Осмогласник, Византијско појање у нотама, бугарско издање.

GRANVIL GRANVIL: Ljubavi moja scenario i crtež: Bryan Talbot Granvil, grafička novela koju beogradski Darkwood izdaje u okviru svoje edicije `Supernova serijali` je stimpank detektivsko-politički triler koji se odigrava u ukroniji i sa životinjama koje pričaju kao glavnim likovima. Granvil prati avanture detektiv-inspektora Lebroka iz Skotland jarda i njegovog pomoćnika detektiva Pacija u kvaziviktorijanskom dobu. Lebrok je ogromni jazavac koji ima intelekt oštar poput Šerloka Holmsa, ali je skloniji akciji nego što je to slučaj sa čuvenim detektivom... a takođe i podložniji emocijama. I slučajevi kojima se bavi će uzdrmati čitav njegov svet... U prvoj knjizi naizgled jednostavan slučaj ubistva odvodi inspekotra Lebroka u Pariz, u nasilni svet političkih intriga iza kojih se krije ogromna zavera... U drugoj, sa naslovom Granvil: Ljubavi moja, sumanuti ubica `Besni pas` Mastok beži iz zatvora, i na inspektoru Lebroku je da ga ponovo uhvati... ali koju mračnu tajnu krije Mastokova prošlost? Izdavač: DARKWOOD Godina: 2012. Broj strana: 106 + 104 Tvrdi povez * Kolor * A4 format Naslovi originala: Grandville Grandville: Mon Amour Glanc.

Gipsana ploca sa reljefom faraona ima neki zig na zadnjoj strani ploce ima zakacke da se kaci na zid dimenzije 52x27,5 x2,5cm. :

deluje kao da je bila prelomljena na dva dela pa skoro precizno spojena, materijal je patiniran, da li je bronza? dimenzije 7 x 8,8 cm. lep dekorativan komad, ima drzace koji mu omogucavaju da stoji uspravno. 1922. godina

Knjiga je kao nova. Izabrana dela I-II - Ivan Sergejevič Turgenjev Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Godina izdanja: 2014 Broj strana: 831 Format: 24 cm Povez: Tvrdi Osnovna odlika Turgenjevljevog talenta je snažna vezanost za svoje vreme. Stvorio je junake jedne od najpresudnijih epoha u ruskoj istoriji, u vreme neobično dramatične dubinske krize feudalizma u Rusiji i početka ubrzanijeg preobražavanja društvenih odnosa u ovoj ogromnoj zemlji. To je preobražavanjeje prolazilo kroz nekoliko faza: kroz orijentaciju stvaralačke inteligencije na narodne mase kao osnove nacionalnog bića, kroz propagandu novih ideja, preko pojave revolucionarno demokratskog pokolenja, do krize revolucionarnog narodnjaštva i pojave radništva kao moderne društvene snage. Ova epoha je omeđena četrdesetim godinama XIX veka kao izrazitim početkom i prvim godinama osme decenije istog stoleća kao završetkom epohe. Turgenjev je neobično snažno doživeo to vreme, duboko je proživeo njegovu veoma složenu dinamiku i, uz izrazit posmatrački dar i poseban talenat za otkrivanje poezije svakodnevnog života narodne mase i plemićkog društvenog sloja, stvorio je žive i neprolazne slike svakodnevnog života i jedne i druge međusobno suprotstavljene društvene snage.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Husitska trilogija 1–3 – komplet - Andžej Sapkovski Izdavač: Čarobna knjiga Godina izdanja: 2017 Broj strana: 603 Format: 21 cm Povez: Broširani Tri knjige koje čine Husitsku trilogiju: 1. Kula ludaka 2. Božji ratnici 3. Lux perpetua u zaštitnoj kutiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpsko slikarstvo XX veka - Miodrag B.Protić Izdavač: Nolit Beograd, 1970 Biblioteka: Sinteze Broj strana: 915, 244 strane sa slikama : ilustrovano Format: 27x20.5, ćirilica Povez: tvrd Miodrag B. Protić (Vrnjačka Banja, 10. maj 1922 – Beograd, 20. decembar 2014)[1] bio je srpski slikar, likovni kritičar, teoretičar i istoričar umetnosti i akademik. Biografija Osnovnu školu završio je u Vrnjačkoj Banji, a gimnaziju u Kraljevu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950.[2] Učio je slikarstvo u Slikarskoj školi Mladena Josića 1943 — 1944. godine kod Jovana Bijelića i Zore Petrović. Dalje obrazovanje sticao je u Parizu 1953 — 1954, Italiji (u više navrata) i SAD 1963. Od 1950. do 1959. godine radi u Ministarstvu prosvete, nauke i kulture kada inicira osnivanje Moderne galerije. Otkupljuje umetničke radove sa izložbi i ateljea umetnika. Postavljen je za upravnika Moderne galerije 1959. Muzej savremene umetnosti u Beogradu otvara 1965. godine i na njegovom čelu je do penzionisanja 1980. Izlaže od 1946. godine na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvi put je samostalno izlagao 1956. Član je ULUS-a od 1948. Bio je član grupe „Samostalni“ (1951 — 1955) i „Decembarske grupe“ (1955 — 1960). Napisao je veliki broj knjiga, studija, eseja i kritika o srpskoj i jugoslovenskoj likovnoj umetnosti koje objavljuje od 1952. godine. Redovni kritičar „NIN“-a je između 1952. i 1958. Sarađivao u brojnim dnevnim listovima i časopisima: „Glas“, „Rad“, „Politika“, „Borba“, „Danas“, „Delo“, „Savremenik“, „Književnost“, „Letopis Matice srpske“, „Književne novine“, „Umetnost“ i dr. Bio je član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu od 1966. do 1991. godine. Oktobra 2022. u Protićevu čast u okviru MSU organizovana je izložba Gospodstvo uma: Miodrag B. Protić, život posvećen umetnosti.[3][4] Stvaralaštvo Slikarstvo Miodrag B. Protić je uz veliko angažovanje na osnivanju Moderne galerije i pisanju likovnih kritika u kojima je svakodnevno pratio tekući umetnički život ranih pedesetih godina, najviše bio posvećen svojoj osnovnoj delatnosti - slikarstvu. Pripadao je onaj generacija koja je prva posle raskida sa dogmatskom estetikom socijalističkog realizma povela našu umetnost prema slobodnom izrazu i osamvremenjivanju njenog jezika koje će je dovesti u red aktuelnih estetičkih tokova tog vremena. Protić, veoma obrazovan i informisan bio je na samom vrhu srpskih i jugoslovenskih umetnika koji je kao istaknuti akter vlastitim slikarstvom snažno usmeravao prema modernizmu ovaj pokret naše umetničke obnove posle Drugog svetskog rata. Smatrao je da nova umetnost poseduje sopstvenu tradiciju i autonomiju za koju se u novim uslovima treba izboriti samom slikarskom praksom. Već ranim delima je obezbeđivao legitimnost apstraktnoj umetnosti do čijeg je čistog izraza došao u nekoliko etapa. Tri su slikarska elementa kojima je Protić izgradio svoj slikarski stil - linija, boja i predmet. Tokom šeste decenije njegove slike su ukazale na taj istrajni put redukcije plastiče forme od realizma predmetnih elemenata do oblika koji je poprimio elemente znaka i simbola tokom šezdesetih godina. Pročišćavanje njegove slike do čiste apstraktne paradigme bilo privedeno konačnom izrazu tokom sedme decenije kada je u nekoliko značajnih ciklusa zaokružio opus dovodeći ga do najreprezentativnijih primera srspke i jugoslovenske umetnosti druge polovine 20. veka. Kritika Preporod srpske likovne umetnosti posle 1950. godine pratila je, a katkada i predvodila, i likovna kritika. Budući da je bio svestan značaja ove discipline u našem umetničkom životu, a posebno u vremenu obnove, Miodrag B. Protić je veliki doprinos dao neumorno pišući o tekućim likovnim zbivanjima, najviše tokom šeste decenije. Njegovo čisto kritičarsko angažovanje bilo je značajno smanjeno krajem te decenije kada je bio imenovan za upravnika Moderne galerije smatrajući da sa te pozicije ima manje prava da neposredno arbitrira kritičkim ocenama o pojavama i ličnostima na aktuelnoj sceni, Protić se okreće pisanju većih eseja i studija koje su na sintetički način objedinjavale stilske i estetičke periode nastanka i razvoja ponajpre, srpskog modernizma dvadesetog veka. U tom pogledu posebno su bile značajne izložbe i ciklusa „Jugoslovenska umetnost HH veka“ koji je inicirao u Muzeju savremen umetnosti a u kojem je sa timom najistakutijih stručnjaka dao jasnu sliku njenog razvoja i dostignuća. Nesumnjivo je da je Protić veoma mnogo doprineo novom unapređivanju likovne kritike kao aktivne discipline tumačenja dela umetnosti i njenih protagonista posle godina bučne ideološke propagande neposredno posle drugog rata. Time je on načinio svojevrsni priključak sa najznačajnijim umetničkim kritičarima između dva svetska rata i načinio jasan kontinuitet i sa tom značajnom tradicijom u novijem srpskom stvaralaštvu...

Magyarország története,knjiga nema korice,sa tragovima žutih fleka od stajanja,u lošem jestanju. SZERZŐ:Varga Ottó. GRAFIKUS:Székely Árpád,Székely Bertalan,Dörre Tivadar,Háry Gyula, Madarász Viktor,Baumgartner Alajos,Kimnach László,Mészöly Gyula, Cserna Károly,Benczur Gyula Geiger,Feszty Árpád,Wagner Sándor Piloty,Vágó Pál,Thán Mór,Liezenmayer Sándor,Rauscher Lajos, Orlay Soma,Roskovics Ignácz Reinhardt,Rauscher Lajos,Barsi A., Győrök Leó,Schambach Gyula,Zich Nándor. `Varga Ottó: Magyarország története ` összes példány Kiadó:Szerzői magánkiadás. Kiadás helye:Budapest. Kiadás éve:1895. Kötés típusa:Aranyozott vászon Gottermayer kötés. Oldalszám:864 oldal. Nyelv:Magyar. Méret:23cm x 17cm. Megjegyzés:A könyvet 226 fekete-fehér kép díszíti, melyek közül 114-et egyenesen e könyv számára rajzoltak, másoltak, metszettek. Nyomtatta a Franklin-Társulat nyomdája. Nincs megvásárolható példány A könyv összes megrendelhető példánya elfogyott. Ha kívánja, előjegyezheti a könyvet, és amint a könyv egy újabb példánya elérhető lesz, értesítjük.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetski atlas vina Kritičari širom sveta ga pozdravljaju kao „izvanredan“ i „nezamenljiv“, postoji nekoliko tomova koji su imali tako monumentalan uticaj u svojoj oblasti kao Svetski atlas vina Hjua Džonsona: prodaja je premašila četiri miliona primeraka, a sada je objavljeno u trinaest jezici.Svetski poznati autori Hju Džonson i Džensis Robinson još jednom kombinuju svoje talente bez premca kako bi unapredili ovo remek-delo znanja o vinu. Sada ima 48 dodatnih stranica, uključujući 17 novih ilustracija u boji, 20 novih mapa i po prvi put duple stranice i fotografije preko cele stranice u odeljku atlasa za maksimalan vizuelni uticaj. Novi svet je proširen i za Australiju i za Južnu Ameriku; neki regioni Novog sveta čak imaju svoje sopstvene unose po prvi put, uključujući Rutherford, Oakville i Stag`s Leap iz Kalifornije; Mendoza (Argentina); Krečnjačka obala (Australija); Centralni Otago i Martinboro (Novi Zeland); i Konstancija (Južna Afrika). I pokrivenost Starim svetom je takođe porasla, uz dodatak Tora (Španija), Peleponeza (Grčka) i Gruzije. To je zaista neuporediva knjiga i suštinski dodatak biblioteci svakog ljubitelja vina ili profesionalaca.` Hugh Eric Allan Johnson OBE[1] (rođen 10. ožujka 1939. u Londonu) je engleski novinar, autor, urednik i stručnjak za vino. Smatra se najprodavanijim piscem o vinima na svijetu.[2] Vino koje je kušao 1964., Steinwein iz 1540. iz njemačkog vinograda Würzburger Stein, smatra se jednim od najstarijih koje je ikada kušano.[3][4] Također je strastveni vrtlar, koji godinama piše knjige i kolumne o vrtlarstvu. Rani život Rođen je kao sin Guya F. Johnsona CBE i Grace Kittel, školovao se u školi ragbija i učio engleski na King`s Collegeu u Cambridgeu. Karijera Johnson je postao član Društva za vino i hranu Sveučilišta Cambridge dok je bio student 1950-ih. Opisujući svoj uvod u kušanje vina, Johnson se prisjetio: ...moj cimer Adrian Cowell, član odbora Sveučilišnog društva za vino i hranu došao je nakon večere s dvije čaše i rekao: `Ma daj, Hugh, jesu li isti? Ili različiti?` Oba su, siguran sam, bili crveni burgundac, ali jedan je bio magičan, a drugi običan. Ovo mi je zaokupilo maštu. Bio je to moj damaščanski trenutak.[2][6] Johnson piše o vinu od 1960., nakon diplome je primljen kao pisac članaka za Condé Nast Publications, a počeo je raditi za Vogue i House & Garden, postavši 1962. urednik Wine & Food, a iste godine dopisnik za vino The Sunday Times, u kojem je 1967. postao urednik putovanja. Od 1968. do 1970. uređivao je časopis Queen naslijeđujući Jocelyn Stevens.[7] Objavio je široku lepezu knjiga, počevši od izdanja Wine 1966. Svjetski atlas vina (1971.) smatrao se prvim ozbiljnim pokušajem mapiranja svjetskih vinskih regija, a direktor INAO-a ga je opisao kao `veliki događaj u vinskoj književnosti“. Od njegovog pokretanja 1973. Johnson je bio predsjednik Sunday Times Wine Cluba, dijela Laithwaitesa, sada najvećeg svjetskog trgovca vinom poštom. Od 1986. do 2001. bio je direktor Bordeaux First Growth Chateau Latour, a 1990. bio je suosnivač Royal Tokaji Wine Company u pokušaju da se nakon komunizma obnovi tokajska industrija koja je bila u osnutku. Godine 1986. pokrenuo je kolekciju Hugh Johnson koja je prodavala (do 2010.) vinske čaše i druge artefakte vezane uz vino, uglavnom na Dalekom istoku, s trgovinom u ulici St James`s u Londonu. Njegovu knjigu Vintage: The Story of Wine, autoritativni kompendij od 500 stranica, prvi je put objavio Octopus 1989. godine, a 2004. ponovno uredio kao potpuno ilustrirano izdanje koje je objavio Mitchell Beazley. Također je pretvorena u TV seriju od 13 dijelova za Channel 4 i Boston P.B.S., koja se prvi put emitirala 1989. Od 1977. sastavljao je svoju godišnju Pocket Wine Book, prodanu u više milijuna primjeraka na čak 14 jezika. Godine 1973. Johnson je napisao The International Book of Trees. Godine 1975. postao je direktor uredništva časopisa Kraljevskog hortikulturnog društva (The Garden) i njegov kolumnist, `Tradescant`. `Tradov dnevnik`, sada u svojoj 44. godini, pojavljuje se na internetu iu časopisu Hortus. Godine 1979. objavio je Principe vrtlarstva, a 2010. novo prepisano izdanje Drveća. `Tradov dnevnik` tri je puta uvršten u antologiju, kao što su Hugh Johnson o vrtlarstvu (1993.), Hugh Johnson u vrtu (2009.) i `Sjedenje u hladu` (2021.). Izabran je za Decanter Man of the Year 1995., te je promaknut u časnika francuskog Reda Nationale du Mérite 2004. i časnika Reda Britanskog Carstva (OBE) 2007. `za zasluge u proizvodnji vina i hortikulturi`. Dobitnik je Veitch memorijalne medalje Kraljevskog hortikulturnog društva 2000. godine.[5] Johnson je poznat kao jedan od najglasnijih protivnika dodjele numeričkih ocjena vinu u svijetu vina. U autobiografiji A Life Uncorked također je izrazio žaljenje zbog utjecaja vinskog kritičara Roberta Parkera na svijet vina, koji je po njegovom mišljenju pomaknuo proizvodnju vina u mnogim regijama prema jednoličnijem, većem i bogatijem stilu.[7] Godine 2005. Johnson je izjavio: `Imperijalna hegemonija živi u Washingtonu, a diktator ukusa u Baltimoreu`.

Odlično očuvani Naslovi: 1. Potomci Džebal Saga 2. Zmijske kandže 3. Bazen crnih bića 4. Paklena potraga 5. Oklop Zulda Tala 6. Satanska šuma 7. Postojbina slepih miševa 8. Magično oko 9. Tamnitelj duša 10. Kockari iz Azgaluna 11. Crne suze 12. Ostrvo kanibala 13. Bela tigrica 14. Sudar svetova 15. Jazbina ledene zveri 16. Zvezda Tamazua 17. Dete magije 18. Varvarinova osveta

Redak Bukvar za osnovnu skolu 1939. godina

Tvrd povez, nova 93 strane U2

Glanc, nečitan strip.

Ulje na platnu,dimenzije sa ramom su 61x58cm. Potpisana od strane umetnika,pozadi posveta...

koričena cela godina, tvrd povez u dobrom stanju dragomir brzak osman đikić avdo karabegović nikola crnogorčević bude budisavljević prijedorski ilija vukićević andra gavrilović marko car simo amtavulj požar u moskvi danilevski etnologija đura vukićević šta znači reč Nemanja dubrovnik je srpska zgrada , al sandić varoši i varoški život na kosovu, branislav nušić paja jovanović elenora duze josif falta marko murat nikola milojević đoka krstić vasilije vereščagin gregović đorđe nikolajević jefta šantić josif pecić simo ljubić ...

ANTON LUKATELI (1916-1995) `Akt u iskoraku` iz 1990. Crtež olovkom na papiru, sign. A.L.24.4.90. Dimenzije crteža 14 x 20 cm, dimenzije rama 19,5 x 25,5 cm. Opremljan u srebrnu tanku lajsnu pod staklo sa crnim paspartuom. Ram sa blagim oštećenjem. Dogovor moguć, pitanja u inbox ili telefonom. Pogledajte i ostale moje oglase.

Jedinstven primerak knjige,u koznom povezu,sa originalnom kutijom,idealna za poklon.Izdavac:Pravoslavna rec.285str;ilustr 36cm.Poklonicka putovanja na sveta mesta hriscanstva.

LMS 129 Sinovi Sume Blek

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U kutiji! Arhipelag Gulag 1918–1956, 1-3 Roman Arhipelag GULAG umetničko je i istorijsko delo o represiji u Sovjetskom Savezu u periodu od 1918. do 1956. godine, izatkano na pismima, sećanjima i usmenom kazivanju 257 zatvorenika, kao i na ličnom iskustvu autora. Solženjicin je ovo delo tajno pisao od 1958. do 1968. godine (završio ga je 2. juna 1968); prvi tom objavljen je u Parizu decembra 1973. Sam Solženjicin odredio je taj svoj epohalni rad kao književno istraživanje. Na dokumentovan i publicistički način izneo je nebrojene činjenice staljinističke represije. Potkrepljene brutalnim dokazima, one svakom čitaocu omogućuju da se i sam oseti kao sužanj Gulaga; sužanj koji bez krivice biva uhapšen, koji je iz noći u noć potom mrcvaren ispitivanjima i podvrgavan sofisticiranim mučenjima sve dok ne potpiše priznanje za neučinjene zločine. Atmosfera totalnog terora s jedne strane i sveproždirućeg straha s druge, kao da prži svest i rađa unutrašnji protest protiv nehumanog sistema što obogaljuje dušu velikog naroda s obe strane bodljikave žice. Roman Arhipelag GULAG sudbonosno je uticao na život autora. Zbog njega, Solženjicina su proterali kao izdajnika, zbog njega su ga, potom, kao da se ništa nije desilo, pozvali da se vrati. Bez obzira na to kako se na ovo delo gledalo tada, ili kako se ono čita u sadašnjem trenutku, svoju građansku dužnost pisac je ispunio. I pred živima i pred mrtvima. Roman Arhipelag GULAG mora se pročitati ako ni zbog čega drugog, onda radi toga da ljudski rod nikad više olako ne dozvoli nešto slično, da svakog trenutka bude svestan koliko čoveku vredi sloboda. „Svi književni pravci imaju svoje periferije i svoje centre, odnosno vrhove. Autora knjige Arhipelag GULAG ja bih nazvao genijem `socijalističeskog realizma`. Ako sovjetska vlast nije imala svoga Homera, u liku Solženjicina ona ga je dobila. Ova knjiga bezuslovno jeste pisana u prvom redu za ruskog čitaoca, ali uzeti to kao razlog da se ona ne čita bilo bi isto što i odustati od čitanja Ilijade zbog nepoznavanja grčke mitologije i jer se imena njenih junaka teško izgovaraju. Zajednički imenilac za ova dva dela jeste tema razaranja: u prvom slučaju – grada, u drugom – nacije. Moguće je da će za dve hiljade godina čitanje GULAG-a biti jednako prijatno kao i čitanje Ilijade danas. Ali ako GULAG ne pročitamo danas, sasvim je moguće da će se mnogo pre negoli za dve hiljade godina desiti to da neće imati ko da čita ni jednu ni drugu.“ – Josif Brodski Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

papir 35x25cm, kombinovana tehnika

Ivo Andrić 1-16 sadrabna dela Udruženi izdavači, Beograd, 1976. (Prosveta, Beograd/ Mladost, Zagreb/ Svjetlost, Sarajevo/ Državna založba Slovenije, Ljubljana/ Misla, Skopje/ Tvrd povez, zlatotisak, 1. Na Drini ćuprija Svijetlost prosveta 1985 2. Travnička hronika : konzulska vremena Svijetlost prosveta 1985 3. Gospođica 4. Prokleta avlija 5. Nemirna godina : pripovetke I 6. Žeđ : pripovetke 7. Jelena, žena koje nema : pripovetke 8. Znakovi : pripovetke 9. Deca : pripovetke V 10. Staze, lica, predeli 11. Ex ponto ; Nemiri ; Lirika 12. Istorija i legenda : eseji, ogledi i članci 13. Umentik i njegovo delo : eseji, ogledi i članci 14. Znakovi pored puta : meditativna proza 15. Kuća na osami i druge pripovetke 16. Omerpaša Latas Nedostajale prve dve iz kompleta pa sam dodao ali drugi povez, vidi se na slici L.1; orm. 4+. Kom

ULTRA RETKO,LEPO OCUVANA,TVRD POVEZ,334 STRANICA

UISTORIJA UMETNOSTI , H.W. Janson , IP Jugoslavija Beograd 1969 , pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas , tvrd povez, zaštitni omot, format 23 x 29,5 cm , zlatotisak , 611 strana , ilustrovano u boji, latinica, I deo: Stari svet, II deo: Srednji vek, III deo: Renesansa, IV deo: Moderni svet, Postskriptum: Susret Istoka i Zapada, Indeks, Sinoptičke tabele, 970 ilustracija, 88 reprodukcija u boji, potpis na poredlistu. odličnom stanju

Geološki anali Balkanskog poluostrva, 1911. - Zujović, Urosević, Radovanović deo drugi 813 str. plus LIX sa kartama ocuvana, tvrdo koricena polpb

Superman from the 30` to the 70` 386 strana