Reč izdavača: ’’Gospodar Vrana je novela koja otvara našu ediciju „Fantastika za u džep“ sa tematikom iz oblasti epske fantastike. Surovi svet stanovnika planine Razdor izmučen je večnim ratovima. Lagrenjani, gospodari Kamenog grada, decenijama ratuju s narodom Vrana. Priča prati šta se događa kada sudbina reši da se poigra s neprijateljima i dovede ih na isto mesto, u takozvano Utočište. Može li postojati sklonište i za one čiji su telo i duša izmučeni večnim sukobima? Lišen svega, jedan ratni zapovednik pokušava da konačno nađe mir i nadu, vagajući mogu li neprijatelji ikada postati prijatelji i postoji li čast u ratovanju…’’

Odlomak: Ova knjiga je namenjena onima koji prave prve korake u oblasti obrade i analize podataka. Detaljno su opisane biblioteke programskog jezika Pajton koje se koriste u radu sa podacima, kao i interaktivno radno okruženje Džupiter, u kome su rađeni svi primeri.

Zbirka poezije. Iz recenzije: „Dete delijovanskih proplanaka, nije pesnik grada još manje sadašnjeg, od sivih fasada i crnih fabričkih dimnjaka. U svojoj viziji plavetnila života on čuje u sebi reči nekog od svojih duhovnih roditelja i sluti dan kad bi se sivi zidovi gradske ubitačne civilizacije mogli porušiti. „Tu ćemo – kaže pesnik – sagraditi grad od trske i visine, sine“. Tada treba pustiti glas i gromoglasan smeh… „neka se kamenje ruši, neka zatrpa sve što smo rekli“. Mladenović veruje u pesnika; pesnik ne može biti slep, ni Homer nije bio slep, svejedno što je bio bez vida. Pesnik će, kao zvezda, pobeći u pesmu, uvući se u nju celim svojim bićem, slušati žamor vekova, ali ne verovati slepo svemu što je proglašavano bilo drvom života bilo znanjem života, nego iz ikustva prošlosti slušati budućnost. U tom mnoštvu iskustva najveće je, misli Mladenović, iskustvo Isusovo, a ono, kao iskustvo i ver je istovremeno i „stablo storuko i zmija pored plota“. Pesnik nikad ne me da zaboravi da je u maršu kroz vreme i istoriju njegova lozinka „Leva! Leva! Leva! svakako i onda kad na to zaborave oni koji su u tom maršu pod tom lozinkom koračali. Negde pod Deli-Jovanom život je stao, zalutalo se zbog nekog lošeg putokaza, ali čovekovo je da traga i veruje; naravno, i da zasuzi kad oseti teret neživota i samoće. To bi bila poruka poezije Vlaste Mladenovića.” Vukašin Stanisavljević

Zbirka kratkih priča.

Zbirka poezije. Odlomak: Dok smo išli kroz Crvenu pustinju, na ivici puta stajali su službenici, ne nekakvi proroci. Govorili su: držite međusobno rastojanje. Udaljite se jedni od drugih. Ne idite svojim putem, iskopajte rupu i zavucite se unutra. Verovali smo im: razum je cvet u močvarama. Nebo, od prašine. Sunce, svetska banka. Nebeski svod, smetlište za zvezde. U Crvenoj pustinji postoje stajališta i brzi vozovi hrle do tačke bez povratka. Smrt je praktična. Kad neko umre, dospe u novinske naslove. Šuplji muškarci naređuju životu da stane. Sve su boje iste. Vera je crna. Svaka nada je još crnja. Kad neko govori o ljubavi, smeste ga u praznu sobu. Mi smo to, ti ljubavnici u osećajnim pustinjama.

Zbirka poezije. Reč autora: Ne znam da li je pesma data od Boga, kao što je Josif Brodski izjavio isledniku koji ga je ispitivao, ali mislim da pesme (barem neke) imaju dušu. Znaju više i vide više nego onaj ko ih piše.

Odlomak: Nedostaje nam Bog. Ničim se ne može uticati da se ne pojavi ta praznina koju otkrivamo jednog dana u mladosti. Alkohol je stvoren da bi se podnela praznina univerzuma, balansiranje planeta, njihovo nepokolebljivo kružno kretanje u prostoru, njihova ravnodušna tišina prema vašem bolu. Čovek koji pije je interplanetarni čovek. On se kreće u interplanetarnom prostoru. Tu on vreba. Alkohol uopšte ne pruža utehu, on ne popunjava psihološki prostor pojedinca, on samo zamenjuje nedostatak Boga. Ne teši čoveka. Naprotiv, alkohol podržava čoveka u njegovom ludilu, prenosi ga u najviše predele gde je on gospodar svoje sudbine. Nijedno ljudsko biće, nijedna žena, nijedna pesma, nikakva muzika, nikakva književnost, nikakvo slikarstvo ne mogu da zamene alkohol u ulozi koju on ima kod čoveka; iluziju najvećeg stvaralaštva. On je tu da je zameni. Pored svega, on predstavlja deo sveta koji bi trebalo da veruje u Boga, a koji više ne veruje u njega.

Iz Predgovora: Ja na tu distancu nisam imao pravo. Vjerujem da će čitaoci razumjeti dah u kojemu se piše, a koji se ubrzavao sa nedostajanjem vazduha i prelivanjem na sve strane iracionalnog i prijetećeg. Bilo je to i vrijeme u kojemu su ruku pod ruku putovale politika i kuga. Nažalost, još uvijek, putovanju nije kraj. Izvjesno, mnogima će se tek otkriti novi horizonti pisanja i zapisivanja, ali jedna epska cjelina uokvirena je i specifičnim događajima i posebnim ljudima pa u mom svijetu, u koji se vraća, makar, privid mira, izgleda kao epoha koja zaslužuje da se istrgne od ostatka svijeta i vijeka. Da, ovdje je riječ i o posebnim ljudima.

Odlomak: Ništa čoveka ne zaboli kao nedostatak ljubavi, prvo roditeljske, a zatim partnerske, i ništa ne pokreće kao ljubav. Kada smo zaljubljeni i imamo za koga, stvorićemo čuda. S druge strane, veliki problem je što partnere biramo po određenim nesvesnim obrascima koji nas vrte u destruktivnim emocijama, a to utiče na naš posao, na zdravlje, kao i na druge odnose. Mi mislimo da svesno pravimo izboru odabiru partnera, a zapravo nam je u podsvesti odavno ucrtano šta da tražimo i kako to da prepoznamo. Zato su Lava i Darko objedinili iskustva u radu sa muškarcima i ženama kako bi iz obe perspektive najbolje objasnili obrasce manipulacije u odnosima. Kroz iskustva sa klijentima, prožimaju se i njihova lična iskustva sa porodicama, jer se najbolje uči na sopstvenom iskustvu. Darko daje pogled iz muške perspektive, a Lava iz ženske, kako biste stekli još dublje razumevanje. cilj ove knjige jeste da osvestite obrasce i unapredite postojeću vezu, ili ukoliko još uvek nemate partnera, da se oslobodite stečenih obrazaca i naučite da prepoznate pravu ili pravog sa kojima možete živeti u svesnoj ljubavi. Jer, ljubav pokreće SVE(T). Lava i Darko

Zbirka poezije. Iz recenzije: „Radmilo Đurović – izuzetak u savremenoj srpskoj poeziji. I po tome o čemu peva, I po tome kako peva.“ Ljiljana Šop

Opis mala enciklopedija dinosaurusa knjiga je nova

Opis Mamac David Albahari knjiga je nova

Predmet ovog ogleda nije takozvana sloboda volje, koja se tako nesrećno opire netačno nazvanom učenju o filosofskoj nužnosti, nego građanska ili društvena sloboda, priroda i granice vlasti koju društvo zakonito može da ima nad pojedincem. Pitanje se retko postavljalo i jedva da se uopšte razmatra, u opštem smislu, ali svojim latentnim prisustvom duboko utiče na praktične sporove epohe i verovatno će uskoro doprineti tome da se prihvati kao životno pitanje u budućnosti. Daleko od toga da je pitanje novo, to jest, u izvesnom smislu, ono je delilo ljudski rod, gotovo od najudaljenijih vremena, ali na stepenu na koji su civilizovaniji delovi vrsta ovog časa stupili, ono se samo postavlja u novim okolnostima i zahteva da se drugačije i mnogo temeljnije obradi.

Čovekov svet, prema Hjumu, jesu „univerzum, sazdan od uobrazilje“, a „ja“, „duša“, „Bog“, samo su ideje koje organizuju naše ontološke predstave. „Sve naše ideje o božanstvu nisu ništa drugo nego skup ideja, koje stičemo zahvaljujući razmatranjima o dejstvima našeg sopstvenog uma.“ Shodno tome, Bog je samo proizvod samosaznatljivog razuma, usled čega nije samo ideja, nastala poput svih ostalih ideja, putem opažanja, nego je proizvod delatnosti razuma. Deistička platforma u Hjumovoj varijanti potvrđuje neizbežnost čovekovog potčinjavanja prirodi kao dejstvujućem zakonu. Stoga, antropološka skepsa Dejvida Hjuma, osnažena njegovim deističkim pogledom na svet, neminovno pretvara radikalno ontološko samoopredelenje subjekta u njegovu anihilaciju.

Reč izdavača: ’’Ime Petera Handkea, vrhunskog intelektualca svetskog renomea, nobelovca, pisca doslednog svom putu na koje je stvaralaštvo na visinama koje nemaju ustupke nikakvim kompromisima, danas, u ovom vremenu, planetarno najjače odjekuje. Oduzimane su mu nagrade, odlagane predstave, otkazivana gostovanja... Handke je ostao na svom putu, ali i svojevoljno stigao do Kosova i Metohije, posećivao manastire, kao u getu izolovane srpske enklave, spavao među njima, slušao, donosio pomoć. I napisao svoju pobunu, svoju istinu. I, kao što je na kraju 19. veka veliki pisac Emil Zola uzviknuo „Optužujem!“ da ceo svet čuje, tako je i Handke viknuo „Pravda za Srbiju“. Ovo je knjiga, putopis, o njegovom prvom putovanju u Srbiju.’’

Anglo-irski fantasta, Lord Danseni, izvršio je nemerljiv uticaj na razvoj fantastične proze 20. veka. Njegove snene priče nadahnjivale su autore poput Lavkrafta, Tolkina, Ursule le Gvin, Frica Lajbera i drugih. „Niko nije u stanju da oponaša Dansenija, a izvesno je da je to probao svako ko ga je čitao“, navodi američki pisac Katarina Lusil Mur. Edvard Džon Morton Draks Planket, koji će po očevoj smrti, 1899. godine, postati osamnaesti baron Danseni, središnja je figura fantastike dvadesetog veka. Rođen je u Londonu, 24. juna 1878. godine, u aristokratskoj porodici anglo-irskog porekla. Danseni će do kraja života (1957), ostati veran svojim korenima, možda za nijansu pretežući na englesku stranu. Neobično zvuči, ali tokom svog obrazovanja, naročito u početku, nije pokazivao nikakvo naročito književno zanimanje, a njegov prvenac, neubedljiva pesma objavljena 1897. godine u Časopisu Pol Mol, uopšte nije nagoveštavala pedesetogodišnju, čudesnu književnu karijeru i veoma dobre kritike. Prvo ostvarenje, Bogovi Pegane, objavio je 1905. godine, stekavši obožavaoce, između ostalih, i u V. B. Jejtsu, Radjardu Kiplingu i Lejdi Gregori.

„Sva čuda“, govorio je Samjuel Džonson, „predstavljaju uticaj prefinjenosti na neukost“. Ipak, stvoreni smo tako da bi, bez nečega čemu bismo se čudili, ubrzo shvatili da je život jedva vredan življenja. Ta činjenica, neukost, ne približava blaženstvu, niti čini da „ ono što je budalasto postane mudro“. Jer, i najmudriji čovek nikad ne prekoračuje plemenitost, i ne hvališe se da nema nečeg što on ne zna; naprotiv, što je mudriji, mnogo jasnije uviđa koliko ima stvari o kojima ne zna ništa. Što više zna, više će se čuditi.

Priče Pavla Aleksića su kratke, izbrušene i prepune neke tihe tuge. U njima kao da je vrijeme stalo, a likovi ostali da se snalaze u tom otuđenom svijetu bez budućnosti. Njegove priče govore o nemogućnosti da čovjek nađe mjesto za sebe, o nemogućnosti dva bića da ostvare komunikaciju, o nemogućnosti da ostanemo i još većoj nemogućnosti da se vratimo. One govore o Americi, o Srbiji i onom beskonačnom prostoru koji se stvara kad čovjek nije ni ovdje ni tamo. Pavle Aleksić je rođen 1993. u Beogradu, gdje je i završio srednju školu i započeo studije. Sa devetnaest godina odlazi u Ameriku, gdje i danas živi bez stalne adrese i radi u barovima, od mjesta do mjesta. Laureat je nagrade Đura Đukanov sa zbirkom „Tamo je more“, čije su izabrane priče izdate u okviru zbirke „Hartvorm“.

Zbirka poezije.

Napeti triler. Odlomak: U, Promena, Veliko, Malo, Krug. To su bile reči posle prevoda. Za to vreme Boža se vratio sa nekoliko Rubikovih kockica i krenuo da ih slaže po bojama sa tragova koje su imali. Usput je pokušavao da nauči svog kolegu algoritmu za slaganje iste. Ova vrsta, tj obična Rubikova kocka, ima preko tri milijarde različitih položaja u kojem kockice mogu da budu unutar kocke. Da bi je rešio, potreban ti je određeni algoritam, u zavisnosti od toga kako si je, da kažem, izmešao. I ako ne znaš pravi algoritam, praktično ju je nemoguće rešiti.

Naslov: Akutna stanja u pulmologiji Autor(i): prof. dr Veselin Trajković, doc. dr Ilija Andrijević, doc. dr Rada Trajković, prof. dr Blagica Mihajlović Izdavač: Nota Mesto: Srbija Godina: 2005 Povez: mek Strana: 308 Format: 24 cm Pismo: Latinica Stanje knjige: kao novo tel/viber: 063/17-47-258 Lično preuzimanje kod Muzej Istorije Jugoslavije (Kuća Cveća), tj. Hajd Parka ili Autokomanda, po dogovoru u centru grada

Zbirka poezije.

Prvo što čitaocu pada u oči jesu likovi u žitijima. Koga to svim snagama spasavaju sveti koje opisuje J. J. Skopcova? To su bludnice, ulični zabavljači, počinioci smrtnih grehova, izdajice, lopovi, ubice, đavoimani, ludi i tako dalje. Svi oni koje ćemo kasnije zateći u njenom prihvatilištu u ulici Lurmel, koje je otac Sergije Bulgakov prozvao „manastir Džabalebarevo“, svi za koje je ona žrtvovala život. Pa i njeni sveti su neobični, i oni se uklapaju u društvo tih odmetnika koje tako snažno vole: bivši sakupljač poreza poznat po tome što nikome nikad nije pružio milostinju, žena koja se opkladila da će sablazniti poznatog otšelnika, žena koja se pretvara da je muškarac i tako dalje. Svi su oni Crkva. Ako bilo ko iz tog čudnog i odbačenog „bratstva“ ostane van broda, Crkva neće biti potpuna, dakle, neće ni biti Crkva, jer istinska Crkva treba da bude otvorena za sve. Kasnije, kada postane monahinja, Mati Marija će detaljno izlagati eklisiologiju Crkve koja je otvorena za sve, koja prihvata sve, Crkve kao veze među ljudima, kao „mistike čovekoopštenja“, koristeći pritom izraz „izvanhramovna liturgija“ – liturgija koja se izliva u svet, na sve ljude, kao fontana ili kao vulkan: „Zidovi hrama nisu odvojili neko tamo malo stado od svih ovih“. Ta eklisiologija Crkve koja je otvorena za sve u Žetvi Duha se manifestuje već u naslovima žitija, u kojima se pored svetoga često pominje i „ne-sveti“, njegov antagonista: zajedno sa mučenikom Nikiforom pominje se izdajica Saprikije, zajedno sa avom Agrom ava Or, zajedno sa Lavom Katanskim čarobnjak Iliodor. Druga neobična stvar je bezuslovno prihvatanje svih. Neobični sveti Mati Marije ne postavljaju nikakve uslove, uvek su spremni da pomognu, ne prekorevaju nego sastradavaju. Najviši stupanj tog bezuslovnog prihvatanja i bezuslovne ljubavi je spremnost da se drugi spase čak i po cenu propasti sopstvene duše. Ova paradoksalna, krajnja požrtvovanost bila je svagdašnji kredo Mati Marije: još u mladosti, u peterburškom periodu života i stvaralaštva, ona piše poemu Skitnica Melmot, o devojci koja je sebe spremna da osudi na večnu propast zarad spasenja onoga ko je svoju dušu prodao đavolu. Za vreme Drugog svetskog rata slična ideja se ponovo javlja u njenoj misteriji Ana. Nezgodna, čudna, provokativna svetost, opisana u žitijima Žetve Duha kao „jurodivost lude ljubavi“ i spremnost na krajnju žrtvu, svojevrstan je nagoveštaj budućeg žitija njihove autorke, same Mati Marije, koja je svoj život do kraja dala drugima, primivši za njih i sa njima mučeničku smrt u nacističkom koncentracionom logoru. Iz Pogovora Natalije Likvinceve

Iz recenzije: „Mi smo oni koji su došli pre nas i otići ćemo sa svima koji su bili sa nama." Jednog zimskog jutra Lars izlazi iz stana i zatiče mladu šiparicu usnulu u njegovom automobilu. On je pisac u šezdesetim godinama, i nekoliko sati kasnije upušta se u putovanje sa devojkom, ostavljajući za sobom dugogodišnji brak i nedovršen roman „Oplakivanje Elijasa Groa". Ovo je druga knjiga trilogije Žoaoa Torda, sa sasvim drugačijom strukturom u odnosu na prethodne piščeve knjige, kojom se autorova spisateljska veština dodatno izbrusila i dosegla zreliji nivo. Priča nosi jak emocionalni naboj koji nikada ne napušta Tordova dela: primorani da napustimo svoju zonu komfora, nalazimo se pred likovima u rvanju sa izuzetno moćnim unutrašnjim konfliktima i ne ostajemo ravnodušni na strepnje koje ih prate.

Odlomak: Obećala sam sebi da nikada neću pročitati ono što sam napisala prethodnog dana. Pisala sam svako novo poglavlje ne brinući za prethodna jer sam želela da imam, kada se navrši stotinu dana, iznenađenje da imam završenu knjigu pred sobom, a da u njoj nisam promenila ni jedan jedini red.