Iz recenzije: ’’Profesor dr Branislav Branko Lalović (1928–1988), zapaženi nuklearni fizičar Instituta „Boris Kidrič“ u Vinči, započeo je sedamdesetih godina prošlog veka značajna istraživanja o alternativnim izvorima energije. Nakon vrlo uspešnih eksperimenata postao je jedan od najpoznatijih stručnjaka na polju sunčeve energije. Ekološki korifej i solarista svetskog renomea, omiljeni profesor na tri univerziteta u Srbiji, pionir solarne arhitekture koji je uvrstio SFRJ u sam vrh svetske nauke, domaću i međunarodnu javnost prvo je zasenio svojim genijalnim delima, a zatim naprasno napustio ovaj svet pre vremena, ne želeći do poslednjeg trenutka da poveruje da je – možda – ubijen. Ovo je priča o sudbini naučnog velikana u našem društvu i dilemama o upotrebi solarne i nuklearne energije koje su aktuelne i danas. Ratnik sunca je autentično svedočanstvo o čoveku koji je otvorio dotad nepoznata vrata nauke i tehnike, ali naše društvo nije imalo dovoljno znanja i hrabrosti da zakorači kroz njih.’’

Zbirka poezije. Iz recenzija: ’’Istrajavati u lepoti sopstvenog bića je put koji retki uspevaju sačuvati i ne samo sačuvati već njim i hodati bezuslovno i bez obzira na sve realne tegobnosti ovog sveta.’’ Neđo Ćićo Stojanović, književnik ’’Snaga Sašinih metafora i drugih stilskih figura uopšte nije ženstvena. Ona je slična planinskom potoku čijoj svežini i snazi je teško odoleti.’’ Oliver Janković, književnik ’’Njena poezija se po prirodi stvari sama izjednačava sa životom, što znači da je sve pisano iz srca i duše onako kako uistinu jeste, bez ikakvog dodatnog artističkog doterivanja ili ulepšavanja.’’ dr Milutin Đuričković

Zbirka poezije.

Podnaslov dela glasi: Stagnacija, nostalgija i zašto je svaka godina najgora do sada. Iz recenzije: „Ono od čega će naša civilizacija uvenuti je uglavnom zanemarivanje. Tragedija je u tome što je civilizacija postala globalna, a takav će biti i njen pad. Endrju vrlo jasno i sažeto iznosi svoju argumentaciju: Mi smo u padu, jer je napredak u zastoju, dolazi do stagnacije, politika ne funkcioniše, a čak nam ni razum nije dostupan za pomoć. Endrju mudro daje lokalne primere, a dolazi do globalnih uvida."

Zbirka poezije. Reč autorke: Htela sam da Hana bude uobličena poput dečje knjige, da forma bude u suprotnosti sa sadržajem o kome pišem, i zato što su mnogi te teme smatrali dečjim ili problemima odrastanja. To me zasmejavalo, Hanu sam koristila da bih postala neko ko bih volela da budem, ili ko sam se bojala da budem, ili ko bih bila oduševljena da budem. . .

Iz recenzije: ’’Poverenje svojih sugrađana Svift je stekao ličnim plemenitim gestovima. Za njegovom vladavinom ostali su zapisi da je trećinu svog godišnjeg prihoda davao gradskoj sirotinji, da je uvek pešačio ne bi li uštedeo novčić za kočijaša i dao ga prosjaku, da je za večerom pio pivo umesto vina i razliku u novcu čuvao za neku od starih sluškinja... U jednom se, ipak, nikad nije promenio, a čemu se tragovi mogu naslutiti i u Uputstvima posluzi: dok je po njemu ljudski rod najpre odlikovala iskvarenost i pohlepa, ljudsko biće mu nikad nije bilo daleko od srca. U tome se, rečju, ogledao Sviftov humanizam.’’

Odlomak: Mrlja napravljena prilikom ocene ustavnosti i zakonitosti tzv. Briselskog sporazuma (2013) oduzela je Ustavnom sudu devet desetina njegovog dostojanstva. Poslednju desetinu uzeće mu štampanje ove knjižice. Pasivnost Ustavnog suda jasno ukazuje na prihvatanje postojanja jednog poretka koji je iznad i van ustavnog poretka, a koji se predstavlja (ili nameće) kao originaran. Ovakvo stanje podriva Ustav i ujedno vodi rastakanju celokupnog pravnog sistema. Sporazum iz Vašingtona je otvorio – i u tome je njegovo fokalno značenje – svojevrstan sukob između političke vlasti i pravnog poretka. Izoštren pogled otkriva i da svaki protivustavni akt (u ovom slučaju „Ekonomska normalizacija“) sadrži u sebi i početnu tačku delegitimizacije političke vlasti.-

Iz recenzije: ’’U ovoj detaljnoj i inspirativnoj studiji, Andre Žid pokušava da susretne Dostojevskog na izvoru ideja. Njegova predavanja o slavnom piscu ne bave se samo analizom književnih dela, već i važnim događajima koji su oblikovali njegovu dušu i inspirisali ga da stvori neke od najkompleksnijih likova svetske književnosti. Govoreći o životu i delu Dostojevskog, Žid osvetljava ono u čoveku i svetu što je stvorilo pisca. A to je, nesumnjivo, neutaživ apetit za čitanjem i bezgranično čovekoljublje.’’

Mi je stravična slika budućeg sveta, u spoju tehničke civilizacije sa birokratskom diktaturom, svodi ljudsku ličnost na nulu. Neobčan kao vizija i kao tekst roman je imao isto tako neobičnu sudbinu: napisan u emigraciji, između 1922. i 1924. godine, nikad se nije pojavio u svom originalnom tekstu, već postoje samo njegovi prevodi na svetske jezike. Za zamjatinom su krenuli Haksli, Orvel i drugi i već zbog tog istorijskog interesa MI je knjiga koju treba čitati; ona u svom rodu predstavlja klasično delo.

Na dan svoje sahrane, četrdesetšestogodišnji hipohondar Petar Petrović Puška shvata da ne želi da bude pokopan. Odustaje od sahrane, spreman da se vrati starom životu, supruzi i sinu, kao i svom bezličnom i dosadnom poslu u pozorištu. Ali ništa se ne odvija po planu… U društvu u kom nema mesta za žive, a kamoli za mrtve, preostaje mu jedino da se vrati u grob. Ali ni to ne ide lako, jer ga kolege pokojnici uvlače u pravu revoluciju. Na tragu Domanovića, Nušića i Kovačevića, a uz uticaj Saramaga i Vudija Alena, ovaj roman donosi urnebesnu priču o apsurdima naših života... ali i naših smrti. Pisan pitkim, ali sofisticiranim stilom, često će vam izmamiti osmeh na lice, ali će vas i zabrinuti i naterati da se zamislite, jer vivisecira društvene probleme koji su nam pred nosom, a kojih često nismo svesni. Dejan Stojiljković Ovo je stvarnost provučena kroz krckalicu. Ovo je neprestani kikot pod crnim velom. Ovo je burleska. I to kakva! Stefan Tićmi Kad se jedan moj teča, prznica a mudrac, vratio iz bolnice, ljutito je kazao: ’Gledao sam ponudu sanduka, ništa ne valja. Tvrdo, nikakvo… u onome da ležim? Pa to nije život!’ Tako se pobunio i junak Markovićevog romana, čime je čuknuo prvu u nizu domina goleme groteske: tamo gde mnogi odbijaju da žive – on je odbio da umre. Pisac ovog zabavnog štiva sedi na krhkoj granici između karikature i realizma; gleda levo, gleda desno, pita se ima li razlike i beleži detalje. Podrobno. I pogrobno. U nadi da će vam izmamiti groboglasan smeh. Marko Šelić Marčelo

Priča o jeziku, razapeta između ćutanja i vriska ~ Kad su ljudi pošli po Knjigu debitantsko je ostvarenje iz 1993. godine, kojim poljska nobelovka stupa na literarnu scenu. Prepoznata kao prozaistkinja koja, tragajući za vlastitim narativom, iskoračuje iz dominantnih književnih tokova devedesetih godina, u prvencu koji je osvojio nagradu Poljskog udruženja književnih izdavača Olga Tokarčuk počinje da ispreda tematske motive i utvrđuje stilske odlike koji će se razvijati u kasnijim njenim delima. Ovim romanom, čije je prvo srpsko izdanje objavljeno 2001. godine pod naslovom U potrazi za Knjigom, autorka se obratila masovnoj publici, krijumčareći u njemu sadržaj za elitističkog čitaoca i nagoveštavajući da istini možemo da se približimo samo onda kada smo u pokretu, što je misao koja ima i religijsko-metafizički, ali i društveni karakter. U burnoj epohi XVII veka, na tragu duhovne istorije koja obiluje tajanstvenim simbolima i slikama, dok Evropu potresaju promene i moralne krize, grupa nesvakidašnjih putnika, pasioniranih proučavalaca filozofije i kabale, astrologije i hrišćanske mistike, negde na francusko-španskoj granici kreće put Pirineja. Oni tragaju za istinom sadržanom u Knjizi, koja treba da otvori vrata intuitivnom znanju i univerzalnoj harmoniji, paraboli druge stvarnosti, u kojoj će svaki čovek moći da dohvati svetlosno uže. ~ Knjiga ‒ slamanje transcendentnog ćutanja – otkrivenje punog smisla, koji kod Tokarčukove dobija materijalnu dimenziju: paginaciju, fakturu papira, font i korice. Traže je Knjigotražitelji ili Bratstvo – grupa uticajnih građana od kojih svako drugačije zamišlja taj odgovor, jer drugačije postavlja pitanja. Jedni ga formulišu u okvirima medicinske nauke, drugi su poklonici kabale, treći su umetnici. Svako sadrži česticu istine, svako je „blizu“. Mnoštvo ljudskih odgovora u opoziciji je prema totalnoj istini Knjige. Olga Tokarčuk, glasnogovornica koegzistencije različitih diskursa i neophodnosti negovanja razlika, kao da staje na stranu tih „različitih ljudskih jezika“ i „spornih graničnih područja“. Katažina Kantner

Pred čitaocem je uzbudljiva, recepcijski komunikativna poezija, koja na neprolazno uznemirujuća egzistencijalna pitanja o životu, smrti, prolaznosti i trajanju nudi koliko lične, intimne toliko univerzalno važeće odgovore. Suptilnom lirskom naracijom pesničko ja ubedljivo razotkriva suštinu skrivenu iza pojavnosti stvari koje ga okružuju i koje živi, nenametljivo sugerišući čitaocu sopstvena empirijska i umetnička načela i istine, za koje garantuje celim svojim bićem – fizičkim i duhovnim. Pesme ove zbirke predstavljaju duboko proživljeno, odbolovano, i zdravo promišljeno svedočanstvo o težini ali i lepoti svake ljudske egzistencije, a pogotovu pesničke. Snežana Božić

Drugačije koncepcije, ali slične slikovitosti, tema i jezičkog idioma kao i njene prethodnice, Treća neuništiva stvar svojevrstan je završetak trilogije Marije Dragnić, koju još čine zbirke "Konfabulacije" i "Mi, Marije", u kojima autorka gradi složenu poetsku sagu o ženskom iskustvu. Umesto množine glasova, koji su obeležili dosadašnji autorkin pesnički postupak, "Treća neuništiva stvar" se oblikuje oko jedinstvene lirske junakinje i poprima obrise lirskog dnevnika, što ovu knjigu čini intimnijom, a njen ton nadahnutim i ekstatičnim, klizeći povremeno ka samoj, privlačnoj i zavodljivoj, granici patetičnog, s čime se autorka vešto i pesnički zrelo poigrava. Ne izostavljajući društveni kontekst u najširem smislu kao pozadinu koja senči kretanja i transformacije njene lirske junakinje, autorka u prvi plan ipak stavlja intuitivne i emocionalne sadržaje, često neodvojive od magijskog i mističnog razumevanja stvarnosti. Ova zbirka je album razglednica iz noćnih lutanja gradovima, dirljiv pesnički katalog prijatelja, senzualna posveta ljubavnicima, napet susret junakinje i njene senke, a iznad svega izraz nedvosmislene predaje poeziji, koja se javlja kao konačno, neuništivo i često jedino moguće ishodište najintenzivnijih ličnih iskustava koja obavezno izrastaju u gotovo arhetipske slike i situacije. Srđan Gagić

Monumentalne misli velikih ljudi kao putokaz za ispravniji život Velike misli ne stare, premda se ponekad zaboravljaju; i da ne bismo uzaman trošili napore u iznalaženju novih definicija, neophodno je da, strpljivo i bez predrasuda, zaplovimo velikim okeanom ideja s kojima su se naši preci vekovima nosili. Knjige poput ove, koju čitalac ovog časa ima u rukama, dragocen su kompas na tom bezmernom moru, prepunom bogatih i plodnih ostrvaca…

Pesnikinja Marija Stanković, koju možemo slobodno nazvati savremenim pesnikom, svojim napisanim stihovima je dokazala kako je zaista potrebno malo da čovek bude samo čovek. U stihovima se Marija brine o osobama koje voli i onima koje ne zna, a koji su prolaznici, jer želi da svi budu srećni i da se raduju malim stvarima. Brigu o drugima predstavlja kao „oluju”, zbog čega se izvinjava pisanom rečju: „Ako i vas prate moje oluje, ovim se putem izvinjavam.” Takođe, kroz stihove „Ima li tu uopšte mene ili ni mene tu više nema” pesnikinja, gledajući kroz prozor, izražava zabrinutost kada nema sveta, jer ona voli ljude i voli život. Marija u pesmi „Kako spasiti ljubav” stihom „Ljubav je spas” nalazi odgovor, a složićemo se da je tako jer jedina pojava koja povezuje, koja umiri dušu toplinom i sprečava stradanje jeste – ljubav među ljudima. Kada neko donosi hladnoću u život, pesnikinja mu se obraća stihom „Mom si proleću zauvek stranac”, jer želi da uvek bude vedra i nasmejana. Moj poseban utisak jesu, u „Zajedničkoj pesmi”, stihovi: „Ali reči ne valja rasipati!/ Podelimo ih ipak na dane/ U još neku pesmu nek stane/ Ovaj naš život/ I ne prestane.” Ovim je pesnikinja rekla mnogo, a ja kažem da treba živeti za svaki naredni dan i tople reči izgovarati u svakom narednom danu. Špejtim Sojeva Sole

Troje tinejdžera nailazi na misteriju na napuštenom Majnkraft serveru i započinju trku sa vremenom kako bi otkrili tajne neverovatnog podvodnog sveta u ovom zvaničnom Majnkraft romanu. Džejk Tomas se uvek drži po strani, jer se često seli i stalno je novi klinac u kraju, te se trudi da se ne vezuje ni za koga. Ionako će za nekoliko meseci ponovo otići. Ali kada stignu u Los Anđeles otac mu obećava da je to poslednja selidba i Džejk konačno odlučuje da stekne nove prijatelje. Doduše, Džejk nije siguran da li dvoje tinejdžera Tenka Vounga i Emili Kesadi, koje je upoznao u Društvenom centru, treba smatrati prijateljima. Tenk je krupan i opasan dečak, koji se druži da još opasnijim momcima, dok je Emili modna ikona oštrog jezika, puna sarkastičnih komentara. U zabačenom kutku Društvenog centra Džejk otkriva stari računarski server sa neobičnim Majnkraft serverom na kojem se nalaze šifrovane zagonetke i shvata da će mu biti potrebna Tenkova i Emilina pomoć kako bi stigao da ih dešifruje i reši misteriju pre kraja leta za kada je zakazano rušenje centra. Trojka kreće u rešavanje misterije prateći tragove, koje im ostavlja zagonetna figura poznata kao Čarobnjak, i kreće u avanturu istraživanja opasnih okeanskih dubina u kojima vrebaju neobična stvorenja, a čeka ih i neverovatno blago.

Pad Kolumbije (2010) Lov na ježeve (2015) Saša Ilić rođen je 1972. godine, u Jagodini. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjigu priča (“Predosećanje građanskog rata”, 2000) i dva romana (“Berlinsko okno”, 2005; “Pad Kolumbije”, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka “Beton” u dnevnom listu “Danas” od osnivanja 2006. do oktobra 2013. Piše redovno za Peščanik i zagrebačke “Novosti”. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

U svakome od nas postoje vrata uspeha. Razlika između ljudi koji su uspešni i onih koji to nisu je u poznavanju načina na koji se postiže uspeh. Neka vam ova knjiga Florens Skovel Šin pokaže kako da pronađete i otključate vrata koja vode u tajno znanje o uspehu.

Kletov priručnik iz srpskog za osnovnu i srednju školu. Priručnik Dramatizacija u nastavi obrađuje temu izučavanjadramskkog stvaralaštva u nastavi srpskog jezika i književnosti, kao i objašnjavanjem osobenosti i prednosti dramskog pristupa književnom tekstu. Takođe, u ovom priručniku se nalaze i klasifikovana teatrološka i dramaturška sredstva, koja se mogu upotrebiti kako u dramatizaciji teksta, tako i u vođenju dramske sekcije. Važni aspekti ovog priručnika su: • Pruža podršku nastavnicima za sadržajnije obavljanje nastavničkog poziva; • Podstiče kreativniji pristup nastavi, koji kod učenika povećava nivo čitalačke pismenosti; • Osposobljava nastavnika i učenika za dramatizaciju i pisanje dramskih tekstova, kao i za režiju dramskih komada; • Olakšava pripremu proslava i priredbi za školske praznike; • Oživljava školsku pozornicu i omogućuje povezivanje školskih dramskih sekcija.

„Jaje, mleko, voda… je, baš kao i trilogija Virovi, pisan sa prevashodnom namerom da bude svrstan u dečju/omladinsku književnost, ali se radnja odigrava u realnom svetu, nema magije, zmajeva i paralelnih svetova. Doduše, poklonici Vira svetova, Gamiža i Magme će u liku devojčice Dare, siguran sam, prepoznati obrise male veštice Mikuš, jednog od najživopisnijih likova u trilogiji. Pažljivi čitaoci će moći da povuku još neke paralele, ali one suštinski i nisu toliko važne pošto je Jaje, mleko, voda… roman koji predstavlja zaokruženu celinu i ne zahteva predznanje...”

Nova knjiga pesama Tanje Stupar Trifunović predstavlja brižljivo komponovanu celinu sa čitavim nizom odličnih pesama. U toj celini pojedinačne pesme se međusobno produbljuju i stoje u dinamičnom odnosu. Kao što je svaka od ovih pesama oblikovana po modelu priče, tako iznijansirana unutrašnja priča postoji i u celoj knjizi. Na jednoj strani, u knjizi neobičnog i asocijativnog imena Zmijštak osvaja zavodljiva narativnost iskazana u pesmama u kojima se uvek nešto događa i koje su u intenzivnom dijalogu sa čitaocem. S druge strane, ove pesme su prožete istančanim senzibilitetom i sposobnošću da se emotivnost preoblikuje u plodonosna iskustva poezije. Od kamernog sveta emocija, o kojima se govori moćno i sugestivno, preko nesmirene slike zavičaja koja je s druge strane bilo kakvog opšteg mesta, Tanja Stupar Trifunović je stigla do kritički izoštrene slike društva i sveta u kome je post-istina smenila istinu, u kome su osvajači pred gradovima, a poraženi u svakome od nas, u kome sloboda više nema ni cenu ni trajnost, dok se jedinka uvek ispočetka suočava sa zahtevom: „Ponekad treba izmisliti svijet ispočetka.“

Podnaslov dela je: Potraga za Jevanđeljem po Judi Iskariotskom.

Gec i Majer su stvarne ličnosti o kojima se ne zna gotovo ništa, osim da su bili esesovci koji su „dušegupkom“ svakodnevno odvozili u smrt Jevreje iz logora Staro sajmište. U arhivama ne postoje sačuvane njihove fotografije, ne zna se šta su radili pre rata niti posle njega. Oslanjajući se na sopstvenu imaginaciju i nekoliko oskudnih informacija o njihovim aktivnostima i navikama, pisac nas majstorski dovodi u ravan svakodnevice dvojice masovnih ubica. On nas suočava s jednim od najznačajnijih pitanja oživljenih tokom krvavog dvadesetog veka: koliko je potrebno da čovek, pod plaštom odanosti poslu i naciji, izgubi svaku ljudskost? Roman Gec i Majer pripada takozvanoj ratnoj literaturi Davida Albaharija. To je jedna od onih knjiga u kojima se vešt pisac smelo upušta u objašnjavanje neobjašnjivog. Takođe se svrstava u prave literarne dragocenosti, jer spada među najvrednije knjige Albaharijevog velikog i značajnog opusa.

Kada sam otkrio Boga – a moj put prema Bogu vodio je kroz Jevanđelje – prvo što me je pogodilo je to da su Bogu svi važni, da on ne razlikuje ljude, da nije Bog samo dobrih nasuprot lošima, samo vernika nasuprot nevernicima, samo jedne vrste ljudi nasuprot drugima, već da je njemu svako podjednako važan i vredan. A ako je Bog do kojeg sam došao takav, onda i ja treba da razvijem takav odnos prema svima u svom okruženju. Iskreno, bio sam zapanjen otkrićem da je Bog takav; takav njegov odnos prema svima potpuno me je preokrenuo. Oko sebe više nisam video odvratna, omražena bića, već ljude sa kojima Bog ima određeni odnos, sa kojima i ja mogu uspostaviti drugačiji odnos, ako ih budem posmatrao onako kako ih Bog vidi. Mitr. Antonije Blum Možemo biti sigurni da je za mnoge slušaoce ili gledaoce ovih razgovora upravo taj spoj nepokolebivosti u veri i pažljivog odnosa prema čoveku koji se sa tom verom ne slaže, ali koji odlazi „postavljajući sebi nova pitanja“, poslužio kao povod da se raspitaju ko je taj čovek koji je u ovim dijalozima nastupao kao „Božiji advokat“. Neosporni autoritet u verskom životu Engleske, koji je vladika Antonije uživao, umnogome se zasnivao upravo na ovakvim susretima i razgovorima. Za nas danas, koji tek pokušavamo da izgradimo prostor u kojem bi se mogao odvijati dugo željeni dijalog Crkve i sveta, ovaj primer je izuzetno važan i vredan. Osim toga, reči vladike Antonija upućene su i nama, ništa manje nego „onima spolja“: „Od vernika, pre svega, očekujem veru“ – u ovoj jednostavnoj tvrdnji sadržan je stvarni izazov i oči­gledno je da odgovor na njega ne mogu biti samo reči… Otac Pavle Velikanov

Ovaj neveliki izbor od nekoliko priča H. DŽ. Velsa, u novom prevodu, sasvim dobro može da dočara njegovu književnu veličinu. Prva priča, Epiornisovo ostrvo, svojevrsna je robinzonijada, napisana autentičnim jezikom avanturiste koji je doživeo potpuno neverovatne stvari. . . Cvetanje čudne orhideje je pravi primer britanskog humora u hičkokovskom stilu, sa junakom kome se „nikad ništa ne dešava u životu“, da bi mu se neočekivano desilo nešto što se inače zbiva samo u divljinama džungli i močvara. . . Polok i Porošanin najuzbudljivije je ikad napisano štivo o magiji i vradžbinama, kada je na čoveka bačena kletva od koje mu nema spasa, i kad više ne zna šta je stvarnost a šta halucinacija. . . Crvena soba je izuzetna „priča strave i užasa“ u stilu Poa ili Lavkrafta, dok je Istina o Pajkraftu gogoljevski apsurdna i urnebesno duhovita pripovest o tome šta se zbiva kada se čovek bez mnogo razmišljanja upusti u neizvestan pokušaj promene sopstvenog identiteta. . . Na kraju, tu su i čuvena Vrata u zidu, parabola o ljudskom životu i neostvarenim težnjama, kada čovek potiskuje ono što je najvažnije u stranu, i tako žrtvuje sve najbitnije i najlepše u sebi radi uspeha u svetu i efemernih stvari. . . Xerbert Džordž Bel je jedan od najvećih engleskih pisaca i vizionara, četiri puta nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, „otac naučne fantastike“, ili „realista fantastike“, kako ga je nazvao Džozef Konrad, ostavio je iza sebe veoma obiman književni opus od pedesetak romana i oko sedamdeset zbirki kratkih.