„Jaje, mleko, voda… je, baš kao i trilogija Virovi, pisan sa prevashodnom namerom da bude svrstan u dečju/omladinsku književnost, ali se radnja odigrava u realnom svetu, nema magije, zmajeva i paralelnih svetova. Doduše, poklonici Vira svetova, Gamiža i Magme će u liku devojčice Dare, siguran sam, prepoznati obrise male veštice Mikuš, jednog od najživopisnijih likova u trilogiji. Pažljivi čitaoci će moći da povuku još neke paralele, ali one suštinski i nisu toliko važne pošto je Jaje, mleko, voda… roman koji predstavlja zaokruženu celinu i ne zahteva predznanje...”

Nova knjiga pesama Tanje Stupar Trifunović predstavlja brižljivo komponovanu celinu sa čitavim nizom odličnih pesama. U toj celini pojedinačne pesme se međusobno produbljuju i stoje u dinamičnom odnosu. Kao što je svaka od ovih pesama oblikovana po modelu priče, tako iznijansirana unutrašnja priča postoji i u celoj knjizi. Na jednoj strani, u knjizi neobičnog i asocijativnog imena Zmijštak osvaja zavodljiva narativnost iskazana u pesmama u kojima se uvek nešto događa i koje su u intenzivnom dijalogu sa čitaocem. S druge strane, ove pesme su prožete istančanim senzibilitetom i sposobnošću da se emotivnost preoblikuje u plodonosna iskustva poezije. Od kamernog sveta emocija, o kojima se govori moćno i sugestivno, preko nesmirene slike zavičaja koja je s druge strane bilo kakvog opšteg mesta, Tanja Stupar Trifunović je stigla do kritički izoštrene slike društva i sveta u kome je post-istina smenila istinu, u kome su osvajači pred gradovima, a poraženi u svakome od nas, u kome sloboda više nema ni cenu ni trajnost, dok se jedinka uvek ispočetka suočava sa zahtevom: „Ponekad treba izmisliti svijet ispočetka.“

Podnaslov dela je: Potraga za Jevanđeljem po Judi Iskariotskom.

Gec i Majer su stvarne ličnosti o kojima se ne zna gotovo ništa, osim da su bili esesovci koji su „dušegupkom“ svakodnevno odvozili u smrt Jevreje iz logora Staro sajmište. U arhivama ne postoje sačuvane njihove fotografije, ne zna se šta su radili pre rata niti posle njega. Oslanjajući se na sopstvenu imaginaciju i nekoliko oskudnih informacija o njihovim aktivnostima i navikama, pisac nas majstorski dovodi u ravan svakodnevice dvojice masovnih ubica. On nas suočava s jednim od najznačajnijih pitanja oživljenih tokom krvavog dvadesetog veka: koliko je potrebno da čovek, pod plaštom odanosti poslu i naciji, izgubi svaku ljudskost? Roman Gec i Majer pripada takozvanoj ratnoj literaturi Davida Albaharija. To je jedna od onih knjiga u kojima se vešt pisac smelo upušta u objašnjavanje neobjašnjivog. Takođe se svrstava u prave literarne dragocenosti, jer spada među najvrednije knjige Albaharijevog velikog i značajnog opusa.

Kada sam otkrio Boga – a moj put prema Bogu vodio je kroz Jevanđelje – prvo što me je pogodilo je to da su Bogu svi važni, da on ne razlikuje ljude, da nije Bog samo dobrih nasuprot lošima, samo vernika nasuprot nevernicima, samo jedne vrste ljudi nasuprot drugima, već da je njemu svako podjednako važan i vredan. A ako je Bog do kojeg sam došao takav, onda i ja treba da razvijem takav odnos prema svima u svom okruženju. Iskreno, bio sam zapanjen otkrićem da je Bog takav; takav njegov odnos prema svima potpuno me je preokrenuo. Oko sebe više nisam video odvratna, omražena bića, već ljude sa kojima Bog ima određeni odnos, sa kojima i ja mogu uspostaviti drugačiji odnos, ako ih budem posmatrao onako kako ih Bog vidi. Mitr. Antonije Blum Možemo biti sigurni da je za mnoge slušaoce ili gledaoce ovih razgovora upravo taj spoj nepokolebivosti u veri i pažljivog odnosa prema čoveku koji se sa tom verom ne slaže, ali koji odlazi „postavljajući sebi nova pitanja“, poslužio kao povod da se raspitaju ko je taj čovek koji je u ovim dijalozima nastupao kao „Božiji advokat“. Neosporni autoritet u verskom životu Engleske, koji je vladika Antonije uživao, umnogome se zasnivao upravo na ovakvim susretima i razgovorima. Za nas danas, koji tek pokušavamo da izgradimo prostor u kojem bi se mogao odvijati dugo željeni dijalog Crkve i sveta, ovaj primer je izuzetno važan i vredan. Osim toga, reči vladike Antonija upućene su i nama, ništa manje nego „onima spolja“: „Od vernika, pre svega, očekujem veru“ – u ovoj jednostavnoj tvrdnji sadržan je stvarni izazov i oči­gledno je da odgovor na njega ne mogu biti samo reči… Otac Pavle Velikanov

Ovaj neveliki izbor od nekoliko priča H. DŽ. Velsa, u novom prevodu, sasvim dobro može da dočara njegovu književnu veličinu. Prva priča, Epiornisovo ostrvo, svojevrsna je robinzonijada, napisana autentičnim jezikom avanturiste koji je doživeo potpuno neverovatne stvari. . . Cvetanje čudne orhideje je pravi primer britanskog humora u hičkokovskom stilu, sa junakom kome se „nikad ništa ne dešava u životu“, da bi mu se neočekivano desilo nešto što se inače zbiva samo u divljinama džungli i močvara. . . Polok i Porošanin najuzbudljivije je ikad napisano štivo o magiji i vradžbinama, kada je na čoveka bačena kletva od koje mu nema spasa, i kad više ne zna šta je stvarnost a šta halucinacija. . . Crvena soba je izuzetna „priča strave i užasa“ u stilu Poa ili Lavkrafta, dok je Istina o Pajkraftu gogoljevski apsurdna i urnebesno duhovita pripovest o tome šta se zbiva kada se čovek bez mnogo razmišljanja upusti u neizvestan pokušaj promene sopstvenog identiteta. . . Na kraju, tu su i čuvena Vrata u zidu, parabola o ljudskom životu i neostvarenim težnjama, kada čovek potiskuje ono što je najvažnije u stranu, i tako žrtvuje sve najbitnije i najlepše u sebi radi uspeha u svetu i efemernih stvari. . . Xerbert Džordž Bel je jedan od najvećih engleskih pisaca i vizionara, četiri puta nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, „otac naučne fantastike“, ili „realista fantastike“, kako ga je nazvao Džozef Konrad, ostavio je iza sebe veoma obiman književni opus od pedesetak romana i oko sedamdeset zbirki kratkih.

Iz recenzija: ’’U romanu Dvostav, Ilije Bakića, prikazana su dva modela totalitarističkog društva. U jednom prepoznajemo, na osnovu pažljivo utkanih simbola i mizanscena, komunistički državni aparat, dok u drugom, po specifičnoj upotrebi čoveka i knjige, drugi, nimalo ljudskiji, ali perfidniji model totalitarizma u kojem danas živimo. Ipak, ispod ovog tamnog prikaza sveta, koga unekoliko ublažava fantastika Ilije Bakića, da ne bismo propali od istine, kako je već rečeno, ostaje ona druga mogućnost sveta koja se prelama na stranicama knjige, kao putokaz i pribežište za sve one koji nisu spremni da se pomire sa ovakvim nakaznim svetom.’’ Msr Nenad Stanojević ’’Dvostav Ilije Bakića temelji se na ideji o sveopštem krivotvorenju i falsifikovanju, prožet je lažiranjima i prekrajanjima istine svake vrste, natopljen je maglovitom, a opet kristalo jasnom atmosferom društvene egzistencije u kojoj preovladavaju nelogičnosti, neistine i plasiranje demagogije. I iako je reč o umetničkom, fikcijskom delu, sam kraj unosi i notu dokumentarnog i realističnog – Bakić pominje prijatelja i pesnika Duška Vlajkovića Mitrovanova sa kojim je došao na ideju za priču o svetu u kome se iznajmljuju knjige/ljudi dok u pozadini konstantno svira državna himna sa kojom se i završava poslednji čin, to jest roman. Otvoren kraj – simbolično – ostavlja mogućnost za preispitivanje i promene, te nada za novim, boljim izdanjem – i ovoga puta – umire poslednja.’’ Msr Milana Poučki

Iz recenzije: ’’Uvod u jedinstvenu literarnu avanturu Belčin je kratki roman „Dnevnik o Antoniju” iz 1969. godine u kome se istražuju neočekivani, čudnovati uticaju smrti Antonija Mihajlovića na njegovu užu i širu okolinu. Godinu dana kasnije publikovana je zbirka „Smrt Antonija Mihajlovića”; tema u njoj sadržanih priča je upravo Antonijeva smrt, sam tren u kome život ističe iz ljušture tela. Ista tematika proteže se i kroz sledeće istoimene knjige 1988, 1994. i 2010. uprkos najavi da će treća knjiga zaključiti ovaj ciklus, vremenom se pokazalo da su žilavost smrti i njene mogućnosti da uništava ovog junaka neograničene. Tako se, na radost smrti, ali i života, pojavljuje novih dvanaest pripovedaka. Belčine pripovesti ispisane su smireno, ponekad čak i škrtim rečenicama, i, uprkos važnosti teme, bez emotivnih afektacija, bez isprazne melodrame ili agresivne melanholije, sasvim u skladu sa dubokim mirom s kojim Antonije prihvata svoj usud. Lakoća pripovedanja dokaz je samosvesnog iskustva, spisateljskog i čitalačkog (Belča ne propušta da svog Antonija okruži knjigama i intelektualnim-emotivnim spoznajama koje sadrže) te duboke koncentracije i promišljenosti priča. Pred znatiželjnim čitaocima su, dakle, odista izuzetne priče čiji će ih odjeci dugo pratiti.’’

Zbirka priča.

Odlomak: Gde Perunov grom dodirne zemlju, izniče cvet, plav i visok, po imenu Perunika. Zelena biljka žarnih listova, kopriva, nikla je samo jednom, kako bi darivala isceliteljsku moć vidarici Ladi čija ljubav prema županu Vojinu spasava rod i zemlju njihovu. Stara vera predaka zamire, rađa se nova civilizacija u vrtlogu nadolazećih promena.

Zbirka poezije. Iz recenzije: Sazdana iz tri dela, ova poetska zbirka govori o razvojnom putu čoveka, stavljajući fokus na ono što je u njemu besmrtno – njegovu dušu. Svaka knjiga počeće biblijskim citatom, čime naslućujemo osnovnu motivaciju, koja se očitava u izvesnom pesničkom pokajanju, menjajući scenografiju koja počinje sa kafanom i motivima opijenosti: „Podignimo čaše – ja vam pijan zborim, i bar danas sakrijmo na licima tugu, preživjeli, prokleti prijljatelji moji, zapjevajmo pjesme svojega djetinjstva.” Bog voli grešnike i preko pokajanja vodi ih ka iskupljenju, pa ćemo u drugoj knjizi naslovljenoj kao „Paranoja” i podeljenoj u poglavlja, pratiti upravo to svojevrsno čišćenje. „…daruj mi bar suze – isplakat se moram, platiću ti tvrdom vjerom u čovjeka.” U poslednjoj knjizi „San”, lirski subjekt svoje mesto pronalazi u religiji i duhovnosti, pa nema ni traga motivima iz prve knjige. Odišući mirnoćom, poslednja knjiga umiriće i čitaoca, ostavljajući utisak dubokog blaženstva. „Slutim novi svijet pun ljubavi jer sanjar sam i kad umirem, u tišini šapućem, kažem: Aliluja.”

Iz recenzije: ’’Đovani Ermete Gaeta bio je pesnik i kompozitor koji je u svojim stihovima umeo da oživi duh jedne epohe izražavajući na izuzetan način opšti, narodni i nacionalni značaj pesme, tipičan za Italiju i Napulj. Njegova Pesma o reci Pijavi opevala je borbeno zalaganje Italijana u Velikom ratu. Srpska pesma, jedino prozno delo ovog napolitanskog autora, pisano je u melodramskom stilu. Kroz kazivanje grupe srpskih izbeglica zatečenih 1915. u Solunu, knjiga govori o tragediji okupiranog srpskog naroda u Velikom ratu, o njihovoj čežnji za domovinom i nameri da je oslobode. Na samom početku, autor je naveo pesmu Oda narodu srpskom, nadasve poznatog i ekstravagantnog Gabrijela D’Anuncija, velikog poznavaoca srpske istorije koji je na izvanredan način znao da opeva i glorifikuje istoriju jednog naroda. Prepev ove pesme sačinio je pesenik i prevodilac Dragan Mraović, čiji je jedan od najznačajnijih prevoda Danteova Božanstvena komedija.’’

BANE I MALA CUDOVIS. U AVIONU

DISNEY MIKI MAUS VELIKA BOJANKA

DISNEY PRINCEZA VELIKA BOJANKA

BEBINA PRVA K.-OBLICI

BUBAMARA NA JEZERU

Crtam-pisem kroz igru do znanja Publik P

ÈUDNO KRALJEVSTVO

DISNEY DOKTORKA PATA

DISNEY ZLATNA SER. ALADIN

DOM ZIVOTINJE – VISE OD 1000

DISNEY LAVLJA SKOLA

DZINOVSKI BLOK LAVIRINTI

DISNEY ZLATNA SER. 101 DALMATINAC