Specification Items HY510 Unit Color Grey No Thermal Conductivity ? 1/4 1.93 W/m-K Thermal Impedance ? 1/4 oe0.225 0C-in²/W Specific Gravity ? 1/4 2 g/cm³ Viscosity 1000 No Thixotropic Index 380±10 1/10mm Moment Bore Temperature -50300 0C Operation Temperature -30280 0C Ingredients Silicone Compounds 50 % Carbon Compounds 30 % Metal Oxide Compounds 20 % Specification Items HY510 Unit Color Grey No Thermal Conductivity ? 1/4 1.93 W/m-K Thermal Impedance ? 1/4 oe0.225 0C-in²/W Specific Gravity ? 1/4 2 g/cm³ Viscosity 1000 No Thixotropic Index 380±10 1/10mm Moment Bore Temperature -50300 0C Operation Temperature -30280 0C Ingredients Silicone Compounds 50 % Carbon Compounds 30 % Metal Oxide Compounds 20 % Specification Items HY510 Unit Color Grey No Thermal Conductivity ? 1/4 1.93 W/m-K Thermal Impedance ? 1/4 oe0.225 0C-in²/W Specific Gravity ? 1/4 2 g/cm³ Viscosity 1000 No Thixotropic Index 380±10 1/10mm Moment Bore Temperature -50300 0C Operation Temperature -30280 0C Ingredients Silicone Compounds 50 % Carbon Compounds 30 % Metal Oxide Compounds 20 % Vaše ime Komentar Ocena: Unesite kod sa slike Pošalji

Treči korak - radna sveska za matematiku, razvoj govora i svet oko nas. Radna sveska za uzrast od 3 do 7 godina.

Nazvao sam ovu knjižicu Baš kako treba: Mala priča o skoro svemu. Verovatno se sećate izraza “baš kako treba” iz stare bajke o Zlatokosi i tri medveda. Zlatokosa jede kašu koja je baš kako treba, ni pretopla ni previše hladna. Pojam “Zlatokosina zona”, izveden iz te bajke, astronomi često upotrebljavaju kada opisuju oblast oko zvezde u kojoj je temperatura “baš kako treba” da bi se pronašla voda. Ovu knjigu smatram pričom, nečim malo drugačijim od tradicionalnog romana…. iako se drama proteže decenijama, sama priča odigrava se za samo 24 časa…. Kada biste tražili da opišem Baš kako treba u tri reči, rekao bih vam da je to kratka priča o životu, smrti i ljubavi. Ipak, ovo ne bi bila knjiga iz mog pera kada se ne bi dotakla i najvećih misterija: Šta je čovek? Šta je svemir? Zašto je Veliki prasak sadržao upravo odlike i sposobnosti potrebne za naš nastanak? – Justejn Gorder Iz pisma izdavaču Justejn Gorder je rođen 1952. godine u Norveškoj. Njegovo najpoznatije delo, roman o istoriji filozofije Sofijin svet, prevedeno je na preko četrdeset jezika, a štampano je preko 30 miliona primeraka širom sveta. Sa suprugom Siri Danevig ustanovio je Nagradu Sofija, koja se od 1997. svake godine dodeljuje insitucijama ili pojedincima koji daju značajan doprinos očuvanju životne sredine i održivog razvoja i ulažu napore u podizanje svesti i ostvarivanje alternativa savremenom razvoju ljudskog društva. Živi u Oslu. Do sada je objavio: Dijagnoza i druge novele (1986), Deca iz Sukharatija (1987), Žablji zamak (1988), Misterija pasijansa (1990), Sofijin svet, Roman o istoriji filozofije (1991), Božićna misterija (1992), U jednom ogledalu, u jednoj zagoneci (1993), Magična biblioteka Bibi Boken (Zajedno sa Klausom Hagerupom, 1993), Halo?-Ima li koga ovde? (1996), Vita brevis (1996), Maja (1999), Kći direktora cirkusa (2002), Devojka sa pomorandžama (2004), Šah-mat (2006), Žuti patuljci (2006), Zamak u Pirinejima (2008).

Ova zbirka kratkih priča sastoji se od devet pripovedaka. Naslovna priča govori o nepoznatom francuskom režiseru, koji sa prelepom devojkom snima alternativni film u Holivudu, što će se pretvoriti u pravi skandal. U priči ,,Noći preobraženja" sreću se čuveni filozof Ludvig Vitgentštajn i pesnik Georg Trakla za vreme Prvog svetskog rata. Ljubav za jednu noć na putovanju kroz Francusku tema je priče ,,Hotel des Voyagers", a veza dve sestre bliznakinje priče ,,Alpes maritmes".

Saznajte zašto je Jošimoto jedna od najpopularnijih pisaca za mlade i tinejdžere! Bilo da ste u ovim osetljivim godinama ili ste prosto mladi u srcu, ova ljubavna priča će vas na prvo čitanje osvojiti. Roman se vrti oko dvoje protagonista - oboje su mladi, ali tužni, povređeni; oboje su izgubili drage ljude, a iz tog čemernog stanja tugovanja, rodiće se prava ljubav - i to preko zanosnih mirisa iz kuhinje!

Bigzov udžbenik iz srpskog za drugi razred osnovne škole. Udžbenik je u skladu sa Nastavnim planom i programom predviđenim za učenike drugog razreda osnovne škole.

Glavni lik ovog romana je Dunja Vukasanović, ćerka jedinica ugledne beogradske porodice koja je postala najomiljenija pop pevačica na našim prostorima. Roman opisuje njene uspone i padove u životu, kako poslovne tako i ljubavne...

Nekada davno, bogovi su stvorili predivan svet. U njemu je bilo planina, mora, zadivljujućih zveri i ljudi sličnih nama. Onda su se bogovi umorili i postali lenji. Sada sede i grickaju kolače i dugo dremaju na oblacima. Ali svet ispod nebesa nije dovršen. U njemu ima još puno praznina. Hari, Su i Mali Ben su odlučili da popune praznine koje su bogovi ostavili. Zagledali su se u svet, a zatim i duboko u sebe same. Napravili su jedno cijukavo mišasto stvorenje, jedno pernato leteće stvorenje i jedno gmizavo ljuspičasto stvorenje. A da li se usuđuju da naprave jedno čupavo zavijajuće stvorenje sa velikim krupnim zubima? Da li se usuđuju da naprave… vuka? „Moćan i veoma maštovit grafički roman.” – Gardijan „Originalna bajka o stvaranju i mašti.” – Buklist „Niko danas ne piše fikciju poput Dejvida Almonda.” – Tajms „Ne postoji ništa što Dejv Mekin ne bi mogao da postigne na planu umetnosti.” – Nil Gejmen

Remek-delo Razlika i ponavljanje Žil Delez objavljuje 1968. godine. Iako Delez stvara u naplodonosnijoj filozofskoj atmosferi dvadesetog veka – u periodu od 1965. do 1975. godine uz Deleza svoje najvažnije knjige objavljuju Mišel Fuko, Žak Derida i Žan-Fransoa Liotar – iako, dakle, on nije usamljeni genije okružen nerazumevanjem (naprotiv), njegova je filozofska genijalnost najradikalnija, a gustina njegovih ideja najveća. Posle Razlike i ponavljanje, što je jedan od segmenata Delezove doktorske teze (dva druga segmenta su Spinoza i problem izraza i Logika smisla, obe objavljene 1968. godine), pojmovima razlike i identiteta jednostavno je nemoguće pristupiti onako kako im se pristupalo do tada. Ako se pojam identiteta uvek izražavao u identitu pojma sa samim sobom, ako je pojam, od vremena grčke filozofije, pretpostavljao idealna značenja, sa Delezom razlika postaje veličina koja se održava na sopstvenim nogama, ali to, istovremeno, znači da iz ravnoteže izvodi čitavu tradiciju koja je, da bi bila delotvorna, da bi uopšte postojala, morala da leži na čvrstom, nepomerivom temelju. Ako se filozofsko zdanje gradilo tako što se, logično, najpre udarao temelj, potom se dizali zidovi i, na kraju, postavljao krov, posle Delezove knjige filozofi su morali da uče da grade od istog materijala, ali bez unapred datog temelja. Jer, piše Delez kritikujući dotadašnje shvatanje filozofskog neimarstva, odbacujući božanski (transcendentni) autoritet, temelj nam je uvek dolazi s neba. Sada se temelj (identitet) urušava u sebe stvarajući heterogenu sredinu koja zahteva nove pojmove. Zato Delez izumeva pojmove smatrajući to izumevanje najvišom filozofskom delatnošću. Zato u ovoj knjizi koju, preporučuje pisac, treba čitati kao detektivski roman, pronalazimo pojmovna čudovišta i pojmovna čudesa poput transcendentalnog empirizma, haosmosa, razdružujućeg sjedinjavanja (disjunktivna sinteza), kao i čitav niz fascinantnih pojmovnih kombinacija koje i dalje čekaju svoje tumače, svoje (rekao bi možda Delez) ljubavnice i svoje ljubavnike.

Poklon vaučer

…u kojima je na virtuozan način rastvorio i ismijao mentalitete i blentalitete s jugoslavenskih prostora. Zbirka tekstova ovog sarajevskog pisca (nizozemske adrese) zapravo je niz pisama imaginarnom uredniku u maniri uobičajenih članaka takve vrste – pisama čitatelja – koji ovdje imaju biti simbolom propitkivanja raznih smislova te jedne univerzalne žalopojke nad svim i svačim (od ukočenog pauka u kuhinji do toga kako razlučiti uš od prauši). S ishodištem u jednoj točki stvarnosti, a završetkom u bespuću totalnog apsurda i groteske, ovi su tekstovi svojevrstan cinični komentar kao jedini mogući izbor nemoćnog pojedinaca pred zastrašujućom stvarnošću. Aristid Teofanović rođen je u Sarajevu 1951. Pod ovim imenom objavio je dramu Arhajci (preradu Aristofanovih Aharnjana), 1991. Pod imenom Slobodan Blagojević objavio je šest knjiga pjesama, dvije knjige eseja, te prijevod Sabranih pjesama Konstantina Kavafija. Pod imenom Anhel Antonić objavio je tri knjige pjesama. Od 1992. živi u Amsterdamu, Nizozemska. Istovremeno s ovom knjigom u Biblioteci Feral Tribune objavljen je i njezin svojevrsni nastavak pod naslovom Mrka kapa. Aristid Teofanović je pseudonim Slobodana Blagojevića.

Izabrane pesme Davida Putnika (1972-2011). Pesme objavljene u periodici i pesme pronađene u zaostavštini. Pesme kao svedočanstvo vremena u kome su nastale i kao svedočanstvo jedne neobične umetničke i životne avanture. David Putnik (Beograd, 1972-Beograd, 2011), pozorišni reditelj, reditelj dokumentarnih filmova i pesnik. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Odsek za pozorišnu i radio režiju, u klasi Ljubomira Mucija Draškića. Od 1999. do 2002. godine radio je kao asistent na Katedri za glumu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Od 2003. d0 2004. godine radio je kao vršilac dužnosti upravnika Šabačkog pozorišta. Kao pozorišni reditelj, publici se prvi put predstavio 1993. godine postavkom Čehovljevog Mislioca na novobeogradskoj sceni „Mata Milošević“. Usledile su predstave Bliži nebu, po drami Željka Hubača (Narodno pozorište u Leskovcu, 1994, nagrada „Joakim Vujić“) i Vasa Železnova Maksima Gorkog („Mata Milošević“, 1994), a potom Čehovljeva Labudova pesma (Narodno pozorište u Somboru, 1995), Plagijat Žaka Konfina (Narodno pozorište u Leskovcu, 1995) i San Mirabai, performans na temu indijske poezije (Bitef Teatar, 1995). Godine 1996. ponovo režira jednu Hubačevu dramu, Bliži vatri (Narodno pozorište u Leskovcu, nagrada „Joakim Vujić“), a 1997. Lepoticu i zver Igora Bojovića (Narodno pozorište u Somboru, nagrada Susreta dečjih pozorišta u Beogradu). Zaključne godine drugog milenijuma, ne računajući samu dvehiljaditu, bile su najplodnije u Davidovoj pozorišnoj karijeri: nižu se predstave Vilinska kočija po komadu Aleksandre Glovacki (Kruševačko pozorište, 1998, diplomska predstava), Memetov Život u pozorištu (Narodno pozorište u Leskovcu, 1998), Strindbergov Pelikan (Atelje 212, 1999) i Čekajući Godoa (Beogradsko dramsko pozorište, 1999). Godine 2001. Putnik režira Pirandelov komad Šest lica traže pisca (Narodno pozorište u Somboru), a naredne godine, u saradnji s Romskim teatrom „Raidna“, postavlja Bahanalije Gorana Stefanovskog na sceni Centra za kulturnu dekontaminaciju. Potom se, 2003. godine, još jednom predstavlja publici Beogradskog dramskog pozorišta (predstava Apologija neprijatelju po tekstu Jovana Popovića), a 2004. režira Gospodina Paula Tankreda Dorsta u Šabačkom pozorištu. U narednih sedam godina režiraće još samo dve predstave: Božićni san po tekstu Jovana Popovića (Mala scena Etnografskog muzeja u Beogradu, 2006) i Orkestar Titanik po drami Hrista Bojčeva (Pozorište „Zoran Radmilović“, Zaječar, 2009). Putnik je reditelj dokumentarnih filmova ‒ ekoloških putopisa: Otrovna voda (1996; nagrada Festivala podvodnog filma u Antibima) i Kanjon Nevidio (1997). Pesme, eseje i kritičke prikaze David Putnik je objavljivao u vodećim listovima i časopisima.

Različite odlike Holokausta koje se moraju uzeti u obzir ne objašnjava ni prinuda, ni pokornost autoritetu, ni birokratska kratkovidost, ni pritisak vršnjaka, ni lična dobit, niti karijerizam – već, umesto svega toga, tek antisemitizam počinilaca.” Daniel J. Goldhagen ,,Upravo je taj tamni svet pomešanih motiva, sukobljenih osećanja i prioriteta, nevoljnih izbora, sebičnog oportunizma i prilagođavanja združenog sa samoobmanom i poricanjem, svet koji je suviše ljudski i suviše univerzalan, odsutan iz manihejske priče Danijela Goldhagena.” Christopher R. Browning

Kockar je, uz Zapise iz Mrtvog doma, u velikoj meri autobiografsko delo Fjodora Dostojevskog. Glavni, fatalni ženski lik u romanu zove se isto kao i tadašnja njegova ljubav Apolinarija Suslova, s kojom je bio u Evropi 1863, kada je i počeo opsesivno da se kocka na ruletu. Polina je imala 21. godinu kad je upoznala Dostojevskog na jednom od njegovih predavanja. Ova burna veza trajala je s prekidima pune četiri godine. Polina je kasnije postala uzor i za lik Nastasje Filipovne u romanu Idiot. Dostojevski je u oktobru 1866. za samo tri nedelje izdiktirao Kockara dvadesetogodišnjoj Ani Snitkinoj, i već posle tri meseca su se venčali.

Mornar koji je izneverio more je simboličan, višeslojan roman u kome Jukio Mišima iznosi duboko nezadovoljstvo posleratnim Japanom. Trinaestogodišnji Noboru simbolizuje tradicionalni Japan, sa vrednostima koje potiču iz starih vremena slave i uspeha. Brodski oficir Rjuđi isprva predstavlja otelotvorenje svih vrednosti, poput stoicizma, snage duha i samurajske tradicije, koje su Noboruu, pa i samom Mišimi, najvažnije. Istovremeno, dečakova majka Fusako oličava moderni Japan i njegovu sve veću opčinjenost Zapadom i nekim novim vrednostima. S vremenom, Rjuđi, kao i sam Japan, gubi svoju slobodu, dopušta da njegova težnja za slavom i junaštvom iščezne i otvara se stranim uticajima. Izneverava sve ono što je tradicionalno i dobro, a to Noboru, odnosno sam Mišima, nikako ne može da prihvati. Japan se može ponovo uzdići tek kada se vrati pravim vrednostima i onome kakav je nekada bio: slavan, hrabar i nepokolebljiv. Baš onakav kakav je Rjuđi bio u dečakovim očima, dok ga nije izneverio.

Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011).

Teološke dileme, autobiografski elementi i podvojena ličnost protagoniste čine Valis atipičnim romanom ne samo kada je Dikovo stvaralaštvo u pitanju, nego naučnofantastična književnost uopšte. Ovo je njegovo najiskrenije i najsmelije delo, čija neočekivano lična priča pruža priliku istinskim ljubiteljima ovog pisca da se bliže upoznaju sa idejnim i filozofskim izvorima njegovih nepouzdanih stvarnosti. Dok razotkriva načine za transformisanje ludila u mehanizam uočavanja, tumačenja i rešavanja problema i dilema s kojima se suočava pojedinac, društvo, pa i ceo univerzum, Dik pokazuje kako ono, kao sveopšta dijagnoza, postaje merilo stvarnosti. Valis je dokumentovani pokušaj svođenja opšteg, kosmičkog i nepojmljivo apstraktnog na konkretno, pojedinačno i pojmljivo, gde u mnoštvu brojnih varijabli postoji samo jedna konstanta ∙ Bog.

Poezija je svuda – u zemlji i u moru, u jezerima i na obalama reka. Ona je, neosporno, prisutna i u gradu, što mi se potvrđuje i sada dok ovde sedim: postoji poezija u ovom stolu, u ovom listu hartije, u ovoj mastionici; postoji poezija u automobilskoj vrevi na ulicama, u svakom, i najmanjem, prostom i smešnom pokretu radnika koji oslikava firmu jedne mesare na drugoj strani ulice. Fernando Pesoa Pisci nemaju biografiju. Delo im je biografija. Pesoa, koji je uvek sumnjao u stvarnost ovog sveta, složio bi se, bez kolebanja, s tim da se uputim pravo njegovim pesmama, a da ostavim po strani dogodovštine i slučajnosti njegove zemaljske egzistencije. U njegovom životu nema ničega izuzetnog – ničega, sem pesama. … Kao svi veliki leljivci, provodi život praveći spiskove dela koja nikad neće napisati; a kao što takođe biva sa apatičnima, ukoliko su maštoviti i nose u sebi strast, kako ne bi eksplodirao, kako ne bi poludeo, na margini svojih velikih zamisli, gotovo krišom, svakoga dana beleži pesmu, članak, misao. Rasutost i napetost. Sve obeleženo jednim istim znakom: ovi tekstovi su napisani iz nužde. Upravo to, fatalnost, razdvaja autentičnog pisca od onog koji je naprosto talentovan. Oktavio Pas Malo je pesnika u XX veku koji su ulogu filozofa preuzeli tako slobodno kao što je to učinio Portugalac Fernando Pesoa. Njegovo delo ne može se objasniti potrebom da svakodnevno, kao svedok ili usamljenik, beleži svoje utiske; jer namera mu je znatno sveobuhvatnija i raznorodnija. A tamo gde u toj nameri uspeva, dosegnuvši univerzalne vrednosti, on postaje jedan od najvećih lirskih temperamenata našega doba, ništa manji od Majakovskog, Rilkea, Lorke, Ajkena, da francuske pesnike ne navodimo; već tridesetih godina Pesoa je čudesno ispred svoga vremena, ispred predstavnika književnosti apsurda koji će tek posle 1945. stupiti na javnu scenu. Taj vrsni razložni mislilac predstavlja oličenje savremenog pesnika, potčinjenog jednom neodložnom zadatku: da između čoveka i sveta zamisli veze namerno sazdane tako da ih je nemoguće proveriti. Alen Boske Pesoina heteronimija, odnosno teatar njegovih likova bez teatra, vodi delo ka nekom neodređenom i neuhvatljivom prostoru. Pesoa nije toliko pesnik koliko dramaturg koji koristi poeziju; nije toliko dramaturg koliko pesnik koji koristi dramu; nije toliko romanopisac koliko pesnik i dramaturg koji koriste romaneskno. Pesoino delo predstavlja se kao književna Utopija, apsolutna Knjiga. Antonio Tabuki „Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu, I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu; Lažni – koji živimo u zajedništvu s drugima I koristimo u praktične svrhe, Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk“ Autor ovih stihova – portugalski pesnik Fernando Pesoa – rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset sedam godina u svom „lažnom“ životu, nastojeći da u njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući svog duha“ svim snagama posvetio jedinom pravom životu – literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između siromaštva jedne biografije bez događaja i gotovo neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog dela koje je njegov autor ljubomorno krio od očiju javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk, čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset i šest godina posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno. U ovom protivurečnom odnosu prema vlastitoj „ličnoj povesti“ s jedne, i literarnom delu s druge strane, ispoljava se suštinsko svojstvo Pesoine ličnosti – sklonost ka paradoksu. Kontrasti, paradoksi i antiteze nisu samo osnovno izražajno sredstvo njegove poezije, već i dominantna obeležja celokupne životne i književne sudbine. Odlomak iz teksta Jasmine Nešković

Ovo delo predstavlja ogled, svojevrstan autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Odlomak : „Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, kurve i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti.“

Deklaracija Naziv i vrsta robe: PP6-0.25M/V Gembird Mrezni kabl, FTP CAT6 0.25m purple Količina izražena u jedinici mere: komad Uvoznik: Gembird D.O.O. Zemlja porekla: Kina Prava potrošača: Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu Zakona o zaštiti potrošača, kao i odgovornosti za saobraznost Povrat robe moguć unutar 14 dana

Monáda je prvi roman Sane Perić u kojem autorica nudi novo viđenje svakodnevice provlačenjem autobiografskih elemenata kroz filter naivne, ali svježe filozofije u kojoj se, kao što sugerira naslov koji evocira mišljenje Giordana Bruna i Leibniza, kozmičko prepliće sa psihičkim. Promišljajući teme poput tjelesnosti, ženskosti, ljubavi, rada, odnosa i smisla života, autorica o njima piše kombinacijom iritantno sveznajuće pripovjedačice, koja joj omogućuje očuđujući učinak, iz ugla ženskog subjekta koji u prvom licu pruža naivnu interpretaciju conditione feminis, ne bez ludičke naglašenosti vlastite podvojene pozicije. Roman, ujedno i svojevrsni nacrt disertacije o boli, svojim izgledom i opremom spoj je elegancije francuskih klasičnih izdanja i knjiga kojima nanosite bol dok ih otvarate. Sana Perić rođena je u Splitu. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirala je etnologiju i komparativnu književnost. Od 2006. godine prozu objavljuje na www.rusulica.com.

Maštovite i smele slike i njihovi spojevi služe ovde širenju jednog imaginativnog prostora, u kojem se osnovna emocija preobražava u višeslojna naslućivanja onoga što je prevazilazi. Poezija jakih, ali i pesnički uspešno kontrolisanih emocija. Ivan V. Lalić Pesme Jelene Lengold, koje su osvojile tematski prostor urbanosti i intime, i čija intonacija ide od ushićenosti do melanholije, meditativne sete i intelektualne sumnje, snažno se utiskuju u čitalački doživljaj. Mileta Aćimović Ivkov Jelena Lengold nije pisac minornih preokupacija niti kratkog daha: njena poezija, pa i proza, motivski se nadovezuju na Ijubavni diskurs liričara u izvornom smislu reči. Dragana V. Todoreskov Pesme snažnih osećanja i neposrednog i sugestivnog izraza. Ove pesme su, zapravo, priče u formi vanredno uobličenih pesama. Gojko Božović Participirajući u diskursu srpske poezije kako je on konstituisan 80-ih godina 20. stoleća, Jelena Lengold proizvodi poeziju koja je zasnovana na modernističkoj, urbanoj, pesničkoj paradigmi, izrazito lirskog naboja. Dubravka Đurić Lirsko ja, iako dovedeno do neke vrste zaokružene psihološke figure putem memoarske retrospekcije sećanja i povlašćenih trenutaka prošlosti, aktualizuje se u sadašnjem dnevničkom beleženju osećanja između onoga nekada i sada. Bojana Stojanović Pantović

„Ovaj zaigrani roman o ljubavi i požudi nateraće rumenilo u obraze čak i najtvrdokornijih liberala i pohotljivaca.“ The Washington Post Kažem jasno i glasno: sapima. Ne zadnjicom, ni dupetom, ni bokovima, ni trticom, već sapima. Jer kad ja nju zajašem, ispuni me ovakvo osećanje: da sam na mišićavoj, baršunastoj ždrebici, ustreptaloj a poslušnoj. Čvrste su te sapi i možda odista tako orijaške kao što govori predanje što o njoj po čitavom kraljevstvu kruži, raspaljujući maštu mojih podanika. (Sve te priče dođu mi do ušiju, ali me ne srde, već mi laskaju.) Ovom knjigom Vargas Ljosa je uspeo da nam svoje omiljene teme, ljubav i erotiku, predstavi na nov, veoma provokativan način. Tumačeći šest reprodukcija slika, on ih ujedno oživljava i kroz njih nam priča priče u kojima ljupki i lepi Fončito uznemirava svoju maćehu, donju Lukreciju, a don Rigoberto se posvećuje ponoćnim maštanjima terajući nas da se zapitamo je li dečak sam Eros koji se zavlači u nedra zrele žene, ili je reč o sanjarijama njenog muža, don Rigoberta. Preplićući mit i stvarnost, Vargas Ljosa će nas provesti i kroz ispovesti vladara drevne Lidije i Dijane, boginje lova. Neveliko po obimu ali bremenito temama od kojih bi nas obuzeo stid da ih na ovako maestralan način pisac nije obradio, ovo delo je jedinstveno u opusu Marija Vargasa Ljose.