Dobro očuvano NARODNA KNJIŽEVNOST SRBA HRVATA MUSLIMANA I CRNOGORACA - Izbor kritika , Svjetlost - Zavod za udžbenike Sarajevo 1974, tvrdi povez, str. 288. Priredili : dr Đenana Buturović i dr Vlajko Palavestra Tags: Narodna lirika epika Alois Smaus Albert Lord Kosovski boj junaci Marko Kraljević bajke narodne price schmaus crnogorske epske pesme sevdalinke hamza humo ...

Odlicno Samo u sadržaju grafitnom štiklirano šta je pročitano Tags: Ivo Mardešić Putovanje kao arhetipska slika za introspekciju Jesenjin Matoš savremena italijanska knjizevnost xx veka Kopitar Vuk Gete Istorija srpskog jezika i srpske knjizevnosti Hrvatske ...

Pasos iz 1962 ,kompletan sa vizama,pecatima.

pasos

Stanje kao na slikama.. Tvrd povez sa omotom (oštećenim), unutra očuvana. Izdanje 1977 godine,552 strane,Split

Dimenzije 31 x 45cm Odlicna ocuvanost od poznatih licnosti mozete prepoznati: David Bowie Elton John Demis Roussos Marc Bolan Elvis Presley Paul McCartney Rod Stewart Cat Stevens Jimi Hendrix Bryan Ferry Mick Jagger i drugi

Mapa za sto Desk map Podloga za radni sto Kompletna dimenzija je 83,5 x 42,5 cm Izrađeno u OOUR Kartografija - TLOS zagreb 1979. Tisak: Litokarton - Osjek karta je odštampana na tvrdom i debelom kartonu i obavijeno je plastičnom folijom. Folija je u donjem levom uglu, obodno, u dužini od oko 10 cm. odvojena od plave plastične obloge. Ali, kao što se naslućuje na fotografiji, ravno i relativno uredno, popravljivo za veštiju osobu, ako je uopšte potrebno.

Izdanje : Geca Kon 1925, 202 strane Prvo izdanje Tvrd povez Branko Lazarević (Vidin, 25. novembar 1883 — Herceg Novi, 6. oktobar 1963) bio je srpski književnik i diplomata.[1] Branko Lazarević Branko Lazarević.jpg Datum rođenja 25. novembar 1883. Mesto rođenja Vidin, Kneževina Bugarska Datum smrti 6. oktobar 1963. (79 god.) Mesto smrti Herceg Novi, SFRJ Biografija Uredi Branko Lazarević je rođen u Vidinu, u Bugarskoj, u imućnoj porodici Đorđa Lazarevića iz Negotina, gde mu je otac Đorđe, trgovac i radikalski prvak u Negotinu, bio izbegao posle Timočke bune. Majka Vukosava bratanica je pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje. Preci Đorđa Lazarevića došli su u Negotinsku krajinu iz Sjenice, sa Pešteri i iz Starog Vlaha, i učestvovali su u Srpskom ustanku. Po drugim izvorima Lazarević je rođen u Negotinu[2], a umro - ne 1963. godine nego 1968[3]. Mladi Lazarević je pohađao Zaječarsku gimnaziju, a zatim studirao na Univerzitetu u Beogradu. Postao je 1911. godine suplent u Beogradu, a zatim nastavio obrazovanje u Evropi; u Parizu, Minhenu i Rimu, gde je specijalizovao estetiku i umetnost. Do oslobodilačkih ratova on se intenzivno bavi pisanjem; književnim radom i pozorišnom kritikom. U književnosti se javlja 1907. godine, u beogradskom `Srpskom književnom glasniku`, sa dvodelnom studijom o poeziji Svetislava Stefanovića.[4] U balkanskim ratovima on je rezervni potporučnik srpske vojske.[5] Tokom Prvog svetskog rata službovao je na frontu, a potom postavljen 1917. godine za šefa Presbiroa Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srbije, na Krfu. Branko Lazarević je od 1918. godine ušao u politiku i napravio je poput još nekih srpskih književnika, lepu diplomatsku karijeru. Prvo je postavljen 1918. godine za srpskog konzula u Vašingtonu[6], a potom do 1922. godine bio u Čikagu. Po povratku u Evropu, od 1922. godine je kratko vreme poslanik u Berlinu, pa prešao u Čehoslovačku republiku. Bio do marta 1929. godine dva puta (sa prekidom 1925) poslanik u Pragu, gde je ostavio vidnog traga o sebi. Govorio je češkim jezikom, stekao veliki ugled a njegovi brojni tamošnji prijatelji pomogli su da na češkom jeziku izađe njegova knjiga, sa naslovom: `Tri najveće jugoslovenske vrednosti`. U međuvremenu je radio kratko pri ministarstvu u Beogradu, te se istakao u specijalnoj diplomatskoj misiji u Tirani (1925).[7] Sreće se Branko nakon praškog perioda, između 1929-1934. godine pri poslanstvu u Varšavi, zatim 1936-1937. godine on je `opunomoćeni ministar` Kraljevine Jugoslavije u Ankari[8]. Boraveći u Poljskoj izabran je 1931. godine za člana `Jugoslovensko-poljskog naučnog instituta`. Kratko je 1937. godine jugoslovenski poslanik u Beču, pa 1938-1939. godine na istom položaju u Briselu. Posleratna komunistička vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Izgubljena ostavština Branka Lazarevića nađena je slučajno. 2004. godine u Herceg Novom. Naučni rad Uredi Njegove političke rasprave imaju širok kulturno-istorijski i antropološki značaj, pre svega za razumevanje opšteg društvenog konteksta prve polovine XX veka, a potom i za shvatanje identiteta i mentaliteta Jugoslovena. Svoje predratne političke rasprave pisao je uzgredno i profesionalno, kao ugledan kraljevski diplomata i elitni intelektualac. Njegova filozofija istorije, bila je zasnovana na analizi globalnih istorijskih kretanja. Pored književnosti, Lazarević je i pozorišni i književni kritičar pod jakim uticajem Skerlića. Talentovan je i vrlo produktivan stvaralac. Saradnik je više listova i časopisa, a javlja se 1912. godine kao direktor lista `Reč`.[9] U 1945. godini napisao je sve tri velike političke rasprave, koje su ostale neobjavljene u rukopisima: programski esej Istok-Zapad i Jugoslavija, socijalno-antropološki ogled Pučina je stoka jedna grdna i opsežni traktat „Rat, revolucija, demokratija i umetnost“. „Rat, revolucija, demokratija i umetnost“ je obuhvatna građanska kritika komunističke prakse i leve totalitarne ideologije modernoga doba. Lazarević je 1945. godine napisao i socijalno-psihološku raspravu o karakteru, kretanju i motivima masa, koje svagda započinju i nose revoluciju. Među herceg-novskim rukopisima, u ostavštini Branka Lazarevića nađen je i njegov obimni „Dnevnik jednoga nikoga“ pisan od 1943. do 1947. koji obuhvata poslednje dane nemačke okupacije i prve godine komunističke vlasti u Beogradu. Lazarevićev Dnevnik jednoga nikoga bio je skriven i nepoznat punih šezdeset godina. Kritika Uredi „Prema političkim raspravama, nađenim u ostavštini, vidi se da je Lazarević bio iskren srpski rodoljub i da nije bio šovinista. Svaki nacionalizam mu je bio jednako stran, kao i svaki prostački populizam. Smetale su mu četničke kame i kokarde. Klonio se klerikalizma, nacionalne retorike, dekorativne simbolike i vašarskog srbovanja. Svetosavlje je primao kao oblik vizantijskog komonvelta i srpski put ka prosvećenosti; manastiri su za njega bili škole pismenosti, graditeljstva i živopisa. Kao retki balkanski državnici, cenio je hladnu pamet i kritički um. …Njegov liberalizam, kao i njegov demokratizam, nije bio bezgraničan... U kritici podaničkog mentaliteta gomile najviše su mu smetali sebičnost, gupost, dvoličnost, bahatost, primitivizam, zatucanost, pokornost, potuljenost...` (Predrag Palavestra). Citati Uredi „Stvoriti građanina: to je osnovni uslov za zdravu državu. Samo građanin može da shvati veličinu, snagu i vrednost i korist države. Građanin ne znači samo plan jedne narodne zajednice. Građanin znači plan opšte ljudske zajednice. Pravi i veliki građanin, to je građanin Masarikovskih shvatanja. To je čovek osposobljen da bude član opšte ljudske zajednice. On čini vrh piramide.` „Demokratija je dinamična, tiranija statična“, dok je revolucija „apokalipsa straha` „Ideje nemaju granica. Velike misli putuju bez putnih isprava i bez policijskih i carinskih pregleda.` „Kad sloboda ućuti, ućuti i velika umetnost. Umetnost je biljka slobode“.`3a umetnost je najpogodniji sistem pune demokratije sa punom slobodom za elitu“. „Kada se kaže umetnost, kaže se sloboda.` „Osnovna je sloboda: građanska, verska, politička, naučna, umetnička, jednom reči - lična.` „Nema, nema i sto puta nema nikakve druge umetnosti nego samo, isključivo i neopozivo, slobodne umetnosti.` „Strah je najveći pokretač mase` „Zemlje slobode uvek nalaze izlazak iz svake situacije. One se prilagođavaju odnosima koji se pojave i rešavaju ih na planu mogućnosti.` „Ratovi i revolucije novijega doba poremetili su odnose u svetu i decivilizovali čoveka, čak i građansku elitu. Komunizam i liberalizam čitavo čovečanstvo pretvaraju u gomilu, vraćaju u primitivizam i bacaju u jedan novi varvarizam. Evropske mase se vraćaju gomilama. Evropljanin je postao čovek gomile.` Srpska međuratna knjizevnost gojko tesic utuljena bastina

TRIFUN ZONJIC Razvoj skolstva u jablanici 1878-1968, mek povez, skoe na rejonu BOSNJA,LEBANA,u gornjem,donjem,toku,slivu Sumanske reke,podrucje OGULICE,Banjska reka,.... Knjiga u PERFEKTNOM stanju k

Suština i ciljevi marksizma - Beograd, 1943 godine Propagandna knjižica na 14 numerisanih stranica iz perioda drugog sv. rata Format: 20,4 x 14 cm Oštećen donji desni ugao, iskrzan hrbat 1 cm. Pogledajte uveličane slike, pitajte... Slanje posle uplate na račun - postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može i vrednosnim pismo-poštarina u zavisnosti od vrednosti... Preporučena tiskovina na rizik kupca... 2

FOTOTIPSKA IZDANJA AZBUKE IZ 1872 I NOVE AZBUKE IZ 1875 GODINE Tvrd povez - 575 strana- ilustrovana MOSKVA 1987 Korice su sa vidljivim znacima korišćenja Obod malo zamrljan - primetna bleda žuta mrlja u zadnjem delu knjige na nekoliko stranica Unutrasnjost je dobro ocuvana -bez pisanja i podvlacenja RU

Teme i zahtevi za priznavanje prve izvidjacke zvezde - Odred izvidjaca Djuka Dinic Niš - Prikupio i sredio Zivota M. Ilic - izvidjacki instruktor 1969-1977 godina .

Blažo Jovanović / Potpis na dokumentu iz 1961 Blažo Jovanović (Velje Brdo kraj Podgorice, 28. marta 1907. – Igalo, 4. februara 1976.), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Crne Gore, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. Rođen je 28. marta 1907. godine u selu Veljem Brdu, kod Podgorice. Potiče iz siromašne seljačke porodice, zbog čega je veoma rano počeo da radi, da bi zaradio za školovanje. Još kao gimnazijalac, pristupio je radničkom pokretu, a 1924. godine postao je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Ubrzo posle primanja u Partiju postaje sekretar partijske ćelije u rodnom mestu. Posle završetka gimnazije u Podgorici, odlazi u Beograd gde najpre upisuje Medicinski, a potom prelazi na Pravni fakultet. Za vreme studija aktivno je učestvovao u radu studentskog pokreta na Beogradskom univerzitetu. Posle zavođenja Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra Karađorđevića, 1929. godine, Blažo, kao apsolvent prava, odlazi u Zagreb, gde se zapošljava u Sreskom sudu, kao zapisničar. Diplomirao je Pravnom fakultetu u Zagrebu, 1931. godine, i dobio mesto sudskog pripravnika u Sreskom sudu u Varaždinu. Dolaskom u Varaždin, Blažo je oživeo partijski rad u ovom mestu. Formirao je prve partijske ćelije, a potom i Mesni komitet, čiji je bio sekretar. Njegova partijska delatnost se kasnije proširila i na okolna mesta, pa je formiran i Okružni komitet KPJ za Varaždin, a Blažo je bio njegov sekretar tri godine. Uspeo je i da uspostavi partijsku vezu sa Zagrebom i Pokrajinskim komitetom KPJ za Hrvatsku. Krajem 1934. godine, premešten je u Okružni sud u Podgorici. Ali je ubrzo potom je napustio sudski posao i prešao u advokate. Povremeno se bavio i novinarstvom, bio je politički komentator u više crnogorskih listova: „Ceti“, „Slobodnoj misli“, „Glasu Crne Gore“ i dr. U periodu od 1934. do 1936. godine bio je sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru, Boku, Sandžak i Kosovo i Metohiju i član Centralnog komiteta SKOJ-a. Posle velike policijske provale u partijsku organizaciju u Crnoj Gori, 1936. godine, došlo je do rascepa partijske organizacije. Veliki broj komunista je pohapšen, određeni broj je prešao u Albaniju, a ostli su prešli u ilegalnost. Aktivno je učestvovao u organizovanju demonstracija na Cetinju, povodom hapšenja komunista, 1936. godine. Iako su demonstracije bile zabrnjene, okupilo se oko 2.000 ljudi i uspelo da probije žandarmerijsku blokadu i održi demonstracije na Belverdu, kod Cetinja. Prilikom pokušaja žandarma da rasture demonstracije ubijeno je šest, a ranjeno 33 demonstranata. Blažo je, kao jedan od glavnih organizatora, uhapšen i zabranjeno mu je kretanje van Crne Gore, na godinu dana. Vlado Dapčević, tada organizacioni sekretar SKOJ-a, koji je zajedno sa njim organizovao demonstracije, opisuje njegovu ulogu kao kukavičku.[1] Posle hapšenja Blažo prelazi u ilegalnost i aktivno nastavlja politički rad. Organizator je više štrajkova u Podgorici i Nikšiću. Bio je izabran za predsednika Radničko-seljačke stranke, preko koje je delovala tada ilegalna KPJ. Na izborima 1938. godine, dobio je najveći broj glasova za narodnog poslanika podgoričkog sreza, ali je iste noći posle izbora, skinut s poslaničke liste, zbog komunističkog delovanja. Godine 1938. na Sedmoj pokrajinskoj konferenciji izabran je za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru, Boku, Sandžk i Kosovo i Metohiju. Bio je jedan od organizatora Osme pokrajinske konferencije, održane 16. i 19. avgusta 1940. godine u selu Žugića Barama, kod Žabljaka. U radu ove konferencije učestvovalo je 30 delegata, kao i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito i član CK KPJ Ivan Milutinović. Blažo je konferenciji podneo politički referat i izabran za delegata za Petu zemaljsku konferenciju KPJ. Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, održanoj oktobra 1940. godine u Zagrebu, izabran je za člana Centralnog komiteta KPJ. Takođe, tokom 1940. godine bio je slušalac kursa CK KPJ održanog u Zagrebu. Posle Aprilskog rata i okupacije Kraljevine Jugoslavije, aktivno je učestvovao u organizovanju ustanka naroda Crne Gore. Učestvovao je na Majskom savetovanju KPJ u Zagrebu, na kome su donesene instrukcije za pokretanje Narodnooslobodilačke borbe. Kao sekretar PK KPJ za Crnu Goru, učestvovao je u radu svih sednica i savetovanja Pokrajinskog komiteta, kao i u organizovanju Trinaestojulskog ustanka. Posle splašnjavanja ustanka u Crnoj Gori i povlačenja partizanskih jedinica i Vrhovnog štaba NOPOJ-a iz Srbije, krajem 1941. godine učestvovao je u sređivanju stanja u partizanskim jedinicama i formiranju Glavnog štaba NOP odreda Crne Gore i Boke. U tom periodu vršio je nekoliko odgovornih funkcija: bio je organizacioni sekretar Pokrajinskog komiteta, politički komsara Glavnog štaba i komandant Zetskog NOP odreda. Kao komandant Zetskog NOP odreda rukovodio je partizanskom akcijom na jelinom Dubu, u Bratožićima, kada je uništeno 40 italijanskih kamiona i zarobljeno više vojnika i oficira. Učestvovao je u pripremi i radu Ostroške skupštine, održane 8. februara 1942. godine u manastiru Ostrog, na kojoj je izabrn Glavni Narodnooslobodilački odbor za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Marta 1942. godine, zbog slabosti u radu, Vrhovni štab NOV i POJ je reorganizovao Glavni štab NOPO Crne Gore i Boke, a CK KPJ je reorganizovao Pokrajinski komitet KPJ za Crnu Goru i Boku. Tada je od svih starih članova ostao samo Blažo Jovanović, koji je preuzeo funkciju zamenika političkog komesara Glavnog štaba. Juna 1942. godine postavljen je za zamenika političkog komesara, tek formirane, Pete proleterske (crnogorske) NOU brigade. A septembra 1942. godine dobija specijalni zadatak, od generalnog sekretara KPJ i Vrhovnog komandanta NOV i POJ Josipa Broza Tita, da ide u Albaniju i pomogne albanskim komunistima u organizovanju oružane borbe. S grupom od 15 boraca, početkom oktobra krenuo je iz Prozora za Albaniju. U Albaniji je proveo osam meseci. Dao je veliku pomoć albanskim komunistima u organizovanju Prve konferencije Komunističke partije Albanije, kao i u organizovanju oružane borbe. Bio je predstavnik KPJ i Kominterne u KP Albanije. Posle povratka iz Albanije, u proleće 1943. godine imenovan je za političkog sekretara Pokrjainskog komiteta KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Bio je član Crnogorske antifašističke skupštine narodnog oslobođenja i Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Jugoslavije. Aprila 1945. godine Blažo Jovanović je postao prvi predsednik Vlade Narodne Republike Crne Gore i na toj dužnosti ostao je do 1953. godine. Od decembra 1953. do jula 1962. godine bio je za predsednik Narodne skupštine NR Crne Gore. Od 1943. do 1963. godine obavljao je dužnost sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru, a kasnije Komunističke partije Crne Gore. Bio je prvi predsednik Narodnog fronta, a kasnije Saveza socijalističkog radnog naroda Crne Gore i prvi predsednik SUBNOR-a Crne Gore. Od 1940. do 1954. bio je član CK KPJ, a od 1954. do 1969. godine član Izvršnog komiteta CK SKJ. Od 1945. do 1963. biran je za poslanika Savezne skupštine, a od 1963. do 1975. godine bio je predsednik Ustavnog suda Jugoslavije. Učestvovao je na održavanju Prve konferencije evropskih ustavnih sudova i Pete međunarodne konferencije „Evropski mir putem prava“. Jula 1971. godine izabran je u Izvršni komitet Svetske organizacije pravnika „Svetski mir putem prava“, a 1973. godine učestvovao je na konferenciji ove organizacije. Autor je više političkih tekstova, kao i monografije „Aktuelna pitanja Ustavnog suda Jugoslavije“. Imao je čin rezervnog general-majora JNA i bio član Saveta federacije. Umro je 4. februara 1976. godine u Igalu, a sahranjen je u Titogradu. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i velikog broja stranih i jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 10. jula 1953. godine. Kao na fotografijama.

Vasilije Kovačević Čile / Potpis na dokumentu iz 1961 Василије Ковачевић Чиле (Грахово, код Никшића, 14. јануар 1911 — Сан Франциско, 21. децембар 1961), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник и генерални конзул ФНР Југославије у Сан Франциску и народни херој Југославије. Рођен је 14. јануара 1911. године у селу Грахову, код Никшића. Био је девето дете у породици сердара Петра Ковачевића. После завршене основне школе, у родном месту, уписао се у гимназију у Никшићу, у којој је завршио шест разреда. Из гимназије је искључен 1931. године, због инцидента са професорима гимназије. Искључен је из свих школа у земљи, без права на даље школовање.[1] Године 1932. запослио се у Београду, у предузећу „Траверза“, где је радио до априла 1934. године, када је послат на одслужење војног рока у Бању Луку. Као члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) активно је политички деловао међу војницима, због чега је 14. децембра 1934. године ухапшен. До 10. фебруара 1936. године био је у војном затвору, оптужен по Закону о заштити државе, да је као вођа група од једанаест војника и подофицира организовао и водио комунистичку пропаганду међу подофицирима и војницима. На процесу је ослобођен због недостатка доказа. После завршетка војног рока, враћа се у Београд и запошљава у листу „Политика“. Полиција га поново хапси 1. марта 1937. године, али је 1. децембра исте године, због недостатка доказа, пуштен. Заједно са братом Мирком, до његовог одласка у Шпанију, играо је фудбал у Спортском друштву „Раднички“. У периоду од 1939. до 1941. године живео је илегално. Био је повезан с Мустафом Голубићем, и с њим радио на специјалним задацима Партије. Рат га је затекао у Београду. Успео је да избегне хапшење које је Гестапо организовао и крајем јуна 1941. године одлази из Београда у Црну Гору.[2] У време Тринаестојулског устанка, Чиле се налазио у Граховском партизанском батаљону. У јесен 1941. године, учествовао је у борби на Вилусима, с групом коју је предводио Сава Ковачевић, када је заробљено неколико италијанских тенкова. У борби код Црквица, изнад Рисна, децембра 1941. године, био је тешко рањен.[2] Почетком 1942. године упућен је у Херцеговину, на дужност политичког комесара Љубомирског партизанског батаљона. После тога, био је комесар Првог, Другог, па Трећег херцеговачког батаљона. После повлачења партизанских јединица у Босну, од маја до децембра 1942. године, радио је као илегалац у Грахову и околини. Децембра 1942. године заједно са братом Војом, одлази у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, који се тада налазио у западној Босни. У маршу који је трајао 21 дан, прелазе пут од Црне Горе, преко Херцеговине и Далмације, до Ливна. У Врховном штабу реферисали су о ситуацији у Црној Гори и Херцеговини. Учествовали су на Првом конгресу Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), као делегати омладине Црне Горе.[2] Јануара 1943. године, с групом бораца упућен је у Херцеговину и Црну Гору. Маја 1943. године постављен је за контраобавештајног официра Прве пролетерске дивизије. Од јула до марта 1944. године радио је у Одељењу за заштиту народа (ОЗНА) при Врховном штабу. Почетком марта 1944. године упућен је на рад у Главни штаб НОВ и ПО Србије. Од доласка у Србију до почетка 1945. године радио је у ОЗНА за Србију. На рад у ОЗНА Југославије прешао је 1945. године, и остаје до јуна 1946. године. Тада постаје шеф Југословенске комисије за ратне злочинце у Аустрији и америчкој зони Немачке, акредитован код Контролног војног савета за Аустрију и Немачку. На тој дужности остаје до октобра 1948. године.[2] Новембра 1948. године враћа се у Београд и ради у Управи државне безбедности (УДБА). Био је веома активан и у друштвено-политичким организацијама, један је од иницијатора обнављања Спортског друштва „Раднички”.[2] Године 1952. године премештен је у Министарство иностраних послова, а затим постављен за саветника југословенске амабасаде у Канади. Од 1957. до 1960. године био је начелник Четвртог одељења у Савезном секретаријату за иностране послове (ССИП). 1960. године постављен је на дужност генералног конзула ФНРЈ у Сан Франциску. На тој дужности је, 15. децембра 1961. године, преминуо. Сахрањен је 21. децембра 1961. године у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.[2] Читава његова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби, а од седморице браће њих тројица — Мирко, Војо и Василије су проглашени народним херојима. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден за храброст и др. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године. Kao na fotografijama.

Retka knjiga,ima malo podvlačenja,STANJE KAO NOVA. HAMLET u Srpskoj književnoj kritici od početka do 2000 -Vujadin Milanović Beograd,2009.,517.str.,21.cm. Tekst delimično na engleskom jeziku. `U ovoj studiji je prikazana i kritički ocenjena svajka srpska kritika Hamleta i kritički prikazani engleski i drugi evropski ogledi o Hamletu` o5

56087) JEVREJSKI PORTRETI U DELIMA IVE ANDRIĆA , Dušica Savić Bengijat , Serbian Literary Company Toronto 2005 ; Jewish Portraits in the works of Ivo Anrić , Uz tekst Žanete Đukić Perišić i uvod Đorđa Vida Tomaševića , urednik i prevodilac Sofija Škorić , Tvrd povez, format 21 x 27 ilustrovano, dvojezično srpsko – engleski, ćirilica, 92 strane

Mek povez - 147 strana - ilustrovana - udžbenički format SVJETLOST SARAJEVO 1987 Korice sa vidljivim znacima korišćenja Mrlja na obodu Unutrašnjost dobro očuvana- bez pisanja i podvlačenja R

dalibor soldatić odlično očuvana dečsob

AED studio, 2004. 141 strana, udžbenički format. Veoma očuvana. Elijas Kaneti (1905-1994) je tokom čitavog života razmišljao i pisao o smrti. U središtu njegovih razmišljanja dva su prividno protivurečna zahteva. Prvi glasi: ni u jednom trenutku ne smeš da zaboraviš smrt, a drugi: ni u jednom trenutku ne smeš da priznaš smrt. U ovoj knjizi sabrani su kratki zapisi i duži tekstovi iz Kanetijevog dela. U pogovoru knjige Tomas Maho razgraničava osnovne tokove razmišljanja lucidnog mislioca i majstora precizne formulacije, koji nikad nije uzmicao od konfrontacije sa smrću.

Izdavač: NARODNA KNJIGA - ALFA, Beograd Biblioteka: POJMOVNIK 126 str. ; 10 x 19,5 cm - Latinica / Mek povez

Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor goblena,motora za biciklu,punilica za kobasice,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika,biciklistickih pantalona,biciklistickih majica,etno predmeta,albuma,slicica,albuma za fotografije,razglednica,duboreza,brosura,knjiga,romana,filmova,serija, flasa,limenih kutija,intex,kombinezona za surf i ronjenje,steznika,lovackih sesira,ortoza,ploca,semena,znacki i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

SINIŠA KORDIĆ PROBUĐENI, JUBILARNO PIŠČEVO IZDANJE O PEDESETOGODIŠNJICI 1922-1972. Izdaje;autor Siniša Kordić, Beograd, Grahovska8/I, OVO MOJE GLAVNO DELO POSVEĆENO JE TEBI A N K I C E. Tvrd povez sa zlatotiskom, EXTRA stanje, nedirnuto., 527.strana, Knjiga u PERFEKTNOM stanju 0 ,1k

K007

Kvita ili priznanica iz doba Kraljevine Srbije, 1886 - 1889. Stanje prikazano na fotografijama.

Obligacija iz 1882 godine, na pečatu piše ` Sud Opštine Malošiške`.