Radna sveska pred vama sadrži mnoštvo aktivnosti koje će podstaći dete da logički razmišlja i razvije fine grafomotoričke veštine. Dete će povezivati linije, učiti da broji, tražiti sličnosti i razlike, učiti odnose u prostoru, godišnja doba i još mnogo toga.

Radna sveska za predškolski uzrast „CRTAM - PIŠEM - Kroz igru do znanja” posvećena je pripremi za pisanje, koje kasnije u školi deci neće predstavljati teškoću. Prvi zadaci su laki za rešavanje i oslanjaju se na već stečeno iskustvo dece u predškolskom uzrastu – na crtanje i bojenje. Ovi zadaci imaju dodatni zahtev da se crtice i tačkice spoje tako da prikazuju leptirov ili pčelin let, guseničin put do kupusa, ili žabu i rodu koje posle treba i obojiti. Zatim se prelazi na nešto teže zadatke u okviru kojih je potrebno da se u zadatom prostoru ponove linije koje prate oblike vijugave zmije, telefona, sekinih kikica. Ovakva vrsta vežbe javlja se i u zadacima u kojima se uz pomoć linija, u polju podeljenom na kvadratiće iscrtavaju šljive, trešnje, bubamare, koke, prasići, slonovi, mace. Nakon ovih kreativnih i maštovitih zadataka, crtanja, bojenja i vežbanja, dete će biti spremno da, na kraju radne sveske, nauči da piše slova azbuke.

Reč autora: Ideje me, zapisao je Žid, zanimaju iznad svega. One žive, one se bore, umiru kao ljudi. Tako se esej javlja kao izvanredna reakcija protiv linearnog pripovedanja, što podrazumeva ostvarenu težnju ka sinhronosti poput one na slikarskom platnu. Istovremeno, esej, podrazumevajući erudiciju i specifičan talenat, nudi pravo na izbor, uključujući ravnopravno u igru i samog čitaoca.

Iz recenzija: ’’Knjiga kritika i eseja književnog kritičara i istraživača Viktora Škorića Melanholični otpor forme prijatna je pojava i svojevrsno osveženje u savremenoj književnoj kritici: ona okuplja tekstove koji su nastali, sasvim izvesno, ne nekakvim akademskim ili poučitelnim povodima, niti bi se, uopšte uzev, moglo reći da je motivacija za njihov nastanak došla od spolja, već su rezultat čiste inspiracije, nadahnutog samostalnog čitanja i istraživanja. Autor pokazuje autentično bezinteresno zanimanje za određene književne, kulturno-istorijske, pa i filmske fenomene, prilazeći im iz različitih perspektiva: problemske, komparativne, interdisciplinarne, pokazujući da je ubedljivo tumačenje moguće i kada ne poseduje precizan i unapred strogo osmišljen metodološki ili teorijski okvir.’’ Katarina Pantović ’’Potraga za formom čitanja, Škorića vodi ka istraživanju Pavićevih, Kortasarovih, Koenovih, Kišovih (kome posvećuje najviše pažnje) i Pekićevih dela. Škorić u svojim esejima minuciozno prilazi „Problemu Večite Forme”, istražuje „neprekidnu potrebu za promenom forme kojom se sadržaj književnosti podmlađuje i osvežava”, otkriva „eksperimente u formi i formalne inovacije”, kišovski zaključuje da „forma jeste sadržaj”, pronalazi znakovitost između „forme i čovečnosti”, „forme i ljudske sadržine”, „forme mitske svesti i redukcionizma” i dr. Zbog toga što je problem forme centralni pojam ove knjige ona i jeste naslovljena Melanholični otpor forme. Kakav je to otpor formi koji definišu melanholija, odnosno, bezvoljnost? Forma je dominanta. Forma je sve: I forma je opet pobedila! Uprkos simbiotičkom shvatanju egzistencijalista, reći ću: forma nema esencijalni značaj za književno delo – ona je sušta egzistencija.” Srđan V. Tešin

Iz recenzije: „Zahtevan poduhvat koji se mogao pokazati veoma rizičnim da Majlis Besri nije gotovo prirodno pronašla pravu ravnotežu između ’fikcije’ i stvarnosti, tako da čitalac ostaje bez daha od početka do kraja ovog romana, ne dosađujući se ni u jednom trenutku. A to je dokaz da je autorka umela da zapazi beskrajne detalje jednog kraja života koji je neizbežan, ali ipak nije neskladan. Skidamo kapu!“ Žan-Lik Favr, ActuaLitté

Iz recenzije: ’’Delo Svete Marije (Skopcove) Dostojevski i današnjica nije suvoparni rad eksperta za rusku književnost, nego lično viđenje suštine stvaralaštva slavnog pisca. Ono što je ova pesnikinja i svetiteljka naših dana prepoznala kao samu srž dela Dostojevskog, prikazala je sažeto i jezikom koji ne zamara čitaoca. Naprotiv. Knjiga se čita zaista u jednom dahu. I na kraju svaki čitalac zažali što tekst nije duži.’’

Odlomak: Pogled mu se susrete sa profesorovim. Kraljević se iza okruglih naočara smeškao, držeći pred ustima viljušku sa nabodenom kriškom paradajza. Prineo ju je zubima i snažno zagrizao. Momiru se učini da čuje tiho krckanje, kao da paradajz u sebi ima sitne kosti. „Ima gorih i opasnijih stvari od službi. Rade ti o glavi.“ Kraljević se kažiprstom kucnu po slepoočnici. „U glavi. Nisi ni svestan toga.“

Odlomak: – Ti i ja bismo mogli da se udružimo i razgovaramo o životu; stvorili bismo veliku priču o postojanju. Hoćemo li? – rekao je pisac. – Hoćemo – odgovorio je paleontolog. Iz recenzija: „Zanosno putovanje kroz ljudsko postojanje.“ Sesar Suares, Telva „Dijalog između nauke i književnosti koji otkriva mogućnosti oba puta spoznaje.“ Andres Montes, La Nueva España „Delo koje se začas proguta u prvom čitanju, ali iziskuje vreme da bi se u potpunosti iskoristile sve intelektualne hranljive materije koje sadrži.“ Marta Maldonado, La Razón „Sokratovski dijalog između dva zanimljiva hominida.“ Fernando Dijas de Kihano, El Cultural

Zbirka priča.

Iz recenzije: ’’Pripovedanje koje intenzivno posreduje pojedinačna iskustva predstavlja prozaistički credo Marka Stojkića, najavljen njegovim prvim romanom pod naslovom Veštice. U Vešticama, prema tome, životne izbore bar triju žena, predstavnica triju generacija, čitalac prati kroz vešto smenjivana poglavlja – u „zadatim” perspektivima, ili prelomljena kroz sveznajući vizir. On je, u stvari, bitan izvor čitalačkog užitka u ovom romanu, tako da Stojkić emulira glas uglađenog analitičara, ironičara, ponekad i skeptika, ali i, po potrebi, liričara koji ne preza od uranjanja u poširok leksički korpus. Još draže mu je, reklo bi se, filtriranje svih ovih raspoloženja kroz glas i delovanje neobičnih (anti)junakinja. Ovo je tek površinski sloj: jezik, tako „upeglan”, a stilski raznolik, od Stojkićevih Veštica pravi pažnje vredan književni otisak ženskog iskustva u našoj stvarnosti.’’

Reč izdavača: ’’Novo izdanje hilandarskog putopisa našeg proslavljenog književnika Miodraga Pavlovića sadrži tekst njegove knjige Otvaraju se hilandarske dveri, ali i dva značajna priloga. Prvi je dragoceni esej Vladete Jerotića, Pavlovićevog dugogodišnjeg prijatelja ali i saputnika, Svetogorski dani i noći: Kako sam video i jednom zajedno sa Miodragom Pavlovićem doživeo svetogorske dane i noći; a drugi je ogled o Pavlovićevom putopisnom zapisu dr Vladimira Živanovića – Doživotni iskušenik.’’

Odlomak: Većina ljudi ceo život provede kao putnik koji je ušao u prvi autobus koji se pojavio na stanici i ne pogledavši koje je krajnje odredište tog autobusa. Puštaju da prevoznik drži konce njihovog života u svojim rukama i određuje gde će autobus napraviti pauzu, gde će putnik smeti da izađe iz autobusa i koliko će smeti da se tamo zadrži. Putnik najčešće ne zna ni gde je ni zašto je tu. A što je najgore, veruje da tako mora da bude, da je to jedino moguće. Nikad se i ne zapita kako je vozač uspeo da bude vozač, kako je stekao pravo da određuje da li će voziti desno ili levo, da li će juriti ili voziti polako, kada će i gde stati. A istina je da smo svi rođeni da budemo samo i jedino vozači autobusa svog života. Tako treba i tako mora, ukoliko želimo da znamo da smo stvarno živeli. Vaši potencijali su ogromni. Ali i prepreke za njihovo ostvarivanje mogu biti velike i brojne. Da biste ih prevladali morate ih prvo pronaći. U tome će vam pomoći ova knjiga. Kad otkrijete i uklonite prepreke učinićete da vaša sudbine bude uspeh sada.

Saran Aleksandrijan je jedan od poslednjih učesnika one velike nadrealističke avanture koja je imala nameru da sprovede revoluciju duha, tela i društva. Ta vatra koja se palila i gasila od 1920. do pre nekoliko decenija i danas ima svoju stvaralačko-magijsku moć skrivenu u dubinama, u podsvesti savremenog čoveka kao živi dokaz da se čovek morao buniti i da će se opet pobuniti. Oblik te nove pobune nije nam u ovom trenutku jasan, ali je neophodan kao neugašena nada da čovečanstvo još nije mrtvo. Kao autentični nadrealista, Aleksandrijan se interesuje za najšira pitanja duha – objavio je knjige proze i poezije, knjige o slikarstvu (o nadrealističkom slikarstvu, o Maksu Ernstu, Hansu Belmeru, Viktoru Brauneru, Marselu Dišanu), zatim knjigu o Bretonu, istoriju erotske književnosti, istoriju okultne filozofije, knjigu o odnosu nadrealizma i snova, o ljubavi, kao i ovu knjigu o seksualnoj magiji. Dakle, pisao je o svemu onome što je bilo u osnovi ideja nadrealizma, a što je trebalo da pomeri granice ljudskog saznanja kako bi se čovek oslobodio kao biće, čiji su svetovi dublji i širi od sveta koji je izgradio na temelju čistog razuma i puke praktičnosti. Značaj tog napora nadrealistâ biće nezaobilazan u budućnosti, pod uslovom da čovek ne završi kao totalni i totalitarni tehnolog. Tada mu neće pomoći ni nadrealizam! U ovoj Aleksandrijanovoj knjizi sažeto je sve ono što seksualnost čini jednom od najosnovnijih ljudskih potreba, sa svom svojom lepotom, omamom, ali i ono što nije puko zadovoljavanje čula i strasti, nego i transcendentno, odnosno veza sa onostranim i božanskim. Ovde je seksualnost uzvišena, lepa, pokretačka i stvaralačka. Kao takvoj, Aleksandrijan joj pridaje važno mesto u čovekovom potvrđivanju kao jedinog samorazumevajućeg bića u prirodi, ističući ono što je „božanski erotizam“, a odbacujući „đavolji erotizam“. Ta činjenica i namera je danas veoma važna kada mnoge satanističke, destruktivne vizije, ideje i sekte opsedaju savremenog čoveka, koji se stolećima bori za svoje božansko mestašce u ustrojstvu sveta.

Pre nego što se poduhvatite čitanja ovog malog brevijara, u nameri da izbegne bilo kakav nesporazum, autor nastoji da vam predoči svoju polaznu tačku. Toplo preporučuje onima koji očekuju da će ovde naći spisak marki i prodajnih mesta da nastave da se opskrbljuju časopisima koji su namenjeni za vulgum pecus. Uz to, autor ne preporučuje čitanje ovog delca skorojevićima i ostalim novim bogatašima, kojima Bizmarkova deviza „beati possidentes“ služi kao uzor za umetnost življenja i obrazovanja; japijima sa mobilnim telefonima i kabrioletima, koji imaju potrebu da se uvuku u polumondenske krugove koji, čak i takvi, poprilično prevazilaze njihove intelektualne kapacitete; „sitnom“ i „krupnom“ plemstvu koje poput ustajalog kamambera ne ume više da sačuva distancu. Podrazumeva se da se i adepti B.C.B.G. (bon chic, bon genre – konzervativni šik) stila nalaze na ovom spisku, slični najpatetičnijoj buržoaziji. Ovaj „priručnik“ se obraća eliti, a ne onima koji prate prolaznu modu. Elementarno poznavanje kulture luksuznih proizvoda i jaka ličnost bez sumnje su minimum koji se zahteva u ovom slučaju. Nadamo se stoga da ovaj brevijar neće pasti u neželjene ruke, niti u knjižarsku preraspodelu. Čak i ako ste ubeđeni da želite da pripadate čudesnom svetu snobova, u njemu ne možete unapred steći svoje mesto. Nije li i samom Pigmalionu bila neophodna Afroditina pomoć? I pored toga, upravo vama i samo vama, ova knjiga može da pruži solidnu podršku. Da li se rađamo kao snobovi? Da li za takvo nešto imate predispozicije? Da nije reč o nekoj bolesti ili frustraciji? Šta jede snob? Gde ide u kupovinu? Gde ga možemo sresti i šta nosi u svojim putnim neseserima? Kako je uredio svoj dom u čijem okrilju prima jedino malobrojne bliske osobe? Kakvi su njegovi politički stavovi? Da li je vernik? Da li pati od paranoje ili od egzistencijalističke teskobe? Pitanja se nižu u nedogled. Međutim, svaki snob je neuporediv i jedinstven. Snob je sve video, sve doživeo i čak nema potrebu da se toga seća. Budite uvek izuzetak! Takav je Zakon snobizma! „Nikada ne bi trebalo da činimo bilo šta od onoga što ne bismo mogli ispripovedati nakon večere!“, zabeležio je Oskar Vajld. I pre nego što nastavite sa čitanjem, zapamtite: svaki oblik altruizma od sada vam je zabranjen! Quod licet Iovi, non licet bovi, što će reći, nije sedlo za magarca. Tako je udešen svet.

Radnja romana odvija se u planinama Jermenije između 1915. i 1960. godine. Jedan starac sa tek rođenom bebom Harutom beži od genocida u Turskoj. Starac nailazi na jedno oronulo i napušteno selo i rešava da se tu sakrije. I druge izbeglice će u selu pronaći sklonište. Njihov je život jednoličan i ispunjen strahom. Boje se svega. I Turaka, i njihovog otkrivanja, ali se boje i jedni drugih. Harut polako odrasta. Kada u njihovo selo stigne mlada i prelepa devojka Nakšun, Harut se u nju zaljubljuje. Nakšun je trudna jer su je turski vojnici silovali i mučili. Žene u selu su besne na Nakšun jer nosi decu odvratnih Turaka. Zato i smišljaju strašan plan. Čim se porodi, one će joj ubiti bliznakinje...

Radnja novele Paviljon br. 6 se događa na psihijatrijskom odeljenju, odnosno odeljenju za duševne bolesnike jedne gradske bolnice. Glavni likovi su Ivan Gromov, pacijent koji pati od manije gonjenja i dr Andrej Jefimič, lekar koji konformistički ignoriše društvenu nepravdu, ali na kraju i sam duševno oboli i završi na tom istom mestu, sa svojim nekadašnjim pacijentima. Novela pred vama je pre objavljivanja imala dosta problema sa cenzurom tadašnjeg carskog režima, i izazvala je veliku pažnju svojim brutalnim i uznemirujućim prikazom prilika u javnim institucijama, pre svega duševnim bolnicima. Ruski boljševički vođa, Vladimir Lenjin, je kasnije tvrdio da ga je upravo Paviljon br. 6 podstakao da postane revolucionar, odnosno da se nakon čitanja osećao kao i da je sam zatvoren u Paviljonu br. 6. Broj šest u naslovu novele bi trebalo da nam sugeriše na nevažnost tog mesta, beznačajan broj koji nema značenje, a time se naglašava i nevažnost njegovih stanovnika koji su samo brojka u birokratskom sistemu. Novela je bila ekranizovana nekoliko puta, od toga dva puta u bivšoj Jugoslaviji – kao istoimena TV-drama i kao igrani film Paviljon 6, 1978. godine, sa Ljubom Tadićem, Pavlom Vujisićem i Zoranom Radmilovićem u glavnim ulogama.

Redovno i pažljivo čitam Stojadinovića na Peščaniku. U početku, kao kolegu na sajtu. S vremenom, formirao sam očekivanja: gledam vesti i pretpostavim – o tome bi Stojadinović trebalo da piše, to je tema za njega. Usudim se ponekad i da zamislim šta će tačno napisati. Čak mu, dogodi se i to, ukradem temu. Ali, najčešće, pošto događaj/temu prepoznam, uzdahnem s morbidnim olakšanjem: ne moram o tome, Stojadinović će. Dve slike, to jest dva čuvena motiva iz književnosti iskoristiću da objasnim otkuda to olakšanje po mnogo čemu istovetno osećanju velikog pritiska pod težinom nesnošljive ovdašnje stvarnosti. Reč je o jednom opšte poznatom (književnom) portretu i o jednako poznatom – nazovimo ga tako – aforizmu o ponoru. *** Srbija nije na ivici ponora. Srbija je zakoračila iza ivice, pravo u ponor. Barem dva puta u protekle tri decenije: prvi put 1991, a drugi – 2012. Kako izgleda Srbija posle te 2012, dok pada u ambis? O tome piše Stojadinović. On ne analizira, iako njegovi tekstovi jesu i rezultat pažljive analize. On rečima slika Srbiju u grču, povišenim tonom i s prikladnim patosom. U vezi s tim i jedna ograda – kod Stojadinovića nema mnogo opštih planova i masovnih scena, iako uvek jeste reč o Srbiji i njenim žiteljima. (Ako dobro pamtim, bilo ih je pošto je izbila zaraza kada su penzioneri zatvarani po kućama i nedavno u vezi s trovanjem žitelja Beograda dimom s razgorele deponije.) On sliku Srbije uglavnom metonimijski posreduje portretima glavnih protagonista njenog pada: Vučića, Nikolića, Gašića, Vulina, Brnabić… Reč je tu o upečatljivoj inverziji jedne čuvene priče. Oscar Wilde je svoj roman/sliku o Dorianu Grayu gradio na napetosti između onoga što se vidi i što ne odgovara istini, dakle prevarnog privida, s jedne strane, i onoga što se ne vidi, što stoji na portretu skrivenom od pogleda, a što verno i do tančina predstavlja moralnu gnusobu glavnog junaka, s druge strane. Kod Stojadinovića je obrnuto: odmah se i do kraja vidi sva moralna gnusoba njegovih modela. Pa napetost kod našeg pisca ne proizlazi iz kontrasta između lepog privida (koga nema) i ružne (moralne) istine, kao kod Wildea, nego iz činjenice da godinama trpimo likove izobličene od zla. Zašto ih trpimo, pita se Stojadinović: kako nas je do paralisanosti još jednom fasciniralo zlo? Jedan drugi pisac pak, s one strane dobra i zla, opominje: „Ko se bori s nemanima, treba pripaziti da sam pritom ne postane neman. A kad dugo gledaš u bezdan, i bezdan se zagleda u tebe“. Ima li dakle razloga da brinemo za Stojadinovića zagledanog u ponor, kao što on brine za nas i gleda kako da nas odatle izvuče? U datom Nietzscheovom citatu, izgleda kao da se pozicija subjekta, onoga koji gleda dakle, udvaja: pored jednog posmatrača neočekivano se (iz bezdana, ili kao sami bezdan) pojavljuje drugi. To umnožavanje pozicija, kada govorimo o Stojadinovićevim tekstovima, proteže se i na čitaoca. Čitajući ih, čitalac kao da gleda u Stojadinovića koji gleda u ponor, pa tako onda i sam gleda u ponor iz koga ga opet gledaju i sami taj ponor (kako to kaže Nietzsche) ali i Stojadinović. Šta čitalac vidi? I šta, s druge strane, vidi Stojadinović? Da li na čitaoca Stojadinović gleda jednako nemilosrdno kao što gleda i ka svojim modelima čije nam groteskne portrete neumorno iznosi? Pretvara li se tako nemilosrdni Stojadinović u odnosu prema čitaocu u onu neman iz citata nemačkog filozofa? Ne umem da odgovorim na ova pitanja. Možda će čitalac za sebe poželeti da odgovori na njih dok čita tekstove sakupljene između ovih korica. Nešto drugo sam hteo da kažem time što sam ih postavio: čitati Stojadinovića nije nimalo naivno. I još: pored toga što nije naivno, na jedan poseban način je uzbudljivo. Dakle na način drugačiji nego kada čitamo dobru literaturu, iako Stojadinovićevi tekstovi jesu i to – dobra literatura. Takozvana lepa književnost barem na kratko izmešta nas iz stvarnosti, i to izmeštanje bude za čitaoca uzbudljivo na jedan bezbedan način. Čak i kada čita o Dorianu Grayu. Stojadinović nas pak zakucava u stvarnost. Zato nije naivno čitati ga. A uzbudljivo je jer čitati ga nije nimalo bezbedno, a ni bezbolno za čitaoca. Vratimo se za kratko ponovo nemačkom piscu. Na više mesta on će u knjizi „S one strane dobra i zla“ iskoristiti reč bezdan. Na jednom mestu će reći da je bezdan ono što stoji iznad ili ispod svakog našeg – u tekstu stoji: filozofskog – mišljenja. Naše mišljenje ne reflektuje, ono je puka posledica onoga što jesmo i što uporno izmiče našem (inače slabom, nejakom, nemoćnom) mišljenju. Nema razloga da se ovde oko toga sporimo. Može se naravno i drugačije o tome (o mišljenju dakle) misliti. Važno je nešto drugo. Kada Nietzsche kaže: kada gledaš u bezdan i bezdan se zagleda u tebe, on nas u stvari opominje – zagledani u bezdan gledamo u sebe. To jest: mi smo ti koji nas posmatraju iz ponora. Vratimo se sada našem piscu: kada čitamo Stojadinovića zagledanog u ponor, iz tog ponora mašemo samima sebi. Dejan Ilić, Predgovor za knjigu

Sadrži sledeće priče: Mali, Čokolada, Jugo 45, Divlje srce, Klinika Beti Ford, Lutrija, Mnogi i sledeće parabole: Trojica, Zlato, Običaj, Smrt istorije, Sultan Muhamad Tughlak iseljava Delhi, Biti Arif Vuković, Sećanje.

Reč izdavača: ’’Prošlo je dva veka od rođenja i četrnaest decenija od smrti Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, a sve njegove vizije su se ostvarile: kristalni dvorac je tu, Veliki Inkvizitor ureduje svetom i sprema se na obračun sa Hristom, mikrob zla iz Raskoljnikovljevog sna vlada svetom. I tako se, opet i opet, pokazuje – ako pisac nije vizionar, on nije veliki pisac. Ovo je knjiga o velikom hrišćanskom piscu i vizionaru Dostojevskom.’’

Iz recenzije: ’’Starogrčki termin za poeziju bio je ποιεῖ (poiei) što znači činiti, stvarati. Međutim, stvaralac i stvaranje su dva termina koja prevazilaze okvire književnosti i umetnosti. Svako ko pravi nešto jeste stvaralac, ali nije svako stvaranje kreativno. Stojanovića zanima, pre svega, umetničko stvaranje, naročito književno, kao kreativna delatnost, a kao takvo ono obuhvata i nauku. Kreativni stvaraoci su i naučnici i umetnici. Sve ono što nosi novinu u sebi možemo smatrati umetničkim ili naučnim delom, a one koji stvaraju takva dela s pravom nazivamo umetnicima i naučnicima. U središtu ove knjige nalazi se pisac, umetnik, u vremenu i kroz vreme; njegov odnos prema svetu, kao i odnos drugih umetnika, pisaca, književnih kritičara i teoretičara prema njemu. U njoj su sadržani pokušaji da se uspostave čvršći standardi u vrednovanju književnih dela. Vrednost svakog pojedinačnog, ili ukupnog, dela nekog stvaraoca služi kao jedina osnova za procenjivanje i utvrđivanje nečijeg mesta u nekoj kulturi ili u širem svetskom prostoru. Stojanović se trudi da pokaže i dokaže da nečiju vrednost nije teško utvrditi ni neposredno posle objavljivanja nečijeg dela ako svoj sud baziramo na četiri osnovna kriterijuma: intelektualnoj moći, estetskoj vrednosti, mudrosti i idejama. Autor ove knjige smatra da nije teško proceniti intelektualnu moć određenog pisca, ispoljenu u nekoj knjizi, estetsku vrednost, mudrost i ideje (koje možemo zanemariti ako analiziramo poeziju). Upotrebljavajući ove kriterijume, a naročito uporednim analizama, relativno lako možemo utvrditi koji su pisci, ili pesnici, intelektualno moćniji, estetski jači, mudriji i kod kojih pisaca je prisutan i elaboriran veći broj važnih ideja. Stojanović postavlja neka nova pitanja i, nudeći odgovore na njih, bori se za uspostavljanje jasnijih i čvršćih književnih standarda, kao i za revalorizaciju srpske književnosti.’’

Zbirka poezije.

Zbirka poezije. Iz recenzije: ’’U četvrtoj zbirci pesama Arkam gori Aleksandar Petrović Babić izlazi „iz trećeg lica / kao iz tesnog / spandeksa / antiheroja“ i započinje šetnju kroz razrušenu Republiku Arkam. Autor oslikava stripovsku psihomitologiju bića čija je jedina nada da ga „kao kontrabandu“ bilo ko izvede iz te države koja se „deli / na sve sitnije / komade hleba“. Arkam gori jeste poezija degradirane zajednice koja se udaljava od arhetipskog Čoveka dok tipsko postaje primitivno, a mitsko: infantilno mitomansko. Ko nije spreman da čita podeljenu stvarnost, ni sebe u njoj, nije spreman za ovu antiavanturu. Ko zaplovi, saznaće šta u drugoj realnosti radi Bob Dilan, a šta u ovoj, zaboga, radimo svi mi.’’

“Poema Crni čovek prvi put je objavljena u časopisu “Novi mir”, u januaru 1926. godine, ubrzo poslije Jesenjinove smrti. Postojalo je nekoliko verzija ove poeme, Jesenjin je dugo radio na njoj, a kažu da je ona koju je pjesnik recitovao svojim prijateljima bila mnogo “teža”, tragičnija, od konačne koja je objavljena. Maksim Gorki piše da je duboko potresen plakao kada mu je ovaj recitovao jednu od prvih verzija Crnog čoveka. Poslije Jesenjinove smrti, kada je objavljena poema Crni čovek, oglasili su se mnogi kritičari i napadi na Jesenjina su bili nemilosrdni. Optužnica se zvala “jesenjština”. U njoj je sabrano sve što je u to vrijeme, sa stanovišta politike i ideologije, označavano kao dekadencija i tuđe sovjetskom društvu. Smatrano je naročito opasnim za mladi naraštaj. Dogmatičari su u Jesenjinovoj poeziji našli “dokaze”: dekadenciju, individualizam (a tada se slavio kolektivizam), pijanstvo, besposlica, nevjerica u svakodnevicu i njeno javno nipodaštavanje, klonuće duše… “U ovom životu nije novo mreti”… Jedinka, slaba da sve to izbjegne, brzo se prikloni skitnji, alkoholu, izgredu, rezignaciji, pa život nije ništa… (…) (…) Kad je uz “Crnog čoveka” počela da se pominje i riječ ludilo, Jesenjinovi prijatelji nastojali su da šire objasne pojam dvojnika u umjetničkom stvaranju. Dokazivali su da “Crni čovek” nije ni Jesenjinovo buncanje ni halucinacija, kako su pojedinci pisali, nego prototip crnog čovjeka koji postoji u djelima velikih pisaca, i prije i poslije Puškinovog “Mocarta i Salijera”. Pominju se Šekspir, Servantes, Lope de Vega, Edgar Alan Po, Čehov, Gogolj… U zaštitu Jesenjina ustao je i Maksim Gorki. Gorki piše belgijskom književniku Francu Elensu 1926.godine: “Kad biste vi znali, dragi moj, kakve je čudesne, iskrene i dirljive pjesme napisao pred smrt, kako je veličanstvena njegova poema ’Crni čovek’ koja se upravo pojavila iz štampe. Mi smo izgubili velikog ruskog pjesnika”. Gorki je pronicljivom analizom “Crnog čoveka” uočio među prvima visoke umjetničke i filozofske odlike poeme, što i današnja ruska književna kritika uzima kao najveće vrijednosti ovog Jesenjinovog remek-djela. U Jesenjinovoj drami Gorki je vidio duboko poučnu socijalnu dramu. I Vladimir Majakovski je stao u odbranu Jesenjina. On piše: “Pojavile su se pjesme, članci i uspomene, čak i drame. Po mom mišljenju, 99% onoga što je napisano o Jesenjinu prosto je besmislica, ili štetna besmislica”.” (izvor: Ljuba Vukmanović – Tragom Jesenjina)

Odlomak: Kada je tvoja priča postala moja? Moja prerasla u našu? Ovo postao način da sačuvam sećanja na tebe i ispunim obećanje?... Kao potok koji se uliva u reku, teče sa njom pa se odvoji, ušla si u moj život toliko iznenada kao što si ga i napustila.

Podnaslov dela glasi: Teatralna povest.