Sadržaj: Poglavlje 1: Osnovi programskog jezika C Poglavlje 2: Uslovne naredbe i logički operatori Poglavlje 3: Ciklusi i bitovni operatori Poglavlje 4: Funkcije i pokazivači Poglavlje 5: Nizovi i matrice Poglavlje 6: Stringovi Poglavlje 7: Strukture i fajlovi Poglavlje 8: Dinamičke strukture podataka Dodatak A: ASCII tabela Dodatak B: Tipovi podataka i konstante Dodatak C: Standardna biblioteka Literatura Indeks

Knjiga, “Kalemljenje voćaka i rasadničarstvo (sa zaštitom)” Sličnih knjiga ima, ali koncepcija knjige “Kalemljenje voćaka i rasadničarstvo (sa zaštitom)” je napisana, po mom dubokom ubeđenju, na način da samim čitanjem knjige naši voćari i potencijalni proizvođači sadnog materijala budu animirani da krenu u posao, koji bi im omogućio pristojan život i egzistenciju u svojim selima. Želeo bih da ova knjiga, poljoprivrednim proizvođačima, učenicima srednjih poljoprivrednih škola, studentima poljoprivrednih fakulteta, stanovništvu koji želi da pokrene ozbiljan posao, posluži kao priručnik za planiranje proizvodnje sadnica voćaka, unapređujući pre svega naše voćarstvo i ostvarujući profit, koji će im omogućiti prosperitet u svojoj domovini, Srbiji. Autor knjige, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije. Naručivanje na tel. br. 064/311-501-7. Cena knjige: 1000,00 RSD+poštarina.

U Karbidu se pripoveda o grupi ljudi iz jednog pograničnog ukrajinskog mesta Medvedovo, u trouglu između Ukrajine, Slovačke i Mađarske, koji planiraju da, svako iz svojih razloga, prokopaju tunel do Mađarske i da tako na neočekivan način povežu Ukrajinu i Evropsku uniju. Jedni junaci romana Karbid učestvuju u tom poduhvatu zato što veruju u ideju Evropske unije i smatraju da bi rešenje za Ukrajinu bilo da ona uđe u Evropsku uniju. Drugi, međutim, u tom tunelu vide mogućnost za još masovniji i sigurniji šverc robe i šverc migranata iz različitih zemalja Istoka. Zasnovan na realnim događajima, beskrajno duhovit, roman Andrija Ljubke u modelu društvenog romana i političke satire preispituje neke od ključnih savremenih tema. Pripovedajući o najrazličitijim načinima prelaženja granica, Karbid Andrija Ljubke prevazilazi granice pripovedačke mašte, političke satire i političke korektnosti. Podnaslov Karbida istovremeno je i najbolje objašnjenje ovog neobičnog, provokativnog i uzbudljivog romana: „Neverovatni tragikomični doživljaji jednog dobrog i plemenitog čoveka i čitave bande lupeža koji su se provlačili preko granice zemljom, nebom i vodom, i bili toliko pohlepni da su oterali junaka čak u podzemno carstvo senki.“ „Uspeh Karbida bio je veoma neočekivan za mene. Dok sam pisao ovaj roman, nisam sebi postavljao nikakve konkretne ciljeve, jednostavno sam hteo da Zakarpatje opišem kao fenomen, pribegavajući sopstvenim zapažanjima i iskustvima koja su me proganjala. Međutim, ispostavilo se da je sadržaj ovog romana veoma razumljiv i ljudima koji samo površno znaju Zakarpatje i Ukrajinu. Zašto? Upravo zbog fenomena šverca. Slažem se da fenomen šverca utiče na formiranje odgovarajućih društvenih i kulturnih navika. Neko će, možda, pomisliti da je ova tema malo neprijatna. Ali moram da naglasim: šverc je kao seks – u njemu učestvuju dve strane.“ Andrij Ljubka Andrij Ljubka (1987), ukrajinski pesnik, prozni pisac i esejist. Završio je Vojnu školu u Mukačevu, ukrajinsku filologiju na Univerzitetu u Užgorodu i balkanske studije na Univerzitetu u Varšavi. Knjige pesama: Osam meseci šizofrenije (2007), Terorizam (2009) i 40 dolara i napojnica (2012). Knjige priča: Ubica (2012) i Soba za tugu (2016). Knjige eseja: Spavati sa ženama (2014), Nostalgija (2017) i U potrazi za varvarima (putopisni eseji o Balkanu; 2019). Romani: Karbid (2015), Vaš pogled, Ćo-Ćo-san (2018) i Mali ukrajinski roman (2020). Roman Karbid uvršćen je među pet najboljih ukrajinskih knjiga godine po izboru BBC Ukrajine, dok je poljsko izdanje romana bilo u najužem izboru za srednjoevropsku nagradu „Angelus“ (2017). Dobitnik je nagrada „Debi“ (2007) i „Kijevski lovor“ (2011), kao i nagrade fondacije Kovaljev (SAD) i nagrade Ševelov za najbolju knjigu eseja objavljenu u Ukrajini (2017). Prevođen je na engleski, nemački, poljski, slovenački i srpski jezik.

Iz recenzije: ’’Na prvi pogled, dan kada su se viđenije Nišlije sastale da dogovore izgradnju nove, Velike saborne crkve, istorijski ništa ne znači (22. avgust 1854. godine). Iako pritisnuti od Turaka, divljeg bašibozluka i fukare, bugarskih uhoda i grčkog fanariotskog sveštenstva, ovi odvažni ljudi odlučili su se na hrabar korak. Izgradnja crkve u vremenu turskog mraka nije bio lak posao. Međutim, sudbina je htela da se baš na taj dan rodi Milan Obrenović, budući knez, a zatim i kralj Srbije (od 1882). Kroz dvadesetak godina, taj isti Milan pojavio se u Nišu kao oslobodilac, posle tačno 492 godine robovanja. Baš on, učestvovao je u osvećenju niškog sabornog hrama Sv. Trojice. Proglas o oslobođenju Niša koji je knez pročitao u Tvrđavi, srpska istoriografija treba dobro da zapamti: „Ova pobeda je pobeda reda nad neredom, a ne naroda nad narodom, zakona nad bezakonjem, pravde nad nasiljem. Nismo došli da se svetimo za nečuvene i dugotrajne uvrede već da oslobodimo pravdu i domaćine od beskućnika“. Posle završetka borbe sa Turcima, srpskog kneza je čekala teška diplomatska borba za Niš i okolna mesta na Berlinskom kongresu. Poznato je da je Rusima, koji su Niš namenili Bugarima, Milan odgovorio: „Daću vam Niš kada moju glavu stavite iznad Sinđelićeve na Ćele Kuli“. Kada se sve umirilo, posle svih takvih iskušenja, Niš postaje veliko i važno srpsko sedište odakle se u novooslobođenim krajevima uvodila građanska kultura, državni red i narodna prosveta. To što je knez Milan obećao, to je i učinio. Uspeo je da za kratko vreme sve tursko zamenili srpskim i evropskim. Od arhitekture, pa do svesti naroda. U orijentalnoj varoši zatekao je slepe sokake i bare pored Nišave. Prvo što je učinio doveo je Karla Vintera koji je sačinio regulacioni plan grada. Od tada, Milan Obrenović je stalno boravio u Nišu, a tu je zasedala i Narodna skupština. Najstarije Nišlije zapamtile su kako su još kao deca sa okolnih drveća posmatrali zasedanja Skupštine. Najozbiljnija slika bila je ona kada u Skupštinu uđe knez Milan, lupne čizmom o patos i ljutito kaže: „Šta je gospodo poslanici, što ne rešavate“? Milan je, shvatajući stratešku važnost grada, nameravao da napravi od Niša drugu prestonicu Srbije. Tu je sagradio Dvor, a u ataru sela Gornja Toponica dvorski kompleks, gde je boravio i išao u lov sa niškim lovcem Mikailom Nikolićem, Kalčom. To imanje kupio je od age Mustafa Bećir Begovića. U letnjikovcu oko koga se prostiralo sto hektara zemlje, a Milan je uživao onako kako je samo on znao. Danas su Nišlije zaboravile na svoga oslobodioca i vladara koji je iskreno voleo njihov grad. Spomenik u Tvrđavi, podignut Milanu Obrenoviću izaziva različita osećanja, a najpre smeh. Trebalo bi da simbolizuje metak, ali se sudbina ponovo poigrala sa Milanom. Zato bi Nišlije trebalo prvo da pročitaju izvrsnu knjigu Vidosava Petrovića, a potom i razmisle o podizanju pravog spomenika vladaru koji je najviše zadužio njihov grad. Na takav način, Niš bi se vratio pravim vrednostima sa kojima je i započeo život u slobodi, 1878. godine. Ovo je jedna od retkih knjiga koja realno prikazuje Milana Obrenovića.’’ Vladimir Vučković

Opis 1984 Dzordz Orvel knjiga je nova

Kada se Stelin život u jednom danu potpuno preokrene i izgubi posao, kuću i verenika, Stela rešava da napusti Stokholm. S obzirom da nema kuda, Stela će se neočekivano naći u Laholmu, malenom gradiću smeštenom na jugu Švedske. Ona samo želi mir kako bi mogla da se oporavi i nastavi dalje sa svojim životom. Međutim, gradska devojka koja obožava Lubutenove štikle i brendiranu odeću suočiće se sa jednom ludom kozom, grupom mrzovoljnih tinejdžera i nadobudnim ekološkim farmerom koji ume da se ljubi. Odjednom će se Stela uplitati u živote meštana, ali šta sama Stela želi od svog života? Iz recenzija: „Simona Arnstet je rođena da piše romantične priče. Izvanredno je opisala istinsku privlačnost između dvoje ljudi. Nije nam dovoljno Samo još malo, već još mnogo ovakvih ljubavnih priča.“ Lottens Bokblogg „ZALJUBLJENA sam u romane Simone Arnstet.“ Marijana Kiz „Romantika, iščekivanje i humor u ovom romanu idu ruku pod ruku sa vrućim ljubavnim scenama.“ Familie Journalen

Naslov romana ima svoju simoliku: mušarac i žena sreću se tri puta - u zoru, u holu hotela, u različitim dobima svog života, u momentima koji su ključni za oboje i u kojima će jedno u drugom naći spas. Svaki od ta tri susreta biće istovremeno njihov prvi, poslednji i jedini susret. To je moguće jer žive u jednom vremenu koje ne postoji u svakodnevnom iskustvu, „vremenu koje nam književnost ponekad dočara, i to je jedna od njenih privilegija“.

Iz recenzije: „Sabrane drame Marije Karaklajić, dobitnice Nagrade „Borislav Mihajlović Mihiz“. Od špijunskog sentimentalnog trilera smeštenog u vreme pred Drugi svetski rat, o čemu čitamo u drami „Fausse attaque, mal parer“, antimilitarističke drame kakav je „Mlečni zub zemlje“, preko najpoznatije drame ove autorke, Lice od stakla, u kojoj se prepliću teme nasilja i ljubavi, do postdramskih tekstova „Kuća s tri ruke“ i „Pars hostilis“. Pisane sugestivnim stilom i jezikom, drame Marije Karakljić izvode pred nas i klasične i moderne motive. Na ovoj pozorinici pojavljuju se izbliza sva zamisliva ljudska lica suočena s dramom egzistencije kako u istoriji, tako i u uskomešanoj ljudskoj psihologiji."

Iz Predgovora oca Evdokimova: O životu Konstantina Velikog je do sada objavljeno više studija. Međutim u srpskoj literaturi nema mnogo podataka o njegovoj majci, koja je suštinski opredelila njegov stav prema hrišćanstvu, a time i kompletnu istoriju našeg društva. Autorka, doktor pisama, želela je da učini pravdu ovoj premalo poznatoj velikoj dami sa bajkovitom sudbinom i vrlo skromnog porekla. Da bi to učinila, Elen Iver- Žali pozvala se na mnoštvo izvora, kako istorijskih, tako i izvedenih iz tradicije Istočne crkve ili iz različitih legendi i običaja, kao i iz numizmatike i umetnosti. Autor pokazuje sve što Crkva duguje svetoj Jeleni i daje značajan doprinos poznavanju kasne antike u drugoj polovini III veka i početkom IV veka. Carica je bila snažna veza katolika i pravoslavaca, između istoka i zapada, i tako doprinela jedinstvu univerzalne Crkve.

Iz recenzije: ’’Istočni Belfast. Žarko, suvo leto 2014. Temperaturu podižu i Svetsko prvenstvo u fudbalu i požari koji bukte po gradu kao stihijska najava tradicionalnih vatri uoči parade 12. jula. Ko ih podmeće? Mitsko biće ili psihopata? Vatrogasce i policajce na ulicama mladići gađaju čime stignu. U pozadini je živo sećanje na nasilje u nedavnom periodu Nevolja. I žive navike da se problemi rešavaju nasiljem. U Belfastu, kao i na mnogim drugim mestima, strane sveta pre svega označavaju verske, političke, kulturne i navijačke podele. Iako i Džonatan Mari i Sami Egnju, glavni junaci Palikuća, žive u istočnom Belfastu, verovatnoća da se njihovi putevi ukrste je mala jer ih deli nevidljiva, ali teško prekoračiva linija klase i obrazovanja: jedan je neurotični izdanak visoke srednje klase, a drugi preobraženi član porodice neobrazovanih nasilnika. Zahvaljujući drami roditeljstva, koja im je zajednička, oni se ipak sreću i otvaraju jedan drugom. Realnost, imaginacija i mit prepliću se u romanu Džen Karson na takav način da je teško povući granice među njima, a smešno je često u susedstvu tragičnog. Kao što biva u životu.’’

Iz recenzije: „Robert Merl (Robert Merle, 1908-2004) francuski pisac, dobitnik prestižne Gonkurove nagrade. Svojim specifičnim načinom pripovedanja i sjajnim osećajem kako za psihološko stanje čoveka koji je u smrt oterao dva i po miliona ljudi tako i za detalje koji oduzimaju dah, vodi čitaoca kroz neverovatnu tragičnost jedne epohe. Psihologija čoveka koji je smrt sveo na brojeve pokazuje svu nečovečnost nacizma što je u to vreme nametnuto kao opšteprihvatljiva norma."

Zbirku čine priče koje su pristigle na konkurs za Nagradu “Leposava Mijušković” za najbolju kratku kvir priču. U uži izbor za nagradu ušle su priče “Ulica Pipacs” Bojana Krivokapića, “Svedoci” Vere Kurtić, “Sve naše što ste imali” Nemanje Ilića, “Obećanje” Milana Živanovića, a pobedu je odnela priča “Niko više ne ide u raj” Sare Sarić.

Pet priča iz bliske budućnosti. Najčitaniji savremeni skandinavski pisac. Dobro došli na Ostrvo pacova, u postpandemijsku Ameriku, gde imućni na vrhovima nebodera čekaju na evakuaciju dok se oni manje srećni bore po ulicama za opstanak. U Brisaču naučnik koji istražuje večni život u poslednjem trenutku aktivira brisač sećanja pomoću kog može da zaboravi sve, jer je sećanje opasno. Cvrčci pripovedaju o dva najbolja prijatelja koji se na putu za trke s bikovima u Pamploni zaljubljuju u istu devojku. Protivotrov prati otuđenog sina koji planira posetu ocu na farmi zmija u Africi. Na kraju, u epskom i opakom Crnom skakaču srećemo psihologa Lukasa Majera, za kog se ispostavlja da je profesionalni ubica u službi međunarodnih korporacija. Poigravajući se žanrovima, Ju Nesbe ispituje šta je to što pokreće i određuje sudbinu čoveka kao pojedinca, ali i jedinke u društvu – ima li mesta za ljubav, saosećanje i pravdu čak i u ekstremnim uslovima borbe za opstanak? Ju Nesbe je jedan od najpopularnijih svetskih pisaca kriminalističkih romana. Oklopno srce, Solomonovo slovo, Policija, Sin i Žeđ, poslednji roman iz serijala o Hariju Huleu, bestseleri su Sandej tajmsa. Njegove knjige su prevedene na pedeset jezika i prodate u više od trideset tri miliona primeraka u svetu.

Posle dvadesetak godina provedenih u Švajcarskoj, u malom mestu Rajnfeldenu blizu Bazela, Dobrila i Gojko i njihov sin Mate vratili su se u domovinu, u Beograd. Kupili su stan od četrdeset kvadrata na Konjarniku, uselili su se i tu mirno žive. Jedna soba, kuhinja sa trpezarijom i kupatilo. Dobrila i Gojko primaju švajcarsku penziju, ne rade ništa, ni Mate ne radi ništa, u Bazelu je završio srednju školu, nije želeo da se odvaja od roditelja, nije bilo razloga, tek je napunio trideset godina… Priča o ovoj prosečnoj, a ipak neobičnoj i zabavnoj porodici zapravo je duhovit uvid u srpske i balkanske prilike posle raspada, ratova, tranzicije i prilagođavanja na novu epohu koja je potom nastupila. Otac porodice promenio je u Švajcarskoj ime u Fric i tako su ovi Valjarevićevi povratnici, često sa crnim humorom i ironijom, prihvatili nove navike, nove prijatelje i nove okolnosti koje su po dolasku u domovinu zatekli. U Beogradu će se u jeku pandemije korone družiti sa Kinezom Lijem i njegovom porodicom, jednim malim detetom, profesorom filozofije u penziji, komšinicom frizerkom i mnogim pitoresknim likovima koji ovu prvoklasnu urbanu prozu obogaćuju svojim zgodama i dijalozima. Dok „ne rade ništa“ u svom stančiću na Konjarniku, njihovi brojni komentari na aktuelne događaje, političke prilike i odnose sa susedima u regionu poprimaju odlike groteske i gorke istine o apsurdima koji ispunjavaju naš svakodnevni život. „Majstor neizgovorenog, svega onog što se prećutkuje i sakriva, a zapravo izbija kroz svaki gest, svaku radnju, ma koliko ona sitna i nebitna bila, Valjarević je pisac koji ’kopa’ po našoj podsvesti i, koristeći svedeni jezik svakodnevice, progovara o suštinskim stvarima.“ – Vladimir Arsenić

Odlomak: Neki ljudi su sazdani tako da moraju težim putem jer na lakšem su jeftina zadovoljstva koja ih ne usrećuju, besomučno ih troše i iscrpljuju.

Iz recenzije: ’’Nataša potiče iz obične, skladne, gradske porodice. Kao studentkinja stupa u ljubavnu vezu sa nešto starijim kolegom Brankom. Plod te za nju romantične ljubavi je sin Aleksandar koga rađa uz podršku svojih bližnjih, ali bez Brankove saglasnosti. Ona neizmerno uživa u materinstvu i dobro neguje svog sina. U Branku se odjednom javlja želja da ima sina kraj sebe i počinje borbu za starateljstvo. U tom nadmetanju Aleksandar postaje oružje svojih roditelja. Rastrgnut između majke i oca Aleksandar se priključuje grupi navijača lokalnog fudbalskog kluba gde važe posebna pravila.’’

Poslednja knjiga trilogije. Kako će se okončati rat Pet Zmajeva za vlasništvo nad Mesecom? Iz recenzije: „Munjevito brzo, neumoljivo i nemilosrdno! Dok čitamo završne stranice trilogije Luna, shvatamo da nad ovom pričom brižno bde Hajnlajnov, Besterov i Herbertov duh, a ponekad i Sterdženov i Dilejnijev. Sa ovakvim kumovima trilogija je samo mogla da bude divna divlja i pomalo zastrašujuća.“ Locus

Iz recenzije: ’’Šestocifren broj čitalaca „Politike Ekspres" je iz nedelje u nedelju, na jednoj od četiri sportske strane ovog lista, čekao provereni Koktel od sedamnaest sastojaka, sportskih disciplina: najzanimljivije vesti do kojih je na samo njemu znane načine dolazio ovaj dugogodišnji sportski i spoljnopolitički novinar, šahista i fudbalski trener. Pred nama je savršen balans tema, nepoznatog o poznatima, onoga što ostaje iza kamere i u senci agencijskih vesti, od prvog američkog sportiste sa profesionalnim ugovorom u Sovjetskom Savezu, do tajne koju je otkrila ćerka Rokija Marćana. I Karl Luis je otvorio dušu: znao je da je Ben Džonson na pilulama još od 1985. godine. U Sportskom koktelu našao se i Pele, koji je predložio da budu povećane dimenzije gola, kao i da se golmanski prostor smanji. Izvesno je da će, ne samo šahiste, zanimati ko je od američkih predsednika u novijoj istoriji igrao šah, a ko nije uspeo da stigne ni do „kategorije" pacera. Ispiti koktel iskustvo je koje se ne zaboravlja. Stariji čitaoci pamte Ružičićev Koktel – zapamtiće ga i novi.’’ Miloš Čolić, novinar

Odlomak: Kada je tvoja priča postala moja? Moja prerasla u našu? Ovo postao način da sačuvam sećanja na tebe i ispunim obećanje?... Kao potok koji se uliva u reku, teče sa njom pa se odvoji, ušla si u moj život toliko iznenada kao što si ga i napustila.

Iz recenzije: ’’On je nesigurni muškarac u četrdesetim. I neumorni razvratnik u pokušaju. Ona je depresivna žena. I svoj erotski duh oslobađa samo povremeno. Nakon petnaest godina braka, oboje su uhvaćeni u zamku inercije i dosade. Svođenje računa njega gura sve dalje od porodičnog života, dok se njena istina svodi na zatvaranje očiju ispred svega što se dešava oko njih. Nesvesno je preuzela model svoje majke, čije ponašanje je toliko mrzela da nikada nije ni primetila u koliko velikoj meri postaje baš takva žena. Oboje su izmučeni roditeljstvom, ali se njihov brak sagledava iz muškog ugla. Uglavnom sablasno miran, Matija Javorić je glavni junak knjige o venčanima, ispod površine ključa. U njemu se prelamaju preljubnička priroda i strah od gubitka porodice. Tokom petnaest godina je samo nekoliko puta uspeo da prevari suprugu. I to je za njega neuspeh. Nezadovoljan svojim poslom. Nezadovoljan svojim brakom. Nezadovoljan svojim prijateljima. On shvata da je čak i kao preljubnik, potpuna mizerija od čoveka. Ali svi bračni parovi oko njega su takođe nesnađeni u braku. Njihovi prijatelji. Njihovi roditelji. Ojađen bračnim životom Matija kreće na duže službeno putovanje u inostranstvo. Nosi sa sobom pune džepove prošlosti. Konačno je i fizički izmešten iz porodice, pa oseća energiju tinejdžerske ekskurzije. Na svom putu sreće još živopisnih ljudi koji su vezani brakom. Ne razume ljubomoru na sred slobodnog erotskog duha u jednom svingerskom paru. Dve mlade lezbejke mu dokazuju da istopolni brakovi takođe imaju onog koji zvoca i onog koji laže. Ali, ma koliko žarko želeo da promeni nešto u svom životu, on se suviše plaši da iskorači iz poznatog komfora. Sve dok se ne vrati kući.’’

Mike i Bjanka počinju da stanuju u naizgled divnom i mirnom susedstvu. Međutim, kako vreme prolazi, tako oni upoznaju sve više i više svoje nove komšije. Nelagodnost se javlja. Kada jednog dana Bjanku udari automobil ispred kuće, ceo komšiluk potrsaju sumnje. Da li je to zaista bio nesrećan slučaj? Iz recenzija: „Edvardson je na putu da obezbedi sebi posebno mesto u svetu švedskih krimića. Dobro je toliko da se naježiš!“ Skånska Dagbladet „Mračno, snažno i čudesno lepo, sa sitnim detaljima koji imaju veliku ulogu u ovoj priči iz života.“ Olivias deckarhylla „Pripovedanje sledi klasičan dramaturški model u kom napetost posetepeno raste da bi zatim malo splasnula, taman toliko da se čitalac donekle opusti, i baš tada, kada to najmanje očekuje, priča vas ponovo udari svom snagom, tako da sasvim ostanete bez daha. Izvrsno!“ Just nu – Just här „Još jedan Edvardsonov briljantan roman. Ako vam se dopala Sasvim obična porodica, ovaj triler će vas oduševiti.“ Hyllan „Oštroumno i vešto izgrađena psihološka drama.“ Malins Bokblogg

Koliko je tanka granica između ispravnog i pogrešnog? Koliko dobro poznajete svoje komšije? Mike i Bjanka su se doselili u idilično i mirno naselje koje deluje savršeno za njihovu porodicu. Ali dok polako upoznaju svoje komšije, osećaj nelagode sve više raste. Kada Bjanku ispred kuće udari auto, u prvi mah se čini da je u pitanju tragičan nesrećni slučaj. Ali dok se ona u bolnici bori za život, na videlo izlaze sumnje, kako u policiji tako i u naselju. Mike je oduvek imao poverenja u pravosuđe. Ali šta će se dogoditi onda kada mu se učini da je za njega jedini izlaz da uzme pravdu u svoje ruke? „Edvardson je na putu da obezbedi sebi posebno mesto u svetu švedskih krimića. Dobro je toliko da se naježiš!“ – Skånska Dagbladet

Ivo Andrić nije napisao roman o fratarskoj Bosni, ali jeste poznati i nagrađivani savremeni hrvatski pisac Josip Mlakić, na Andrićevom tragu i andrićevskom stilskom i jezičkom perfekcijom. Obelodanjujući rad „nepoznatog autora“, pisac nagoveštava da je reč o nađenom Andrićevom rukopisu o izgradnji jajačke tekije, čime zapravo ispisuje hommage Andrićevom delu i daje svojevrstan pregled sopstvenih tema i književnih preokupacija. Na taj način pred čitaocima se otvara uzbudljiva fratarska hronika burnih vremena u Bosni od sredine XIX do sredine XX veka, majstorski utkana u pripovest o mukotrpnoj izgradnji poznatog franjevačkog samostana u Jajcu. Sa prva dva dela ovog vešto komponovanog romana („Na Vrbasu tekija“ i „Jajačka hronika“), rasplićući mistifikacije o nastanku rukopisa i uspešno oživljavajući Andrićev postupak i stil, ponajpre iz Kuće na osami i romana Na Drini ćuprija, pisac je stvorio „protivknjigu“ Andrićeve bosanske epopeje, dok se u trećem delu („Paučina i promaja“) znalački pozabavio poetikom i recepcijom Andrićevog dela, veoma često pogrešno i pristrasno tumačenog. Značajna knjiga koja živo i uverljivo, utemeljena na zavidnom poznavanju epohe i istorijske građe, osvetljava jedan nezaobilazan i bitan, a u književnom smislu retko tematizovan segment novije bosanske istorije. „Jedan od najboljih suvremenih pripovjedača Josip Mlakić romanom Na Vrbasu tekija uspio je gotovo nemoguće: ispisao je Andrićevim jezikom neispripovijedanu priču, uspio je jednako moćno i stilski besprijekorno rekreirati svijet koji nam je i blizak i dalek, svijet koji je ostao sačuvan u knjigama i kronikama, svijet koji je stvorio i u njegovim detaljima sačuvao Ivo Andrić.“ – Seid Serdarević Josip Mlakić (1964, Bugojno) diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Sarajevu. Objavio je romane Kad magle stanu (2002), Živi i mrtvi (2002), Psi i klaunovi (2006), Tragom zmijske košuljice (2007), Čuvari mostova (2007), Ljudi koji su sadili drveće (2010), Planet Friedman (2012), Svježe obojeno (2014), Božji gnjev (2015), Majstorović i Margarita (2016), Bezdan (2016), Crni gavran i bijele vrane (2018), Skica u ledu (2018), zbirke priča Puževa kućica (1997), Odraz u vodi (2002), Obiteljska slika (2002) i Ponoćno sivo (2004). Roman Živi i mrtvi doneo mu je 2002. V. B. Z.-ovu nagradu za najbolji neobjavljeni roman. Istoimeni film u režiji Kristijana Milića osvojio je osam Zlatnih arena na Pulskom festivalu i mnoštvo drugih filmskih nagrada. Nagradu „Vladimir Nazor“ 2014. dobio je za roman Svježe obojeno, nagradu za najbolji hrvatski kriminalistički roman dobio je dva puta, za Božji gnjev 2014. i za Crni gavran i bijele vrane 2018, a Nagradu „Mirko Kovač“ za najbolji roman 2018. godine za Skicu u ledu. Živi u Gornjem Vakufu – Uskoplju.

Praško proleće odigrava se u Evropi 1968, dok u Americi protesti protiv rata u Vijetnamu i atentat na Roberta Kenedija potresaju javnost. A u razgovorima Gezine Krespal i njene „američke“ ćerke Mari svedočimo događajima iz 1947. u pokrajini Meklenburg u Istočnoj Nemačkoj, mestu porekla i preispitivanja prošlosti. Prisustvujemo preobražaju posleratne Nemačke: dok duh vremena „evoluira“ i ljudi teže da mu se prilagode ne bi li preživeli u novim uslovima, sukobi Gezininog oca, gradonačelnika Jerihova, s meštanima, ali i sa sovjetskim komandantom, zaoštravaju se, što konačno dovodi do njegovog hapšenja i odvođenja u logor. Gezini je bitno da svojoj kćerki konačno objasni „Ruse“ – da kod nje rasprši predrasude o komunističkom „svetu zlih“, koje joj je usadila američka škola – jer će i sama Gezina u ne tako dalekoj budućnosti prihvatiti radno mesto u oblasti kojom oni gospodare. Ali priče iz jerihovske prošlosti pogodnije su za to da potvrde Marin pogled na svet, o čemu Gezina u jednom razgovoru s mrtvima polemiše, pretpostavljajući da će njena kćerka od opisa sigurno iskoristiti „ono pogrešno“. Iako joj ne preostaje ništa nego da ispriča „nenašminkanu“ priču o tome kako su se stvari zaista zbile, ta zbivanja postaju još tragičnija u jednom svetu gde dvadeset godina kasnije nasilje i dalje zauzima centralno mesto i gde prošlost ostaje zauvek neprozirna, baš kao i sadašnjost, u kojoj nagomilavanje protivrečnih informacija samo pojačava neizvesnost i teskobu. Uve Joznon (1934–1984) odrastao je u gradiću Anklam u nemačkoj pokrajini Meklenburg-Pomeranija. Godine 1956., ubrzo po objavljivanju prvog romana Nagađanja o Jakovu u Zapadnoj Nemačkoj, Jonzon zauvek napušta Istok i prelazi u Zapadni Berlin. Ubrzo će mu biti objavljeni romani Treća knjiga o Ahimu, Odsustvo i Dva shvatanja. Postao je i član čuvene Grupe 47. Od 1966. do 1968. živeo je sa ženom i ćerkom u Njujorku, gde je priredio antologiju posleratne nemačke književnosti za srednjoškolce. U utorak, 18. aprila 1967. u 17.30, kao što je kasnije zabeležio, video je Gezinu Krespal, svog književnog lika iz ranijih dela, kako hoda južnom stranom Četrdeset druge ulice od Četvrte do Šeste avenije pokraj parka Brajant; pitao ju je šta radi u Njujorku i ubedio ju je da mu dopusti da sledeći roman posveti godini dana u njenom životu. Svaki dan u godini objavljen je u četiri knjige, i to 1970, 1971, 1974. i 1983. godine, i odmah je bio priznat kao jedan od velikih romana stoleća. Jonzon je 1974. napustio Nemačku i izolovao se u engleskom gradiću Širnesu na moru, gde se borio da završi svoj magnum opus uprkos zdravstvenim i privatnim problemima. Ubrzo po objavljivanju 4. dela, krajem februara 1984. umro je u 49 godini u svojoj kući. Njegovo telo pronađeno je tek nedeljama kasnije.

Gifti je na doktorskim studijama neurobiologije na Medicinskom fakultetu Stanfordskog univerziteta i šesta je godina. Njen brat, koji je bio izuzetno talentovani atleta, umro je od droge. Njena majka dane provodi u krevetu sa mislima o samoubistvu. Gifti je odlučna u nameri da otkrije naučne osnove patnje. Međutim, kako se njeno istraživanje bliži kraju i kako odgovori postaju sve vidljiviji, Gifti shvata da se udaljuje od vere koju je u detinjstvu zavolela zbog majke... Iz recenzija: „Snažan roman koji zrači dijamantskim sjajem.“ Wall Street Journal „Vrhunski, elegantan, psihološki složen roman.“ Publishers Weekly „Duboko dirljiv roman Ja Džasi odigrava se u ogromnom, krhkom pejzažu gde se sudaraju božje misterije i izvesnosti nauke. Zahvaljujući pronicljivim i supilnim promišljanjima, ova knjiga postaje obuhvatna meditacija o bolu, religiji i porodici.“ Boston Globe „Elegantna knjiga koja duboko zalazi u filozofiju i istražuje kako bi nam izgledao život bez konačnih odgovora na tragedije koje nas pogađaju. Odmerena uzdržanost proze Ja Džasi daje izazovnim pitanjima utoliko veću moć.“ San Francisco Chronicle „Pisano sa veštom okretnošću i nespornim umećem, Skriveno carstvo je ispitivanje volje za životom.“ Booklist