Iz recenzije: ’’Nizovi rečenica, koncetrične krugove događaja, misli i asocijacija koji vrtlože ovim stranicama, ne spaja ni žanr, ni oblik, ni sasvim omeđena tema. Svi prizori na beskrajnoj tapiseriji uzavrelog vremena obojeni su jasnim bojama dokumenta i ličnim svedočenjem pisca. Ovi raznorodni tekstovi odlikuju se preispitivanjem istorije, dramskim dijalozima, moralnim zovom večnosti. Povorka predaka i savremenika promiče „časom istine“ odolevajući ili se razbijajući o hridi čoveštva i čestitosti. Večite podele na udvorice, podrepaše i ljude kojima je obraz vrh duše, kruna smisla življenja, vriju tekstovima koji slede. Malo je veliko, a veliko malo. Ako ti je čista duša , i ako si veran svojim moralnim načelima. Kao što jeste veran ovaj zatočenik pravde i čestitosti. Mišo Vujović.’’ Nikola Mirkov

Reč izdavača: ’’Knjiga ’’Čas gospodnji’’ koja sadrži izbor iz bogate novelistike Đezea Bordaša, za izdanje na mađarskom jeziku nagrađena je značajnim književnim priznanjem – nagradom „Karolj Sirmai“ za 2008. godinu, što još jednom potvrđuje značajnu vezu dvojice umetnika budući da je Bordaš upoznao Sirmaija još kao dete i s njim sticao prva znanja o umetnosti i književnosti, kao i saznanja o gradu u kojem je živeo, o njegovoj tradiciji i njegovim žiteljima koji su svojim biografijama obeležili duh i atmosferu Vrbasa. Izbor koji je pred vama, sačinili su sami prevodioci a svoju celovitost knjiga je sačuvala pre svega zahvaljujući Bordaševoj stalnoj inspiraciji koja potiče s jedne strane iz poznavanja mesnih priča i legendi, ali isto tako i iz intimne, porodične istorije. Tekstovi u knjizi ’’Čas gospodnji’’ sadrže niz novela od kojih je svaka, na neposredan ili posredan način, vezana za porodicu Bordaš, za njenu prošlost, za njeno opstojanje kroz istoriju, koja joj nije uvek bila naklonjena. O tome govori priča o traganju za porodičnim grbom, pomalo setna ali samoironična priča sa mnogo detalja iz dalje i bliže prošlosti, a ovu narativnu nit dalje razvijaju priče o bašti koja je sa svojim ukrasnim rastinjem kroz godine pratila ovu porodicu, o uspomenama na ljude koji su se ukrštali sa njihovim životima, „božićna priča“ koja kroz motiv praznika otvara šire porodične i društveno-političke aspekte, ali i priča o „gospođici“ koja kroz autentični jezičko-stilski materijal pripoveda o buđenju erotskih nagona… Niz dokumentarnih novela, ispovesti, ispričanih biografija, svedoka vremena koji se ređaju u jednom od poglavlja knjige, govore o tome kako je Đeze Bordaš u stvari pisac dokumentarne proze, pisac koji sa pažnjom osluškuje tuđi govor, koji sa interesom prelistava stare novine i stare knjige, koji se oslanja na pamćenje drugih i tako stvara svoj osobeni svet priča i junaka, koji su uvek prepoznatljivi i sa nekoliko reči i nekoliko detalja tačno i živo opisani.’’

Zao čas je kucnuo za žitelje neimenovanog mesta na obalama reke koja ih, nakon razdoblja tropskih kiša sa neba, još i po zemlji plavi, a njima sve­jedno vrućina. Nevolja, međutim, nije samo u toj zgusnutoj prirodi koja ostavlja malo prostora izvan mrzovolje. Mestom je inače zavladao prisilan mir nakon ko zna više kojeg grašanskog rata, ali jedan meštanin ubija drugog jer je, na osnovu letka koji je tajanstveno osvanuo na vratima njegove kuće, doznao da ga žena vara. Leci se posle ovakvog preloma stvarnosti ubrzo pojavljuju i na većini ostalih kuća, a u svima njima sad i strepnja postaje nesnosna, iako leci ne otkrivaju ništa što još odranije nije bilo opštepoznato. Samo što su govorkanja sada uzela maha, stare podozrivosti izašle na videlo, a pritajeno nasilje ponovo buknulo, kao da je jedva čekalo na povod, pa makar i u vidu tih letaka kojima, upravo zato što su besmisleni, neće da se pozabave ni dobronameran pop, ni drčan gradonačelnik. Zaduženi za duhovno uzdizanje pojedinca i za održavanje javnog reda zajednice, u svojim ispraznim obredima bivaju jednako zatečeni sledom događaja koji će pokuljati svom žestinom neumitnosti, premda prvenstveno proizlaze iz sveukupne obamrlosti mnoštva u sopstvenoj kolotečini. Autor ni u jednom romanu pre ili posle ovoga nije bio tako nemilosrdan prema istini, pa ipak, neprijatni prizori iz ove knjige plene snagom suštinske alegorije, svakako i podalje od neimenovanog mesta.

Zao čas je kucnuo za žitelje neimenovanog mesta na obalama reke koja ih, nakon razdoblja tropskih kiša sa neba, još i po zemlji plavi, a njima svejedno vrućina. Nevolja, međutim, nije samo u toj zgusnutoj prirodi koja ostavlja malo prostora izvan mrzovolje. Mestom je inače zavladao prisilan mir nakon ko zna više kojeg grašanskog rata, ali jedan meštanin ubija drugog jer je, na osnovu letka koji je tajanstveno osvanuo na vratima njegove kuće, doznao da ga žena vara. Leci se posle ovakvog preloma stvarnosti ubrzo pojavljuju i na većini ostalih kuća, a u svima njima sad i strepnja postaje nesnosna, iako leci ne otkrivaju ništa što još odranije nije bilo opštepoznato. Samo što su govorkanja sada uzela maha, stare podozrivosti izašle na videlo, a pritajeno nasilje ponovo buknulo, kao da je jedva čekalo na povod, pa makar i u vidu tih letaka kojima, upravo zato što su besmisleni, neće da se pozabave ni dobronameran pop, ni drčan gradonačelnik. Zaduženi za duhovno uzdizanje pojedinca i za održavanje javnog reda zajednice, u svojim ispraznim obredima bivaju jednako zatečeni sledom događaja koji će pokuljati svom žestinom neumitnosti, premda prvenstveno proizlaze iz sveukupne obamrlosti mnoštva u sopstvenoj kolotečini. Autor ni u jednom romanu pre ili posle ovoga nije bio tako nemilosrdan prema istini, pa ipak, neprijatni prizori iz ove knjige plene snagom suštinske alegorije, svakako i podalje od neimenovanog mesta.

Pisanje Klaris Lispektor je sjaj što ga za sobom ostavljaju zvezde repatice. Silvija Monros Stojaković Ovo pozno literalno zaveštanje, narativ vredan čak 13 naslova, kojim je pomalo profetski autorka nagovestila sopstvenu bolest i smrt, predstavlja najviši domet introspektivnog romana i potvrđuje utisak o Klaris Lispektor kao „stranom telu“ u brazilskoj književnosti. Uznemirujuća mračna vedrina kojom ovaj roman osvaja potiče od formalne ravni priče, jer priču, u stvari, kazuje podjednako nesuvislo stvorenje, kao i Makabeja, pripovedač Rodrigo S. M., čiju istinu i stvarnu teskobu među ljudima, i još stvarniju muku sa rečima, pratimo kroz ceo narativ. Pripovedač vapi za pravo na krik kako bi se istina o Makabeji pročula i ne dozvoljava uobičajno knjiško poistovećivanje između čitaoca i junaka pošto je taj prostor saosećanja već popunio on sam. Slika neupadljive i neugledne travke capim, tog korova koji uspeva tamo gde nema nikakvih uslova za opstanak, svojom žilavošću označava ne samo Makabejino nepotrošivo nadanje već samu srž čovečanstva, naročito onog prezrenog, koje izvan vremena odoleva svakoj istoriji. U jednom televizijskom intervjuu, koji je dala februara 1977. godine, Klaris Lispektor rekla je da je roman Čas zvezde „priča o devojci koja je bila toliko siromašna da je jela samo hotdogove“. Međutim, od prvih redova čitalac će doći do spoznaje da je ova priča mnogo više; da je zapravo o problemima ruralnog severoistoka u odnosu na urbani jugoistok Brazila, ali i o slomljenoj nevinosti, neimenovanoj bedi i snu o boljem životu, koji su prelomljeni kroz lik neobrazovane i u svakom smislu neuspešne antiheroine, priproste daktilografkinje Makabeje, koja se bori da preživi u seksističkom društvu. Zahvaljujći manjku inteligencije Makabeja je nesvesna stepena sopstvene obogaljenosti i nesreće, pa će je na kratkom životnom putu u velegradu redom koristiti i varati svi – od mladog momka Olimpika, preko prijateljice Glorije, do gatare madam Karlote, sve dok je i konačno san o gringu Hansu u žutom mercedesu ne obori u slepoj uličici.

Kolekcionarski primerak. Katalog starih engleskih klavira (na engleskom jeziku), sa crno-belim fotografijama klavira. Str. 46 Izdanje: Otprilike kraj 19. veka ili početak 20. veka. SAD.

U knjizi koja je donekle dizajnirana kao Web stranica, čitalac prepoznaje mimikriju dužeg eseja koji osvetljava neke od aspekata tri Kišove knjige, pripovednih zbirki Grobnica za Borisa Davidoviča i Enciklopedije mrtvih, kao i romana Peščanik. Iza neuobičajene i naizgled zbunjujuće forme, tekst Svetislava Jovanova otkriva i postulira mnoštvo poetičkih informacija vezanih za ova Kišova dela. Osnovna autorova ideja je da kroz priču o Kišovoj poetici ispriča i onu o odnosu modernizma i postmodernizma u savremenoj prozi. Za modernističku argumentaciju služi mu roman Peščanik, koji vidi kao urušeni vrh modernističkog modela u kome se slika Sveta raspada u svet Slika, dok se, s druge strane, prava postmodernistička optika otvara kroz ono što povezuje pripovetke Grobnice i Enciklopedije. Istražujući paralele između metafore Kišove Enciklopedije i Borhesove Biblioteke, Jovanov pokušava da precizno pozicionira Kišova poetička stajališta i njihove mene naspram ose literarnog mišljenja izvedenog iz jednog od ključnih dela H. L. Borhesa. U tom smislu, on meri učinke modela borhesovske naracije (zasnovane na mitskom, na ponovljivosti, beskonačnosti i iluzionističkom paradoksu) sa kišovskim konceptom jednog “postmodernističkog apokrifa” sačinjenog u kombinatorici poretka sveta istorije i poretka fikcije. Osnovnu Kišovu ideju, u sumiranju vlastitih rezultata tekstualnih istraživanja, Jovanov vidi u činjenici da “tematsko polje zvano Istorija može predstavljati testo za metafizički kolač”, što je i posledica razaranja modernističkog mita Subjekta u kojem Smrt jeste Svet. Shodno tome, on u poslednjem delu knjige skreće pažnju na dela nekih od neposrednih baštinika ovog poetičkog koncepta (Basara, Petković, Albahari, Marković) odnosno na još neke od mogućih tekstualnih realizacija Kišovih smrtonosnih maštarija.

Opis 04/01/00

Opis Apr-97

Opis Ivan Šmeljov Grafos 1985

Opis avgust 2008

Opis septembar 2008

Opis maj 2008

Opis maj 2008

Opis Decembar 1997

Opis maj 2009

Opis mart 1998

Opis 2004

Opis Novembar 1997

Opis Vinka Sazdova Geopoetika 2011

Opis Alonso Kueto Dereta

Opis Danilo Kiš Nolit 1978

ODLICAN CASOPIS

Jako lepo očuvana knjiga. Sifra adp18.4

Sa slike.