestrirana, tj. uzeta od veleposednika na čuvanje do konačnog sudskog rešenja. Godine 1931. donet je Zakon o likvidiranju agrarne reforme. Nasuprot oduzimanju veleposeda, kasnije je povećan zemljišni maksimum, sa 57 na 288 hektara, koji je neko mogao posedovati. Oko dve trećine poljoprivrednih domaćinstava u Kraljevini Jugoslaviji imalo je manje od 5 hektara zemlje. Za područje Srbije iz 1912. taj procenat je bio malo manji, tj. oko 62%. Domaćinstva, sa posedima do 5 hektara, su koristila približno polovinu ukupnog poljoprivrednog zemljišta u državi. Posede veće od 20 hektara imalo je oko 3% zemljoradničkih porodica, ali su te porodice raspolagale sa oko 23% poljoprivrednog zemljišta u Jugoslaviji. Veleposedi sa više od 100 hektara zemlje postojali su uglavnom na području Vojvodine, Slavonije, Hrvatske i Slovenije.[26] Kraljevina Jugoslavija je imala i značajan broj seljaka bez zemlje ili sa veoma malo zemlje. Oni su radili kao nadničari i zakupci na tuđoj zemlji. Takvih porodica je 1931. bilo oko 470.000. Seljaci bezemljaši (najamnici) su 1931. godine činili oko 9,6% stanovništva Jugoslavije. Njihov broj u Srbiji je bio oko tri puta manji od proseka Kraljevine, osim u Vojvodini. U Vojvodini je bilo mnogo bezemljaša, najamnika, ali je na tom području još od XIX veka bio raširen kapitalistički način proizvodnje na selu. U njoj su veleposednici zapošljavali nadničare. Društveni i ekonomski položaj seoskih nadničara i bezemljaša bio je sličan položaju gradskih najamnih radnika. 150-200.000 domaćinstava u međuratnom periodu bavilo se zemljoradnjom kao dodatnim zanimanjem. Nastavilo se i sa pečalbarstvom. Sa područja Srbije do 100.000 ljudi se u godinama pred Drugi svetski rat bavilo se „pečalbarenjem” u Srbiji i izvan nje.[27] Priznanje Kraljevine SHS i određivanje granica Kraljevina SHS nije bila priznata neposredno posle stvaranja od glavnih država u Antanti. Francuska i Engleska su imale obaveze prema Italiji. Zato nisu žurile sa priznavanjem Kraljevine SHS. Prve su je priznale Grčka i Norveška u januaru 1919. Zato je na mirovnim pregovorima u Parizu, od sredine januara 1919. delegacija Kraljevine SHS zvanično gledana kao delegacija Kraljevine Srbije. Ona se morala suprostaviti težnjama Italije da dobije teritorije u Dalmaciji i željama Rumunije da dobije ceo Banat. To je dovelo i do rasprava Pašića sa političarima iz Dalmacije Trumbićem i Josipom Smodlakom. Međusobno su se optuživali za nezainteresovanost Srba za Dalmaciju, odnosno Hrvata za Banat. Da bi uticao na priznavanje nove države i umanjio sukobe svojih političara, regent Aleksandar je putovao u Pariz na Mirovnu konferenciju, a često je predsedavao i radom svojih vlada.[28] Potpisivanje mirovnog sporazuma Antante sa Nemačkom 28. juna 1919. u dvorcu Versaju u Parizu donelo je i zajedničko priznavanje Kraljevine SHS. Ona je pod tim imenom bila potpisnik sporazuma. Sporazum o miru sa Austrijom u Senžermenu 10.9.1919. godine predvideo je da se spor oko Koruške reši plebiscitarnim izjašnjavanjem njenog stanovništva. Izjašnjavanjem u oktobru 1920. stanovništvo Koruške se opredelilo da bude u Austriji. Prema miru sklopljenom u dvorcu Neiju 27.11.1919. sa Bugarskom izvršena je manja izmena granice. Bugarska je 2.600 kilometara kvadratnih predala Kraljevini SHS. U pregovorima sa Mađarskom Kraljevina SHS nije uspela da dobije i Mohač. Mir sa Mađarskom je potpisan 4.6.1920. u dvorcu Trijanonu. Prema njemu, Banat je podeljen između Kraljevine SHS i Rumunije.[29] U Rijeci su Italijani, tada većina stanovništva u gradu, predvođeni pesnikom D`Anuncijem u septembru 1919. preuzeli vlast. U novembru 1920. u Rapalu je potpisan sporazum Italije i Kraljevine SHS o razgraničenju. Italiji su pripali Istra, Zadar i nekoliko ostrva, a Rijeci je priznat status samostalne države.[30] Međunarodni položaj Kraljevine SHS Revolucija i građanski rat u Rusiji imali su veliki uticaj i na Kraljevinu SHS. Kada su boljševici zauzeli Odesu, veliki broj izbeglica krenuo je prema Kraljevini SHS. Izbegli Rusi su u velikim grupama dolazili od proleća 1919. do kraja 1921. Prema izveštajima u Kraljevinu SHS tada je došlo više od 70.000 osoba iz Rusije. Veliku većinu činili su muškarci. Ruski doseljenici su većinom imali status emigranata, a tek kasnije pojedinačno su uzimali državljanstvo nove domovine. Zato je broj Rusa popisanih kao državljani Kraljevine SHS 1921. bio mali, tj. oko 28.000. Među došljacima iz Rusije bilo je mnogo intelektualaca (lekara, naučnika, umetnika i dr). Oni su znatno uticali na kulturu i nauku u Jugoslaviji u decenijama koje su usledile. Nesreća ljudi iz Rusije, koji su morali napustiti svoju domovinu, bila je sreća za Srbe jer je obogatila njihovu nauku i kulturu.[31] Neredi koje je izazvao ratni poraz u Mađarskoj doveli su do proglašenja republike sredinom novembra 1918. U njoj je u martu 1919. došlo do socijalističke revolucije. Mađarske protivnike socijalizma pomogle su vojske Francuske, Rumunije i Čehoslovačke. Početkom avgusta 1919. revolucionari su bili poraženi. Vlast u Budimpešti krajem 1919. preuzeo je admiral Mikloš Horti. On je u martu 1920. proglašen za regenta Mađarske Kraljevine. Mađarska je mirovnim ugovorom iz Trijanona izgubila oko polovine teritorije koju je imala kao deo Austrougarske.[32] U avgustu 1920. Kraljevina SHS je sklopila ugovor o savezu sa Čehoslovačkom. U proleće 1921. u Mađarsku je došao bivši kralj Karlo Habzburški. Njegov pokušaj da ponovo postane mađarski kralj izazvao je protest Rumunije, Kraljevine SHS i Čehoslovačke. To je ubrzalo njihovo povezivanje i stvaranje Male antante.[33] Francuska je nastojala da Versajskim mirom što više oslabi Nemačku i postane najznačajnija država u Evropi. Ona nije želela nikakvu obnovu vlasti Habzburgovaca, a pogotovo ne obnovu Austro-Ugarske. Zato je podržala stvaranje Male antante. Sredinom 1921. završeno je stvaranje, preko dvojnih ugovora, saveza Čehoslovačke, Rumunije i Kraljevine SHS, poznatog kao Mala antanta. U oktobru 1921. Karlo Habzburški je ponovo posetio Mađarsku. Mobilizacija vojske u Čehoslovačkoj i Kraljevini SHS uz nespremnost Mađara za rat doveli su do njegovog trajnog odlaska iz Mađarske. Mađarskom je nastavio da upravlja M. Horti i ona je ostala kraljevina bez kralja.[34] Savez Kraljevine SHS sa Rumunijom ojačan je i brakom kralja Aleksandra sa Marijom, kćerkom rumunskog kralja Ferdinanda. Na njihovom venčanju u junu 1922. godine nije prisustvovao „glavni kum” engleski kralj Džordž V, nego ga je zamenio sin Albert. Sledeće, 1923. u septembru kraljica je rodila prestolonaslednika Petra, a posle su rođeni Tomislav i Andrej.[35] Italija je u Kraljevini SHS videla prepreku za svoje širenje na istočnoj obali Jadranskog mora. To se naročito videlo od oktobra 1922. kada je predsednik vlade postao vođa fašista Benito Musolini. On je želeo da „obnovi” vladavinu iz Rima, Italije, zemljama oko Sredozemnog mora. Vojska Italije je u martu 1922. ušla u Rijeku. Kraljevina SHS morala je sporazumom iz 1924. da prizna pripajanje grada Italiji.[36] U vreme stvaranja zajedničke južnoslovenske države, Bugari su bili nepomirljivi neprijatelji Srba. Zato 1918. nije bilo ozbiljnih pomisli da se i oni nađu u zajedničkoj državi. Na zahteve da se u Makedoniji uvede samouprava vlade iz Beograda se nisu osvrtale. Posle pobede Srbije, deo pristalica samoupravne Makedonije ili pristalica velike Bugarske je iz Makedonije otišao u Bugarsku. Oni su sa Bugarima već od 1919. ubacivani u četama „komita” u Kraljevinu SHS. Ti „Makedonstvujušči” su na jugoistoku Kraljevine SHS napadali i ubijali civile, policajce, vojnike i žandare. Tako su želeli da pokrenu borbu za autonomiju Makedonije ili njeno pripajanje Bugarskoj.[37] U takvim okolnostima, Aleksandar Stambolijski, vođa Zemljodelske stranke, stvorio je 1919. vladu u Bugarskoj. On je želeo drugačije odnose sa Srbijom. Dao je i izjavu da nije Bugarin nego Južni Sloven. A. Karađorđeviću je predlagao stvaranje jedne federativne južnoslovenske države od dve članice (Bugarska i Kraljevina SHS). A. Karađorđević i N. Pašić tada nisu želeli ozbiljno razgovarati o takvom predlogu. U aprilu 1923. potpisan je srpsko bugarski sporazum koji je predvideo pojačanu kontrolu granice da se suzbije četovanje. Nezadovoljna bugarska vojska i nacionalisti odgovorili su prevratom 9.7.1923. Stambolijski je pobegao, ali je nekoliko dana kasnije bio uhvaćen i ubijen. Njegovo obezglavljeno telo je bačeno u reku Maricu, a njegova stranka je bila progonjena. Vlast su preuzeli Aleksandar Cankov i protivsrpski nacionalisti. Od tada je u Bugarskoj podrška četama VMRO-a koje su upadale u Kraljevinu SHS postala otvorena.[38] Kraljevina SHS je morala da pojača nadgledanje granice, a kralj Aleksandar Karađorđević je pomišljao i da pošalje vojsku u Bugarsku kako bi tamo uništi komitske čete. Borbe žandarmerije i vojske protiv komita prenele su se i na civile koji su podržavali jednu od sukobljenih strana. U tom sukobu cela sela su spaljivana. Stvarane su srpske četničke jedinice i naoružani odredi civila, „narodna milicija”. Prema zvaničnim tvrdnjama u tim sukobima samo u Makedoniji izgubljene su stotine života, ali postoje osnovane tvrdnje da je ubijeno nekoliko hiljada osoba.[39] Slično se dešavalo i u borbama sa kačacima na Kosmetu. Još u oktobru 1918. došlo je do oružanog otpora srpskoj vlasti na Kosmetu. Tamo su morala da se pošalju vojna pojačanja. Sa prekidima, borbe protiv pobunjenih Albanaca trajale su i 1919. Tada je i manji broj Crnogoraca sa Albancima pokušao da pokrene pobunu na području južno od Podgorice, ali su poraženi. Upadi četa kačaka iz Albanije na Kosmet i u zapadnu Makedoniju nastavili su se i posle. Iza tih napada je bio Kosovski komitet, tj. Hasan Priština. Nerede je pojačavao spor Albanije i Kraljevine SHS oko određivanja granice.[40] Sredinom 1924. Ahmeda Zogua je sa vlasti zbacio Fan Noli, ali je i njegova vlada pomagala upade kačaka. Zato je Kraljevina SHS pomogla Ahmeda Zogua, koji se bio sklonio u Jugoslaviju. On je organizovao svoje pristalice i sa njima krajem decembra 1924. ponovo preuzeo vlast u Albaniji. Ubrzo je Zogu zaključio da mu je važnija podrška iz Italije, nego iz Beograda. Počeo je otvoreno da podržava zahteve Albanaca iz Kraljevine SHS da se pripoje Albaniji. U septembru 1928. Zogu se proglasio za kralja Albanaca.[41] Izbori 1920. i suspenzija rada KPJ Da bi se održali izbori, prvo je bilo potrebno odrediti granice, odnosno teritoriju na kojoj će se birati. Posle toga PNP je moralo da se usaglasi oko prihvatanja Nacrta zakona o izborima koji im je predala Vlada. Prema usvojenom izbornom zakonu, pravo da biraju dobili su muškarci koji su bili državljani Kraljevine SHS. Oni su morali imati dvadeset jednu godinu i šest meseci boraviti u opštini u kojoj biraju. Pravo glasa nisu imala vojna lica. Muškarci stariji od dvadeset pet godina koji su bili pismeni mogli su se prijaviti da budu birani. Državni službenik je morao dati ostavku na državnu službu ako bude izabran, tj. dobije poslaničko mesto u Ustavotvornoj skupštini. PNP je u drugoj polovini oktobra 1920. održalo poslednju sednicu. Raspisivanjem izbora za Ustavotvornu skupštinu ono je raspušteno.[42] Na izborima za Ustavotvornu skupštinu u novembru 1920. godine učestvovale su dvadeset dve stranke. Neke od njih delovale su i u prethodnim državama, a neke su nastale u Kraljevini SHS. Od novoorganizovanih stranaka najviše uspeha na izborima imale su Demokratska stranka i Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista). Demokratska stranka je osnovana u Sarajevu sredinom februara 1919. U nju je ušao deo članova nekadašnje Samo-stalne radikalne stranke i deo Hrvatsko-srpske koalicije oko Svetozara Pribićevića. Neko vreme Demokratska stranka je bila glavni zagovornik zamisli „integralnog jugoslovenstva”.[43] Na izborima je učestvovalo oko 65% upisanih glasača, tj. više od 1,6 miliona od skoro 2,5 miliona upisanih. Najviše mesta u Ustavotvornoj skupštini, koja je ukupno imala 419 poslanika, osvojile su Demokratska stranka (92 mandata), Narodna radikalna stranka (91 mandat), Komunisti (58 mandata), Hrvatska republikanska seljačka stranka, koja se od kraja 1920. zvala Hrvatska seljačka stranka (50 mandata), Samostalna kmetijska stranka sa Savezom zemljoradnika (39), Slovenska ljudska stranka (27) i Jugoslovenska muslimanska organizacija (24).[44] Komunistička partija je na izborima dobila veliki broj glasova. Ranije, u avgustu 1920. na opštinskim izborima, bila je značajna i pobeda komunističke liste sa njenim sekretarom Filipom Filipovićem na području opštine Beograd. Vlada nije želela da komunisti upravljaju prestonicom. Zato je opštinsku upravu u Beogradu suspendovala. Štrajkovi rudara u Sloveniji i Bosni pokazali su da se društvene pobune ne smiruju. Zato je Vlada u decembru 1920. donela Obznanu. Prema toj uredbi privremeno je zabranjeno izlaženje komunističkih novina i suspendovan je rad Komunističke partije, jer su predstavljali opasnost po kapitalistički poredak i monarhiju.[45] Ipak, komunistički poslanici su pristali da polože zakletvu kralju i radili su u Narodnoj skupštini. Napustili su je u prvoj polovini juna 1921. kada je postalo izvesno kakav će ustav ona doneti. Posle toga su među komunistima ojačale nestrpljive i nasilne družine.[46] Vidovdanski ustav [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. U decembru 1920. Ustavotvorna skupština je počela sa radom. Rasprave sa najviše sukoba vođene su oko uređenja države. Vođe Demokratske i Radikalne stranke, Lj. Davidović i N. Pašić, radili su na tome da zajednička država bude monarhija unitarno uređena, sa jedinstvenom teritorijom i bez veće samostalnosti istorijskih pokrajina. Pri tome su isticali zamisao da u Kraljevini SHS živi jedan troimeni narod. Unutar Radikalne stranke, ideje S. Protića, koji se zalagao za podelu na 9 istorijskih pokrajina sa posebnim skupštinama i vladama, smatrane su za poziv da se razbije jedinstvo države.[47] Isto je gledano i na zahteve da se Hrvatskoj da poseban položaj. Vođa Hrvatske seljačke stranke S. Radić je stalno isticao „državne” tradicije Hrvatske i narodnu posebnost Hrvata. On je tražio da u zajedničkoj federalnoj, ili konfederalnoj, državi Hrvatska bude uređena kao republika. Anton Korošec i njegova Slovenska ljudska stranka su tražili da se u državi izdvoje autonomne pokrajine, na osnovu kulturnog i privrednog kriterijuma. Muslimanski predstavnici su tražili stvaranje samoupravnih oblasti, za njih, unutar Kraljevine SHS.[48] Predstavnici radikala i demokrata su za svoj nacrt ustavnog uređenja pridobili mali deo nesrba. To su bili poslanici Jugoslovenske muslimanske organizacije (JMO), Džemijeta (uglavnom Albanci i Turci) i Slovenačke kmetijske stranke. Prestavnici JMO su pristali da podrže ustav kada su im obećana mesta u vlasti uz uvođenje sudske i školske autonomije za muslimane. Ustav je izglasan 28.6.1921. Zato je nazvan Vidovdanski ustav. Za njega je glasalo 223 od 258 prisutnih poslanika. Malo Slovenaca i Hrvata je glasalo za Vidovdanski ustav (oko 20).[49] Prvim članom Vidovdanskog ustava država je proglašena za „ustavnu, parlamentarnu i naslednu monarhiju”. Trećim članom za službeni jezik je proglašen „srpsko-hrvatsko-slovenački” jezik. Ustavom je određeno da zakonodavnu vlast vrše zajedno Narodna skupština i kralj. Zakone su predlagali ministri i poslanici, u Narodnoj skupštini, a izglasavala ih je većina prisutnih poslanika u njoj. Izglasane zakone je morao potvrditi i proglasiti kralj da bi postali punovažni. Kralj je, po ustavu, sazivao i raspuštao skupštinu. On je predstavljao i zastupao državu u odnosima sa drugim državama. Kralj je bio vrhovni zapovednik vojske, a ustav je propisao opštu vojnu obavezu za stanovnike. Uz saglasnost Narodne skupštine kralj je sklapao međunarodne ugovore. Imenovao je vladu, državne činovnike i dodeljivao vojne činove. Izvršna vlast, Vlada je odgovarala kralju i Narodnoj skupštini.[50] Građanima je obećano pravo slobodnog udruživanja i sloboda štampe. Propisano je opšte, slobodno i tajno glasanje za Narodne skupštine. Obećano je pravo na privatnu svojinu, ali je istaknuto da ona ne sme štetiti opštim interesima. Država se ustavom obavezala da brine o narodnom zdravlju i opštim higijenskim uslovima. Proglašeni su besplatna lekarska pomoć, briga o invalidima i siromašnima.[51] Kraljevina je nasledila nekoliko različitih pravnih sistema koji su primenjivani. Sudovi su, prema Ustavu, proglašeni nezavisnim u odnosu na sve vlasti i određeno je da sude samo po zakonima. Sudije je postavljao kralj. On je imao i pravo da amnestira osuđenike. Redovni (opšti) sudovi bili su sreski, okružni, apelacioni, kasacioni i trgovački. Kasacioni sud je bio jedinstven za celu zemlju. Pored toga postojali su i posebni sudovi (vojni i drugi).[52] Donošenjem ustava i zakona nije izvršeno uvođenje jedinstvenog zakonodavstva i sudstva. Pored zakona Kraljevine Srbije, primenjivani su zakoni iz Austrougarske, Kraljevine Crne Gore. U porodičnim i naslednim sporovima među muslimanima određeno je da sude šerijatske sudije. Oni su bili u službi države i radili pri sreskim sudovima. Primena različitih pravnih sistema stvarala je probleme u sudstvu. U zaostalim oblastima kao što su Kosmet i Raška oblast, zatečeni su feudalni odnosi, a krvna osveta je bila garant ljudskog života i dostojanstva.[53] Država se po Vidovdanskom ustavu delila na oblasti, a oblasti na okruge. Okruzi su se delili na srezove, a srezovi na opštine. Kao upravnike oblasti kralj je imenovao velike župane. Oni su bili podređeni ministru unutrašnjih dela. Po mišljenju Vladimira Ćorovića oni „nisu imali više prava ni više ugleda od starih okružnih načelnika”. Kasnije (1922), Uredbom o podeli zemlje na oblasti određeno je da država bude podeljena na 33 oblasti. Primetna je neujednačenost u veličini tih oblasti. Kasnije zakonodavna delatnost nije donela zakone koji bi ozakonili sve principe (osnovna, polazišna pravila) sadržane u Vidovdanskom ustavu.[54] Posle usvajanja Vidovdanskog ustava, Ustavotvorna skupština je nastavila da radi kao, redovna, zakonodavna.[55] Smrt kralja Petra I Karađorđevića i zabrana Komunističke partije U januaru 1921. N. Pašić je stvorio radikalsko-demokratsku vladu. U njegovu drugu vladu iste 1921. godine bili su uključeni i predstavnici manjih stranaka, tj. JMO, Zemljoradničke i Samostalne kmetijske stranke.[56] Početkom marta 1921. u Francuskoj je umro kralj Nikola Petrović-Njegoš. Nekoliko godina posle njegove smrti prestalo je četovanje njegovih pristalica u Crnoj Gori. Sredinom avgusta 1921. u Beogradu je umro kralj Petar I. Posle njegove smrti Aleksandar je postao kralj, ali za razliku od oca on nije obavio obred krunisanja.[57] Aleksandar je imao netrpeljiv stav prema komunistima, a zbog čega je bio u lošim odnosima sa komunističkim vlastima u Rusiji. Od donošenja Obznane, deo komunista se odlučio na niz atentata na predstavnike vlasti. Kada je 29.6.1921. proglašavan ustav, komunisti su u Beogradu pokušali atentat na regenta Aleksandra. U julu 1921. Alija Alijagić i grupa „Crvena pravda” ubila je bivšeg ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića u Delnicama. Da bi se zaustavio „crveni teror”, početkom avgusta 1921. donet je Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi. Zakon je zabranio govorenje i delovanje protiv ustavom stvorenog političkog i društvenog sistema. Poništeni su mandati komunista u Narodnoj skupštini i opštinskim telima. Komunistima je zabranjeno da rade, ali su oni nastavili da rade nezakonito, tj. ilegalno. KPJ je od tada svoje kongrese održavala i van Kraljevine SHS.[58] Vođe SSSR-a videle su u Kraljevini SHS protivnika socijalizma i zemlju koja podržava carističke izbeglice iz Rusije. Kominterna je na svom kongresu 1924. zaključila o „jugoslovenskom pitanju” da u Jugoslaviji „srpska buržoazija” ostvaruje prevlast, a da su nesrbi izloženi „nacionalnom ugnjetavanju”. KPJ je preuzela mišljenja iz Kominterne. Sima Marković i deo komunista su pokušali ublažiti ili odbaciti te optužbe, ali su bili potisnuti.[59] Sredinom dvadesetih godina XX veka većina u KPJ je odbacila zamisao o nacionalnom jedinstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, tj. o „troimenom narodu”. Na Trećem kongresu KPJ (u Beču 1926), pored optužbe da „srpska buržoazija” iskorištava druge narode, usvojeno je i mišljenje da je u Jugoslaviji vladajuća „srpska nacija”. Pored Slovenaca i Hrvata, priznato je postojanje Makedonaca kao nacije. Iz toga je zaključeno da je potrebno federativno i republikansi urediti Jugoslaviju. Na kongresu KPJ u Drezdenu 1928. KPJ je usvojila izjavu po kojoj je njen cilj da predvodi radnike i seljake u uništenju Kraljevine SHS. Po toj zamisli bi „ugnjeteni” narodi dobili nacionalnu nezavisnost, a potom bi stvorili balkansku federaciju republika.[60] Početak političkog života u zajedničkoj državi i izbori 1923. godine Da bi se u političkom životu poništili veliki gubici Srba u Prvom svetskom ratu, izborni okruzi su pravljeni prema popisu iz 1910. Zato su premoć u Skupštini imali Srbi. Politički život bio je ispunjen sukobima i nestabilnošću. Vlade su često menjane, a predsednici vlada većinom su bili iz Radikalne stranke. Samo predsednik poslednje vlade pred diktaturu nije bio Srbin. Ministri unutrašnjih i spoljnih dela samo izuzetno nisu bili Srbi. Srba je bilo najviše u državnim službama, vojsci i žandarmeriji. To je moglo biti i posledica okolnosti da su upravo Srbi najviše želeli da rade za zajedničku državu, tj. da je grade i brane.[61] Želja da se proširi sopstvena vlast i uticaj dovele su do toga da su vlade iz Beograda često donosile ili odobravale odluke lokalnih uprava u unutrašnjosti zemlje. Tako velika vlast donosila je i velika iskušenja. U lokalnoj upravi građani su često, dajući novac ili druge „poklone”, primenjivali potkupljivanje državnih službenika da bi dobili neku odluku ili obavili neki posao. Takva korupcija nije postojala samo među nižim državnim službenicima nego i unutar vlada. Iz tih razloga narod je gubio poverenje u potkupljive i nepravedne političare i vlade. Nestalnost i nedelotvornost vlada bila je posledica svađa stranaka u Narodnoj skupštini. U njoj su postojale duboke podele i stalne svađe. Njeni zakonodavni odbori ni za pet godina rada nisu uspevali da obave svoj osnovni zadatak i ujednače različito zakonodavstvo koje je nasledila Kraljevina SHS.[62] Unutar onoga za šta se govorilo da je srpski narod, postojala su određena razilaženja i sukobi. Od grupe oko Sekule Drljevića, bivšeg ministra kralja Nikole, 1922. oblikovani su se crnogorski federalisti koji su tražili više samostalnosti za Crnu Goru, na osnovu njenih državnih tradicija, ali su na rečima, prihvatali nacionalno jedinstvo sa ostalim Srbima. Glavni predstavnik muslimana JMO je isticala da su muslimani „poseban ogranak” jedinstvenog naroda. Ona je nastojala da postigne više samouprave za BiH. Pored toga, nastojala je i da sačuva sudsku autonomiju muslimana i da obezbedi „pravednu” odštetu za oduzetu feudalnu zemlju muslimanskim veleposednicima. 1922. vođa JMO postao je Mehmed Spaho.[63] U Kraljevini SHS se službeno davala prednost upotrebi imena Južna Srbija, kao zajedničkog imena za Makedoniju i Staru Srbiju (Kosmet i Raška). U službenom imenu je bila izražena misao da će slovensko stanovništvo u Makedoniji biti srbizovano. Ipak, to se nije dogodilo. Stanovništvo u Makedoniji je u velikom broju izbegavalo odazivanje u vojsku, a pokušaj da se proširi upotreba „službenog”, tj. srpskog, jezika nije dala veće rezultate. Većina u Makedoniji je koristila narodni jezik tog područja, tj. makedonski. U Makedoniji srpsku svest je imalo stanovništvo na području Kumanova, veliki deo činovništva i „kolonista”. Otpor srbizaciji je pogodovao da Makedonija postane područje na kome je deo stanovništva pružao podršku upadima pripadnika VMRO-a iz Bugarske. Da bi se suprostavila tome 1921. Kraljevina SHS je morala da uveća žandarmeriju na oko 20.000 pripadnika. Između polovine i dve trećine žandarmerije je u sledećih deset godina stalno boravio u Južnoj Srbiji, tj. Staroj Srbiji i Makedoniji.[64] Političke svađe Srba i Hrvata bila su glavno obeležje političkog života u Kraljevini SHS. Svađe sa S. Radićem i glavnim predstavnicima Hrvata bile su neprestane. Nasuprot nepomirljivim sukobima srpskih i hrvatskih političkih predstavnika, slovenački politički predstavnici uglavnom su nalazili način da sudeluju u svakoj vladi. Tako su uspevali da postignu svoj glavni cilj, tj. da obezbede autonoman položaj teritorije na kojoj su Slovenci bili većina. Uspeli su da za to područje dobiju škole na slovenačkom jeziku i upravu sa skoro potpuno slovenačkim činovništvom.[65] U decembru 1922. Pašić je sastavio radikalsku vladu bez demokrata. Drugi izbori za Skupštinu su održani marta 1923. Zemlja je bila politički podeljena i zavađena. Tokom izborne kampanje 1923. u Hrvatskoj je dolazilo do fizičkih obračuna pristalica Hrvatske republikanske seljačke stranke i Demokratske stranke. U njima su upotrebljavani noževi i pištolji. Vlasti su u nekim mestima morale da uvode policijski čas i vanredno stanje.[66] Najviše poslaničkih mesta na izborima 1923. osvojila je Radikalna stranka (107 poslanika). Druga po snazi bila je Hrvatska republikanska seljačka stranka (70 poslanika), a Demokratska stranka je bila treća. Posle izbora, Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS) je sa Slovenskom ljudskom strankom (SLjS) i JMO stvorila „Federalistički blok”. Radikali su odlučili da im učine ustupke, a da bi dobili podršku za stvaranje svoje vlade. Dogovoreno je da se zamene službenici u pokrajinskim upravama, a novi postave u dogovoru sa HRSS, SLjS i JMO. Stjepan Radić je iste 1923. godine na skupštini HRSS vređao kraljevski dvor. Kada je zapretila opasnost da ga uhapse, on je pobegao u inostranstvo.[67] Nestabilnost parlamentarnog sistema Marta 1924. iz Demokratske stranke konačno se izdvojila družina oko S. Pribićevića i stvorila Samostalni demokratski klub, kasnije Samostalnu demokratsku stranku (SDS). Pribićević je privremeno pružio podršku Pašićevoj vladi. Zbog odricanja radićevaca od republikanizma i njihovog dolaska u Skupštinu, Pašić je morao da podnese ostavku vlade. Pašićevu vladu jesmenila Davidovićeva (od jula do oktobra 1924), ali ni ona nije uspela da obezbedi trajniju većinu u Narodnoj skupštini. U novembru 1924. kralj je sastavljanje vlade, ponovo, poverio Pašiću.[68] Izbori u februaru 1925. doneli su Radikalnoj stranci 143 poslanička mesta. Sa njom je sarađivala Pribićevićeva SDS koja je imala dvadeset jednog poslanika. Vođa HRSS Stjepan Radić je početkom 1925. na osnovu Zakona o zaštiti države bio uhapšen. Optužen je jer je 1924. pristupio Trećoj internacionali. Vlada je odlučila da poništi mandate članova HRSS. U martu 1925. Pavle Radić je po odobrenju S. Radića u Narodnoj skupštini dao svečanu izjavu da HRSS napušta republikanizam i prihvata Vidovdanski ustav i dinastiju Karađorđević. Zato su u martu 1925. poništeni samo mandati S. Radića i nekoliko vođa Hrvatske seljačke stranke (HSS). U junu 1925. su potvrđeni mandati ostalih poslanika HSS, a S. Radić je dobio pomilovanje od kralja. Po želji kralja, u julu 1925. došlo je do stvaranja radikalsko-radićevske vlade.[69] Početkom 1926. u samoj Radikalnoj stranci počeli su sukobi. N. Pašić je optuživan da je iznemogao i da je preterano popustljiv prema sinu Radomiru. Radomir Pašić se javljao kao učesnik u brojnim slučajevima nezakonitog bogaćenja uz zloupotrebu očevog političkog uticaja. HSS se dogovorila sa opozicijom i u Skupštini stavila na dnevni red interpelaciju o korupciji. Ministar kome je iz Skupštine upućeno takvo pitanje mogao je dva meseca da odlaže odgovor pod izgovorom da prikuplja podatke. Često se dešavalo da ministri nikada ne odgovore. Kritike i kriza zbog korupcije doveli su do Pašićeve ostavke na mesto predsednika vlade u aprilu 1926. Vladu je obrazovao Nikola Uzunović, ali je i on primoran na ostavku zbog nastavka saradnje poslanika HSS sa opozicijom. U Radikalnoj stranci pojavili su se zahtevi da se „Pašićevci”, kao leglo korupcije, potisnu iz stranke. Nekoliko meseci kasnije, u decembru 1926. umro je Nikola Pašić. U to vreme na vlasti je bila poslednja radikalsko-radićevska vlada.[70] Sukob se nastavio u januaru 1927. Tada je radikalski deo vlade preko ministarstva unutrašnjih poslova ometao rad na povećanju broja pristalica HSS na području BiH i Vojvodine. Zato se u januaru 1927. konačno raspala radikalsko-radićevska koalicija. Novu vladu radikali su stvorili u februaru 1927. podržani prvenstveno od Slovenske ljudske stranke. U aprilu 1927. morala se stvoriti nova vlada radikala i demokrata. U tu vladu Velimira Vukićevića su ušli A. Korošec i M. Spaho.[71] Izbori 1927. godine i atentat u skupštini 1928. godine Na izborima u septembru 1927. Hrvatska seljačka stranka je prvi put učestvovala kao stranka koja prihvata Vidovdanski ustav i monarhiju. Radikalna stranka je dobila 117 mandata, HSS i DS po 61 mandat. Pribićevićeva SDS je bila četvrta po snazi sa 22 mandata. Među skoro beznačajnim grupama dva mandata je dobio Hrvatski blok. Njega su stvorile manje hrvatske političke stranke u leto 1926. U njemu su bili Hrvatska stranka prava, Hrvatska federalistička stranka Ante Trumbića i Hrvatski republikanski seljački savez. U septembru 1927. u Skupštinu su izabrani Ante Trumbić i Ante Pavelić. Pavelić, predstavnik pravaša, govoreći prvi put u Skupštini izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti.[72] Vladu Radikalne stranke podržali su DS i SLjS. U novembru 1927. stvoren je zajednički klub poslanika HSS i SDS. Tako je stvorena Seljačko-demokratska koalicija. Lj. Davidović je ubedio demokrate da istupe iz vlade i odlučio da otpočne pregovore sa Seljačko-demokratskom koalicijom. To je dovelo do ostavke Vukićevićeve vlade u februaru 1928. Seljačko-demokratska koalicija je tražila poboljšanje položaja „prečanskih” krajeva, tj. područja severno od Dunava i zapadno od Drine, i veću samoupravu srezova i oblasti. Tražila je i promenu velikih župana u Hrvatskoj, Dalmaciji, Slavoniji i BiH. Pored toga, Seljačko-demokratska (SD) koalicija je tražila za sebe značajna mesta u vladi.[73] Početkom 1928. kralj Aleksandar Karađorđević je mandat za sastavljanje vlade ponudio Stjepanu Radiću, ali je, tada, najjača Radikalna stranka odbila da bude deo vlade ako ne dobije mesto predsednika. Zato je obnovljena Vukićevićeva koaliciona vlada.[74] Krajem maja 1928. u Beogradu su održani veliki protesti protiv vladajuće koalicije. Opozicija, tj. SD koalicija i Savez zemljoradnika, je prenela proteste i u Skupštinu. Radić je zbog „neparlamentarnih izraza” često bio isključivan sa sednica. Optužbe protiv vlade dovodile su i do fizičkih obračuna poslanika. Skupštinska policija je morala nasilno da udalji neke poslanike. Nasilničko raspoloženje je toliko poraslo da je 15.6.1928. na sednici Puniša Račić, poslanik radikala, predlagao da se usvoji „Zakon o dvoboju”. Vrhunac sukoba se dogodio 20.6.1928. Uvredama prekinuti, Puniša Račić pucao je i ubio P. Radića i Đuru Basaričeka, a S. Radić je bio smrtno ranjen.[75] Posle ubistava poslanici Seljačko-demokratske koalicije napustili su Narodnu skupštinu, tražili njeno raspuštanje i nove izbore. Stjepan Radić je umro u Zagrebu početkom avgusta 1928. Novi vođa HSS je postao Vlatko Maček. Od tada Ante Trumbić istupa sa otvorenim zahtevom za odvajanje Hrvatske od Srbije. Podržavao ga je A. Pavelić. Kralj je odbio da se raspišu izbori kako bi sprečio da „Hrvati iskorištavaju leševe u toku izborne borbe”. Predsednik vlade u takvim okolnostima postao je Anton Korošec. U njegovu vladu su ušli SLjS, JMO, radikali i jedan Hrvat iz DS. A. Korošec je atentat osudio kao postupak jedne osobe za koji se ne može optužiti poslanička grupa ili ceo narod.[76] Opozicija je 1.12.1928. organizovala proteste u Zagrebu, oni su prerasli u nasilje i krvoproliće. Demokratska stranka je izašla iz vlade, ali nikakav celovit sporazum stranaka nije mogao da se sklopi. Tako je Davidović prihvatio zahtev Vlatka Mačeka da se Skupština raspusti, ali se nije slagao sa zahtevom da se stvori šest federalnih jedinica. Koroščeva vlada krajem 1928. više nije mogla da vlada državom. Kralj je morao da razgovara sa političarima o stvaranju nove vlade. Krajem novembra 1928. Narodna skupština je održala poslednju sednicu, a Koroščeva vlada je krajem decembra 1928. podnela ostavku.[77] Kraljevo preuzimanje vođenja državne politike Šestojanuarska diktatura Detaljnije: Šestojanuarska diktatura Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija od 6. januara 1929.. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi (1929). Kralj Aleksandar I na naslovnoj stranici Tajmsa, 11. februar 1929. godine Na planu unutrašnje politike, u Kraljevini SHS došlo je do ozbiljne državne krize izazvane zaoštrenim partijskim i međunacionalnim odnosima. I sam kralj je rušio vlade sa skupštinskom većinom, kralj je zadržavao i one koje je nisu imale. Vidovdanskim ustavom osigurana pravo da saziva i raspušta skupštinu i raspisuje izbore učinile su kralja važnim faktorom na političkoj sceni.[78] Kralj se mešao u politički život preko političara bliskih dvoru, preko kojih je stvarao svoja uporišta, naročito u Demokratskoj i Radikalnoj stranci. Aleksandar se u vojsci oslanjao na pripadnike Bele ruke, na čijem čelu su se nalazili generali Petar Živković, Josif Kostić, Dragutin Okanović, Đura Dokić i Petar Mišić.[79] 6.1.1929. „Proklamacijom narodu” kralj je izjavio da između kralja i naroda više ne sme i ne može biti posrednika. Optužio je političare da su u svojoj zaslepljenosti zloupotrebili parlamentarizam i da dovode u opasnost državu i narod. Objavljeno je da Vidovdanski ustav prestaje da važi, a Skupština se raspušta.[80] Zakoni su ostali da važe dok se nekim ukazom ne ukinu i donesu novi. Rad političkih partija i udruženja sa plemenskim i verskim obeležjem je zabranjen.[81] Istovremeno je kao zamena za ustav proglašen Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi. Prema njemu, kralj je proglašen nosiocem sve vlasti u Kraljevini SHS. Zakon o kraljevoj vlasti je predvideo da kralj kao nosilac sve vlasti nikome ne odgovara. To je bilo uvođenje diktature. Kralj Aleksandar se nadao da će on moći da izvrši nacionalno ujedinjenje (u Jugoslovene) koje su sprečavale borbe političkih stranaka. Novu vladu poverio je dotadašnjem komandantu kraljeve garde generalu Petru Živkoviću. Da bi se istaklo narodno jedinstvo, u vladu su pored Srba uključeni i Hrvati i Slovenci.[82] Novine su bile strogo nadgledane i objavljivale su samo ono što su kralj i vlada želeli da bude objavljeno. Političari su praćeni i znalo se šta su izjavljivali na ulici, u kafani, čak i u privatnim kućama. Znalo se da političke partije i dalje postoje, iako je objavljeno da se zabranjuje njihov rad. Samo je prestalo njihovo delovanje u javnosti.[83] Većina političara je prihvatila proglašenje diktature bez otpora, ali deo političara je napustio zemlju. Pribićević je 1929. bio prisilno interniran u Brus, a zatim je napustio Kraljevinu SHS. U inostranstvu je i umro 1936. U inostranstvo je prešao i deo vođa HSS. Oni su pokušavali da skrenu pažnju međunarodne javnosti i političara na diktaturu „srpskog kralja” nad Hrvatima. Tako su se januara 1930. obratili i Društvu naroda, ali ono nije pokazalo interes za te žalbe. Zemlju je napustio i Ante Pavelić. Komunisti su pomislili da je uvođenje diktature prilika za revoluciju. Njihov pokušaj da organizuju ustanak olakšao je vlastima primenu sile. Nekoliko stotina članova KPJ i SKOJ-a (Saveza komunističke omladine Jugoslavije) ubijeno je, a u sudskim procesima mnogi su osuđeni na robiju.[84] Reakcija države na Veliku ekonomsku krizu 1929-1933. Velika ekonomska kriza je počela slomom na berzi u Njujorku u oktobru 1929. a zatim se proširila na ceo svet. Najviše je pogodila Sjedinjene Američke Države (SAD) i Nemačku. Zemlje pogođene krizom su uvele zaštitne carine za svoje proizvode. U vreme Velike ekonomske krize 1929-33. prihvaćena je zamisao Džona Majnarda Kejnza da je uvođenje monopola sprečilo da se cene na tržištu slobodno stvaraju i time pokrenulo ekonomsku krizu. Da bi se obnovila ravnoteža i zaposlenost, Kejnz je tražio uplitanje države u procese na tržištu. Država je svojim uplitanjem morala povećati zaposlenost i tražnju na tržištu. Tako je u SAD organizovanjem velikih javnih radova povećavala se proizvodnja i zaposlenost, a omogućeno je prevazilaženje krize.[85] U prvim mesecima svetske ekonomske krize njeno dejstvo nije se osetilo u Jugoslaviji. Ipak, sredinom 1930. stigla je i do Jugoslavije. Nanela je štete trgovini, bankarstvu, industriji i poljoprivredi. Uvođenjem zaštitnih carina evropske države su uticale da se vrednost robe izvezene iz Jugoslavije 1932. smanji za skoro dve trećine u odnosu na 1929. Do 1933. vrednost ukupne domaće proizvodnje u Jugoslaviji opala je na polovinu vrednosti iz 1929. Radnici koji su imali posao 1934. dobijali su manje nadnice nego u vreme kada je kriza počela. Tada se nezaposleni nisu morali javiti na biro rada. Zato nema tačnih podataka o broju onih koji su izgubili posao u Jugoslaviji tokom Velike ekonomske krize. Procenjuje se da je taj broj iznosio oko 300.000. U taj broj je spadao veliki broj „polutana” (seljaka-radnika). Drugi su prihvatali sve poslove u zamenu za stan i hranu bez novčane naknade. Prosjačenje dece, žena i muškaraca bilo je masovna pojava. Desetine hiljada skitnica su u vreme krize kao samci ili sa porodicom živeli na ulicama gradova bez ikakvog smeštaja. Samo u Beogradu je takvih bilo najmanje 6.000.[86] Država je tada pokušavala da svoju industrijsku proizvodnju zaštiti od strane konkurencije. O tome se vodilo računa pri određivanju carina. U državnim nabavkama prednost je imala domaća roba. Cene industrijskih proizvoda su zbog smanjene kupovne moći između 1929. i 1934. godine pale za skoro četvrtinu vrednosti, a cene poljoprivrednih proizvoda su istovremeno izgubile skoro polovinu vrednosti na tržištu.[87] Da bi se sprečio pad cena, došlo je do monopolističkog udruživanja industrijskih preduzeća. Uzor za to bila su udruženja koji su postojali u inostranstvu. Preduzeća koja su proizvodila istu robu sklapala su dogovore a prema njima su po jedinstvenoj ceni nudila robu ili usluge na domaćem tržištu. To nastojanje da se stekne položaj jedinog prodavca neke robe na tržištu Kraljevine Jugoslavije a tako postigne sigurnija i veća zarada izazvalo je proteste dela trgovaca i zanatlija. Država je 1934. usvojila Zakon o kartelima koji je zabranio stvaranje monopola. Došlo je do protesta industrijalaca. Zato je 1935. utvrđen postupak za odobravanje stvaranja kartela. Od tada se u Jugoslaviji stvorilo više monopolističkih udruženja.[88] Početak oporavka privrede u Jugoslaviji osetio se tek od 1935. Ovo se podudarilo sa „novim ekonomskim kursom” koji je objavio Milan Stojadinović. Osnovu Stojadinovićeve ekonomske politike činilo je veće mešanje države u privredu. Mere su uvođene po uzoru na politiku zapadnih zemalja i po preporukama iz inostranstva. Tako je Društvo naroda preporučivalo organizovanje javnih radova da se umanji nezaposlenost na jugoistoku Evrope. Vlada je još 1933. donela takvu odluku, ali je do značajnijeg organizovanja javnih radova došlo tek od 1935. Prvenstveno je to bilo građenje saobraćajnica, puteva i pruga. Intervencijom vlade ostvaren je napredak i rudarstva kao i metalurgije. U železari u Zenici povećane su količine proizvedenog gvožđa i njegov kvalitet, a u borskom rudniku je počela da radi električna rafinerija. Država je postala najznačajniji kapitalista u industriji Jugoslavije. To je dovelo do toga da 1939. porezi i carine nisu bili glavni izvor prihoda Jugoslavije. Država je 1939. bila vlasnik oko 15% industrije u Jugoslaviji i od toga ostvarivala trećinu prihoda države. Oko šestinu državnih prihoda država je ostvarivala od svojih monopola. Imala je monopole na neke proizvode(duvan, so, petrolej ...). Najveće monopolske prihode je imala od duvana. Duvan je otkupljivan od privatnih proizvođača, a zatim prerađivan u državnim fabrikama.[89] Septembarski ustav Detaljnije: Septembarski ustav Otvorena diktatura nije mogla da bude trajno zadržana. Popuštajući pred zahtevima iz Zapadne Evrope, kralj je odlučio da obnovi ustavno stanje. 3.9.1931. proglašen je Septembarski (ili Oktroisani) ustav. Zakonodavnu vlast imali su kralj i Narodno predstavništvo. Ono je bilo nova ustanova, sastojalo se od Narodne skupštine i Senata. Partije se nisu mogle stvarati na verskoj, plemenskoj ili pokrajinskoj osnovi. Kralj je uglavnom imao sličan položaj u odnosu na Narodno predstavništvo kao što je imao u odnosu na Narodnu skupštinu prema Vidovdanskom ustavu. Ipak, član 116. je kralju davao pravo da u vanrednim okolnostima (rat, pobuna i slično) svojim ukazom postupa izvan ustava i zakona. Ustav je predvideo da kralj, posle ukaza, traži saglasnost od Narodnog predstavništva za ono što je učinio u vreme vanrednih okolnosti.[90] Banovine su imale banovinska veća i banovinske odbore. Njih su imenovali banovi. Narodni poslanici, članovi banovinskih veća i predsednici opština birali su polovinu Senata, a polovinu je imenovao kralj. Senatori nisu mogli da imaju manje od 40 godina. Građanski političari u Ustavu iz 1931. nisu videli obnovu ustavnog stanja nego pokušaj da se diktatura učini trajnom. Posle njegovog objavljivanja, u novembru 1931. organizovani su „izbori” za Narodnu skupštinu. Postojala je samo jedna izborna lista Petra Živkovića, a opozicione stranke nisu učestovale. Na izbore je izašlo oko 65% upisanih birača. Da bi se stvorila stranka koja će podržati kraljevo integralno jugoslovenstvo, krajem 1931. stvorena je Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija (JRSD). Ona je 1933. preimenovana u Jugoslovenska nacionalna stranka (JNS).[91] Pokušaj svođenja srpskog naroda na stepen plemena Kralj Aleksandar u admiralskoj uniformi na Jadranu (1930), ulje na platnu, rad Ivana Vavpotiča Kralj Aleksandar i Mustafa Kemal Ataturk, prvi predsednik Republike Turske (1933) Detaljnije: Integralno jugoslovenstvo Kralj Aleksandar je bio veliki pobornik i glavni politički pokrovitelj ideologije integralnog jugoslovenstva, koja je oblikovana u vreme njegove mladosti, krajem 19. i početkom 20. veka, kada su pojedini ideolozi jugoslovenskog pokreta počeli su da napuštaju izvornu jugoslovensku, odnosno južnoslovensku ideju, koja se zasnivala na konceptu saradnje između južnoslovenskih naroda, a umesto toga su počeli da promovišu novu, integralističku tezu po kojoj Srbi i Hrvati, a zajedno sa njima i Slovenci, predstavljaju jedinstven narod, sastavljen od tri plemena: srpskog, hrvatskog i slovenačkog. Već kao prestolonaslednik (od 1909. godine), a potom i kao regent (od 1914. godine), Aleksandar se okružio pristalicama integralističkog koncepta, a nakon stvaranja Kraljevine SHS (1918), integralistička ideologija je dobila sasvim novu, državnu dimenziju. Upravo u toj ideologiji, Aleksandar je pokušao da pronađe rešenje za prevazilaženje unutrašnjih podela u novostvorenoj državi. Ključni korak ka definisanju integralnog jugoslovenstva kao zvanične državne ideologije učinjen je 1929. godine, kada je naziv države promenjen u Kraljevina Jugoslavija. Od tog trenutka, integralistička politika je sprovođena putem represivnog negiranja narodne posebnosti Srba, Hrvata i Slovenaca, a sva tri naroda (srpski, hrvatski, slovenački), zvanično su proglašeni pukim plemenima u sastavu jedinstvene jugoslovenske nacije. Takva politika je u Kraljevini Jugoslaviji intenzivno sprovođena od uvođenja Šestojanuarske diktature (1929), do Aleksandrove pogibije (1934). Nestankom kralja Aleksandra, integralistička politika je izgubila svog glavnog pokrovitelja, nakon čega je zapala u krizu, a potpuni slom je doživela u razdoblju između 1939. i 1941. godine, kada je i zvanično napuštena, čime je okončan i neslavni pokušaj svođenja srpskog naroda na stepen plemena.[92][93][94] Obnova delatnosti političkih stranaka 1932. U aprilu 1932. Živkovićevu vladu smenila je vlada Voje Marinkovića. Posle obnove ustavnog stanja, kao glavni protivnik centralizma V. Maček je isticao da zamisao da su Srbi i Hrvati jedan narod nije istinita. On je tražio podršku Velike Britanije za svoje političke stavove. Od sredine 1932. Maček je često davao izjave da je moguće otcepljenje Hrvatske i raspad Jugoslavije. Musolini se nadao da je to dobra prilika da se počne sa građanskim ratom koji će razbiti Jugoslaviju. Za to je odlučio da iskoristi ustaše koje je u Italiji (i Mađarskoj) organizovao Ante Pavelić. Sa