Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Sve kategorije
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
Svi sajtovi uključeni
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
176-200 od 376 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
176-200 od 376 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Aktivni filteri

  • Tag

    Istorija i teorija književnosti i jezika
  • Tag

    Biografija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omotac losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mimezis je Auerbahovo centralno teorijsko delo, nastalo u egzilu gotovo bez pomoćne literature, i sastoji se iz devetnaest eseja – docnije je dodat esej o Servantesu – o tranzicijama antičkog, hrišćanskog i modernog realizma Homera, Biblije, Avgustina, Dantea, Šilera, Flobera, Zole ili Džojsa. Odsustvo kritičke literature nagnalao je Auerbaha da se obrati papskom nunciju Ronkaliju, potonjem papi Jovanu XXIII, da odobri pristup manastirskoj biblioteci u Galati. U njoj se nalazi kompletan primerak patrističke edicije J. Migne. Upravo u toj biblioteci nastao je rukopis Mimezisa. Epohalno delo pisano u opšterazumljivom egzoteričko-pedagoškom stilu, a koje se direktno obraća čitaocima „ujedinjenim u naklonosti ka zapadnoj istoriji“. Ko Auerbahovo delo studiozno čita, uočiće da su filologija i istorija fundamentalni elementi njegovog mišljenja. Polazna Auerbahova doktrina je Vikoova filozofija istorije, po kojoj od ljudske volje zavisi istorija naroda i jezika, mitova i običaja, prava i politike. Drugi ključni momenat u Auerbahovoj teoriji je Aristotelovo učenje o mimezisu, primenjeno u društvenoj praksi. U mimezisu se reflektuje mišljenje i delanje kao proces svesti. Otuda mimezis nema početak, budući da je još in statu nascendi prisutan, ukoliko čovek kao generičko biće saznaje i proizvodi. Mimetički procesi otuda ne mogu da budu konačna rešenja, jer se razvijaju kroz postojani istorijski proces. Erih Auerbah (nem. Erich Auerbach; Berlin, 9. novembar 1892 — Volingford, 13. oktobar 1957),bio je predavač, teoretičar i istoričar književnosti.[1] Biografija Doktorat iz filologije stekao je na Univerzitetu Grajsvald, Nemačka, 1921. godine i radio kao bibliotekar u Pruskoj državnoj biblioteci. Svoj naučni rad je započeo u nemačkom univerzitetskom gradu Marburgu. Zbog prilika u predratnoj Nemačkoj, poput svog kolege Lea Špicera, preselio se u Tursku. Predavao je romansku filologiju na Državnom univerzitetu u Istanbulu od 1935. do 1947. godine. Zatim odlazi u SAD. Tamo će provesti izvesno vreme na Prinstonskom univerzitetu. Posle toga prelazi na prestižni Jel univerzitet u Nju Hejvenu na kome ostaje do smrti....

Prikaži sve...
1,690RSD
forward
forward
Detaljnije

Toma Zdravković-68 NEISPRIČANIH PRIČA ,novo ➡️ ➡️ Toma Zdravković-68 NEISPRIČANIH PRIČA Toma Zdravković-68 NEISPRIČANIH PRIČA TOMA ZDRAVKOVIĆ - 68 NEISPRIČANIH PRIČA Dejan Ćirić Žanrovi: Domaći pisci, Autobiografije i biografije Izdavač: Novosti Broj strana: 351 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2014. Opis Knjiga `Toma Zdravković 68 neispričanih priča` je jedinstveno delo koje obiluje autentičnim, zanimljivim, duhovitim, uzbudljivim i pre svega vrlo emotivnim ispovestima Tominih prijatelja, kolega i saradnika o životu i karijeri ovog veoma posebnog i velikog čoveka i umetnika. Polazna osnova u stvaranju ove knjige je bio spoj tuge i sreće u Tominom životu koji ga je u potpunosti definisao i kao čoveka i kao umetnika. Autora je ta njegova specifičnost povela ka neispričanim pričama, ka otkriću tajne koju je Toma Zdravković nosio a koja je vezana za najiskreniju i najlepšu ljudsku emociju - ljubav. Ova knjiga je riznica uspomena, sećanja, fantastičnih anegdota, suza, smeha i pre svega veoma iskrenih i dubokih emocija koje su Tomu karakterisale u svakom segmentu njegovog života, rada, trajanja, postojanja. `Bio je pesnik i nesrećnik`, `Nosio je u sebi nešto što mi ne možemo da shvatimo`, `Živeo je po svojim pravilima i po svojim snovima`, `Bio je simpatični mangup`, `Očima punim tuge je znao da omađija publiku`, `Sve je radio impulsom srca`, `Svaku kafanu je pretvorio u mali Kolarčev univerzitet`, `Nije hteo da nađe svoju sreću` samo su neki od naslova iza kojih se kriju do sada neispričane priče o jednom od najvećih umetnika svih vremena na ovim prostorima. Sa velikim pijetetom i iskrenim emocijama o Tomi su govorili Miša Janketić, Žarko Laušević, Cune Gojković, Olivera Katarina, Bora Todorović, Danica Maksimović, Tozovac, Zoran Kalezić, Kemal Monteno, Arsen Dedić, Neda Ukraden, Zdravko Čolić, Lepa Lukić, Goran Bregović, Dragan Džajić, Tereza Kesovija, Zafir Hadžimanov, Merima Njegomir, Esma Redžepova, Halid Bešlić, Novica Zdravković, Muharem Serbezovski, Šaban Šaulić, Boki Milošević i mnogi drugi. Knjiga je NOVA.... --------------------------------✔️ 39

Prikaži sve...
1,500RSD
forward
forward
Detaljnije

U dobrom stanju Đura Jakšić - Miodrag Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1961 Beograd : Prosveta, 1961 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 331 str. ; 22 cm ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Jakšić, Đura, 1832-1878 Miodrag Popović (Popovi, Crna Trava, 16. oktobar 1920 — Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Njegovo kapitalno delo je Istorija srpske književnosti – romantizam I – III (1968—1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pre rata pripadao komunističkom pokretu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine.

Prikaži sve...
399RSD
forward
forward
Detaljnije

U dobrom stanju Filozofski spisi / Ljubomir Nedić ; priredio i pogovor napisao Ilija Marić Jezik srpski Godina 2000 Beograd : Plato, 2000 (Beograd : Plato) Fizički opis 373 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Marić, Ilija, 1953- = Marić, Ilija, 1953- Zbirka Biblioteka Na tragu ; 38 Tiraž 500 Beleške uz tekst Filosof Ljubomir Nedić: str. 321-373. Predmetne odrednice Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Filozofija Logika Psihologija Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu. Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike. Pored književne kritike Nedić se bavio i prevođenjem. Na srpski jezik je preveo roman Olivera Goldsmita Vekfildski sveštenik i knjigu Kukovo putovanje oko sveta.

Prikaži sve...
599RSD
forward
forward
Detaljnije

Izdavač:ŠKOLSKA KNJIGA Zagreb Broj strana:367 Pismo:Latinica Povez:Tvrd Format: 20,5 x 15 cm Godina izdanja:1959 Očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Pavletić, Vlatko, hrvatski književni kritičar, književni teoretičar, esejist i političar (Zagreb, 2. XII. 1930 – Zagreb, 19. IX. 2007). Studij jugoslavistike završio 1955. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1975. i doktorirao temom o Ujevićevu pjesništvu. Radio je kao urednik u Vjesniku (1954–57), ravnatelj Drame zagrebačkoga HNK-a (1958–60), glavni urednik izdanja Matice hrvatske (1965–72). Od 1960. bio je profesor književnosti na Akademiji dramske umjetnosti. Početkom 1972. uhićen je kao sudionik Hrvatskoga proljeća te osuđen na godinu i pol zatvora. God. 1990–92. bio je ministar prosvjete, kulture, tehničke kulture i športa RH, od 1992. saborski zastupnik, 1995–99. predsjednik Sabora, a potom, nakon smrti F. Tuđmana, dva mjeseca privremeni predsjednik RH. Redoviti je član HAZU bio od 1991. Bio je među pokretačima časopisa Krugovi (1952) i prvi glavni urednik, a poslije se afirmirao kao vodeći teoretičar i kritičar krugovaškoga naraštaja te promicao vrjednovanje književnosti na temelju isključivo estetskih kriterija. Uređivao je i Izvor, Republiku, Literaturu, Kolo i Kritiku te kulturne rubrike Vjesnika, Vjesnika u srijedu i Telegrama. Objavio je mnoštvo recenzija, osvrta, članaka, feljtona, eseja, antologija, zbornika, kritičkih panorama te teorijskih tekstova o tumačenju i razumijevanju pjesništva. Kao književni kritičar sljedbenik je matoševske impresionističke kritike, a služio se i postupcima hermeneutike i strukturalističke kritike. Autor je i mnogobrojnih monografija o hrvatskim književnicima. Djela: Sudbina automata (1955), Kako su stvarali književnici (1956), Trenutak sadašnjosti (1960), Analiza bez koje se ne može (1961), Protivljenja (1970), Protiv barbarokracije (1971), Djelo u zbilji (1971), Ujević u raju svoga pakla (1978), Obuzdani gnjev (1978), Ključ za modernu poeziju (1986), Zagonetka bez odgonetke (1987), Poetizacija životnih običnosti (1991), Kako razumjeti poeziju (1995), Kritički medaljoni: panorama hrvatskih pisaca i djela (1996), Prisjećanja o sebi i drugima (2006), Poetka korelacija: sveopća mreža odnosa (2007) i dr.

Prikaži sve...
199RSD
forward
forward
Detaljnije

Beograd 2017. Mek povez sa klapnama, 370 strana. Knjiga je odlično očuvana. V4 Nova knjiga Aleksandra Genisa nije kao njegove prethodne knjige. U njoj je manje književnosti, više života, a humora je isto koliko i ranije. Povratna adresa je odiseja po arhipelagu sećanja. Na svakom ostrvu (Lugansk, Kijev, Rjazanj, Riga, Pariz, Njujork i cela `Ruska Amerika`) čekaju nas autorovi preci, prijatelji i idoli. Među njima su Petar Vajl i Sergej Dovlatov, Aleksej German i Andrej Bitov, Sinjavski i Bahčanjan, Brodski i Barišnjikov, Tatjana Tolstoj i Sorokin, Hvostenko i Grebenščikov, Neizvestni i Šemjakin, Akunjin i Čhartišvili, Komar i Melamid, Novi Amerikanac i Radio Sloboda. Lutajući kao nomad po sopstvenom životu, Genis taj život sagledava kroz vitraž jedinstvenog stila: tačno, živopisno, smešno – i bez ičeg suvišnog. - Jelena Šhubina (AST) Iza prividno lakog stila (uzgred, strašno je i pomisliti koliko rada i talenta zahteva ta lakoća) Genis skriva fenomenalnu sposobnost da uoči čak i najsitnije, ali veoma važne detalje i fantastičnu analitičku sposobnost koja je u stanju da od tih detalja sintetizuje živu i sveobuhvatnu sliku, sliku koja, pored drugih vrlina, objašnjava i interpretira stvarnost mnogo tačnije i suptilnije nego neka `ozbiljna` dela. - Galina Juzefovič Ovo je vesela i korisna knjiga, zato što Genis voli ono što je smešno i korisno, a on je majstor kratkih scena, od dve rečenice, nimalo zamornih istorijskih skica i mini-anegdota koje su maksimalno nalik na aforizam. Ovo je tužna knjiga, zato što je Genisu zapala u deo najtužnija od svih časnih uloga – da bude letopisac trodecenijske književne emigracije. - Tatjana Tolstoj Svaku knjigu pišem kao da mi je poslednja, tako je to odavno krenulo. Knjigu Časovi čitanja, Kamasutra zaljubljenika u knjigu takođe sam pisao kao završnu. Ali Povratna adresa se razlikuje od ostalih po tome što je u njoj manje knjiga, a više ljudi. Postoji razlika između književnosti o književnosti i književnosti o životu. U prvom slučaju plovimo duž obale, zato što je neko drugi napisao knjige po kojima mi putujemo. U drugom slučaju – krećemo u slobodnu plovidbu, ne znajući kuda će nas ona odvesti. - Aleksandar Genis

Prikaži sve...
800RSD
forward
forward
Detaljnije

Knjiga nova C7 Kako je živeo, voleo i plakao Nebojša Glogovac? Lobanja, Šone, Šonsi, Glogi, Nebojša, Pančevac – i još mnogo imena inadimaka imao je čovek koji je glumi, ali i svemu ostalom, dao i karakter i reč. Bio je svoj i neosvojiv. Davao se kome je hteo, a zauzvrat nije tražio ništa. Svedočenja najbližih otkrivaju nepoznate detalje iz života ovog velikana: kako je kao momak radio u prodavnici muzičkih uređaja, šta mu se sve dešavalo dok je stopirao od Pančeva do Beograda, zašto mu se na prijemnom ispitu na Akademiji dramskih umetnosti tresla noga i kako su sve velike uloge i najveći reditelji posle toga tražili i jurili baš njega. Ovde su prvi put objavljene pesme koje je pisao za svoju dušu. U najlepšem maniru sudaraju se ispovesti mladih glumaca, koji su ga doživljavali kao ćaleta, i bardova jugoslovenske scene, koji nikada ne mogu da zaborave trenutke provedene sa njim, i na sceni i u kafani. Sudar generacija, koje je samo Glogi umeo da objedini. Zašto je odbio Anđelinu Džoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović, šta mu je značila Crvena zvezda i koje su ga strasti, pored motora, tavli i kuvanja, još opsedale.O inspiraciji i radovanju svakodnevnim trenucima, ali i o momentima kada mu je život dodelio ulogu da se suoči sa smrću, govore njegovi prijatelji. O najvoljenijem srpskom glumcu pripovedaju Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Nikola Đuričko, Vida Ognjenović, Nikola Pejaković, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski,ali i žene s kojima se voleo, kumovi, prijatelji, ljudi koji su bili sa njim kada nije bio na sceni, kada se saplitao o sopstveni talenat i kada mu je trebalo snage da se popne na glumački tron. S kojeg nikada nije sišao. Na ovoj vrtešci reči i emocija, suze smenjuju smeh, a smeh izaziva suze. Nemazaustavljanja, fliper se igra u četiri ruke. Umeo je i da živi, a i da umre. Njegov recept nalazi se među ovim stranicama.

Prikaži sve...
540RSD
forward
forward
Detaljnije

T14) Наслов: Прича о Сакијет Сиди Јусeфу-Прошло је жездесет година Аутор: Милоје Поповић Каваја. Издавач: Удружење српско-тунижанског пријатељства- Друштво пријатеља Алжира и Карић Фондације. Година издања: 2019 Број страна: 107 Стање: Одлично.Kњига је нова. Није отварена нити читана. 10/10. О књизи: Поповићева књига представља узбудљиве записе и фотографије о солидарности једне генерације младих са Алжирском револуцијом шездесетих и седамдесетих година XX века. Млади са свих континената, изградили су школу, у малом туниском месту Сакијет Сиди Јусефу, на граници са Алжиром, које су бомбардовали и срушили француски бомбардери, 8. фебруара 1959. године, и којом приликом је живот изгубило 11 невиних малишана. У овој акцији храбрости и солидарности, учествовало је и пет Југословена (један од њих је био и Милоје Поповић), студената из југословенских република, ризикујући животе на ратном подручју, у којем су се водиле жестоке битке за слободу. Биографија Милоје Поповић Каваја (1936) је рођен у Београду, где се школовао и завршио Правни факултет. Као новинар, радио је у Политици и РТС-у, био је директор Информативног центра Југославије у Њујорку, директор Сава центра. Проглашен је и песником града Њујорка 1976. годину за поему о Великој јабуци, познат је и по томе што је написао стихове за Марш на Дрину, аутор је 30 књига. Поповић је добитник бројних награда и признања, међу којима је и Вукова награда 1996. „Милоје Поповић се кроз свој новинарски рад деценијама борио да југословенској и српској јавности представи борбу афричких народа за своју независност. Пријатељство Србије и Туниса потиче још из доба Првог светског рата, када је народ ове северноафричке земље примио на опоравак 52.000 српских ратника који су прошли голготу Албаније. До данашњег дана Тунис са великом пажњом и поштовањем води бригу о гробљима Срба који су у овој пријатељској земљи оставили своје кости`, нагласио је Драгомир Карић, народни посланик и председник скупштинске Групе за сарадњу са Тунисом (такође и дугогодишњи председник Друштва српско-тунижанског пријатељства, чији је аутор Поповић био први председник почетком 2000-тих).

Prikaži sve...
399RSD
forward
forward
Detaljnije

ZBORNIK U ČAST VOJISLAVA ĐURIĆA, Filološki fakultet-Filozofski fakultet-Institut za književnost i umetnost Beograd 1992, str. 394. Zbornik tekstova; Razni autori. Očuvanost 4. Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) је био српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности. Кратка биографија Војислав Ђурић је рођен у месту Мало Крчмаре код Раче Крагујевачке, 17.01. 1912. године, а завршио је гимназију у Крагујевцу. Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године. Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године. Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[1] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду.

Prikaži sve...
400RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman kao peščanik Pripovedačka umetnost Danila Kiša Zbornik radova Kulturno prosvetna zajednica grada Novog Sada/Svetovi, 1988. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Prikaži sve...
790RSD
forward
forward
Detaljnije

KAJ STE PISALI BRE ? ŠTA STE NAPISALI BRE , Igor Mandić , Službeni glasnik Beograd 2011 , Premda je ovo ozbiljna knjiga, naslovio sam je rarafrazom jedne medijske, točnije televizijske krilatice koja posljednjih godina sa ekrana RTS 1 razgaljuje otupjelo i umrtvljeno gledateljstvo. Peckavo naslovljeni „spotovi“ – „Šta radite, bre?“ i „Šta ste rekli, bre?“ – kao kombinacija vijesti i komentara, ako i ne raščišćuju koje pitanje do kraja, barem malo privlače izgubljenu pažnju. Tako da možda svrnem nečiji pogled na naslovnicu ove zbirke, umjesto da je okrstim uobičajeno skromno i dosadno, „kritike, eseji i feljtoni“, poslužio sam se rečenom parafrazom. Pomišljao sam i na nešto „smionije“, npr. „Kaj ste napisali bre? mek povez, format 15 x 23 cm , ćirilica/latinica, 448 strana l5

Prikaži sve...
699RSD
forward
forward
Detaljnije

Mej Mask je internacionalna nutricionistkinja, supermodel i govornica. Često se pojavljivala u velikim modnim magazinima poput Veniti fera, Voga, Kosmopolitana, Meri Kler, Alur, a između ostalog i na naslovnici Njujork magazina. Mej je rođena u Kanadi, nekoliko godina živela je u Južnoj Africi, a trenutno boravi u Njujorku. Internacionalni supermodel deli intimne priče i lekcije koje je naučila kroz „opasno-oprezno življenje”. Mej Mask je moderna, šarmantna, mondenska dama i supermodel s neverovatnim krugom bliskih ljudi i porodičnim okruženjem – a ima 73 godine. Ali nije joj uvek sve bilo tako lagodno i glamurozno – u 31. godini postala je samohrana majka koja se borila da u siromaštvu podigne troje dece; mučila se s kilažom, a zatim postala model za krupnije i uspela da prevaziđe problematiku godina u modnoj industriji; uz to se istakla kroz karijeru uvažene dijetetičarke, a sve to je radila dok je iznova otpočinjala život u osam različitih gradova, u tri države i na dva kontinenta. Ali uspela je da prevaziđe sve uz nesavladivi duh i stav, pa je svetski uspeh doživela na, kako tvrdi, „vrhuncu života”. Kao što dobro znaju svi koji je prate na društvenim mrežama: Mej je puna otvorenih i praktičnih saveta o tome kako vaši izbori u svakoj dekadi života mogu kasnije da vam se isplate na neobičan i iznenađujući način. U knjizi Žena s planom , Mej deli iskustva iz vlastitog života kroz prizmu mudrosti o karijeri (što više radite, više ćete imati sreće), porodici (pustite ljude koje volite da idu svojim putem), zdravlju (nema čarobne pilule) i avanturama (ostavite mesta za avanture, ali uvek budite spremni na sve). Ne možete da kontrolišete sve što vam se dešava u životu, ali u svako doba možete imati život kakav želite. Samo treba da napravite dobar plan.

Prikaži sve...
1,870RSD
forward
forward
Detaljnije

Kao nova ima potpis G2 Pogled u svetsku istoriju pokazuje da je uvek bilo ljudi i dinastija bogatijih od svih ostalih. Ono što povezuje Kreza, Fugerove, Rotšilde, Rokfelera i Bila Gejtsa jeste nemerljivo bogatstvo i želja za preoblikovanjem sveta. Uronivši u tri hiljade godina dugu istoriju privrede i kulture, Detlef Girtler govori o najbogatijim ljudima i dinastijama svih vremena, o njihovom usponu, metodama, uslovima u kojima su radili i o njihovom padu. On opisuje stvaranje ekonomije, tradicije trgovačih kultura, gospodarenja nad zlatom, začinima, robovima ili naftom. Ovo je priča o ratnim i kriznim profiterima, o genijalnim idejama i sjajnim hazarderima, o skorojevićima i ambiciji, o pohlepi i velikom ludilu kao preduslovima za buduće milijardere, ali i priča o razlozima zbog kojih je većina basnoslovnih bogatstava nestala.

Prikaži sve...
380RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor:: Aleksandar Genis Žanrovi:: Publicistika Izdavač:: Geopoetika Godina izdanja:: Oktobar 2017. Broj strana: 380 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Nova knjiga Aleksandra Genisa nije kao njegove prethodne knjige. U njoj je manje književnosti, više života, a humora je isto koliko i ranije. Povratna adresa je odiseja po arhipelagu sećanja. Na svakom ostrvu (Lugansk, Kijev, Rjazanj, Riga, Pariz, Njujork i cela `Ruska Amerika`) čekaju nas autorovi preci, prijatelji i idoli. Među njima su Petar Vajl i Sergej Dovlatov, Aleksej German i Andrej Bitov, Sinjavski i Bahčanjan, Brodski i Barišnjikov, Tatjana Tolstoj i Sorokin, Hvostenko i Grebenščikov, Neizvestni i Šemjakin, Akunjin i Čhartišvili, Komar i Melamid, Novi Amerikanac i Radio Sloboda. Lutajući kao nomad po sopstvenom životu, Genis taj život sagledava kroz vitraž jedinstvenog stila: tačno, živopisno, smešno – i bez ičeg suvišnog. - Jelena Šhubina (AST) Iza prividno lakog stila (uzgred, strašno je i pomisliti koliko rada i talenta zahteva ta lakoća) Genis skriva fenomenalnu sposobnost da uoči čak i najsitnije, ali veoma važne detalje i fantastičnu analitičku sposobnost koja je u stanju da od tih detalja sintetizuje živu i sveobuhvatnu sliku, sliku koja, pored drugih vrlina, objašnjava i interpretira stvarnost mnogo tačnije i suptilnije nego neka `ozbiljna` dela. - Galina Juzefovič Ovo je vesela i korisna knjiga, zato što Genis voli ono što je smešno i korisno, a on je majstor kratkih scena, od dve rečenice, nimalo zamornih istorijskih skica i mini-anegdota koje su maksimalno nalik na aforizam. Ovo je tužna knjiga, zato što je Genisu zapala u deo najtužnija od svih časnih uloga – da bude letopisac trodecenijske književne emigracije. - Tatjana Tolstoj Svaku knjigu pišem kao da mi je poslednja, tako je to odavno krenulo. Knjigu Časovi čitanja, Kamasutra zaljubljenika u knjigu takođe sam pisao kao završnu. Ali Povratna adresa se razlikuje od ostalih po tome što je u njoj manje knjiga, a više ljudi. Postoji razlika između književnosti o književnosti i književnosti o životu. U prvom slučaju plovimo duž obale, zato što je neko drugi napisao knjige po kojima mi putujemo. U drugom slučaju – krećemo u slobodnu plovidbu, ne znajući kuda će nas ona odvesti. - Aleksandar Genis p.is.st.d.3

Prikaži sve...
1,299RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor:: Aleksandar Đuričić Žanrovi:: Autobiografije i biografije, Domaći pisci Izdavač:: Vukotić media Godina izdanja:: 2021. Broj strana: 214 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Kako je živeo, voleo i plakao Nebojša Glogovac? Lobanja, Šone, Šonsi, Glogi, Nebojša, Pančevac – i još mnogo imena i nadimaka imao je čovek koji je glumi, ali i svemu ostalom, dao i karakter i reč. Bio je svoj i neosvojiv. Davao se kome je hteo, a zauzvrat nije tražio ništa. Svedočenja najbližih otkrivaju nepoznate detalje iz života ovog velikana: kako je kao momak radio u prodavnici muzičkih uređaja, šta mu se sve dešavalo dok je stopirao od Pančeva do Beograda, zašto mu se na prijemnom ispitu na Akademiji dramskih umetnosti tresla noga i kako su sve velike uloge i najveći reditelji posle toga tražili i jurili baš njega. Ovde su prvi put objavljene pesme koje je pisao za svoju dušu. U najlepšem maniru sudaraju se ispovesti mladih glumaca, koji su ga doživljavali kao ćaleta, i bardova jugoslovenske scene, koji nikada ne mogu da zaborave trenutke provedene sa njim, i na sceni i u kafani. Sudar generacija, koje je samo Glogi umeo da objedini. Zašto je odbio Anđelinu Džoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović, šta mu je značila Crvena zvezda i koje su ga strasti, pored motora, tavli i kuvanja, još opsedale. O inspiraciji i radovanju svakodnevnim trenucima, ali i o momentima kada mu je život dodelio ulogu da se suoči sa smrću, govore njegovi prijatelji. O najvoljenijem srpskom glumcu pripovedaju Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Nikola Đuričko, Vida Ognjenović, Nikola Pejaković, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski, ali i žene s kojima se voleo, kumovi, prijatelji, ljudi koji su bili sa njim kada nije bio na sceni, kada se saplitao o sopstveni talenat i kada mu je trebalo snage da se popne na glumački tron. S kojeg nikada nije sišao. Na ovoj vrtešci reči i emocija, suze smenjuju smeh, a smeh izaziva suze. Nema zaustavljanja, fliper se igra u četiri ruke. Umeo je i da živi, a i da umre. Njegov recept nalazi se među ovim stranicama. c5

Prikaži sve...
629RSD
forward
forward
Detaljnije

Holokaust, rat i transnacionalno sećanje - Stejn Vervat svedočanstvo iz jugoslovenske i postjugoslovenske književnosti Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2020 Broj strana: 271 Format: 20 cm Povez: Broširani Ova knjiga ispituje nastanak i transformacije pamćenja Holokausta u socijalističkoj Jugoslaviji i na postjugoslovenskim prostorima. Razmatra književne tekstove o Holokaustu jugoslovenskih i postjugoslovenskih autora, smeštajući njihova dela u istorijski i diskurzivni kontekst u kome su nastala, s naglaskom na njihovoj tadašnjoj recepciji. Knjiga pokazuje kako pisci koji pripadaju različitim generacijama (generacija preživelih, međugeneracija i druga i treća generacija) Holokaust koriste kao motiv za razumevanje ekstremnog nasilja, jednako lokalnog kao i globalnog. Sadrži iuporedne studije radova, kako međunarodno poznatih i prevođenih autora poput Danila Kiša i Davida Albaharija, tako i nekoliko zaboravljenih autora, koje ova studija nanovo otkriva. Usredsređujući se na dela jevrejskih i nejevrejskih autora triju naraštaja, knjiga baca svetlost na etičke i estetske ravni transgeneracijskog prenošenja sećanja na Holokaust u jugoslovenskom kontekstu. Stejn Vervat (Stijn Vervaet) vanredni je profesor bosanskog/hrvatskog/srpskog jezika i književnosti na Odseku za književnost, regionalne studije i evropske jezike na Univerzitetu u Oslu. Diplomirao je i doktorirao na Univerzitetu u Gentu s temom o izgradnji nacionalnih identiteta u Bosni i Hercegovini tokom austrougarske uprave. Radio je kao postdoktorand na Univerzitetu u Gentu i postdoktorski istraživač (stipendista „Marije Kiri“) na Univerzitetu u Utrehtu. Njegova naučna interesovanja obuhvataju savremenu bosansku, hrvatsku i srpsku književnost i kulturu, kulturnu istoriju Balkana (od XIX do XXI veka), uporednu književnost i studije pamćenja. Autor je monografije Centar i periferija u Austrougarskoj: dinamika izgradnje nacionalnih identiteta u Bosni i Hercegovini od 1878. do 1918. godine na primjeru književnih tekstova (2013), kao i niza naučnih radova o predstavljanju ratova devedesetih godina prošlog veka u (post)jugoslovenskoj prozi. Jedan je od urednika zbornika Post-Yugoslav Constellations: Archive, Memory and Trauma in Contemporary Bosnian, Croatian, and Serbian Literature and Culture. Odlicno ocuvana knjiga bez podvlačenja i posvete. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 15102022K

Prikaži sve...
2,200RSD
forward
forward
Detaljnije

Vojislav Đurić Traganje za duhom reči Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) био је српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности.[1] Биографија Завршио је гимназију у Крагујевцу 1931. године.[2] Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године.[2] Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године.[1] Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[3] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду. Награде Војислав Ђурић је добио низ награда и признања:[1] Седмојулска награда Србије (1969) Плакета САНУ поводом 100 годишњице Изузетна Вукова награда (1994) Награда Српске књижевне задруге (1994) Орден рада са златним венцем (1961) Орден рада са црвеном заставом (1964) Орден Републике са сребрним венцем (1983) Почасни члан српског ПЕН центра (1998)

Prikaži sve...
499RSD
forward
forward
Detaljnije

Radovan M. Marinković: ATARI ISTINE - Partizanski proglasi i ambulantni dnevnik banovinske bolnice u Guči za 1941. godinu, Čačanski glas Čačak 1986, str. 80. Publicistika; Drugi svetski rat; Dragačevo ; Guča. Očuvanost 4-. Radovan M. Marinković (1938), književnik, pesnik, publicista, istraživač, hroničar, istoričar, etnolog , scenarista, član Udruženja književnika Srbije i Udruženja novinara Srbije, društveni radnik. I sada istražuje,piše, bilježi, objavljuje, osvjetljava Dragačevo i široko oko njega od mraka zaborava, ali i uči kako se zapamćivati uopšte mora, i da to nije samo obaveza prema prošlosti i istini, već «moralan čin» ,kojim se potvrđuje i dobar pojedinac, i častan narod, kako bi to rekao Oto Vajninger , jedan od najvećih umova smjene 19 u 20 vijek, a Radovan M. Marinković potvrđivao cijelim svojim radnim postojanjem.Čovjek i narod koji pamte pojedinosti svoje prošlosti, ne mogu biti loši, već dobri. [1] [2]. Sadržaj Biografija Rođen je 11. septembra 1936. godine u Pridvoricikod Čačka. Otac: Marinko, radnik, majka Borika, domaćica.Osnovnu školu završio je u Goračićima (Dragačevo), a gimnazijsko obrazovanje stekao je u Čačku. Srpskohrvatski jezik i književnost studirao je na Beogradskom univerzitetu. Od 1959. do 1968. radio je u prosveti, a od 1968. do 2000. godine, kada je penzionisan, u listu Čačanski glas u Čačku: zamenik glavnog i odgovornog urednika, urednik kulturne rubrike, reporter i komentator. Saradnik je brojnih listova, časopisa, zbornika, kalendara i elektronskih medija, scenarist dokumentarnih filmova, pisac predgovora i pogovora brojnih knjiga, urednik više listova i edicija, recenzent brojnih knjiga, učesnik na naučnim skupovima, među kojima i onim koje je organizovala Srpska akademija nauka i umetnosti. Zastupljen je u više pesničkih antologija, zbornika, kalendara i leksikona. Živi u Čačku. Supruga Mileva, domaćica, sin Zoran, pravnik i publicista, kćerka Danka, ekonomski tehničar; oboje zasnovali brak, imaju četvoro dece. [2] Bibliografija Bibliografija Marinkovićevih radova, računajući 150 knjiga, nadmašuje 1.600 jedinica.Prevođen je na slovenački, ruski i turski jezik. Pored domaćih autora, o Marinkovićevom stvaralaštvu pisalo je i dvoje Rusa: akademik Nikita Iljič Tolstoj i Svetlana Tolstoj – opsežnu studiju publikovali su svojevremeno u časopisu Balkanski i slovenski folklor Akademije nauka u Moskvi, a Svetlana Tolstoj je o Marinkovićevom stvaralaštvu, posebno o sakupljanju i tumačenju srpskog duhovnog tvoraštva, besedila na Sorboni u Parizu.

Prikaži sve...
160RSD
forward
forward
Detaljnije

Milan Bogdanović : STARI I NOVI IV , Prosveta 1952, str. 360. Sadržaj na slici. Očuvanost 3; malo pohabana. BOGDANOVIĆ, Milan, književni kritičar i prevoditelj (Beograd, 4.1. 1892 - Beograd, 2. II. 1964). Kao dobrovoljac sudjelovao u balkanskim ratovima (1912-13). Ranjen u I. svj. ratu i kao rekonvalescent boravio u Parizu 1917. i 1918. Diplomirao 1919. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dvije godine radio kao srednjoškolski nastavnik u Beogradu (1919-21), a 1921-23. bio asistent za teoriju književnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. God. 1923-24. bio je upravnik putujućeg Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, a 1940. izabran za honorarnog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Nakon II. svj. rata, koji je proveo u njemačkom zarobljeništvu, postavljen je za izvanrednog profesora srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu (1946-49), a zatim postao upravnikom beogradskoga Narodnog pozorišta (1949-62). Godinama je bio predsjednik Udruženja književnika Srbije, te urednik književnih časopisa (Buktinja, 1923; Srpski književni glasnik, 1928-32; Danas, 1934. i dr.).Objavio je mnogobrojne eseje i kritike, posebno kazališne, ali je pisao i o srpskoj književnosti XIX. st., te o najznačajnijim srpskim i hrvatskim suvremenicima: Crnjanskom, Ujeviću, Krleži, Andriću, i dr. (Stari i novi, I-V, 1931, 1946, 1949, 1952, 1955; Vuk Karadžić, njegov život i kulturno-revolucionarni rad, 1947; Branko Radičević, 1949; Đuro Jaksić i njegovo doba, 1949; O Krleži, 1956. i dr.). Kao središnja književnokritička ličnost međuratnog razdoblja u srpskoj književnosti, Bogdanović nastavlja književnopovijesnu tradiciju kojoj su obilježje dali B. Popović i J. Skerlić. Započevši impresionističkom kritikom pod utjecajem franc. kritičara (Lamaitre) od kojih je naslijedio smisao za ljepotu stila, lapidaran i izuzetan erudit, laka, prštava izraza, Bogdanović 30-ih godina počinje sve naglašenije kritički pisati o posljeratnom ekspresionizmu, modernizmu uopće (Slom posleratnog modernizma, 1934), priznajući mu samo neke formalne vrednote: metaforičko obogaćenje književnog jezika i »razlamanje izvesne okamenotine« stila, zahtijevajući od književnosti da se okani eksperimentiranja jezikom i formom, te da bude »aktivna u društvenom i istoriskom smislu« (Literatura danas, 1934). To ga je i definitivno približilo Krleži s kojim je prijateljevao tridesetak godina i s njim zajedno 1934. izdavao i uređivao časopis Danas.

Prikaži sve...
128RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! AUTOR: Marin Frančević NASLOV: Povijest hrvatske renesansne književnosti IZDAVAČ: Školska knjiga, zagreb GODINA: 1983. POVEZ: tvrd Franičević, Marin, hrvatski pjesnik, književni povjesničar i kritičar (Vrisnik na Hvaru, 18. V. 1911 – Zagreb, 17. VII. 1990). Brat romanopsica i pjesnika Jure. Završio je Učiteljsku školu u Šibeniku 1929., Višu pedagošku školu u Zagrebu 1946. te studij književnosti na Filozofskom fakultetu 1953., gdje je 1957. doktorirao radom o hrvatskoj versifikaciji. Od 1930-ih sudjelovao je u komunističkom pokretu, a od 1941. u partizanskom pokretu, potom na istaknutim političkim i kulturno-prosvjetnim dužnostima. Radio je 1954–58. kao profesor na Višoj pedagoškoj školi, a potom do umirovljenja 1965. u Leksikografskom zavodu. Bio je urednik književnog časopisa Republika (1948–54). Redoviti član JAZU-a od 1968. Od 1935. tiskao je pjesme na čakavsko-hvarskome dijalektu i na standardnoj štokavštini, tematski zaokupljen socijalnim pitanjima te poetizacijom zavičajne sredine i otočnoga čovjeka, oslonjen na poetičke zasade socijalističkoga realizma (zbirke Na putu za novi grad, 1937; Na pojih i putih, 1939). Potom je pisao aktivističku liriku zaokupljenu temama rata, poratne obnove te veličanjem načela i protagonista novoga društva (zbirke Zvijezda nad planinom, 1945; Povratak borca, 1947; Graditelji života, 1950); u poemi, odnosno ciklusu u 15 osmeračkih pjesama Govorenje Mikule Trudnega (1945), napisanoj 1941. na vrisničko-hvarskom čakavskome govoru, višestoljetnu povijest hvarskoga otočkog svijeta sumira sa stajališta pobunjenog težaka, prema modelu Balada Petrice Kerempuha Miroslava Krleže. Premda se odupirao modernizatorskomu eksperimentiranju, u kasnijoj je poeziji okrenut mediteranskoj nostalgiji, postupno unoseći intimna i životna iskustva (Blišćavci, 1940; Prozor odškrinut podnevu, 1956; I tako sunca, 1959) te metonimijsko-simbolističke elemente i ritmizirani govorni stih (Nastanjene uvale, 1964; Sunčani sat, 1967; Žeđ žutih žala, 1975). Polazeći od poetskostilskih vrednota s osloncem na povijesno-materijalističko razumijevanje književnosti, pisao je eseje, studije, rasprave i članke o hrvatskim renesansnim piscima (Čakavski pjesnici renesanse, 1969; Povijest hrvatske renesansne književnosti, 1983), o suvremenim piscima, o književnoteorijskim pitanjima i o dijalektalnoj književnosti. Posebno su važna njegova proučavanja tonsko-silabičkoga značaja hrvatskoga stiha (O nekim problemima našega ritma, 1958; Rasprave o stihu, 1979). Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1979), Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1983) i Nagrade za životno djelo za područje humanističkih znanosti (1984).

Prikaži sve...
2,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor: Olga Vasić Format: 15x20,5 Povez: broširan Br. strana: 217 Ништа што је било вредно у прошлости, не одлази и ниједна истина или добро које човек створи никад не умре и не може умрети, записао је Бајрон, а то је потврдила и Олга Васић у књизи „Трагом прохујалих година“ не дозволивши да се под вео заборава сакрије њен богат и занимљив живот испуњен радом, љубављу и делима. Књига се састоји од два дела, први обухвата период ране од ране младости до садашњости, у другом делу су путописи. Ово дело има све одлике аутобиографије, јер ауторка описује свој живот, важније догађаје чији је непосредни учесник или пак сведок, као и своја размишљања и утиске о свему што се збивало. Ово је прича о Олгином животу, али овде налазимо и слику времена када се другачије радило и живело.

Prikaži sve...
450RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: Dragoljub Dragojlović izdavač - Svetovi, Novi Sad, 1997. god. Tvrd povez, 20 cm. 229 str. Istorija srpske književnosti u srednjovekovnoj bosanskoj državi Dragoljub Dragojlović (13. decembar 1928, Rađevo Selo kod Valjeva), filolog i historičar. D. Dragojlović je osnovnu i srednju školu završio u Valjevu. Završio je studij klasične filologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je 1965. na temu o srpskim verzijama Fiziologa. Od 1969. do penzionisanja 1983. radio je u Balkanološkom institutu SANU u Beogradu. Njegova osnovna naučna djelatnost bazirana je na izučavanju bogumilstva kao općebalkanskog problema. Objavio je veći broj radova među kojima i tri knjige posvećene bogumilstvu. Među njima je jedna posvećena Crkvi bosanskoj. Izvod iz bibliografije Bogumilstvo na Balkanu i Maloj Aziji I, Bogumilski rodonačalnici, Beograd 1974. Bogumilstvo na Balkanu i Maloj Aziji II, Bogumilstvo na pravoslavnom istoku, Beograd 1982 Krstjani i jeretička Crkva bosanska, Beograd 1987. Istorija srpske književnosti u srednjovekovnoj bosanskoj državi, Novi Sad 1997. Bogumilstvoto vo srednovekovnata izvorna građa (koautor Vera Antić), Skopje 1978. Ostali radovi Dualizam srednjovekovnih jeretika, Balcanica 10, Beograd 1979, 75-92. Isihazam i bogumilstvo, Balcanica 11, Beograd 1980, 19-28. Jeretičke crkve `Dalmatiae` i `Slavoniae`, Balcanica 12, Beograd 1981, 27-38. Apokalipsa bosanskih krstjana i staroslovensko književno nasleđe, Književna istorija XIII/52, Beograd 1981, 603-610. Zbornik Krstjanina Hvala i problem ‘crkve bosanske’, Balcanica 12, Beograd 1982-1983, 73-84. Crkvena književnost u srednjovekovnoj Bosni do sredine XIII veka, Književna istorija XV/59, Beograd 1983, 339-346. Istorija srednjovekovne bosanske književnosti (I), Književna istorija XVI/61, Beograd 1983, 87-128. Biblijska književnost u srednjovekovnoj Bosni (II), Književna istorija XVI/62, Beograd 1983, 213-258. Istorija srednjovekovne bosanske književnosti (III), Književna istorija XVI/63, Beograd 1984, 49-57. Hijerarhija crkve bosanske, Balcanica 15, Beograd 1984, 55-67. Vesti o pozorištu u srednjovekovnoj južnoslovenskoj književnosti, “Folklorni teatar u balkanskim i podunavskim zemljama. Zbornik radova”, SANU, Balkanološki institut, Posebna izdanja 21, Beograd 1984, 75-80. Šizmatički popovi franjevačkih Dubia i pravoslavna tradicija u srednjovjekovnoj Bosni, Balcanica 16-17, Beograd 1985-1986, 43-55. Obrednik krstjanina Radosava i staromakedonsko nasleđe, MANU, Zbornik na trudove posveteni na akademikot Mihailo Apostolski po povod 75 godišninata od životot, Skopje 1986, 39-46. Crkva bosanskih krstjana, Odjek XLII/18, Sarajevo 1989, 16-17. Uzroci verskih sukoba na Balkanskom poluostrvu u srednjem veku, Kultura 91-92, Beograd 1993, 99-110.

Prikaži sve...
690RSD
forward
forward
Detaljnije

Izdavač: Mizantrop Povez: Meki uvez Jezik: hrvatski Broj stranica: 520 Godina izdanja: 2019 Dimenzije: 15,3 x 23 Prevodilac: Dinko Telećan Prevođenje je konstanta organskog preživljavanja. Život jedinke i vrste ovisi o brzom i/ili točnom iščitavanju i tumačenju mreže vitalnih informacija. Postoje rječnik, gramatika, moguće i semantika boja, zvukova, mirisa, tekstura i kretnji koji su jednako obimni kao odgovarajuće sfere jezika, a moguće su i dileme u dešifriranju i prevođenju jednako otporne kao one što ih nalazimo bilo gdje drugdje. Premda je polisemičan, jezik ne može identificirati, a kamoli parafrazirati, čak ni djelić osjetilnih datosti koje čovjek, ovako otupjelih pojedinih osjetila i ograničen jezikom, još uvijek može opažati. „Svaki ljudski jezik ocrtava drukčiju kartu svijeta. Ima neke životvorne odštete i naknade u krajnjoj gramatičkoj zamršenosti onih jezika (primjerice među australskim starosjediocima ili u Kalahariju) čiji govornici obitavaju u materijalnim i društvenim kontekstima oskudice i jalovosti. Svaki jezik – a ne postoje „mali“ ili neznatniji jezici – konstruira skup mogućih svjetova i geografije pamćenja. Prošla glagolska vremena, u svojoj zbunjujućoj raznolikosti, sačinjavaju povijest. Utoliko je, na razini ljudskih psihičkih resursa i preživljavanja, na djelu beskrajno pozitivna, „darvinovska“ logika u inače zakučastom i negativnom prekomjerju jezika koji se govore na ovom planetu. Kad umre neki jezik, s njim umre i jedan mogući svijet. Tu nema preživljavanja najjačih. Čak i ondje gdje ga govori šačica, preopterećeni ostaci razorenih zajednica, jedan jezik sadrži u sebi bezgraničan potencijal otkrivanja, preslagivanja zbilje, artikuliranih snova koji su nam poznati kao mitovi, kao poezija, kao metafizičke slutnje i pravni diskurs.` – iz autorova Predgovora Džordž Stajner (George Steiner; 1929, Pariz, Francuska – 2020, Kembridž, Velika Britanija), godine 1940. se sa porodicom preselio u SAD. Školovao se u Parizu i Njujorku, a studirao je u Čikagu, zatim na Harvardu i Oksfordu. Radio je na Prinstonu i Kembridžu, a zatim je predavao englesku i komparativnu književnost na Ženevskom univerzitetu, komparativnu književnost na Oksfordu i poeziju na Harvardu. Napisao je Tolstoy or Dostoevsky (1958), The Death of Tragedy (1961), In Bluebeard`s Castle: Some Notes Towards the Redefinition of Culture (1971), After Babel (1975), The Portage to San Cristobal of AH (1981), Proofs and Three Parables (1992), Errata: an Examined Life (1997), Grammars of Creation (2001) i mnoga druga dela koja uključuju eseje, studije, monografije, ali i poeziju i prozu. MG131

Prikaži sve...
4,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Institut za književnost i umetnost - Beograd, 1997. god. Broširan povez, 20 cm. 246 str. Vasile „Vasko“ Popa (Grebenac, 29. jun 1922 - Beograd, 5. januar 1991) je bio srpski pesnik i akademik. Ubrojen je među 100 najznamenitijih Srba. Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve kao Vasile Popa. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima „ Književne novine“ i „ Borba“ . Njegova prva zbirka pesama „ Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „ Nepočin-polje“ (1956), „ Sporedno nebo“ (1968), „ Uspravna zemlja“ (1972), „ Vučja so“ (1975), „ Kuća nasred druma“ (1975), „ Živo meso“ (1975), „ Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „ Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „ Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958. ), Urnebesnik (Beograd, 1960. ), Ponoćno sunce (Beograd, 1962). U pesničkom zborniku „ Od zlata jabuka“ (1958. ) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „ Urnebesnik“ (1960. ), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „ Ponoćno Sunce“ (1962. ), poetski svet pesničkih snoviđenja. Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „ Slobodno lišće“ . Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923-2000) zvanom „ Haša“ , profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.

Prikaži sve...
800RSD
forward
forward
Detaljnije

Progoni pisca Kosta Dimitrijević Str 326 Povez mek Stanje knjige dobro posveta autora Beograd 2002 OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Profesor, književnik, saradnik za nauku lista Politika u penziji Kosta Dimitrijević rođen je 1933. godine u Beogradu gde se školovao i 1958. diplomirao na Filozofskom fakultetu. U leksikonima je označen kao pripovedač, romansijer, esejist, likovni kritičar, dramski pisac, putopisac, dok je najviše zapaženo i od kritike povoljno ocenjeno njegovo stvaralaštvo vezano za životne ispovesti znamenitih umetnika. Pripadao grupi pisaca neosimbolista. Tokom više od pola veka književnog stvaranja objavio 40 knjiga s tematikom iz naše kulturno-istorijske prošlosti i savremenosti dobivši niz istaknutih priznanja: Nagrada za životno delo UNS, Oktobarska nagrada grada Beograda, plaketa Narodne biblioteke Srbije, nagrada umetničkog udruženja Đura Jakšić, plakete Branislava Nušića, Milene Pavlović Barili i dr. Najpre je sarađivao u omladinskoj štampi tokom školovanja, a od 1960. novinar je PUB zavoda Jugoslavija. Od 1963. do 1994. novinar je NIP `Politika` radeći u okviru kulturne rubrike, da bi u vremenu (ne)podobnosti zbog kritičkog pisanja u brozovsko-miloševićevskom periodu skoro dve decenije bio onemogućavan u radu, zabranjivan, premeštan na lošija radna mesta, primoran da vodi duge sudske sporove, neprestano boreći se za istinu i pravdu što najbolje svedoče njegove knjige Vreme zabrana(1991), Prljavi Hadži(1995) i Progoni pisca(2002). Od niza svojih knjiga izdvajaju se Vožd Karađorđe(1971), Junaci Srpske trilogije govore(1971), Vuk i knez(1972), Narodni umetnici Jugoslavije(1976), Razgovori i ćutanja Iva Andrića(1975), Beograđanka(1983), Sedam priča o belom gradu(1986), Kazivanja Janka Brašića, Romantično-boemska Skadarlija, Nikola Tesla - srpski genije(1994), Starobeogradska hronika(2001), Ubijeni pesnik(2002)-roman o Branku Miljkoviću. Knjige su mu prevedene na francuski, engleski, italijanski i poljski jezik. Sarađivao u preko stotinu domaćih i inostranih listova i časopisa: Politika, NIN, Duga, Letopis matice srpske, Književnost, Savremenik, Srpska reč, Pogledi itd. Objavio je niz predgovora, pogovora kao i priloga u zbornicima i posebnim publikacijama. Po njegovom scenariju snimljene su radio-drame posvećene životu i delu Hemingveja, Stanislavskog i Milivoja Živanovića. Scenarista je i voditelj razgovora u dokumentarnom filmu Dinastija Karađorđevića (1991). TV Politika je po njegovom kazivanju snimila i prikazala dokumentarni film Beograd u sećanjima Koste Dimitrijevića.

Prikaži sve...
650RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj