Udjite u svet umetnosti kao unicum-a, složenog i nerazlučivog, u kome se putevi umetnosti stalno menjaju i umnožavaju prateći sve vrtoglavije tehnološko i medijsko ubrzanje. Umetnost danas nastaje od svega i svugde, bez jezičkih i teritorijalnih granica. Njeno nastajanje je “difuzno”, mimikrija apsolutna, ne mora da se prilagođava nikakvom kriterijumu zasnovanom na jeziku i sredini. Novi izrazi se uopštavaju i uobličavaju u jedno otvoreno i beskrajno sazvežđe, u kome caruje formalna neraspoznatljivost artefakta u odnosu na svakodnevnu realnost, te nema nikakve zasebne oblasti, već se stvaranje slobodno kreće, nadilazeći sve podele, sva ograničenja vezana za dati postupak i njegovo sprovođenje u delo: otuda umetnička mešavina, artmix. Širenje je bezgranično, a istraživanje rastegljivo, tako da dopire do svih polja na kome se nešto vizuelno odvija i s nečim suočava. Umetnici zalaze u slikovno polje, obrađuju ga gipkim i raznolikim pokretima, pred njihovim očima puca vidik na sve medije, a jednoobraznosti nema. Skloni su razvijanju subjektivnog faktora, a izbegavanju svake omeđenosti, poprečno prelaze prostranstvo od tradicionalnog do eksperimentalnog, neprestano se bave metamorfozom koja uključuje sve sisteme komunikacije. Ovakvoj konfiguraciji svojstvena je dinamika, razmatranje primarnih i sekundarnih svojstava, visokog i niskog u kulturi, pored “organskih” produžetaka, slikarstva i vajarstva, uključuju se i drugi izrazi, od arhitekture do mode, od filma do dizajna, od muzike do televizije, od fotografije do književnosti. Posredi je dimenzija u nastajanju koja se širi pomoću svih mogućih tehnika, od knjige do videa, od filma do diska, od pigmenta do mermera, od digitalnog procesa do virtuelnog prenosnika, čime dolazi i do krajnjeg omasovljenja. To je vrsta magme u kojoj se začinju i narastaju opažaji i osećaji koji se daju prenositi i reprodukovati, u težnji da se prošire načini stupanja u dodir s pokretnim univerzumom imaginacije.

Poklon vaučer

…u kojima je na virtuozan način rastvorio i ismijao mentalitete i blentalitete s jugoslavenskih prostora. Zbirka tekstova ovog sarajevskog pisca (nizozemske adrese) zapravo je niz pisama imaginarnom uredniku u maniri uobičajenih članaka takve vrste – pisama čitatelja – koji ovdje imaju biti simbolom propitkivanja raznih smislova te jedne univerzalne žalopojke nad svim i svačim (od ukočenog pauka u kuhinji do toga kako razlučiti uš od prauši). S ishodištem u jednoj točki stvarnosti, a završetkom u bespuću totalnog apsurda i groteske, ovi su tekstovi svojevrstan cinični komentar kao jedini mogući izbor nemoćnog pojedinaca pred zastrašujućom stvarnošću. Aristid Teofanović rođen je u Sarajevu 1951. Pod ovim imenom objavio je dramu Arhajci (preradu Aristofanovih Aharnjana), 1991. Pod imenom Slobodan Blagojević objavio je šest knjiga pjesama, dvije knjige eseja, te prijevod Sabranih pjesama Konstantina Kavafija. Pod imenom Anhel Antonić objavio je tri knjige pjesama. Od 1992. živi u Amsterdamu, Nizozemska. Istovremeno s ovom knjigom u Biblioteci Feral Tribune objavljen je i njezin svojevrsni nastavak pod naslovom Mrka kapa. Aristid Teofanović je pseudonim Slobodana Blagojevića.

Izabrane pesme Davida Putnika (1972-2011). Pesme objavljene u periodici i pesme pronađene u zaostavštini. Pesme kao svedočanstvo vremena u kome su nastale i kao svedočanstvo jedne neobične umetničke i životne avanture. David Putnik (Beograd, 1972-Beograd, 2011), pozorišni reditelj, reditelj dokumentarnih filmova i pesnik. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Odsek za pozorišnu i radio režiju, u klasi Ljubomira Mucija Draškića. Od 1999. do 2002. godine radio je kao asistent na Katedri za glumu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Od 2003. d0 2004. godine radio je kao vršilac dužnosti upravnika Šabačkog pozorišta. Kao pozorišni reditelj, publici se prvi put predstavio 1993. godine postavkom Čehovljevog Mislioca na novobeogradskoj sceni „Mata Milošević“. Usledile su predstave Bliži nebu, po drami Željka Hubača (Narodno pozorište u Leskovcu, 1994, nagrada „Joakim Vujić“) i Vasa Železnova Maksima Gorkog („Mata Milošević“, 1994), a potom Čehovljeva Labudova pesma (Narodno pozorište u Somboru, 1995), Plagijat Žaka Konfina (Narodno pozorište u Leskovcu, 1995) i San Mirabai, performans na temu indijske poezije (Bitef Teatar, 1995). Godine 1996. ponovo režira jednu Hubačevu dramu, Bliži vatri (Narodno pozorište u Leskovcu, nagrada „Joakim Vujić“), a 1997. Lepoticu i zver Igora Bojovića (Narodno pozorište u Somboru, nagrada Susreta dečjih pozorišta u Beogradu). Zaključne godine drugog milenijuma, ne računajući samu dvehiljaditu, bile su najplodnije u Davidovoj pozorišnoj karijeri: nižu se predstave Vilinska kočija po komadu Aleksandre Glovacki (Kruševačko pozorište, 1998, diplomska predstava), Memetov Život u pozorištu (Narodno pozorište u Leskovcu, 1998), Strindbergov Pelikan (Atelje 212, 1999) i Čekajući Godoa (Beogradsko dramsko pozorište, 1999). Godine 2001. Putnik režira Pirandelov komad Šest lica traže pisca (Narodno pozorište u Somboru), a naredne godine, u saradnji s Romskim teatrom „Raidna“, postavlja Bahanalije Gorana Stefanovskog na sceni Centra za kulturnu dekontaminaciju. Potom se, 2003. godine, još jednom predstavlja publici Beogradskog dramskog pozorišta (predstava Apologija neprijatelju po tekstu Jovana Popovića), a 2004. režira Gospodina Paula Tankreda Dorsta u Šabačkom pozorištu. U narednih sedam godina režiraće još samo dve predstave: Božićni san po tekstu Jovana Popovića (Mala scena Etnografskog muzeja u Beogradu, 2006) i Orkestar Titanik po drami Hrista Bojčeva (Pozorište „Zoran Radmilović“, Zaječar, 2009). Putnik je reditelj dokumentarnih filmova ‒ ekoloških putopisa: Otrovna voda (1996; nagrada Festivala podvodnog filma u Antibima) i Kanjon Nevidio (1997). Pesme, eseje i kritičke prikaze David Putnik je objavljivao u vodećim listovima i časopisima.

Priče u zbirci Duhovi, zajedno sa onima u prethodnoj, Zazviži i ja ću ti doći, svedočanstva su unikatne alhemije rođene iz dokolice, iz hobija pretvorenog u životni poziv, osnažene prirodnim talentom za posmatranje kroz zamračene naočari, za izokretanje pozitivnog u negativno, i pripovedačkim talentom istesanim, gotovo instinktivno, da bude poput najubojitijeg oružja, ekvivalent oštrog sečiva za prebiranje po živcima prvo slušalaca, a zatim, sve do današnjih dana, i čitalaca. Sam M. R. Džejms ovako je definisao svoju autorsku opsesiju: „I svako malo opseda me jedno pitanje: postoje li, ovde-onde, pritajena mesta na kojima neka čudna stvorenja još uvek obitavaju, koja je nekada davno svako mogao videti i obraćati im se dok se kretao za svojim svakodnevnim poslom, dok sada samo u retkim intervalima, u nizu godina, poneko ukrsti svoju putanju sa njima i postane ih svestan.“

Različite odlike Holokausta koje se moraju uzeti u obzir ne objašnjava ni prinuda, ni pokornost autoritetu, ni birokratska kratkovidost, ni pritisak vršnjaka, ni lična dobit, niti karijerizam – već, umesto svega toga, tek antisemitizam počinilaca.” Daniel J. Goldhagen ,,Upravo je taj tamni svet pomešanih motiva, sukobljenih osećanja i prioriteta, nevoljnih izbora, sebičnog oportunizma i prilagođavanja združenog sa samoobmanom i poricanjem, svet koji je suviše ljudski i suviše univerzalan, odsutan iz manihejske priče Danijela Goldhagena.” Christopher R. Browning

Kockar je, uz Zapise iz Mrtvog doma, u velikoj meri autobiografsko delo Fjodora Dostojevskog. Glavni, fatalni ženski lik u romanu zove se isto kao i tadašnja njegova ljubav Apolinarija Suslova, s kojom je bio u Evropi 1863, kada je i počeo opsesivno da se kocka na ruletu. Polina je imala 21. godinu kad je upoznala Dostojevskog na jednom od njegovih predavanja. Ova burna veza trajala je s prekidima pune četiri godine. Polina je kasnije postala uzor i za lik Nastasje Filipovne u romanu Idiot. Dostojevski je u oktobru 1866. za samo tri nedelje izdiktirao Kockara dvadesetogodišnjoj Ani Snitkinoj, i već posle tri meseca su se venčali.

Mornar koji je izneverio more je simboličan, višeslojan roman u kome Jukio Mišima iznosi duboko nezadovoljstvo posleratnim Japanom. Trinaestogodišnji Noboru simbolizuje tradicionalni Japan, sa vrednostima koje potiču iz starih vremena slave i uspeha. Brodski oficir Rjuđi isprva predstavlja otelotvorenje svih vrednosti, poput stoicizma, snage duha i samurajske tradicije, koje su Noboruu, pa i samom Mišimi, najvažnije. Istovremeno, dečakova majka Fusako oličava moderni Japan i njegovu sve veću opčinjenost Zapadom i nekim novim vrednostima. S vremenom, Rjuđi, kao i sam Japan, gubi svoju slobodu, dopušta da njegova težnja za slavom i junaštvom iščezne i otvara se stranim uticajima. Izneverava sve ono što je tradicionalno i dobro, a to Noboru, odnosno sam Mišima, nikako ne može da prihvati. Japan se može ponovo uzdići tek kada se vrati pravim vrednostima i onome kakav je nekada bio: slavan, hrabar i nepokolebljiv. Baš onakav kakav je Rjuđi bio u dečakovim očima, dok ga nije izneverio.

Veliko i značajno delo Milana Ševića (Novi Sad, 1866 – Beograd, 1934) ostavljeno je da tavori na margini našeg interesovanja. Koliko smo se samo ogrešili o ovog književnog istoričara, kritičara, pedagoga, univerzitetskog profesora, književnika i prevodioca nepravedno, nekritično i olako ga prepustili zaboravu! Ševićev rodni grad jedva da pokazuje interesovanje za njega. Sa druge strane, Beograd, u kome je proživeo poslednje decenije života, nikada ga nije bez zadrške i zdušno prihvatio. Situacija u vezi sa gradovima u kojima je živeo, Novim Sadom i Beogradom, prenela se i na njegovo naučno delo i u istorija književnosti ime Milana Ševića jedva da se pominje, a o njemu kao pedagogu malo je pisano – kao da nigde nije ostavio trag svojim radom niti pronašao uporište – ni u pedagogiji, ni u istorija književnosti. Drugim rečima, nije teško uočiti veliku nesrazmeru između onoga što se danas zna o Milanu Ševiću i onoga što je uradio.

Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011).

Počeci proučavanja šećera datiraju iz davne prošlosti, čak i iz evropske prošlosti. No, mnogo toga je i dalje nerasvetljeno, čak zagonetno. Kako i zašto je šećer dobio tako preovlađujući značaj među evropskim narodima, koji pre toga jedva da su znali za njega, još uvek nije sasvim jasno. U vreme kada su evropska moć, vojna sila i ekonomska inicijativa transformisale svet, saharoza dobijena iz šećerne trske je u Evropi postala najomiljeniji izvor zadovoljenja želje za slatkim, koja je, čini se, široko rasprostranjena, a možda je čak i univerzalna ljudska želja. Taj izvor je u 15. veku povezao Evropu i mnoga kolonijalna područja, a u narednim vekovima se samo istakao njegov značaj, koji nisu poljuljale ni promene u politici. I obratno, ono što se proizvodilo u metropolama – konzumiralo se u kolonijama. Želja za slatkim supstancama postojano se širila i uvećavala; zadovoljavala se mnogim različitim proizvodima, a značaj šećerne trske je stoga s vremena na vreme varirao. Pošto šećer, izgleda, zadovoljava jednu specifičnu želju (takođe se čini da je istovremeno i ponovo budi), moramo shvatiti kako to potražnja funkcioniše: kako i zašto se uvećava i u kojim uslovima. Ne možemo prosto pretpostaviti da svako ima beskonačnu želju za slatkim, kao što to ne možemo pretpostaviti kada je u pitanju želja za udobnošću, bogatstvom ili moći. Pošto nameravam da razmatram ta pitanja u okviru specifičnog istorijskog konteksta, posmatraću istorijat konzumiranja šećera u Velikoj Britaniji, naročito između 1650, kada je šećer počeo da biva prilično uobičajena namirnica, i 1900, kada se već čvrsto ustoličio u ishrani svake radničke porodice. No, prethodno ću morati da razmotrim proizvodnju tog šećera koji je završavao na engleskim stolovima, u čaju, u džemu, biskvitima, kolačima i slatkišima…

Teološke dileme, autobiografski elementi i podvojena ličnost protagoniste čine Valis atipičnim romanom ne samo kada je Dikovo stvaralaštvo u pitanju, nego naučnofantastična književnost uopšte. Ovo je njegovo najiskrenije i najsmelije delo, čija neočekivano lična priča pruža priliku istinskim ljubiteljima ovog pisca da se bliže upoznaju sa idejnim i filozofskim izvorima njegovih nepouzdanih stvarnosti. Dok razotkriva načine za transformisanje ludila u mehanizam uočavanja, tumačenja i rešavanja problema i dilema s kojima se suočava pojedinac, društvo, pa i ceo univerzum, Dik pokazuje kako ono, kao sveopšta dijagnoza, postaje merilo stvarnosti. Valis je dokumentovani pokušaj svođenja opšteg, kosmičkog i nepojmljivo apstraktnog na konkretno, pojedinačno i pojmljivo, gde u mnoštvu brojnih varijabli postoji samo jedna konstanta ∙ Bog.

Postoje pijanisti čije je sviranje do te mere predvidivo da ako bi se slučajno onesvestili, to bi bilo dobrodošlo podsticanje pažnje. Fišer je umeo sa svakim tonom da donese iznenađenje; on bi vas uznemirio svojim slabim živcima, ili bi vam se od njegovih detinjarija digla kosa na glavi (na primer, u njegovim čudnim kadencama!). Postoje pijanisti koji se kao paraziti prikače za neku kompoziciju, ili koncertne hijene koje proždiru remek-dela kao da su lešine. Fišer je bio od onih pijanista koji daju; on je umeo da izdiše vazduh i savetovao je svojim učenicima da svakog jutra vežbaju izdisanje. (Udisanje, govorio je, to je lako.) Za većinu izvođača i praktično za bilo koju vrstu koncertne publike našeg doba muzika je veoma ozbiljna stvar. Od izvođača se očekuje da se izdaje za heroja, diktatora, pesnika, zavodnika, čarobnjaka ili bespomoćnog posrednika nadahnuća. Izvođenje komične muzike traži takvog izvođača koji će imati hrabrosti da izazove manje strahopoštovanja i da sebe ne uzima odveć ozbiljno. Komičnu muziku može uništiti i sasvim obesmisliti „ozbiljno“ izvođenje. Ona mnogo više zavisi od izvođačevog pristupa nego jedan alegro di bravura, nokturno ili posmrtni marš. Treba posedovati poseban dar da bi se komad odsvirao na humorističan način.Ne odajem nikakvu tajnu kad kažem da se prilikom produkcije snimaka uživo skoro uvek objedinjuju pogodnosti koncerta s pogodnostima studija, u traganju za spojem ili nagodbom između ova dva sveta. No ipak, uprkos svim predostrožnostima, moglo se desiti da prisutni slušaoci pokvare ovaj poduhvat. Tokom proteklih godina sećam se mojih koncerta na kojima je plakala beba (Japan), lajao pas (Njujork), maukala mačka (Carigrad), slušalac pao u nesvest, nastran čovek tapšao na najnemogućijim mestima, i nestala struja, gurnuvši nas sve u mrak. Iz knjige Muzika, smisao i besmisao

Poezija je svuda – u zemlji i u moru, u jezerima i na obalama reka. Ona je, neosporno, prisutna i u gradu, što mi se potvrđuje i sada dok ovde sedim: postoji poezija u ovom stolu, u ovom listu hartije, u ovoj mastionici; postoji poezija u automobilskoj vrevi na ulicama, u svakom, i najmanjem, prostom i smešnom pokretu radnika koji oslikava firmu jedne mesare na drugoj strani ulice. Fernando Pesoa Pisci nemaju biografiju. Delo im je biografija. Pesoa, koji je uvek sumnjao u stvarnost ovog sveta, složio bi se, bez kolebanja, s tim da se uputim pravo njegovim pesmama, a da ostavim po strani dogodovštine i slučajnosti njegove zemaljske egzistencije. U njegovom životu nema ničega izuzetnog – ničega, sem pesama. … Kao svi veliki leljivci, provodi život praveći spiskove dela koja nikad neće napisati; a kao što takođe biva sa apatičnima, ukoliko su maštoviti i nose u sebi strast, kako ne bi eksplodirao, kako ne bi poludeo, na margini svojih velikih zamisli, gotovo krišom, svakoga dana beleži pesmu, članak, misao. Rasutost i napetost. Sve obeleženo jednim istim znakom: ovi tekstovi su napisani iz nužde. Upravo to, fatalnost, razdvaja autentičnog pisca od onog koji je naprosto talentovan. Oktavio Pas Malo je pesnika u XX veku koji su ulogu filozofa preuzeli tako slobodno kao što je to učinio Portugalac Fernando Pesoa. Njegovo delo ne može se objasniti potrebom da svakodnevno, kao svedok ili usamljenik, beleži svoje utiske; jer namera mu je znatno sveobuhvatnija i raznorodnija. A tamo gde u toj nameri uspeva, dosegnuvši univerzalne vrednosti, on postaje jedan od najvećih lirskih temperamenata našega doba, ništa manji od Majakovskog, Rilkea, Lorke, Ajkena, da francuske pesnike ne navodimo; već tridesetih godina Pesoa je čudesno ispred svoga vremena, ispred predstavnika književnosti apsurda koji će tek posle 1945. stupiti na javnu scenu. Taj vrsni razložni mislilac predstavlja oličenje savremenog pesnika, potčinjenog jednom neodložnom zadatku: da između čoveka i sveta zamisli veze namerno sazdane tako da ih je nemoguće proveriti. Alen Boske Pesoina heteronimija, odnosno teatar njegovih likova bez teatra, vodi delo ka nekom neodređenom i neuhvatljivom prostoru. Pesoa nije toliko pesnik koliko dramaturg koji koristi poeziju; nije toliko dramaturg koliko pesnik koji koristi dramu; nije toliko romanopisac koliko pesnik i dramaturg koji koriste romaneskno. Pesoino delo predstavlja se kao književna Utopija, apsolutna Knjiga. Antonio Tabuki „Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu, I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu; Lažni – koji živimo u zajedništvu s drugima I koristimo u praktične svrhe, Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk“ Autor ovih stihova – portugalski pesnik Fernando Pesoa – rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset sedam godina u svom „lažnom“ životu, nastojeći da u njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući svog duha“ svim snagama posvetio jedinom pravom životu – literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između siromaštva jedne biografije bez događaja i gotovo neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog dela koje je njegov autor ljubomorno krio od očiju javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk, čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset i šest godina posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno. U ovom protivurečnom odnosu prema vlastitoj „ličnoj povesti“ s jedne, i literarnom delu s druge strane, ispoljava se suštinsko svojstvo Pesoine ličnosti – sklonost ka paradoksu. Kontrasti, paradoksi i antiteze nisu samo osnovno izražajno sredstvo njegove poezije, već i dominantna obeležja celokupne životne i književne sudbine. Odlomak iz teksta Jasmine Nešković

Opis proizvoda Karakteristike: • Interfejs: PCI Express x4 • Spoljni priključci: 1x RJ45 (10/100/1000) • Protok: 10Gb/s

Opis proizvoda • BRZINA PRENOSA PODATAKA: Cudy WU1300S Nano omogućava izuzetno brz prenos podataka do 1300 MBit/s, što ti pruža brz i efikasan rad na internetu bez prekida. • DUAL-BAND TEHNOLOGIJA: Sa frekventnim opsegom od 5 GHz i 2.4 GHz, ovaj adapter ti nudi mogućnost izbora između brzine i stabilnosti, zavisno od tvojih potreba. • KOMPATIBILNOST: Podržava širok spektar operativnih sistema uključujući Windows 7/8/8.1/10, MAC OS i Linux, što ga čini prilagodljivim za različite korisnike i platforme. • USB 3.2 GEN 1: Zahvaljujući USB 3.2 Gen 1 (USB 3.0) interfejsu, WU1300S obezbeđuje brzu i pouzdanu konekciju sa tvojim računarom ili laptopom. • INTEGRISANA ANTENA: Sa 2 dBi integrisanom antenom, ovaj uređaj osigurava stabilan signal i kvalitetnu konekciju čak i na većim udaljenostima. Cudy WU1300S Nano je visokokvalitetna wireless USB mrežna kartica koja ti omogućava da maksimalno iskoristiš potencijal svoje internet konekcije. Sa brzinom prenosa podataka do 1300 MBit/s, ovaj adapter je idealan za streaming visokokvalitetnog video sadržaja, online igre i brz prenos velikih fajlova. Dual-band tehnologija ti pruža fleksibilnost u izboru frekvencije, dok je kompatibilnost sa različitim operativnim sistemima čini pogodnom za širok spektar korisnika. Zahvaljujući USB 3.2 Gen 1 interfejsu, Cudy WU1300S obezbeđuje brzu i pouzdanu konekciju, što je čini idealnom za one koji traže efikasnost i brzinu. Integrisana antena od 2 dBi garantuje da ćeš imati stabilan signal bez obzira na to gde se nalaziš u odnosu na ruter. Bez obzira da li si strastveni gejmer, profesionalac koji radi od kuće ili jednostavno želiš da uživaš u brzom surfovanju internetom, Cudy WU1300S Nano je pravi izbor za tebe. Ne propusti priliku da unaprediš svoje online iskustvo – izaberi Cudy WU1300S i uživaj u pouzdanoj i brzoj internet konekciji.

Opis proizvoda • BRZINA INTERNETA: Uživaj u superbrzom surfanju internetom sa CUDY mrežnom karticom koja nudi brzinu do 867Mbps na 5GHz frekvenciji, savršeno za strimovanje i igranje online igara bez prekida. • KOMPATIBILNOST: Bez brige, CUDY mrežna kartica je kompatibilna sa svim popularnim operativnim sistemima - Windows Vista/7/8/8.1/10, Mac OS i Linux, što ti omogućava lako povezivanje bez obzira na platformu. • HIGH GAIN ANTENA: Zahvaljujući anteni sa 5dBi pojačanjem, tvoj WiFi signal će biti jači i stabilniji, čime se osigurava pouzdanost veze čak i na većim udaljenostima. • DUAL BAND: Izaberi između 2.4GHz za bolji domet ili 5GHz za veću brzinu prenosa podataka. Dvosmerni WiFi ti pruža fleksibilnost i optimalne performanse za sve tvoje online aktivnosti. • JEDNOSTAVNA INSTALACIJA: CUDY mrežna kartica dolazi sa podrškom za automatsku instalaciju, što znači da ćeš brzo i lako biti spremna za akciju, bez komplikovanih setup procedura. CUDY mrežna kartica je savršen izbor za sve koji traže pouzdan i brz internet. Sa brzinom do 867Mbps na 5GHz, idealna je za video strimovanje i onlajn igre, dok ti High Gain Antena osigurava snažan i stabilan signal. Kompatibilnost sa različitim operativnim sistemima ti omogućava da je koristiš na bilo kom uređaju, a jednostavna instalacija znači da ćeš biti online u tren oka. Bez obzira da li si strastveni gamer ili voliš da uživaš u filmovima i serijama bez prekida, CUDY mrežna kartica će zadovoljiti sve tvoje potrebe. Dvosmerni WiFi ti pruža mogućnost izbora između boljeg dometa i veće brzine, dok je antena prilagodljiva i može se okretati za 360°, što ti omogućava da postaviš signal tamo gde ti najviše treba. Zaboravi na frustracije zbog sporog interneta i uživaj u brzom, pouzdanom i sigurnom online iskustvu sa CUDY mrežnom karticom. Ne propusti priliku da unaprediš svoje online aktivnosti - dodaj CUDY mrežnu karticu u svoju kolekciju tehnoloških dodataka već danas!

Džek Ričer planira da provede jesen na dugom putovanju preko Amerike, od Mejna do Kalifornije. Ali na tom putu ne stiže daleko. Na seoskom drumu duboko u šumama Nove Engleske nailazi na tablu koja označava mesto koje nikad nije posetio – gradić u kom je rođen njegov otac. Odlučivši da provede dan više, on skreće s planirane rute. U tom trenutku, nedaleko odatle, jedan automobil se kvari. Dvoje mladih Kanađana pokušavaju da stignu do Njujorka kako bi prodali svoje blago. Ostali su zatečeni u samotnom motelu usred nigdine. Čudno je to mesto… ali i jedino do kog su došli. Sledećeg jutra, Ričer se u gradiću raspituje za očev stari porodični dom. Rečeno mu je da niko po imenu Ričer nikad nije živeo u tom mestu. On zna da njegov otac nije želeo da se vraća tu. Sad se pita da li je uopšte tu živeo. Tako počinje nova, napeta, adrenalinska avantura Džeka Ričera. Sadašnjost ume da bude mračna, ali prošlost je često još mračnija…

Bosonogi Gen je moćna i tragična autobiografska priča o bombardovanju Hirošime i njegovim posledicama, prikazana kroz vizuru samog autora dok je kao dečak odrastao u Japanu. Ove iskreno prenete emocije i iskustva obraćaju se deci i odraslima širom sveta. Bosonogi Gen služi kao podsetnik na patnje koje rat donosi nedužnim ljudima, ali i kao jedinstveni istorijski zapis o naročito užasnom izvoru patnje – atomskoj bombi. Ovo je šesti deo desetodelnog serijala. “Ova živopisna i strahotna priča izdubiće vam radioaktivni krater u sećanju, kako je nikad ne biste zaboravili. Gen je jedan od onih retkih stripova koji zapravo i uspeva da izvede taj ključni mađioničarski trik svakog valjanog umetničkog narativa: da udahne život svojim likovima.” – Art Špigelman, dobitnik Pulicerove nagrade za strip MAUS.

U povijesti američke poezije u zadnjih sedamdeset i više godina nedvojbeno se izdvajaju četiri zasebne pjesničke grupe, ali koje se po svojim pjesničkim svojstvima, nazorima, eksperimentiranjima s jezikom itd., nerazdvojivo isprepliću, budući da su neki od pjesnika pripadali ne samo jednoj od spomenutih grupa nego istodobni bili i prijatelji, dijelili iste pjesničke vizije, objavljivali u istim časopisima i borili se za slična pjesnička postignuća. Povijesno gledano sve započinje sredinom četrdesetih godina dvadesetog stoljeća u New Yorku gdju su tada živjeli i stvarali Allen Ginsberg, Jack Kerouac, William S. Burroughs, Gregory Corso i drugi koji su izvorni članovi Pjesnika Beat generacije. Pedesetih godina na nekadašnjem Black Mountain koledžu (Sjeverna Carolina) okupljaju se, drže predavanja i književne večeri neki od velikana suvremene američke poezije: Charles Olson, Robert Duncan, Robert Creeley, Denise Levertov i drugi. Termin “Pjesnička renesansa San Francisca” označava neformalnu grupu pjesnika koji su tijekom pedesetih i šezdesetih, a potom i sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga stoljeća živjeli u San Franciscu i njegovoj okolici, a kojoj su pripadali neki od najznačajnijih i najpoznatijih tadašnjih američkih pjesnika. “Njujorška škola poezije” zapravo je predstavljala neformalnu grupu pjesnika s kraja pedesetih i tijekom šezdesetih, a kojoj su pripadali neki od najpoznatijih pjesnika tog doba.

Ovo delo predstavlja ogled, svojevrstan autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Odlomak : „Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, kurve i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti.“

Reč izdavača: Putopis Olega Maštruka ’’Zapisi s drugog krova svijeta’’ svojevrsni je izdavački eksperiment proizašao iz projekta ’’Marco Polo – Hrvatska do Pamira’’. Tekstovi i fotografije s putovanja objavljivani su 2015. godine na Facebooku gotovo u realnom vremenu, prateći rutu koju je putopisac prelazio i komunicirajući pritom izravno s čitateljima. Snažne fotografije i zanimljivi, na trenutke i duhoviti tekstovi sada su dobili i svoju „opipljivu“ inačicu.

Delo predstavlja zbirku pripovedaka savremenih kineskih pisaca i donosi nam uvid u svet kineskog društva koji nismo imali prilike da vidimo.

Antologija savremene francuske drame u izboru teatrologa Jovana Ćirilov. On je kazao i da "Pre i posle Balkona" predstavlja i svojevrsnu malu istoriju ili hroniku "našeg odnosa prema francuskim dramama" i njihove uloge u domaćim pozorištima.