ORA Morava 1972 65 stranaStanje : Odlično, nekorišćeno, posveta autora!

GAROS JEVDOKIMOV GLAVOLOMKAMeki povezIzdavač LagunaDobitnik nagrade Nacionalni bestseler 20032/6

► Zavod za izdavanje udžbenika, 1959► broš povez, str. 150► nema podvlačenja, stranice ne ispadaju► očuvanost: 4/5G020► LIČNO PREUZIMANJE: Novi Beograd (Opština, Merkator, Fontana)► Šaljem poštom nakon uplate (preporučena tiskovina)► Šaljem pouzećem Post expresom ili kao poštanski paket CC)► Troškovi slanja idu na teret kupca.► Knjige šaljem u inostranstvo uz prethodni dogovor oko plaćanja i isporuke.► Uvažavam sve opravdane reklamacije

Radovan Beli Marković Lajkovačka prugaTvrdi povezEdicija Vek PolitikeRoman `Lajkovačka pruga` je jedno od najpoznatijih i najčitanijih dela poznatog srpskog prozaiste Radovana Belog Markovića! Svrstano je u sve antologije srpskih romana.Priča o pruzi koja je građena, pa izumrla, o životu, dosadi i učmalosti u provinciji, privlači čitaoce svih uzrasta. U njoj je, posebno, došao do izražaja raskošni, bogati i autentični jezik Markovića9/18

Kako pronaći pravog i izbeći pogrešnog muškarcaSamizdat B92 2014 204 strane Stanje : Odlično!

Partizanska knjiga 1982 133 strane : ilustrovanoStanje : Odlično, nekorišćeno!

POP BRUSH 090 - Četkica filbert - zelena drška Slikarska četka 3 komada u paketu Debljina: br. 2 Boja: zelena drška - Filbert Namena: koristi se za meke i zaobljene konture, utapanje boja u figurativno slikarstvo. Mediji: ulje i akrilik

VATROMET ZA TORTU 1/4 10CM 10cm, vreme trajanja oko 20 sekundi

Knjiga "Ne dirajte moje bube" sačinjena je od stihova za zaljubljene i zanesene, setne i sklone razmišljanju i mudrovanju.

► Matica srpska, SKZ, 1967► Srpska književnost u 100 knjiga, knjiga br. 94► tvrd povez► nema podvlačenja, stranice ne ispadaju► očuvanost: 4-/5Ć012► LIČNO PREUZIMANJE važi samo za Novi Beograd (Opština, Merkator, Fontana, Durmitor)► Šaljem poštom (tiskovina, pouzeće), kurirskim službama.► Pouzećem šaljem isključivo post ekspresom.► Troškovi slanja idu na teret kupca.► Knjige šaljem u inostranstvo uz prethodni dogovor oko plaćanja i isporuke.► Uvažavam sve opravdane reklamacije

Kej Huper S Druge strane ogledalaMeki povezNakon tajanstvenih smrti koje se dešavaju u cirkusu Zemlja čuda, Megi Djurant se priključuje trupi. Postaje privremeni upravnik i pokušava da otkrije šta se zaista dogodilo sa njenim rođakom i bivšim upravnikom cirkusa.Iznenadna pojava naslednika cirkusa Gideona Hjuza dovešće do velikih promena. On nema problem sa mađioničarima i klovnovima sve dok zarađuju novac. Ali kako je Zemlja čuda u finansijskoj krizi, Gideon odlučuje da proda svoje nasledstvo.Iz želje da zaštiti prijatelje iz cirkusa, ali i zbog zaljubljenosti koja ju je začarala, Megi je rešena da osvoji srce gospodina Hjuza. I dok postepeno u tome uspeva, pojavljuje se novi trag u cirkuskom šatoru...12/16

Milutin Uskoković Čedomir IlićTvrdi povezEdicija Vek PolitikeKnjiževno stvaralaštvo Milutina Uskokovića nagovestilo je značajne promene u srpskoj književnosti XX veka, pre svega zato što je uticalo na razvoj moderne srpske proze. Prikazujući sudbine junaka koji su tipični predstavnici epohe u kojoj žive, pisac uspeva da sagleda širi kulturno-istorijski kontekst predratnog Beograda – moderan život, nemire i dileme mladih ljudi – i tako nas uveri u to da je ovo zapravo roman našeg doba.Neukorenjen u vremenu i prostoru, rečju – stvarnosti, glavni junak romana, Čedomir Ilić, razapet je između idealizma i skepticizma. On će neprestano nastojati da u praktičnom životu ostvari sve svoje ideale, jer je uveren da je to jedini način da utoli svoju glad za „potpunim životom“. Naposletku, neostvareni snovi i nedovršena ljubavna priča razrešiće sve njegove dileme i odvešće ga do samog kraja životnog puta.„Tamo gde je Čedomir Ilić (junak) izgubio svoju bitku, roman Čedomir Ilić je izvojevao pobedu i zauzeo značajno mesto u istoriji razvoja modernog srpskog romana.“– Dr Kristina Stevanović9/18

Arthur Crocket Neobjavljena Nostradamusova proročanstvaMeki povezOdlomak:Kroz mene Bog ti govori I istinu navješta.Ako se proročanstvo ostvari, To Božja je volja.4/28

Predrag Jeremić Sačekuša 2 Vladavina metkaIzdavač: Vuk PSBroj strana: 199Pismo: LatinicaPovez: MekFormat: 20 cmGodina izdanja: 2014.OpisOvo je priča o našem životu u poslednjih dvadesetak godina prošloga veka!Mafija i vlast, izmešani u istom grotlu turobne slike Srbije - učinili su nas bespomoćnim i srećnim što smo uopšte živi...Strah od tragičnog vrebao je na svakom koraku sve, pa i one najmoćnije. Za obične smrtnike, važilo je životno pravilo: ništa nisi čuo, ništa nisi video...

Agata Kristi Nesreća nevinihMeki povezDžepni formatIzdavač Narodna knjiga Edicija BestselerНесрећа невиних (Ordeal by Innocence) (издат 1958) је детективски роман који је написала Агата Кристи, који су критичари хвалили као њен најбољи рад, а то је такође и роман за који је изјавила да јој је најдражи заједно са романом Зла кућа. Роман је први пут објављен у Великој Британији од стране издавачке куће "Collins Crime Club" 3. новембра 1958.[1] и у САД-у од стране издавачке куће "Dodd, Mead and Company" следеће године.[2][3] Британско издање се продавало по цени од дванаест шилинга и шест пенија,[1] а америчко по цени од 2,95 долара.[3]Кључни сведок није свестан своје улоге као такве све до две године пошто је човек проглашен кривим за убиство. Када је схватио податке које поседује, он поново отвара бол губитка у породици и поново отвара питање ко је био убица претпрошле године.Овај роман је добио помешане критике у време објављивања пошто рецензенти углавном нису били задовољни психолошким аспектима приче. Радња је имала своју „уобичајену генијалност“, али јој је недостајала „смешност“ и била је „превише налик покушају психолошке фикције“.[4] Саосећања је изазвано за превише ликова, „али расплет је здрав и прича добро испричана“.[5] Други је рекао да има домишљатости и доброг краја, али радњи „недостаје централна жижа“ и изгледа да „озбиљан друштвено-психолошки приступ не одговара“ Кристином писању.[6] Каснија рецензија га је сматрала једним од бољих Кристиних романа 1950-их и приметила да га је ауторка понекад називала својим омиљеним.[7]Радња УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис!Геолог Артур Калгари појављује се у дому Аргајлових "Сунчани врх" две године пошто је Рејчел Аргајл, супруга и мајка петоро усвојене деце, претучена на смрт. Њен син Џеко је суђен и затворен, а преминуо је после 6 месеци затвора. Калгари објашњава да је Џеко невин за убиство јер је његово покриће било истинито. Калгари је човек који је одвезао Џека до града и разговарао са њим када се знало да се убиство догодило. Калгари је збуњен реаговањем породице на његове вести. Било је тешко суочити се с тим што се није појавио у време суђења, али нико није задовољан његовим настојањем да оствари правду. Брат Мики Аргајл одмах схвата да међу њима још увек постоји убица и посећује Калгарија у његовој хотелској соби да му то каже. Како нова полицијска истрага тече, они заузврат сумњају на Џековог оца Леа, брата Микија, сестре Мери, Тину и Хестер, тајницу његовог оца Гвенду и дугогодишња кућну помоћницу Кирстен. Калгари посећује браниоца који му даје више појединости о догађају и неке увиде у породицу и положај у који их вест ставља. Калгари сматра да сада мора да помогне породици у новом стању.Др. Калгари није знао за суђење јер га је ударио камион у року од неколико сати пошто је упознао Џека, а потрес мозга блокирао је његово недавно сећање. Напустио је земљу у дугој поларној експедицији када је полиција тражила возача кола. Џекова слика га је подсетила на повратак у Енглеску. Он се присетио разговора са Џеком. Калгари осећа своју дужност према правди да се јави касно, а полиција прихвата његове разлоге зашто се није појавио раније.Калгари затим посећује месног лекара у пензији др. Мекмастера да га пита за Џека. Мекмастер је био изненађен када је Џеко осуђен за убиство Рејчел, а не зато што је убиство било изван Џековог „скрупулозног домета“. Он види Џека као једног превише кукавичког да убије другог. Уместо тога, он би усмеравао саучесника. Калгари разговара са Морин која открива Џекове убедљиве начине са старијим женама: покретање афера, а затим узимање новца од њих. Хестер посећује Калгарија у Лондону јер не може да издржи напетост код куће. Свако се враћа у "Сунчани врх". Калгари се састаје са једном старијом женом која је пала на Џекове похвале и дала му новац. Полиција прикупља нове податке од чланова породице док трага за убицом. Мики планира да се састане са Тином да сазна шта је урадила у ноћи убиства и да јој исприча свој нови посао ван Енглеске. Мери Аргајл и њен супруг Филип Дарант бораве у "Сунчаном врху" током овог периода узнемирености. Филип покушава да пронађе кривца међу њима и његови напори подстичу убицу да поново нападне.На Филипов захтев, Тина долази у "Сунчани врх". Кад је стигла до његове собе, Кирстен је била на вратима са послужавником и виделе су да је Филип мртав за својим столом. Тина одлази па се срушила напољу, а Мики је видео кад је пала па ју је унео унутра. Долази доктор Крејг и каже да је Тина убодена у леђа и да мора да иде у болницу.Хестер говори Калгарију о Филипу и Тини. Калгари одлази до надзорника Хјуиша који понавља речи које је Тина изговорила у болници да је шоља, Филипова шоља, била празна што значи да је Кирстен излазила, а не улазила у собу. У "Сунчаном врху", Калгари открива свима у библиотеци да је убица кућна помоћница Кирстен. Џеко је убедио обичну Кирстен да је заљубљен у њу и наговорио ју је да убије госпођу Аргајл да би украо новац који жели, новац који му мајка није дала. Кирстен сазнаје да је Џеко био тајно ожењен када је упознала његову жену дан након убиства. Кирстен схвата каква је будала била и види зло у Џеку.Када је оптужена, Кирстен бежи из "Сунчаног врха". Породица очекује да ће је полиција ухватити. Док Мери оплакује свог вољеног мужа, њена сестра Хестер исповеда љубав према Артуру Калгарију. Она сумња да ће се Тина и Мики окупити када се Тина опорави. Лео се осећа слободним да се поново ожени.12/3

Srpska književna zadruga 1991 155 stranaStanje : Odlično, nekorišćeno!

Autor: grupa autoraIzreke Sekstove potiču iz perioda ranog hrišćanstva. Autor je nepoznat, po svemu sudeći helenistički pitagorejac, i nesumnjivo je bio izvanredno obrazovan i prožet mudrošću.Ova zbirka hrišćanskih etičkih aforizama, napisana na grčkom jeziku, vekovima je kao bestseler čitana u svim hrišćanskim zemljama, od Britanije do Mesopotamije. Na tim aforizmima zasnovana je hrišćanska etika.

Mila Janković Putovanje sa SofijomMeki povezIzdavač: DeretaRadnja romana počinje u Brozovo vreme, a nastavlja se poslednje decenije XX veka, tih strašnih godina kada ni intelektualci ništa nisu mogli da promene. U romanu ima pesimizma, ali i nepristajanja na poraz.Njen roman, objasnila je spisateljica, zaista govori o poslednjim godinama prošlog i prvim godinama novog milenijuma. To je vreme mašina, a ne čoveka. Kako mašine polako postaju naši gospodari, treba na vreme naći neku oazu i u nju se skloniti.12/21

Srpska porodična enciklopedija Di - eTvrdi povezIzdavač Politika-Narodna knjiga Beograd 2011 Srpska porodična enciklopedija je opšta enciklopedija na srpskom jeziku koju su 2006. izdale Narodna knjiga i Politika NM. Planirano je da enciklopedija sadrži 20.000 odrednica u 20 tomova i da pokriva osnovna znanja iz prirodnih i društvenih nauka, umetnosti, sporta i popularne kulture. U ovom obimnom izdanju zahvaćene su težišne tačke sveukupnog ljudskog znanja. Kombinovanjem preglednosti leksikona i obuhvatnosti enciklopedije čitaocima se nudi izdanje kakvog gotovo 30. godina u našoj sredini nije bilo. Izašlo je 11 tomovailustrovano, format 17,5 x 24,5 cm7/25

Britanika A - B / Knjiga 1Tvrdi povezЕнциклопедија Британика (лат. Encyclopædia Britannica, енгл. British Encyclopaedia — „Британска енциклопедија”) је свеобухватна енциклопедија настала на енглеском језику. Власник енциклопедије је компанија Енциклопедија Британика (енгл. Encyclopædia Britannica, Inc.).Прво издање је излазило у периоду 1768—1771. и имало је три тома.[1] Најновије је петнаесто издање ове енциклопедије, које излази од 1985. године и садржи 32 тома.[2] Енциклопедија се увећавала: друго издање је имало 10 томова,[3] и до четвртог издања (1801—1810) проширило се на 20 томова.[4] Њен све већи углед као научног рада помогао је у регрутовању угледних сарадника, а 9. (1875—1889) и 11. издање (1911) су значајне енциклопедије због упеног и књижевног стила. Почевши од 11. издања, и након што ју је једна америчка компанија купила, Британика је скратила и поједноставила чланке како би проширила своју привлачност на тржишту Северне Америке. Године 1933. Британика је постала прва енциклопедија која је усвојила „континуирану ревизију“, у којој се енциклопедија стално штампа, а сваки чланак се ажурира према распореду. У марту 2012, Енциклопедија Британика је најавила да више неће објављивати штампана издања, већ ће се фокусирати на онлајн верзију.[5]Последњи пут је издата 2010. године, и штампана је у 12.000 примерака.[6][7] Интернетска верзија Британика онлајн (енгл. Britannica Online) има 120.000 чланака. У скорије време енциклопедија Британика се издаје и на CD, односно DVD дисковима.Садашњи статусШтампана верзија15. издање Британике. Почетна топ са зеленом основом је Propædia; црвено-спиновани и црно-спиновани томови су Micropædia и Macropædia. Последња три тома су Књига године 2002. (црна основа) и двотомни индекс (цијан основа).Оглас за 11. издање Енциклопедије Британика, часопис National Geographic мај 1913.Од 1985, Британика има четири дела: Micropædia, Macropædia, Propædia, и двотомни индекс. Чланци Британике се налазе у Micro- и Macropædia, које обухватају 12 и 17 томова, сваки том има отприлике хиљаду страница. Макропедија из 2007. има 699 детаљних чланака, у распону од 2 до 310 страница, са референцама и именованим сарадницима. Насупрот томе, Микропӕдија из 2007. има отприлике 65.000 чланака, од којих велика већина (око 97%) садржи мање од 750 речи, без референци и без именованих сарадника.[8] Чланци Микропӕдије намењени су брзој провери чињеница и помоћи у проналажењу темељнијих информација у Макропӕдији. Чланци из програма Макропӕдије осмишљени су као ауторитативни, добро написани чланци о својим темама и као складишта информација које нису покривене на другом месту.[9] Најдужи чланак (310 страница) је у Сједињеним Државама, а настао је спајањем чланака о појединим државама. „Глобално издање” Британике из 2013. садржало је приближно четрдесет хиљада чланака.[10]Информације се могу пронаћи у Британници пратећи унакрсне референце у Микропӕдији и Макропӕдији; међутим, они су ретки, у просеку имају једну унакрсну референцу по страници.[11] Стога се читаоцима препоручује да уместо тога погледају абецедни индекс или Пропедију, која организује садржај Британике по темама.[12]Срж Пропедије је њен „Преглед знања“, који има за циљ да се обезбеди логичан оквир за целокупно људско знање.[13] Сходно томе, уредници Британике консултују Преглед да би одлучили које чланке треба укључити у Микро- и Макропедију.[13] Преглед такође има за циљ да буде водич за учење, да стави теме у одговарајућу перспективу и да сугерише серије чланака из Британике за студенте који желе да дубље науче неку тему.[13] Међутим, библиотеке су утврдиле да се ретко користи, и рецензенти су препоручили да се уклони из енциклопедије.[14] Пропедија такође садржи слајдове о људској анатомији и неколико прилога у којима су наведени чланови особља, саветници и сарадници у сва три дела Британике.Узето заједно, Микропедија и Макропедија садрже отприлике 40 милиона речи и 24.000 слика.[12] Индекс у два тома има 2.350 страница, са списком 228.274 тема обрађених у Британици, заједно са 474.675 подтема под тим темама.[11] Британика генерално преферира британски правопис над америчким;[11] на пример, користи colour (не color), centre (не у center) и encyclopaedia (не encyclopedia). Међутим, постоје изузеци од овог правила, као што је defense, а не defence.[15] Уобичајени алтернативни правописи садрже унакрсне референце, попут „Color: види Colour”.Од 1936. године чланци Британике се редовно ревидирају, при чему се најмање 10% њих разматра за ревизију сваке године.[11][16] Према једној веб страници Британике, 46% њених чланака је ревидирано у последње три године;[17] међутим, према другој веб страници Британике, само 35% чланака је ревидирано.[18]Абецедно означавање чланака у Микропедији и Макропедији следи строга правила.[19] Дијакритичке ознаке и слова која нису на енглеском језику занемарују се, док су нумерички уноси попут „1812, Рат од” наведени абецедним редом као да је број исписан („Хиљаду осамсто дванаест, Рат од”`). Чланци са истим именима су поређани прво по особама, затим местима, и затим стварима. Владари са истим именима прво су абецедно организовани по земљи, а затим према хронологији; тако, француски Карло III претходи енглеском Чарлс I, који је у Британици наведен као владар Велике Британије и Ирске. (То јест, они су абецедно означени као да су њихови наслови „Карло, Француска, 3” и „Чарлс, Велика Британија и Ирска, 1”.) Слично, места која деле имена организована су по абецедном реду према земљи, а затим према све мањим политичким поделама.У марту 2012. компанија је објавила да ће издање за 2010. бити последња штампана верзија. Ово је најављено као потез компаније да се прилагоди времену и фокусира на своју будућност користећи дигиталну дистрибуцију.[20] Врхунац штампане енциклопедије био је 1990. када је продато 120.000 комплета, али је 1996. продаја пала на 40.000.[21] Штампано је 12.000 комплета издања за 2010. годину, од којих је 8.000 продато према подацима из 2012.[22] До краја априла 2012, преостале копије издања за 2010. распродате су у Британикиној онлајн продавници. Према подацима из 2016, реплика првог издања Британике из 1768. године продаје се у онлајн продавници.[23]Српско издање2005. године Политика и Народна књига превели су и објавили сажето издање ове енциклопедије са 16.000 чланака, у тôму од 10 књига.7/25

Radeljević Petar - Mikrovčan   Autorovo izdanje 2004 109 strana   Stanje : Odlično!   L

Sergej Jesenjin PesmeTvrdi povezDžepni formatСергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:„Ниси ти у мог бога веровала,Русијо, отаџбино моја!Ти си, као чаробница, даљине мерила,И био сам, као посинак твој, ја.”Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“.12/19

Miguel Otero Silva – LOPE DE AGUIRRE, PRINC SLOBODE(Biblioteka Zlatni paun, Izdavač Otokar Keršovani, Rijeka, 1983, tvrd povez, 368 str.)5/28

Lav Nikolajevič Tolstoj VaskrsenjeTvrdi povezKnjiga 2Dugo očekivani i prvi veliki Tolstojev roman nakon Ane Karenjine. Kada je napokon izašao, u prodaji je nadmašio i Rat i mir i Anu Karenjinu.Glavni junak romana je Dmitrij Nehljudov, plemić koji traži iskupljenje za štetu nastalu njegovim nepromišljenim postupcima u prošlosti. Kada u sudnicu u kojoj se zatekao kao jedan od porotnika prepozna Kaćušu Maslovu, sluškinju iz kuće svoje tetke, Nehljudov spoznaje svu svoju odgovornost za njenu sudbinu. Priprosta devojka koju je ljubio i napustio, ne znajući da je rezultat te veze dete, sada je prostitutka optužena za ubistvo. Nehljudov odlučuje da iz temelja promeni svoj život i da učini sve kako bi se odužio jadnoj devojci.Za deset godina, koliko je stvarao svoj poslednji roman dugog formata, Tolstoj je u njega duboko usadio filozofska razmišljanja starog i moćnog anarho-pacifiste. Osuđujući laž i nepravdu na kojoj počiva rusko društvo i korumpiranost države, Tolstoj je u Vaskrsenju propovednik isto koliko i pisac. 4/9

Mladen Markov Za odmor radnog narodaMeki povezIzdavač Književne novineMladen Markov je srpski književnik rođen u banatskom selu Samos 1934. godine. Objavio je romane: - Teskoba - Ravnica - Isterivanje boga - Banatski voz - Žablji skok - Ukop oca (dobio Ninovu nagradu) - Smutno vreme (I - 1976, II - 1978.) - Isterivanje boga - Starci na selu (dobio Andrićevu nagradu 1986. godine) - i zbirku priča Pseće groblje.6/16