Redovno i pažljivo čitam Stojadinovića na Peščaniku. U početku, kao kolegu na sajtu. S vremenom, formirao sam očekivanja: gledam vesti i pretpostavim – o tome bi Stojadinović trebalo da piše, to je tema za njega. Usudim se ponekad i da zamislim šta će tačno napisati. Čak mu, dogodi se i to, ukradem temu. Ali, najčešće, pošto događaj/temu prepoznam, uzdahnem s morbidnim olakšanjem: ne moram o tome, Stojadinović će. Dve slike, to jest dva čuvena motiva iz književnosti iskoristiću da objasnim otkuda to olakšanje po mnogo čemu istovetno osećanju velikog pritiska pod težinom nesnošljive ovdašnje stvarnosti. Reč je o jednom opšte poznatom (književnom) portretu i o jednako poznatom – nazovimo ga tako – aforizmu o ponoru. *** Srbija nije na ivici ponora. Srbija je zakoračila iza ivice, pravo u ponor. Barem dva puta u protekle tri decenije: prvi put 1991, a drugi – 2012. Kako izgleda Srbija posle te 2012, dok pada u ambis? O tome piše Stojadinović. On ne analizira, iako njegovi tekstovi jesu i rezultat pažljive analize. On rečima slika Srbiju u grču, povišenim tonom i s prikladnim patosom. U vezi s tim i jedna ograda – kod Stojadinovića nema mnogo opštih planova i masovnih scena, iako uvek jeste reč o Srbiji i njenim žiteljima. (Ako dobro pamtim, bilo ih je pošto je izbila zaraza kada su penzioneri zatvarani po kućama i nedavno u vezi s trovanjem žitelja Beograda dimom s razgorele deponije.) On sliku Srbije uglavnom metonimijski posreduje portretima glavnih protagonista njenog pada: Vučića, Nikolića, Gašića, Vulina, Brnabić… Reč je tu o upečatljivoj inverziji jedne čuvene priče. Oscar Wilde je svoj roman/sliku o Dorianu Grayu gradio na napetosti između onoga što se vidi i što ne odgovara istini, dakle prevarnog privida, s jedne strane, i onoga što se ne vidi, što stoji na portretu skrivenom od pogleda, a što verno i do tančina predstavlja moralnu gnusobu glavnog junaka, s druge strane. Kod Stojadinovića je obrnuto: odmah se i do kraja vidi sva moralna gnusoba njegovih modela. Pa napetost kod našeg pisca ne proizlazi iz kontrasta između lepog privida (koga nema) i ružne (moralne) istine, kao kod Wildea, nego iz činjenice da godinama trpimo likove izobličene od zla. Zašto ih trpimo, pita se Stojadinović: kako nas je do paralisanosti još jednom fasciniralo zlo? Jedan drugi pisac pak, s one strane dobra i zla, opominje: „Ko se bori s nemanima, treba pripaziti da sam pritom ne postane neman. A kad dugo gledaš u bezdan, i bezdan se zagleda u tebe“. Ima li dakle razloga da brinemo za Stojadinovića zagledanog u ponor, kao što on brine za nas i gleda kako da nas odatle izvuče? U datom Nietzscheovom citatu, izgleda kao da se pozicija subjekta, onoga koji gleda dakle, udvaja: pored jednog posmatrača neočekivano se (iz bezdana, ili kao sami bezdan) pojavljuje drugi. To umnožavanje pozicija, kada govorimo o Stojadinovićevim tekstovima, proteže se i na čitaoca. Čitajući ih, čitalac kao da gleda u Stojadinovića koji gleda u ponor, pa tako onda i sam gleda u ponor iz koga ga opet gledaju i sami taj ponor (kako to kaže Nietzsche) ali i Stojadinović. Šta čitalac vidi? I šta, s druge strane, vidi Stojadinović? Da li na čitaoca Stojadinović gleda jednako nemilosrdno kao što gleda i ka svojim modelima čije nam groteskne portrete neumorno iznosi? Pretvara li se tako nemilosrdni Stojadinović u odnosu prema čitaocu u onu neman iz citata nemačkog filozofa? Ne umem da odgovorim na ova pitanja. Možda će čitalac za sebe poželeti da odgovori na njih dok čita tekstove sakupljene između ovih korica. Nešto drugo sam hteo da kažem time što sam ih postavio: čitati Stojadinovića nije nimalo naivno. I još: pored toga što nije naivno, na jedan poseban način je uzbudljivo. Dakle na način drugačiji nego kada čitamo dobru literaturu, iako Stojadinovićevi tekstovi jesu i to – dobra literatura. Takozvana lepa književnost barem na kratko izmešta nas iz stvarnosti, i to izmeštanje bude za čitaoca uzbudljivo na jedan bezbedan način. Čak i kada čita o Dorianu Grayu. Stojadinović nas pak zakucava u stvarnost. Zato nije naivno čitati ga. A uzbudljivo je jer čitati ga nije nimalo bezbedno, a ni bezbolno za čitaoca. Vratimo se za kratko ponovo nemačkom piscu. Na više mesta on će u knjizi „S one strane dobra i zla“ iskoristiti reč bezdan. Na jednom mestu će reći da je bezdan ono što stoji iznad ili ispod svakog našeg – u tekstu stoji: filozofskog – mišljenja. Naše mišljenje ne reflektuje, ono je puka posledica onoga što jesmo i što uporno izmiče našem (inače slabom, nejakom, nemoćnom) mišljenju. Nema razloga da se ovde oko toga sporimo. Može se naravno i drugačije o tome (o mišljenju dakle) misliti. Važno je nešto drugo. Kada Nietzsche kaže: kada gledaš u bezdan i bezdan se zagleda u tebe, on nas u stvari opominje – zagledani u bezdan gledamo u sebe. To jest: mi smo ti koji nas posmatraju iz ponora. Vratimo se sada našem piscu: kada čitamo Stojadinovića zagledanog u ponor, iz tog ponora mašemo samima sebi. Dejan Ilić, Predgovor za knjigu

Iz Predgovora autora: Publikacija Muzički život Velike Kikinde kroz napise u lokalnoj štampi (1928–1941) predstavlja rezultat interesovanja prema arhivskom radu u domenu primenjene muzikologije i spoznavanju toka razvoja muzičke kulture u lokalnoj sredini. Kroz prizmu prisutnosti, kvaliteta i potencijalnog uticaja na razvoj muzičkog života Velike Kikinde, izvršena je procena značaja i pozicije muzičkih napisa i kritike u nekoliko lokalnih listova. Pisana reč o muzici doprinosi boljem razumevanju funkcionisanja programskih odrednica brojnih kulturnih društava, pružajući svojevrsnu sliku o značaju i mestu muzike tokom određenog razdoblja. Ovaj poduhvat se može smatrati krajnje opravdanim, s obzirom na skromniji broj sačuvane dokumentacije, podataka i publikacija o kulturnom razvitku grada između dva svetska rata. U listovima Narodni glasnik, Nedeljni glasnik, Jugosloven i Kikindska nedelja obuhvaćen je period objavljivanja muzičkih napisa tokom razdoblja od 13 godina, tačnije od 1928. do 1941. godine, što je predstavljeno kroz kvalitativno-deskriptivnu analizu sadržaja odabranih tekstova o muzici, izvođaštvu i događajima. Iz recenzija: ’’Muzički život Velike Kikinde kroz napise u lokalnoj štampi (1928–1941) predstavlja zgodan priručnik za one koje interesuju manje istraživani aspekti istorije srpskog muzičkog života. Uprkos rasprostranjenim verovanjima u pasivnost malih sredina, ovim radom autor nas podseća da su i one plodonosne i iz te pozicije sagledava razvoj i aktivnosti muzičke scene i muzičke kritike u velikokikindskoj oblasti (danas grad Kikinda) u prvoj polovini dvadesetog veka.’’ Tisa Jukić ’’Grupisanje istorijskih podataka o napisima muzičkih dešavanja na jedno mesto može se smatrati pionirskim doprinosom ovoj sredini, a piščeva spretnost u selekciji značajnih informacija i konciznom oblikovanju produkta ovog arhivskog istraživanja, uz brojne vizuelne priloge dokumenata i novinskih isečaka, čini ovaj rad pogodnim i uzbudljivim štivom za sve vrste čitalaca.’’ Anita Sommer

Zbirka poezije. Iz recenzije: „Moj vetar banatski“ Jelene Milić je knjiga poezije o nežnosti u ljubavi. Svojevrsna oda poetesinom predmetu voljenja. Oda ljubavi koja prožima čitavo njeno krhko biće i zov pesama čekalica koje otpuštaju ljubav i dotiču prstima od najfinijih materijala. Vetar je simbol poetesine ravnice i podneblja gde je nastanjena. Poetesa sa neskrivenim mirom peva o svojoj bezgraničnoj privrženosti zemlji sa koje je potekla. Voli prirodu svakim svojim stihom i voli Njega. Voli ples u kom se pronašla. U svakom momentu je spremna da zapleše sa Vetrom. Muzika koja prožima ovu finu liriku koja teče, dok poeziju Jelene Milić doživljavamo i dotičemo osećajima je – Karuzo. Melodija te prelepe italijanske pesme promiče svakim stihom. Ovu poeziju čitamo u jednom dahu, ne na mahove nego celu i cela je lepa. Setna i lepa. Nataša Bundalo Mikić

Pesnikinja Marija Stanković, koju možemo slobodno nazvati savremenim pesnikom, svojim napisanim stihovima je dokazala kako je zaista potrebno malo da čovek bude samo čovek. U stihovima se Marija brine o osobama koje voli i onima koje ne zna, a koji su prolaznici, jer želi da svi budu srećni i da se raduju malim stvarima. Brigu o drugima predstavlja kao „oluju”, zbog čega se izvinjava pisanom rečju: „Ako i vas prate moje oluje, ovim se putem izvinjavam.” Takođe, kroz stihove „Ima li tu uopšte mene ili ni mene tu više nema” pesnikinja, gledajući kroz prozor, izražava zabrinutost kada nema sveta, jer ona voli ljude i voli život. Marija u pesmi „Kako spasiti ljubav” stihom „Ljubav je spas” nalazi odgovor, a složićemo se da je tako jer jedina pojava koja povezuje, koja umiri dušu toplinom i sprečava stradanje jeste – ljubav među ljudima. Kada neko donosi hladnoću u život, pesnikinja mu se obraća stihom „Mom si proleću zauvek stranac”, jer želi da uvek bude vedra i nasmejana. Moj poseban utisak jesu, u „Zajedničkoj pesmi”, stihovi: „Ali reči ne valja rasipati!/ Podelimo ih ipak na dane/ U još neku pesmu nek stane/ Ovaj naš život/ I ne prestane.” Ovim je pesnikinja rekla mnogo, a ja kažem da treba živeti za svaki naredni dan i tople reči izgovarati u svakom narednom danu. Špejtim Sojeva Sole

U svakome od nas postoje vrata uspeha. Razlika između ljudi koji su uspešni i onih koji to nisu je u poznavanju načina na koji se postiže uspeh. Neka vam ova knjiga Florens Skovel Šin pokaže kako da pronađete i otključate vrata koja vode u tajno znanje o uspehu.

DISNEY MIKI MAUS VELIKA BOJANKA

DISNEY PRINCEZA VELIKA BOJANKA

Teme kojima se bavi ova interdisciplinarna studija veoma su raznovrsne: od folklora i klime do prodajnih tehnika, pedagogije i demografije; od statusnih grupa do srodstva, plemenskih odnosa i muških udruženja. Knjiga obuhvata osam, ili devet milenijuma i razlikuje se od antropoloških studija utoliko što se bavi krupnim regionalnim podkulturama - balkanskom civilizacijom u celosti. Uz to je i istorijska, ili dijahronijska, proučava društvene vremensko - prostorne odnose. Ona nija istorija carstava, kraljevina, republika ili gradova, već istorija naroda.

DISNEY LAVLJA MEGA BOJANKA

Ova poezija u isti mah negira Pesnika, negira postojanje sveta. U ovoj poeziji je sve goli život i goli opstanak. Sve je od krvi i mesa a ponešto je i plastično, npr komarci. Samo poezija nije plastična i ne ide u „rikverc“. Živa je i pulsira kroz čitavo pesnikovo biće. Luta, traži, pita se i negira ali opstaje. Miriše na pašnjake u Kini, zvuči kao Vivaldi u kupatilu… Uzmite u ruke ovu Poeziju sa velikim P, osetite svaki njen damar, pogledajte njenim očima i videćete svoj ŽIVOT. Nataša Bundalo Mikić

Oglas Prodajem dobro očuvane knjige, cena knjige zavisi od naslova, od 50 do 500 dinara. Popusti za više kupljenih knjiga. Slanje poštom. Za sve informacije pozvati na kontakt telefon.

QuarkXPress 6, David Blatner

Kompjuter po mojoj meri, Danijel Milašinović

ColdFusion MX, Charles Mohnike

Najpoznatiji čitači weba, Marjana Mladenović

Office 97 za windows 98 — do kraja, Ed Bott Jedan izvor za obimna rešenja. Neophodan priručnik za upotrebu Microsoft Office 97 sa Windows-om 98: Autor: Ed Bott Broj strana: 1300 ISBN broj: 86-7310-034-8 Godina izdanja: 1998. Izdavač: Kompjuter biblioteka, Beograd

Flash MX ActionScript, naučite za 24 časa, Gary Rosenzweing

Mesta na Internetu koja obavezno morate da posetite, Mihailo Šolajić

PowerPoint 97 — potpun brzi vodič, Nat Gertler Imate kliker za posao i zdrav razum za rad u kancelariji. Znate da u današnjem svetu punom konkurencije možete ostati na čelu samo ako imate znanje i prave alate. Ali, uprkos svemu, od same pomisli da probate da koristite najnoviju verziju PowerPointa klecaju vam kolena i cvokoću zubi! Trgnite se! Ovo je zabavan način da naučite, na jednostavnom i običnom jeziku, kako da na lak način shvatite osnove novog PowerPointa. Potpun brzi vodič za Microsoft PowerPoint 97 pruža vam sve informacije koje treba da znate, na lako razumljivom jeziku i uz zabavan pristup. Imaćete alate koji su vam neophodni da ovladate osnovama programa PowerPoint 97-i naterate ga da radi za vas! Otkrijte brz i lak način da... Autor: Nat Gertler Broj strana: 0 ISBN broj: 86-7310-012-7 Godina izdanja: 1997. Izdavač: Kompjuter biblioteka, Beograd

Pčelicine kontrolne vežbe iz više predmeta za prvi razred osnovne škole. Zbirka sadrži vežbe iz predmeta: Srpski jezik, Matematika i Svet oko nas.

Pčelicine kontrolne vežbe iz više predmeta za drugi razred osnovne škole. Kontrolne vežbe sadrže zadatke iz sledećih predmeta: Srpskog jezika, Matematike i Sveta oko nas.

„Atina je dala sijaset izvanrednih, čak božanskih stvari i uvela ih na dobrobit ljudi, ali nije dala ništa veće od onih Misterija koje su nas izdigle iznad nerazumnog i divljačkog života i, takoreći, pripitomile nas i privele čovečnosti. S pravom ih nazivaju Initia, jer one zaista jesu početak razumnog i doličnog života.“ Misterije su, kaže Platon, uspostavili ljudi izuzetnog duha, koji su, u to najranije doba, nastojali da podučavaju čistoti, da ublažavaju okrutnost, da uzdižu sopstveni moral i poboljšavaju sopstvene postupke, ali i da društvo obuzdavaju sponama čvršćim od onih koje nameću ljudski zakoni. S takvim ciljem, onaj ko i te kako pridaje značaja čovekovom životu, sa strahopoštovanjem će stupati u sopstvena opustela svetilišta; i čak da nijedna misterija više nije u skladu s onim čemu su podučavale – a najmanje s njihovom antičkom alegorijom o besmrtnosti – ipak postoji neprolazno zanimanje za obred, dramu i simbole korišćene u podučavanju mudroj, valjanoj i divnoj istini.

Tek razvedena Rakel preselila se u malu kuću sa baštom. Svake druge nedelje deca su kod nje, a onih nedelja kad je sama ima baš puno slobodnog vremena. I baš od te dosade jednog dana odluči da sredi baštu zarđalim ašovom koji je našla u šupi, a onda, pronađe vrata i stepenice koje je odvedu pravo u turističku posetu paklu, i to sa najpovoljnijom ulaznicom za desetodnevni obilazak. Iznenadno otkriće pretvoriće se u neočekivanu avanturu koja će joj potpuno promeniti život. U Luovom stilu, putovanje u srce tame vrca od apsurdnosti i crnog humora. Duhovit, preciznije, satiričan, naivno detinjast a mudar, Lu se razračunava sa stereotipima i ljudskim slabostima. Kontradiktorno, a opet tako luovski – napisao je još jedan roman u kojem je neposredan, direktan, dovoljno hrabar da se poigrava sa onim s čim se ne igra, a i alegoričan, pun simbola i skrivenih poruka. Stoga, možda se ovaj neveliki roman i ne sme čitati samo jednom.

Stilista Smrt i malo ljubavi Romani Aleksandre Marinjine, ruske Agate Kristi, najuspešniji izvozni artikal ruske književnosti posle Tolstoja, prvi put na srpskom jeziku. Ponikla u porodici pravnika (otac je radio kao detektiv, majka kao profesorka prava), Aleksandra Marinjina je provela dvadeset godina u ruskom Ministarstvu unutrašnjih poslova. To iskustvo joj je pomoglo da uverljivo uobliči svoje junake sa obe strane zakona, pre svega detektivku Anastasiju Kamensku, koja je zadobila ogromne simpatije u Rusiji i inostranstvu. O svojim romanima Marinjina kaže: “Godinama sam se bavila kriminalom, i zaključila sam da zločin uopšte nije zanimljiv i da ne može ni da bude. Zato moje knjige ne govore o kriminalu, već o ljudima, njihovim sudbinama, dušama, mislima koje ih motivišu, vode u njihovom delovanju, čak i kad to što čine jeste zločin.”