Pripovedanje koje intenzivno posreduje pojedinačna iskustva predstavlja prozaistički credo Marka Stojkića, najavljen njegovim prvim romanom pod naslovom Veštice. U Vešticama, prema tome, životne izbore bar triju žena, predstavnica triju generacija, čitalac prati kroz vešto smenjivana poglavlja – u „zadatim” perspektivima, ili prelomljena kroz sveznajući vizir. On je, u stvari, bitan izvor čitalačkog užitka u ovom romanu, tako da Stojkić emulira glas uglađenog analitičara, ironičara, ponekad i skeptika, ali i, po potrebi, liričara koji ne preza od uranjanja u poširok leksički korpus. Još draže mu je, reklo bi se, filtriranje svih ovih raspoloženja kroz glas i delovanje neobičnih (anti)junakinja. Ovo je tek površinski sloj: jezik, tako „upeglan”, a stilski raznolik, od Stojkićevih Veštica pravi pažnje vredan književni otisak ženskog iskustva u našoj stvarnosti.

Pripovedač romana je trinaestogodišnji dečak koji živi u jednom sirotištu u Sibiru u vreme kada je sovjetski režim slabio. U dvorištu škole, pripovedač brani dečaka Vardana, koji predstavlja idealnu metu za siledžije. Potom će Vardana otpratiti kući, u četvrt poznatiju kao „Đavolov kraj“. Tu će sresti i koloniju Jermena koji svaki dan čekaju oslobođenje svojih bližnjih koji su zatočeni zbog optužbi za antisovjetsku zaveru i separatizam. Pripovedač će tu upoznati Vardanovu majku Šamiram, njegovu prelepu sestru Đulizar i starog mudraca Sarvena. Pripovedač odlučuje da postane Vardanov zaštitnik jer Vardan boluje od smrtonosne bolesti... Iz recenzija: „Roman pun ljudskosti koja se danas sve više gubi. Izuzetno dirljivo.“ France-Inter „Neobično topao roman.“ Le Monde „Klasično napisan, roman Prijatelj Jermenin pogađa samu suštinu stvari.“ Le Figaro

Da izazovnost bajke kao literarne vrste nije lako iscrpeti, posebno kada je ona građa za preosmišljavanje, pokazuju nam autorke koje su na predlog dramaturškinje Jadranke Bargh napisale devet pripovedaka čiji su zajednički sadržalac čuveni ženski likovi iz bajki, ali u neortodoksnim situacijama i ulogama. Među koricama ovog izdanja okupljene su, u novom ruhu, junakinje koje poznajemo sa stranica braće Grim, Šarla Peroa i H. K. Andersena. Autorski doprinos Nade Gašić, Julijane Adamović, Nataše Govedić, Vere Vujović, Lade Žigo, Jadranke Pintarić, Jadranke Bargh, Ane Đokić i Aide Bagić ogleda se u neobičnom, iz ugla bajkovne topike i arhetipskih struktura na kojima ona počiva, katkad blasfemičnom delokrugu junakinja. Odatle čitaoca ova zbirka provocira da zauzme novu perspektivu prilikom razmatranja nasleđa bajki u domenu poimanja ženskog iskustva: šta je ono podrazumevalo „nekada davno”, u toj maglovitoj drevnosti, a kako se ono oblikuje u kulturnom nasleđu današnjice? Ukrštaj ovih polazišta je u ostvarenjima devet spisateljica izražen kroz individualizaciju mahom tipskih junakinja, te je kao rezultat dobijena svojevrsna zbirka upečatljivih bajkovnih portreta koja će malo koga ostaviti ravnodušnim. Tekstovi: Nada Gašić, Julijana Adamović, Nataša Govedić, Vera Vujović, Lada Žigo, Jadranka Bargh, Jadranka Pintarić, Ana Đokić, Aida Bagić Predgovor: Anda Bukvić Pažin

Svaka od nas mora naučiti da ceni svoj život i svoje sposobnosti isto onoliko koliko su nas učili da cenimo tuđe.Žene se već dugo bore da preuzmu kontrolu nad svojim životima. Lujza L. Hej pokazuje vam kako da postanete snažna i moćna bića. Bez obzira na to kakva vam je prošlost, možete se izdići iznad nje i stići do vrha. Lujza naglašava da su svest o sopstvenoj vrednosti i samopouzdanje najjača oruđa u rukama savremenih žena. Pred ženama našeg doba prostire se ceo svet – mogu se uzdići onoliko koliko veruju u sebe.Osnaživanje žena najvažniji je preduslov za unapređivanje planete. Ako su žene potlačene, svi gube. Kad su žene na dobitku, svi napredujemo.Samopouzdanje i samopoštovanje najveće su dragocenosti svake žene. Ako nemamo te osobine, treba da ih razvijemo. Ako imamo svest o sopstvenoj vrednosti, nećemo trpeti zlostavljanje niti inferioran položaj. Potpadamo pod tuđu dominaciju samo ako verujemo da nismo dovoljno dobre ili da smo bezvredne.Osnaživanje žena ne podrazumeva proterivanje muškaraca. Zlostavljanje muškaraca podjednako je loše kao i zlostavljanje žena. Takvo ponašanje sprečava nas da napredujemo, a mislim da smo dovoljno dugo stagnirale. Ako svaljujemo krivicu na sebe, muškarce ili društvo, nećemo poboljšati svoj položaj, već ćemo ostati bespomoćne. Optuživanje je čin nemoći.

OD ANH DOA HIT KREATORA EMISIJE SMEŠ I EDICIJE ROMANA ČUDAK I HOTDOG!Nelson je štreber. On je van forme i nije kul...potpuno smotan! Ali kada se probudi na svoj deseti rođendan, otkriva da je NINDŽA!Poslednji NINDŽA NA PLANETI!Kako će spasiti svet kad čak i gaće još uvek oblači naopačke?

Avanture, misterije i nepredvidivi događaji za dva detektiva sa urođenim njuhom!Po legendi, jedne hladne i kišne noći, malo promrzlo mače mjaukalo je pred vratima gospodina Edvarda Basetona. Od tog trenutka grof je poludeo, a na grofoviju Losbuk pala je strašna kletva. Nikome nije jasno šta se događa, ali došao je trenutak da se sve otkrije...U okolini Vidrona, u magli, sigurno se nešto krije, a Pas Šerlok i Džon Mačkon su spremni da to i pronađu!

Napravite svoju ROKERSKU ŠMINKU i postanite prave ROK-DIVE! Bojice u ruke i oslobodite svoju maštu! Našminkajte svoje modele po želji i po uputstvima koja ćete naći u ovim fantastičnim knjigama za devojčice. Počnimo!

Vreme je za akciju s Nindža-kornjačama! Trenirajte u Dođou s Donatelom , Leonardom, Mikelanđelom i Rafaelom. A onda gore, na ulice, u borbu sa klanom stopala! Dovršite ove moćne Nindža prizore i igre fenomenalnim nalepnicama!

Pred vama je zbirka zadataka iz srpskog jezika za šesti razred. Zadaci su raspoređeni po nivoima znanja: osnovni, srednji i napredni. U ovoj radnoj svesci uvežbaćete glasovne promene, pravopis, glagolske oblike, zamenice i građenje reči, a sve to zajedno je dobar osnov za lakše učenje ostalih nastavnih jedinica. Obnavljanje je majka znanja.

Radne sveske iz predmeta Priroda i društvo podstiću učenike četvrtog razreda na samostalno istraživanje i upoznavanje klime, flore i faune, prirodnih bogatstava, orijenatacije u prirodi i vremenu, stranama sveta, žive i nežive prirode, vremenskim prilikama, životu nekad i sad, delatnostima ljudi, životu u naseljenim mestima, gradovima i prirodnim lepotama Srbije, nacionalnim parkovima i mnogim drugim krajevima.

Predstavljamo specijalnu knjigu za dečake sa više od 1000 nalepnica! Pridružite se piratima, vitezovima i zmajevima i pronađite blago na čarobnom ostrvu. Istražujte morski svet, džungle i zavirite u kuću straha. Pronađite strašila na seoskom imanju i otkrijte darove. Otputujte u svemir i spremite se za druženje sa vanzemaljcima, a potom se vratite u svet dinosaurusa! Pomozite radnicima na ogromnom gradilištu, koji vas nestrpljivo čekaju, da pronađu svoj alat i što pre završe posao. Uživajte u fudbalu i ostalim sportovima! Nalepnice u ruke i krenite u avanturu!

Radna sveska za predškolski uzrast „CRTAM - PIŠEM - Kroz igru do znanja” posvećena je pripremi za pisanje, koje kasnije u školi deci neće predstavljati teškoću. Prvi zadaci su laki za rešavanje i oslanjaju se na već stečeno iskustvo dece u predškolskom uzrastu – na crtanje i bojenje. Ovi zadaci imaju dodatni zahtev da se crtice i tačkice spoje tako da prikazuju leptirov ili pčelin let, guseničin put do kupusa, ili žabu i rodu koje posle treba i obojiti. Zatim se prelazi na nešto teže zadatke u okviru kojih je potrebno da se u zadatom prostoru ponove linije koje prate oblike vijugave zmije, telefona, sekinih kikica. Ovakva vrsta vežbe javlja se i u zadacima u kojima se uz pomoć linija, u polju podeljenom na kvadratiće iscrtavaju šljive, trešnje, bubamare, koke, prasići, slonovi, mace. Nakon ovih kreativnih i maštovitih zadataka, crtanja, bojenja i vežbanja, dete će biti spremno da, na kraju radne sveske, nauči da piše slova azbuke.

Odlomak: Ne može biti čudnovato što filozof, koji nije ni lekar niti se oseća pacijentom, ipak učestvuje u opštoj problematici koja se za zdravstvo postavlja u dobu nauke i tehnike. Zdravlje nije nešto što se može napraviti. Ali, šta je zdravlje uopšte? Da li je ono isto toliko predmet naučnog istraživanja koliko, usled njegovog narušavanja, postaje predmet za čoveka? Vrhovni cilj ipak ostaje da čovek ponovo ozdravi i time zaboravi da je zdrav. Sve ozbiljniji troškovni račun upravo zapovednički traži da se negovanje zdravlja ponovo spozna i posmatra kao opšti zadatak sâmog stanovništva. Tako ni ovde izloženi prilozi ni u kom slučaju nisu usmereni samo na lekare, a niti samo na pacijente, nego uopšte na svakoga ko, kao i svi mi, svojim načinom života treba da brine o svom sopstvenom zdravlju. Briga za sopstveno zdravlje jeste prafenomen čovekovog bivstvovanja.

Odlomak: – Ti i ja bismo mogli da se udružimo i razgovaramo o životu; stvorili bismo veliku priču o postojanju. Hoćemo li? – rekao je pisac. – Hoćemo – odgovorio je paleontolog. Iz recenzija: „Zanosno putovanje kroz ljudsko postojanje.“ Sesar Suares, Telva „Dijalog između nauke i književnosti koji otkriva mogućnosti oba puta spoznaje.“ Andres Montes, La Nueva España „Delo koje se začas proguta u prvom čitanju, ali iziskuje vreme da bi se u potpunosti iskoristile sve intelektualne hranljive materije koje sadrži.“ Marta Maldonado, La Razón „Sokratovski dijalog između dva zanimljiva hominida.“ Fernando Dijas de Kihano, El Cultural

Saran Aleksandrijan je jedan od poslednjih učesnika one velike nadrealističke avanture koja je imala nameru da sprovede revoluciju duha, tela i društva. Ta vatra koja se palila i gasila od 1920. do pre nekoliko decenija i danas ima svoju stvaralačko-magijsku moć skrivenu u dubinama, u podsvesti savremenog čoveka kao živi dokaz da se čovek morao buniti i da će se opet pobuniti. Oblik te nove pobune nije nam u ovom trenutku jasan, ali je neophodan kao neugašena nada da čovečanstvo još nije mrtvo. Kao autentični nadrealista, Aleksandrijan se interesuje za najšira pitanja duha – objavio je knjige proze i poezije, knjige o slikarstvu (o nadrealističkom slikarstvu, o Maksu Ernstu, Hansu Belmeru, Viktoru Brauneru, Marselu Dišanu), zatim knjigu o Bretonu, istoriju erotske književnosti, istoriju okultne filozofije, knjigu o odnosu nadrealizma i snova, o ljubavi, kao i ovu knjigu o seksualnoj magiji. Dakle, pisao je o svemu onome što je bilo u osnovi ideja nadrealizma, a što je trebalo da pomeri granice ljudskog saznanja kako bi se čovek oslobodio kao biće, čiji su svetovi dublji i širi od sveta koji je izgradio na temelju čistog razuma i puke praktičnosti. Značaj tog napora nadrealistâ biće nezaobilazan u budućnosti, pod uslovom da čovek ne završi kao totalni i totalitarni tehnolog. Tada mu neće pomoći ni nadrealizam! U ovoj Aleksandrijanovoj knjizi sažeto je sve ono što seksualnost čini jednom od najosnovnijih ljudskih potreba, sa svom svojom lepotom, omamom, ali i ono što nije puko zadovoljavanje čula i strasti, nego i transcendentno, odnosno veza sa onostranim i božanskim. Ovde je seksualnost uzvišena, lepa, pokretačka i stvaralačka. Kao takvoj, Aleksandrijan joj pridaje važno mesto u čovekovom potvrđivanju kao jedinog samorazumevajućeg bića u prirodi, ističući ono što je „božanski erotizam“, a odbacujući „đavolji erotizam“. Ta činjenica i namera je danas veoma važna kada mnoge satanističke, destruktivne vizije, ideje i sekte opsedaju savremenog čoveka, koji se stolećima bori za svoje božansko mestašce u ustrojstvu sveta.

Radnja romana odvija se u planinama Jermenije između 1915. i 1960. godine. Jedan starac sa tek rođenom bebom Harutom beži od genocida u Turskoj. Starac nailazi na jedno oronulo i napušteno selo i rešava da se tu sakrije. I druge izbeglice će u selu pronaći sklonište. Njihov je život jednoličan i ispunjen strahom. Boje se svega. I Turaka, i njihovog otkrivanja, ali se boje i jedni drugih. Harut polako odrasta. Kada u njihovo selo stigne mlada i prelepa devojka Nakšun, Harut se u nju zaljubljuje. Nakšun je trudna jer su je turski vojnici silovali i mučili. Žene u selu su besne na Nakšun jer nosi decu odvratnih Turaka. Zato i smišljaju strašan plan. Čim se porodi, one će joj ubiti bliznakinje...

Radnja novele Paviljon br. 6 se događa na psihijatrijskom odeljenju, odnosno odeljenju za duševne bolesnike jedne gradske bolnice. Glavni likovi su Ivan Gromov, pacijent koji pati od manije gonjenja i dr Andrej Jefimič, lekar koji konformistički ignoriše društvenu nepravdu, ali na kraju i sam duševno oboli i završi na tom istom mestu, sa svojim nekadašnjim pacijentima. Novela pred vama je pre objavljivanja imala dosta problema sa cenzurom tadašnjeg carskog režima, i izazvala je veliku pažnju svojim brutalnim i uznemirujućim prikazom prilika u javnim institucijama, pre svega duševnim bolnicima. Ruski boljševički vođa, Vladimir Lenjin, je kasnije tvrdio da ga je upravo Paviljon br. 6 podstakao da postane revolucionar, odnosno da se nakon čitanja osećao kao i da je sam zatvoren u Paviljonu br. 6. Broj šest u naslovu novele bi trebalo da nam sugeriše na nevažnost tog mesta, beznačajan broj koji nema značenje, a time se naglašava i nevažnost njegovih stanovnika koji su samo brojka u birokratskom sistemu. Novela je bila ekranizovana nekoliko puta, od toga dva puta u bivšoj Jugoslaviji – kao istoimena TV-drama i kao igrani film Paviljon 6, 1978. godine, sa Ljubom Tadićem, Pavlom Vujisićem i Zoranom Radmilovićem u glavnim ulogama.

Redovno i pažljivo čitam Stojadinovića na Peščaniku. U početku, kao kolegu na sajtu. S vremenom, formirao sam očekivanja: gledam vesti i pretpostavim – o tome bi Stojadinović trebalo da piše, to je tema za njega. Usudim se ponekad i da zamislim šta će tačno napisati. Čak mu, dogodi se i to, ukradem temu. Ali, najčešće, pošto događaj/temu prepoznam, uzdahnem s morbidnim olakšanjem: ne moram o tome, Stojadinović će. Dve slike, to jest dva čuvena motiva iz književnosti iskoristiću da objasnim otkuda to olakšanje po mnogo čemu istovetno osećanju velikog pritiska pod težinom nesnošljive ovdašnje stvarnosti. Reč je o jednom opšte poznatom (književnom) portretu i o jednako poznatom – nazovimo ga tako – aforizmu o ponoru. *** Srbija nije na ivici ponora. Srbija je zakoračila iza ivice, pravo u ponor. Barem dva puta u protekle tri decenije: prvi put 1991, a drugi – 2012. Kako izgleda Srbija posle te 2012, dok pada u ambis? O tome piše Stojadinović. On ne analizira, iako njegovi tekstovi jesu i rezultat pažljive analize. On rečima slika Srbiju u grču, povišenim tonom i s prikladnim patosom. U vezi s tim i jedna ograda – kod Stojadinovića nema mnogo opštih planova i masovnih scena, iako uvek jeste reč o Srbiji i njenim žiteljima. (Ako dobro pamtim, bilo ih je pošto je izbila zaraza kada su penzioneri zatvarani po kućama i nedavno u vezi s trovanjem žitelja Beograda dimom s razgorele deponije.) On sliku Srbije uglavnom metonimijski posreduje portretima glavnih protagonista njenog pada: Vučića, Nikolića, Gašića, Vulina, Brnabić… Reč je tu o upečatljivoj inverziji jedne čuvene priče. Oscar Wilde je svoj roman/sliku o Dorianu Grayu gradio na napetosti između onoga što se vidi i što ne odgovara istini, dakle prevarnog privida, s jedne strane, i onoga što se ne vidi, što stoji na portretu skrivenom od pogleda, a što verno i do tančina predstavlja moralnu gnusobu glavnog junaka, s druge strane. Kod Stojadinovića je obrnuto: odmah se i do kraja vidi sva moralna gnusoba njegovih modela. Pa napetost kod našeg pisca ne proizlazi iz kontrasta između lepog privida (koga nema) i ružne (moralne) istine, kao kod Wildea, nego iz činjenice da godinama trpimo likove izobličene od zla. Zašto ih trpimo, pita se Stojadinović: kako nas je do paralisanosti još jednom fasciniralo zlo? Jedan drugi pisac pak, s one strane dobra i zla, opominje: „Ko se bori s nemanima, treba pripaziti da sam pritom ne postane neman. A kad dugo gledaš u bezdan, i bezdan se zagleda u tebe“. Ima li dakle razloga da brinemo za Stojadinovića zagledanog u ponor, kao što on brine za nas i gleda kako da nas odatle izvuče? U datom Nietzscheovom citatu, izgleda kao da se pozicija subjekta, onoga koji gleda dakle, udvaja: pored jednog posmatrača neočekivano se (iz bezdana, ili kao sami bezdan) pojavljuje drugi. To umnožavanje pozicija, kada govorimo o Stojadinovićevim tekstovima, proteže se i na čitaoca. Čitajući ih, čitalac kao da gleda u Stojadinovića koji gleda u ponor, pa tako onda i sam gleda u ponor iz koga ga opet gledaju i sami taj ponor (kako to kaže Nietzsche) ali i Stojadinović. Šta čitalac vidi? I šta, s druge strane, vidi Stojadinović? Da li na čitaoca Stojadinović gleda jednako nemilosrdno kao što gleda i ka svojim modelima čije nam groteskne portrete neumorno iznosi? Pretvara li se tako nemilosrdni Stojadinović u odnosu prema čitaocu u onu neman iz citata nemačkog filozofa? Ne umem da odgovorim na ova pitanja. Možda će čitalac za sebe poželeti da odgovori na njih dok čita tekstove sakupljene između ovih korica. Nešto drugo sam hteo da kažem time što sam ih postavio: čitati Stojadinovića nije nimalo naivno. I još: pored toga što nije naivno, na jedan poseban način je uzbudljivo. Dakle na način drugačiji nego kada čitamo dobru literaturu, iako Stojadinovićevi tekstovi jesu i to – dobra literatura. Takozvana lepa književnost barem na kratko izmešta nas iz stvarnosti, i to izmeštanje bude za čitaoca uzbudljivo na jedan bezbedan način. Čak i kada čita o Dorianu Grayu. Stojadinović nas pak zakucava u stvarnost. Zato nije naivno čitati ga. A uzbudljivo je jer čitati ga nije nimalo bezbedno, a ni bezbolno za čitaoca. Vratimo se za kratko ponovo nemačkom piscu. Na više mesta on će u knjizi „S one strane dobra i zla“ iskoristiti reč bezdan. Na jednom mestu će reći da je bezdan ono što stoji iznad ili ispod svakog našeg – u tekstu stoji: filozofskog – mišljenja. Naše mišljenje ne reflektuje, ono je puka posledica onoga što jesmo i što uporno izmiče našem (inače slabom, nejakom, nemoćnom) mišljenju. Nema razloga da se ovde oko toga sporimo. Može se naravno i drugačije o tome (o mišljenju dakle) misliti. Važno je nešto drugo. Kada Nietzsche kaže: kada gledaš u bezdan i bezdan se zagleda u tebe, on nas u stvari opominje – zagledani u bezdan gledamo u sebe. To jest: mi smo ti koji nas posmatraju iz ponora. Vratimo se sada našem piscu: kada čitamo Stojadinovića zagledanog u ponor, iz tog ponora mašemo samima sebi. Dejan Ilić, Predgovor za knjigu

Sadrži sledeće priče: Mali, Čokolada, Jugo 45, Divlje srce, Klinika Beti Ford, Lutrija, Mnogi i sledeće parabole: Trojica, Zlato, Običaj, Smrt istorije, Sultan Muhamad Tughlak iseljava Delhi, Biti Arif Vuković, Sećanje.

Iz recenzije: ’’Starogrčki termin za poeziju bio je ποιεῖ (poiei) što znači činiti, stvarati. Međutim, stvaralac i stvaranje su dva termina koja prevazilaze okvire književnosti i umetnosti. Svako ko pravi nešto jeste stvaralac, ali nije svako stvaranje kreativno. Stojanovića zanima, pre svega, umetničko stvaranje, naročito književno, kao kreativna delatnost, a kao takvo ono obuhvata i nauku. Kreativni stvaraoci su i naučnici i umetnici. Sve ono što nosi novinu u sebi možemo smatrati umetničkim ili naučnim delom, a one koji stvaraju takva dela s pravom nazivamo umetnicima i naučnicima. U središtu ove knjige nalazi se pisac, umetnik, u vremenu i kroz vreme; njegov odnos prema svetu, kao i odnos drugih umetnika, pisaca, književnih kritičara i teoretičara prema njemu. U njoj su sadržani pokušaji da se uspostave čvršći standardi u vrednovanju književnih dela. Vrednost svakog pojedinačnog, ili ukupnog, dela nekog stvaraoca služi kao jedina osnova za procenjivanje i utvrđivanje nečijeg mesta u nekoj kulturi ili u širem svetskom prostoru. Stojanović se trudi da pokaže i dokaže da nečiju vrednost nije teško utvrditi ni neposredno posle objavljivanja nečijeg dela ako svoj sud baziramo na četiri osnovna kriterijuma: intelektualnoj moći, estetskoj vrednosti, mudrosti i idejama. Autor ove knjige smatra da nije teško proceniti intelektualnu moć određenog pisca, ispoljenu u nekoj knjizi, estetsku vrednost, mudrost i ideje (koje možemo zanemariti ako analiziramo poeziju). Upotrebljavajući ove kriterijume, a naročito uporednim analizama, relativno lako možemo utvrditi koji su pisci, ili pesnici, intelektualno moćniji, estetski jači, mudriji i kod kojih pisaca je prisutan i elaboriran veći broj važnih ideja. Stojanović postavlja neka nova pitanja i, nudeći odgovore na njih, bori se za uspostavljanje jasnijih i čvršćih književnih standarda, kao i za revalorizaciju srpske književnosti.’’

Podnaslov dela glasi: Teatralna povest.