Knjiga se bavi istorijskim događajima koji su se zbili oko Sombora pre, tokom i nakon Velikog rata.

“Prije kabura – mrak u 24 kratke priče osvjetljava cijeli jedan spektar ljudskih naravi i sklonosti: to su ćutljivi pravednici, plemeniti, beskičmenjaci, nasilnici, ravnodušni zlikovci, saborci, ljudi na posljednjoj granici zdravog razuma. U ovoj zbirci svaki nevoljni tik, trzaj kapka ili tijela o međuljudskim odnosima govori više od egzaltiranog dijaloga ili iznenađujućih obrta. I ma koliko im nedostajala velika djela prometejskih razmjera, Zaim, Hasan, Asim, Meho mesar, doktor Crnac ipak dobijaju prostor u kom sav ljudski duh uz mnogo humora oživljava u svakodnevnim, skoro trivijalnim potresima, u kojima su oni sami toliko realistično prikazani da se sa sigurnošću može tvrditi kako je njihovo i postojanje i djelanje ne toliko izmaštano koliko posvjedočeno. A lakoća jezika i izraza kojima se to posvjedočeno prenosi – pored zadržavanja čitalačke pažnje na najvažnijim, teško opažajućim detaljima – jeste najveća vrijednost takvih priča. Ipak, ne može i ne smije se zanemariti pritajena melanholija iza tog humora, neka vrsta razočarenja koje lebdi nad svakim optimističnim, obećavajućim početkom. Zato i postoji prije svačijeg kabura mrak, bio u pozadini ili ne, kojim niko ne uspijeva da manevriše stalno ili da mu se svaki put sakrije. Osjećajnost ove zbirke je u tami koja se nakratko – u pojedinim trenucima apsurda i smijeha – zaboravlja.” Marija Pejić Feđa Gudić rođen je 1975. godine u Jajcu. Ekonomski fakultet završio je u Sarajevu, a postdiplomski na Ekonomskom fakultetu u Zenici. Neke od njegovih pjesama objavljivane su u časopisu „Kvakaˮ u Hrvatskoj kao i na Međunarodnom pjesničkom konkursu u Inđiji (Srbija) 2018. godine, a bio je i finalista konkursa za kratku priču Priče iz komšiluka 2 u Banjaluci 2018. godine. Stojadin i druge priče je njegova prva zbirka kratkih priča. Živi i piše u Gornjem Vakufu-Uskoplju.

Veliko i značajno delo Milana Ševića (Novi Sad, 1866 – Beograd, 1934) ostavljeno je da tavori na margini našeg interesovanja. Koliko smo se samo ogrešili o ovog književnog istoričara, kritičara, pedagoga, univerzitetskog profesora, književnika i prevodioca nepravedno, nekritično i olako ga prepustili zaboravu! Ševićev rodni grad jedva da pokazuje interesovanje za njega. Sa druge strane, Beograd, u kome je proživeo poslednje decenije života, nikada ga nije bez zadrške i zdušno prihvatio. Situacija u vezi sa gradovima u kojima je živeo, Novim Sadom i Beogradom, prenela se i na njegovo naučno delo i u istorija književnosti ime Milana Ševića jedva da se pominje, a o njemu kao pedagogu malo je pisano – kao da nigde nije ostavio trag svojim radom niti pronašao uporište – ni u pedagogiji, ni u istorija književnosti. Drugim rečima, nije teško uočiti veliku nesrazmeru između onoga što se danas zna o Milanu Ševiću i onoga što je uradio.

Veličina: M (EU 38) Stanje: Novo Rukavi: Na bretele Dužina: Mini Bоја: Crvena Stil: Večernji, maturski Šablon: Jednobojni Dostava: Besplatna dostava Plaćena dostava Pokupiti na licu mesta

„Iskra na književnoj večeri svog novog romana dobija zanimljivu informaciju od kustoskinje muzeja da u svojoj porodičnoj zaostavštini ima nešto što je od nacionalnog značaja i da to ne bi trebalo da se nalazi u privatnoj kolekciji. Tako započinje njeno skoro grozničavo istraživanje i traženje odgovora. Ona potiče iz poznate juvelirske porodice, a njen daleki predak je pronađen posle nesreće koja je zadesila porodicu. Kuća je spaljena od strane Turaka, a daleki srodnik je odveden u manastir, te ubrzo poslat u juvelirsku radionicu Barbare Frankopan. Barbara beše žena najpoznatijeg junaka posle Marka Kraljevića – Zmaj Ognjenog Vuka i prva vladarka s ovih prostora, koja je imala juvelirsku radionicu na svom dvoru. Minijature su saga o juvelirskoj porodici i njenim vezama sa dvorovima, manastirima i samostanima, o porodičnim tajnama, moći jednog prstena, zločinima i snazi žena. Roman, koji i sam postaje junak knjige, premostio je meridijane i doba da bi spojio nekoliko izuzetnih žena, od srednjovekovnih, preko onih iz XIX veka, do danas. Pred očima čitaoca smenjuju se nemiri, lirika i misaonost. Od prologa i podele uloga do božanstvene pesme na kraju, od zapleta do tužne katarze, ovaj roman je i drama. Prelazi u naraciji su zanimljivi, kao i oni u jeziku, od arhaičnog do savremenog.” Prof. dr Ivana B. Spasović, istoričarka

Nove priče Vladimira Kecmanovića u knjizi "Zidovi koji se ruše" hrabar su odgovor na izazov postmodernog pripovedanja, prema rečima književne kritičarke Ale Tatarenko. Ovo je tematski i motivski raznoliko pripovedno štivo, počev od osobenog uobličenja likova naših velikih pisaca, preko priče o ratu, do antibajke o ljubavi Tome Spinoze i Mire Ljovisne...

Ova knjiga ima jednu vrlo bitnu poruku - uloga pasa u našim životima ne samo pitanje uzajamne razmene emocija već i važno pitanje urbaniteta uz realan osvrt na stanje u društvu. Novinari, lekari, profesori univerziteta, glumci, književnici, umetnici, veterinari, sportisti, zaštitari životinja i drugi, opet su na zajedničkom zadatku. Svako na svoj način uz mnogo ljubavi, iskrenosti i posvećenosti, kao najvažnijih sastojaka ovog suživota. Otkrivajući tragove koje psi u njihovim životima ostavljaju a kojima zajedno koračaju, svoje priče pričaju Danica Vučenić, Vanja Bulić, Mirjana Bobić Mojsilović, Tanja Petrović, Davorin Darko Ribnikar, Dragutin Backo Gregorić, Cvijeta Mesić, Ivana Vrdoljak Vanna, Dragan Jovanović, Aleksandar Tešić, Vanja Milačić, Ivan Tokin i mnogi drugi ljubitelji čovekovog najstarijeg i najvernijeg prijatelja iz životinjskog carstva.

Vještica je mrtva! Već na prvim stranicama romana Sezona uragana, čija je radnja smještena u La Matosu, fiktivni meksički gradić, saznajemo da je grupa djece u obližnjem kanalu otkrila leš u stanju raspada koji pripada osobi koju su svi znali kao Vješticu. Svako poglavlje romana, a ukupno ih je osam, usmjereno je na jedan od likova i njihov odnos s ubijenom Vješticom. Poglavlja su sastavljena iz jednog bloka teksta i napisana su upotrebom kolokvijalnog jezika koji uključuje i odlike meksičke usmene tradicije. Narativni stil za koji se autorka odlučila inspirisan je stilom Gabrijela Garsije Markesa u njegovom romanu Patrijarhova jesen. Fernanda Melčor je na ideju za pisanje ovog romana došla nakon što je pročitala izvještaj o ubistvu žene čije je tijelo otkriveno u kanalu u ruralnom dijelu Verakruza. Zločin je počinio muškarac koji je tvrdio da je ubio ženu jer je pokušala da ga opčini. Sezona uragana donosi nam nesvakidašnju ali virtuozno ispripovijedanu priču o brutalnosti, izopačenosti i nasilju. Fernanda Melčor rođena je 1982. godine u Verakruzu. Ova meksička autorka najpoznatija je po svom romanu Sezona uragana, za koji je 2019. osvojila Međunarodnu književnu nagradu i nagradu “Ana Zegers”, te se našla i u užem izboru za Međunarodnu Buker nagradu 2020. i Međunarodnu književnu nagradu u Dablinu 2021. godine. Diplomirala je novinarstvo na Univerzitetu u Verakruzu. Pisala je prozne i publicističke tekstove za različite časopise, među kojim se izdvajaju “The Paris Review“, “Excélsior“, “Le Monde Diplomatique”. Do sada je objavila zbirku žurnalističkih tekstova i tri romana. Fernanda Melčor, čije se pisanje često upoređuje s Robertom Bolanjom, svrstava se u red značajnijih novih latinoameričkih književnih glasova.

Bedni ljudi (u originalu Бедные люди) je prvi roman slavnog ruskog pisca Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, koji značajno doprinosi tradiciji ruske književnosti. Ovo delo predstavlja istraživanje duše malog čoveka, udubljujući se u njegov unutrašnji svet, što je karakteristično za rusku književnost tog vremena. Ono što ovaj roman čini posebno inovativnim u kontekstu ruske literature jeste način na koji mali čovek dobija glas. Roman se odvija kroz prepisku između dvoje duboko nesrećnih ljudi, Devuškina i Varenjke Dobroselove, čime autor omogućava čitaocima da dožive njihova unutrašnja preživljavanja, ljubavi i dileme. Dostojevski na ovaj način obogaćuje pojam bedni ljudi novim značenjem, ne naglašavajući reč bedni, već reč ljudi. Čitalac ne vidi samo stradanje i nesreću glavnih junaka, već i to da oni, uprkos svojoj bedi, nisu ništa lošiji od drugih. Ovo je ključna poruka koju Dostojevski prenosi kroz svoje junake, posebno kroz Devuškina i Varenjku, kao i druge likove koji su im bliski. Roman Bedni ljudi na taj način predstavlja emotivan i dubok uvid u ljudsku dušu i društvene odnose u XIX veku, istovremeno slaveći ljudskost u svim njenim oblicima.

Kada bude postavljena za islednicu okruga Severn Vejl, pravnica Dženi Kuper, nada se mirnom životu s dovoljno prostaora da se oporavi od traumatičnog razvoda. Ali, u kancelariji koju je preuzela od nedavno preminulog Herija Maršala pronalazi zanemarene dokumente, koji skrivaju mračne tajne i trag prikrivanja dokaza. Suočena s moćnim i zlokobnim silama, odlučnim u tome da problematična islednica bude zaustavljena a istina ostane skrivena, Dženi bez ičije pomoći kreće u samostalan i opasan krstaški rat za pravdu, koji će ugroziti ne samo njenu karijeru nego i njeno mentalno zdravlje.

Informacije o Proizvodu Veličina: 36 Brend: h&m Grad: Apatin Materijali: haljina Tagovi: haljina Stanje predmeta: veoma dobro Boja: šareno H&, M haljina velicina 36 Duzina 117 cm Sirina pazuha 40 cm Pogledajte I ostale moje oglase. Kupovinom vise mojih predmeta, saljem kao jednu posiljku i placate jednu postarinu. Mogucnost slanja kao CC paket

Reč autora: Ljudi su se oduvek pitali šta znači živeti dobar život. Kako bi trebalo da živim? Šta čini dobar život? Koja je uloga sudbine? Koja je uloga novca? Da li je vođenje dobrog života pitanje stanja svesti, ili je to prihvatanje određenog stava, ili se pak više radi o dostizanju konkretnih životnih ciljeva? Da li je bolje aktivno tražiti sreću ili izbegavati nesreću? Svaka generacija iznova postavlja ova pitanja, i odgovori su nekako uvek suštinski razočaravajući. Zašto? Zato što konstantno tražimo jedan princip, jedno načelo, jedno pravilo.

Pred nama je još jedna od onih čarobnih knjiga Vladimira Pištala. U njoj su tajne „uvek zanimljivije od objašnjenja”, a objašnjenja su takva da dižu tajnu na naredni nivo do koga tek treba stići. Naime, nova Pištalova knjiga, pisana u tananim registrima između eseja i priče, jeste svojevrsna knjiga u slavu smeha, koliko i eseja. „Šta je esej?” pita se autor na samom početku, i odmah odgovara: „Mišljenje.” A sredstvo mišljenja je smeh. Tim „najkraćim rastojanjem između ljudi” ovde se najotvorenije razotkriva logika Pištalove poetike. Smeh je čak utkan, i u surovu priču o Mostaru, Pištalovom tom ličnom Makondu, i o njegovom srušenom i nanovo sagrađenom mostu. Uz pomoć svojevrsnog književnog ogledala, uz veliki upliv nematerijalnog, uz vanstandardno poznavanje nekih od ključnih i istovremeno zatamnjenih tačaka i srpske i američke kulture, Pištalo u ovoj knjizi gradi brižljivu kompoziciju od eseja o totalno različitim egzistencijalnim stvarima i kulturnim pojavama. Otkriva nam činjenice koje stoje iza vidljivih obrisa dvaju kultura. Ispisuje tekstove nakon kojih i mi u Srbiji možemo da razumemo Ameriku, dublju od naših predstava i stereotipa o njoj. A tu američku supstancu u ovoj knjizi vidimo kroz nova i dubinska osvetljenja ličnosti poput našeg Čarlsa Simića, čiju književnu i ličnu sudbinu možemo prepoznati i kao možda najčudnovatiji ogranak „srpske Amerike“, te nama znanih Marka Tvena, Abrahama Linkolna ili Čarlija Čaplina, ali i ljudi skoro nepoznatih našem čitaocu, a važnih za razumevanje onoga što Amerika suštinski jeste, poput Džona Mjuera i Henri Luisa Menkena. S jedne strane, čitajući ovu knjigu primamo dubinska saznanja o ovom kontinentu, ili metafori, šta god da je, a s druge, pratimo suptilnu povest raspada Jugoslavije, u sasvim vedrom omažu tim strašnim godinama. „Oživljeno prepričavanje“ jedne stare knjige o onaniji jeste jasna priča i o političkom sistemu bivše Jugoslavije, zemlje u kojoj su očevi-ljudožderi proždirali percepciju svoje dece. S ove strane ogledala, priča o Koraksu je priča o srpskom Menkenu, a na nju se nastavljaju razni bedekeri, od vodiča kroz hipnotične halucinacije jednog Zografa, pa do onog koji prati sociokulturni milje nekadašnje Jugoslavije i njene regalske književnosti, milje „zemlje koja je svoju istinu učinila teško razumljivom“. Kroz radove pojedinih umetnika, Pištalo kao da određuje geografiju ova dva društva. U tom moru različitih svetova, on čitaoca skoro neočekivano vodi i do sveta reklame. Reklama je prostor u kome se ovaj autor igra sa svim i svačim, to je put kroz ideje i jezičke kontekste uokviren utilitarnim zahtevom za dopadanjem. Pisani u perspektivama od Džokera do Hermesa, tih bogova našeg vremena, i Dionisa, boga preterivanja, dubljeg od sna, ovi Pištalovi raspričani eseji, svi odreda usmereni protiv propagande, tih „vođenih zapažanja“, otkrivaju nam smeh, ne samo kao crvenu nit kompozicije ove knjige, već i kao crvenu nit naših života. Kao svaka prava knjiga, i „Značenje džokera“ nam, u ovo raspolućeno vreme post-istina, svedoči sobom kao prethodnom istinom. U našem svetu, u kome se najveća moć ipak postiže smehom. Nenad Šaponja

Centralna ličnost ovog romana je Džed Marten, umetnik čiji vrtoglavi uspeh započinje briljantnim fotografijama starih Mišlenovih auto-karti, a vrhunac doseže serijom o profesijama – portretima ličnosti različitih zanimanja. Među njima je i veliki pisac Mišel Uelbek čija fotografija će se naći u centru istrage ubistva čije razrešenje će na sve uključene ostaviti duboki trag. Roman i filozofska studija u jednom, Uelbek beskompromisno razotkriva sve slabosti društva ranog XXI veka, komercijalizovanog, opsednutog slavom, novcem i površnošću, sveta osuđenog na sporu, bolnu i neizbežnu smrt. „Ozbiljno promišljanje umetnosti, smrti i savremenog društva.“ Los Angeles Review of Books „Moćan, jedinstven roman. Sarkastičan, zabavan i brutalan.“ The New York Times Book Review „Briljantna, kontroverzna, intelektualno ambiciozna knjiga.“ The Guardian

Subverzivni roman bizarnog zapleta i diskretnog humora koji razmatra šta u patrijarhalnom društvu znači biti žena koja se ne uklapa u tradicionalnu ulogu supruge i majke. Dnevnik praznine suptilan je bunt protiv uloga nametnutih ženama, prožet zadivljujućom dvosmislenošću koja čitaoce drži u neizvesnosti do samog kraja. Kada pređe na novi posao kako bi pobegla od seksualnog uznemiravanja na prethodnom, Šibata otkriva da se od nje očekuje da kuva kafu, menja tonere, prazni korpe za smeće i radi sve ono što se podrazumeva samo zato što je jedina žena u kancelariji. U trenutku besa objavljuje da ne može više da sklanja prljave čaše pune opušaka jer je – trudna. Trudna Šibata ne mora nikome da služi kafu. Trudna Šibata nije primorana da radi prekovremeno. Trudna Šibata se odmara, gleda TV, ide na aerobik za buduće majke i vodi dnevnik trudnoće. Jedini problem je što… Šibata nije trudna. Uskoro ta spontana laž izmiče kontroli, a granica između prevare i njenog života polako počinje da se briše. Emi Jagi je u romanu Dnevnik praznine prikazala ne samo društvo koje i dalje s visine gleda na žene već i licemerje koje prati trudnoću. Bizaran zaplet, uzbudljiva subverzivnost i tanani crni humor romana za koji se veruje da će biti prekretnica u feminističkoj literaturi, autorki su doneli nagradu za najbolji debitantski roman u Japanu. Emi Jagi, spisateljica i urednica ženskog časopisa, rođena je 1988. i živi u Tokiju. Dnevnik praznine je njen prvi roman koji je 2020. osvojio prestižnu nagradu „Osamu Dazaj“ za najbolji debitantski roman godine u Japanu zbog tananog crnog humora i odličnog prikaza japanske poslovne kulture i rodnih očekivanja.

Cukuru Tazaki je kao tinejdžer voleo da sedi na železničkim stanicama i gleda vozove kako prolaze. Imao je četvoro najboljih prijatelja – dvojica momaka zvali su se Crveni i Plavi, a dve devojke Crna i Bela. Jedino Tazakijevo prezime nije u sebi sadržavalo boju i on se zbog toga uvek osećao izdvojenim, kao neko „bez ijedne karakteristične osobine ili individualne osobenosti“. Ipak, njegovo prezime značilo je onaj koji nešto pravi, gradi… Iznenada, jednog leta, četvoro prijatelja odlučuje da prekine svaki kontakt s njim i da ga odbaci iz svoje grupe. Ovo bolno, traumatično iskustvo godinama ga je držalo na granici smrti. Danas, šesnaest godina kasnije, ovaj konstruktor železničkih stanica kreće u potragu za odgovorima, kako bi mogao da nastavi dalje. Iako je, baš kao i Norveška šuma, baziran na realističnoj potki, ovaj roman seže do najdubljih metafizičkih bespuća. Dok traga za razlozima odbačenosti, glavni junak je zapravo na putu preispitivanja sopstvenih vrednosti, pokušavajući istovremeno da nađe ravnotežu između sebe i sveta oko sebe, naviknut da živi u (ne-usamljeničkom) samovanju. U potrazi za istinom, nestaju jasne granice i okviri. Istina dobija više pojavnih oblika, vreme gubi uobičajenu linearnu dimenziju, a zamagljuje se prelaz iz jave u san. Eho u kojem su izmešane prošlost i sadašnjost, ispunjen je melanholičnim notama minijatura iz Godina hodočašća Franca Lista. Njima će Cukuru Tazaki putovati ka oslobađanju i na tom će putu shvatiti da „nije sklad jedino što povezuje ljudska srca, već njihove rane“. U ovom romanu, u kojem se sa zebnjom opisuje talenat i definiše sloboda mišljenja, postoji i rečenica koja se kao kakav moto ponavlja iz poglavlja u poglavlje: „Kutiju sećanja možeš da zatvoriš, ali ne možeš da prikriješ istoriju“. Rečenica tako jednostavno opominjuća za sve pojedince i čitave narode koji ne mogu odgovorno da ponesu teret prošlosti. Murakami se tako i u ovoj knjizi o izgubljenom prijateljstvu zapravo bavi Velikim Temama. Haruki Murakami, jedan od najpoznatijih savremenih japanskih i svetskih pisaca, rođen je 1949. godine u Kjotu (Japan). Dobitnik je više prestižnih književnih nagrada, među kojima su i nagrada “Franc Kafka”, nagrada za kratku prozu “Frenk O’Konor”, najznačajnija međunarodna nagrada ovog žanra, nagrada “Jerusalim” za slobodu pojedinca u društvu, najveće priznanje koje se u Izraelu dodeljuje stranim autorima, i danska književna nagrada “Hans Kristijan Andersen”. Do sada je objavio, među ostalim, romane: Fliper (1973), Slušaj pesmu vetra (1979), Avantura oko ovce (1982), Okorela zemlja čuda i Kraj sveta (1985), Norveška šuma (1987), Igraj Igraj Igraj (1988), Južno od granice, zapadno od sunca (1992), Hronika ptice koja navija sat (1994), Sputnik ljubav (1999), Kafka na obali mora (2002), Kad padne noć (2004), 1Q84 u tri toma (2009), Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća (2013) i Ubistvo Komtura (2017); knjige priča: Ponovni napad na pekaru (1993), Posle potresa (2000), Tokijske misterije (2005), Muškarci bez žene (2014) i dokumentarističku knjigu Metro (1997/98). Prevodio je na japanski Ficdžeralda, Karvera, Irvinga, Selindžera i druge američke pisce. Nakon višegodišnjih perioda provedenih u Americi i Evropi, sada živi u Japanu, a angažovan je kao gostujući profesor na Univerzitetu Prinston u SAD.

Informacije o Proizvodu Veličina: M Grad: Požarevac Materijali: xx Tagovi: ne Stanje predmeta: novo bez etikete Boja: crna Haljina prelepa M/L

Veličina (visina u cm): 80 Rukav: Kratak rukav Dužina: Mini Stanje: Novo Brend: Drugi brend Bоја: Šareno

Posle propasti „komunizma“ i raspada Jugoslavije obnavlja se, u raznim sredinama, interes za mnoge teme koje su se ranije smatrale opasnim, zabranjenim ili nepoželjnim. Pobude koje pokreću autore knjiga i dužih tekstova o njima različite su i – što se moglo očekivati – ne uvek naučne. Bez želje da se iznesu vrednosni, politički ili moralni sudovi, treba reći da su u srazmerno kratkom vremenu morale da se zadovolje vrlo raznorodne i neusklađene potrebe: želja da se rehabilituju žrtve, da se isprave istorijske greške, da se s trona skinu nekada obožavane ličnosti – pa i da se zadovolji nalet etnonacionalizma, koji je sve počeo da prožima, ovog puta naročito kao želja da se sopstvena nacija predstavi kao najveća žrtva komunizma i socijalizma, realnog i irealnog. Mnogo je razloga zbog kojih se o Golom otoku i celom sistemu koji on oličava malo znalo i malo beležilo. Broj interniraca nije premašio 15.000 u zemlji koja je po popisu iz 1948. imala skoro 16 miliona stanovnika; od kraja građanskog rata bilo je prošlo malo vremena; antikomunistički deo stanovništva smatrao je „kominformovce“ još gorim od vladajućih komunista; sve je bilo obavijeno tajnom i opasno u atmosferi „ratnog komunizma“; Staljin je na vreme umro. Što se tiče zapadnog inostranstva, Tito je tada bio dragoceni otpadnik, prvi važan komunist na vlasti koji se suprotstavio Staljinu kada je on izgledao najmoćniji i, kada su zapadne sile demobilisale svoje vojske, Crvena armija ostala najjača vojna sila, a u mnogim zapadnim zemljama komunisti dobijali ogromnu podršku i ulazili u vlade ne odričući se pokornosti Moskvi. Jezernikova knjiga delimično popunjava tu prazninu. Jezernik, uz to, pokazuje da je postupanje prema informbirovcima bilo ustrojeno tako da internirci batinama i ponižavanjem „nauče pameti“ sami sebe i da je ono po tome možda bilo jedinstveno. Zato je malo ko izašao iz logora bez osećanja gađenja i sramote, kako zbog onoga šta su mu činili njegovi dojučerašnji partijski saborci, tako – i još gore – zbog toga što je on činio njima. Otuda je verovatno i malo priča i svedočanstava. Vojin Dimitrijević

Pisac u kreativnoj krizi dobija savršenu ponudu – da napiše scenario za američko tržište. Tražeći osamu za rad, on odlazi u vikendicu pored Kamenog jezera, koje prate glasine o misterioznim davljenjima. Društvo mu pravi neobična devojka Una, koja mu pomaže u radu na scenariju. Međutim, splet neočekivanih, zloslutnih i tajnovitih događaja, kao i susreta sa čudnim ličnostima, govori glavnom junaku da ne samo što je ostao bez neophodnog mira već mu je i život ugrožen. Kako priča odmiče, veo nasilne tajnovitosti spada sa prošlosti obližnjeg, naizgled pitomog mestašceta, a prošlost njegovih stanovnika vraća se da progoni i one koji u njoj nisu učestvovali. Obrenović svojim novim romanom pokazuje da samouvereno vlada žanrovskim matricama, ne samo zato što ih inteligentno koristi već i zato što ih kreativno prevazilazi. Ovaj roman zavodljivo uvlači čitaoca u svoju jezovitu, mračnu atmosferu, koju autor relaksira savremenim stilom i funkcionalnim humorom. Efektni podzapleti, razgranata tematika i živopisni junaci čine ovo delo nezaobilaznim štivom. „Obrenovićevi akteri se kreću kroz narativ ispunjen izdajom, prevarom i razočaranjem. Reč je o likovima koje život nije štedeo, i kod kojih je opipljiva prividna pomirenost koja preti da eskalira.“ Nikola Dragomirović, “Vreme” „Sama činjenica da je auto, za čijim je volanom nepoznati vozač, jedan od četiri glavna lika, govori o savremenosti ove knjige (…) Precizni likovi, upečatljiv jezik, dobro vođena radnja i uspešno prenesena začudna atmosfera, čine ovaj roman prepoznatljivim i van lokalnog okvira.“ Ana Pejović, književni festival KROKODIL

Najzabavnija knjiga koju ćete pročitati ove godine. Karmelo Duran ne traži mnogo. Njemu samo treba kompjuter prikačen za internet, online supermarket i nekoliko sagovornika sa interneta sa kojma može da se prepire. Ali, sve se menja kada se zbog jedne greške u porudžbini poveže sa Mari Karmen, predstavnicom korisničke podrške u supermarketu. Prodavnica sreće je epistolarni roman sačinjen od više i-mejlova, a njegov neobičan glavni junak je beskrajno simpatično gunđalo koje neočekivano otpočinje specifičnu ljubavnu vezu i od tog trenutka se čitav njegov život menja. Ovo je priča u kojoj učestvuju stvarni ljudi, sa svim njihovim svakodnevnim mislima i osećanjima, komplikovanim odnosima i skrivenim strahovima. Ovo je roman uz koji ćete se smejati, čuditi i duboko se zamisliti. Diskretno protkan analizom i kritikom ljubavnih, porodičnih, prijateljskih i susedskih odnosa, kao i društva, sveta i tekovina modernog doba. Priča o samoći, usamljenosti i otuđenju. Ali i toplo i dirljivo putovanje u dubini ljudske duše i psihe. Jedna od knjiga koja govori više od onoga što je u njemu napisano, roman koji se čita između redova. Rodrigo Munjos Avia rođen je u Madridu 1967. godine. Diplomirao je filozofiju na univerzitetu Complutense u Madridu. Bavi se književnim radom, pisanjem scenarija i interpretacijom dela svojih roditelja, slikara Lusija Munjosa i Amalije Avie. Njegov roman „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ , objavljen 2005. godine, doživeo je veliki uspeh. Sam autor ovo delo smatra posebnim jer je to njegov prvi roman za odrasle. Napisao je brojne knjige namenjene deci. Kao filmski scenarista autor je scenrija za za dugometražne filmove „Rewind“ (1998) i „Animales de companía“(Društvene životinje, 2008). Takođe je uredio i objavio dve knjige „Alfonso Vizán, un pirata de la montana“ (Alfonso Visan, planinski pirat, objavljena 2001. Godine) i „Lucio Munoz, el conejo en la chistera“ (Lusio Munjos, zec iz šešira, 2006). Po romanu „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ 2009. godine snimljen istoimeni film, u režiji Pedra Telećeje. Godine 2008. objavio je zbirku tekstova „El gato de guardia“ (Mačak čuvar), ranije objavljivanih na blog stranici. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada: Nagrada Haen (Jaen), Nagrada izdavačke kuće Everest Čitati znači živeti (Leer es Vivir), Druga nagrada Pilar Miro, koju dodeljuje Academia de Televisión (Televizijska akademija) za scenario „Operación salida“ (Operacija uspela), Nagrada Edebe za dečju književnost za roman „Los perfectos“ (2007), Nagrada Edebe za dečju književnost za roman „Mi hermano el genio“ (2010). Bio je u konkurenciji za špansku nacionalnu nagradu za književnost Romulo Gallegos za roman „Vidas terrestres“ ( Životi Zemljana, 2009).

Knjiga Kulturalne izvedbe jugoslovenstva predstavlja značajan doprinos proučavanju Jugoslavije – i Kraljevine SHS/Jugoslavije, i socijalističke Jugoslavije – kroz analizu javnih politika i uloga kulturalnih izvedbi kao instrumenata ideološkog aparata. Precizno i sofisticirano, ona pokazuje kako kroz kulturne i ceremonijalne performanse ideja jednog socijalno-političkog i kulturnog prostora počinje da se formira kao (nad)nacionalni državni identitet i pripadnost. Povezujući istoriografski, sociološki i kulturološki metod sa studijama performansa, menadžmentom u umetnosti i kulturnom politikom, delo jasno pokazuje kako kulturne izvedbe različitih formata funkcionišu kao instrument javne politike u odnosu na kompleksna društvena pitanja: od državnih venčanja (Kralja Aleksandra) do sahrana (Tita), od sletova iz 1930. do Dana mladosti. Autorka posebno ističe uloge organizacija Soko Kraljevine Jugoslavije i Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije kao ključne za kulturnu politiku jugoslovenstva u dva različita razdoblja u istoriji Jugoslavije. Posebna istraživačka pažnja ukazana je formatu sleta kao instrumentu građenja ideje „narodnog jedinstva“ i dubokoj analizi poslednjeg sleta iz 1988. godine. Ovo interdisciplinarno, eruditno i analitičko delo od izuzetnog je značaja za više istraživačkih oblasti, te doprinosi razvoju studija istorije Jugoslavije, scenskog dizajna, izvođačkih umetnosti ali pre svega studijama menadžmenta u kulturi i razvoju kulturne politike. Jovana Karaulić je docent na Katedri za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Aktivna je članica Laboratorije interaktivnih umetnosti, kao i mreže IETM gde učestvuje u radu grupe koja je usmerna na pitanja životne sredine i izvođačkih umetnosti. Učesnica je u projektima saradnje FDU koje podržava Kreativna Evropa. Jedan je od osnivača novinskog izdanja „Lice ulice” kao i mnogih pozorišnih, medijskih i umetničkih inicijativa na domaćoj sceni. Objavljivala je članke u relevantnim naučnim časopisima i zbornicima u izdanju konferencija na kojima je učestvovala. Kourednica je međunarodne tematske publikacije „Performing arts between politics and policies: implications and challenges” u izadnju FDU i ADU iz Zagreba, kao i publikacije „How to build network and why” u izdanju organizacije Kooperativa. Članica je Izvršnog odbora organizacije Asitež i jedan od osnivača „Green Art Incubator“ platforme.

Zbirku priča „Dijagnoza” odlikuju savremenost u izboru tema i postupaka, sposobnost da istinski iznenadi (pa i da šokira), te neustručavanje da se uhvati ukoštac sa raznolikim problemima socijalnih interakcija i života danas uopšte, koliko god ti problemi bili istaknuti ili prikriveni. “Minimalističke, dijaloške i strogo stilski funkcionalne, ove priče kao da nastaju na temeljima najbolje američke tradicije pripovijedanja. I po tome se može vidjeti kako se jedan univerzalni jezik pričanja priče sjajno snašao na domaćem terenu. U ovim pričama ćemo se sigurno prepoznati i to neće biti uvijek ugodno, ali će biti ljekovito. Ova je dijagnoza točno pogođena, ali nije samo opis bolesti nego i vrlo učinkovit lijek”, rekao je o ovoj zbirci književnik Zoran Ferić.