Godina izdanja: 1904. Ukupan broj stranica: 5927 ; 12,5 x 19,5 cm / Tvrd povez Nedostaje knjiga broj 4 U knjigama se nalazi pečat prethodnog vlasnika

Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Filozofija prava ili prirodno pravo na filozofsko-antropološkoj osnovi dr Hajnriha Arensa Život i rad Arens je bio sin menadžera imanja Karla Hajnriha Arensa i njegove supruge Lusi Kristijane Hut. Pohađao je Veliku školu u Volfenbitelu, a zatim je počeo da studira na Univerzitetu Georg-Avgust u Getingenu, gde se pridružio lokalnom bratstvu 1828. godine.[1] Njegov učitelj Karl Kristijan Fridrih Krauze postao mu je uzor. Arens je 1830. doktorirao svojim radom „De confoederatione germanica“. jur. doktorat. Na osnovu Krauseovih teza, Arens je pokušao da razvije nezavisno prirodno pravo koje je bilo prožeto socijalnom politikom, koju je pokušao da suprotstavi racionalnom zakonu prosvetiteljstva pod uticajem Kanta. Arens na kraju nije uspeo da ima trajni uticaj na njegov rad zbog nejasnih osnova[2], iako je tokom svog života postao veoma poznat u Francuskoj, Španiji i nekim zemljama Južne Amerike.[3] Zbog političke eksplozivnosti ovog posla, Arens se nije mogao nadati poslu u javnoj službi; Bundestag je video Arensa kao „agitatora“. Pošto je Arens pokrenuo Getingensku revoluciju januara 1831. zajedno sa svojim kolegama, advokatima Johanom Ernstom Arminijusom fon Raušenplatom i Karlom Vilhelmom Teodorom Šusterom, upozorenje je izgledalo gotovo proročansko. Upisan je u Crnu knjigu Centralne uprave Frankfurta (upis br. 8).[4] Pošto je za njim raspisana poternica, Arens je sa Raušenplatom pobegao u Brisel, a kasnije u Pariz. Od 1833. godine zarađivao je za život držeći predavanja i predavanja o nemačkoj filozofiji još od Kanta, a samo godinu dana kasnije prihvatio je imenovanje za vanrednog profesora filozofije na Univerzitetu u Briselu. Nakon političkih događaja Martovske revolucije, Arens je uspeo da se vrati u Nemačku 1848. Izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini Frankfurta iz devete Hanoverske izborne jedinice u Holeu. Tamo je bio član Vestendhall frakcije. Takođe je radio u komisiji za nacrt ustava Rajha i Velikonemačkom ustavnom komitetu. Dve godine kasnije, Arens je otišao na Univerzitet Karl Franzens u Gracu kao profesor filozofskog prava i političkih nauka. Godine 1859. preuzeo je zvanje profesora praktične filozofije i politike na Univerzitetu u Lajpcigu. Kao predstavnik Lajpciškog univerziteta, bio je član prvog veća saksonskog državnog parlamenta 1863/64.[5] Oko 1873. Arens je dao ostavku na sve svoje funkcije i povukao se u privatni život. Ponovo se nastanio u Salzgiteru i tamo umro u 66. godini. Radovi (izbor) Cours de droit naturel. Pariz 1839. Teorija organske države na filozofsko-antropološkoj osnovi. Beč 1850. (njegovo nedovršeno kapitalno delo). Fihteova politička doktrina u njenom naučnom, kulturno-istorijskom i opštenacionalnom značaju. Govor na Fihteovoj proslavi na Univerzitetu u Lajpcigu. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Prirodno pravo ili pravna filozofija prema trenutnom stanju ove nauke u Nemačkoj. 2 sveske. 6. izdanje Beč 1870–1871. Pravna enciklopedija. Beč 1855–1857 (organski prikaz pravne i političke nauke). De confederatione Germanicae. Getingen 1830 (habilitacioni rad). Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Heinrich Ahrens (vollständiger Name: Julius Heinrich Ahrens) (* 14. Juli 1808 in Kniestedt bei Salzgitter; † 2. August 1874 in Salzgitter) war ein deutscher Rechtsphilosoph und Königlich Sächsischer Hofrat. Leben und Wirken Ahrens war der Sohn des Gutsverwalters Karl Heinrich Ahrens und dessen Ehefrau Lucie Christiane Huth. Er besuchte die Große Schule in Wolfenbüttel und begann anschließend an der Georg-August-Universität Göttingen zu studieren, wo er 1828 der ortsansässigen Burschenschaft beitrat.[1] Vorbild wurde ihm sein Lehrer Karl Christian Friedrich Krause. Bei diesem wurde Ahrens 1830 mit seiner Schrift „De confoederatione germanica“ zum Dr. jur. promoviert. Auf der Basis der Thesen Krauses versuchte Ahrens, ein eigenständiges sozialpolitisch durchdrungenes Naturrecht zu entwickeln, welches er dem kantianischen geprägten Vernunftrecht der Aufklärung gegenüberzustellen versuchte. Eine nachhaltige Wirkung seiner Arbeit blieb Ahrens aufgrund unklarer Grundlagen[2] letztlich versagt, obschon er in Frankreich, Spanien und einigen Ländern Südamerikas bereits zu Lebzeiten sehr bekannt wurde.[3] Der politischen Brisanz dieser Arbeit wegen konnte Ahrens aber auf keine Anstellung im öffentlichen Dienst hoffen; der Bundestag sah in Ahrens einen „Aufwiegler“. Da Ahrens im Januar 1831 zusammen mit seinen Kollegen, den Juristen Johann Ernst Arminius von Rauschenplat und Carl Wilhelm Theodor Schuster die Göttinger Revolution auslöste, schien die Warnung fast prophetisch. Er ist im Schwarzen Buch der Frankfurter Bundeszentralbehörde (Eintrag Nr. 8) eingetragen.[4] Da er steckbrieflich gesucht wurde flüchtete Ahrens zusammen mit Rauschenplat nach Brüssel und später nach Paris. Dort verdiente er sich ab 1833 seinen Lebensunterhalt mit Vorträgen und Vorlesungen über Die Deutsche Philosophie seit Kant. Bereits ein Jahr später nahm er einen Ruf als außerordentlicher Professor für Philosophie an die Universität in Brüssel an. Im Zuge der politischen Ereignisse der Märzrevolution konnte Ahrens 1848 wieder nach Deutschland zurückkehren. Vom neunten hannoverschen Wahlkreis in Holle wurde er als Abgeordneter in die Frankfurter Nationalversammlung gewählt. Dort war er Mitglied der Fraktion Westendhall. Zusätzlich arbeitete er im Ausschuß für den Entwurf der Reichsverfassung und dem Großdeutschen Verfassungsausschuß. Zwei Jahre später ging Ahrens als Professor der philosophischen Rechts- und Staatswissenschaft an die Karl-Franzens-Universität Graz. 1859 übernahm er eine Professur für praktische Philosophie und Politik an der Universität Leipzig. Als Vertreter der Leipziger Universität war er 1863/64 Abgeordneter der I. Kammer des Sächsischen Landtags.[5] Um 1873 legte Ahrens alle seine Ämter nieder und zog sich ins Privatleben zurück. Er ließ sich wieder in Salzgitter nieder und starb dort im Alter von 66 Jahren. Auszeichnungen Ritter des Königlich Sächsischer Verdienstordens Ritter des Kaiserlich Russischen Sankt-Stanislaus-Ordens 2. Klasse[6] Werke (Auswahl) Cours de droit naturel. Paris 1839. Organische Staatslehre auf philosophisch-anthropologischer Grundlage. Wien 1850 (sein unvollendetes Hauptwerk). Fichte’s politische Lehre in ihrer wissenschaftlichen, culturgeschichtlichen und allgemeinen nationalen Bedeutung. Festrede zur Fichtefeier an der Universität Leipzig. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Das Naturrecht oder die Rechtsphilosophie nach dem gegenwärtigen Zustand dieser Wissenschaft in Deutschland. 2 Bände. 6. Aufl. Wien 1870–1871. Juristische Encyklopädie. Wien 1855–1857 (eine organische Darstellung der Rechts- und Staatswissenschaft). De confoederatione Germanicae. Göttingen 1830 (Habilitationsschrift). u vezi ovog dela nema informacija na wikipediji ali po svim parametrima samtram da je ovo I izdanje štampano u Beču izuzetno redak primerak ako ne i jedini dobra kondicija knjige korica originalna sa tragovima krzanja po obodu pismo gotika 613 str. preuzimanje isključivo lično zbog značaja i vrednosti knjige u vezi bilo kakvih nedoumica, odgovaram na poruke

Komplet prvih 9 svezaka Glasnika Društva srpske slovesnosti Knjige imaju sve priloge U Beogradu, 1847.-1857. godine

Roman o Londonu Miloš Crnjanski Potpis pisca na prvoj strani Jedinstvena ponuda za kolekcionare

ЗАКОНОПРАВИЛО СВЕТОГА САВЕ Приредили и превели: МИОДРАГ М. ПЕТРОВИЋ ЉУБИЦА ШТАВЉАНИН-ЂОРЂЕВИЋ ИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ БЕОГРАД 2005 а) СВЕТИ САВА (око 1174-1235) - `КРМЧИЈА` ................................................................ Предговор МИОДРАГ М. ПЕТРОВИЋ ЉУБИЦА ШТАВЉАНИН-ЂОРЂЕВИЋ Предговор превео на енглески језик ВЕСЕЛИН КОСТИЋ ................................................................. ДЕЛИМИЧНО УПОР. ТЕКСТ НА СТСЛ. ЋИРИЛИЦИ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ !!! НАПОМЕНЕ И БИБЛИОГРАФСКЕ РЕФЕРЕНЦЕ УЗ ТЕКСТ ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНИЦА 30 ЦМ 744 СТРАНИЦЕ КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 2005. ОДЛИЧНО

МИЛАН С. ПИРОЋАНАЦ МЕЂУНАРОДНИ ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ Штампано у: `СМИЉЕВО` Штампарија ПЕРЕ ТОДОРОВИЋА, легендарног српског новинара и социјалисте !!!!!!!!!!!!! БЕОГРАД 1892. година !!!!!!!!!!!! Пажња !!! ПРВО ИЗДАЊЕ !!!!!!!!!!! ПРВО ИЗДАЊЕ !!!!!!!!!!! ПРВО ИЗДАЊЕ !!!!!!!!!! КЊИГА ШТАМПАНА 1892. ГОДИНЕ КЊИГА СТАРА 128 ГОДИНА НЕВИЂЕН ИСТОРИЈСКИ РАРИТЕТ БИБЛИОФИЛСКИ ПРИМЕРАК ОДЛИЧНО ОЧУВАН ПРИМЕРАК НАКНАДНО КОРИЧЕНО У ПОЛУКОЖИ УЖАСНО РЕТКО Е К С Т Р А !!!!!!!!!!!!! .... Милан Пироћанац је написао 1892. године, дакле пре 128 година, библију српске политичке мисли и српских интереса и пророчки наговестио како ће Европа изгледати у далекој будућности и опасност да се Србија нађе `ван историје` ако не промени своја накарадна становишта према свету и бедна и јалова `странчарења`! Али српски национ, српски политичари и српска елита те пророчке речи нису знали да читају и схвате како се свет брзо мења. Славе као великог политичара, `муцавог` и шатро загонетног, Николу Пашића, који је за 22 године владавине био мандатор 22 пута. Корупција до неба! Вазда верни слуга династије, а не народних интереса, завио је Србију у црно, и са Карађорђевићима и кобном руском картом трасирао пут Србије у пропаст! Насилна смена Обреновића, означила је окретање Србије од Запада ка Истоку, стогодишње пропадање и тумарање са катастрофалним људским губицима у оба светска рата! Вође и само вође су српски светионици, како тада, тако и данас и изгледа да томе помоћи и лека нема! Фактор ВРЕМЕ, најбитнија чињеница у људском животу и у животу сваке државе, за Србе и Србију не важи. Поарчили су га (ако не знате шта значи реч `арчити`, потражите у речнику страних речи) и немилосрво трошили и потрошили за будуће српске генерације. Србија одавно `лебди` у празном простору лажних митова, неспособности, јавашлука и простоте !!! Зато треба прочитати ово драгоцено `делце` и видети како је један паметан и уман Србин, МИЛАН ПИРОЋАНАЦ, на кога се нико не позива и не цитира, а знао је нас Србе `у душу` и ко смо и шта смо, јер је био наше горе лист, српски Арчибалд Рајс, пре 128 година, пророчки наговестио тешку и поразну судбину Србије! Има ли лека овој `болести`? Има, само што би требало Србију вратити 200 година УНАЗАД и уГрадити јој ДРУГИ програм (softver) - односно ДРУГИ И ДРУГАЧИЈИ ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ и све друге системе уз то, контра од овог данашњег, јучерашњег, прекјучерашњег и тако ићи уназад све до ослобођења од Турака, све СРУШИТИ па онда испочетка, то значи `понављати` историју, ако се може! Платити и ћуприју и друмарину! Србију другачије набаждарити па ДРУГИМ путем у садашњу будућност! Јер у САДАШЊЕМ ПОЛИТИЧКОМ систему нема се шта ни поправљати ни поправити, јалов је то посао и бесциљан !!! (МИХАЈЛО ГРУШИЋ) ........................................................... Ћирилица 55 страница Коричено у полукожи (накнадно) Одлично !!! Екстра !!!!!!!! НЕКОРИШЋЕНО !!!!!!

SKZ KOLO 1 - 300 KOMPLET KNJIGA OD 1892 - 1941 SVE SU KNJIGE CELE I U VRLO DOBROM STANJU ZA TAKAV KOMPLET PONEGDE IMA PODVLAČENJA POSVETA PEČATA I SITNIH NEDOSTATAKA ALI SIGURNO NATPROSEČNA OČUVANOST MNOGE KNJIGE SU ZAMENJENE OČUVANIJIM VIŠE PUTA 03. 04.2019.

ВИЗАНТИЈА И СРБИ 1-2 Проф. др СТАНОЈЕ СТАНОЈЕВИЋ МАТИЦА СРПСКА Нови Сад 1903 / 19О6 КЊИГЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ Број 7 и 9 Број 14 и 15 Књига 1 БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО ДО 7. ВЕКА Књига 2 КОЛОНИЗАЦИЈА СЛОВЕНА НА БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ ........................................................... На оригиналним брош-корицама прве књиге печат некадашњег власника књиге: МИЛУТИН ГРИГОРИЈЕВИЋ српски православни парох Б А Ј А На другом листу исте књиге оригинални потпис горе наведеног пароха писан црним мастилом, датирано 19. јануара 19О4. Прва књига штампана 19О3. Друга књига штампана 19О6. Пажња !!! Књиге су са оригиналним брош-корицама, али су накнадно коричене у полу кожу, цена коричења пре 3О година била је у данашњој противвредности 5О евра! Књиге су се волеле, имало се, могло се! Књиге су до сада биле у орману моје личне библиотеке а сада нека иду у свет! (МИХАЈЛО ГРУШИЋ) Ћирилица 24О + 252 странице Књиге су, за своје године, у изврсном стању и изузетно ретке!!! Библиофилски примерци ********************

Stanje: dobro Dimenzije: 15 X 22 cm Izdavač: Srpsko učeno društvo Godina: 1868.-1883. Pismo: ćirilica Povez: tvrdi, sve knjige naknadno jednobrazno ukoričene u polukožu (knjigovezac Ž. M. Paštrmac)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1838. god Jovan Sterija Popovic Pokondirena tikva je komedija Jovana Sterije Popovića iz 1838. godine. U ovom delu Jovan Sterija Popović je ismejao glavnu junakinju, Femu, koja, ludujući za „noblesom“, nastoji da pobegne iz svog zanatlijskog (opančarskog) sveta i da se probije u više društvene krugove. Povodom 150-godišnjice rođenja i 100-godišnjice smrti Jovana Sterije Popovića, Mihovil Logar i Hugo Klajn su 1956. godine napisali istoimenu komičnu operu. `Pokondirenu tikvu` Popović je napisao 1830. godine, odmah posle „Laže i paralaže“, a objavljena je tek 1838, i to posle prerade. Jovan Sterija Popović (13. januar 1806, Vršac - 10. mart 1856, Vršac) je bio srpski književnik. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih Srpskih komediografa. Životopis Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen u Vršcu 1806, u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, isključen iz plahih dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom kao kod svih potonjih stvaralaca. Sterija ima prilike da posmatra šaroliku galeriju graždana Vršca. Ima velike mogućnosti da uz svoju majku Julijanu rođenu Nešković, ćerku značajnog slikara Nikole Neškovića i veoma kulturnog čoveka, zapazi mnoge pojave tog društva. NJegova majka koju je ceo Vršac znao pod imenom Jula Molerova (jer je bila i ćerka, a u prvom braku i supruga slikara), imala je naročiti položaj u Vršcu, srpskom Vršcu koji je ona pamtila još od vremena kad, je on bio odvojena opština sa zvaničnim nazivom Racki Vršac (Raizisch Werschetz). Bila je to komunikativna žena ugledna i poštovana. Kuća joj se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. U roditeljskoj kući, uz majku Sterija je „svršio“ prevashodnu školu posmatranja toliko važnu za potonjeg komediorafa. Julijana naprasno umire baš u trenutku kad sin mora da izdrži veliku borbu c ocem oko daljeg školovanja. Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića. Sterija odjednom upada u čaršiju ustaljenih poslovnih veza, ulazi kao domazet u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov. Godine učenja: Sremski Karlovci, Temišvar, i Pešta, gde ima prilike da u jednom odličnom (nemačkom.) pozorištu vidi i klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom graždanstvu. Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u detinjstvu čita i pri mesečini kada mu strogi otac uskraćuje sveću. Dodajte tome da u Pešti ima i dve ličnosti rodom iz Vršca sa kojima je svakako u prisnim odnosima: Đorđa Stankovića, jednog od osnivača Matice srpske, i Julijanu Vijatović-Radivojević, ćerku vršačkog senatora, školovanu u Beču koja se osirotela udala za pomodnog krojača Radivojevića a i sama bila spisateljka. Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Sa Liceja je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“. Od 1848. živi u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. NJegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu“ , „Milan Toplica“ i „Zoraida“. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana“) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. NJegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost“ ili „Svetislav i Mileva“, „Miloš Obilić“ i „Nahod Simeon“. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog“, „Vladislav“, „Skenderbeg“, Laxan (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci“, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek c uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža“, zatim „Tvrdica“, „Pokondirena tikva“ (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena“, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba“, „Kir Janja“, „Rodoljupci“ i „Beograd nekad i sad“. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog“. A komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti stvoreno pre njega, i do danas (1938 g.) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. NJegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale“). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje“. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje“ štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje“. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada

Павле Соларић - Ново гражданско землеописаніе, перво На Езику Сербскомъ, у две части, Съ Землеписникомъ одъ XXXVII Листова. Часть 1-2, у Венеціи : у Пане Өеодосїева, 1804 godine Tvrd povez. Knjiga je u dobrom stanju. Ima manje oštećenje korica na donjem delu rikne. Listovi su blago zatalasani, kao i korice. Na predlistu i naslovnom listu ima potpise. Knjiga je kompletna i nigde nije cepana. Ćošak jednog lista je savijen ka unutra jer je usled štamparske greške duži od ostalih. Na koricama kao i na naslovnom listu drugog dela nalepljene nalepnice biblioteke Petra Stojadinovića generalnog direktora novosadske štamparije Zastava d. d. 474 + 246 strana Pavle Solarić - Novo graždansko zemljeopisanie u dve časti, Kod Pane Teodosijeva, Venecija 1804 godine

Др ЈОВАН РАДОНИЋ СЛИКЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ И КЊИЖЕВНОСТИ ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ БЕОГРАД 1938 Пажња !!! ПЕЧАТ АДВОКАТА ТРИШЕ КАЦЛЕРОВИЋА !!!!!!!! КЊИГА ЈЕ ПРИПАДАЛА ЗНАМЕНИТОМ ТРИШИ КАЦЛЕРОВИЋУ !!!!!! Ко је био легендарни ТРИША КАЦЛЕРОВИЋ !!!!!!!!! ТРИША КАЦЛЕРОВИЋ (Бока, 1879 - Београд, 1968) Новинар, адвокат и левичарски посланик, један од оснивача СРПСКЕ СОЦИЈАЛДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ, а касније ОСНИВАЧ И ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ !!! ЛЕГЕНДАРНИ ЛИК СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ЛЕВИЦЕ ЈУГОСЛАЦИЈЕ ******* (Михајло Грушић) ..................................................... КЊИГА ЧВРСТЕ И КОМПАКТНЕ СТРУКТУРЕ СЛАБО КОРИШЋЕНА, ПОНЕГДЕ ШТИКЛИРАНО ГРАФИТНОМ ОЛОВКОМ !!! ПЕЧАТ АДВОКАТА ТРИШЕ КАЦЛЕРОВИЧА + ПЕЧАТ АДВОКАТА МИХАЈЛА ГРУШИЋА .................................................................. ЋИРИЛИЦА НАКНАДНО КОРИЧЕНО У ПОЛУКОЖИ ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ 533 СТРАНИЦЕ КОЛЕКЦИОНАРСКИ ПРИМЕРАК, 1938 и БИБЛИОФИЛСКИ ПРИМЕРАК, 1938 Р Е Т К О ******** ЕКСТРА *************

Extra retko! Očuvano kao na slikama 1847. Georgije - Đorđe Maletić (Jasenovo, 13. mart 1816 — Beograd, 13. januar 1888) bio je književnik, estetičar, prevodilac, političar, pozorišni pedagog i teoretičar.[1] Đorđe Maletić Đorđe Maletić 1881 Th. Mayerhofer.png Đorđe Maletić Пуно име Georgije Maletiċ Рођење 13. март 1816. Jasenovo, Смрт 13. јануар 1888. (71 год.). Beograd, Rođen je u Jasenovu kod Bele Crkve u Vojvodini 1816. godine. Prešao je 1838. godine u Kneževinu Srbiju.[2] Uz profesorsku katedru radio je i kao urednik beogradskih časopisa `Podunavka` i `Rodoljub`. Od 1844. godine se intenzivnije bavi pisanjem pozorišnih komada. Vredni pažnje su drame: Apoteoza velikom Karađorđu(1850), Preodnica srbske slobode ili srbski ajduci(1863), i Smrt cara Mijaila. Bio je drugi upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu 1871. godine. Postao je 27. decembra 1847. godine redovan član Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Poznat je po spevu Tri pobratima. Pisao je stručne knjige poput: Ritorika (1855, 1856) i Teorija poezije (1864). Danas u Jasenovu osmogodišnja osnovna škola nosi njegovo ime.[3]

Prva bugarska gramatika Autor - Neofit Rilski Štampana u Kragujevcu, 1835. godine Stanje kao na slikama

Езопове и прочих разних баснотворцев басне ОБРАДОВИЋ Доситеј -`Езопове и прочихЪ разнихЪ баснотворцевЪ сЪ различни езика на славеносербски езикЪ преведене, садЪ први редЪ сЪ наравоучителними полезними изяснěніами и наставлěніами издате и сербскои юности посвећене Басне. - У Лайпсику : у Типографїи г. Іоанна Готлоба Еммануила Брайткопфа, 1788. - 451 стр`. Место: Лајпциг Држава: Немачка Година: 1788 Издавач: Јохан Готлоб Емануел Брајткопф -------------------------------------------- Ezopove Basne Dositej Obradović Knjige veoma očuvana. Preporuka je lično preuzimanje,moze slanje poštom ali ne i van granica Srbije vret

Kao na slikama Extra retko u ponudi Knjiga ``Dečanski prvenac``, jeromonaha Gedeona Jurišića iz 1852. godine, daje detaljan opis arhitekture dečanske crkve i manastirskog kompleksa. Takođe, kljiga je dragocen izvor za saznavanje istorijskih uslova u kojima su živeli i manastir i monasi, kao i vernici. Prvi deo knjige posvećen je opisu Dečana, a drugi opisu Pećke Patrijaršije. Posebnu vrednost i lepotu knjizi daje jezik koji danas zvuči arhaično i na momente simpatično, čak i kad se u knjizi opisuju nemili događaji. Gedeon Jurišić (1809 – 1972) bio je iguman manastira Savinac. Biografija Uredi Rođen je u Irigu u Sremu. Bio je izbeglica iz Austrougarske.[1] U Kragujevac je prešao 1829. i postao dvorski đakon, dok je 1844. godine otišao u Dečane. Od 1857. bio je iguman u manastirima Bešenovo, u Dalmaciji i Boki Kotorskoj. Kasnije, od 1870. bio je iguman u manastiru Rakovica.[2] Sa svega 21 godinom postavljen je za igumana manastira Savinac. Gedeon Jurišić prvi je uveo manastirske knjige rođenih, krštenih i venčanih (u periodu od 1830. do 1839) i vodio je letopis manastira Savinac. Zna se da je on u tom kraju opismenio veći broj ljudi. Na primer, kod njega je učio budući sveštenik i paroh pranjanski – Ignjat Damjanović iz Teočina. Objavio je knjigu „Dečanski prvenac” 1852. godine u Novom Sadu.[3] Sahranjen je u manastiru Rakovica.[2] Istorija srpskog naroda stara srpska arhitektuta graditeljstvo deroko manastiri manastir dečani ..

UGOVORI I KONVENCIJE OBNARODOVANI U 1937. GODINI Izdavač: MINISTARSTVO INOSTRANIH POSLOVA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE Godina izdanja: 1937. Povez: tvrd Broj strana: 666 Pismo: ćirilica Stanje: vrlo dobro

VIKTOR NOVAK MAGNUM CRIMEN ZAGREB Godina izdanja: MCMXLXVIII (1948) POLA VIJEKA KLERIKALIZMA U HRVATSKOJ !!! Pažnja ? PRVO IZDANJE !!! KORIČENO u KOŽI !!! ODLIČNO !!! Latinica Koričeno u koži Obeleživač stranica 1119 strana NEKORIŠĆENO !!! NESTVARNO !!! IZ PRIVATNE BIBLIOTEKE KORIČENO U KOŽI KOD ČUVENOG KNJIGOVESCA `PAŠTRMAC` Za BIBLIOFILE ********* Za KOLEKCIONARE ********** EKSTRA ******* DB33

odlično očuvano dve knjige ukoričene zajedno s tim da fali naslovna strana i jedna stranica sa prenumerantima na kraju kao i pogreške u Pavle (Platon) Atanacković Ogledalo čovečnosti (Uslikan je i početak i kraj možete videti na slikama) digitalni oblik možete proveriti ovde i uporediti http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=2587&m=2#page/294/mode/2up Magaraševićeva knjiga je kompletna kao na slikama ekstremno retko štampano u Beču 1823. Georgije Magarašević (10/22. septembar 1793, Srem, tada Habzburška monarhija — 6/18. januar 1830, Novi Sad) je bio srpski kulturni radnik, istoričar, književnik, književni kritičar, profesor Gimnazije u Novom Sadu, pokretač i prvi urednik časopisa Serbska letopis koji je kasnije nazvan Letopis serbski i koji je vremenom postao časopis sa najdužim kontinuitetom izlaženja u srpskoj kulturi. Pohađao je Karlovačku gimnaziju koju je završio 1811. godine, a zatim je manje od godinu dana studirao filozofiju u Pešti. Za profesora Karlovačke gimnazije postavljen je 1813. godine. Posle skandala izazvanog jednom Magaraševićevom ljubavnom aferom, a zauzimanjem epikopa bačkog Gedeona Petrovića, nastavio je nastavnički rad u Novosadskoj gimnaziji. Na tom mestu ostao je sve do svoje smrti 1830. godine. Magarašević je bio čovek velike radne energije i spisateljskog dara, a najveći deo svog nevelikog opusa posvetio je istorijskim temama, mada njegov rad ima više populizatorski nego istoriografski značaj. Na osnovu relevantnih istoriografskih dela napisao je Istoriju najnoviji priključenija (1823) gde je dao prikaz najznačajnijih evropskih političkih događaja od 1809. do 1821. godine. Godine 1822. izdao je, ne navodeći izvornik, jedno Napoleonovo memoarsko delo. Popularno pisana Kratka vsemirna istorija (1831) izdata je tek nakon Magaraševićeve smrti. Bavio se i izdavanjem istorijskih izvora ali u toj delatnosti nije ostavio znatnijeg traga. Obrazovan u klasičarskoj školi Magarašević se u književnom pogledu nije zadržao na klasicizmu već je širio krug svojih saznanja pa je bio upoznat sa književnošću nemačkog i ruskog predromantizma pod čijim uticajima je stvarao. U oštroj književnoj polemici između Vuka Karadžića i Milovana Vidakovića Magarašević se nije direktno uključio već je prevodima iz književnoteorijskih dela hteo da ukaže na pozitivan značaj književne kritike u razvoju književnosti i na visoke kriterijume književnog stvaranja koje su po njegovom mišljenju trebali da prihvate i srpski književnici. Iako Magaraševićev opus nije obiman on je pokretanjem časopisa Srbska letopis (1825) ostavio veliki trag u razvoju srpske kulture. Časopis je pokrenuo sa namerom da prati dešavanja u slovenskoj i srpskoj književnosti. Kako bi se pomoglo izdavanje Letopisa osnovana je Matica srpska početkom 1826. godine. Iako je ovo sužilo Magaraševićeve uredničke kompetencije njegov urednički program je sve do kraja njegovog života i uredništva u velikoj meri obeležio Letopis. Pod uticajem sentimentalističke putopisne književnosti Magarašević je napisao Pisma Filoserba objavljena u Letopisu 1828. i 1829. godine što se smatra za njegovo najznačajnije originalno delo. Platon Atanacković (Sombor, 10. jul 1788. — Novi Sad, 21. april 1867.) je bio episkop budimski (1839 — 1851) i bački (1851 — 1867), pisac, politički radnik i veliki dobrotvor srpske prosvjete. Platon Atanacković Datum rođenja 10. jul 1788. Mesto rođenja Sombor Habzburška monarhija Datum smrti 21. april 1867. (78 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Biografija Njegovo svetovno ime bilo je Pavle.[1] Otac Petar bio je somborski trgovac i građanin, a deda Atanacko se doselio iz Makedonije i na putu u Silbašu naprasno umro, gde je u porti pravoslvne crkve i sahranjen. Majka Marija rođena Stajić potiče takođe sa juga; njen deda se doselio iz Kožana, i zvali su ga zbog toga `starac Koža`. Koža je poklonio zvono Sv. Đurđevskoj crkvi u Somboru, koje se po njemu prozvalo `Kožno zvino`. Pavle je imao još tri brata i dve sestre.[2] Osnovnu školu je Pavle pohađao u rodnom mestu u Somboru. Jedan od prvih učitelja bio mu je Vasilije Milanović, koji je docnije postao paroh somborski. Gimnaziju i bogosloviju završio je u Karlovcima, zatim je položio učiteljski ispit, oženio se, i postao đakon i učitelj u Somboru 1809. godine. Njegova supruga bila je Katarina rođena Sotinčev, sa kojom je imao sina jedinca Vasilija (umro 1854). Uskoro se istakao kao dobar pedagog i postao prvi profesor prve srpske preparandije u Sentandreji kod Budima (od 1812. do 1815) Na tom položaju ostao je punih sedamnaest godina i kada je preparandija premještena u Sombor(1815—1829). Uz to je bio i paroh Sv. Đurđevske crkve u Somboru od 1810. godine. Objavio je 1823. godine knjigu prevedenih pripovetki sa nemačkog i francuskog jezika, pod naslovom `Ogledalo čovečnosti` Kada je 1824. godine ostao udovac, naumio je da se zakaluđeri. Predstavnici crkve zamjerali su mu, što je ranije pisao protiv monaštva i morao je duže vremena da provede kao isposnik u manastiru Krušedolu, gdje se i zakaluđerio 1829. godine i dobio novo ime Platon. Poslije toga ubrzo je postao iguman i arhimandrit, prvo u Šišatovcu, a kasnije u Bezdinu. Episkopsko zvanje Uredi Godine 1839. postavljen je za budimskog episkopa. Za vrijeme srpskog ustanka protiv Mađara 1848. godine došao je u vrlo nezgodan položaj. Ranije već ponuđeno mu mjesto načelnika za pravoslavnu crkvu u ugarskom Ministarstvu Prosvjete uspio je da odbije na zgodan način, ali je biva primoran da se primi uprave nad cijelom srpskom crkvom pod ugarskom vlašću, kada je patrijarh Rajačić, kao duhovni vođa pobunjenih Srba, proglašen izdajnikom. Ta okolnost, uz premještaj Atanackovića u bačku eparhiju silom državne vlasti, bila je povod kasnijeg dugotrajnog sukoba s patrijarhom, iako se Atanacković međutim pridružio srpskoj vojsci kod Sombora i s njom prešao u Srem. Taj spor podastakao je Atanackovića da napiše svoju apologiju i štampa je u Beču 1850, pod naslovom Analitika. Austrijski car ga aprila 1854. godine odlikuje za zasluge `komardernim krstom Leopold ordena`.[3] Atanackovića je postavio za bačkog episkopa austrijski car 1848. godine a on je primio eparhijsku upravu tek 1851. godine. Veliko rodoljublje Atanackovića ogleda se u njegovim darovima srpskim prosvjetnim ustanovama. On je dao (kuću vrednu) 40.000 forinti u Fond za osnivanje srpske pravne akademije u Novom Sadu. Dok se ista ne otvori, prihodi tog fonda su pripadali novosadskoj gimnaziji. Kupio je štampariju Dr. Medakovića i poklonio je srpskoj novosadskoj gimnaziji, (tzv. `Platonova štamparija`). Osnovao je u Somboru `blagodejanije`[1] (đački internat), nazvan Platoneum za stanovanje i ishranu - izdržavanje siromašnih učenika preparandije, pomagao je narodno pozorište i druge ustanove. A na aljmaškom groblju kod Novog Sada podigao je sebi crkvicu - kapelu (u kojoj se redovno služba odvijala nedeljom i praznikom) za grobnicu, i pored nje je ustanovio školu za decu iz okoline (periferije grada) sa stanom za učitelje, i osigurao im izdržavanje. Godine 1841. je svoju ličnu biblioteku od 787 knjiga poklonio Biblioteci Matice srpske,.[traži se izvor][4] Zaveštao je zdanja za Srpsku akademiju u kojima se sada nalazi Ogranak SANU u Novom Sadu.[5] Umro je posle dugog bolovanja vladika bački Platon na Cveti 9. aprila 1867. godine u Novom Sadu. Sahranjen je uz velike počasti u kapeli Sv. Apostola Petra i Pavla[6], koju je sam podigao (kao zadužbinu) na Almaškom groblju u Novom Sadu.[7] Naučni i književni rad Uredi Naslovna strana Ogledala čovečnosti (1823) Pavla (Platona) Atanackovića Politički rad Atanackovića vidi se naročito iz njegove knjige Dijetalne besjede (1845), u kojoj su štampani njegovi govori, koje je u interesu srpskoga naroda držao na madžarskim zemaljskim saborima od 1837. do 1844. godine. Atanacković je znatne zasluge stekao i za Maticu srpsku, čiji je predsjednik bio od njena prenosa u Novi Sad[8] pa do svoje smrti. Kao književni radnik bio je već od 1845. godine počasni član ruskog Obščestva istorji i drevnostej pri univerzitetu u Moskvi, češkog muzeja u Pragu i Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Atanacković je poput više drugih pravoslavnih arhijereja (Stratimirovića) bio slobodni zidar.[9] Od književnih radova Atanackovića, kojih ima preko 40, najvažniji je Prinos rodoljubivih mislej na žertvenik narodnoga napretka, koji je je dvaput izdan (1856. i 1864), zatim Dijetalne besjede i Povijest rezidencije episkopata budimskago, a od časti i ovoga samog (1846); Pedagogika i metodika (1815) i dr. Uz to je Atanacković štampao nekoliko nadgrobnih i drugih prigodnih besjeda i poslanica. Godine 1857. izašla su čak tri njegova naslova.[10] Osobito mnogo je radio na školskoj književnosti i izdao je čitav niz udžbenika, iz nauke o vjeri, o jeziku srpskom i njemačkom, matematici, pedagogiji i katihetici. Osim toga, preveo i štampao veliki broj knjiga Sv. Pisma staroga i novoga zavjeta, kao i neke knjige stranih pisaca. Smatra se da je on bio prvi prevodilac pojedinih knjiga Starog zaveta na srpski jezik.[11] Tako je već pred kraj svoga života, kao sedamdesetsedmogodišnji starac preveo njemačko djelo J. F. Hilera Neotstupni vođa kroz vrleti i klance života, a za mladosti svoje 1823. i djelce L. Miterpachera Unterricht über Maulbaum – u. Seidenraupenzucht, što mu je iste godine donijelo i zvanje »svilodjelija profesora« u srpskom somborskom Pedagogijumu. U borbi oko pravopisa bio je na strani konzervativaca, te je i na godinu dana pred smrt štampao svoj Povtorni napjev nad azbukom, složen starcem Mirkom (1866). Georgije (Đorđe) Magarašević (Adaševci, 10. septembar 1793 — Novi Sad, 6. januar 1830) je bio profesor, književnik, osnivač Serbskog Letopisa u Budimu. Georgije Magarašević Georgije Magarašević 1.jpg Georgije Magarašević Datum rođenja 10. septembar 1793. Mesto rođenja Adaševci Habzburška monarhija Datum smrti 6. januar 1830. (36 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Potpis Georgije Magarašević signature.jpg Biografija Uredi Osnovnu školu je završio u Adaševcima, gimnaziju u Sremskim Karlovcima a filozofiju u Pešti. Nakon tog je učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima i tu je 1813. godine postao privremeni profesor na gimnaziji a 1817. godine je prešao u Novi Sad. U novosadskoj gimnaziji je predavao do smrti, predmet „krasnorečje”. Magarašević je bio književnik koji se nije bavio beletristikom i imao je smisao da zabeleži sve što je imalo značaja za istoriju Srba i ima karakter kulturno-istorijskog dokumenta. Preveo je i kompletirao knjige: „Nove istorijočeske pamjatodostojnosti života Napoleona Bonaparte“ (1822), „Istorija najvažnii politični Evropejski priključenija otvijenskoga mira“ (1823). 1831. godine, posle njegove smrti, izdala je Matica srpska njegovu „Kratku vsemirnu istoriju“ i dr. No njegova je najveće zasluga što je 1825. godine u Budimu pokrenuo Serbsku Letopis. Već krajem 1825. godine su nastale teškoće sa štampanjem, a da bi se Letopis održao osnovana je Matica srpska 4. februara 1826. Tako je Magarašević svojim Letopisom izazvao osnivanje Matice srpske. Magarašević je bio retko živa duha i humani čovek, čak i po pogledu na jezik i tako je branio i preporučivao narodni jezik, kao uslov za ulazak Srba u zajednicu prosvećenih naroda. Bio je oženjen Katarinom, sa kojom nije imao dece. Umro je o Bogojavljenju 1830. godine u Novom Sadu.[1] tags: istorija srpske knjizevnosti stare srpske knjige stara srpska knjiga devetnaesti vek xix veka 19. knjige štampane u beču antikvarne knjige ...

Nvclevs Catecheticvs : Continens Brevi Compendio Totam Doctrinam Fidei Ac Morvm E Diversis Avthoribvs Ervtvs (Nucleus Catecheticus: Continens Brevi Compendio Totam Doctrinam Fidei Ac Morum E Diversis Authoribus Erutus), Sacrae Scripturae locis, SS. Patrum Authoritatibus, nec non selectionibus Historiis illustratus Autor: Mercator, Bernardinus Mesto štampe: Coloniae Agrippinae (Keln) Godina izdanja: 1663. Izdavač: (Johann) Wilhelm Friesse Jezik: latinski Broj stranica: 327 numerisanih Predgovor: Georgio ab Eyschen (Georges Eyschen, Georg von Eyschen) PRVO IZDANJE FIRST EDITION Prvo i veoma retko izdanje koje smo zasad našli samo u Bayerische Staatsbibliothek u Minhenu. Format 32mo (90 x 140 mm), kartonske korice (originalne), stanje izuzetno. Na prednjoj korici i prva tri lista nekoliko rupica širine do 2 mm (ne narušavaju tekst). Na unutrašnjoj strani prednje korice otrt natpis mastilom. Na poslednja dva lista (neštampana) nalazi se zapis rukom, na latinskom. Knjiga ima sve stranice i sve su u originalnom povezu, osim naslovne stranice, koja je potkraćena i heftalicom pričvršćena, tako da na njoj nedostaje donji deo naslova i godina izdanja. Godina izdanja (1663) rukom je dopisana u gornjem, sačuvanom delu tog lista, a poređenjem sloga i oštećenja kod štamparskih odlivaka (pogledati u digitalnoj biblioteci Bayerische Staatsbibliothek) utvrđuje se da je nesporno reč o prvom izdanju. Obrez je takođe u izuzetnom stanju, požutelost stranica vrlo niska s obzirom na starost. Moderno izdanje iz 1999. koštalo je oko 50 evra.

Lepo očuvano za svoju starost DILLA SVETIH MUCSENIKAH ... Po Ivanu Marevichu 1800 Osijek RUINART, TEODERIK (1800) Dilla/ svetih/ mucsenikah/ nehimbena i izabrana/ s trudom i pomnjom/ O. P. Teoderika Ruinarta/ reda s. Benedikta Misnika/ sakuppita, razabrana i na svitlost dana/ a po/ Ivanu Marevichu/ stolne/ Pecsuiske cerkve kanoni-/ ku, svete bogoslovice naucsitelju, xup-/ niku nimetskomu i okolisha istoga/ imena vice-arkidiakonu/ za korist duhovnu svega illiricskoga naroda iz/ latinskoga jezika na illiricski prineshena i u tri dila/ razdilita. Dio pervi. S Dopushtenjem stareshinah/ U Osiku/ slovih Ivana Martina Divalt, priv./ knjigotisca 1800. Dio Pervi. 44 nepag. + 303 str. Dio trechi. 10 nepag. + 364 str. + 3 l. (M S O) Format 18 cm Dilla svetih mucsenikah nehimbena i izabrana / s-trudom i pomnjom o. p. Teodorika Ruinarta reda s. Benedika misnika skuppita, razabrana i na svitlost dana ; a po Ivanu Marevichu ... za korist duhovnu svega illiricskoga naroda iz latinskoga jezika na illiricski prineshena i u tri dila razdilita Ruinart Thierry Marević Ivan [prevoditelj] Izdanje s dopushtenjem stareshinah Nakladnik U Osiku : Slovih Ivana Martina Divalt, privil. knjigotiisca, 1800 Dom Thierry Ruinart (also Theodore, Theodoricus) (1657–1709) was a French Benedictine monk and scholar. He was a Maurist, and a disciple of Jean Mabillon. Of his many works, the one now cited is his Acta sincera, a martyrology, written in Latin (French translation 1732 by Drouet de Maupertuy). His work is one of the main sources of Alphonsus Liguori`s `Victories of the Martyrs`. He was also interested in oenology. In 1729 his nephew Nicolas Ruinart founded the champagne house of Ruinart, which operates to this day (2007). Works Acta primorum martyrum sincera et selecta (1689), often cited in the 1859 edition Tags: Dela svetih mučenika Antikvarne knjige Stare religijske katoličke knjige 19. vek Izdanja iz XIX Antikvarna knjiga na prodaju Hrvatski jezik 18. i prve polovine 19. veka katolicka crkva istorija katolicke crkve

MISAL PO ZAKONU RIMSKOGA DVORA 1483 LIBER Z a g r e b 1 9 7 1 `LIBER CROATICUS` Ova je knjiga SPOMENIK drevnom staroSlovenskom jeziku i glagoljskom pismu PRETISAK je izRađen u /2 0 5 0/ nuMerisanih priMeraka, uVezanih u PERGAMENT !!! BROJ OVOG PRIMERKA je .....1 6 7 1......... MISAL je naj/Važnija bogo/Službena knjiga za/Padne Crkve, jer su u njoj sintetizovani vekovi sa svojim kulturnim dometima, potrebama i običajima. MISAL PO ZAKONU RIMSKOGA DVORA 1483, /p r v a/ je hrvatska /i n k u n a b u l a/ koja se iz/Daje re/Printom. Misal je naj/Starija hrvatska knjiga, prva štampana knjiga u Južnih Slovena. Obu/Hvata 219 listova kvart formata, štampano dvoStupačno s 36 redaka, lepim slovima uglate glagoljice. Štampan je dvo/Bojan, crveno-crni. /L e p o t o m/ slova nije ga nadMašila ni jedna druga glagoljska štampa, sve do 19. veka. ....................................................... S a d r ž a j 1. Sadržaj Misala (priredio Josip Tandarić) 2. Napomene uz transLiterciju odaBranih tekstova Misala (Edo .. Hercigonja) 3. Odabrane perikope Evanđelja iz Prvotiska (Edo Hercigonja) 4. Prva hrvatska tiskana knjiga (Mladen Bošnjak) 5. Sadržaj i kulturnoPovijesna komponenta tekstova Misala (Marija .. Pantelić) 6. Grafički znakovi našeg PrvoTiska (Josip Tandarić) 7. O mjestu tiskanja ovog Misala (Zvonimir Kulundžić) 8. Otvorena pitanja oko naStanka Misala iz 1483. (Anica Nazor) 9. PoGovor uredništva 10. Bibliografija 11. PretPlatnici ove knjige Pretplatnika 6 7 3 po imenu i prezimenu Pretplatnik broj 1 - Njegova svetost papa Pavao VI Pretplatnik broj 18 - BiblioTeka apostolica Vaticana - Vaticano Pretplatnik broj 263 - Univerzitetska biblioteka `Svetozar Marković`, Beograd Pretplatnik broj 490 - Ante Rukavina, Gospić i t d... i t d... do broja 673 - POSEBAN PAPIR: Papirnica Vevče. - PERGAMENT za korice: `Kokra` Zagreb, - Advokatski pečati (2) - Obeleživač stranica - Šiven povez - 426 str + DODATAK XCIX str ................................................ Z a bibliofile, kolekcionare, javne i privatne biblioteke, domoljube ili patriote i ostale zainteresovane ili zainteresirane... božjom proMisli od BeoGrada do ZaGreba, Njujorka, Moskve, Tokija i dalje! U ovom slučaju: cena je samo /r e f e r e n c a/ sama knjiga je /e s e n c i j a!/ Vrednost OVE knjige kontrira vrednosti novca! Vrednost bilo KOM novcu /p a d a!/ svakim danom! Vrednost OVE knjige /r a s t e!/ svakim danom! Zašto? Zato ŠTO svetski upravljači iz senke /š t a m p a j u/ novac kao papir, (primer EU koja je naštampala milijarde evra, kao i SAD, koja je naštampala milijarde dolara!) što koriste novac/valuTu kao razorno sredstvo i batinu za rušenje država, vlada, nacionalnih ekonomija, za vladanje svetom, za uterivanje svojih interesnih ideologija, za pokazivanje MOĆI !... Na valutnim IGRAMA gube se i dobijaju milijarde dolara u sekundi - DIGITALNO DOBA !!! OVA knjiga je jedinstvena u odšampanom broju jedinica (2050) u OVOM izdanju i to je TO !!! IMATE ILI NEMATE !!! (Mihajlo Grušić) .................................................................. NEKORIŠĆENO EKSTRA *******

Preuzimanje isključivo u Srbiji! Najbolje je da bude lično preuzimanje. Wilhelm Victor Krausz DIE TÜRKEI IM WELTKRIEG Bildnisse und Skizzen TURSKA U SVETSKOM RATU (portreti i skice) DEM K.U.K. KRIEGSFÜRSORGEAMT DES K.U.K. KRIEGSMINISTERIUMS IN WIEN GEWIDMET, 1916. Format 40 x 50 cm, 47 slika na 34 table (spisak prikazan na jednoj od slika) + 5 strana teksta (na nemačkom jeziku), u kartonskoj fascikli. Zaštitna fascikla u stanju kao na slikama (zaprljana i sa ponekom flekom), same table su vremenom požutele, poneka malo više u donjem delu, a same slike su odlično očuvane. Generalno očuvano (zumirajte i pogledajte sve fotografije). Austro-Hungarian artist Wilhelm Victor Krausz (1878–1959). Krausz was active in Turkey, an ally of Austria-Hungary and Germany, during the war, and is known for his portraits of Turkish officers and Turkish scenes, including his portrait of Colonel Mustafa Kemal Bey, the future President Kemal Atatürk . 47 zumeist farb. Abb in Vierfarbenätzungen auf 34 Taf. mont. - Krausz (1878- 1959), verbrachte die Kriegsjahre von 1915 bis 1917 als Kriegsmaler auf dem Balkan. Aus einer Rezension des Jahres 1917: "Eine prächtige, umfangreiche Mappe mit einer langen Reihe feiner Porträts, flotter Skizzen und ungemeine stimmungsreiche Impressionen. Der geschätzte Wiener Maler Wilhelm Viktor Krausz hat sie auf seiner Kreuzfahrt durch die Türkei geschaffen". Der Verkaufsertrag wurde zu gleichen Teilen dem Kriegsfürsorgeamt und dem Roten Halbmond in Konstantinopel zugeführt. Batý anlayýþýna dönük resim geleneðinin bizde yaygýnlaþmasýndan sonra zaman zaman Avrupa’dan ressamlar ve heykeltýraþlar Osmanlý yönetimice davet edilmiþtir. Prvi svetski rat, Konstantinopolj, Kemal Ataturk, Enver Paša, Talat Bej, Halil Bej, Džemal Paša, Esad Paša, Ismail Haki Paša, Mustafa Kemal Bej, turski vojnici, Galipolje, Turska, Aja Sofija...

ДРУГА ПЕВАНИЈА 1 свеска прва ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б е о г р а д 1895 КЊИГА 23 Књига из легендарног плавог Кола СКЗ + Печат Ex libris, са ликом Доситеја !!! ......................................................... Ћирилица Тврде корице 272 странице Пажња !!! Књига из 1895. године !!! Књига стара 122 године живота !!! Књига из породичне библиотеке !!! Књига са изузетно успелим печатом Ex libris, старог београдског књиговесца Драгослава М. Петковића, из улице Српских владара (близу Теразија), кога одавно више нема, али је остао његов печат! Књига која је преживела: масакр последњих Обреновића, долазак и нестанак Карађорђевића, Балканске ратове, Први и Други светски рат, Тита, Милошевића, Ђинђића, бомбардовање Србије 1999 .......... и остала жива и у изврсном стању ********** Ово је библиофилски примерак.... Ово је већ и колекционарски примерак !!!! Е к с т р а ******

ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА 2 ЉУБОМИР КОВАЧЕВИЋ ЉУБОМИР ЈОВАНОВИЋ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б е о г р а д 1 8 9 4 СВЕСКА ДРУГА КОЛО III КЊИГА 21 Ово је: Књига из легендарног плавог Кола СКЗ Књига из 1894. године Књига `стара` 124 године Књига, део непосредне историје Србије Књига, рекло би се, некоришћена ......................................................... ДОБРОТВОРИ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ На првом и другом месту: Његово Величанство Краљ Србије Александар I Његова Светлост Књаз Наследник Црне Горе Данило . . . ........................................................ Ћирилица Тврде корице 222 странице НЕКОРИШЋЕНО Е к с т р а ************