Bazar, list za ženu i porodicu Strana: 76 Iz sadržaja: Naslovna strana: Milja Vujanović Modno savetovalište Osmesi koji vrede milione (Fara Fosit, Margo Hemingvej, Katrin Danev) Sećanja što život znače: Žarko Komanin (na dve strane i jedna fotografija) Bazar u poseti: Milja Vujanović (na dve strane i jedna fotografija) Pol Njumen u OUN-u Sa svih strana: Kasijus Klej, Paolo Rosi Ćaskanja o modi: Kupaći kostim po meri (modeli?) Krojenje: U suknji, haljini, pantalonama (modeli?) Krojenje: Na godišnjem odmoru (modeli?) Moda: U japanskom stilu (modeli?) Moda: U večernjim časovima (modeli?) Moda: U belom (modeli?) Kompletan roman: Sjajno čudovište - Roz Branigen Roman u nastavcima: Stranac u ogledalu 9.deo Bazar recepti: Za sedam dana (na dve strane) Ljudi i događaji: Dragica Dumanović-Radunović (Novi Beograd), Miljana Jezdimirović (Čajetina)... Sašijte sami: Haljina na brzinu Ogledalo: Grupa Rani Mraz (retka fotografija Đorđe Balašević, Bora Đorđević, Biljana Krstić i Verica Todorović), Mate Parlov, Ljiljana Tica Nepoznate stranice: O Posternaku sa ljubavlju 1.deo Vez, vezenje, kukičanje: Slikanje koncem minijature, Buket poljskog cveća, Cveće i voće... ... Ocena: 4-. Vidi slike. Skladište: Magazini 70 Težina: 250 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Najbolja priča o Betmenu svih vremena i, po mišljenju mnogih, najbolji strip-roman svih vremena! Priča koja je superherojski strip uvela u novo, mračno doba! Prošlo je deset godina otkako je Betmen odložio svoj kostim i povukao se iz javnosti, a Gotam Siti je još dublje ogrezao u dekadenciju i bezvlašće. Ali sad, kad je svom gradu najpotrebniji, Mračni Vitez vraća se na velika vrata. Uz njega je Keri Keli, tinejdžerka u ulozi nove Robin, i taj dvojac će udariti pravo na ulice, kako bi okončao strahovladu nove generacije kriminalaca, bande poznate kao Mutanti, koja je zavladala gradom... Ali hoće li Betmen uspeti da se izbori sa sasvim novom pretnjom – sa svetom koji ne samo što ga ne želi već ga smatra gorim od njegovih najgorih neprijatelja? I, što je još važnije: hoće li iko preživeti predstojeći okršaj u nezvaničnom ratu supersila – sukobu onih koji su se nekad nazivali najvećim herojima na svetu? Ovaj mini-serijal Frenka Milera, jednog od najznačajnijih savremenih stripskih stvaralaca, prava je revizionistička saga koja je legendarnom osvetniku ulila snagu vagnerijanskog mita… Uticaj ovog stripa na sam medij, ali i na mnoge druge umetnosti, ogroman je, a čak i danas ovo delo presudno utiče na estetiku najboljih ostvarenja devete i sedme umetnosti. Ovo izdanje, pored originalnog serijala, sadrži bogat dodatni sadržaj koji čitaocu, kroz prateće tekstove i kolekciju kod nas dosad neobjavljenih skica, ilustracija i naslovnica, nudi uvid u kreativni proces Frenka Milera i Klausa Jansona. Autor: Frenk Miler Žanr: „BLACK LABEL”, BETMEN Prevod: Marko Vojnović Format 21,5 x 33 cm Povez Tvrd Broj strana 224 Štampa Kolor Serijal DC Gold SPECIJAL Junak Betmen

Beložanski, Stanislav Staša, scenograf, kostimograf, slikar (Beograd, 15. VI 1900 — Beograd, 4. III 1992) Školovao se u Beogradu (1907—1909), Budimpešti (1909—1912), Bukureštu (1912—1916). Završio je umetničku školu u Beogradu (1920—1925) i tokom studija bio slikarski volonter i statista u Narodnom pozorištu. Prve scenografije radio je kao član Akademskog pozorišta (1925). U slikarnicu NP primljen je septembra 1926. kao honorarni slikar izvođač a juna 1927. potpisao je svoju prvu scenografiju (A. Savoar, Ukrotitelj). Potom je svake sezone davao rešenja za više (4—9) dramskih i operskih premijera. Član likovnoumetničkog društva `Zograf` postao je 1927. a član `Kola jugoslovenskih likovnih umetnika` 1930. Šef radionice dekora postao je 1933. Išao je na studijska putovanja u Francusku, Italiju, Češku i boravio na Svetoj Gori (1937—1938). Izgradio je moderan tip scenografije originalnog stila koji karakteriše naglašena dramatika i jedinstvo bojenih odnosa i plastičnih vrednosti scenskog prostora. Ostvarenja su mu sa arhitektonskim osnovnim osećanjem i uključuju naznake o vremenu i mestu radnje. Scenu zida u treću dimenziju sa obaveznim električnim svetlom koje daje najsuptilnije nijanse. U skladu sa modernim shvatanjima scenografije, svoju umetnost i znanje stavio je u službu reditelju i glumcima. Sa svojih oko tri stotine scenografskih ostvarenja svrstao se među naše najznačajnije scenografe. Za nekoliko predstava, za koje je radio scenografiju, radio je i kostim (Otelo, Rusalka, Stanoje Glavaš, Put oko sveta, Koštana). Kao slikar posvetio se pejsažima i portretima u tehnici ulja i akvarela. Učestvovao je na prolećnim i jesenjim salonima u Umetničkom paviljonu `Cvijeta Zuzorić`, u inostranstvu (London 1937) i na izložbi pozorišnog slikarstva (Beograd 1971). Samostalno je izlagao više puta počev od 1926. u Beogradu, Somboru i Novom Sadu. NJEGOV AUTOGRAM

STAŠA BELOŽANSKI dva kataloga KATALOG SLIKA X jubilarna izložba Staše Beložanskog Samostalna izlozba sa 104 popisana rada i 15 crno belih reprodukcija, biografija slikara ocene rada - tekstovi iz raznih novina. Cene radova. Каталог слика X јубиларне изложбе Сташе Беложанског : Павиљон `Цвијете Зузорић`, велика сала, 10. децембра 1939. KATALOG SLIKA IV kolektivne izložbe Staše Beložanskog 60 popisanih radova sa cenama i 4 crno bele reprodukcije Павиљон `Цвијете Зузорић` (мала сала) 28. март 1937. VEOMA RETKI KATALOZI iz 1937 i 1939. U VRLO DOBROM STANJU Beložanski, Stanislav Staša, scenograf, kostimograf, slikar (Beograd, 15. VI 1900 — Beograd, 4. III 1992) Školovao se u Beogradu (1907—1909), Budimpešti (1909—1912), Bukureštu (1912—1916). Završio je umetničku školu u Beogradu (1920—1925) i tokom studija bio slikarski volonter i statista u Narodnom pozorištu. Prve scenografije radio je kao član Akademskog pozorišta (1925). U slikarnicu NP primljen je septembra 1926. kao honorarni slikar izvođač a juna 1927. potpisao je svoju prvu scenografiju (A. Savoar, Ukrotitelj). Potom je svake sezone davao rešenja za više (4—9) dramskih i operskih premijera. Član likovnoumetničkog društva `Zograf` postao je 1927. a član `Kola jugoslovenskih likovnih umetnika` 1930. Šef radionice dekora postao je 1933. Išao je na studijska putovanja u Francusku, Italiju, Češku i boravio na Svetoj Gori (1937—1938). Izgradio je moderan tip scenografije originalnog stila koji karakteriše naglašena dramatika i jedinstvo bojenih odnosa i plastičnih vrednosti scenskog prostora. Ostvarenja su mu sa arhitektonskim osnovnim osećanjem i uključuju naznake o vremenu i mestu radnje. Scenu zida u treću dimenziju sa obaveznim električnim svetlom koje daje najsuptilnije nijanse. U skladu sa modernim shvatanjima scenografije, svoju umetnost i znanje stavio je u službu reditelju i glumcima. Sa svojih oko tri stotine scenografskih ostvarenja svrstao se među naše najznačajnije scenografe. Za nekoliko predstava, za koje je radio scenografiju, radio je i kostim (Otelo, Rusalka, Stanoje Glavaš, Put oko sveta, Koštana). Kao slikar posvetio se pejsažima i portretima u tehnici ulja i akvarela. Učestvovao je na prolećnim i jesenjim salonima u Umetničkom paviljonu `Cvijeta Zuzorić`, u inostranstvu (London 1937) i na izložbi pozorišnog slikarstva (Beograd 1971). Samostalno je izlagao više puta počev od 1926. u Beogradu, Somboru i Novom Sadu.

Kao na slikama Umetnicka akademija u Beogradu 1971. Str 244 Retko u ponudi Pavle Vasić se rodio u Nišu, 30. VIII 1907, a umro je u Beogradu 12. III 1993. godine. Maturirao je u III beogradskoj gimnaziji (1925) i učio slikarstvo u Umetničkoj školi (1922-1924). Nastavio je da se likovno obrazuje kod Jovana Bijelića (1926-1929), a uporedo studirao i diplomirao prava (1931). Završio je i studije istorije umetnosti (1947), zatim doktorirao (1956) sa temom Život i delo Anastasa Jovanovića, prvog srpskog litografa. Bio je saradnik i član uređivačkog odbora Umetničkog pregleda, ubrzo i asistent Narodnog muzeja od 1939. godine. Tokom Drugog svetskog rata bio je ratni zarobljenik u Italiji i Nemačkoj. Po povratku iz zarobljeništva, bio je kratko referent za likovne umetnosti i pozorište u Ministarstvu prosvete DFJ, onda profesor u VII i IV beogradskoj gimnaziji (1946-50), zatim na Akademiji primenjenih umetnosti (1950-1968, 1978-1985), istovremeno na Filozofskom fakultetu (1952-1963), na Muzičkoj akademiji i Akademiji dramskih umetnosti u Beogradu (1962-1974) i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1975-1980), gde je i jedan od osnivača Odeljenja likovnih umetnosti. Uz istoriju umetnosti, predavao je istoriju kostima, crtanje, slikanje, večernji akt i teoriju forme. Autor je dragocenih knjiga koje su neophodni priručnici generacijama stručnjaka i studenata. Istoriji umetnosti se posvetio od 1938. godine. Ostvario je zapažene rezultate u istraživanju novije srpske umetnosti. Među prvima je ukazao na značaj srpsko ruskih veza za prihvatanje baroka u XVIII veku, otkrio mnogo nepoznatih autora i izvršio tačne atribucije i datovanja dela širom Srbije. Objavio je više pregleda srpske i evropske umetnosti: Uvod u likovne umetnosti, Evropska umetnost XVII veka, Evropska umetnost XVIII veka, Evropska umetnost XIX veka, Život i delo Anastasa Jovanovića, prvog srpskog litografa, Odelo i oružje, Živko Pavlović moler požarevački i njegovo doba, Nošnja naroda Jugoslavije kroz istoriju, Dimitrije Avramović, Doba baroka, Uroš Knežević, Uniforme srpske vojske 1808-1918, Primenjena umetnost u Srbiji 1900-1978, Doba umetnosti, Doba rokokoa i umetničke topografije Sremskih Karlovaca, Sombora, Pančeva i Kruševca (Matica srpska, Novi Sad 1978, 1984, 1989 i 1990). Kao likovni kritičar oglasio se 1929, ali ozbiljnije tek od prikaza izložbi objavljenih 1938. u Umetničkom pregledu. Bio je hroničar likovnog života Beograda i Srbije, kao saradnik mnogih umetničkih časopisa i, posebno Politike (1950-1980), za koju je nastavio da piše do 1993. godine. Promovisao je mnogo mladih umetnika i donosio ocene koje su se vremenom u potpunosti potvrdile. Napisao je mnogo predgovora u katalozima samostalnih izložbi i monografskih studija. Autor je više tematskih izložbi i pregleda umetnosti Za sobom je ostavio približno dvestotine pedeset ulja, na hiljade akvarela, crteža, skica studija, mnogo ilustracija, nacrta za kostim i tridesetak grafika. Njegovo stvaralaštvo pripada vodećim tokovima kolorističkog ekspresionizma, poetskog realizma i, donekle, onog socijalističkog po temama koje je obrađivao. Od sredine šeste decenije više nije mnogo slikao. Učestvovao je na oko stotinu zajedničkih smotri srpskih i jugoslovenskih umetnika (1928-1991), a samostalno izlagao dvanaest puta (1973-1993). Njegova dela čuvaju i izlažu Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, Istorijski muzej Srbije, Vojni muzej, PTT muzej, Muzej pozorišne umetnosti Srbije i Muzej grada Beograda, Galerija Matice srpske u Novom Sadu, narodni muzeji u Nišu, Požarevcu, Smederevskoj Palanci, Kruševcu, Šapcu, kao i u drugi muzeji i galerije širom Srbije. Za dugogodišnji rad i uspešnu saradnju dobio je više medalja, plaketa, povelja, diploma i zahvalnica od mnogih uglednih muzeja, galerija i ustanova kulture. ULUPUDS je, 1995, ustanovio Nagradu Pavle Vasić, a od ove godine ulica u Beogradu nosi njegovo ime. Osnovna literatura: Vera Vasić, Popis radova dr Pavla Vasića (za period od 1928. do 1971), Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske, br. 7, Matica srpska, Novi Sad 1971, 3-22; S. Živković, U. Rajčević i S. Bošnjak, Pavle Vasić, Zamak kulture Vrnjačke Banje, Vrnjačka Banja 1989; Lj. Miljković, Pavle Vasić svedok epohe, Narodni muzej, Beograd 1993. Samostalne izložbe:1973. Beograd, Dom JNA, Iz beležnice ratnog zarobljenika 1974. Beograd, Galerija 73, Slikar i njegovo doba. Akvareli i crteži 1930-1940. 1977. Baoegrad, Galerija Kulturnog centra Beograda, Slike 1927-1965. 1980. Beograd, Galerija NU Braća Stamenković, Doba obnove. Crteži i akvreli 1983. Ljubovija, Narodni univerzitet Ljubovija, Crteži i akvreli iz 1947. i 1948. 1984. Beograd, UP Cvijeta Zuzorić, Slike i crteži 1927-1981. Zemun, Galerija Doma JNA, Hronika jednog doba 1987. Niš, Narodni muzej Niš, Slikarstvo Pavla Vasića (1927-1980) 1988. Vrnjačka Banja, Zamak kulture, Hronika jednog slikara. Crteži 1935-1982. 1989. Vrnjačka Banja, Zamak kulture; Čačak, Umetička galerija Nadežda Petrović, Slikarstvo od početka 1927-1982. 1993. Beograd, Narodni muzej, Pavle Vasić - svedok epohe Nagrade/priznanja:1936. II nagrada na konkursu za Narodnu skupštine u Beogradu 1940. Orden sv. Save V stepena 1966. Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima 1974. Oktobarska nagrada grada Beograda 1976. I nagrada za kostim u drami Smrt Stevana Dečanskog od Jovana Sterije Popovića 1977. Vukova nagrada 1979. Sedmojulska nagrada Orden rada sa crvenom zastavom Barok istorija teorija barokno slikarstvo srpsko dinko davidov manirizam

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Galerija Milan Konjović - Sombor, 1965. god. Broširan povez sa zaštitnim omotom, 24 cm. 229 str. Crno-bele ilustracije Milan Konjović rođen je 28.01.1898. u Somboru, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Prvi put izlaže 1914. u somborskoj gimnaziji. Slikarstvo studira od 1919. u Pragu, na Akademiji likovnih umetnosti u klasi Vlaha Bukovca. Nakon dva semestra studije nastavlja samostalno u Pragu (avangardni češki slikar Jan Zrzavi ga upućuje na Leonarda), Beču i po nemačkim muzejima. U maju 1924. stiže u Pariz i ostaje do 1932. godine, do svog konačnog povratka u Sombor. U Parizu postiže zapažene uspehe samostalnim izložbama, kao i sudelovanjem na izložbama pariških salona. U Parizu nastaje Konjovićeva »plava faza« (1923-1933). Po povrtaku u domovinu posvetio se slikanju domovine, njenog pejzaža, ljudi i ambijenta sa strašću vizionara koji svemu što radi daje pečat autentične stvaralačke ličnosti. Leti slika u Dalmaciji (Mlini, Cavtat, Dubrovnik). Za vreme rata 1941. je u zarobljeništvu u Osnabriku. Posle povratka 1943,1944. i 1949. godine nastaju Konjovićevi pasteli. Ulja stišanog kolorita, nastala od 1945-1952 sačinjavaju umetnikovu »sivu fazu«. Godina 1953.znači preokret u Konjovićevom slikarstvu: odnos prema predmetu je nov, slobodniji; na platnima »kolorističke faze« plamsa čista intenzivna boja. Nova slikarska orijentacija kulminira i traje na radovima »asocijativne faze« (1960-1984). 1985. počinje sa prvim varijacijama na temu vizanijske umetnosti, i do kraja 1990. nastaje tridesetak dela nove »vizantijske faze«,sa kojom se završava Konjovićev prebogati opus od oko 6000 radova, većinom ulja, ostalo su crteži, akvareli, pasteli, grafike, tempera, tapiserije, pozorišnih scenografija, skica za kostim, vitraža,mozaika i drugo. Ovo jedinstveno, raznovrsno delo afirmisalo je ime svoga majstora sa 300 samostalnih izložbi i oko 700 grupnih u zemlji i inostranstvu. Njegovi radovi se nalaze u brojnim galerijama i muzejima u zemlji, kao i u značajnim kolekcijama u inostranstvu. U Somboru 1966. godine otvorena je Galerija »Milan Konjović«, u kojoj se hronološkim postavkama i tematskim izložbama prezentuju dela koja je umetnik darovao svom gradu. Fond Galerije sačinjavaju 1060 radova. Za redovnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti izabran je 1979, za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti 1986, a za redovnog člana Srpske akademije i umetnosti 1992. Dobitnik je mnogobrojnih značajnih nagrada i priznanja u zemlji i inostranstvu. Umro je u Somboru, 20. oktobra 1993.godine.

Maglinisovo Isleđivanje јe nastavak davno okončanog sudskog procesa, u koјem se ne isleđuјe mučitelj, niti se mučitelj preslišava, isleđuјe se i preslišava sama žrtva. Kosta, kao mladi aktivista organizaciјe Riga od Fere, iskusio јe strahote mučenja za vreme diktature. U knjizi se, iz perspektive psihologiјe i analize ličnosti, odviјa duboko i suptilno isleđivanje i razotkrivanje. Kao ključni fenomen provlači se fenomen ljudskog tela, tela koјe pati, koјe trpi, tela koјe se muči i biva mučeno, tela koјe postaјe predmetom posebne vrste umetnosti i umetničkog izraza. Iz Pogovora Kostinu ćerku Marinu razdire breme porodičnog iskustva, јer se ono prenosi na naredna pokolenja upravo neiskazivošću i ćutanjem. Marina otelotvoruјe prošlost, a ispitivanje granica izdrživosti sopstvenog tela postaјe njeno sredstvo pamćenja i stvaranja umetnosti. Ona, inspirisana nedostižnom vrhunskom umetnošću Marine Abramović, samu sebe fizički povređuјe uspostavljaјući i rekonstruišući porodičnu istoriјu u vidu performansa, u vidu „izvođenja“ traume, pri čemu koristi vlastito telo kao oruđe pripovedanja, poimanja i iskupljenja. Kostis Kornetis

EUĐENIO BARBA NIKOLA SAVAREZE TAJNA UMETNOST GLUMCA - Rečnik pozorišne antropologije Pogovor - Jovan Ćirilov Prevod - Aleksandra Jovićević, Ivana Vujić, Ognjenka Milićević Izdavač - Fakultet dramskih umetnosti, Beograd; Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd Godina - 1996 X + 268 strana 30 cm Edicija - Kultura, umetnost, mediji ISBN - 86-82101-11-4 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ima posvetu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: ALEKSANDRA JOVIĆEVIĆ, IVANA VUJIĆ - Pogled Ježija Grotovskog (predgovor jugoslovenskom izdanju) EUĐENIO BARBA - Predgovor UVOD EUDENIO BARBA - POZORIŠNA ANTROPOLOGIJA Slični principi, različite predstave Lokadarmi i Natjadarmi Upotreba ravnoteže Ples suprotnosti Vrlina izostavljanja Intermeco Određeno telo Zamišljeno telo Milion sveća REČNIK Od A do Z ANATOMIJA NIKOLA SAVAREZE - DA LI SE MORE MOŽE UZDIĆI IZNAD PLANINSKIH VRHOVA? OBUKA U MAJSTORSKOJ RADIONICI FABRICIO KRUCJANI - PRIMERI SA ZAPADA Očevi/osnivači i pedagoško pozorište na početku ovog veka Kreativni procesi, pozorišne škole i pozorišna kultura Pedagogija stvaralaca ROZMARI ZANES ANCE - PRIMERI SA ORIJENTA Guru kao roditelj, poštovani vaspitač Guru kula, učenje u kući gurua Guru dakšina, pokloni i školarina Ekalavija, neobični učenik Guru-šišija-parampara RAVNOTEŽA Nesvakidašnja ravnoteža Luksuzna ravnoteža Nesvakidašnja tehnika: traganje za novim položajem Opšta pravila ravnoteže Ravnoteža na delu Čelik i pamuk Zbog čega izvođač nastoji da dostigne luksuznu ravnotežu? Sta ova promena ravnoteže izvođača znači za gledaoca? Ravnoteža i mašta Brehtov nevidljivi ples ŠIRENJE EUĐENIO BARBA - PROŠIRENO TELO Most Peripetije Princip negacije Misliti misao Dvojaka logika Sedam kapija Tebe FRANKO RUFINI - PROŠIRENA MISAO DRAMATURGIJA EUĐENIO BARBA - RADNJA NA DELU ENERGIJA Kung-fu Energija i kontinuitet Koši, ki-haji, baju Animus-Anima Keras i manis Lasja i tandava Santai, glumčeva tri tela Tame Energija u prostoru i energija u vremenu Zaustavljanje radnje Prisustvo izvođača EKVIVALENTNOST Princip ekvivalentnosti Danu: umetnost luka i strele u indijskom odisi plesu Kako se odapinje strela u japanskom kjogen pozorištu Odapinjanje strele LICE I OČI Fiziologija i kodifikacija Konkretan pogled Radnja gledanja Pokazivati gledanje Prirodno lice Obojeno lice Privremeno lice STOPALA Mikro i makrokosmos Na vrhovima prstiju Gramatika stopala ŠAKE Fiziologija i kodifikovanje ruku Šake: čisti zvuk ili tišina Kako stvoriti šake u pokretu Indija: Sake i njihovo značenje. Šake i pekinška opera Šake i ples na Baliju Šake i japansko pozorište Šake i klasični balet Jedan primer iz savremenog pozorišta ISTORIOGRAFIJA FERDINANDO TAVIJANI - ENERGETSKI JEZIK Henri Irving pod mikroskopom Živi mermer U kostimu Arlekina FRANKO RUFINI - SISTEM` STANISLAVSKOG Reči Stanislavskog `Najjednostavnije prirodno ljudsko stanje`: Organsko jedinstvo tela i misli Misao postavlja zadatke: proživljavanje Telo reaguje na odgovarajući način: personifikacija Organsko jedinstvo tela i misli, lik, uloga Uslovi smisla i plan predizražajnosti EUĐENIO BARBA - MEJERHOLJD - GROTESKA, PRECIZNIJE BIOMEHANIKA Plastičnost koja ne odgovara rečima Groteska Biomehanika MONTAŽA EUĐENIO BARBA - MONTAŽA IZVOĐAČA I MONTAŽA REDITELJA Montaža izvođača Montaža reditelja Dalja montaža reditelja NOSTALGIJA NIKOLA SAVAREZE - NOSTALGIJA ILI ČEŽNJA ZA POVRATKOM IZOSTAVLJANJE Fragmentacija i rekonstrukcija Vrlina nužnosti Prikazivati odsustvo Vrlina izostavljanja PRINCIP SUPROTNOSTI Ples suprotnosti Linija lepote Tribangi ili tri luka Test senki PREDIZRAŽAJNOST Celina i njeni organizacioni planovi Tehnike inkulturacije i akulturacije Kodifikacija na Orijentu i na Zapadu Zamišljeno telo Borilačke veštine i teatralnost na Orijentu Borilačke veštine i teatralnost na Zapadu Predinterpretacija gledaoca Arhitektura tela OBNOVLJENO PONAŠANJE RIČARD SEKNER - OBNOVLJENO PONAŠANJE Baratanatjam Purulija čau Trans i ples na Baliju RITAM Obrađeno vreme Jo-ha-kju Biološki pokreti i mikroritmovi tela Mejerholjd: Ritam je suština SCENOGRAFIJA I KOSTIMOGRAFIJA Kostim je scenografija Svakodnevna odeća, nesvakidašnji kostim Vodeni rukavi TEHNIKA Pojam tehnike tela Biografska lista tehnike tela Marsel Mos Kičma: kormilo energije Nemi krik JEŽI GROTOVSKI - PRAGMATSKI ZAKONI Sats Logos i bios TEKST I POZORNICA FRANKO RUFINI - KULTURA TEKSTA I KULTURA POZORNICE Zvuk tapšanja `Siromašni` tekst i `bogata` pozornica Dramaturgija Tipska rola i lik TRENING EUĐENIO BARBA - OD `UČENJA` DO UČENJA KAKO UČITI Mit tehnike Odlučujuća faza Potpuno prisustvo Period ranjivosti RIČARD ŠEKNER - INTERKULTURALNI TRENING NIKOLA SAVAREZE - TRENING I NJEGOVA POLAZNA TAČKA Preliminarna razmišljanja Modeli vežbi Akrobatika Trening s učiteljem POGLEDI FERDINANDO TAVIJANI - POGLEDI IZVOĐAČA I GLEDAOCA TAJNA UMETNOST GLUMCA JOVAN ĆIRILOV - PRVA POZORIŠNA ANTROPOLOGIJA ISTA: Međunarodna škola pozorišne antropologije Izvori slika `Rečnik pozorišne antropologije: Tajna umetnost glumca na originalan način povezuje veliki broj izvođačkih oblika sa Istoka i sa Zapada, od borbenih veština do religije i rituala, crpeći njihovo ogromno bogatstvo, da bi čitaocima pružio uvid u načine scenskog izvodenja u izmenjenom kontekstu predstave. Dok istraživanje glume na Zapadu uglavnom polazi od elemenata naturalizma i psihološkog realizma, Rečnik podjednako istražuje sve elemente izvođačkih veština. Više od rečnika, ova knjiga je neka vrsta priručnika za pozorišne praktičare i vodič za studente i istraživače različitih transkulturalnih predstava. Rečnik je rezultat desetogodišnjeg istraživanja Eudenija Barbe i Medunarodne škole za pozorišnu antropologiju (The International School for Theatre Anthropology, ISTA) čije je sedište u Danskoj. ISTA sarađuje sa umetnicima i izvođačima gotovo svih tradicionalnih oblika pozorišta i plesa i na Zapadu i na Istoku, kako bi proučila osnovne principe tehnika izvođenja. Cilj Rečnika je da proširi naše saznanje o mogućnosti scenskog prisustva glumca, kao i gledaočeve reakcije na dinamiku izvođenja. Rečnik sadrži praktične delove koji se, izmedu ostalih tehnika, odnose na ravnotežu glumca, princip suprotstavljanja i montažu, i raspravlja o problemima kao što su odnos izmedu teksta i scene, energetski jezik i prisustvo glumca na sceni. Veliki broj fotografija koje stvaraju poseban, vizuelni esej, zajedno sa crtežima i dijagramima, ne samo što ilustruju i dopunjuju argumente iz tekstova, već ih i obogaćuju. Pred čitaocem nije samo bogato ilustrovana enciklopedija o zapadnom i ne-zapadnom pozorištu, već, pre svega, jedan inspirativni prilog tajnoj umetnosti glumca.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Eugenio Barba Nicola Savareze A Dictionary Of Theatre Antropology The Secret Art Of The Performer

Pavle Vasić - Hroničar svoga doba Katalog izložbe održane u Galeriji RTS od 7. maja do 15. juna 2015. Beograd 2015. godine na 32. strane, ilustrovano. Katalog je odlicno ocuvan. Pavle Vasić (Niš, 30. VIII 1907 - Beograd, 12. 1993) Učio je slikarstvo u Umetničkoj školi (1922-1924) i kod Jovana Bijelića (1926-1929). Završio je i studije prava (1931) i istorije umetnosti (1947). Doktorirao je 1956, sa temom Život i delo Anastasa Jovanovića, prvog srpskog litografa. Bio je saradnik i član uređivačkog odbora Umetničkog pregleda, ubrzo i asistent Narodnog muzeja (1939-1941). Godine Drugog svetskog rata proveo je u zarobljeničkim logorima u Italiji i Nemačkoj. Bio je referent za likovne umetnosti i pozorište u Ministarstvu prosvete DFJ (1945), profesor u VII i IV beogradskoj gimnaziji (1946-1950), na Akademiji primenjenih umetnosti (1950-1968, 1978-1985), istovremeno Filozofskom fakultetu (1952-1963), Muzičkoj akademiji, Akademiji dramskih umetnosti (1962-1974) u Beogradu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1975-1980), gde je i jedan od osnivača Odeljenja likovnih umetnosti. Uz istoriju umetnosti, predavao je istoriju kostima, crtanje, slikanje, večernji akt i teoriju forme. Posvetio se istoriji umetnosti od 1938. godine. Ostvario je zapažene rezultate u istraživanju novije srpske umetnosti. Autor je više monografija, kataloga, priručnika, tematskih izložbi, drama, komedija itd. Kao likovni kritičar oglasio se 1929, zatim u kontinuitetu od 1938. godine. Bio je hroničar likovnog života Beograda i Srbije, saradnik mnogih umetničkih časopisa, posebno Politike (1950-1980), za koju je nastavio da piše do 1993. godine. Promovisao je mnogo mladih umetnika i donosio ocene koje su se u potpunosti potvrdile. Napisao je mnogo predgovora u katalozima samostalnih izložbi. Uradio je približno dvestotine pedeset ulja, na hiljade akvarela, crteža, skica studija, mnogo ilustracija, nacrta za kostim i tridesetak grafika. Njegovo stvaralaštvo pripada vodećim tokovima realizma: kolorističkog, poetskog i, donekle, onog socijalističkog po temama koje je obrađivao. Od sredine šeste decenije slikao je znatno manje. Učestvovao je na oko stotinu zajedničkih smotri srpskih i jugoslovenskih umetnika (1928-1991), a samostalno izlagao dvanaest puta (1973-1993). Njegova dela čuvaju i izlažu Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, Istorijski muzej Srbije, Vojni muzej, PTT muzej, Muzej pozorišne umetnosti Srbije i Muzej grada Beograda, Galerija Matice srpske u Novom Sadu, Narodni muzeji u Nišu, Požarevcu, Smederevskoj Palanci, Kruševcu, Šapcu, kao i u drugi muzeji i galerije širom Srbije. Dobio je više medalja, plaketa, povelja, diploma i zahvalnica od mnogih uglednih muzeja, galerija i ustanova kulture. ULUPUDS je, 1995, ustanovio Nagradu Pavle Vasić, a ulica u Beogradu nosi njegovo ime od 2007. godine.

„Očekivao sam mlitav stisak, ali prevario sam se. Čvrsto mi je uhvatila šaku i zadržala je nešto duže nego što bi to obično rukovanje nalagalo. Pošto me pustila, smestio sam se na svoju stolicu...“ Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Roman Poslednja knjiga pojavio se i doživeo veliki uspeh u Engleskoj, Nemačkoj, Koreji, Italiji, Holandiji, Brazilu., Sloveniji i Hrvatskoj. *** Zoran Živković (1948) autor )e osamnaest proznih dela: Četvrti krug (1993), Vremenski darovi (1997), Pisac (1998), Knjiga (1999), NemoguIi susreti (2000), Sedam dodira muzike (2001), Biblioteka (2002), Koraci kroz maglu (2003), Skrivena kamera (2003), Vagon (2004), Četiri pričedo kraua (2004), Dvanaest zbirki i ča]džinica (2005), Most (2006), Čitateljka (2006), Amarkord (2007), Poslednja knjiga (2007), Esherove petlje (2008) i Pisac u najam (2009). Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Zaključno s avgustom 2010, objavljena su pedeset četiri strana izdanja njegovih proznih knjiga na dvadeset jezika. Roman Poslednja knjiga pojavio se i doživeo veliki uspeh u Engleskoj, Nemačkoj, Južnoj Koreji, Italiji, Holandiji, Brazilu, Sloveniji i Hrvatsko)j. Zavod za udžbenike objavio je sabrana Živkovićeva prozna dela u po dva toma na srpskom i engleskom. **** Smrt ni po čemu ni]e izgledala nasilna, tako da ni]e bilo razloga za istragu. Ali vlasnica Papirusa se uspaničila. Još se nijednom nije dogodilo da neko izgubi život u njenoj knjižari. Uz hitnu pomoć pozvala Je i policiju. Stigao sam istovremeno kada i ambulantna kola. Dok Je lekar obavljao svoj posao, stajao sam po strani i razgledao knjižaru. Nisam ranije bio ovde. Po sitnicama se videlo da mesto ima dušu. Biljke u saksijama bile su valjano održavane, ukrasi iznad malog kamina stajali su uredno razmešteni, nigde nije bilo prašine koja neizbežno ide uz knjige. „Nema ovde posla za vas, inspektore Lukiću", rekao mi je doktor, skidajući plastične rukavice. „Prirodna smrt. Po dvoj prilici izdalo ga je srce. Znaćemo više posle autopsije. Šta god da ga je snašlo, verovatno se dogodilo u snu. Čovek može samo da mu zavidi." Prigušeno se zakikotao. „Nikad neće doznati da je umro." „Kada je nastupila smrt?" „Negde između pet i šest. Starac je bar dva sata sedeo ovde mrtav, a to niko nije primetio. Živimo u ravnodušnom svetu." „Izgleda", rekao sam i pomerio se u stranu da propustim bolničare koji su na nosilima iznosili telo prekriveno zelenim čaršavom. Lekar je klimnuo glavom. „Vidimo se ponovo nekom uzbudljivijom prilikom, inspektore." Kada smo ostali sami, prišao sam vlasnici. Bila je to vižlasta žena, dugačke, riđe kose i pegavog lica. Izgledala je mlađe, ali ne verovatno već bila blizu trideset pete. Nosila je kostim od tamnoplavog tvida sa svetlom bluzom u tonu. ****

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milan Konjović se rodio kao drugi sin Davida Konjovića, advokata, kraljevskog javnog beležnika i Vere, rođene Vukičević. Konjovići su Somborci od davnina, u ove krajeve su došli u vreme „Velike seobe Srba” sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine iz Pećke Patrijaršije da bi kasnije, kroz vekove, odigrali značajnu ulogu u političkom, društvenom i kulturnom životu grada. Milan Konjović je već 1914. kao gimnazijalac u Somboru izložio pedesetak svojih radova slikanih po prirodi, a 1919. godine se upisuje na Akademiju likovnih umetnosti u Pragu, u klasu profesora Vlaha Bukovca. Milan KonjovićNakon dva semestra studije nastavlja samostalno. Avangardni češki slikar Jan Zrzavi ga upućuje na studiranje Leonarda, potom odlazi u Beč, da bi 1923, godine usledila studijska putovanja u Minhen, Berlin i Drezden. U Pariz stiže sa Emom Maštovskom, svojom kasnijom suprugom — koju je upoznao u Pragu 1924. godine i ostaje do 1932. godine, do svog konačnog povratka u Sombor. U Parizu postiže zapažene uspehe samostalnim izložbama, kao i učestvovanjem na izložbama Pariskih salona. Tu nastaje Konjovićeva „plava faza” (1929—1933), njegova prva zrela umetnička fizionomija. Po povratku u Sombor posvetio se slikanju rodnog kraja, njegovog pejzaža, ljudi i ambijenata sa strašću vizionara, koji svemu sto radi daje pečat svoje autentične stvaralačke ličnosti. Leti slika u Dalmaciji (Mlini, Cavtat, Dubrovnik), te razdoblje od 1934. do 1939. obuhvata umetnikovu „crvenu fazu”. Za vreme rata, 1941. godine nalazi se u zarobljeništvu u logoru u Osnabriku, gde je radio tempere i veći broj crteža. Posle povratka u Sombor, 1943., 1944. i 1949. godine nastaju Konjovićevi pasteli, kao i ulja stišanog kolorita, koji čine umetnikovu „sivu fazu” (1940—1952). Godina 1953. znači preokret u Konjovićevom slikarstvu: odnos prema predmetu postaje slobodniji, na delima „kolorističke faze” dominira čista, intenzivna boja, umetnik se zaustavlja na pragu apstrakcije. Nova slikarska orijentacija kulminira i traje na radovima „asocijativne faze” (1960—1984), da bi slikar 1985. godine počinjao sa prvim varijacijama na temu vizantijske umetnosti, te će do kraja 1990. godine nastati tridesetak dela nove „vizantijske faze”, sa kojima se i završava Konjovićev prebogati opus od oko 6000 radova, ulja, pastela, tempera, akvarela, crteža, tapiserija, pozorišnih scenografija, skica za kostim, vitraža, mozaika, grafika. Učestvovao je na preko 300 samostalnih i oko 700 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Za redovnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti izabran je 1979. godine, za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti 1986. godine, a za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1992. godine. Milan Konjović je dobitnik brojnih značajnih nagrada i priznanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, sve ostalo uredno! Katarina Ambrozic Milan Konjović se rodio kao drugi sin Davida Konjovića, advokata, kraljevskog javnog beležnika i Vere, rođene Vukičević. Konjovići su Somborci od davnina, u ove krajeve su došli u vreme „Velike seobe Srba” sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine iz Pećke Patrijaršije da bi kasnije, kroz vekove, odigrali značajnu ulogu u političkom, društvenom i kulturnom životu grada. Milan Konjović je već 1914. kao gimnazijalac u Somboru izložio pedesetak svojih radova slikanih po prirodi, a 1919. godine se upisuje na Akademiju likovnih umetnosti u Pragu, u klasu profesora Vlaha Bukovca. Milan KonjovićNakon dva semestra studije nastavlja samostalno. Avangardni češki slikar Jan Zrzavi ga upućuje na studiranje Leonarda, potom odlazi u Beč, da bi 1923, godine usledila studijska putovanja u Minhen, Berlin i Drezden. U Pariz stiže sa Emom Maštovskom, svojom kasnijom suprugom — koju je upoznao u Pragu 1924. godine i ostaje do 1932. godine, do svog konačnog povratka u Sombor. U Parizu postiže zapažene uspehe samostalnim izložbama, kao i učestvovanjem na izložbama Pariskih salona. Tu nastaje Konjovićeva „plava faza” (1929—1933), njegova prva zrela umetnička fizionomija. Po povratku u Sombor posvetio se slikanju rodnog kraja, njegovog pejzaža, ljudi i ambijenata sa strašću vizionara, koji svemu sto radi daje pečat svoje autentične stvaralačke ličnosti. Leti slika u Dalmaciji (Mlini, Cavtat, Dubrovnik), te razdoblje od 1934. do 1939. obuhvata umetnikovu „crvenu fazu”. Za vreme rata, 1941. godine nalazi se u zarobljeništvu u logoru u Osnabriku, gde je radio tempere i veći broj crteža. Posle povratka u Sombor, 1943., 1944. i 1949. godine nastaju Konjovićevi pasteli, kao i ulja stišanog kolorita, koji čine umetnikovu „sivu fazu” (1940—1952). Godina 1953. znači preokret u Konjovićevom slikarstvu: odnos prema predmetu postaje slobodniji, na delima „kolorističke faze” dominira čista, intenzivna boja, umetnik se zaustavlja na pragu apstrakcije. Nova slikarska orijentacija kulminira i traje na radovima „asocijativne faze” (1960—1984), da bi slikar 1985. godine počinjao sa prvim varijacijama na temu vizantijske umetnosti, te će do kraja 1990. godine nastati tridesetak dela nove „vizantijske faze”, sa kojima se i završava Konjovićev prebogati opus od oko 6000 radova, ulja, pastela, tempera, akvarela, crteža, tapiserija, pozorišnih scenografija, skica za kostim, vitraža, mozaika, grafika. Učestvovao je na preko 300 samostalnih i oko 700 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Za redovnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti izabran je 1979. godine, za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti 1986. godine, a za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1992. godine. Milan Konjović je dobitnik brojnih značajnih nagrada i priznanja.

Detalji predmeta Stanje Polovno Vrlo dobro očuvano, tvrd povez, veliki format, omot, Francuski slikar, crtač i grafičar Žorž Ruo čiji je rad često povezan sa fovizmom i ekspresionizmom je 1907. godine započeo seriju slika posvećenih sudovima, klovnovima, prostitutkama i odbačenima u snažnim, suštinski teškim tonovima koje se tumače kao moralna i socijalna kritika. Svojim ranim fovističkim radovima poput slike U cirkusu koja je poznata i po nazivu Ludi klovn doneo je sumorniji, psihološki pristup. Ova slika se danas nalazu u Muzeju umetnosti u Filadelfiji. Nakon što se oporavio od fizičkog i nervnog sloma u 34 godini, Žorž Ruo je imao epifaniju koja mu je promenila život. U pismu koje je napisao svom prijatelju francuskom filozofu, piscu i muzikologu Eduaru Šureu 1905. godine, on je opisao scenu koja će obeležiti njegovu viziju života i umetnosti. Dok je šetao naišao je na "nomadski karavan, parkiran pored puta", cirkus koji se pripremao za svoj sledeći javni nastup. Ruoov pogled pao je na jednu od figura, "starog klovna koji je sedeo u uglu karavana i popravljao svoj blistav i gizdav kostim". Njega je zaintrigirao kontrast između "blistavog" kostima klovna i tobože srećnog ponašanja i njegovog privatnog života "beskrajne tuge" koja se, kako je video, ogleda u svim ljudima. On je zaključio: "Sasvim sam jasno video da sam" klovn "ja, mi, skoro svi (...) Svi smo manje-više klovnovi." Na slici U cirkusu prikazan je klovn u pratnji devojke iz cirkusa. Na njemu je primetan svečani i rezignirani izraz koji otkriva unutrašnji bol i usamljenost iza njegove šarene šminke. Tamnije boje "odjekuju" intenzivnim naglašavanjem ljudske patnje. Rouoov mračan prikaz klovna izražava odvojen stav, odraz umetnikovog pogleda na ulogu socijalnih autsajdera, kroz tehnike koje obuhvataju i francuski fovizam i nemački ekspresionizam. Žorž Ruo (franc. Georges Rouault; 1871 — 1958) je bio francuski predstavnik fovizma i ekspresionizma.[1] Rođen je u Parizu u siromašnoj porodici, a studirao je u Školi lepih umetnosti u Parizu, koju je upisao 1891.[2] Bio je u klasi Gistava Moroa, profesora na akademiji. On mu je bio omiljen učenik.[3] Godine 1907. počeo je da slika seriju slika posvećenih dvoru. Slikao je velike kraljeve i dvorske lude. Ovakvim temama on upućuje kritiku savremenom društvu.[4] Posle ovoga on slika i religiozne slike jer je smatrao da religija moze da savlada sve nesreće savremenog sveta. Reference „Georges Rouault | MoMA”. The Museum of Modern Art (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-26. „Georges Rouault | artnet”. Pristupljeno 2021-01-26. „Georges Rouault | French artist”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-26. „Georges Rouault Artworks & Famous Paintings”. The Art Story. Pristupljeno 2021-01-26.

Novo sa pakovanjem i posterom. Pakovanje, tj. karton ce morati da se presavije kako bi moglo da se posalje, posto je velik. POREKLO VENOMA! Nakon dramatične avanture na Onostranikovom Bojnom svetu, u Tajnim ratovima, Spajdermen se s novim odelom vraća na Zemlju. Međutim, shvativši da je njegov kostim više od toga i da predstavlja živu tvar koja želi da se trajno poveže s njim, Spajdermen ga odbacuje. Ispostavlja se da to neće biti kraj, već početak samo još većih problema jer se vanzemaljski simbiot stapa s drugom osobom i tako nastaje jedan od najpredanijih Spajdermenovih neprijatelja! Spajdermen Informacije iz publikacije Izdavač Marvel Comics Tvorci Sten Li i Stiv Ditko Prvo pojavljivanje Amazing Fantasy #15 (Avg. 1962) Informacije u priči Alter ego Piter Bendžamin Parker Sposobnosti Nadljudska snaga, izdržljivost, brzina, refleksi i ravnoteža Regenerativno zaceljivanje Sposobnost penjanja i hodanja po većini površina Upozoravajuće Paukovo čulo Sintetičko tkanje mreža Spajdermen ili Čovek Pauk (eng. Spider-Man) je superheroj iz stripa izdavačke kuće Marvel Comics. Autori stripa su scenarista Sten Li (Stan Lee) i crtač Stiv Ditko (Steve Ditko). Lik se prvi put pojavio u stripu avgusta 1962. u 15. broju edicije Amazing Fantasy i vremenom je postao jedan od najpopularnijih, najdugotrajnijih i komercijalno najuspešnijih superheroja širom sveta, i nesumnjivo najpoznatiji lik izdavača Marvel. Ranih 60-ih godina 20 veka, kada se Spajdermen prvi put pojavio, tinejdžeri su u stripovima o superherojima uglavnom imali ulogu pomoćnika glavnog lika iz serijala. Serijal o Spajdermenu je na strip-scenu doneo lik Pitera Parkera (Peter Parker), Spajdermenovog alter ega, srednjoškolca sa čijim su se „strahovima od odbacivanja, neprilagođenošću i usamljenošću“ mlađi čitaoci lako mogli identifikovati.[1] Za razliku od Bakija (Bucky) i Robina (Robin), Spajdermen nije imao mentore kao što su Kapetan Amerika (Captain America) i Betmen (Batman) i sam je morao da nauči lekciju „uz veliku moć ide i velika odgovornost“. Pojavljivanja u filmovima Magurie at Spider-Man 3 premiere. Garfield in 2013. Holland in 2016. Tobi Magvajer (levo), Endru Garfild (u sredini), i Tom Holand (desno) su tumačili Spajdermena u filmovima. Spajdermen se prvi put pojavio na filmskom platnu u trilogiji režisera Sema Rejmija, gde ga je tumačio Tobi Magvajer. Prvi film o Spajdermenu je pušten u bioskope 3. maja 2002. godine i pratili su ga nastavci Spajdermen 2 (2004) i Spajdermen 3 (2007). Četvrti film je trebalo da bude prikazan 2011. godine, međutim Soni pikčers je kasnije odlučio da ponovo pokrene franšizu sa novim režiserom i glumcima. Novi film, nazvan Čudesni Spajdermen, je pušten u bioskope 3. jula 2012. godine; režisera Marka Veba, dok se Endru Garfild pojavio kao Spajdermen. Pratio ga je nastavak Čudesni Spajdermen 2 (2014). Godine 2015, Soni i Dizni su se dogovorili da se Spajdermen pojavi u Marvelovom filmskom univerzumu. Tom Holand je debitovao kao Spajdermen u filmu Kapetan Amerika: Građanski rat (2016), a nakon toga se pojavio u samostalnom filmu Spajdermen: Povratak kući (2017); režisera Džona Votsa. Holand je reprizirao ulogu Spajdermena u filmovima Osvetnici: Rat beskraja (2018), Osvetnici: Kraj igre (2019), Spajdermen: Daleko od kuće (2019) i Spajdermen: Put bez povratka (2021). Džejk Džonson je pozajmio glas Spajdermenu iz alternativnog univerzuma u animiranom filmu Spajdermen: Novi svet. Kris Pajn je takođe pozajmio glas drugoj verziji Pitera Parkera u tom filmu.

Detalji predmeta Stanje Polovno Pamukale, turska, veći format, pun kolor Pamukale (Pamukkale) – Pamučna tvrđava Svoju prvu posetu Kušadasiju, sećam se, odabrala sam iz razloga kako bih posetila nestvarne Pamukale. Ovo magično mesto nalazi se u blizini grada Denizlija, na nekih 3 sata vožnje od Kušadasija (organizovan izlet), što je prilično dobra ponuda s obzirom na to da ni najbliži Denizli niti same Pamukale nisu letovalište za sebe. pamukale Ovaj geološki fenomen dugačak je 2000m, a širok oko 600m. Pamukkale u bukvalnom prevodu sa turskog znači pamučna tvrđava, a godišnje ga sa razlogom poseti preko 2 miliona turista. Na ovom mestu nalaze se i dobro očuvani ostaci grčko-rimskog grada Hijerapolisa. Ovaj jedinstveni kompleks od 1988. godine nalazi na UNESCO-voj listi svetske baštine. Pamukkale Pamukale mlečno bela boja stena Videli ste mnošto slika i prepoznajete Pamukkale po mlečno belim bazenčićima ispunjenih vodom, nalik na neko zaleđeno kraljevstvo, ali šta su oni zapravo? Bajkovite kadice nastale su zbog velike količine kalcijum karbonata koji se taloži u vodi, prelivanjem i taloženjem sedimenata hiljadama godina. Pored toga što izgledaju atraktivno i neobično pa su zanimljivi oku, mnogi posetioci dolaze kako bi osetili čari lekovitih svojstava ove mineralne vode. Za ovu vodu se tvrdi da može imati terapeutsko dejstvo i da ublažava tegobe kao što su reuma, visok krvni pritisak, kožni problemi, plućne bolesti itd. Neće Vam biti neobično da vidite posetioce kako se mažu belim blatom nataloženim na dnu bazenčića nalik na finu belu glinu. Ovo je izuzetno dobro za kožu koja nakon kupanja i mazanja bude primetno mekša i nežnija. Istina i jeste da je ovo mesto i nekada služilo kao lečilište ili ogromni prirodni spa centar. Blagotvorni uticaji ove vode bogate mineralima itekako su bili cenjeni. pamukale Pamukale – omiljena destinacije Kleopatre Obavezna je i poseta gore pomenutom antičkom spa-centru Hijerapolisu, i istraživanje njegovih ulica, hramova, kupatila, nekropolisa i pozorišta. Posetioci čak mogu sami i da dožive kako su se nekada Rimljani ovde opuštali u takozvanom „Kleopatrinom bazenu“, uživajući u toploj lekovitoj vodi (oko 36 stepeni) i plivajući među srušenim antičkim stubovima. pamukale turska Treba da znate da prilikom posete Pamukkalama nećete moći da nosite nikakvu obuću kako ne biste oštetili ili isprljali osetljive sedimente. Savet je da ponesete neku veću torbu u kojoj ćete držati vašu obuću tokom posete Pamukkalama. Kupaći kostim je, naravno, obavezan, a ne smete zaboraviti ni ručak, veće količine vode i losion za sunčanje, jer ovde možete dobro preplanuti uz adekvatnu zaštitu. A bolje slike za instagram sigurno nećete napraviti na nekom drugom mestu nego ovde. ? pamukale turska Pamukkale zdravstveni benefiti Pamukkale se smatra prirodnim lečilištem, zahvaljujući mnogim prednostima koje pruža svojim posetiocima. Prema mnogima, voda pruža lek protiv astme i reumatizma. Pored toga, voda donosi koristi za kožu, oči, pomaže u oporavku od visokog krvnog pritiska, kamena u bubregu, moždanog udara, fizičke iscrpljenosti, problema sa cirkulacijom, digestivnih bolesti, hroničnih poremećaja i nutritivnih poremećaja. Najbolje vreme za posetu Pamukkaleu je proleće, mada najveći broj turista upravo u letnjim mesecima posećuje ovo neverovatno mesto. Pamukale turska Pamukale zanimljive činjenice Pamukkale je visok više od 100 metara i vidi se iz najbližeg grada, Denizlija, koji se nalazi na oko 20 kilometara Pamukkale se u doslovnom prevodu na turski naziva „pamučnim zamkom“ Voda koje se pojavljuju iz vrela imaju temperaturu koja se kreće od 35 ° C do 100 ° C Turci ga nazivaju pamučnim zamkom zbog sličnosti koje ove bele terase imaju sa plantažama pamuka koje se gaje u centralnoj Turskoj Pamukkale ima preko 2 miliona posetilaca godišnje i ujedno je i najposećenija atrakcija u Turskoj Jedan od glavnih bazena u Pamukkaleu poznat je i kao Kleopatrin bazen, jer se egipatska kraljica Kleopatra kupala baš u njemu Na samom području Pamukkalea postoji 17 izvora tople vode

TOMAS BERTRAM LONSDEJL VEBSTER HELENIZAM Prevod - Radmila Šalabalić Izdavač - Bratstvo jedinstvo, Novi Sad Godina - 1970 266 strana 24 cm Edicija - Umetnost u svetu: istorijske, društvene i religiozne osnove Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: UVOD Politička istorija (5). Rim i grčka umetnost (5). Aristotel (6). Teorija umetnosti (6). Naučno proučavanje (7). Kalimah (8). Umetničke zbirke (9). Hramovi (9). Kopije (10). Zaključak (11) I. RANI HELENIZAM Uvod (13). Naslede Lisipa i Pausije (13). Tyche iz Antiohije (14). Krater iz Dervenija (16). Mozaici iz Pele (17). Cvetni ukras (19). Apulske vaze (20). Gnathia-vaze (24). Nasleđe Nikije i Eufranora (26). Vaza iz Čenturipe (27). Etrurija (27). Boskoreale (28). Brijaksid i Sarapeijon (29). Portreti (33). Praksitelovo nasleđe (37). Aleksandrov sarkofag (37). Statuete iz Tanagre (40). Realizam (40). Muze i drama (44). Tasos (44). Pozorišta (48). Muze (55). M. Fulvius Nobilior (58). Pir (Pyrrhos) iz Epira (58). Komične maske (60). Praksitelovske žene (62). Anyte i pastirska poezija (64). Pastirske scene (64). Ptolemajev gozbeni šator (66). Atičke i aleksandrijske pastoralne scene (69). Asklepijev hram na Kosu (74). Zaključak (82) II. SREDNJI HELENIZAM Arhitektura (87). Pergam (93). Istorija (93). Atal I i Gali (95). Druge grupe (98). Laokon (100). Nike sa Samotrake (101) Umetnost i učenost (103). Biblioteka (105). Mozaik golubova (106). Hijeronov brod (108). Homerski pehari (108). Apoteoza Homera (114). Klasicizam (119). Zevsov oltar (120). Gigantomahija (121). Telefov friz (125). Hercules Musarum (129). Dionisov kult (129). Terakote iz Mirine (130). Drama u Pergamu (132). Pozorište (133). Tragedija (133). Komedija (135) Mozaici Dioskurida (135). Scenografija (138). Cubiculum Boscoreale (140). Mitski predeo (144). Pergam i grčko kopno (148). Atinska Agora (149). L. Aemilius Paulus (151). Neoklasicizam (151). Afrodita sa Melosa (155). Delos (156). »Kuća maski« (158). Zaključak (164). Prilog: O pompejanskim kućama i njihovom ukrašavanju (164) III. POZNI HELENIZAM Uvod (172). Rim i grčka umetnost (172). Umetničke galerije (173). Pokrovitelji (174). Atina i neoatička umetnost (175). Arhaizam (175). Neoatički klasicizam (179). Poseta pesniku komedija (181). Dionis i Arijadna (182). Kopije (183). Adaptacije (184). Pasitel (186). Arkesilaj (189). Trgovina umetničkim predmetima (189). Arhitektura poznog helenizma (191). Portreti (194). Polibije (196). Rimski nadgrobni portreti (197). Rimski nadgrobni reljefi (198). Cvetni ukras (199). Portreti u biblioteci (200). Ilustrovanje knjiga (201). Srebrni pehari (202). Pozorišta i dekor (207). Pompejevo pozorište (210). Spomenik Julijâ u Sen Remiju (213). Ver- kolekcionar i trgovac umetničkim predmetima (215). Ciceron poznavalac umetnosti i kolekcionar (216). Zaključak (218) TABLE U PRILOGU DODATAK Hronološke table (220-225). Rečnik stručnih izraza i termina (235). Geografske karte (236, 237, 238). Bibliografija (239-247). Registar (253) Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Thomas Bertram Lonsdale Webster The Art of Greece. The Age of Hellenism Afrodita Akropolj Ahil Agora Akant Akroterion Aleksandar Veliki Aleksandrija Amazonke Apel Iz Efesa Apolon Apulske Vaze Arhelaj Arijadna Aristotel Arkadija Artemida Azija Mala Asklepije Atal Attalos Atena Atički Atina Atleta Beotija Biblioteke Bitke Bogovi Boscoreale Bronza Bršljan Ciceron Cvetni Ukras Delos Delfi Demosten Dionis Dionisijski Drveće Edip Efes Egipat Emilije Paulo Epidauros Eros Eroti Eumenes Euripid Fidija Filozofi Fresko Frizovi Gigantomahija Girlande Glave Gnathia Krater Gozbe Grob Herakle Herkul Heronda Himation Hiton Homer Hrisip Ifigenija Igra Istorija Italija Jelen Kalimah Kentaur Kolonade Komedija Kopije Korint Kos Kostim Kuće Lav Likosura Lisip Makedonija Maske Medeja Menander Metelo Mirina Mitologija Mizija Mozaik Mramo Muze Naučnici Nike Mirine Nimfe Odiseja Oinochoe Olimpija Oltari Orao Orest Ovca Palata Pan Paposilen Pasitel Pastoralni Pećina Pejzaži Pele Pella Pergam Plinije Pobede Poliklet Pompeji Poprsje Portreti Pozni Helenizam Praksitel Praxiteles Propileji Ptolomej Rani Helenizam Rob Rim Rodes Rhodes Sarapieion Satiri Sikion Simbolika Sirkauza Sirija Sofokle Stubovi Tanagre Tarent Tasos Telefova Teokrit Terakote Thiasos Trales Tyche Antiohije Umetnici Ver Vergilije Villa Vitruvije Vrtovi Zevs Zlato Životinje

EGON FRIEDELL KULTURA NOVOGA VREMENA 1-2 Prevod - Ivan Hergešić Izdavač - Minerva, Zagreb Godina - 1940 338 + strana 22 cm Edicija - Biblioteka Općeg znanja Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: UVOD `Romantika“ Srednjega vijeka - Život kao pustolovina - Psihoza spolnog dozrijevanja - Sveto pseto - Nikakav odnos prema novcu - Universalia sunt realia - Svjetska katedrala - Fizika vjerovanja - Sve jest - Scena se mijenja RENESANSA I REFORMACIJA - od Crne kuge do Trideset godišnjeg rata KLICE BOLESTI Odakle kuga? - Usporedna epidemija - Trovači zdenaca - Kozmička uzbuna i propast svijeta - Konac univerzalijâ - Lice i naličje nominalizma - Sumračje, folie circulaire, anarhija odozgo - Sve se klima - Uzbuna u staležima - Oboljenje metafizičkog organa - Jačanje gospodarskog života - Novi cehovi - Stručni diletantizam - Budi se racionalizam - Realistično pjesništvo - Emancipacija - Propadanje viteštva - Nove vrednote - Slikovito đubre - Orijentalna vreva - Životni standard - Cesta - Sv. Fema - Erotiku potiskuje seksualnost - Kultura jela - Mora - Četverostruka kliješta - Luxemburški komet . Okrunjeni paranoici - Englesko-francuski kaos - Wiclif - Papa triumphans - Čarobnjaci i demoni - Novčarstvo uz lošu savjest - Svjetski bordel - Luđačka halja - Burzijanac na prijestolju - Nihilist na prijestolju - Coincidentia oppositorum - Nikola Cusanus - Dvojaka istina, dvostruko knjigovodstvo, kontrapunkt i `Mrtvački ples` - Mistika - Eckhartova škola - Naslikana mistika - Osvit novoga dana LA RINASCITA Kultura je bogatstvo problemima - Talijanski mikrokozam -`Latinska formacija` - Preporod na sliku i priliku Božju - Rastanak sa Srednjim vijekom - Kronologija renesanse - Prednost Italije - Prvi cvat kapitalizma - Renesansni grad - Komfor - Umjetnička gastronomija - Nove ličnosti - Rađanje bulvarske štampe - Božanski Aretino La Grande Putana - L`uomo universale - Petrarca - Tobožnja renesansa rastrganost Italije - Povratak starini - Petrarca - Tobožnja renesansa i Cinquecento - Stiliziranje - Doba sofista - Humanisti - Književni karakter renesanse - Raspukla kultura - Prevlast likovnih umjetnosti - Michelangelo - Leonardo - Rafael - Rafaelova slava - Sikstinska Madona i `Cortegiano` - Osnovna zabluda klasicizma - Machiavelli - `Imoralizam` -`Krivnja` renesanse - Ljepota ili dobrota? - Drugi Istočni grijeh NA DOMAKU RAZUMA Drama novoga doba - Novi pogled na svijet - Od . do . - Mistično iskustvo primitivaca - Crna magija Novoga doba - Paracelsus - Ljudski materijal i pokretno slovo - Kopernik - Kako je prevladan Cap non? - Kolumbo - Put oko zemlje za - dana - Zločinstvo Conquistadorâ - Osveta Amerike - Faust - Pobjeda čovjeka nad Bogom - Od teocentričkog do geocentričkog nazora - Augustinski redovnik LUTHER I REFORMACIJA Četiri komponente Reformacije - Wittenberški slavuj - Reformatori prije Reformacije - U čemu je Lutherova zasluga? Dvojako lice Lutherovo - Posljednji monah - Velika kriza - Lutherovo herojsko doba - Lutherov papa - Gutenbergov čovjek - Luther stvara jezik - Luther i umjetnost - Luther i seljački rat - Luther i transsupstancijacija - Luther i nauka o dobrim djelima - Kalvinizam - Radikali - Sebastijan Franck - Kabinetska politika novoga doba - Psihologija Habsburgovaca - Tajna Karla V. - Pobjeda teologije nad religijom - Grobijanizam - François Rabelais - Sjevernjačka plebejština - Klasično doba proždrljivosti - Landsknechtovski stil - Hegemonija umjetnog obrta -`Kladivo vještica` - Vještice i psihoanaliza - Sekularizacija ljudstva - Evangelici protiv evanđelja - Sveti nerad BARTOLOMEJSKA NOĆ Pakao na zemlji - Tridentski koncil - Panevropska netrpeljivost - Anglikanizam - Prirodno pravo - Isusova vojska Isusova vojska i jezuitizam Filip II. - Escorial - Španjolske kolonije - Otpad Nizozemske - Don Juan i Don Quijote - Svjetska prevlast španjolskoga stila - Francuski klasicizam i operni naturalizam - Skepsa i afirmacija života - Jakov Böhme - Giordano Bruno - Francis Bacon - Uspon Engleske - Elizabetinski čovjek - Dječačke godine kapitalizma - Egzaktne znanosti - Svijet dalekozora - Baconov karakter - Baconova filozofija - Baconova slava - Tajni kralj - Shakespeareova duša - Shakespeareovo kazalište - Svijet kao san - Agonija renesanse - Druga trauma BAROK I ROKOKO - od Trideset godišnjeg rata do Sedmogodišnjeg rata UVERTIRA BAROKA Besmisleni rat - Junaci` i anegdote - Wallenstein - Gustav Adolf - Pretjerani sudovi - Gospodarsko propadanje - Konac Srednjega vijeka - Rani barok - Državni razlozi - A la mode - Kostim - Duhan i krumpir - Stihoklepstvo - Comenius - Prirodne nauke - Prevlast Nizozemske - Nizozemska slikovnica - Mitologija svagdašnjice - Rembrandt - Rubens - King Charles Cromwell - Puritanci - Kvekeri - Milton - Hobbes - Spinoza - „Etika` - Prazna jednadžba - Umjetni iracionalizam - Svjetski teatar - Obilježje novoga stila - Prirodna neprirodnost - Hegemonija opere - El siglo de oro - Kraljica bez nogu - Gracian - El Greco - Životna legenda Pascalova - Duševna anatomija Pascalova - Pascal je prevladao znanost - Kralj-Sunce LE GRAND SIÈCLE Richelieu - Hôtel Rambouillet Hôtel Rambouillet - Mazarin - Descartesovo doba - Magični križ koordinatâ - Deduktivni čovjek - Sunce razuma - Prijelaz iz ranoga baroka u kasni - Kralj kao središte zemaljskog koordinatnog sustava - Unutrašnja uprava Ljudevita XIV. - Versailleski teatar - Vanjska politika Ljudevita XIV. - Kolbertizam - Dramska kristalografija - Dvorska luda - Slikarstvo i dekoracija - Lully - La Rochefoucauld - Allonge - Kava i druga pića - Pošta - Novine i časopisi - Bayle - Mikroskop - Newton - Karlo II. - The glorious revolution - London - Locke - Thomasius - Der grosse Kurfürst - Princ Eugen - Kristina Švedska - Petar Veliki - Osnovi barokne kulture - Leibniz - Svijet kao sat - Maske, maske AGONIJA BAROKA Watteau - La petite maison - Pastel i porculan - Chinoiserie . Vijek sitnarijâ - Esprit - Ljubav kao amatersko kazalište - Cicisbeo - Erotička dekadansa - Ideal ljepote ili rugobe - Tragična smrt rokokoa - Ogledalo - Teatrokracija - Régence - John Law - Louis Quinze - Noblesse de robe - Koncert vlasti - Apsolutistički vladarčići - Atena na Pleissi - Klopstock - Christian Wolff - Pijetizam - Bel canto - Bach i Händel - Fridrik Veliki - Napredak znanosti - Nećudoredne biljke - Osjećaj prirode - Robert Walpole - The comfort - Franklin i Robinson - Obiteljski roman i comédie larmoyante - Tjednici - Hogarth - Pjesnici spleena - Slobodni mislioci - Hume - Berkeley - Montesquieu i Vauvenargues - Voltaireov vijek - Mučenik života - Voltaireov značaj - Voltaireovo književno djelo - Voltaire kao historik - Voltaire kao filozof PROSVJETITELJSTVO I REVOLUCIJA - od Sedmogodišnjeg rata do Bečkog kongresa ZDRAV RAZUM I POVRATAK PRIRODI Tri struje - Filantropija riječi - Bureaux d`esprit - Enciklopedija - Diderot - Materijalisti - Epigeneza i neptunizam - Nova kemija - Galvanska elektriciteta - Astronomija i matematika - Nicolai - Mendelssohn - Reimarus - Lessing - Lichtenberg - Katastrofa isusovačkog reda - Iluminati i Knigge - Swedenborg - Trulež prije zrelosti` - Josip II. - Jozefinsko prosvjetiteljstvo - Polovične mjere jozefizma - Papirnata revolucija odozgo - Konac Poljske - Kozmopolitizam - Uzgajateljska manija - Fiziokrati - Koncepcija novoga čovjeka - Otpad Sjeverne Amerike - Beaumarchais i Chamfort - Rousseauov pojam prirode - Héloïse, Contrat social, Emile - Rousseauov značaj - Plebejac provaljuje u svjetsku književnost - Triumf osjećajnosti - Silueta i `kružno pismo` - Frak - Osijan - Sturm und Drang - Dvodimenzionalno pjesništvo - Hamann - Herder i Jacobi - `Neobičan čovjek` - Goetheovo doba - Mladi Schiller - Pjesnik Krpo - Schiller kao didaktik - Gluck i Haydn - Mozartova životna jednadžba - Dvostruki Kant - Dva svijeta - Kritika uma - Čisti um - Kako je moguća priroda? - Kako je moguća metafizika? - Najveći poraz i najveći triumf ljudskoga uma - Primat praktičnog uma Skupni rezultat Kantove filozofije OTKRIĆE ANTIKE Gospodin u poštanskim kolima - Grčki genij - Antika nije bila `antikna` `Klasični` Grk `Romantični` Grk - Sokratizam - Sadreni Grk - Grčka plastika - Grčko slikarstvo - Aleksandrinizam - Stručnjak-profesionalac i kozmopolitski podanik - Helenistički velegrad - Helenistički l`art pour l`art i stručna znanost - Helenistički nihilizam - Grčka muzikalnost - Grčki jezik - Grčka erotika - Grčka amoralnost - Politički život u staroj Grčkoj - Grčka religioznost - Grčki pesimizam - Grčki idealizam - Narod sredine - Posljednji humanist - Estetika homoseksualnosti - Mengs - Grekomanija . `Rien“ REVOLUCIJA I EMPIRE Revolucija - Kako je nastala revolucija? - Demokracija i sloboda . Laterna magica - Tragična opereta - Povijest Francuske revolucije - Mirabeau - Marat, Danton i Robespierre - Vladavina razuma i kreposti - Assignati - Krivulja revolucije - Njemačka spava . Da li su klasici ikada živjeli? - Dvije sadrene glave - Teatrarh . Patos gnjilih jabuka - Schillerove sajamske sklonosti - Dva dioskura - Antipodi - Statik i dinamik - Priroda i povijest - Schillerov romantizam - Psihologija romantične škole - Romantična ironija `Dvojne ljubavi` - Neoromantična romantika - Novalis - Schleiemacher - Fichte - Schelling - Napredak prirodnih nauka Klasični kostim - Alfieri, David, Talma i Thorwaldsen - Goya - Beethoven - Malthusianizam - Kontinentalna blokada - Napoleonska drama - Napoleon i sudbina - Napoleon i strategija - Čovjek realnosti - Redatelj Evrope - Antiideološki ideolog ROMANTIKA I LIBERALIZAM - od Bečkog kongresa do Prusko-francuskog rata DUBINA PRAZNINE Najdonji pakleni krug - Što je romantika? - `Organično` - Bolesna guska - Kongres - Talleyrand - Nova zemljopisna karta - Sveta alijansa - Unutrašnja fronta - Napoleonski mit . Staronijemci - Oslobođenje Južne Amerike i Grčke - Austrijska infekcija -`Moderne ideje` - Mefisto romantike - Romantična znanost - Pjesnički duh naroda - Čarobni štapić analogija - Rođenje romantičnog pjesništva - Grillparzer i Raimund - Kleist - Nauka o bojama i poredbena fiziologija osjetila - Električna i kemijska otkrića - Homeopatija - Rossini, Weber i Schubert - Biedermeier - Nazarenci - Géricault, Saint-Simon i Stendhal - Naslovni junak epohe - Byronizam - Samosvijest epohe - Dijalektična metoda - Hegelova filozofija povijesti - Amortizacija Hegela Hegelom NESKLADNI ZVUCI Svijet u plinskom osvjetljenju - Lokomotiva br. - - Brzotisak - Litografija - Daumier - Novi bog - Balzac - Srpanjsko kraljevstvo - Belgija, Poljska i Hambach - Romantik na prijestolju - Manchester - Socijalno pitanje - Friedrich List - Carlyle - Samo lord - Carlyleovo vjerovanje - David Friedrich Strauss Katolička teologija - Kierkegaard i Stirner - Ludwig Feuerbach - Od Neptuna do galvanoplastike - Zakon energije - Guano, hidroterapija, morse i dagerotip - Ranke - Francuska romantika - Hugo, Dumas, Scribe, Sue - Delacroix - Politička muzika - Mendelssohn i Schumann - Mlada Njemačka - Gutzkow - Laube - Heine - Političko slikarstvo - Georg Büchner, Grabbe i Nestroy - Andersen KULE U ZRAKU Pripjev - Veljačka revolucija - Narodne radionice - Ožujak - Peripetija - Olomuc - Napoleon III. - La civilisation - Krimski rat - Car osloboditelj - Slavenofili i zapadnjaci - Oblomov - Solferino - - Mille - Le genre canaille - Offenbach - Gounod - Pendant - Comédie des moers - Comtizam - Engleska filozofija - Darwin - Häckel - Ignorabimus - Spektralna analiza - Postanak života - Celularna patologija i psihofizika - Taineova teorija - Flaubert - Nećudoredni pjesnik - Renan - SainteBeuve - Baudelaire - Parnasovci - Ruskin - Prerafaeliti - Esteta - Whitman i Thoreau - Emerson - Materijalizam - Marksizam - Klasna borba - Lassalle - Mommsen i ostali povjesničari - Pjesnički seminar - Heyse i Marlittovka - Bilanca njemačke literature - Njemačko slikarstvo - Schopenhauer - Bismarck - Juarez i Maksimilijan - Schleswig-Holstein - Austro- ugarska nagodba - Sada je red na Francuskoj Zaključak Kronologijski pregled Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. A Cultural History Of The Modern Age Kulturgeschichte der Neuzeit

ЗАГОР- Човек који је дошао са истока (бр.17 Весели четвртак) Издавач: ГРАФАРТ, Београд, 2009.год. Меки повез, 98 страна, ИЛУСТРОВАНО, латиница. Очувано као на фотографијама. `Загор је стрипски јунак аутора Серђа Бонелија (сценарио) и Галијена Ферија (цртеж) који је настао 1961. године у Италији. На просторима бивше СФРЈ први пут се појавио 1968. године, у стрипу под насловом „Насиље у Дарквуду“. Пуно име Загора је Загор Те-Неј, што на језику Алгонквин Индијанаца значи „дух са секиром“, што се и само често користи као његово име у стрипу. Право име овог стрип хероја је Патрик Вајлдинг. Првобитно, Загору је било наденуто име Ајакс, али се Бонели предомислио кад је чуо да постоји детерџент истог имена. Стрип едиција „Весели четвртак“ издавач је серијала „Загор“ за Србију. Радња Радња стрипа се дешава у Дарквудској шуми у Северној Америци. Загор је представљен као лик атлетске грађе са препознатљивим костимом чији је основни део црвена мајица са жутим кругом у средини, у којем је нацртана слика орла раширених крила. Његов верни помоћник и сапутник у бројним авантурама је симпатични дебели Мексиканац Чико. Ту су још и Тонка, поглавица Мохавка и Загоров крвни брат, Док Лестер, индијански врач Многооки итд. Један од његових легендарних непријатеља је луди научник по имену Хелинген. Лик Загорово право име је Патрик Вајлдинг (енгл. Patrick Wilding), а рођен је у колиби код Клир Вотера (Дарквуд). Родитељу су му се звали Бети и Мајк Вајлдинг и били су ирског порекла. Када је био дечак, родитеље су му убили Индијанци Абенаке које је предводио белац Соломон Кински. Загора је спасао отац бацивши га у реку пре него што је заједно са његовом мајком настрадао у запаљеној кући коју су запалили Индијанци. Након тога га из реке спашава луталица Фици, човек који је био богати трговац у Бостону и који се тога одрекао да би дошао да живи у дивљини. Фици га је научио да рукује каменом секиром. Током одрастања, Патрик тражи Соломона Кинског да му се освети због смрти својих родитеља. Једног дана сазнаје где се он налази и спрема освету. Долази у село Индијанаца Абенака којима је Кински био нека врста поглавице и убија неколико Индијанаца из заседе. Након тога Индијанце хвата паника и већина напушта село, док мањи број остаје уз Кинског. Након тога улази у село и убија остатак Индијанаца и бори се са Кинским и савлада га. Тада му Кински говори да је његов отац био бивши војни официр који је извршио злочин над Индијанцима и да је то разлог зашто су убили његове родитеље. Патрик не може да верује, али када види чланак у новинама да је његов отац проглашен кривим за тај злочин, пада на колена и очајава. Тада Кински узима пиштољ и нишани у Патрика. У том тренутку се појављује Фици и погађа Кинског секиром и убија га. Ипак и Кински је стигао да пуца и погађа Фиција, који након неколико тренутака умире на Патриковим рукама. После тих догађаја, Патрик одлази разочаран, тужан и тада доноси одлуку: „Убудуће ћу радити само на миру! Покушаћу измирити Индијанце и белце, унети више разумевања за њих. Помагаћу онима које оценим праведнима, без размишљања о томе ко којој раси припада“. Тако је почео свој пут борбе против неправде. Једног дана је наишао на групу Индијанаца који су напали групу глумаца са кочијама. Савладао их је и убио њиховог поглавицу. Глумци које је спасао били су породица Саливан који ће касније постати његови велики пријатељи. Током упознавања са њима, испричао им је своју тужну причу и они му праве црвени костим са орлом на грудима, а Патрик даје себи име „Дух са секиром“ (индијански назив За-гор Те-Неј). Касније током скупа индијанских поглавица Дарквуда појављује се у пламеном кругу на једном пропланку. Индијанци видевши то помислише да је то дух и да га је Маниту послао. Тада Загор говори: „Избаците страх из срца синови Манитуа! Велики Дух ме није послао на земљу да бих вас казнио, него да бих вам показао прави пут, како бих вам указао на мудре одлуке. За-гор Те-Неј је моје име, а ова секира је мој знак! Не заборавите то“. Све поглавице су прихватиле Загора за свог заштитника, осим једног које се звао Ога-Ито и који је мрзео белце. Он Загора изазива на двобој у којем га Загор побеђује и убија. Напомена: Ова прича о лику је испричана у стриповома, Загор прича (бр.99 ЛМС) и Господар Дарквуда (бр.100 ЛМС).

310 Izdanje posvećeno velikom majstoru Archie Goodwin ( Arči Godvin ) Banja Luka 1998 strana 180 Meki povez ilustrovano , sa tragovima korišćenja inače dobro očuvano Betmen (engl. Batman) je lik iz stripova i jedan od najpoznatijih izmišljenih likova današnjice.[1] Prvi put je objavljen u maju 1939. u Detektivskim stripovima. Njegov alter-ego je Brus Vejn (engl. Bruce Wayne), multimilioner-industrijalac i jedan od najuticajnijih ljudi Gotama. U ranim godinama serijal su crtali Bob Kejn i razni pomagači,[2][3] a jedan od glavnih scenarista bio je Bil Finger. Priča o Betmenu počinje kada Brus Vejn, od majke Marte i oca Tomasa, kao osmogodišnji dečak postaje siroče. Po povratku iz bioskopa, tročlanu porodicu presreće ulični razbojnik Džo Čil i ubija dečakove roditelje. Brus se zaklinje na osvetu, a o njemu dalje nastavlja da se brine batler Alfred. Obučen u taman kostim, na kojem se nalazi prikaz slepog miša, bori se protiv lopova i kriminalaca. Betmen ima brojne neprijatelje od kojih su najpoznatiji Džoker, Pingvin, Zagonetač, Otrovni bršljan, Gospodin Ledeni, Žena-mačka, a najbolji prijatelj mu je Robin. Od 1943. godine do danas snimljeno je desetine filmskih, televizijskih, animiranih i radijskih adaptacija ovog stripa. U filmskim verzijama su Betmena, između ostalih, glumili i Majkl Kiton, Val Kilmer, Džordž Kluni, Kristijan Bejl, Ben Aflek i Robert Patinson... Archie Goodwin (8. rujna 1937. – 1. ožujka 1998.)[2] bio je američki strip pisac, urednik i umjetnik. Radio je na nizu stripova uz stripove, a najpoznatiji je po svojim radovima Warren i Marvel Comics. Za Warrena je bio glavni pisac i urednik naslova znamenitih horor antologija Creepy and Eerie između 1964. i 1967. U Marvelu je služio kao glavni urednik tvrtke od 1976. do kraja 1977. U 1980-ima uređivao je izdavački antologijski časopis Epic Illustrated i njegov otisak Epic Comicsa. Također je poznat po svom radu na Ratovima zvijezda u stripovima i novinskim trakama. Redovito se navodi kao `najomiljeniji urednik stripova ikad`. Rani život i karijera Archie Goodwin rođen je u Kansas Cityju, Missouri, i živio je u mnogim malim gradovima duž granice Kansas-Missouri, uključujući Coffeyville, Kansas. Svojim je gradom smatrao Tulsu u Oklahomi. Tamo je proveo svoje tinejdžerske godine u srednjoj školi Will Rogers i u trgovinama rabljenih časopisa tražeći EC Comics.[6] Goodwin se preselio u New York kako bi pohađao nastavu u školi vizualnih umjetnosti. Goodwin je počeo kao umjetnik crtajući karikature za časopise i kao slobodni `pisac i povremeni umjetnički asistent` u novinskom stripu Leonarda Starra Mary Perkins, On Stage.[3] Njegov prvi urednički rad bio je za časopis Redbook, na kojem je radio i prije i nakon služenja vojnog roka kao regrut.[8] Warren Njegovu prvu priču napisanu prije nego što je otišao u vojsku nacrtali su Al Williamson i Roy Krenkel i objavili ju 1962. neposredno nakon otpuštanja iz vojske. Nikada nije bio u osoblju Harvey Comicsa. Do 1964. bio je glavni pisac scenarija za Warren`s Creepy magazin. Velik dio njegovog rada tamo, prema Batmanovom uredniku Marku Chiarellu, bio je `omaž omiljenim stripovima njegove mladosti, E.C. liniji.` [5] Do drugog izdanja bio je sukreditiran (uz Russa Jonesa) kao urednik, i ubrzo postao urednik cijele Warrenove linije: Creepy, Eerie i Blazing Combat.[3][9] Radio je za Warrena između 1964. i 1967., kao glavni pisac i glavni urednik, u kojima je zaslužan za stvaranje mitologije za Warrenin klasični lik Vampirella, kao i za pisanje njezinih najuvjerljivijih priča. Nakon njegovog odlaska iz Warrena 1967., Goodwin bi povremeno objavljivao priče tijekom sljedećih 15 godina, a čak se i vratio na kratko kao urednik 1974. godine.[10] Poznato ime Prvu prozu Archieja Goodwina objavio je časopis Ellery Queen`s Mystery Magazine, koji ga je upozorio da ne može koristiti Archieja Goodwina kao pseudonim jer je to lik Rexa Stouta u knjigama Nera Wolfea. Prema Goodwinovoj supruzi Anne T. Murphy, urednici časopisa `onda su bili tako oduševljeni kada je uzvratio i rekao da je njegovo pravo ime da su upotrijebili anegdotu kao uvod u priču, koja je objavljena u broju iz srpnja 1962.` [11] Stripovi i DC stripovi Od 1967. do 1980. Goodwin je napisao scenarije za King Features Syndicate, uključujući dnevnu traku Secret Agent X-9, [3] koju je nacrtao Al Williamson, kao i radio na drugim trakama, uključujući Captain Kate. Njegovo iskustvo pisanja duhova, Dan Flagga, inspiriralo je `Priču o uspjehu` (nacrtao Williamson, koji je imao duhove na Flaggu) za Creepy #1 (1964.), poznatog među obožavateljima stripova po crnom humoru u EC stilu u prikazivanju kreatora čiji je jedini doprinos traka koja ga je učinila bogatim bio je njegov potpis.[12] Goodwin je kratko radio za DC Comics tijekom 1970-ih, gdje je uređivao ratne stripove G.I. Combat, Our Fighting Forces i Star Spangled War Stories, [9] i zamijenio Juliusa Schwartza na mjestu urednika Detective Comicsa[9] na godinu dana. Goodwinova suradnja s Waltom Simonsonom na pričuvnoj funkciji `Manhunter` u Detective Comicsu osvojila je nekoliko nagrada.[13][14] Goodwin je također napisao glavnu ulogu Batmana u Detective Comicsu, gdje su njegovi suradnici bili umjetnici Jim Aparo,[15] Sal Amendola, Howard Chaykin,[16] i Alex Toth.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Brain Drain, 1994. g - Agents for Liberty, 1995. g - The Death of Clark Kent, 1995. g Supermen je izmišljeni lik koji važi za najpoznatijeg i najpopularnijeg superheroja svih vremena[traži se izvor]. Njegovi tvorci su kanadski crtač Džozef Šuster (Joseph Shuster) i američki scenarista Džerom Sigel (Jerome Siegel). Supermen je nastao 1932. za vreme Šusterovog i Sigelovog odrastanja u Klivlendu, Ohajo. Prava na lik otkupio je strip izdavači Detective Comics Inc, poznatiji kao DC. Supermen se prvi put pojavio u junu 1938. u časopisu Action Comics #1, a potom je dospeo u sve medije (radio, televiziju, film i novine). Jedan je od najmarkantnijih super-heroja i ikona popularne kulture. Danas se njegove avanture objavljuju u velikom broju strip-časopisa. U prvoj epizodi stripa čitalac doznaje da je Supermen rođen kao Kal-El na planeti Kripton. Njegov otac, naučnik Džor-El, kao bebu ga šalje raketom na Zemlju i to nekoliko minuta pre uništenja Kriptona. Bebu je pronašao sredovečni bračni par Kentovih i usvojio je. Odrastajući, dečak počinje shvatati da poseduje nadljudske moći koje je počeo da koristi u korist čovečanstva. U svakodnevnom životu Supermen se krije iza lika dobroćudnog šeprtlje Klarka Kenta, novinara lista Dejli star (kasnije Dejli planet). Klarkova partnerka je novinarka Lois Lejn, njegova velika, ali tajna ljubav sa kojom će se kasnije i oženiti. Supermenovi nadimci su Čovek od čelika, Čovek sutrašnjice, Kriptonov poslednji sin i Metropolisov omiljeni sin Istorija lika Priča o Supermenovom poreklu slična je drugim kulturnim herojima i religijskim figurama poput Isusa, Mojsija, Gilgameša, Samsona ili Krišne, koji su kao bebe odposlati sa mesta na kome su bili u opasnosti. Kako bilo, činjenice o njegovim korenima, kao i vezama i sposobnostima, značajno su se menjale tokom vremena. Urednici i scenaristi koristili su proces retroaktivnog kontinuiteta, tzv. retcon, kako bi usaglasili izmene u popularnoj kulturi, odstranili ograničavajuće segmente mitova i napravili savremenu priču. Te izmene su napravljene kako bi učvrstili izvorne elemente koje Supermena čine savremenom ikonom. Kao što je prikazano u originalnim stripovima Zlatnog doba — uključujući Action Comics #1 (1938), Superman #1 (1939) i Superman #61 (1949), kao i kasnijim pričama poput Secret Origins #1 (1986) — ugledni naučnik Džor-El otkrio je da će njegova planeta Kripton eksplodirati, ali nije uspeo da u to ubedi i ostale Kriptonce. Ipak, uspeva da napravi svemirski brod kako bi spasao svog tek rođenog sina — Kal-Ela. Brod uzleće nekoliko trenutaka pre uništenja planete, a mali Kal-El sleće na Zemlju u mali farmerski gradić (kasnije poznat kao Smolvil), negde za vreme Prvog svetskog rata. Kentovi (tada poznati pod imenima Džon i Meri), vozači koji su prisustvovali sletanju, odneli su novorođenče u sirotište i ubrzo se vratili da ga usvoje, nazvavši ga Klark. U svojoj noveli iz 1942, Džordž Lauder promenio je imena Jor-L, Kal-L, i Lora (Supermenova biološka majka) u modernija Jor-El, Kal-El, i Lara (kod prva dva razlika je samo u engleskom pravopisu). Naslovna strana Action Comics #1 (mart 1938), prvo pojavljivanje Supermena. Olovka Džo Šuster. Klark je rastao na porodičnoj farmi Kentovih, polako otkrivajući da poseduje razne supermoći, ali nesvestan svog kriptonskog porekla. Nakon smrti svojih roditelja Klark odlučuje da upotrebi svoje moći za dobrobit čovečanstva, pravi stilizovani kostim i seli se u Metropolis. Klark počinje da radi kao novinar lista Dejli Planet i ubrzo se otkriva svetu kao prvi superheroj — Supermen. Supermenove moći razvijaju se tokom četrdesetih godina, uključujući ogromni porast u snazi i mogućnost letenja — raniji stripovi su mu samo davali mogućnost skoka do osmine milje. U stripu Superman #61 iz 1949. godine, Supermen konačno saznaje za postojanje Kriptona. Istih godina postaje i uvaženi član Američke lige pravde, iako se u pričama iz Zlatnog doba pojavljuje samo dva puta (All Star Comics #8 i #36). Počevši od četrdesetih pa nadalje postepeno se počinje sa prikazivanjem Supermenovog detinjstva. Prva priča o Superboju pojavljuje se u More Fun Comics #101 u februaru 1945. fodine. Mesto zbivanja je još uvek nepoznato, mada je nagovešteno da je u blizini Metropolisa, a Kentovi još uvek nemaju imena. Nije ustanovljeno da Superboj živi u Smolvilu sve do Superboy #2 iz maja 1949. godine, a imena njegovih roditelja — Džonatan i Marta Kent, nisu data sve do Superboy #12 iz januara 1951. — dvanaest godina nakon prvog pojavljivanja u Action Comics #1. Ostale promene u vezi sa Supermenom nastaju kao posledica pojavljivanja u drugim medijima, uključujući radio i novinski strip. Dejli Star postaje Dejli Planit — verovatno zbog toga što su novine sa istim imenom već postojale — a Peri Vajt zamenjuje originalnog urednika Džordža Tejlora u prvoj epizodi radio-serijala, a ubrzo im se priključuje i fotograf Džimi Olsen. Srebrno doba Tokom četrdesetih i pedesetih godina, mitu o Supermenu postepeno su dodavani danas dobro poznati elementi, koji su i zvanično ustanovljeni krajem pedesetih. Ovo uključuje značajnije isticanje naučno-fantastičnih elemenata, uključujući njegovo kriptonsko poreklo, kao i dorađenu verziju priče o njegovom poreklu. U verziji koja je nastala početkom šezdesetih (sa nezaboravnim sižeom na početku svake epizode televizijske serije „Supermenove avanture`

Db Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fantom (engl. The Phantom) američki je strip koji je stvorio scenarista Li Folk, takođe tvorac stripa Mandrak. Strip o Fantomu, maskiranom borcu protiv kriminala koji živi u afričkoj džungli, prenet je na mnoge druge medije, uključujući televiziju i film. Strip serijal započeo je kao dnevni novinski strip 17. februara 1936, da bi se 28. maja 1939. godine pojavilo i nedeljno izdanje u boji. Li Folk je umro 1999. godine. Od 2005. do 2016. dnevni strip rade scenarista Toni Depol (Tony DePaul) i crtač Pol Rajan (Paul Ryan). Prethodni crtači novinskog stripa bili su Rej Mur (Ray Moore), Vilson Mekoj (Wilson McCoy), Bil Linjanti (Bill Lignante), Saj Beri (Sy Barry), Džordž Olsen (George Olesen), Kit Vilijams (Keith Williams), Fred Frederiks (Fred Fredericks) i Grejam Nolan (Graham Nolan). Nove priče o Fantomu štampaju se i u obliku strip svezaka širom sveta, među kojima su Moonstone Books za SAD, Egmont za skandinavske zemlje, Frew Publications za Australiju i Eurobooks (podružnica kuće Egmont) za Indiju. Strip albume o Fantomu su na srpskom jeziku izdavale Dečje novine. Iako Fantom nije prvi izmišljeni maskirani borac protiv zločina, prvi je koji je nosio kostim pripijen uz telo, što je postalo obeležje stripskih superheroja, i prvi koji je nosio masku bez vidljivih zenica, takođe jedna od superherojskih odlika.[2] Fantom u Srbiji Strip je tokom decenija izlazio u časopisima Boomerang, Denis, Eks, Majin strip, Mandrak magazin, Mika Miš, Pegaz, Politikin zabavnik, Strip 81, Stripoteka i Super. Fantom se takođe pojavio kao protivnik, a potom saveznik jednog domaćeg junaka. Zigomar je stripski lik kojeg su stvorili scenarista Branko Vidić i crtač Nikola Navojev 1939. godine, baš po uzoru na popularnog američkog heroja. Iste godine u drugoj epizodi pod naslovom „Zigomar protiv Fantoma“ došlo je i do borbe između ova dva junaka, što je jedno od prvih superherojskih „ukrštanja“ ikada. Srpski autori Branislav Kerac[3] i Vladimir Kuzmanov[4] ilustrovali su po jednu epizodu Fantoma za strane izdavače. Vizuelni umetnici Uroš Đurić i Vladimir Miljković[5] u nekim svojim radovima bili su nadahnuti ovim stripom. Fantom se pominje u pesmi „Betmen, Mandrak, Fantom“ grupe Disciplina kičme sa albuma „Zeleni Zub na planeti dosade“ iz 1989. godine. Lion Harison Gros (engl. Leon Harisson Gross), poznatiji pod pseudonimom Li Folk (engl. Lee Falk; 28. april 1911 — 13. mart 1999) je bio američki scenarista, režiser i producent, ali najpoznatiji kao kreator stripova o superherojima Fantomu i Mandraku. Takođe je bio pisac pozorišnih komada i pozorišni režiser/producent. U njegovim predstavama su glumili Marlon Brando, Čarlton Heston, Pol Njumen, Čiko Marks i Itel Veters. Folk je takođe snimio TV seriju Fantom po temama iz svog stripa. Preminuo je 13. marta 1999. godine u 88. godini. Raymond S. Moore (1905. - 13. siječnja 1984.) bio je američki strip crtač. Nakon Leeja Falka, bio je prvi umjetnik na onome što će postati najpopularniji pustolovni strip na svijetu, The Phantom, koji je započeo 1936. godine.[1] Biografija Moore je rođen u Montgomery Cityju, Missouri, 1905. Bio je sin draguljara[2] i urara, i prvotno je namjeravao postati inženjer (na zahtjev svog oca), prije nego što je shvatio da može živjeti od svog posao kao umjetnik. Pohađao je Umjetničku školu Sveučilišta Washington u St. Louisu.[1] Moore je počeo crtati The Phantom 1936. nakon što je tvorac Falk shvatio, dva tjedna nakon stripa, da neće imati vremena sam napraviti ilustracije na stripu. Moore je prethodno radio kao pomoćnik Phila Davisa na stripu Mandrake the Magician koji je kreirao Lee Falk, zbog čega se smatralo da je on prikladan izbor za crtanje Falkove nove kreacije. Moore je dijelio umjetnički studio s Wilsonom McCoyem. Godine 1941., kada je Moore otišao služiti vojsku tijekom Drugog svjetskog rata,[3] McCoy je preuzeo odgovornost za ilustriranje Fantoma.[2] Nakon povratka iz rata, Moore se usredotočio samo na nedjeljne stranice, ali je bio prisiljen otići u mirovinu 1947. [4]. Različiti izvori sukobljavaju se u svojim prikazima prijelaza s Moorea na McCoya. U intervjuu s piscem Fantoma Falkom iz 1978. opisao je promjenu na sljedeći način: McCoy je bio Mooreov pomoćnik i dobar prijatelj. Kada je Moore pozvan u vojsku, McCoy je preuzeo dužnost, a nastavio je i kada se Moore vratio. Od tada je Moore crtao u iznimno rijetkim prilikama, ali je i dalje bio na platnoj listi, a isprva je njegov potpis bio i na nekim serijama koje nije crtao.[5] U još jednom intervjuu, Falk je izjavio: `Ray je to crtao samo tri ili četiri godine, a onda je otišao u rat kao pilot. Onda je Wilson McCoy, koji mu je bio prijatelj, ... preuzeo to u njegovoj odsutnosti. Ali zadržao je Rayevo ime na njemu kroz cijeli rat.[6] Osobni život i smrt Moore je bio poznat kao misteriozan kao i lik Fantoma kojeg je ilustrirao. Većinu svog života proveo je u Missouriju, zajedno sa suprugom Claire.[2] Prije 2011. znalo se da postoje samo dvije njegove fotografije, obje u profilu. Njegovo je lice stoga bilo sasvim nepoznato svijetu. I ako je u rijetkim prilikama davao intervju, rijetko je spominjao svoj privatni život.[potreban citat] Vjeruje se da je ideja o Fantomovom kućnom ljubimcu vuku Đavolu proizašla iz Mooreova životnog zadovoljstva crtanjem vukova i njegove ljubavi prema psima.[potreban citat] Ray Moore umro je u Manchesteru, Missouri, 1984. od moždanog udara.[1] Iza njega je ostala supruga Claire, koja je umrla 2005.; Mary Adelia Moore (sada pokojna); njegov mlađi brat, David Yerly Moore Jr.; [1] njegov nećak, John Alt Moore; i njegove pranećakinje, Maria Moore Zeig i Gina Moore Reiners. 13 jutara (53.000 m2) šume koju su Claire i Ray posjedovali u Des Peresu, Missouri, donirano je Odjelu za očuvanje Missourija i nazvano `Fantomska šuma` po njegovom stripovskom junaku.[potreban citat] U srpnju 2011., u znak zahvalnosti obožavateljima Phantoma diljem svijeta iu čast 75. godišnjice stripa Phantom, njegova pranećakinja Gina Moore Reiners objavila je seriju fotografija obitelji Moore u rasponu od djetinjstva Raya Moorea do odrasle dobi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1838. god Jovan Sterija Popovic Pokondirena tikva je komedija Jovana Sterije Popovića iz 1838. godine. U ovom delu Jovan Sterija Popović je ismejao glavnu junakinju, Femu, koja, ludujući za „noblesom“, nastoji da pobegne iz svog zanatlijskog (opančarskog) sveta i da se probije u više društvene krugove. Povodom 150-godišnjice rođenja i 100-godišnjice smrti Jovana Sterije Popovića, Mihovil Logar i Hugo Klajn su 1956. godine napisali istoimenu komičnu operu. `Pokondirenu tikvu` Popović je napisao 1830. godine, odmah posle „Laže i paralaže“, a objavljena je tek 1838, i to posle prerade. Jovan Sterija Popović (13. januar 1806, Vršac - 10. mart 1856, Vršac) je bio srpski književnik. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih Srpskih komediografa. Životopis Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen u Vršcu 1806, u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, isključen iz plahih dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom kao kod svih potonjih stvaralaca. Sterija ima prilike da posmatra šaroliku galeriju graždana Vršca. Ima velike mogućnosti da uz svoju majku Julijanu rođenu Nešković, ćerku značajnog slikara Nikole Neškovića i veoma kulturnog čoveka, zapazi mnoge pojave tog društva. NJegova majka koju je ceo Vršac znao pod imenom Jula Molerova (jer je bila i ćerka, a u prvom braku i supruga slikara), imala je naročiti položaj u Vršcu, srpskom Vršcu koji je ona pamtila još od vremena kad, je on bio odvojena opština sa zvaničnim nazivom Racki Vršac (Raizisch Werschetz). Bila je to komunikativna žena ugledna i poštovana. Kuća joj se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. U roditeljskoj kući, uz majku Sterija je „svršio“ prevashodnu školu posmatranja toliko važnu za potonjeg komediorafa. Julijana naprasno umire baš u trenutku kad sin mora da izdrži veliku borbu c ocem oko daljeg školovanja. Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića. Sterija odjednom upada u čaršiju ustaljenih poslovnih veza, ulazi kao domazet u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov. Godine učenja: Sremski Karlovci, Temišvar, i Pešta, gde ima prilike da u jednom odličnom (nemačkom.) pozorištu vidi i klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom graždanstvu. Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u detinjstvu čita i pri mesečini kada mu strogi otac uskraćuje sveću. Dodajte tome da u Pešti ima i dve ličnosti rodom iz Vršca sa kojima je svakako u prisnim odnosima: Đorđa Stankovića, jednog od osnivača Matice srpske, i Julijanu Vijatović-Radivojević, ćerku vršačkog senatora, školovanu u Beču koja se osirotela udala za pomodnog krojača Radivojevića a i sama bila spisateljka. Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Sa Liceja je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“. Od 1848. živi u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. NJegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu“ , „Milan Toplica“ i „Zoraida“. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana“) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. NJegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost“ ili „Svetislav i Mileva“, „Miloš Obilić“ i „Nahod Simeon“. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog“, „Vladislav“, „Skenderbeg“, Laxan (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci“, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek c uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža“, zatim „Tvrdica“, „Pokondirena tikva“ (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena“, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba“, „Kir Janja“, „Rodoljupci“ i „Beograd nekad i sad“. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog“. A komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti stvoreno pre njega, i do danas (1938 g.) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. NJegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale“). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje“. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje“ štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje“. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada

Autor Popović, Jovan Sterija Naslov Celokupna dela. Knj. 2, [Dramska dela] / Jovan St. Popović ; [za štampu priredio Uroš Džonić] Vrsta/sadržaj type of material drama Jezik srpski Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna prosveta, [b. g.] Ostali autori Džonić, Uroš Fizički opis 452 str. ; 20 cm Zbirka Biblioteka srpskih pisaca Oštećena rikna. Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 – Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove. U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila „suva“ - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne – Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane „latinske administracije Mađarske“ 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom – Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca. Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine. Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842–1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I dо VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“, obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide. Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“. Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film) Sterijina nagrada Detaljnije: Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada.

Izuzetno retko u ponudi. Nisu sačuvane originalne meke korice. Autor - osoba Поповић, Јован Стерија Naslov Іоанна С. Поповића Новія позориштна дѣла. Св. 1, СанЪ Кралѣвића Марка, СветиславЪ и Милева Ostali naslovi Новія позориштна дѣла. Св. 1, СанЪ Кралѣвића Марка. СветиславЪ и Милева Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1848 Izdavanje i proizvodnja У Београду : Печатано у КнЬигопечатнЬи Княжества СрбскогЪ, 1848 Fizički opis [4], 80, [4], 71 стр. ; 17 cm. Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 – Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove. U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila „suva“ - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne – Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane „latinske administracije Mađarske“ 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom – Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca. Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine. Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842–1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I dо VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“, obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide. Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“. Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film) Sterijina nagrada Detaljnije: Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada. KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Detaljnije: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film) Sterijina nagrada Detaljnije: Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada.