Prva knjiga Jovana Delića. Retko u ponudi. Kao novo. Autor - osoba Delić, Jovan, 1949- Naslov Kritičarevi paradoksi / Jovan Delić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1980 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 121 str. ; 17 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPrva knjiga ; 101 (Broš.) Napomene Tiraž 500 Na koricama beleška o autoru s njegovom slikom. Na nasl. str. posveta: Vasketu, s najljepšim željama za Blagovijesti - Jovan Delić, Novi Sad, 4. april 2000. g. [Delić, Jovan, Novi Sad]; [Jovanović, Vasilije]. - Pečat: Zbirka Vasilija Jovanovića.: BMSNS Predmetne odrednice Savić, Milisav, 1945- -- „Bugarska baraka“ Josić Višnjić, Miroslav, 1946- -- „Lepa Jelena“ Letić, Branko, 1947- -- „Šljiva sa nož-sjenkom“ Bratić, Radoslav, 1948- -- „Smrt Spasitelja“ Gordić, Slavko, 1941- -- „Vrhovni Silnik“ Šejić, Spasoje, 1948- -- „Dok ne stigne Tomas Man“ Radulović, Jovan, 1951- -- „Ilinštak“ Jovan Delić (Borkovići, Piva, Crna Gora, 4. oktobar 1949) glavni je urednik Zbornika Matice srpske za književnost i jezik od 2000. godine, redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i upravnik katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnosti. Biografija Osnovnu školu učio je u pivskim selima (Bojkovići, Goransko, Plužine i Milkovac), a gimnaziju završio u Nikšiću. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za opštu književnost (1967–1971) gde je magistrirao (1983), a potom i doktorirao (1996). Kao profesor po pozivu, držao je predavanja na slavističkim katedrama u Hamburgu, Berlinu, Manhajmu, Jeni, Hajdelbergu, Frankfurtu, Grajfsvaldu, Haleu i Segedinu. Studije, tekstove i članke objavljivao je na ruskom, ukrajinskom, njemačkom i francuskom jeziku. Od decembra 1972. do juna 1998. radio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a od 1998. predaje savremenu srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1986. do 1991. radio je kao lektor na Univerzitetu „Georg August“ u Getingenu. Član je Matice srpske od 1985, stalni član saradnik od 1995, član Upravnog odbora od 1999, a za glavnog urednika „Zbornika Matice srpske za književnost i jezik“ postavljen je 2000. godine. Aktivno se zalagao za očuvanje državnog zajedništva Srbije i Crne Gore u okviru nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije (1992–2003), a potom i u okviru Državne zajednice Srbije i Crne Gore (2003–2006). Početkom 2005. godine, postao je jedan od osnivača Pokreta za evropsku državnu zajednicu Srbije i Crne Gore u Srbiji. Za dopisnog člana SANU izabran je 2018. godine. Naučni i književni rad Objavio je oko 450 bibliografskih jedinica i sljedeće knjige: „Kritičarevi paradoksi“, Novi Sad, Matica srpska, 1980. „Srpski nadrealizam i roman“, Beograd, Srpska književna zadruga, 1980. „Pjesnik `patetike uma`“ (o pjesništvu Pavla Popovića), Novi Sad, Dnevnik, 1983. „Tradicija i Vuk Stef. Karadžić“, Beograd, BIGZ, 1990. „Hazarska prizma, tumačenje proze Milorada Pavića“, Beograd, Prosveta, Dosije; Titograd, Oktoih; Gornji Milanovac, Dečje novine, 1991. „Književni pogledi Danila Kiša, ka poetici Kišove proze“, Beograd, Prosveta, 1995. „Kroz prozu Danila Kiša, ka poetici Kišove proze II“, Beograd, BIGZ, 1997. „O poeziji i poetici srpske moderne“, Beograd, Zavod za udžbenike,2008. „Ivan V. Lalić i njemačka lirika“, Beograd : Srpska književna zadruga : Institut za književnost i umetnost ; Istočno Sarajevo : Filozofski fakultet, 2011 Nagrade i priznanja Brankova nagrada Matice srpske, za eseje o Tinu Ujeviću i Aleksandru Solženjicinu. Nagrada „Milan Bogdanović”, za kritički tekst o knjizi Uhvati zvezdu padalicu Dragoslava Mihailovića, 1984. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Hazarska prizma, 1992. BIGZ-ova nagrada, za knjigu Kroz prozu Danila Kiša, 1997. Nagrada „Vuk Filipović”, za knjigu Kroz prozu Danila Kiša, 1998. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Ivan V. Lalić i njemačka lirika, 2011. Nagrada „Zlatna srpska književnost”, 2011. Nagrada „Dr Špiro Matijević”, za knjigu Ivo Andrić – most i žrtva, 2012. Nagrada „Mladen Leskovac”, 2013. Izuzetna Vukova nagrada, za 2021. MG24 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot: Boris Dogan Šime Vučetić (Vela Luka, 21. ožujka 1909. - Zagreb, 28. srpnja 1987.), hrvatski književnik. Brat je poznate zadarske kulturne djelatnice Vesne Vučetić-Matanić. Osnovnu školu završio je u zavičaju, gimnaziju u Splitu i učiteljsku školu u Dubrovniku. Do 1941. radio je kao učitelj po dalmatinskim selima, a zatim u Splitu radi kao član redakcije Slobodne Dalmacije. Od 1947. g. živi u Zagrebu gdje se bavi istaknutim kulturnim radom, a od 1964. je slobodni profesionalni književnik te potom član Akademije znanosti i umjetnosti. Bio je članom Inicijativnog odbora (8. prosinca 1968. u Žminju) za osnivanje Sabora Čakavskog pjesništva. Za svoj književni rad dobio je i mnoga priznanja npr. Nagradu Društva književnika Hrvatske i Nagradu `Vladimir Nazor` za životno djelo. Umro je u Zagrebu 28. srpnja 1987.g. Šime Vučetić bio je vrstan esejist. Objevio je zbirke eseja `Između dogme i apsurda` te `Granice` u kojima razmatra mnoge suvremene društvene i književne probleme. Isto tako je pisao kritike, studije i oglede o mnogim hrvatskim književnicima, npr. o Marku Maruliću, Antunu Gustavu Matošu, Miroslavu Krleži i drugima. Osim toga priredio je i veći broj dijela naših književnika, a sastavljao je i antologije i zbornike. Kao i većina književnika tako je i Šime Vučetić prošao kroz nekoliko faza u svom stvaranju. Prvu fazu čine njegove mladenačke pjesme okupljene u zbirkama `Svanuća` i `Pjesme Ilije Labana`. Iako smještene u zavičajni prostor, tu ga ne zaokupljaju pejzaži koliko ljudske sudbine: sudbine matera bez sinova, sinova bez domovine i sl. U drugoj fazi pjesničke teme su podređene slikovitosti i metaforičnosti. Zbirke pjesama: `Ljubav i čovjek` ,`Rude na ogledalu`. Treću fazu čine zbirke `Putnik` i `Iza pozornice` u kojima progovara o utjecajima povijesnih zbivanja na suvremenog čovjeka. Posljednje svoje pjesme objavio je u zbirci `Pjesni razlike` gdje se ponovo vraća zavičaju i čakavskoj lirici. U autobiografskom zapisu `Moram zapisati` Šime Vučetić otvoreno progovara o kraju odakle je potekao, ali i o svojim roditeljima: `Rodio sam se u Veloj Luci na otoku Korčuli i rado u zagradama pišem one brojke što se blesavo zovu datumom rođenja (21. ožujka 1909.). Rođen sam dakle na moru, u selu, ribarskom, težačkom, pomoračkom. I živio sam na selu cijelo tzv. djetinjstvo, a moj prvi izlet bio je opet u susjedno selo, u Blato (1915.)...` `Kadkada sam, nehotice, promatrao očeve radne ruke, i materine u kuhinji: tako su mi te ruke izgledale čudnovate! Kad bi mati na primjer strigla svoje tri ovce! Kad bi otac okopavao lozu, oštrio pritke, brao travu držao vjedro vina! Kako je bio radišan moj otac. Od zore do kasno u mrak on je radio. On je živio starinskim životom, i za nova vremena nije brigao. Tako nije ni čudo da se u mojim pjesmama iznose slike sela, mora i zamlje. Ta se komponenta zadržala u mojoj poeziji sve do starosti. Bili su to komadići vedrine u teškim životnim prilikama.` Valja spomenuti da je na njegov poticaj hrvatska pjesnikinja Lucija Rudan počela pisati pjesme na čakavici, koje su ju kasnije i proslavile. Njegov čakavski opus nije velik, no ne i neznatan. Jedini je izraziti dijalektalni pjesnik s otoka Korčule. Nema ni jednu konkretnu čakavsku zbirku pjesama osim ciklusa Luške pisme, nastalog između 1964. i 1972. godine.

Autor Stanko Obad, tvrd povez, 366 strana, format 24cm, izdavač Tehnička Knjiga Beograd 1950. Deo sadržaja ima na slici, ponegde malo potamnela od starosti, na zadnjem listu ima pisanje običnom olovkom, generalno nije loše stanje, bez težih oštećenja Stanko Obad (Pula 28. januar 1911 — Zagreb 23. januar 1979) je bio vazduhoplovni inženjer, konstruktor letelica i raketa. Sa konstrukcijama jedrilica dostigao je sam svetski vrh. Spisak letelica na kojima je radio Musa SO-2 je jednoseda vazduhoplovna jedrilica, mešovite konstrukcije (drvo i platno). Napravljena je na osnovu planova studenta tehnike Stanka Obada u Kraljevini Jugoslavija 1938. godine a namenjena je obuci i trenaži sportskih pilota i jedriličara. Musa Keseđija SO-3 je jednoseda vazduhoplovna jedrilica, mešovite konstrukcije (drvo i platno). Napravljena je na osnovu poboljšane verzije predratne jedrilice Musa SO-2 Stanka Obada. Ikarus 214 je jugoslovenski višenamenski dvomotorni avion koji je bio u službi JRV-a od 1951. do 1967. godine. Inž. Stanko Obad od 1947. sa Prof. S. Milutinovićem radi na razradi projekta ovog aviona. Orao je visoko sposobna jedrilica Otvorene klase. Jedrilica je jednoseda sagrađena od drveta a proizvodila se na osnovu planova koje su napravili inženjeri Boris Cijan i Stanko Obad u Jugoslaviji 1949. godine (Ikarus iz Zemuna) a namenjena je sportskim takmičenjima i trenaži pilota jedrilica. Ikarus Meteor je jednoseda takmičarska jedrilica potpuno metalne konstrukcije sa uvlačivom amortizacionom skijom i točkom za sletanje ispod trupa. Proizvodila se na osnovu planova koje su napravili inženjeri Boris Cijan, Stanko Obad i Miho Mazovec u fabrici Ikarus u Zemunu 1956.

Muhamed Huković : ALHAMIJADO KNJIŽEVNOST I NJENI STVARAOCI , Svjetlost Sarajevo 1986, tvrdi povez, str. 344. Očuvanost 4. Muhamed Huković rođen u Čajniču 6. maja 1922. godine, gdje je stekao osnovno obrazovanje. Školovanje je nastavio na Šerijatskoj gimnaziji u Sarajevu, nakon toga se upisuje na Višu islamsku šerijatsko-teološku školu. Usljed njena ukidanja 1945. godine, kad je bio završio tri godine studija, upisuje studij slavistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1946.), gdje diplomira 1952. godine. Jedno je vrijeme radio kao nastavnik u Zagrebu, pa na Šumarskoj školi u Banjoj Luci, Ženskoj gimnaziji u Sarajevu, te, kao direktor, u sarajevskoj Zubotehničkoj školi. Penzionisan je 1985. godine kao savjetnik za prosvjetu Prosvjetno-pedagoškog zavoda u Sarajevu. Magistrirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, tema je bila: “Književni rad Alije Sadikovića”, a doktorsku tezu “Alhamijado književnost i njeni stvaraoci” odbranio na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Alhamijado književnost, divanska književnost, Osmanlije, mevlud, nasihat, jezik, pismo, kultura Alhamijado književnost javlja se kao civilizacijski fenomen preplitanja Istoka i Zapada, slovenskih jezika i semitskog pisma. Preplitanje ovih kultura i pisama u nizu slučajeva proizvelo je značajna dela književnosti južnoslovenskih naroda, a i književna kritika im je u malobrojnim radovima posvetila izvesnu pažnju. Međutim, alhamijado književnost na našim prostorima do danas nije istražena u meri u kojoj to zaslužuje i napisi o njoj su veoma skromni, te se i danas pojavljuju novi primerci dela ove književne vrste širom prstora nekadašnjeg Osmanskog carstva. Poezija i u manjoj meri proza alhamijado književnosti, koja vuče korene iz Španije, predstavlja svojevrstan spoj kultura i civilizacija balkanskih, odnosno evropskih i azijskih naroda.

Naslov: Zbornik referata sa IV simpozijuma o protivelektronskoj borbi Izdavač: Mornarički školski centar `Maršal Tito` Split Godina izdanja: maj 1984 Broj strana: 760 Povez: mek Očuvanost: solidna, korice su malo lošije, na njima je potpis i inventarni broj, na prvom predlistu je pečat sa inventarnim brojem a unutrašnjost je čista, postoje normalni znaci starosti i stajanja. Iz sadržaja: - mesto i uloga protivelektronske borbe u oružanoj borbi; - analiza slučajeva PEB u operacijama `Mir za Galileju` i `Korporate`; - približna analiza jedne klase antena za simuliranje EMINE korišćenjem grafičkih metoda; - integralni pristup interakciji PED i TOb u funkciji obezbeđenja efikasnosti borbenih sistema; - telekomunikacije u podučju ekstremno niskih učestanosti; - povećanje izviđačkih i ometačkih sposobnosti i izviđača i ometača radara distributivnim procesiranjem podataka; - pokazatelji efikasnosti složenog elektronskog tehničkog sistema sa ugrađenim merama PEO; - protivelektronska zaštita objekata u uslovima elektronskog izviđanja i protivelekronskih borbenih dejstava; - modifikovana dvonivoska sinhronizacija DS-SS sistema sa dvostrukim pretraživanjem sinhro-položaja; - uticaj nuklearnih eksplozija na prostiranje radio i radarskih talasa; - elektronsko ometanje, operativno-taktički postupci, tehnička rešenja i pravci daljeg razvoja; - protivelektronska zaštita od nenamernog ometanja; - simulacija fedinga u laboratorijskim uslovima; - statistički prilaz ometanju A3 prenosa i faktor čovek; - neki postupci zaštite kanala za prenos podataka od elektronskog izviđanja; - zaštita informacija na bazi linearne predikcije; - mogućnost procene efikasnosti RJ PVO u uslovima elektronskog ometanja; - neki noviji smerovi razvoja na području radarske detekcije i lokacije; - elektronsko ometanje švedskog radara `Žirafe`; - podaci i iskustva sa ispitivanja složenog radarskog ometača u ratnoj mornarici; - borbena efikasnost raketnih sistema i dejstva protivnika; - simulator radarskog ometanja; - neki osnovni termini iz PEb... V-1*

Radojica Tautović : OD SVETOZARA MARKOVIĆA DO MAJAKOVSKOG , KZ Petar Kočić Beograd 1975, str. 74. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. TAUTOVIĆ, Radojica, književni kritičar i esejist (Beograd, 23. XI. 1923 - Beograd 1998). Završio Pravni fakultet u Beogradu. U esejima i kritikama slijedi teorijsko-estetičku misao marksističkoga utemeljenja. Važnija su mu djela: Čin, 1967; Hefest u svemiru, 1973; Izazov politike i tehnike, 1979; Legenda o velikom negatoru, 1982; Šta umesto vere: savremena umetnost i religija, 1986. i dr. Jedno vreme radio je kao novinar i službenik. Veći deo života proveo je kao slobodni umetnik živeći oskudno i teško od književnog rada. Zbog svog političkog opredeljenja robijao je na Golom otoku. Prema oceni kritike, Tautović „u nizu eseja i kritika o savremenim piscima pokazuje pouzdano merilo, analitičku pronicljivost, objektivan sud i slikovitu izražajnost“ („Jugoslovenski književni leksikon“). Svoje kritičke tekstove, Radojica Tautović je objavljivao u novinama, na radiju i brojnim književnim listovima i časopisima širom Jugoslavije: u Beogradu („Politika“, „Književne novine“, „Savremenik“, „Student“, „Vidici“), u Sarajevu („Oslobođenje“, „Izraz“, „Odjek“), u Titogradu („Pobjeda“, „Susreti“), u Skoplju („Sovremenost“), u Prištini („Jedinstvo“, „Stremljenja“), u Kruševcu („Bagdala“), u Kraljevu („Povelja“, „Oktobar“), u Kragujevcu („Koraci“), u Nišu („Gradina“), itd. Publikovao je i desetak knjiga eseja među kojima i knjigu „Hefest u svemiru“ (Bagdala, Kruševac, 1973) gde se veoma seriozno bavio odnosom umetnosti i nauke kao i problemima naučne fantastike. Prvi je i jedan od retkih esejista i kritičar iz takozvanog glavnog literarnog toka, koji je još šezdesetih godina u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi isticao značaj i vrednosti naučno-fantastične literature.

Radojica Tautović: SAVREMENI CRNOGORSKI PISCI - Kritički ogledi, Obod Cetinje 1970, tvrdi povez, str. 240. Očuvanost 4. Sadržaj na slikama. TAUTOVIĆ, Radojica, književni kritičar i esejist (Beograd, 23. XI. 1923 - Beograd 1998). Završio Pravni fakultet u Beogradu. U esejima i kritikama slijedi teorijsko-estetičku misao marksističkoga utemeljenja. Važnija su mu djela: Čin, 1967; Hefest u svemiru, 1973; Izazov politike i tehnike, 1979; Legenda o velikom negatoru, 1982; Šta umesto vere: savremena umetnost i religija, 1986. i dr. Jedno vreme radio je kao novinar i službenik. Veći deo života proveo je kao slobodni umetnik živeći oskudno i teško od književnog rada. Zbog svog političkog opredeljenja robijao je na Golom otoku. Prema oceni kritike, Tautović „u nizu eseja i kritika o savremenim piscima pokazuje pouzdano merilo, analitičku pronicljivost, objektivan sud i slikovitu izražajnost“ („Jugoslovenski književni leksikon“). Svoje kritičke tekstove, Radojica Tautović je objavljivao u novinama, na radiju i brojnim književnim listovima i časopisima širom Jugoslavije: u Beogradu („Politika“, „Književne novine“, „Savremenik“, „Student“, „Vidici“), u Sarajevu („Oslobođenje“, „Izraz“, „Odjek“), u Titogradu („Pobjeda“, „Susreti“), u Skoplju („Sovremenost“), u Prištini („Jedinstvo“, „Stremljenja“), u Kruševcu („Bagdala“), u Kraljevu („Povelja“, „Oktobar“), u Kragujevcu („Koraci“), u Nišu („Gradina“), itd. Publikovao je i desetak knjiga eseja među kojima i knjigu „Hefest u svemiru“ (Bagdala, Kruševac, 1973) gde se veoma seriozno bavio odnosom umetnosti i nauke kao i problemima naučne fantastike. Prvi je i jedan od retkih esejista i kritičar iz takozvanog glavnog literarnog toka, koji je još šezdesetih godina u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi isticao značaj i vrednosti naučno-fantastične literature.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nuklearno oružje je oružje čija razorna snaga potječe od nuklearnih reakcija, bilo od nuklearne fisije ili od mnogo jače fuzije. Kao rezultat, čak i nuklearno oružje sa relativno malim učinkom je značajno jače od najjačeg kovencionalnog eksploziva, takvo je oružje sposobno uništiti ili ozbiljno onesposobiti cijeli grad. U historiji ratovanja, nuklearna oružja korišćena su samo dva puta, oba puta tokom zadnjih dana Drugog svjetskog rata. Prvi događaj desio se ujutro 6.8. 1945. godine, kada su SAD bacile uranijski eksplozivni uređaj čije je šifrirano ime bilo Little Boy (`mali dječak`) na japanski grad Hiroshimu. Drugi događaj odigrao se tri dana kasnije kada je plutonijska naprava implozijskog tipa koji je imao šifrirano ime Fat Man (`debeli čovjek`) bačen na grad Nagasaki. Upotreba ovih oružja, koja je rezultiralo trenutnom smrću od oko 100 000 do 200 000 pojedinaca (većinom civila) i čak više tokom vremena, bilo je i ostaje kontroverzno. Kritičari su optuživali da su to bila nepotrebna djela masovnog ubijanja, dok su drugi tvrdili da su oni maksimalno smanjili žrtve na objema stranama tako što su ubrzali kraj rata. Od tada, nuklearna oružja bila su detonirana više od dvije tisuće puta zbog testiranja i demonstracijskih svrha. Jedine poznate zemlje koje su detonirale takvo oružje su SAD, Sovjetski Savez, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Narodna Republika Kina, Indija i Pakistan, a od oktobra 2006. im se pridružila i Sjeverna Koreja. Ove zemlje su deklarirane nuklearne sile (zajedno sa Rusijom koja je naslijedila oružje nakon raspada Sovjetskog Saveza). Mnogobrojne druge zemlje možda posjeduju nuklearno oružje, ali nisu nikada javno priznale posjedovanje, ili njihove tvrdnje da ga ne posjeduju nisu bile potvrđene. Na primjer, Izrael ima suvremene avionske sisteme isporuke i izgleda da ima opsežan nuklearni program sa stotinama nuklearnih glava. I Iran je trenutno optužen od brojnih vlada za pokušaje razvijanja nuklearnih mogućnosti, iako njegova vlada tvrdi da su njihove potvrđene nuklearne aktivnosti, kao što je obogaćivanje uranija, za mirnodopske svrhe. U prošlosti se špekuliralo da nuklearno oružje razvijaju, odnosno da ga je testirala Južna Afrika u doba apartheida, Švedska, a danas se slične špekulacije vezuju uz Brazil. Bivša Jugoslavija je također započela rad na razvoju nuklearnog oružja, ali je on napušten 1960-ih.[1] Odvojeno od njihove upotrebe kao oružja, nuklearni eksploziv bio je testiran i korišten u razne ne-vojne svrhe... Džozef Okland Hiršfelder (27. maj 1911, Baltimor, Merilend — 30. mart 1990, Medison, Viskonsin) je bio američki teorijski hemičar i fizičar. Bavio se širokim spektrom oblasti fizičke i teorijske hemije, kao što su hemijska kinetika, primena kvantne mehanike u hemiji, sagorevanje, eksplozije nuklearnog oružja, kinetička teorija gasova, sile između molekula, struktura tečnosti, laserska hemija. Porodica je emigrirala u Sjedinjene Države iz Nemačke 1843. godine. Njegov otac Artur bio je doktor medicine na Univerzitetu Džons Hopkins, a kasnije profesor farmakologije na Univerzitetu u Minesoti, a njegov deda prvi profesor medicinske hemije na Univerzitetu Stanford. Hiršfelderov otac je sa pet godina osnovao hemijsku laboratoriju za njega i odgajao ga kao tinejdžera da bi podržao njegova hemijska istraživanja. Hiršfelder je studirao prirodne nauke na Univerzitetu u Minesoti od 1927. i na Univerzitetu Jejl od 1929. godine. Više privučen teorijom, otišao je na doktorat na Univerzitet Prinston, gde je bio student Judžina Pola Vignera (sa kojim je objavio 1935.) i Henrija Ajringa i Hjua S. Tejlora (iz hemije).[1] Godine 1936. doktorirao je kod Ajringa i Tejlora i zatim proveo godinu dana kao postdoktorant na Institutu za napredne studije kod Džona fon Nojmana Računajući, na primer, nivoe energije molekula i brzine reakcije, ali i npr. B. sa strukturom tečnosti polarizabilnost molekula vodonika. Godine 1937. odlazi na Univerzitet Viskonsin-Medison, gde je 1940. bio instruktor fizike i hemije, a 1941. docent na odseku za hemiju. Za to vreme se zainteresovao za sile između molekula u gasovima. Od 1942. bavio se ratnim istraživanjima, u početku internom balistikom. Godine 1944/45 bio je vođa grupe u Projektu Menhetn u Los Alamosu, a 1945/46 bio je šef grupe za teorijsku fiziku u Pomorskoj ordinans test stanici u Iniokernu, Kalifornija i bio je uključen u višu naučnu funkciju u atomskim testovima u Atol Bikini 1946. Radio je sa Hansom Betheom i Johnom Mageejem na dinamici eksplozije nuklearnog oružja (formiranje vatrene lopte, udarni talasi), predviđanju padavina i drugim fizičkim problemima povezanim sa testiranjem. Godine 1946. vratio se na Univerzitet Viskonsin kao profesor hemije i tamo ostao do penzionisanja. Tamo je osnovao Univerzitetsku laboratoriju za pomorska istraživanja, koja je 1959. godine postala Institut za teorijsku hemiju (TCI) (u vreme kada su njegove aktivnosti znatno proširene kroz učešće u američkom svemirskom programu). Godine 1959. izabran je u Američku akademiju nauka i umetnosti. Od početka je pridavao veliki značaj numeričkim proračunima i bavio se procesima sagorevanja i širenja plamena i numeričkim metodama[2] neophodnim za njihovo istraživanje (videti i BDF metod). Kasnije je radio u svom institutu na istraživanju sila između molekula, na različitim problemima iz NASA svemirskog programa i 1970-ih na fizičkim i hemijskim pitanjima koja su proistekla iz istraživanja lasera ​​i srodne nelinearne optike. Za to vreme je intenzivno radio sa Kalifornijskim univerzitetom u Santa Barbari. Imao je 39 postdiplomaca na Univerzitetu u Viskonsinu, uključujući Čarlsa Frensisa Kertisa i Roberta Bajrona Birda. Od 1953. godine bio je oženjen profesorkom matematike Elizabet Staford Sokolnikov. Kljucne reci: knjiga, knjige, bomba, rat, eksplozija, udar, atomska, eksplozija pod vodom, ekplozija u vazduhu, hirosima, zracenje, nuklearno zracenje, kontaminacija, toplotno zracenje, zastita

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vujica Rešin Tucić (Melenci, 17. jul 1941 — Novi Sad, 28. novembar 2009) bio je srpski književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (Nova umetnička praksa).[1][2] Biografija Uređivao je časopise `Ulaznica` (Zrenjanin)[2], `Dalje` (Sarajevo)[2] i `Tisa` (Novi Bečej)[2]. 1977. pokrenuo je časopis „Adresa“, jedan od najznačajnijih neoavangardnih časopisa na ovim prostorima.[3] Radio je najpre u biblioteci Radija Novog Sada, a potom i kao dramaturg u dramskom programu iste medijske kuće. Zbog svoje umetničke aktivnosti i nekonformizma bio je marginalizovan i proganjan u vreme komunističke vlasti, koja ga je držala za anarhistu. Tokom 1972. i 1973. protiv njega su bila pokrenuta dva krivična procesa: „zbog prekršajnog dela vređanja socijalističko-patriotskih osećanja građana“ u Opštinskom sudu u Zrenjaninu i „za krivično delo neprijateljske propagande“ u Okružnom sudu u Novom Sadu. Po ovom drugom osnovu pretila mu je kazna do 12 godina strogog zatvora, ali je proces obustavljen na intervenciju Oskara Daviča. Marginalizacija u kulturnim institucijama se nastavlja i kasnije, tokom devedesetih, prećutkivanjem i ignorisanjem, kao i kod svih umetnika čija se praksa nije uklapala u vladajuću nacionalističku paradigmu.[1] Početkom devedesetih osnovao je i vodio književnu školu Tradicija avangarde (Beograd, 1993—95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet.[1][2] Njegovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako u izvođenje svojih pesama unosi elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost. Otac je pesnika mlađe generacije Siniše Tucića.

Ex libris, 2011. Tekstovi Kalmana Mesarića (1900-1983) o modernim strujanjima u kazališnoj umjetnosti u prvim desetljećima proteklog stoljeća, prethodno objavljeni u raznim časopisima. Ponovnim objavljivanjem ovih tekstova pokušava se revalorizirati Mesarićeva uloga u počecima hrvatske avangardne književnosti i umjetnosti. Tekstovi su grupirani u nekoliko cjelina, Smjerovi moderne umjetnosti, Kazalište, Film, Kritika, Razgovori te Od klasne svijesti do avangardističke scene. Na kraju je objavljena bilješka o autoru. Mesarić, Kalman, hrvatski književnik i redatelj (Prelog, 17. IX. 1900 – Zagreb, 29. I. 1983). Radio u Zagrebu kao činovnik, novinar i pomoćni redatelj u HNK-u, studirao dramaturgiju u Berlinu. Do kraja II. svjetskog rata režirao je i prevodio u HNK-u, poslije je bio ravnatelj drame i redatelj u nekoliko hrvatskih i bosanskih kazališta. Režirao je velik broj djela, u rasponu od klasike do suvremene drame. U početku književnog i kazališnog djelovanja blizak avangardnim umjetničkim pokretima (ekspresionistička novela Divlji ples, 1921; zbirka avangardističkih pjesama Tragigroteske, 1923; drame tiskane u knjizi Kozmički žongleri, 1925). Na prijelazu iz 1920-ih u 1930-e odredio se za »socijalnu umjetnost« (brošura Smjerovi moderne umjetnosti, 1929). U zagrebačkome HNK-u 1931. izveden mu je pučki igrokaz Joco Udmanić te potom nekoliko komedija iz zagrebačkoga društvenog života (objavljene u knjizi Među nama, 1937). Njegova komedija Gospodsko dijete, što ju je 1936. postavio u zagrebačkome HNK-u, jedna je od najboljih i najpopularnijih hrvatskih komedija između dvaju svjetskih ratova. U 1950-ima i 1960-ima objavljivao je dramaturške i teatrološke studije u tuzlanskome časopisu Pozorište. Objavio je i pučki roman Dravom zlato plovi (1973), a posmrtno mu je objavljen roman Poker Baltazara Bodora ili Dugme na Fortune kapi (2000).

Milorad Đurić : OGLEDI O LJUBAVI, Grigorije Božović Priština 1995, str. 222. Književni eseji. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Pesnik, pripovedač, antologičar i esejista Milorad Miša Đurić (1937) spada među najuglednije srpske pisce. Objavio je sedamnaest knjiga pesama, priča i eseja. Takođe je objavio trinaest neprocenjivih antologija iz narodne književnosti. Priredio je preko četrdeset knjiga izabranih dela klasičnih srpskih i ruskih pisaca. Radio je 35 godina kao urednik Srpske književne zadruge, negujući stare i kreirajući nove edicije. Tako je, u teškim vremenima, iz Đurićevih ruku srpska kultura u drugoj polovini XX veka dobila zlatnu biblioteku. Poezija Milorada Đurića enciklopedijski je zabeležena kao „prevashodno refleksivna, u tematskom i izražajnom pogledu počiva na ukrštanju i prožimanju tradicionalnih i modernih, nacionalnih i opštih, rodoljubivih i kritičkih elemenata i dominantnoj ulozi jezika u traganju za pesničkim odgovorima“. Obnovio je u srpskoj poeziji pesničku pripovetku i napisao prvi srpski pesnički roman Led u vinogradu. On s dubokim poznavanjem piše o licu i naličju i predaka i potomaka. Ovo njegovo svojstvo s razlogom je označeno kao „moralna pobuna“. O Đurićevom pesničkom delu pisali su poznati književni kritičari i poznati pesnici (pored ostalih – Slobodan Rakitić, Branislav Petrović, Dragomir Brajković, Vladimir Jagličić), slažući se u oceni da „Milorad Đurić zauzima posebno mesto u savremenom srpskom pesništvu“. Njegove pesme zastupljene su u mnogim antologijama i prevedene na desetak jezika. Za svoj književni rad Milorad Đurić drbio je Oktobarsku nagradu grada Beograda, Zlatnu značku KPZ Srbije, Medalju priznanja i zahvalnosti – o stogodišnjici Srpske književne zadruge, Nagradu Kruna Despota Stefana, Nagradu BIGZ-a, Nagradu za knjigu godine Grigorije Božović, Nagradu Milan Rakić i Nagradu Srpske književne zadruge za životno delo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ala Tatarenko - Poetika forme u prozi srpskog postmodernizma Postmodernistička književnost, o kojoj se često govori kao o delu homo ludens-a, u ništa manjoj meri jeste delo homo legens-a. Uz korišćenje i adaptaciju već postojećih literarnih modela, išli su stvaralački eksperimenti usmereni na razvoj postmodernističke poetike i njeno unapređivanje. Problem forme je jedan od glavnih problema estetike stvaralaštva XX veka i upravo u toj sferi koncentrisane su dominantne osobine postmodernističke umetnosti. Principijelno novi prilaz tom problemu čini književno iskustvo pisaca postmodernista veoma zanimljivim za teoriju književnosti. Ala Tatarenko Roćena je 1962. u gradu Mogiliv-Podiljski (Ukrajina), gde se i školovala. Studirala je slavistiku (srpskohrvatski jezik i književnost) na Filološkom fakultetu univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu (1979-1984). Doktorirala je 1989. (Miloš Crnjanski i njegov roman “Seobe” (problematika i poetika”). Od 1984. predaje na univerzitetu “Ivan Franko”. 1988-1993. -asistent katedre svetske književnosti, od 1993. docent katedre za slavistiku univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu. Predaje srpsku i hrvatsku književnost, a takođe postmodernizam u slovenskim književnostima. Član je uredništva ukrajinskog nezavisnog kulturološkog časopisa “Ї” (Lavov), uredništva ukrajinsko-srpskog zbornika UKRAS, naučnog časopisa “Nasleđe”. Više godina bila je honorarni dopisnik kulturne redakcije Drugog programa Radio Beograda. Bila je učesnik Međunarodnih Književnih kolonija u Sićevu (2004) i Čortanovcima (2005), bila je moderator i prevodilac na književnim večerima ukrajinskih pisaca u okviru Festivala proze (Proza Fest) (Novi Sad, 2007) i festivala „Pisci u fokusu“ (Subotica, 2010). Učestvovala je na promocijama za vreme Beogradskog Sajma knjige (2002., 2005.), bila je gost Sajma knjige 2009. i 2010. Učestvovala je u radu Međunarodnih susreta prevodilaca (Beograd, 2005), Međunarodnih susreta pisaca (Beograd, 2005), Međunarodne Dunavske konferencije ( 2003). Piše književnu kritiku, naučne radove iz književnosti. Prevodi sa srpskog i hrvatskog na ukrajinski, sa ukrajinskog – na srpski. Živi u Lavovu.

Јанићије Поповић рођен је 21. новембра 1883. године у селу Грачаници. Радио је као учитељ у Маћедонији и Старој Србији. Књигу Пламен Јанићије Поповић објавио је 1930. године у Приштини. Сматрао је да је дужан да напише и остави сећања на своје саборце који су се прегалачки и ревносно, често не мислећи на сопствени живот, борили за ослобођење Старе Србије и Маћедоније. Пламен оживљава један период одлучне борбе српских учитеља и ученика, трговаца, монаха и свештеника, четничких вођа и ратника, па и угледних домаћина за голи опстанак, а уједно и ослобођење. Иако је књига Пламен конципирана као збирка приповедака боље је рећи да представља збирку историјских докумената из живота Јужне Србије. Јанићије Поповић износи живот и догађаје, виђене и доживљене без књижевних претензија, јер је сам живот под појединим Турцима и Арнаутима био болнији, суровији и страшнији од ма какве књижевне трагедије. Јунаци приповедака су пре свега учитељи без чијег искрено родољубивог рада слобода не би била могућа и који су тињање ватре распирили у пламен који ни Велике силе, ни Турска нису могле угасити. “Тек када је дара превазишла меру и дошло се до ћорсокака, прихватило се је ово, и у јесен 1904. године појавише се прве наше наоружане чете, предвођене, већим делом од самих учитеља, као нпр. Јован Стојковић Бабунски, Јован Станојковић Довезенски, Раде Радивојевић, Харалампије, Глигорије Ђорђевић и др.” пише Јанићије Поповић. Пламен није могао бити угашен. Књига Куманово објављена је 1913. године. Уочи рата 1912. године сви виђенији мештани села и градова у Старој Србији и Маћедонији били су ухапшени и затворени, тако је било и у Куманову. Јанићије Поповић као да је писао дело Куманово из казамата где је било у првом налету смештено њих “43 душе” у једној соби. 235 стр.

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

KAJ STE PISALI BRE ? ŠTA STE NAPISALI BRE , Igor Mandić , Službeni glasnik Beograd 2011 , Premda je ovo ozbiljna knjiga, naslovio sam je rarafrazom jedne medijske, točnije televizijske krilatice koja posljednjih godina sa ekrana RTS 1 razgaljuje otupjelo i umrtvljeno gledateljstvo. Peckavo naslovljeni „spotovi“ – „Šta radite, bre?“ i „Šta ste rekli, bre?“ – kao kombinacija vijesti i komentara, ako i ne raščišćuju koje pitanje do kraja, barem malo privlače izgubljenu pažnju. Tako da možda svrnem nečiji pogled na naslovnicu ove zbirke, umjesto da je okrstim uobičajeno skromno i dosadno, „kritike, eseji i feljtoni“, poslužio sam se rečenom parafrazom. Pomišljao sam i na nešto „smionije“, npr. „Kaj ste napisali bre? mek povez, format 15 x 23 cm , ćirilica/latinica, 448 strana l5

tvrdi povez, 300 str., ilustrovano Удовољавајући молбама које су стизале са Цетиња, Србија је у Црну Гору, почев од 1865. године, послала неколико официра и оружара. Такође, поклоњено је и 5.000 пушака, 8 брдских топова и већа количина другог ратног материјала. Почетком 1866. почело се, под надзором официра послатих из Београда, са формацијским организовањем црногорске војске по `србијанском моделу народне војске` и обуком артиљеријских и пјешадијских јединица. Извршен је и попис свих војних обвезника, при чему је било предвиђено да се по племенима организују војна вјежбања. Истовремено, на Цетињу се почело са изливањем пушчаних зрна, док је на Ријеци Црнојевића радила `војна радионица`. Свим овим пословима руководио је српски капетан Милутин Јовановић.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šta reći, u najkraćim crtama, o zbirci eseja Bele Hamvaša Hiperionski eseji? Čitljiv rukopis koji mami, rečju: hamvaševski. Uostalom, Sava Babić u pogovoru zaključuje: „Koliko god je čitalac u stanju da unese u Hamvaševo delo, dvostruko će moći da iznese iz njega“. Ova lepa Babićeva misao i ne može se istaći na bolji način, već kao krajnji rezultat pristupa delu od kapitalne vrednosti za svetsku književnost, delu Bele Hamvaša. A ako još pridodamo Babićevo mišljenje da je Hamvaš „izuzetna pojava“, da je „svaki njegov tekst prepoznatljiv“, ostaje nam da se, čitajući eseje, i sami uverimo u piščevu osobenost. I? Evo tek nekoliko prvih rečenica Hamvaševog eseja „Psihologija branja cveća“, biće jasnije o čemu govorimo: „Kada se na kraju života nađem pred Anđelom Smrti, mislim da ću ga bez roptanja moći slediti u nepoznato. Ako me upita da li si nešto propustio, odgovoriću – ne verujem. Ali ako kaže ovako da li ti je žao što ovde nešto ostavljaš, reći ću – cveće. Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće! Anđeo će mi reći: videćeš, svet razuma je bogatiji od sveta slika. Tamo ćeš videti iznutra. To je kao da se predaš dubokoj meditaciji. Odvojen od zemlje nemaš drugog iskustva do nematerijalnog bruja; srećan i oslobođen lebdiš u bezgraničnosti…“ Da! Zar i ovih par rečenica ne pripada osobenom shvatanju sveta. Hamvaševom shatanju sveta, ali i našem. Zar to nije dokaz zašto je Hamvaševo delo darovno, korisno, preporučljivo čitaocima. Zar ove rečenice nisu baš oni duhovni zlatnici koji pronalazimo u pećinama njegovih knjiga. Duhovni zlatnici koji nemaju cenu! Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

58971) OSNOVI TT TEHNIKE I TT UREĐAJI , Vučeta Petar tehnički major dipl. inž. ; Državni sekretarijat za narodnu odbranu Ratna Mornarica 1970 , sadržaj : UVOD Glava I OSNOVI TEORIJE INFORMACIJA 1. Kod i kodiranje 2. Količina informacije 3. Telekomunikacioni kanal 4. Redundansa Glava II OSNOVNI POJMOVI IZ TELEGRAFIJE 1. Telegrafski kodovi 1) Morzeov kod 2) Morzeov kablovski kod 3) Teleprinterski kodovi 4) Kodovi za otkrivanje i ispravljanje grešaka 2. Brzina telegrafisanja 3. Osnovna frekvencija telegrafisanja 4. Telegrafska izobličenja 1) Karakteristično izobličenje 2) Nepravilno izobličenje 3) Jednostrano izobličenje 4) Marža telegrafskih prijemnika 5. Rad sa prostom i duplom strujom 6.- Telegrafski releji 1) Polarizovani releji 2) Nepolarizovani releji 7. Morzeov telegrafski aparat 8.- Vibropleks 9. Elektronski taster Glava III TELEGRAFSKI PRENOSNI SISTEMI 1. Potrebna širina frekventnog opsega za prenos telegrafskih impulsa 2.- Telegrafski prenosni sistemi sa jednosmernom strujom 1) Simpleksni rad 2) Dupleksni rad 3. Zvučno frekventna telegrafija 1) Prenos podataka telefonskim kanalima 2) Prenos podataka i sinhronizacija 3) Detekcija i ispravljanje grešaka 4. Radio-telegrafski sistemi 1) Diverziti rad 2) Frekventna stabilnost 3) Amplitudna modulacija 4) Frekventna modulacija Glava IV AUTOMATSKI MORZE UREĐAJI 1. Morze perforator sa tastaturom 2. Vitstonov predajnik 3. Ondulator 4. Morze reperforator 5. Morze štampač 6. Kodni pretvarači Glava V 1. Start-stop teleprinteri - TELEPRINTERI 1) Tastatura teleprintera 2) Predajnik teleprintera (1) Multikontaktni predajnik (2) Predajnik sa jednim kontaktom (vezni) (3) Predajnik sa jednim kontaktom (udarni) 3) Blokiranje tastature 4) Prijemnik teleprintera 5) Mehanizam za štampanje 6) Neštampajuće funkcije teleprintera 2. Automatski predajnik 3. Perforator 4. Reperforator 5. Elektronski teleprinter 6. Teleprinter »Siemens T-100«< 1) Tastatura teleprintera 2) Predajnik teleprintera 3) Prijemnik teleprintera 4) Mehanizam za štampanje 5) Promena marže prijemnika teleprintera 7. Regenerativni ponavljač 8. Brzina rada teleprintera 9. Automatska korekcija grešaka Glava VI FAKSIMIL I FOTO-TELEGRAFIJA 1. Predajnik faksimila 1) Sistem za sinhronizaciju 2) Sistem za skaniranje (1) Svetlosni izvori (2) Fotocevi 4) Modulator 3) Generator noseće frekvencije 5) Pojačavač 6) Sistem za faziranje 2. Prijemnik faksimila 1) Direktni sistemi za reprodukciju 2) Foto-sistem za reprodukciju 3. Telefonska kola za faksimil prenos 4. Radio-faksimil Glava VII TELEGRAFSKE CENTRALE 1. Ručne telegrafske centrale 2.- Retransmisione centrale 3. Automatske direktne centrale- - Glava VIII · OSNOVNI POJMOVI IZ AKUSTIKE 1. Zvuk 2. Govor 3. Razumljivost i vernost govora 4. Jačina zvuka Glava IX OSNOVNI POJMOVI IZ TELEFONIJE 1. Automatski telefonski aparat 1) Ugljeni mikrofon 2) Telefonska slušalica 3) Mikrotelefonska kombinacija 4) Indukcioni kalem 5) Telefonsko zvono 6) Viljuška (menjač) 7) Brojčanik 2.- Induktorski telefonski aparat - 3.- Telefonski aparat sa centralnom baterijom - 4. Birači - 1) Obrtni birači - 2) Birači sa dva kretanja 3) Koordinatni birači 5. Telefonski releji Glava X TELEFONSKE CENTRALE 1. Ručne telefonske centrale 1) Induktorska telefonska centrala 2) Centrala sa centralnom baterijom 2.- Automatske telefonske centrale 1) Centrala sistema »korak po korak (1) Predbirački stepen (2) Stepeni grupnih birača (3) Stepen linijskog birača (4) Rad centrale sistema »korak po korak u mrežnoj grupi 2) Centrale sa koordinatnim biračima (1) Pretplatnički stepen (2) Relejski slog SR (3) Registar grupnog stepena REG-GV (4) Grupni stepen GV (5) Relejski slog LKR I registar pretplatničkog stepena REG SL. (6) Način uspostavljanja veze kod centrala sistema ARF 50 3.- Mrežne grupe Glava XI NAPAJANJE TELEFONSKIH CENTRALA Punjenje akumulatorskih baterija Sistemi napajnja telefonskih centrala Olovni akumulatori Akumulatorske baterije Glava XII VIŠESTRUKO ISKORISCENJE VODOVA 1. Dvojni priključci 2. Grupni priključci - 3. Selektivno-serijski priključci Glava XIII TELEFONSKI SAOBRAĆAJ Glava XIV OSNOVI VISOKOFREKVENTNE TELEFONIJE 1. Modulacija 1) Višestruka modulacija 2) Grupisanje kanala 2. Električni filtri 3. Pojačavači 4. Generatori nosećih frekvencija 5. Dvožična I četvorožična veza - 6. Uređaji za prenos poziva I impulsa biranja Glava XV TELEKOMUNIKACIONI VODOVI 1. Homogeni vodovi 1) Prostiranje prostoperiodičnih struja 2) Prostiranje složenoperiodičnih struja 2. Pupinizacija 3. Preslušavanje 4. Vazdušni vodovi 5. Kablovi 6. Podmorski kablovi 7. Koaksijalni kablovi PRILOZI: Broj 1 Tablica 1 - Internacionalni Morzeov kod Broj 2 Tablica 2 Međunarodni kod broj 1 Broj 3 Tablica 3 Međunarodni kod broj 2 Broj 4 Tablica 4 Tablica logaritama za osnovu 2 Literatura tvrd povez, format 17,5 x 24,5 cm , latinica, ilustrovano, 166 strana

Prometej, 2010. 1421 strana, tvrd povez, udžbenički format. Naslovna korica kao na slici (nešto je bilo zalepljeno). Malo zaprljana na bočnim stranama (pogledajte sve slike ). Nekoliko listova s` početka malo izgužvani u donjem delu (ništa strašno ). Nema podvlačenja, zapisa... PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA SA GRAMATIČKO-PRAVOPISNIM SAVETNIKOM novi je veliki leksikografski projekat Izdavačke kuće Prometej. Na njegovoj realizaciji angažovani su naši istaknuti lingvisti dr Milan Šipka, akademik Ivan Klajn, sa grupom mlađih saradnika magistara leksikografije. Ovakva je knjiga potrebna svima koji pišu, a koji pri pisanju nailaze na nedoumice koje neće moći rešiti samo uz pomoć Pravopisa, a ovako će uz svaku reč i izraz lako naći kako ih treba pisati, s oznakama koje će ih uputiti na objašnjenja zašto je tako pravilno, tj. na odgovarajuće pravopisno (ili gramatičko) pravilo, što se daje u kratkom pregledu na kraju (u posebnom poglavlju). Iako glavni naslov Pravopisnog rečnika sugeriše da se radi isključivo o pravopisnom rečniku, ova je knjiga više od toga: ona je, u isto vreme i gramatički i akcentanski rečnik, ali i jezički savetnik. Ona, dakle, ima višestruku namenu, pa će korisnicima biti i od višestruke pomoći pri pisanju, a uz to i prilika da prošire svoje znanje o srpskom standardnom jeziku uopšte, posebno o njegovoj upotrebi u pismenoj i usmenoj komunikaciji. Poslednji put je 1960. godine u okviru Pravopisa srpskohrvatskog jezika, u izdanju Matice srpske i Matice hrvatske, publikovan pravopisni rečnik. Posle punih 50 godina imamo nov projekat sličnog zahvata ali ipak drugačiji, ovo je prvi pravopisni rečnik srpskog jezika. Iz recenzija Smatram da će knjiga Milana Šipke Pravopisni rečnik srpskog jezika (sa pravopisno-gramatičkim savetnikom), biti od koristi onima koji se zanimaju za našu današnju standardnojezičku, gramatičku, leksičku, prozodijsku, a posebno pravopisnu stvarnost, za njena načela i praksu, kao i onima kojima je pisanje i govorenje na srpskom jeziku svakodnevna profesionalna preokupacija i briga (učitelji, nastavnici, profesori, lingvisti, istraživači, naučnici, lektori, pisci, novinari, redaktori, spikeri, voditelji, izdavači, štampari, oglašivači, i drugi). prof. dr Milorad Radovanović, dopisni član SANU PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA sa pravopisno-gramatičkim savetnikom autora Milana Šipke predstavlja u srpskoj normativistici do sada neobjavljenu, a prijeko potrebnu knjigu, potrebnu ne samo onima koji se normom srpskog jezika bave u okviru struke nego i širem krugu korisnika koji njeguju sopstvenu jezičku kulturu i žele da postignu viši nivo pismenosti... Sve riječi su akcentovane prema standardu savremenog srpskog jezika, tako da ova knjiga pored ortografske, dobrim dijelom daje pregled i ortoepske i gramatičke norme srpskog jezika. Autor uvijek skreće pažnju potencijalnom korisniku na nepravilne, a u praksi raširene oblike, navodeći ih u zagradi uz odrednicu „ne“... Dr Milanka Babić Izvodi o rečniku: Pravopisni rečnik srpskog jezika sa pravopisno-gramatičkim savetnikom dr Milana Šipke, prvi je srpski standardnojezički priručnik u poslednjih 100 godina! RTS, Dnevnik 2 To je i jezički savetnik, upozorava na brojne greške. Čak na 8.000 mesta možemo naći upozorenje šta je pravilno, a šta nije. Tanjug Posebna vrednost Pravopisnog rečnika je što obuhvata ceo srpski jezički prostor. TV Košava Sada je neumorni Milan Šipka napravio rečnik za koji ne sumnjam da će ga razgrabiti svi oni kojima je važno da reči svog maternjeg jezika pišu i izgovaraju po pravilima jezičkog standarda Ivan Klajn Pravopisni rečnik će u narednim godinama biti nezaobilazna literatura u svakoj srpskoj kući i instituciji. Večernje novosti Ne pripadam jezičkim čistuncima i onima koji se plaše slenga, ali u vremenima u kojima se više “mejluje” nego dopisuje, u kojima se radije “lajkuje” nego dopada ili komunicira “onlajn” nego uživo, treba jednom zasvagda da se zna šta je kanon, šta je autentično. dr Bojan Pajtić, predesdnik Vlade Vojvodine Pravopisni rečnik srpskog jezika, autora Milana Šipke, kamen je temeljac srpske kulture i srpskog identiteta u decenijama koje su pred nama. Radio Beograd Izdavački i istorijski poduhvat Šipke i njegovih saradnika TV B92 Čuvar pravilno izgovorenih i napisanih reči Danas Pravopisni rečnik srpskog jezika je epohalna knjiga, iz najmanje tri razloga. Prvi je što ravnopravno tretira ekavicu i ijekavicu, drugi - što raščišćava dubletske srpske ili hrvatske nedoumice, a treći - što su sve reči akcentovane. Jovan Ćirilov Namenjen je izvornim govornicima srpskog jezika, pre svega onima koji su po dužnosti obavezni da pišu i govore pravilno, profesori, političari, novinari, studenti, učenici, ali i svima drugima koji žele da svoju jezičku kulturu podignu na viši nivo. Radio 021 Najboljim doprinos godini srpskog jezika i književnosti! Dnevnik, Novi Sad

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omotac losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mimezis je Auerbahovo centralno teorijsko delo, nastalo u egzilu gotovo bez pomoćne literature, i sastoji se iz devetnaest eseja – docnije je dodat esej o Servantesu – o tranzicijama antičkog, hrišćanskog i modernog realizma Homera, Biblije, Avgustina, Dantea, Šilera, Flobera, Zole ili Džojsa. Odsustvo kritičke literature nagnalao je Auerbaha da se obrati papskom nunciju Ronkaliju, potonjem papi Jovanu XXIII, da odobri pristup manastirskoj biblioteci u Galati. U njoj se nalazi kompletan primerak patrističke edicije J. Migne. Upravo u toj biblioteci nastao je rukopis Mimezisa. Epohalno delo pisano u opšterazumljivom egzoteričko-pedagoškom stilu, a koje se direktno obraća čitaocima „ujedinjenim u naklonosti ka zapadnoj istoriji“. Ko Auerbahovo delo studiozno čita, uočiće da su filologija i istorija fundamentalni elementi njegovog mišljenja. Polazna Auerbahova doktrina je Vikoova filozofija istorije, po kojoj od ljudske volje zavisi istorija naroda i jezika, mitova i običaja, prava i politike. Drugi ključni momenat u Auerbahovoj teoriji je Aristotelovo učenje o mimezisu, primenjeno u društvenoj praksi. U mimezisu se reflektuje mišljenje i delanje kao proces svesti. Otuda mimezis nema početak, budući da je još in statu nascendi prisutan, ukoliko čovek kao generičko biće saznaje i proizvodi. Mimetički procesi otuda ne mogu da budu konačna rešenja, jer se razvijaju kroz postojani istorijski proces. Erih Auerbah (nem. Erich Auerbach; Berlin, 9. novembar 1892 — Volingford, 13. oktobar 1957),bio je predavač, teoretičar i istoričar književnosti.[1] Biografija Doktorat iz filologije stekao je na Univerzitetu Grajsvald, Nemačka, 1921. godine i radio kao bibliotekar u Pruskoj državnoj biblioteci. Svoj naučni rad je započeo u nemačkom univerzitetskom gradu Marburgu. Zbog prilika u predratnoj Nemačkoj, poput svog kolege Lea Špicera, preselio se u Tursku. Predavao je romansku filologiju na Državnom univerzitetu u Istanbulu od 1935. do 1947. godine. Zatim odlazi u SAD. Tamo će provesti izvesno vreme na Prinstonskom univerzitetu. Posle toga prelazi na prestižni Jel univerzitet u Nju Hejvenu na kome ostaje do smrti....

U dobrom stanju Đura Jakšić - Miodrag Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1961 Beograd : Prosveta, 1961 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 331 str. ; 22 cm ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Jakšić, Đura, 1832-1878 Miodrag Popović (Popovi, Crna Trava, 16. oktobar 1920 — Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Njegovo kapitalno delo je Istorija srpske književnosti – romantizam I – III (1968—1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pre rata pripadao komunističkom pokretu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine.

U dobrom stanju Filozofski spisi / Ljubomir Nedić ; priredio i pogovor napisao Ilija Marić Jezik srpski Godina 2000 Beograd : Plato, 2000 (Beograd : Plato) Fizički opis 373 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Marić, Ilija, 1953- = Marić, Ilija, 1953- Zbirka Biblioteka Na tragu ; 38 Tiraž 500 Beleške uz tekst Filosof Ljubomir Nedić: str. 321-373. Predmetne odrednice Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Filozofija Logika Psihologija Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu. Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike. Pored književne kritike Nedić se bavio i prevođenjem. Na srpski jezik je preveo roman Olivera Goldsmita Vekfildski sveštenik i knjigu Kukovo putovanje oko sveta.

Izdavač:ŠKOLSKA KNJIGA Zagreb Broj strana:367 Pismo:Latinica Povez:Tvrd Format: 20,5 x 15 cm Godina izdanja:1959 Očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Pavletić, Vlatko, hrvatski književni kritičar, književni teoretičar, esejist i političar (Zagreb, 2. XII. 1930 – Zagreb, 19. IX. 2007). Studij jugoslavistike završio 1955. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1975. i doktorirao temom o Ujevićevu pjesništvu. Radio je kao urednik u Vjesniku (1954–57), ravnatelj Drame zagrebačkoga HNK-a (1958–60), glavni urednik izdanja Matice hrvatske (1965–72). Od 1960. bio je profesor književnosti na Akademiji dramske umjetnosti. Početkom 1972. uhićen je kao sudionik Hrvatskoga proljeća te osuđen na godinu i pol zatvora. God. 1990–92. bio je ministar prosvjete, kulture, tehničke kulture i športa RH, od 1992. saborski zastupnik, 1995–99. predsjednik Sabora, a potom, nakon smrti F. Tuđmana, dva mjeseca privremeni predsjednik RH. Redoviti je član HAZU bio od 1991. Bio je među pokretačima časopisa Krugovi (1952) i prvi glavni urednik, a poslije se afirmirao kao vodeći teoretičar i kritičar krugovaškoga naraštaja te promicao vrjednovanje književnosti na temelju isključivo estetskih kriterija. Uređivao je i Izvor, Republiku, Literaturu, Kolo i Kritiku te kulturne rubrike Vjesnika, Vjesnika u srijedu i Telegrama. Objavio je mnoštvo recenzija, osvrta, članaka, feljtona, eseja, antologija, zbornika, kritičkih panorama te teorijskih tekstova o tumačenju i razumijevanju pjesništva. Kao književni kritičar sljedbenik je matoševske impresionističke kritike, a služio se i postupcima hermeneutike i strukturalističke kritike. Autor je i mnogobrojnih monografija o hrvatskim književnicima. Djela: Sudbina automata (1955), Kako su stvarali književnici (1956), Trenutak sadašnjosti (1960), Analiza bez koje se ne može (1961), Protivljenja (1970), Protiv barbarokracije (1971), Djelo u zbilji (1971), Ujević u raju svoga pakla (1978), Obuzdani gnjev (1978), Ključ za modernu poeziju (1986), Zagonetka bez odgonetke (1987), Poetizacija životnih običnosti (1991), Kako razumjeti poeziju (1995), Kritički medaljoni: panorama hrvatskih pisaca i djela (1996), Prisjećanja o sebi i drugima (2006), Poetka korelacija: sveopća mreža odnosa (2007) i dr.