Roman Jedan razoren um vodi nas u Beograd i Srbiju neposredno nakon sukoba na Čukur česmi 1862. godine. Igrom okolnosti dolazi do susreta i upoznavanja glavnih junaka ove priče, patrijarhalno vaspitanih mladića Stevana i Velje, koji neodoljivo liče jedan na drugog. Кako tu neobičnu fizičku sličnost sve više prepoznaje i njihova okolina, koja ih neretko i zamenjuje, oni postaju nerazdvojni prijatelji, gotovo pobratimi. Uvođenje motiva ljubavnog trougla, na kojem je izgrađen sam zaplet priče, postepeno razara njihovo prijateljstvo, a Velju, psihički labilnijeg junaka, opčinjenog Кantom i njegovom filozofskom postavkom sveta i svemira, naposletku dovodi do paranoičnog straha i psihoze. Preispitivanje pozicija ljubavi i prijateljstva junacima će, isto kao i devojci u koju su obojica zaljubljeni, doneti različitu sudbinu.

Ono od čega će naša civilizacija uvenuti je uglavnom zanemarivanje. Tragedija je u tome što je civilizacija postala globalna, a takav će biti i njen pad. Endrju vrlo jasno i sažeto iznosi svoju argumentaciju: Mi smo u padu, jer je napredak u zastoju, dolazi do stagnacije, politika ne funkcioniše, a čak nam ni razum nije dostupan za pomoć. Endrju mudro daje lokalne primere, a dolazi do globalnih uvida.

“Zbirka Beogradski akvarel Ljubice Кubure je kolaž bajkovitih priča. U njima ima nepobeđenog šmeka i širine duha koje baštine čuvari nesrušenih zidina. Tako skupljene te priče čine da ovaj grad bude posebniji, topliji i nežniji nego što danas jeste. Jer ženski akvarel nikad nije od mramora, kamena i željeza. Ljubica piše na onaj isti način kako su svojevremeno opšte divljenje izazivale ulicama, kejovima, scenama i oblacima „lepe žene prolazeći kroz grad“: Beba Lončar, Olivera Кata-rina, Nikica Marinović, Ljubica Otašević, Milena Dravić, Milja Vujanović, Neda Arnerić, Lola Novaković, Vera Čukić, Vesna Vulović, Biljana Ristić, Ana Leković, Maja de Rado, Margita Stefanović, Tanja Bošković, Sonja Savić… One prolaze a razgovori prestaju, vreme gubi smisao i sunce nikad ne zalazi. Gospođica Кubura jeste u pravu da „uspomene loše idu uz Džonija Štulića“, ali ako se odreknemo uspomena, akvarelnih i poučnih priča, onda nam ostaje – šta?” – Petar Peca Popović U zbirci Beogradski akvarel, koja obuhvata priče o autentičnim i običnim ljudima iz Beograda, pronalazimo „slike” sa velikom paletom likova – od tinejdžera koji se prvi put upoznaju sa osećanjem ljubavi, sa ljudima u srednjim godinama, sa onima na važnim životnim prekretnicama, kao i sa ljudskim sudbinama koje se pred našim očima gase. To su fragmentarni isečci ljudskih sudbina, jedan trenutak istrgnut iz života pojedinca i zanavek zapisan.

Zevs, Ariel, Titani, Hermes… često čujemo ove reči i imena. Ali, odakle ona dolaze? Kakva je istorija iza njih? Upoznajte grčku mitologiju! Legende o drevnoj Grčkoj vekovima su privlačile publiku. One su inspirisale velika dela umetnosti i književnosti. Mitske priče o bitkama među olimpijskim bogovima, kralju Midi i njegovom zlatnom dodiru, ljubavi između Eho i Narcisa i neverovatnim mukama Herkula su klasici za sva vremena. Zbirka kratkih priča, napisana jezikom lakim za čitanje i razumevanje. Najmlađim čitaocima, ova knjiga će biti idealan uvod u grčku mitologiju.

Zbirka poezije. Iz recenzije: ’’Anin rukovet pesama predstavlja jednog mladog stvaraoca kome je senzibilitet primeran iznad svega. Tanane niti slikovitog govora odražavaju ljubav koja se spaja sa prirodom. Svaka je pesma deo za sebe, jedan zaokruženi svet lelujavih pokreta i nemira koji ne ostavljaju nikoga ravnodušnim, posebno mlade; u žudnji za idejama slobodne ljubavi da se zakorači u jedan lepši svet budućnosti. Poezija R. Blagojevića je planetarna, granitna i mikelanđelovska. Za mnoge je nerazumljiva, ali toj poeziji je vreme uvek sigurno... Kritičari književnosti primećuju da Blagojević polako ostavlja zemaljsku poeziju i prihvata nebesku, što je vidljivo i u zbirci „Nebesko granje". Put je predalek, ali dostižan.’’ Radisav Čolaković

Lafkadio Hern je svakako jedan od retkih Evropljana koji je upijao mirise, predele i običaje starog Japana i jedan od onih koje su Japanci zaista prihvatili kao svog prijatelja. Njegova pronicljivost, ali i ljubav prema novoj domovini omogućili su mu da dopre do same duše starog Japana, a njegova poetičnost, kao i predivan, jasan stil omogućili su mu da taj čarobni svet, koji je još za vreme njegovog života počeo polako da se menja i nestaje, pretoči u priče i eseje. Ipak, s obzirom da je Hern bio među prvima koji je Zapadu ponudio opis Japana perioda Meiđi, ali i pre nego što je ova zemlja otpočela industrijalizaciju, njegova dela, pored književne, imaju i veliku istorijsku vrednost, pa su svakako nezaobilazno štivo za svakog ljubitelja japanskih običaja, tradicije, kulture, istorije i misli.

Iscrpna studija kulture i civilizacije čovečanstva, Pouke iz istorije, rezultat su čitavog životnog veka istraživanja istoričara koji su nosioci Pulicerove nagrade – Vila i Arijel Djurant. U ovoj detaljnoj, a pristupačnoj zbirci filozofije i društvenog napretka, Djurantovi nas vode na putovanje kroz istoriju, istražujući kakve je mogućnosti i ograničenja čovečanstvo imalo tokom vremena. Suočavajući velike živote, ideje i postignuća sa ciklusima ratova i osvajanja, Djurantovi se bave temama istorije koje natkriljuju naše vreme, dajući i našem dobu značenje.

Lafkadio Hern je svakako jedan od retkih Evropljana koji je upijao mirise, predele i običaje starog Japana i jedan od onih koje su Japanci zaista prihvatili kao svog prijatelja. Njegova pronicljivost, ali i ljubav prema novoj domovini omogućili su mu da dopre do same duše starog Japana, a njegova poetičnost, kao i predivan, jasan stil omogućili su mu da taj čarobni svet, koji je još za vreme njegovog života počeo polako da se menja i nestaje, pretoči u priče i eseje. Ipak, s obzirom da je Hern bio među prvima koji je Zapadu ponudio opis Japana perioda Meiđi, ali i pre nego što je ova zemlja otpočela industrijalizaciju, njegova dela, pored književne, imaju i veliku istorijsku vrednost, pa su svakako nezaobilazno štivo za svakog ljubitelja japanskih običaja, tradicije, kulture, istorije i misli. Iz sadržaja: – Teškoće – Neobičnost i šarm – Drevni kult – Kućna religija – Japanska porodica – Kult zajednice – Razvoj šintoizma

U ovom književnom dragulju Andrej Makin otkriva nezaboravnu epizodu iz svoje rane mladosti. Trinaestogodišnji pripovedač živi u sirotištu u Sibiru u doba slabljenja sovjetskog režima. U školskom dvorištu brani Vardana, koji je zbog svoje prostodušnosti, zrelosti i krhkosti savršena meta siledžija. Ispratiće Vardana kući, u kvart poznat kao „Đavolov kraj“, u kojem žive nekadašnji zatvorenici, ostareli pustolovi, zalutali beskućnici koji su „u čitavoj svojoj biografiji imali samo geografiju svojih lutanja“. Tamo ga dočekuje mala i neupadljiva kolonija Jermena, koje spaja zajednička sudbina: nastanili su se u tom kraju u nadi da će dočekati oslobođenje iz zatvora svojih bližnjih, optuženih za antisovjetsku zaveru i separatizam. Iz tog miljea se izdvajaju upečatljivi likovi: Vardanova majka Šamiram, njegova sestra Đulizar za kojom mnogi čeznu, lepa poput kavkaske princeze, i stari mudrac Sarven. Narator postaje zaštitnik mladom Jermeninu Vardanu, koji pati od smrtonosne bolesti. I sam narator će se naći u velikoj neprilici, tokom epizode kopanja tunela zarad dečje igre, za koju su režimski ljudi posumnjali da predstavlja pomoć pokušaju bekstva iz zatvora. U svetlosti dvostruke čežnje – Jermena za njihovom rodnom zemljom i pripovedača za prijateljem iz mladosti – ovaj roman odzvanja snagom velikog klasika. Andrej Makin, član Francuske akademije, rođen je u Krasnojarsku u Sibiru 1957. godine. Krajem osamdesetih nastanjuje se u Francuskoj. Autor je veoma značajnog i mnogo puta nagrađivanog književnog opusa: dobitnik je Gonkurove nagrade, Gonkurove nagrade gimnazijalaca i Nagrade Mediči za roman Francusko zaveštanje 1995, Velike nagrade RTL – Lire za Muziku jednog života 2001, dodeljeno mu je priznanje „Princ Pjer od Monaka“ za celokupno delo 2005, potom je 2013. dobio i nagradu „Kazanova“ za roman Voljena žena, a 2014. i Svetsku nagradu „Čino del Duka“ takođe za celokupno stvaralaštvo. Nekoliko dela objavio je i pod pseudonimom Gabrijel Osmond.

Iz recenzije: ’’Profesor dr Branislav Branko Lalović (1928–1988), zapaženi nuklearni fizičar Instituta „Boris Kidrič“ u Vinči, započeo je sedamdesetih godina prošlog veka značajna istraživanja o alternativnim izvorima energije. Nakon vrlo uspešnih eksperimenata postao je jedan od najpoznatijih stručnjaka na polju sunčeve energije. Ekološki korifej i solarista svetskog renomea, omiljeni profesor na tri univerziteta u Srbiji, pionir solarne arhitekture koji je uvrstio SFRJ u sam vrh svetske nauke, domaću i međunarodnu javnost prvo je zasenio svojim genijalnim delima, a zatim naprasno napustio ovaj svet pre vremena, ne želeći do poslednjeg trenutka da poveruje da je – možda – ubijen. Ovo je priča o sudbini naučnog velikana u našem društvu i dilemama o upotrebi solarne i nuklearne energije koje su aktuelne i danas. Ratnik sunca je autentično svedočanstvo o čoveku koji je otvorio dotad nepoznata vrata nauke i tehnike, ali naše društvo nije imalo dovoljno znanja i hrabrosti da zakorači kroz njih.’’

Zbirka poezije. Iz recenzija: ’’Istrajavati u lepoti sopstvenog bića je put koji retki uspevaju sačuvati i ne samo sačuvati već njim i hodati bezuslovno i bez obzira na sve realne tegobnosti ovog sveta.’’ Neđo Ćićo Stojanović, književnik ’’Snaga Sašinih metafora i drugih stilskih figura uopšte nije ženstvena. Ona je slična planinskom potoku čijoj svežini i snazi je teško odoleti.’’ Oliver Janković, književnik ’’Njena poezija se po prirodi stvari sama izjednačava sa životom, što znači da je sve pisano iz srca i duše onako kako uistinu jeste, bez ikakvog dodatnog artističkog doterivanja ili ulepšavanja.’’ dr Milutin Đuričković

Zbirka poezije.

Podnaslov dela glasi: Stagnacija, nostalgija i zašto je svaka godina najgora do sada. Iz recenzije: „Ono od čega će naša civilizacija uvenuti je uglavnom zanemarivanje. Tragedija je u tome što je civilizacija postala globalna, a takav će biti i njen pad. Endrju vrlo jasno i sažeto iznosi svoju argumentaciju: Mi smo u padu, jer je napredak u zastoju, dolazi do stagnacije, politika ne funkcioniše, a čak nam ni razum nije dostupan za pomoć. Endrju mudro daje lokalne primere, a dolazi do globalnih uvida."

Zbirka poezije. Reč autorke: Htela sam da Hana bude uobličena poput dečje knjige, da forma bude u suprotnosti sa sadržajem o kome pišem, i zato što su mnogi te teme smatrali dečjim ili problemima odrastanja. To me zasmejavalo, Hanu sam koristila da bih postala neko ko bih volela da budem, ili ko sam se bojala da budem, ili ko bih bila oduševljena da budem. . .

Iz recenzije: ’’Poverenje svojih sugrađana Svift je stekao ličnim plemenitim gestovima. Za njegovom vladavinom ostali su zapisi da je trećinu svog godišnjeg prihoda davao gradskoj sirotinji, da je uvek pešačio ne bi li uštedeo novčić za kočijaša i dao ga prosjaku, da je za večerom pio pivo umesto vina i razliku u novcu čuvao za neku od starih sluškinja... U jednom se, ipak, nikad nije promenio, a čemu se tragovi mogu naslutiti i u Uputstvima posluzi: dok je po njemu ljudski rod najpre odlikovala iskvarenost i pohlepa, ljudsko biće mu nikad nije bilo daleko od srca. U tome se, rečju, ogledao Sviftov humanizam.’’

Mi je stravična slika budućeg sveta, u spoju tehničke civilizacije sa birokratskom diktaturom, svodi ljudsku ličnost na nulu. Neobčan kao vizija i kao tekst roman je imao isto tako neobičnu sudbinu: napisan u emigraciji, između 1922. i 1924. godine, nikad se nije pojavio u svom originalnom tekstu, već postoje samo njegovi prevodi na svetske jezike. Za zamjatinom su krenuli Haksli, Orvel i drugi i već zbog tog istorijskog interesa MI je knjiga koju treba čitati; ona u svom rodu predstavlja klasično delo.

Na dan svoje sahrane, četrdesetšestogodišnji hipohondar Petar Petrović Puška shvata da ne želi da bude pokopan. Odustaje od sahrane, spreman da se vrati starom životu, supruzi i sinu, kao i svom bezličnom i dosadnom poslu u pozorištu. Ali ništa se ne odvija po planu… U društvu u kom nema mesta za žive, a kamoli za mrtve, preostaje mu jedino da se vrati u grob. Ali ni to ne ide lako, jer ga kolege pokojnici uvlače u pravu revoluciju. Na tragu Domanovića, Nušića i Kovačevića, a uz uticaj Saramaga i Vudija Alena, ovaj roman donosi urnebesnu priču o apsurdima naših života... ali i naših smrti. Pisan pitkim, ali sofisticiranim stilom, često će vam izmamiti osmeh na lice, ali će vas i zabrinuti i naterati da se zamislite, jer vivisecira društvene probleme koji su nam pred nosom, a kojih često nismo svesni. Dejan Stojiljković Ovo je stvarnost provučena kroz krckalicu. Ovo je neprestani kikot pod crnim velom. Ovo je burleska. I to kakva! Stefan Tićmi Kad se jedan moj teča, prznica a mudrac, vratio iz bolnice, ljutito je kazao: ’Gledao sam ponudu sanduka, ništa ne valja. Tvrdo, nikakvo… u onome da ležim? Pa to nije život!’ Tako se pobunio i junak Markovićevog romana, čime je čuknuo prvu u nizu domina goleme groteske: tamo gde mnogi odbijaju da žive – on je odbio da umre. Pisac ovog zabavnog štiva sedi na krhkoj granici između karikature i realizma; gleda levo, gleda desno, pita se ima li razlike i beleži detalje. Podrobno. I pogrobno. U nadi da će vam izmamiti groboglasan smeh. Marko Šelić Marčelo

Pred čitaocem je uzbudljiva, recepcijski komunikativna poezija, koja na neprolazno uznemirujuća egzistencijalna pitanja o životu, smrti, prolaznosti i trajanju nudi koliko lične, intimne toliko univerzalno važeće odgovore. Suptilnom lirskom naracijom pesničko ja ubedljivo razotkriva suštinu skrivenu iza pojavnosti stvari koje ga okružuju i koje živi, nenametljivo sugerišući čitaocu sopstvena empirijska i umetnička načela i istine, za koje garantuje celim svojim bićem – fizičkim i duhovnim. Pesme ove zbirke predstavljaju duboko proživljeno, odbolovano, i zdravo promišljeno svedočanstvo o težini ali i lepoti svake ljudske egzistencije, a pogotovu pesničke. Snežana Božić

Drugačije koncepcije, ali slične slikovitosti, tema i jezičkog idioma kao i njene prethodnice, Treća neuništiva stvar svojevrstan je završetak trilogije Marije Dragnić, koju još čine zbirke "Konfabulacije" i "Mi, Marije", u kojima autorka gradi složenu poetsku sagu o ženskom iskustvu. Umesto množine glasova, koji su obeležili dosadašnji autorkin pesnički postupak, "Treća neuništiva stvar" se oblikuje oko jedinstvene lirske junakinje i poprima obrise lirskog dnevnika, što ovu knjigu čini intimnijom, a njen ton nadahnutim i ekstatičnim, klizeći povremeno ka samoj, privlačnoj i zavodljivoj, granici patetičnog, s čime se autorka vešto i pesnički zrelo poigrava. Ne izostavljajući društveni kontekst u najširem smislu kao pozadinu koja senči kretanja i transformacije njene lirske junakinje, autorka u prvi plan ipak stavlja intuitivne i emocionalne sadržaje, često neodvojive od magijskog i mističnog razumevanja stvarnosti. Ova zbirka je album razglednica iz noćnih lutanja gradovima, dirljiv pesnički katalog prijatelja, senzualna posveta ljubavnicima, napet susret junakinje i njene senke, a iznad svega izraz nedvosmislene predaje poeziji, koja se javlja kao konačno, neuništivo i često jedino moguće ishodište najintenzivnijih ličnih iskustava koja obavezno izrastaju u gotovo arhetipske slike i situacije. Srđan Gagić

Monumentalne misli velikih ljudi kao putokaz za ispravniji život Velike misli ne stare, premda se ponekad zaboravljaju; i da ne bismo uzaman trošili napore u iznalaženju novih definicija, neophodno je da, strpljivo i bez predrasuda, zaplovimo velikim okeanom ideja s kojima su se naši preci vekovima nosili. Knjige poput ove, koju čitalac ovog časa ima u rukama, dragocen su kompas na tom bezmernom moru, prepunom bogatih i plodnih ostrvaca…

Pesnikinja Marija Stanković, koju možemo slobodno nazvati savremenim pesnikom, svojim napisanim stihovima je dokazala kako je zaista potrebno malo da čovek bude samo čovek. U stihovima se Marija brine o osobama koje voli i onima koje ne zna, a koji su prolaznici, jer želi da svi budu srećni i da se raduju malim stvarima. Brigu o drugima predstavlja kao „oluju”, zbog čega se izvinjava pisanom rečju: „Ako i vas prate moje oluje, ovim se putem izvinjavam.” Takođe, kroz stihove „Ima li tu uopšte mene ili ni mene tu više nema” pesnikinja, gledajući kroz prozor, izražava zabrinutost kada nema sveta, jer ona voli ljude i voli život. Marija u pesmi „Kako spasiti ljubav” stihom „Ljubav je spas” nalazi odgovor, a složićemo se da je tako jer jedina pojava koja povezuje, koja umiri dušu toplinom i sprečava stradanje jeste – ljubav među ljudima. Kada neko donosi hladnoću u život, pesnikinja mu se obraća stihom „Mom si proleću zauvek stranac”, jer želi da uvek bude vedra i nasmejana. Moj poseban utisak jesu, u „Zajedničkoj pesmi”, stihovi: „Ali reči ne valja rasipati!/ Podelimo ih ipak na dane/ U još neku pesmu nek stane/ Ovaj naš život/ I ne prestane.” Ovim je pesnikinja rekla mnogo, a ja kažem da treba živeti za svaki naredni dan i tople reči izgovarati u svakom narednom danu. Špejtim Sojeva Sole

Troje tinejdžera nailazi na misteriju na napuštenom Majnkraft serveru i započinju trku sa vremenom kako bi otkrili tajne neverovatnog podvodnog sveta u ovom zvaničnom Majnkraft romanu. Džejk Tomas se uvek drži po strani, jer se često seli i stalno je novi klinac u kraju, te se trudi da se ne vezuje ni za koga. Ionako će za nekoliko meseci ponovo otići. Ali kada stignu u Los Anđeles otac mu obećava da je to poslednja selidba i Džejk konačno odlučuje da stekne nove prijatelje. Doduše, Džejk nije siguran da li dvoje tinejdžera Tenka Vounga i Emili Kesadi, koje je upoznao u Društvenom centru, treba smatrati prijateljima. Tenk je krupan i opasan dečak, koji se druži da još opasnijim momcima, dok je Emili modna ikona oštrog jezika, puna sarkastičnih komentara. U zabačenom kutku Društvenog centra Džejk otkriva stari računarski server sa neobičnim Majnkraft serverom na kojem se nalaze šifrovane zagonetke i shvata da će mu biti potrebna Tenkova i Emilina pomoć kako bi stigao da ih dešifruje i reši misteriju pre kraja leta za kada je zakazano rušenje centra. Trojka kreće u rešavanje misterije prateći tragove, koje im ostavlja zagonetna figura poznata kao Čarobnjak, i kreće u avanturu istraživanja opasnih okeanskih dubina u kojima vrebaju neobična stvorenja, a čeka ih i neverovatno blago.

Pad Kolumbije (2010) Lov na ježeve (2015) Saša Ilić rođen je 1972. godine, u Jagodini. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjigu priča (“Predosećanje građanskog rata”, 2000) i dva romana (“Berlinsko okno”, 2005; “Pad Kolumbije”, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka “Beton” u dnevnom listu “Danas” od osnivanja 2006. do oktobra 2013. Piše redovno za Peščanik i zagrebačke “Novosti”. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

U svakome od nas postoje vrata uspeha. Razlika između ljudi koji su uspešni i onih koji to nisu je u poznavanju načina na koji se postiže uspeh. Neka vam ova knjiga Florens Skovel Šin pokaže kako da pronađete i otključate vrata koja vode u tajno znanje o uspehu.