LONGMANS odlično očuvana

Reč autora: Ljudi su se oduvek pitali šta znači živeti dobar život. Kako bi trebalo da živim? Šta čini dobar život? Koja je uloga sudbine? Koja je uloga novca? Da li je vođenje dobrog života pitanje stanja svesti, ili je to prihvatanje određenog stava, ili se pak više radi o dostizanju konkretnih životnih ciljeva? Da li je bolje aktivno tražiti sreću ili izbegavati nesreću? Svaka generacija iznova postavlja ova pitanja, i odgovori su nekako uvek suštinski razočaravajući. Zašto? Zato što konstantno tražimo jedan princip, jedno načelo, jedno pravilo.

Zavodov priručnik za nastavnike iz ruskog za četvrti razred osnovne škole.

„Maštovito izmišljeno prijateljstvo između Florens Najtingejl i Gistava Flobera, u verno dočaranoj atmosferi putovanja Nilom 1850. godine.“ Sunday Telegraph On je ozloglašeni ženskaroš, koji je odlazio bezbrojnim prostitutkama, i u tom času još nije napisao nijednu reč Gospođe Bovari. Ona će postati Gospa sa svetiljkom, junakinja, spasiteljka mnogih vojnika ranjenih u Krimskom ratu. Oboje se nalaze na bolnom životnom raskršću, oboje gore od neispunjenih ambicija. Gistav Flober i Florens Najtingejl putuju Nilom u sito vreme. U stvarnom životu njih dvoje se nikada nisu sreli, ali mašta Inid Šomer premostila je jaz stvarnosti i zapalila jedno strastveno prijateljstvo koje će izmeniti život i Floberu i Najtingejlovoj. Zajedno, uz celu ekipu nezaboravnih likova, stvarnih i izmišljenih, ove dve srodne duše proći će kroz neke od svojih najmračnijih bura i najgrozničavijih nadanja. Ovaj hipnotički privlačan roman, pun pustolovina, iskričav zbog izvanrednog senzibiliteta dvoje putnika, pruža čitaocima prekrasnu prozu, neobuzdanu maštovitost i šarenu tapiseriju slika iz Egipta u XIX veku. „Izvanredna senzualnost i prefinjena psihologija krase ovaj siloviti preokret u pripovednoj prozi XXI veka.“ Gilijan Gil „Neuporediva intelektualna avantura koja nas vodi kroz Egipat sredinom XIX veka, izvedena nezaboravnim jezikom koji uzbuđuje i obogaćuje um.“ Booklist

Odlomak: Mojim dušom biranim prijateljima, velikanima dobrote koji delima lako obezglave nemir, uz čiju ljubav nije teško vojevati sa životom

Veličina: M (EU 38) Stanje: Upotrebljenо Bоја: Ljubičasta

Kanjiga je u odličnom stanju, bez oštećenja. Broj strana - 120 Izdavač - Kulturni centar islamske republike Irana. Knjige ne šaljem u inostranstvo. Zbog određenih zabrana, a tiču se slanja knjiga na srpskom jeziku, ne šaljem knjige na teritoriju Kosova i Metohije. Za sva pitanja, tu sam.

Biblioteka XX vek 1972. odlično očuvana Sadrzaj: Zasto moramo ukinuti skole Fenomenologija skole Ritualizacija napretka Sekretar ustanova Iracionalne delatnosti Mreze za ucenje Ponovno rodjenje Epimetejevskog coveka. JES.20/12

Festival international du cinema ethnographique Jean Rouch #34 Пошто је постао незаобилазан у програму Културног парка, Фестивал Жан Руш нуди избор од три награђивана филма на 33. међународном такмичењу одржаном у Паризу. Овај нови састанак у овом биоскопу, увек тако фасцинантан о еволуцији људских друштава и богатству њихове културне разноликости, омогућиће вам да откријете документарне филмове који су награђени kao nova ROOM.5

Pred nama je još jedna od onih čarobnih knjiga Vladimira Pištala. U njoj su tajne „uvek zanimljivije od objašnjenja”, a objašnjenja su takva da dižu tajnu na naredni nivo do koga tek treba stići. Naime, nova Pištalova knjiga, pisana u tananim registrima između eseja i priče, jeste svojevrsna knjiga u slavu smeha, koliko i eseja. „Šta je esej?” pita se autor na samom početku, i odmah odgovara: „Mišljenje.” A sredstvo mišljenja je smeh. Tim „najkraćim rastojanjem između ljudi” ovde se najotvorenije razotkriva logika Pištalove poetike. Smeh je čak utkan, i u surovu priču o Mostaru, Pištalovom tom ličnom Makondu, i o njegovom srušenom i nanovo sagrađenom mostu. Uz pomoć svojevrsnog književnog ogledala, uz veliki upliv nematerijalnog, uz vanstandardno poznavanje nekih od ključnih i istovremeno zatamnjenih tačaka i srpske i američke kulture, Pištalo u ovoj knjizi gradi brižljivu kompoziciju od eseja o totalno različitim egzistencijalnim stvarima i kulturnim pojavama. Otkriva nam činjenice koje stoje iza vidljivih obrisa dvaju kultura. Ispisuje tekstove nakon kojih i mi u Srbiji možemo da razumemo Ameriku, dublju od naših predstava i stereotipa o njoj. A tu američku supstancu u ovoj knjizi vidimo kroz nova i dubinska osvetljenja ličnosti poput našeg Čarlsa Simića, čiju književnu i ličnu sudbinu možemo prepoznati i kao možda najčudnovatiji ogranak „srpske Amerike“, te nama znanih Marka Tvena, Abrahama Linkolna ili Čarlija Čaplina, ali i ljudi skoro nepoznatih našem čitaocu, a važnih za razumevanje onoga što Amerika suštinski jeste, poput Džona Mjuera i Henri Luisa Menkena. S jedne strane, čitajući ovu knjigu primamo dubinska saznanja o ovom kontinentu, ili metafori, šta god da je, a s druge, pratimo suptilnu povest raspada Jugoslavije, u sasvim vedrom omažu tim strašnim godinama. „Oživljeno prepričavanje“ jedne stare knjige o onaniji jeste jasna priča i o političkom sistemu bivše Jugoslavije, zemlje u kojoj su očevi-ljudožderi proždirali percepciju svoje dece. S ove strane ogledala, priča o Koraksu je priča o srpskom Menkenu, a na nju se nastavljaju razni bedekeri, od vodiča kroz hipnotične halucinacije jednog Zografa, pa do onog koji prati sociokulturni milje nekadašnje Jugoslavije i njene regalske književnosti, milje „zemlje koja je svoju istinu učinila teško razumljivom“. Kroz radove pojedinih umetnika, Pištalo kao da određuje geografiju ova dva društva. U tom moru različitih svetova, on čitaoca skoro neočekivano vodi i do sveta reklame. Reklama je prostor u kome se ovaj autor igra sa svim i svačim, to je put kroz ideje i jezičke kontekste uokviren utilitarnim zahtevom za dopadanjem. Pisani u perspektivama od Džokera do Hermesa, tih bogova našeg vremena, i Dionisa, boga preterivanja, dubljeg od sna, ovi Pištalovi raspričani eseji, svi odreda usmereni protiv propagande, tih „vođenih zapažanja“, otkrivaju nam smeh, ne samo kao crvenu nit kompozicije ove knjige, već i kao crvenu nit naših života. Kao svaka prava knjiga, i „Značenje džokera“ nam, u ovo raspolućeno vreme post-istina, svedoči sobom kao prethodnom istinom. U našem svetu, u kome se najveća moć ipak postiže smehom. Nenad Šaponja

– Neverovatno – premetala je Saloma knjižicu po rukama kao da gleda davno izgubljenu dragocenost – pa ovo nisam videla više od dvadeset godina. Otkud ti Manifest, samo mi nemoj reći da je zbog njega ispala sva ona tarapana juče oko biblioteke. Mada, ne bi me čudilo, niti su objavili otkud toliko sveta oko Kalenića, niti zašto je policija intervenisala… Miloš Mladenović (Beograd, maj 1968), pesnik i plejboj (dečko koji se igra). Autor knjige poezije Enciklopedija poetika, jedan od osnivača umetničkog pokreta Kometaisti, koautor Manifesta kometaizma i celovečernjeg igrano-dokumentarnog filma Samo dosadan film je dobar film. Oženjen, ima dva sina i Dunju. Živi i radi u Beogradu.

Centralna ličnost ovog romana je Džed Marten, umetnik čiji vrtoglavi uspeh započinje briljantnim fotografijama starih Mišlenovih auto-karti, a vrhunac doseže serijom o profesijama – portretima ličnosti različitih zanimanja. Među njima je i veliki pisac Mišel Uelbek čija fotografija će se naći u centru istrage ubistva čije razrešenje će na sve uključene ostaviti duboki trag. Roman i filozofska studija u jednom, Uelbek beskompromisno razotkriva sve slabosti društva ranog XXI veka, komercijalizovanog, opsednutog slavom, novcem i površnošću, sveta osuđenog na sporu, bolnu i neizbežnu smrt. „Ozbiljno promišljanje umetnosti, smrti i savremenog društva.“ Los Angeles Review of Books „Moćan, jedinstven roman. Sarkastičan, zabavan i brutalan.“ The New York Times Book Review „Briljantna, kontroverzna, intelektualno ambiciozna knjiga.“ The Guardian

Tatjana Janković je jedinstven pisac. Njen manir podseća na Fleneri O’Konor. Samo je drugačiji. Kao kod Alis Manro, kod Jankovićeve postoji osećaj prigušene opasnosti. Ljudi i žene kreću se protiv tog sveprisutnog osećanja. Ipak, život je veličanstven kao balerina na hali galiju. Njime vlada bog malih stvari. Jankovićeva zna da nađe priču u svemu. Beba je oblak u povoju. Devojčica stiče moć nad svojim telom i interpretativnu moć nad svetom. Postoji nešto tajanstveno kao Indija, ali Indija nije tamo gde je tražimo. Nada za spasenje lebdi nad buvljom pijacom. Sklapanje braka je momenat mistične promene. Majka je nekad volela da čita. Majka je plela protiv smrti. Baba i deda su pobegli sa Šagalove slike. Od uživanja baba je sebi dopuštala sunce. Baba je zatvorila šake. Potom je zatvorila usta. Zatim oči. Sklopila se kao cvet u sumrak. Detalji i raspleti dolaze da nas iznenade. Vesna je prodavala korpice od suvog cveća, besplatni osmeh sveta. Profesorka fizičkog na lošem glasu bila je čamac protiv struje – Ema Bovari, Ana Karenjina, ledi Četerli. Ove vinjete na neki način opisuju jednu žensku sudbinu. Simboličko i faktuelno se prepliću. Bajka je ustav života. U ovim pričama se proverava njegova ustavnost. Da bismo videli svet moramo biti neustrašivi. Ono što je stvarno važno skriveno je. Kada pročitamo naslov knjige Pogled pod suknju sveta, pada nam na pamet vašarska balerina sa ukočenim očima. Zažarene lampice na zavitlanoj suknji zamiču u mrak i ponovo izviru. Strašna je. Divna je. Takav naslov sugeriše da je reč o ženskoj priči. Duhovitost, poezija i empatija je čine univerzalnom. Vladimir Pištalo Tatjana Janković (1973, Kragujevac) savremena je srpska spisateljica. Objavila je zbirke kratkih priča Priča Babinog sina (2008) i Danas sam bila u našoj kući (2016), kao i putopisnu prozu Prisvajanje Venecije (2018).

Život je težak i onda umreš. Ali za jednog čovjeka to blagoslovljeno oslobođenje bilo je samo prolaz u novi život i drugi dolazak, pri kom je samo jedna riječ služila kao mantra za jutro, podne i noć, a ta riječ bila je – osveta. Gorka, mračna osveta, oblikovana u duši samog crnog đavola, i hladnokrvno izlivena u čaše njegovih nekadašnjih mučitelja. Luk, strijela i očajnička borba za spas – bili su uobičajeni radni dan čovjeka, koji je krvlju potpisao Pakt. Upoznajte Aleksandra i pripremite se da stavite na ispit sve ono u šta ste vjerovali kad je pravedno ili nepravedno, dobro ili loše u pitanju. Ako ste ikad učinili nešto zbog čega se kajete – kajaćete se što niste krenuli njegovim stopama. Aleksandar je svako od nas ko je ikad poželio da promjeni prošlost, i pri tome bio spreman da žrtvuje sopstvenu dušu za ostvarenje tog cilja. „U najboljoj tradiciji noir romana, gde ne postoji razlika između junaka i zlikovca, a autor nas poput samog đavola navodi na simpatije ka grehu i zločinu, D. P. Eden nam majstorski prikazuje jednu crno-belu sliku, sumornu atmosferu izmišljenog grada Kingsberga, ogoljenog, protkanog maglom i dimom, krvlju i tajnama.“ Branislav Janković – pisac D. P. Eden je rođen 22.06.1988. godine u Brčkom u Bosni i Hercegovini. Vrlo rano je pokazao sklonost ka umjetnosti, pre svega ka filmu i književnosti. U svijetu umjetnosti prvi uspjeh je doživio na OFF Film festivalu o ljudskim pravima u Bihaću, gdje je sa svojim prvim filmom Tamna strana djetinjstva osvojio drugo mjesto. Ljubav prema književnosti je ipak prevagnula te se u potpunosti okrenuo pisanju mijenjajući žanrove od dječjih priča, ljubavnih do horora i fantastike. Po njemu, riječi su vrlo moćno oružje, koje treba uvijek koristiti u svrhu dobra. Prvijenac Mjesec je svjedok je objavljen u Brčkom 2016 godine. Godine 2021 je objavljen njegov drugi roman na engleskom jeziku pod nazivom The Pact. Edenova priča Kad srce izgubi se našla u antologiji priča pod nazivom Nijanse vremena. D. P. Eden danas živi i radi u Leipzigu u Njemačkoj

Herodotova istorija Herodot Matica Srpska tvrd povez 822 strane lok81

Visoko na Pirinejima nastaće oluja i munja će ubiti Domeneka, zemljoradnika kome je draže da bude pesnik. Oko njegovog tela okupiće se duhovi veštica iz 17. veka i uzeti mu mrtvačke trube, pečurke koje je ubrao neposredno pre nesreće. Njegova udovica Sio biće prinuđena da sama odgaji svoje dvoje dece, Miju i Ilarija. Kad ja pevam, igraju planine je roman u kome govore žene i muškarci, duhovi i veštice, kiša i pečurke, psi i srndaći koji žive visoko u katalonskim Pirinejima. To je pogranični predeo, u kome se pored legendi čuvaju uspomene na vekovne borbe za preživljavanje, na progone iz neznanja i fanatizma, na bratoubilačke ratove, ali i na iskonsku lepotu. To je plodno tlo za maštu, razmišljanje i pričanje priča. Mesto u kome se, možda, može početi sve iz početka; mesto iskupljenja. Za roman Kad ja pevam, igraju planine (koji je preveden na više od dvadeset jezika) Irene Sola je dobila nagradu Anagrama za najbolji roman na katalonskom jeziku (2019), kao i nagradu Evropske unije za književnost (2020). Britanski dnevni list The Guardian izabrao ga je za jedan od najboljih romana 2022. godine.

Bilo da je reč o rušenju srednjovekovnih zidina ili uklanjanju starih četvrti iz osmanskog perioda, jasno je da su gradovi Balkana i Evrope, svaki sa svog istorijskog, političkog i kulturološkog polazišta, prolazili kroz slične procese radikalnog preosmišljavanja. Te transformacije gradova, koje su planski sprovođene u XIX veku, bile su ključni događaji urbane istorije. Upravo njima je strukturalno i vizuelno definisana sama ideja grada, koja i danas čini važan deo kolektivnog identiteta i savremene urbane kulture. Okupljajući radove autora različitog profila – istoričara, istoričara umetnosti i istoričara/teoretičara arhitekture – ovaj zbornik ispituje sličnosti i razlike u procesima planiranja, izgradnje, uređenja, organizacije i ulepšavanja gradova Evrope i Balkana. Istražujući devetnaestovekovne koncepte pojma „modernizacije“, kao i njegovo različito razumevanje u pojedinim državama i regijama, knjiga osvetljava pojedinačne slučajeve planske urbanizacije i restruktuiranja gradova Zapadne i Srednje Evrope, kao i onih na Balkanu: Atine, Sofije, Rusea, Bukurešta i Beograda.

Na najbolji način, dokumentovano, iscrpno, zanimljivo i bez imalo nepotrebnih mistifikacija, uz poštovanja vredan stepen objektivnosti i kritičnosti, ova knjiga pruža čiatocu mogućnost uvida u najvažnija dostignuća, kako teorijske tako i same tehnike i prakse, jedne od nesumnjivo značajnih škola savremene dinamske psiholgoije. Od Junga do danas dogodilo se mnogo toga a ova je knjiga svedočanstvo o toj zbilja uzbudljivoj, višegeneracijskoj, još uvek trajućoj avanturi duha.

Subverzivni roman bizarnog zapleta i diskretnog humora koji razmatra šta u patrijarhalnom društvu znači biti žena koja se ne uklapa u tradicionalnu ulogu supruge i majke. Dnevnik praznine suptilan je bunt protiv uloga nametnutih ženama, prožet zadivljujućom dvosmislenošću koja čitaoce drži u neizvesnosti do samog kraja. Kada pređe na novi posao kako bi pobegla od seksualnog uznemiravanja na prethodnom, Šibata otkriva da se od nje očekuje da kuva kafu, menja tonere, prazni korpe za smeće i radi sve ono što se podrazumeva samo zato što je jedina žena u kancelariji. U trenutku besa objavljuje da ne može više da sklanja prljave čaše pune opušaka jer je – trudna. Trudna Šibata ne mora nikome da služi kafu. Trudna Šibata nije primorana da radi prekovremeno. Trudna Šibata se odmara, gleda TV, ide na aerobik za buduće majke i vodi dnevnik trudnoće. Jedini problem je što… Šibata nije trudna. Uskoro ta spontana laž izmiče kontroli, a granica između prevare i njenog života polako počinje da se briše. Emi Jagi je u romanu Dnevnik praznine prikazala ne samo društvo koje i dalje s visine gleda na žene već i licemerje koje prati trudnoću. Bizaran zaplet, uzbudljiva subverzivnost i tanani crni humor romana za koji se veruje da će biti prekretnica u feminističkoj literaturi, autorki su doneli nagradu za najbolji debitantski roman u Japanu. Emi Jagi, spisateljica i urednica ženskog časopisa, rođena je 1988. i živi u Tokiju. Dnevnik praznine je njen prvi roman koji je 2020. osvojio prestižnu nagradu „Osamu Dazaj“ za najbolji debitantski roman godine u Japanu zbog tananog crnog humora i odličnog prikaza japanske poslovne kulture i rodnih očekivanja.

Cukuru Tazaki je kao tinejdžer voleo da sedi na železničkim stanicama i gleda vozove kako prolaze. Imao je četvoro najboljih prijatelja – dvojica momaka zvali su se Crveni i Plavi, a dve devojke Crna i Bela. Jedino Tazakijevo prezime nije u sebi sadržavalo boju i on se zbog toga uvek osećao izdvojenim, kao neko „bez ijedne karakteristične osobine ili individualne osobenosti“. Ipak, njegovo prezime značilo je onaj koji nešto pravi, gradi… Iznenada, jednog leta, četvoro prijatelja odlučuje da prekine svaki kontakt s njim i da ga odbaci iz svoje grupe. Ovo bolno, traumatično iskustvo godinama ga je držalo na granici smrti. Danas, šesnaest godina kasnije, ovaj konstruktor železničkih stanica kreće u potragu za odgovorima, kako bi mogao da nastavi dalje. Iako je, baš kao i Norveška šuma, baziran na realističnoj potki, ovaj roman seže do najdubljih metafizičkih bespuća. Dok traga za razlozima odbačenosti, glavni junak je zapravo na putu preispitivanja sopstvenih vrednosti, pokušavajući istovremeno da nađe ravnotežu između sebe i sveta oko sebe, naviknut da živi u (ne-usamljeničkom) samovanju. U potrazi za istinom, nestaju jasne granice i okviri. Istina dobija više pojavnih oblika, vreme gubi uobičajenu linearnu dimenziju, a zamagljuje se prelaz iz jave u san. Eho u kojem su izmešane prošlost i sadašnjost, ispunjen je melanholičnim notama minijatura iz Godina hodočašća Franca Lista. Njima će Cukuru Tazaki putovati ka oslobađanju i na tom će putu shvatiti da „nije sklad jedino što povezuje ljudska srca, već njihove rane“. U ovom romanu, u kojem se sa zebnjom opisuje talenat i definiše sloboda mišljenja, postoji i rečenica koja se kao kakav moto ponavlja iz poglavlja u poglavlje: „Kutiju sećanja možeš da zatvoriš, ali ne možeš da prikriješ istoriju“. Rečenica tako jednostavno opominjuća za sve pojedince i čitave narode koji ne mogu odgovorno da ponesu teret prošlosti. Murakami se tako i u ovoj knjizi o izgubljenom prijateljstvu zapravo bavi Velikim Temama. Haruki Murakami, jedan od najpoznatijih savremenih japanskih i svetskih pisaca, rođen je 1949. godine u Kjotu (Japan). Dobitnik je više prestižnih književnih nagrada, među kojima su i nagrada “Franc Kafka”, nagrada za kratku prozu “Frenk O’Konor”, najznačajnija međunarodna nagrada ovog žanra, nagrada “Jerusalim” za slobodu pojedinca u društvu, najveće priznanje koje se u Izraelu dodeljuje stranim autorima, i danska književna nagrada “Hans Kristijan Andersen”. Do sada je objavio, među ostalim, romane: Fliper (1973), Slušaj pesmu vetra (1979), Avantura oko ovce (1982), Okorela zemlja čuda i Kraj sveta (1985), Norveška šuma (1987), Igraj Igraj Igraj (1988), Južno od granice, zapadno od sunca (1992), Hronika ptice koja navija sat (1994), Sputnik ljubav (1999), Kafka na obali mora (2002), Kad padne noć (2004), 1Q84 u tri toma (2009), Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća (2013) i Ubistvo Komtura (2017); knjige priča: Ponovni napad na pekaru (1993), Posle potresa (2000), Tokijske misterije (2005), Muškarci bez žene (2014) i dokumentarističku knjigu Metro (1997/98). Prevodio je na japanski Ficdžeralda, Karvera, Irvinga, Selindžera i druge američke pisce. Nakon višegodišnjih perioda provedenih u Americi i Evropi, sada živi u Japanu, a angažovan je kao gostujući profesor na Univerzitetu Prinston u SAD.

Duhovi novembra Miloša Živanovića napisani su na tragu svojevrsnog epistolarnog ljubavnog romana, ali ono što ovu prozu žanrovski pomera jeste drugi pripovedački glas, koji čitaoce telegrafski izveštava o samoj situaciji pisanja pisama „glavne junakinje“ Senke. Moglo bi se reći da je, stoga, ovo gusto ljubavno pismo o ličnom gubitku, uvezanom s traumatičnim gubicima u nedavnoj povesti zemlje, ispričano u dva glasa – ženskom i muškom: onom koji pripoveda emotivno, duboko, potresno i iskupljujuće, i onom muškom, suvom, administrativnom i bezosećajnom. U jezičkom raskoraku između ta dva pripovedna glasa „ulovljeno“ je vreme gubitka, proživljeno i opisano. Radi se o mesecu novembru, u kome se dogodilo toliko toga što je oblikovalo Senku, njenu porodicu, odnos s bivšim ljubavnikom Aronom, kome upućuje svaku svoju zapisanu reč. Pišući nestalom ljubavniku, Senka ispisuje dugu i teško izgovorivu rečenicu o gubitku deteta, o brojnim i dramatičnim događajima, o raspadu zemlje, ratu, porodici, ocu oficiru, pokušaju samoubistva, lekarima i bolestima, o tome kako nigde ne pripada i kako ništa više ne može da nazove svojim. S druge strane, pripovedački glas u trećem licu izveštava o svakodnevici žene koja, pišući pisma, uporno pokušava da savlada tešku senku novembra što prekriva svaku reč ovog romana. Sam novembar vreme je ličnih trauma i povesnih ratnih razaranja, to je vreme šarlatana i klovnova, koji povremeno izlaze iz senki i stupaju na scenu presvučeni u krpe iz cirkuskog fundusa, ali naoružani i opasni, s nalogom da odvode ljude, kao što su činili nakon ulaska u razoreni Vukovar. Iza njih ostaje praznina, dramatično grotlo gubitka u kome junakinja Živanovićevog romana nastoji da se toj tami suprotstavi pisanjem, i to doslovno – pisanjem rukom, kao jedinim preostalim vidom otpora. Roman Duhovi novembra neočekivano je pismo iz budućnosti, upućeno svima onima koji su pomislili da je vreme senki odavno prošlo. Takođe, svima nama koji još uvek primećujemo studenu senku prošlosti, neretko i mimo meseca novembra.

Tokom dvadeset pet godina Cila živi sa Lazarom, sa kojim ima petoro dece, i sa svojim deset godina mlađim ljubavnkom, Hananom. Nakon Prvog svetskog rata porodica se često seli, a deca žive sa dvojicom očeva. Upravo je „čika Hanan“ onaj koji ih odgaja, stara se o nihovom obrazovanju i drži porodicu na okupu. Roman zasnovan na memoarima autorkine prabake i Hananovom dnevniku, Cila prepliće porodičnu priču o četiri generacije sa istorijom Izraela. Kacir, koja se i sama pojavljuje u romanu, napisala je roman svog života, ne samo zato što je to njeno najduže i najkompleksnije delo do sada, već i zato što je samo njen panoramski pogled mogao da obuhvati Cilin neverovatan život i prodre u porodični mit.

Capital Crimes Reader Award Sve kriminalističke priče slede jednostavan skup pravila. Grant Makalister, autor kriminalističkih priča i profesor matematike, jednom je seo i sva ih dokučio. Ali od tada je prošlo trideset godina. Sada živi usamljeničkim životom na mirnom mediteranskom ostrvu – sve dok mu Džulija Hart, pronicljiva, ambiciozna urednica, ne zakuca na vrata. Ona želi ponovo da objavi njegov rad, što znači da moraju zajedno da pročitaju sve te stare priče. Ali on se krije od svoje prošlosti baš onoliko koliko je ona radoznala da je istraži. Čitajući priče, Džulija uznemireno shvata da postoje delovi koji nisu logični. Zamršeni nagoveštaji koji naizgled upućuju na stvarno ubistvo. Ako želi odgovore, Džulija mora da pobedi u borbi umova koju vodi s veoma pametnim protivnikom. No mora biti oprezna: iako zna da misterija postoji, još ne shvata da se ubistvo već dogodilo…

Neum, Casablanca knjiga je o knjigama i moru, o čovjeku i usamljenosti, o zaboravu i prisjećanju, o krutosti granica i mekom šarenilu pograničja… Živo zainteresiran za granice, za čiju egzaktnost ne mare mirisi, zvukovi, ptice, a ni plemeniti ljudi, Markovina – dopola primoran sticajem okolnosti, a otpola gonjen željom – iz stranice u stranicu granice preveslava, preplivava, prehodava i prepričava: sebi, znatiželjnom putniku iz Grenoblea, i nama, svojim čitateljima, civilizacijski i kulturološki čvor balkanskog, mediteranskog juga, u kojem se Neum ukazuje kao „novovjekna Casablanca na kojoj se susreću svi brodolomci jedne civilizacije Đurđica Čilić