Bigzov udžbenik iz srpskog za drugi razred osnovne škole. Udžbenik je u skladu sa Nastavnim planom i programom predviđenim za učenike drugog razreda osnovne škole.

Surova i potresna priča o razorenom, ali uzbudljivom detinjstvu dečaka Emila, zarobljenog u paranoična bunila svog oca koji regrutuje sina za svoje nerealne poduhvate. U Emilu, koji jedini kontakt sa ocem ima dok ga ovaj surovo prebija, povereni zadaci izazivaju strah i zebnju da li će oca zadovoljiti, ali istovremeno i ponos zbog važne uloge koju naizgled dobija. U ovoj svojoj najintimnijoj knjizi Šalandon slika jezivi portret jedne porodice, pri čemu smo užasnuti i duboko dirnuti nesrećom svakog njenog člana. “Moj otac je govorio da je bio pevač, fudbaler, trener džuda, pastor Pentekostne američke crkve i lični savetnik generala De Gola sve do 1958. Jednoga dana rekao mi je da ga je General izdao. Najbolji prijatelj postao mu je najgori neprijatelj. Tad mi je otac saopštio da će ubiti De Gola. I zatražio da mu pomognem. Nisam imao izbora. To je bilo naređenje. Bio sam ponosan. Ali sam se, isto tako, i plašio… Kad imate trinaest godina, pištolj je čudno težak.” – Sorž Šalandon Sorž Šalandon je francuski novinar i pisac, rođen 1952. godine u Tunisu. Kao novinar, od 1973. do 2007. godine, pisao je za list Liberasion, gde je osim ostalog pratio i tadašnja aktuelna dešavanja u Iranu, Iraku, Libanu, Somaliji i Avganistanu. Godine 1988. primio je Nagradu „Alber Londr“ za svoje reportaže o Severnoj Irskoj i o suđenju Klausu Barbiju. Potom je radio za list Kanar anšen. Autor nekoliko romana, među kojima su Le petit Bonzi (Maleni Bonzi, 2005), Mon traître (Moj izdajnik, 2008) i La Légende de nos pères (Legenda naših očeva, 2009), za svoj drugi roman Une promesse (Obećanje, 2006) dobio je Nagradu „Medici“ (Prix Médicis). Za roman Povratak u Kilibegz (Retour à Killybegs, 2011) Šalandon je dobio Veliku nagradu Francuske akademije, potom Nagradu čitalaca Festivala „Ulica knjiga” (Festival Rue des Livres 2012), a ovaj se roman našao i u užem izboru za prestižnu Gonkurovu nagradu. Sorž Šalandon prvi je dobitnik Gonkurove nagrade studenata Srbije, 2012. godine i to upravo za roman Povratak u Kilibegz. Gonkurovu nagradu gimnazijalaca dobio je za roman Le Quatrième mur (Četvrti zid, Geopoetika, 2015). Godine 2015. objavio je knjigu Profession du pére (Zanimanje oca, Geopoetika, 2019).

Ovim romanom započeta je epoha realizma u srpskoj književnosti. Nastao je spajanjem dva romaneskna modela - pikarskog i romantičarskog. Pikarski se odnosi na prikazivanje likova koji su obično probisveti ili lutalice, a romantičarsko se odnosi na prikazivanje strasti. Sve to oslikano je u dva glavna lika i najbolja prijatelja, Milana i Branka, koji su sasvim različiti. Sve ličnosti u romanu postavljene su u glavne tokove društvenih kretanja.

Zbirka govora čuvene klimatske aktivistkinje Grete Tunberg, koja je dva puta nominovana za Nobelovu nagradu i koju je američki magazin Tajm proglasio za ličnost 2019. Greta, kroz svoje govore, daje najsažetije i najjasnije objašnjenje dramatičnih klimatskih promena sa kojima se suočava naša planeta. To malo remek-delo je postalo manifest klimatskog pokreta. Ono je ujedno i apel na uzbunu i poziv u pomoć. Najpoznatiji lanac knjižara u engleskoj, Waterstone, je knjigu 2019. proglasio knjigom godine.

Iz recenzije: ’’U ovoj knjizi autor vraća Svetislava Stefanovića u istoriju srpske književne kritike, stavlja ga na mesto između kritike Laze Kostića i kritike Stanislava Vinavera i izučava ga kao ostvarenu ličnost. To izučavanje ima tri smera: prvi, specifičan odnos prema književnoj kritici, slobodnom stihu i prevrednovanju naše književne prošlosti; drugi, ka analizi odnosa s autorima koje je Stefanović odabrao po srodnosti (počevši od Laze Kostića, čiji je uticaj nesporan i velik, preko Stanislava Vinavera, pa do onih koji se nisu odazvali Stefanovićevoj ideji za rušenje „starog“, kao što su Dimitrije Mitrinović i Isidora Sekulić; treći, traženje konkretnog konteksta za Stefanovićev tekst „Uzbuna kritike i najmlađa moderna“).’’

Arapski Buker – Međunarodna nagrada za arapski roman (IPAF), 2012! Istorijski roman Beogradski Druzi, o čoveku čiji se život okreće naglavačke surovom igrom sudbine, počinje 1860. godine u Bejrutu, u Libanu, neposredno nakon građanskog rata. Hana Jakub, hrišćanin, prodavac jaja, neverovatnom igrom slučaja primoran je da zamenjenog identiteta deli sudbinu grupe Druza, boraca, političkih protivnika vlasti, osuđenih na tamnovanje daleko od domovine. Ovaj roman prati dvanaest godina njegovog zatočeništva i neizrecive patnje koju je doživeo u Beogradu i drugim delovima Balkana. Druzi pripadaju monoteističkoj verskoj zajednici koja se u XI veku odvojila od ismalita u Egiptu. Specifičan položaj u starijoj i novijoj istoriji, kao i neke karakteristike te verske zajednice, učinili su da Druzi steknu i izvesne osobenosti odelite etničke grupe, iako jezički i kulturološki pripadaju arapsko-islamskoj civilizaciji, Druzi su u nekoliko navrata u prošlosti bili u središtu visoke politike i značajnih događaja koji su uticali na istoriju Libana. Jedan od takvih je i krvavi sukob između Druza maronita (hrišćana) od maja do jula 1860. godine, vrhunac dvanaestogodišnjih nemira i napetosti koje su po verskoj osnovi podsticali Turci u želji da uspostave direktan nadzor u Libanu. „Bez obzira na to da li je Rebi Džabir proveo mnogo godina istražujući epohu i geografiju mesta gde je radnja smeštena ili se oslanjao isključivo na svoju maštu, on lako i ubedljivo premešta svoje junake, ostavljajući utisak da se u toj sredini sâm bolje snalazi od onih koji su se obreli u tuđini, okruženi ljudima koji ne govore njihovim jezikom.“ Anvar Hamid, palestinski književnik i kritičar Rebi Džabir je libanski književnik mlađe generacije. Rođen je u Bejrutu 1972. godine. Završio je fiziku na Američkom univerzitetu u Bejrutu. Od 2001. godine radi kao urednik nedeljnog kulturnog dodatka Horizonti u arapskom međunarodnom dnevnom listu El Hajat. Za svoj prvi roman Gospodar tame (1992) dobio je libansku književnu nagradu Izbor kritičara 1992. godine. Do danas je objavio sedamnaest romana. Među njima se izdvaja roman Beogradski Druzi (2010) koji je 2012. godine ovenčan “Arapskim Bukerom” – Međunarodnom nagradom za arapski roman (IPAF) koju finansijski podržavaju Fondacija nagrade Buker iz Londona i Emiratska fondacija za filantropiju iz Abu Dabija. Ističe se i delo Amerika (2009), koje se 2010. godine našlo u najužem izboru za istu tu nagradu. U širem izboru za nagradu “Arapski Buker” našao se 2013. godine i najnoviji Džabirov roman Ptice Holidej Ina (2011). Njegova dela su do sada prevedena na nemački, francuski, poljski i engleski. Pored navedenih, Džabir je objavio i sledeće romane: Crni čaj (1995), Poslednja kuća (1996), Plavi leptir (1996), Ralf Rizkalah u ogledalu (1997), Bio sam princ (1997), Poslednji pogled na Kin Saj (1998), Jusuf Englez (1999), Granađaninovo putovanje (2002), Bejrut, grad sveta 1-3 (2003, 2005, 2007), Beirutus: podzemni grad (2005), Mehlisov izveštaj (2006).

Istinita saga o ženi koja je svojim šarmom, inteligencijom i ambicijom očarala otomanski dvor, moćne i bogate ljude vremena Otomanskog carstva. Prvo je postala bliska prijateljica Hureme, žene Sulejmana veličanstvenog, a potom bila favorizovana od strane Safije, žene sultana Murata II, kojoj je godinama bila lični savetnik. Iako je pripadala najvišim društvenim lestvicama tog vremena to nije bilo dovoljno da promeni tragični kraj njenog života. Autorka uspeva da kroz zanimljivu priču o jednoj neobičnoj ženi dočara i Evropu srednjeg veka i njene odnose sa otomanskim dvorom. Kroz ličnosti sultana, kraljeva i kraljica, njihovih podanika mogu se jasno videti razlike između Istoka i Zapada, hrišćana i muslimana...

Ðorde Radenković - Portreti savremenih ličnosti. Tvrd povez, ekstra kvalitet lista-plastificirani sa ilustracijom u boji, format A4. Mladost 1972.

Džepni englesko – srpskohrvatski rečnik sa izgovorom Autor: inž. Ratimir cvetanović Izdavač: Izdavačka knjižarnica D.A.Banković, Balkanska 36, Beograd Dimenzije: ,7,5 x 10,0 cm. Broj strana: 351 Rečnik je porodični, štampan pre 1950 god. ( moj pok. otac ga je koristio u gimnaziji između 1946. i 1950. god. ) Korice su kartonske, oštećene, povez je popustio, sve unutrašnje strane su na broju početne su malo iskrzane ostale neoštećene, bez podvlačenja i fleka.

Be­še to de­voj­či­ca ko­ja će, za­hva­lju­ju­ći Iza­be­li­noj lju­ba­vi i upor­no­sti, na­u­či­ti da go­vo­ri, da či­ta i pi­še; pre­da­no će stu­di­ra­ti zo­o­teh­ni­ku na uni­ver­zi­te­tu, iako će tu pa­sti go­to­vo iz svih pred­me­ta; nje­no ime će ši­rom sve­ta po­sta­ti si­no­nim za naj­bo­lje pro­iz­vo­de od tu­ne, ma­da ona sa­mo že­li da pro­na­đe naj­hu­ma­ni­ji na­čin za nji­ho­vo ubi­ja­nje. Iako joj se po­ri­ču od­re­đe­ne in­te­lek­tu­al­ne spo­sob­no­sti, na dru­gim po­lji­ma je neo­spor­ni ge­ni­je. Sprem­na da sa­ču­va ži­vot u oke­a­ni­ma, Ka­ren Ni­je­to jed­na­ko ro­ni me­đu tu­na­ma i me­đu lju­di­ma na kop­nu, iza­zi­va­ju­ći u po­čet­ku ne­do­u­mi­cu i zbu­nje­nost u oba sve­ta. (Me­đu­tim, ri­be će br­zo shva­ti­ti…) Nje­na naj­ne­o­bič­ni­ja oso­bi­na je to što ni­je u sta­nju da ko­ri­sti me­ta­fo­re ili eufe­mi­zme ka­ko bi za­ma­ski­ra­la stvar­nost. Auten­tič­na i na­iz­gled pu­na iz­ne­na­đe­nja, Ka­ren uspe­va da ostva­ri ono za či­me če­znu svi „nor­mal­ni” lju­di: ona ži­vi u pot­pu­noj har­mo­ni­ji s pri­ro­dom i svo­jom lič­no­šću. Pred či­ta­o­ci­ma je na sup­ti­lan i su­per­i­o­ran na­čin is­pri­ča­na pri­ča o pro­ži­ma­nju, ko­ja im si­lo­vi­to i bes­kom­pro­mi­sno skre­će pa­žnju na bi­ća ko­ja na pr­vi po­gled iz­gle­da­ju in­fe­ri­or­no i ne­bit­no. Ra­fi­ni­ra­no i dir­lji­vo, po­tre­sno i raz­i­gra­no, Sa­bi­na Ber­man nas upo­zna­je sa že­nom ko­ja je za­ro­ni­la u sa­mo sr­ce sve­ta.

Halo, Beograd je završni deo trilogije zapisa o Beograđanima, o njihovom gradu i životu u njemu, koju sačinjavaju i ranije objavlјene knjige 011 i Istok–Zapad. Tekstovi su objavljivani u popularnoj nedelјnoj rubrici „011”, koju je u listu Politika godinama vodio beogradski pisac i slikar Momo Kapor. Svoje delo autor je ilustrovao mnoštvom crno-belih crteža. Ova knjiga pomaže Beograđanima u tuđini da ne zaborave svoj grad. Ona je, takođe, i podsetnik na jedan Beograd koga više nema. Literarni telefonski imenik sastavlјen od iščezlih lica, ličnosti, melodija, mesta i događaja – svega onog sa čime smo odrasli… Beograd nije sav u Beogradu! Mnogo veći deo Beograda jeste u čežnji za Beogradom, koja ga čini većim i lepšim nego što u stvari jeste. Beograd nije u Beogradu jer Beograd i nije samo grad – on je metafora, poseban način života, ugao gledanja na stvari. Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god se prenese njegov duh. On je u nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo gde je jedinica za merenje stila – šarm! Beograd je rasut na sve četiri strane sveta. Čeznem da jednoga dana svi ovi Beogradi budu na okupu… Možda je knjiga Halo, Beograd pokušaj da se to ostvari?

Dvojezično izdanje, na srpskom i engleskom.

Drugo izdanje monografije "Guca - limena dusa Srbije", u kojoj je prikazana istorija Sabora trubaca. Monografija predstavlja drugo dopunjeno izdanje za koju je tekst pisao novinar, kolumnista i pisac Zoran Bogavac, koji je preminuo prosle godine. Prema recima direktora izdavacke kuce Mise Vujovica, knjiga prikazuje istoriju, radjanje i uzrastanje i senzibilitet Sabora. „Na prvom Saboru trubaca koji je odrzan 1961. godine, ucestvovala su samo cetiri orkestra iz okolnih sela i tada niko nije pomisljao da ce se ovo lokalno takmicenje pretvoriti u manifestaciju svetskog ranga", rekao je urednik fotografije Branislav Matic.

Iz recenzije: „Ovaj nedovršeni rečnik pojmova od kojih su neki specifično beogradski, a neki, naprosto, gradski, ostvaren je iz jedne bočne pozicije autora kome je prošlost Beograda dom, a njegova sadašnjost tek povremeno prebivalište. Gledajući ga iskosa, on se ponekad zaustavlja na šarmantnim klišeima, a nekad prodorno vidi osobine koje se mute pred očima onih kojima su suviše blizu. To je i spomenik beogradskom dijalogu, razgovoru koji ne prestaje, koji stalno traži svoj nastavak, nesavršen i nedovršiv.“ msr Irena Plaović

Pun naslov dela je : Morfologija i tipologija javnih prostora Herceg-Novog / Morphology and Typology of Public Spaces in Herceg-Novi.

Eseji i tekstovi koji problematizuju pitanje putovanja - savladavanje prostora, širenje vidika, otkrivanje novih horizonata, a sve to propušteno kroz prizmu modernih intelektualaca. Neki od autora su Dragan Prole, Milica Andevska, Ira Prodanov Krajišnik, Slađana Jaćimović i Tamara Jovanović koji iz perspektive filozofije, muzikologije, pedagogije, psihologije i nauke o književnosti problematizuju temu putovanja.

Priče o gospodinu Kojneru potiču iz fascikle koja je decembra 2000. Godine pronađena u Cirihu, u ostavštini autorke dokumentarnih filmova Renate Mertens Bertoci. Ta fascikla sadrži 88 listova sa 132 teksta, uglavnom o gospodinu K. Izdanje koje je pred nama identično je originalnom, premijernom nemačkom, i kao i ono nosi podnaslov “Ciriška verzija”. No, ono što ovo izdanje čini posebnim, i svrstava ga u ediciju Retro premijere, jeste petnaest tekstova koji se po prvi put u svetu pojavljuju 2004. godine, a sada i na srpskom jeziku. Breht se tokom celokupnog književnog i pozorišnog rada dosledno i neumorno bavio pitanjima građanske odgovornosti, stvarao društveno angažovane komade koji i dan-danas imaju uticaja na najznačajnije savremene umetnike i donosio novine na polju teorije. Priče o gospodinu Kojneru nastale su između 1920. i 1950, u istorijski turbulentnom periodu u kojem je Breht bio u konstantnoj borbi sa nacističkim režimom, a gospodin K. predstavljao mu je alter ego, masku, lik kroz koji progovara. Iako šaljive i koncizne poput zen priča, ove crtice otkrivaju provokativna zapažanja o nemačkom čoveku, religiji, moralu, kapitalizmu. Čitanje ovih filozofičnih, a opet pitkih i šaljivih slika je poput dešifrovanja kodirane poruke – one su višeslojne i duboke, pa prazan prostor na papiru koji ostaje ispod teksta sugestivno navodi čitaoca na dalje razmišljanje, pa i na upisivanje sopstvenog iskustva. Bertolt Breht rođen je u Augzburgu 1898. Po izbijanju Prvog svetskog rata, da bi izbegao mobilizaciju, upisuje dodatne studije iz medicine i filozofije. Počinje da piše pozorišnu kritiku; ipak odlazi u rat, ali samo na mesec dana. Iste godine piše svoju prvu dramu Baal, a potom i drame Bubnjevi u noći i U džungli gradova. Godinu dana kasnije prima prestižnu nagradu Kleist, koja se dodeljuje neafirmisanim piscima. Ubrzo dobija priliku da režira svoju prvu predstavu, Edvarda II Kristofera Marloua, što obeležava i početak epskog teatra, po kom će zauvek ostati poznat kao jedan od najvećih inovatora u istoriji pozorišta. Sredinom dvadesetih, na poziv Maksa Rajnharta, upravnika Dojčes teatra, jednog od najboljih pozorišta u svetu, odlazi u Berlin, gde ostaje narednih deset godina. Pod uticajem čuvene ekspresionističke izložbe “Nova objektivnost”, zatim Čaplina, Ajzenštajna i Marksa, Breht razvija svoj koncept teatra, u kome zahteva budnog gledaoca koji se ne identifikuje sa pričom i likovima i na taj način racionalno rasuđuje i analizira predstavu i društvo. Prvi veliki uspeh postiže sa Operom za tri groša, koja je do danas na evropskim pozornicama izvedena više od deset hiljada puta. U zastrašujućoj atmosferi jačanja nacizma, njegova dela spaljuju i zabranjuju, a na premijerama predstava zvižde i gađaju glumce. Breht zato napušta Nemačku i naredne godine provodi u Danskoj, Švedskoj, Finskoj i Americi. U ovom periodu nastaju njegova najznačajnija dela: Majka Hrabrost i njena deca, Kavkaski krug kredom, Dobri čovek iz Sečuana, Strah i beda Trećeg rajha. U Sjedinjenim Državama, u okviru hajke na trideset holivudskih umetnika, svedoči pod optužnicom da je član Komunističke partije. Sutradan se vraća za Evropu. Bertolt Breht je do smrti , 1956. godine, napisao pedeset drama, tri filmska scenarija, dva prozna dela, dve pesme i osam teorijskih tekstova, ali uticaj koji i danas vrši na pozorište i teatarsku misao je nemerljiv.

Priča o jedanaestogodišnjoj devojčici Derdi, koju na silu udaju za šejkovog sina, i o njenom vršnjaku Derde, dečaku s groblja, sina jednog otimača na robiji. Trpeći razne vrste nasilja, ova dva deteta se četrdeset godina spremaju jedno za drugo. Jedan spis je ono što će ih povezati. Knjiga o nasilju nad decom, o nasilnoj ljubavi, nasilnom životu, nasilnoj veri, o nasilju od A do Z.

Pred čitаocimа je 106 tekstovа prve novinske kritike novinа kod nаs. O tome uvodničаr Slаvoljub Đukić kаže: ,,Posle svogа reporterskog uzletа, Stojićević je došаo nа ideju dа u mаtičnom listu Politikа piše o onome što druge novine pišu. Ako štаmpа, po svom opredeljenju, sebi dozvoljаvа dа svimа i svаkome popuje ili soli pаmet, hаjde dа vidimo kаko onа obаvljа ovаj delikаtаn posаo. A njegov izbor je аtrаktivnа, tаkozvаnа. žutа štаmpа... Ali, koliko god kritički rаsuđuje, Stojićević ovom zаdаtku prilаzi sа lepim osećаnjem mere, kultivisаno, č

„Kao sta­ro­za­vet­ni mu­drac, Bra­ni­sla­va Vu­ja­čić je is­pe­va­la mno­štvo „pri­ča“ o srp­skoj isto­ri­ji, du­hov­no­sti, stra­da­nji­ma, po­gla­vi­to oni­ma na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, o se­o­ba­ma, ali i o po­ro­dič­nim ne­sre­ća­ma i ra­do­sti­ma u sit­nim sva­ko­dnev­nim ri­tu­a­li­ma lju­ba­vi oko tr­pe­ze i u pro­sto­ru is­pu­nje­nom se­ni­ma bli­skih po­koj­ni­ka. I kad stva­ra pe­smu, ova pe­sni­ki­nja „pri­po­ve­da“, no na­ra­tiv­na po­tka nje­nih pe­sa­ma ne gu­ši lir­sko, ne za­tam­nju­je sli­ke ko­je su na­iz­ra­zi­ti­je sred­stvo nje­nog sim­bo­lič­nog go­vo­ra.“

Negde u Africi, mladi student vraća se na rodno ostrvo da bi prisustvovao sahrani svog dede Marijana. Dok čeka da se obavi obred, pohode ga čudna priviđenja, prima poruke u obliku pisama koja stižu s nepoznatog mesta, iz graničnog prostora između života i smrti. U smenjivanju stvarnih događaja i snoviđenja, mladi Marijano, dedin imenjak, malo-pomalo otkriva suštinu prolaznosti događaja i života, svoje pravo poreklo, povest svoje porodice i ostrva, prošlosti sazdane od promašenih ljubavi, potajnih strasti, sukoba među braćom i nerazjašnjenih ubistava. Životi žena i muškaraca, što umiru i ponovo se rađaju da bi ispunili svoju sudbinu i pronašli smisao postojanja, stapaju se u reci vremena i emocija. Svojim neponovljivim rukopisom i stilom, ironičnim i poetičnim u isti mah, oslanjanjući se na bogatu maštu i usmeno predanje, Mija Koto uvodi čitaoca u svet u kome se prepliću stvarno i nestvarno, istoriija i legenda, doživljeno i snevano … Antonio Emilio Leite Koto, koji se još od detinjstva potpisuje imenom Mija Koto, rođen je 1955. u Mozambiku (Beira), u jednom malom gradu gde, prema piščevom svedočenju, kolonijalna racionalnost nije uspela da stvori uporište, i gde su se evropski kvartovi, naseljeni belcima, graničili i preplitali s crnackim naseljima. Kao potomak Evropljana, belac čiji je maternji jezik portugalski, Mija Koto je proveo detinjstvo „s jednom nogom u kući“ a drugom u magičnom svetu crnačkih predgrađa u kojima je posredstvom usmenih predanja usvajao urođeničku kulturu. Prevazilaženje konflikta između te dve kulture predstavlja osnovnu preokupaciju ovog pisca. Svet njegove proze omeđen je granicama njegovog zavičaja, a priče koje nam pripoveda gotovo uvek su podstaknute nekim istinitim događajem koji mu je neko ispričao, ali tako „kao da se sve to dogodilo na nekoj drugoj obali sveta“. Mija Koto (biolog po struci), jedan od najpoznatijih i najprevođenijih pisaca mlađe generacije koji stvaraju na portugalskom jeziku, živi i radi u Mozambiku a dela objavljuje u Portugalu.

Imala je deset godina kada je u kući svog oca prvi put ugledala lutalicu iz pustinje, žednog, umornog i prljavog od puta. Kada joj je obećao da će se za deset godina vratiti da bi se oženio njome, Sarina sudbina je bila određena. Ovako počinje roman Sara i Avram slavnog američkog pisca Orsona Skota Karda, jedinog autora koji je dobio prestižne nagrade HUGO i NEBULA dve godine za redom. Koristeći svoju nepresušnu imaginaciju i poznavanje ljudske prirode, Orson Skot Kard nam u ovom romanu donosi biblijsku priču o Sari i Avramu i njihovom životu ispunjenom ljubavlju i verom u Boga, ali i brojnim opasnostima i nedaćama, kao i bolom zbog nemogućnosti da dobiju dete koje oboje silno žele Ne odstupajući od prikaza likova datih u Starom zavetu, Orson Skot Kard uspeva da oslika Saru i Avrama kao stvarne ljude od krvi i mesa slične nama, a ipak izuzetne po svojoj veri u Boga i u čuda koja samo On može da ostvari.

Roman Dve zemlje predstavlja prvi deo trilogije Svet Neandertalaca u kojoj nam Robert Sojer na slikovit i upečatljiv način predstavlja dve vrste ljudskih bića koje žive u dva paralelna univerzuma. U jednom živimo mi, a u drugom Neandertalci koji su stvorili svoju civilizaciju, kulturu i nauku. Te dve vrste, po mnogo čemu različite, ali istovremeno i neverovatno slične, susreću se u trenutku kada Ponter Bodit, fizičar iz paralelnog sveta, nepredviđenim spletom okolnosti, do kojih dolazi tokom jednog od njegovih eksperimenata sa kvantnim kompjuterom, dospeva na našu Zemlju.

Otkuda to iskreno i snažno zadovoljstvo koje zaiskri u nama svaki put kada pročitamo neku mudru misao, kada u nečijim malobrojnim, a prebogatim rečima prepoznamo istinu koju smo već neko vreme i sami slutili? Možda otuda što istina i viši smisao čovekovog života izvesno postoje i što su nam zadati kao krajnji životni cilj, koji možemo i moramo dosegnuti?

U okviru dvanaestotomnog izdanja koje obuhvata filozofsku i intelektualnu misao Brane Petronijevića, ovo je delo u kojem se kroz niz eseja i članaka, poznati filozof se bavi samim osnovama teorije saznanja. Rođen u selu Sovljak kod Uba, gde i dan danas ima bistu; u Valjevu je završio gimnaziju a tu je i proglašen za najznačajniju ličnost tog kraja.