Avanture, misterije i nepredvidivi događaji za dva detektiva sa urođenim njuhom!Po legendi, jedne hladne i kišne noći, malo promrzlo mače mjaukalo je pred vratima gospodina Edvarda Basetona. Od tog trenutka grof je poludeo, a na grofoviju Losbuk pala je strašna kletva. Nikome nije jasno šta se događa, ali došao je trenutak da se sve otkrije...U okolini Vidrona, u magli, sigurno se nešto krije, a Pas Šerlok i Džon Mačkon su spremni da to i pronađu!

Napravite svoju ROKERSKU ŠMINKU i postanite prave ROK-DIVE! Bojice u ruke i oslobodite svoju maštu! Našminkajte svoje modele po želji i po uputstvima koja ćete naći u ovim fantastičnim knjigama za devojčice. Počnimo!

Odlomak: Ne može biti čudnovato što filozof, koji nije ni lekar niti se oseća pacijentom, ipak učestvuje u opštoj problematici koja se za zdravstvo postavlja u dobu nauke i tehnike. Zdravlje nije nešto što se može napraviti. Ali, šta je zdravlje uopšte? Da li je ono isto toliko predmet naučnog istraživanja koliko, usled njegovog narušavanja, postaje predmet za čoveka? Vrhovni cilj ipak ostaje da čovek ponovo ozdravi i time zaboravi da je zdrav. Sve ozbiljniji troškovni račun upravo zapovednički traži da se negovanje zdravlja ponovo spozna i posmatra kao opšti zadatak sâmog stanovništva. Tako ni ovde izloženi prilozi ni u kom slučaju nisu usmereni samo na lekare, a niti samo na pacijente, nego uopšte na svakoga ko, kao i svi mi, svojim načinom života treba da brine o svom sopstvenom zdravlju. Briga za sopstveno zdravlje jeste prafenomen čovekovog bivstvovanja.

Redovno i pažljivo čitam Stojadinovića na Peščaniku. U početku, kao kolegu na sajtu. S vremenom, formirao sam očekivanja: gledam vesti i pretpostavim – o tome bi Stojadinović trebalo da piše, to je tema za njega. Usudim se ponekad i da zamislim šta će tačno napisati. Čak mu, dogodi se i to, ukradem temu. Ali, najčešće, pošto događaj/temu prepoznam, uzdahnem s morbidnim olakšanjem: ne moram o tome, Stojadinović će. Dve slike, to jest dva čuvena motiva iz književnosti iskoristiću da objasnim otkuda to olakšanje po mnogo čemu istovetno osećanju velikog pritiska pod težinom nesnošljive ovdašnje stvarnosti. Reč je o jednom opšte poznatom (književnom) portretu i o jednako poznatom – nazovimo ga tako – aforizmu o ponoru. *** Srbija nije na ivici ponora. Srbija je zakoračila iza ivice, pravo u ponor. Barem dva puta u protekle tri decenije: prvi put 1991, a drugi – 2012. Kako izgleda Srbija posle te 2012, dok pada u ambis? O tome piše Stojadinović. On ne analizira, iako njegovi tekstovi jesu i rezultat pažljive analize. On rečima slika Srbiju u grču, povišenim tonom i s prikladnim patosom. U vezi s tim i jedna ograda – kod Stojadinovića nema mnogo opštih planova i masovnih scena, iako uvek jeste reč o Srbiji i njenim žiteljima. (Ako dobro pamtim, bilo ih je pošto je izbila zaraza kada su penzioneri zatvarani po kućama i nedavno u vezi s trovanjem žitelja Beograda dimom s razgorele deponije.) On sliku Srbije uglavnom metonimijski posreduje portretima glavnih protagonista njenog pada: Vučića, Nikolića, Gašića, Vulina, Brnabić… Reč je tu o upečatljivoj inverziji jedne čuvene priče. Oscar Wilde je svoj roman/sliku o Dorianu Grayu gradio na napetosti između onoga što se vidi i što ne odgovara istini, dakle prevarnog privida, s jedne strane, i onoga što se ne vidi, što stoji na portretu skrivenom od pogleda, a što verno i do tančina predstavlja moralnu gnusobu glavnog junaka, s druge strane. Kod Stojadinovića je obrnuto: odmah se i do kraja vidi sva moralna gnusoba njegovih modela. Pa napetost kod našeg pisca ne proizlazi iz kontrasta između lepog privida (koga nema) i ružne (moralne) istine, kao kod Wildea, nego iz činjenice da godinama trpimo likove izobličene od zla. Zašto ih trpimo, pita se Stojadinović: kako nas je do paralisanosti još jednom fasciniralo zlo? Jedan drugi pisac pak, s one strane dobra i zla, opominje: „Ko se bori s nemanima, treba pripaziti da sam pritom ne postane neman. A kad dugo gledaš u bezdan, i bezdan se zagleda u tebe“. Ima li dakle razloga da brinemo za Stojadinovića zagledanog u ponor, kao što on brine za nas i gleda kako da nas odatle izvuče? U datom Nietzscheovom citatu, izgleda kao da se pozicija subjekta, onoga koji gleda dakle, udvaja: pored jednog posmatrača neočekivano se (iz bezdana, ili kao sami bezdan) pojavljuje drugi. To umnožavanje pozicija, kada govorimo o Stojadinovićevim tekstovima, proteže se i na čitaoca. Čitajući ih, čitalac kao da gleda u Stojadinovića koji gleda u ponor, pa tako onda i sam gleda u ponor iz koga ga opet gledaju i sami taj ponor (kako to kaže Nietzsche) ali i Stojadinović. Šta čitalac vidi? I šta, s druge strane, vidi Stojadinović? Da li na čitaoca Stojadinović gleda jednako nemilosrdno kao što gleda i ka svojim modelima čije nam groteskne portrete neumorno iznosi? Pretvara li se tako nemilosrdni Stojadinović u odnosu prema čitaocu u onu neman iz citata nemačkog filozofa? Ne umem da odgovorim na ova pitanja. Možda će čitalac za sebe poželeti da odgovori na njih dok čita tekstove sakupljene između ovih korica. Nešto drugo sam hteo da kažem time što sam ih postavio: čitati Stojadinovića nije nimalo naivno. I još: pored toga što nije naivno, na jedan poseban način je uzbudljivo. Dakle na način drugačiji nego kada čitamo dobru literaturu, iako Stojadinovićevi tekstovi jesu i to – dobra literatura. Takozvana lepa književnost barem na kratko izmešta nas iz stvarnosti, i to izmeštanje bude za čitaoca uzbudljivo na jedan bezbedan način. Čak i kada čita o Dorianu Grayu. Stojadinović nas pak zakucava u stvarnost. Zato nije naivno čitati ga. A uzbudljivo je jer čitati ga nije nimalo bezbedno, a ni bezbolno za čitaoca. Vratimo se za kratko ponovo nemačkom piscu. Na više mesta on će u knjizi „S one strane dobra i zla“ iskoristiti reč bezdan. Na jednom mestu će reći da je bezdan ono što stoji iznad ili ispod svakog našeg – u tekstu stoji: filozofskog – mišljenja. Naše mišljenje ne reflektuje, ono je puka posledica onoga što jesmo i što uporno izmiče našem (inače slabom, nejakom, nemoćnom) mišljenju. Nema razloga da se ovde oko toga sporimo. Može se naravno i drugačije o tome (o mišljenju dakle) misliti. Važno je nešto drugo. Kada Nietzsche kaže: kada gledaš u bezdan i bezdan se zagleda u tebe, on nas u stvari opominje – zagledani u bezdan gledamo u sebe. To jest: mi smo ti koji nas posmatraju iz ponora. Vratimo se sada našem piscu: kada čitamo Stojadinovića zagledanog u ponor, iz tog ponora mašemo samima sebi. Dejan Ilić, Predgovor za knjigu

Istorija istraživanja strasti seže u duboku antiku, tako je još Hipokrat nastojao da objasni strasti u duševnom smislu; Kikeron je izneo stoički katalog strasti; Dekart je strasti objašnjavao kao proizvod čovekovih organa, koji deluje na mozak. Za Hjuma, strasti su neka vrsta mentalne percepcije.

Džon Don je svoje Paradokse i probleme, sva je prilika, sastavio između 1607. i 1610. godine, premda je njihovo pisanje započeo već poslednje decenije še­snaestog veka. To je mnogo slobodniji parnjak Biatanatu, drugom njegovom delu iz sličnog perioda života u kojem polemiše s filosofskom tradicijom i širokom lepezom prošlih i tadašnjih mislilaca. Moglo bi da se kaže da su Paradoksi i problemi, u izvesnom smislu, samo faza u proučavanju razuma koje je Dona zaokupljalo čitavog života.

Knjiga pod ovim naslovom iz ruke nepoznatog „Gospodina iz Filadelfije“, pojavila se 1837. godine, kod izdavača i štampara Merihjua i Gana. To prvo izdanje, štampano u malom oktavo formatu (174×111mm), s pozlatom na prednjoj korici, danas je izuzetna retkost. Godine 1928, Džozef Džekson (koji je i sam bio iz Filadelfije) autorstvo je, veoma ubedljivo, pripisao Edgaru Alanu Pou. Svom privatnom izdanju Filosofije životinjskog magnetizma, Džekson je priključio i esej u prilog Poovom autorstvu. Ovaj esej široko je dostupan na Internetu. Osim toga, poznato je da je Po bio vatreni zagovornik mesmerizma, o kojem je reč u ovoj knjizi. On je i autor tri kratke priče na temu koja ga je ovako zaokupljala: „Činjenice u slučaju gospodina Valdemara“, „Mesmeričko otkrovenje“ i „“Priča o iskrzanim planinama“.

Iz Predgovora autora: Publikacija Muzički život Velike Kikinde kroz napise u lokalnoj štampi (1928–1941) predstavlja rezultat interesovanja prema arhivskom radu u domenu primenjene muzikologije i spoznavanju toka razvoja muzičke kulture u lokalnoj sredini. Kroz prizmu prisutnosti, kvaliteta i potencijalnog uticaja na razvoj muzičkog života Velike Kikinde, izvršena je procena značaja i pozicije muzičkih napisa i kritike u nekoliko lokalnih listova. Pisana reč o muzici doprinosi boljem razumevanju funkcionisanja programskih odrednica brojnih kulturnih društava, pružajući svojevrsnu sliku o značaju i mestu muzike tokom određenog razdoblja. Ovaj poduhvat se može smatrati krajnje opravdanim, s obzirom na skromniji broj sačuvane dokumentacije, podataka i publikacija o kulturnom razvitku grada između dva svetska rata. U listovima Narodni glasnik, Nedeljni glasnik, Jugosloven i Kikindska nedelja obuhvaćen je period objavljivanja muzičkih napisa tokom razdoblja od 13 godina, tačnije od 1928. do 1941. godine, što je predstavljeno kroz kvalitativno-deskriptivnu analizu sadržaja odabranih tekstova o muzici, izvođaštvu i događajima. Iz recenzija: ’’Muzički život Velike Kikinde kroz napise u lokalnoj štampi (1928–1941) predstavlja zgodan priručnik za one koje interesuju manje istraživani aspekti istorije srpskog muzičkog života. Uprkos rasprostranjenim verovanjima u pasivnost malih sredina, ovim radom autor nas podseća da su i one plodonosne i iz te pozicije sagledava razvoj i aktivnosti muzičke scene i muzičke kritike u velikokikindskoj oblasti (danas grad Kikinda) u prvoj polovini dvadesetog veka.’’ Tisa Jukić ’’Grupisanje istorijskih podataka o napisima muzičkih dešavanja na jedno mesto može se smatrati pionirskim doprinosom ovoj sredini, a piščeva spretnost u selekciji značajnih informacija i konciznom oblikovanju produkta ovog arhivskog istraživanja, uz brojne vizuelne priloge dokumenata i novinskih isečaka, čini ovaj rad pogodnim i uzbudljivim štivom za sve vrste čitalaca.’’ Anita Sommer

Zbirka poezije. Iz recenzije: „Moj vetar banatski“ Jelene Milić je knjiga poezije o nežnosti u ljubavi. Svojevrsna oda poetesinom predmetu voljenja. Oda ljubavi koja prožima čitavo njeno krhko biće i zov pesama čekalica koje otpuštaju ljubav i dotiču prstima od najfinijih materijala. Vetar je simbol poetesine ravnice i podneblja gde je nastanjena. Poetesa sa neskrivenim mirom peva o svojoj bezgraničnoj privrženosti zemlji sa koje je potekla. Voli prirodu svakim svojim stihom i voli Njega. Voli ples u kom se pronašla. U svakom momentu je spremna da zapleše sa Vetrom. Muzika koja prožima ovu finu liriku koja teče, dok poeziju Jelene Milić doživljavamo i dotičemo osećajima je – Karuzo. Melodija te prelepe italijanske pesme promiče svakim stihom. Ovu poeziju čitamo u jednom dahu, ne na mahove nego celu i cela je lepa. Setna i lepa. Nataša Bundalo Mikić