Pripovedanje koje intenzivno posreduje pojedinačna iskustva predstavlja prozaistički credo Marka Stojkića, najavljen njegovim prvim romanom pod naslovom Veštice. U Vešticama, prema tome, životne izbore bar triju žena, predstavnica triju generacija, čitalac prati kroz vešto smenjivana poglavlja – u „zadatim” perspektivima, ili prelomljena kroz sveznajući vizir. On je, u stvari, bitan izvor čitalačkog užitka u ovom romanu, tako da Stojkić emulira glas uglađenog analitičara, ironičara, ponekad i skeptika, ali i, po potrebi, liričara koji ne preza od uranjanja u poširok leksički korpus. Još draže mu je, reklo bi se, filtriranje svih ovih raspoloženja kroz glas i delovanje neobičnih (anti)junakinja. Ovo je tek površinski sloj: jezik, tako „upeglan”, a stilski raznolik, od Stojkićevih Veštica pravi pažnje vredan književni otisak ženskog iskustva u našoj stvarnosti.

Da izazovnost bajke kao literarne vrste nije lako iscrpeti, posebno kada je ona građa za preosmišljavanje, pokazuju nam autorke koje su na predlog dramaturškinje Jadranke Bargh napisale devet pripovedaka čiji su zajednički sadržalac čuveni ženski likovi iz bajki, ali u neortodoksnim situacijama i ulogama. Među koricama ovog izdanja okupljene su, u novom ruhu, junakinje koje poznajemo sa stranica braće Grim, Šarla Peroa i H. K. Andersena. Autorski doprinos Nade Gašić, Julijane Adamović, Nataše Govedić, Vere Vujović, Lade Žigo, Jadranke Pintarić, Jadranke Bargh, Ane Đokić i Aide Bagić ogleda se u neobičnom, iz ugla bajkovne topike i arhetipskih struktura na kojima ona počiva, katkad blasfemičnom delokrugu junakinja. Odatle čitaoca ova zbirka provocira da zauzme novu perspektivu prilikom razmatranja nasleđa bajki u domenu poimanja ženskog iskustva: šta je ono podrazumevalo „nekada davno”, u toj maglovitoj drevnosti, a kako se ono oblikuje u kulturnom nasleđu današnjice? Ukrštaj ovih polazišta je u ostvarenjima devet spisateljica izražen kroz individualizaciju mahom tipskih junakinja, te je kao rezultat dobijena svojevrsna zbirka upečatljivih bajkovnih portreta koja će malo koga ostaviti ravnodušnim. Tekstovi: Nada Gašić, Julijana Adamović, Nataša Govedić, Vera Vujović, Lada Žigo, Jadranka Bargh, Jadranka Pintarić, Ana Đokić, Aida Bagić Predgovor: Anda Bukvić Pažin

Iz recenzije: ’’Starogrčki termin za poeziju bio je ποιεῖ (poiei) što znači činiti, stvarati. Međutim, stvaralac i stvaranje su dva termina koja prevazilaze okvire književnosti i umetnosti. Svako ko pravi nešto jeste stvaralac, ali nije svako stvaranje kreativno. Stojanovića zanima, pre svega, umetničko stvaranje, naročito književno, kao kreativna delatnost, a kao takvo ono obuhvata i nauku. Kreativni stvaraoci su i naučnici i umetnici. Sve ono što nosi novinu u sebi možemo smatrati umetničkim ili naučnim delom, a one koji stvaraju takva dela s pravom nazivamo umetnicima i naučnicima. U središtu ove knjige nalazi se pisac, umetnik, u vremenu i kroz vreme; njegov odnos prema svetu, kao i odnos drugih umetnika, pisaca, književnih kritičara i teoretičara prema njemu. U njoj su sadržani pokušaji da se uspostave čvršći standardi u vrednovanju književnih dela. Vrednost svakog pojedinačnog, ili ukupnog, dela nekog stvaraoca služi kao jedina osnova za procenjivanje i utvrđivanje nečijeg mesta u nekoj kulturi ili u širem svetskom prostoru. Stojanović se trudi da pokaže i dokaže da nečiju vrednost nije teško utvrditi ni neposredno posle objavljivanja nečijeg dela ako svoj sud baziramo na četiri osnovna kriterijuma: intelektualnoj moći, estetskoj vrednosti, mudrosti i idejama. Autor ove knjige smatra da nije teško proceniti intelektualnu moć određenog pisca, ispoljenu u nekoj knjizi, estetsku vrednost, mudrost i ideje (koje možemo zanemariti ako analiziramo poeziju). Upotrebljavajući ove kriterijume, a naročito uporednim analizama, relativno lako možemo utvrditi koji su pisci, ili pesnici, intelektualno moćniji, estetski jači, mudriji i kod kojih pisaca je prisutan i elaboriran veći broj važnih ideja. Stojanović postavlja neka nova pitanja i, nudeći odgovore na njih, bori se za uspostavljanje jasnijih i čvršćih književnih standarda, kao i za revalorizaciju srpske književnosti.’’

Opis ljudi govore Rastko Petrović knjiga je nova

Čovekov svet, prema Hjumu, jesu „univerzum, sazdan od uobrazilje“, a „ja“, „duša“, „Bog“, samo su ideje koje organizuju naše ontološke predstave. „Sve naše ideje o božanstvu nisu ništa drugo nego skup ideja, koje stičemo zahvaljujući razmatranjima o dejstvima našeg sopstvenog uma.“ Shodno tome, Bog je samo proizvod samosaznatljivog razuma, usled čega nije samo ideja, nastala poput svih ostalih ideja, putem opažanja, nego je proizvod delatnosti razuma. Deistička platforma u Hjumovoj varijanti potvrđuje neizbežnost čovekovog potčinjavanja prirodi kao dejstvujućem zakonu. Stoga, antropološka skepsa Dejvida Hjuma, osnažena njegovim deističkim pogledom na svet, neminovno pretvara radikalno ontološko samoopredelenje subjekta u njegovu anihilaciju.

Reč izdavača: ’’Ime Petera Handkea, vrhunskog intelektualca svetskog renomea, nobelovca, pisca doslednog svom putu na koje je stvaralaštvo na visinama koje nemaju ustupke nikakvim kompromisima, danas, u ovom vremenu, planetarno najjače odjekuje. Oduzimane su mu nagrade, odlagane predstave, otkazivana gostovanja... Handke je ostao na svom putu, ali i svojevoljno stigao do Kosova i Metohije, posećivao manastire, kao u getu izolovane srpske enklave, spavao među njima, slušao, donosio pomoć. I napisao svoju pobunu, svoju istinu. I, kao što je na kraju 19. veka veliki pisac Emil Zola uzviknuo „Optužujem!“ da ceo svet čuje, tako je i Handke viknuo „Pravda za Srbiju“. Ovo je knjiga, putopis, o njegovom prvom putovanju u Srbiju.’’

„Sva čuda“, govorio je Samjuel Džonson, „predstavljaju uticaj prefinjenosti na neukost“. Ipak, stvoreni smo tako da bi, bez nečega čemu bismo se čudili, ubrzo shvatili da je život jedva vredan življenja. Ta činjenica, neukost, ne približava blaženstvu, niti čini da „ ono što je budalasto postane mudro“. Jer, i najmudriji čovek nikad ne prekoračuje plemenitost, i ne hvališe se da nema nečeg što on ne zna; naprotiv, što je mudriji, mnogo jasnije uviđa koliko ima stvari o kojima ne zna ništa. Što više zna, više će se čuditi.

Naslov: Akutna stanja u pulmologiji Autor(i): prof. dr Veselin Trajković, doc. dr Ilija Andrijević, doc. dr Rada Trajković, prof. dr Blagica Mihajlović Izdavač: Nota Mesto: Srbija Godina: 2005 Povez: mek Strana: 308 Format: 24 cm Pismo: Latinica Stanje knjige: kao novo tel/viber: 063/17-47-258 Lično preuzimanje kod Muzej Istorije Jugoslavije (Kuća Cveća), tj. Hajd Parka ili Autokomanda, po dogovoru u centru grada

Iz recenzija: ’’U novoj knjizi Radovana Vlahovića O FEJSBUK KNJIŽEVNOSTI upoznajemo autorovo viđenje književne virtuelne stvarnosti sagledavajući sve aspekte književnosti i literature koja nam je na taj način otvorena i data „na dlanu“. Tastaturom i mišem plovimo carstvom društvenih mreža prvenstveno Fejsbukom, kroz koje nam naš autor, izvrsni književnik i pregalac u kulturi Radovan Vlahović predočava književnu reč na svojevrstan način i piše o svojim razmišljanjima dajući pogled na situaciju i stanje u savremenom književnom svetu. Autor govori o nasušnoj čovekovoj potrebi da stvara, koristi jezik, piše poeziju i prozu. Postavlja pred nas i daje odgovore na pitanja o prednostima i manama takvog poimanja književnosti, brzine prenosa napisanog, lajkovanja i čitanja pratilaca na Fejsbuk profilima stvaralaca, o pisanju uopšte, o dnevnicima, stvarnosti i fikciji, citiranju i razmišljanju, poetici nesvesnog, selektorima, Fejsbuk pesnicima i o paraleli (paralelnom književnom univerzumu) između aktuelnih pisaca, priznatih i poznatih i piscima iz senke: kako menjaju i kako utiču na književnost. Takođe govori i o svom izdavačkom poduhvatu i umeću, o maloj porodičnoj „kulturnoj fabrici” i o ličnoj velikoj potrebi i strasti za čitanjem i pisanjem/stvaranjem. Radovan Vlahović je idejni tvorac jednog od najvećih i najznačajnijih festivala u Srbiji i Evropi koji je negovao proteklu deceniju i više, pravu pesničku reč: Evropski Fejsbuk pesnički festival.’’ Nataša Bundalo Mikić ’’Rodila sam se po drugi put, tamo na toj bini, pred ljudima koji su slušali moje stihove, na jednom festivalu koji će kasnije izrasti u moju drugu kuću ‒ u sve ono što sam želela i jedva čekala da se svake godine ponovi. Fejsbuk festival spojio je nespojivo, ljudi su putovali satima da bi se konačno, sa valjanim razlogom i legitimnim izgovorom, sreli sa svojim virtuelnim prijateljima. Pretvarali smo stihove u opipljiva druženja, u energiju koja nas je nosila, u reči… Festival je oživeo, dobio svoj oblik i kao takav živeo u nama. Često osporavani kao Fejsbuk pesnici, pod lupom školovanih kritičara koji često teže da stvaralaštvo stave u okvire, zanemarujući pri tom činjenicu da ono tako odumire, disali smo za priliku da otkrijemo sebe, svoj unutrašnji svet i podelimo ga među sobom uvažavajući svaku emociju. Poezija mora imati krila, nadrasti norme opšte poznatog i prihvatljivog, postojati kao entitet izvan ograničenog prostora. Prerasli smo društvenu mrežu i okupirali savremenu književnost kao bujica, kao talas nekog novog digitalnog doba, kao generacija o kojoj će se tek pričati i pisati, kao nepresušna snaga!’’ Ivana Papeš Bogosavljev

Drugačije koncepcije, ali slične slikovitosti, tema i jezičkog idioma kao i njene prethodnice, Treća neuništiva stvar svojevrstan je završetak trilogije Marije Dragnić, koju još čine zbirke "Konfabulacije" i "Mi, Marije", u kojima autorka gradi složenu poetsku sagu o ženskom iskustvu. Umesto množine glasova, koji su obeležili dosadašnji autorkin pesnički postupak, "Treća neuništiva stvar" se oblikuje oko jedinstvene lirske junakinje i poprima obrise lirskog dnevnika, što ovu knjigu čini intimnijom, a njen ton nadahnutim i ekstatičnim, klizeći povremeno ka samoj, privlačnoj i zavodljivoj, granici patetičnog, s čime se autorka vešto i pesnički zrelo poigrava. Ne izostavljajući društveni kontekst u najširem smislu kao pozadinu koja senči kretanja i transformacije njene lirske junakinje, autorka u prvi plan ipak stavlja intuitivne i emocionalne sadržaje, često neodvojive od magijskog i mističnog razumevanja stvarnosti. Ova zbirka je album razglednica iz noćnih lutanja gradovima, dirljiv pesnički katalog prijatelja, senzualna posveta ljubavnicima, napet susret junakinje i njene senke, a iznad svega izraz nedvosmislene predaje poeziji, koja se javlja kao konačno, neuništivo i često jedino moguće ishodište najintenzivnijih ličnih iskustava koja obavezno izrastaju u gotovo arhetipske slike i situacije. Srđan Gagić

BANE I MALA CUDOVIS. U AVIONU

DZINOVSKI BLOK LAVIRINTI

DZINOVSKI BLOK PRONADJI RAZLIKU

Deca Nedođina putuju vašim krvotokom poput kobnog ugruška. Miloš K. Ilić vam ne dozvoljava ni zapetu opuštanja i odvodi vas tamo gde do sada niste bili, dakle na samo dno raspadajućeg društva koje se u sve ispraznijoj stvarnosti migolji poput obezglavene i na sitnu parčad iseckane jegulje. Po tom dnu češće trči nego što hoda Ivan Drnčula zvani Rambo, pripadnik poslednje generacije Titovih pionira, iz čije perspektive ruševine zauvek ukinutog sveta izgledaju baš onako kako ruševine i izgledaju. Niko, dakle, u Deci Nedođina nije pošteđen od nadiranja besmisla i niko ovom besmislu neće uteći. Jozefa K. je na kraju čuvenog Kafkinog romana makar preplavio stid, dok Ivan Drnčula zvani Rambo nije mogao da računa na toliki luksuz. Zato je ovo roman koji se čita i nakon njegove poslednje rečenice. Vule Žurić Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU. Izdao je zbirke pripovedaka Priče o pivu (Laguna, 2008) i Umorni kao psi (Partizanska knjiga, 2017). Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča Umorni kao psi. Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu. Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“ Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)