Poletarac JESEN Duško Radović 02-2022 Duško Radović,urednik,grupa autora:Odabrali i uredili: Dragana Lakičević, Dušan Petričić, LJubivoje Ršumović izdavač: Rad,Beograd,1989.g II.-izdanje ISBN 86-09-00174-1 Tvrd povez,bogato ilustano,ćirilica,194.strane,Veliki enciklopedijski format,37 x 26 cm,težćina 1520.grama Stanje Vrlo očuvana i uredna knjiga , vrlo neznatno oštećenje čela poveza. Strane su bele i čiste bez crtanja, dopisivanja ... Četiri knjige Duška Radovića, tog zanesenjaka i dečaka u duši. odličan izbor poezije i proze za decu kojem će se obradovati podjednako i deca i roditelji. Knjige koje čine ovaj komplet dobile su nazive po godišnjim dobima: proleće, leto, jesen i zima. Od simpatičnih pesmica do smešnih pričica, aforizama i „raznih gluposti“, tu su čuvena radio-igra za decu „Kapetan DŽon Piplfoks“ i „Kako su postale ružne reči“. Postoji i deo „šta sam to radio“ u kojem Radović opisuje „kako je sve počelo“, odnosno kako je počeo da piše za decu Njegov rad traje preko tri decenije od knjiga Poštovana deco do Sedi da razgovaramo. Kako on sam kaže: „Svi drugi pišu svoje pesme i priče, seju i neguju svako svoj cvet, a ja sebi ličim na geometra koji traži, meri i utvrđuje šta sve pripada deci i literaturi za decu.“ Poklonite nekom detetu, a i sebi, ove knjige biće vam zahvalno ceo život. I za kraj jedan aforizam: „NEĆU NIKAD VIŠE ako ne zaboravim. Nikad ne zaboravim ono što hoću a stalno zaboravljam ono što NIKAD VIŠE NEĆU“. KADA JE LETEO POLETARAC Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije. Poletarac Dusko Radovic Ispuštena prilika Radović je zaključio da je pravljenje tog lista bio jedan pretenciozan poduhvat. Nije bilo društvenih uslova da se tako nešto oceni, a onda prihvati i podrži. „Poletarac je morao biti ugašen, jer nije bio registrovana vrednost, ovde gde ima mnogo lažnog obrazovanja i lažnog ukusa i gde se ljudi razumeju samo u ono što je javno priznato i potvrđeno,“ rekao je Radović jednom. „Mi smo pokušali da budemo strogi i odgovorni. Birali smo, odbijali i vraćali rukopise i ilustracije, borili se, koliko smo mogli, da zaista stvorimo list za „gospodsku decu“. Međutim, pobedila je duhovna sirotinja među piscima i prosvetnim radnicima. Opet su bili u pravu oni kojih ima više. Oni koje bi ugrozilo zavođenje odgovornosti i morala. Da smo imali prave podrške, to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika.To je bila velika, ali ispuštena prilika,“ govorio je Duško Radović o svom „Poletarcu“. „Televizija Beograd“ počela je sa snimanjem istoimene serije, napravljene po časopisu, a scenarista i režiser televizijskog „Poletarca“ bio je Timoti DŽon Bajford. Dušan Radović Rođen je 1922. godine u Nišu. Bio je glavni urednik `Pionirskih novina`, urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije-Beograd, urednik lista `Poletarac`, novinar `Borbe` i od 1975. godine bio je urednik Studija B. Umro je 1984. godine u Beogradu. Poznatija dela: Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-igra; Poštovana deco (1954), pesme; Smešne reči (1961), pesme; Pričam ti priču (1963), pesme i priče; Na slovo, na slovo (1963-1965), televizijska serija; Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema; Vukova azbuka (1971), pesme; Zoološki vrt (1972), pesme; Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi; Beograde, Dobro jutro 2 (1981) aforizmi; Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige; Beograde, dobro jutro 3 (1984), aforizmi. Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. U njegovu čast u Beogradu je osnovano dečje pozorište, klasično i lutkarsko, sa nazivom ,,Malo pozorište Duško Radovića,,

Radnički univerzitet Radivoje Ćirpanov - Novi Sad, 1981. god. Tvrd povez, 25,5 cm. 40 str. Ilustrovano knjiga je u odličnom stanju - kao nova Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio-emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada.

Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Retko u ponudi! Autor - osoba Бианки, Виталий Валентинович, 1894-1959 = Bianki, Vitalij Valentinovič, 1894-1959 Naslov Po tragovima / V. [Виталий] Бианки; [s ruskog preveo Radoslav Marković ; crteže prema originalu radio Boško Petrović] Vrsta građe bajke Jezik srpski Godina 1947 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1947 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 102 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Marković, Radoslav, 1865-1948 = Marković, Radoslav, 1865-1948 Petrović, Boško ISBN (Broš.) Vitalij Valentinovič Bianki (Bjanki) rođen je 11. februara 1894. godine u rusko-italijanskoj porodici u Sankt Peterburgu, Rusija. Vitalij je bio jedan od trojice sinova Valentina Bjankija, čuvara Zoološkog muzeja u Sankt Peterburgu. Zajedno sa svojim ocem mladi Bjanki je postao strastveni putnik i posmatrač divljeg života. Studirao je u Sanktpeterburskoj gimnaziji, zatim na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, diplomirao je 1916. godine biologiju, specijalizirao ornitologiju. Takođe je studirao umetnost na Umetničkom institutu u Sankt Peterburgu, specijalizujući se za crtanje biljaka i životinja. Nakon ruske revolucije 1917. godine, Bjanki je poslat u Sibir. Tamo je predavao biologiju u sibirskom gradu Bijsku od 1920–1923. Vrativši se u Sankt Peterburg, Bjanki se pridružio krugu pisaca oko Korneja Ivanoviča Čukovskog. Postao je član Saveza pisaca i blizak prijatelj Samuila Maršaka i Borisa Žitkova. Njegova prva priča objavljena je u dečjem časopisu Vorobei 1923. Iste godine Bjanki je objavio svoju prvu knjigu priča za decu pod nazivom „Čiji je nos bolji“. Njegova najpoznatija knjiga bila je „Lesnaja gazeta“ (Šumske novosti). Ova jedinstvena i neobična knjiga o divljem životu napisana je tokom 1920-ih; rastao je tokom narednih 35 godina, uz mnogo dodataka i ažuriranja koje je autor pisao svake godine do kraja svog života. Knjiga je prevedena na mnoge jezike, korišćena je i kao scenario za popularnu dečiju radio emisiju „Vesti is lesa“ (Šumske vesti), koju je Bjanki vodio na Lenjingradskom radiju u Lenjingradu (Sankt Peterburg). Bianki je napisao da životinje i biljke doživljavaju isto toliko događaja u svom životu kao i ljudi. Svakog dana i svakog minuta životinjska populacija šume gradi svoje domove, stvara porodice i podiže svoje bebe, baš kao i ljudi. Kako saznajemo o ovome? Kako možemo razumeti različite glasove ptica i životinja? Kako možemo pročitati njihove otiske? Šta riba radi zimi? Kako kokoška diše u jajetu? Sve ovo, i više, možemo saznati iz „Šumskih novosti” Vitalija Biankija. Vitali Bianki je bio veoma popularan dečji pisac u Rusiji. Njegova radio-emisija „Šumske vesti” imala je izuzetno mnogo slušalaca u zemlji; Emisija je proizvedena u Lenjingradu (Sankt Peterburg) i ponovo je emitovana širom Sovjetskog Saveza dostigavši procenjenu publiku od pedeset miliona slušalaca tokom 1950-ih. Vitali Bianki je umro u Lenjingradu (Sankt Peterburg) 10. juna 1959. godine i položen je na Bogoslovskom groblju u Sankt Peterburgu, Rusija. MG98 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SKZ Knjiga broj 97. Mrtvo motre Ukidanje strasti Moderni ustanak Ne razumem Pozorište u palanci U seoskoj mehani Sreća Pevačev Uskrs Božje suze Slava Nigde spasa Radoje Domanović (Ovsište, 16. februar 1873 — Beograd, 17. avgust 1908) bio je srpski književnik. Najpoznatiji je kao satirični pripovedač.[1] Biografija Radojev deda Milić Domanović je doseljenik iz Hercegovine sa jedne visoravni između Trebinja i Nevesinja. Po istraživanjima Milinka Domanovića njihovo poreklo je iz sela Domanovići u Hercegovini.[2] Deda se zadržao u okolini Kragujevca. Radio je i služio kod Simeona Cukića, srodnika Pavla Cukića, ustanika i Karađorđevog vojvode. Ovaj oštroumni Hercegovac se uskoro svojim radom i znanjem uzdigao od najamnog radnika do slobodnog seljaka. Korakom ispred vremena obojicu sinova, Aleksu i Miloša - Radojevog oca, školuje na bogosloviji. Aleksa se zapopio, a Miloš je otišao u učitelje. Radi kao učitelj, ali se bavi i unosnim poslovima. Hrabar i inteligentan uskoro postaje imućan čovek. Ženi se Persidom, ćerkom Simeona Cukića, onog gazde kod koga je njegov otac Milić radio kao sluga. [3] Iz tog braka rođen je 16. februara (ili 4. februara po julijanskom kalendaru) 1873. godine u porodici seoskog učitelja, na trenutnoj službi u selu Ovsište kod Kragujevca Radoje Domanović. Detinjstvo je proveo u susednom selu Gornje Jarušice, odakle mu je otac i gde i danas živi familija Domanović, i gde je završio i osnovnu školu.[4] Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu.[1] Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Oženio se 1895. godine učiteljicom Natalijom sa kojom je imao ćerku Danicu (1896—1956) i sinove Dragišu (1902), koji je umro ubrzo po rođenju, i Zorana (1905—1944).[5] Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički list „Stradija“, u kojem pokušava da se bori protiv mana novog režima. Razočaran, odavao se sve više boemskom životu, mnogo je pio, i usamljen, ogorčen i siromašan umro je od tuberkuloze u 35. godini života, 4. avgusta/17. avgusta 1908. godine u Beogradu.[1] Književni rad Presudan uticaj na karakter i književni rad Radoja Domanovića, imaju dve činjenice. Njegov otac Miloš i njegova moć, ali i majka, unuka ustanika Pavla Cukića. Miloš je bio prvenstveno seoski gazda pa onda učitelj. Tvrdoglav i svestan svoje snage. Majka, nežna i puna ljubavi prema sinu učila ga je srpskoj narodnoj poeziji, čojstvu i ponosu srpskog seljaka - revolucionara. Radoje Domanović je beskompromisan i hrabar. Njegova misao britka i provokativna. On je prvi pravi satiričar među srpskim realistima. Satira je glavno obeležje njegovog talenta. On je tvorac srpske satirične pripovetke.

omot: Pavle Bihaly, fotomontaža iz kraja 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. veoma dobro stanje, kao na slikama, na rikni ima malih oštećenja Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] tehnička oprema Pavle Bihalji (Pavle Bihali, Bihaly) Biblioteka Zenit 294 str. ; 20 cm Nolit Beograd 1939. retko izdanje mek povez sa omotačem August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. Preveo Stevan Milović. Oprema Pavle Bihaly.

Tone Sliškar Družina sinji galebMeki povezRoman Toneta Seliškara koji opisuje svakodnevnicu grupe dečaka na Galebovom ostrvu i uzbudljivu avanturu u koju upadaju kada odluče da ostvare svoje mladalačke snove. Glavni junak, siromašni lepuškasti dečak Ivo, živi u trošnoj kući, u malom ribarskom naselju na obali mora. Od roditelja mu ostaje jedino Sinji galeb, brod koji će biti centar zbivanja, kako Iva, tako i družine koju je okupio: Petar, Jure, Mihael, Pero i Franjo i Ivina najbolja prijateljica Mileva. Pred vama je uzbudljiva i dramatična priča o surovoj sudbini jednog dečaka, koji svojom odlučnošću i snagom duha uspeva da prebrodi mnoge teške životne situacije i ostvari zacrtani cilj.Anton „Tone“ Seliškar (sloven. Tone Seliškar; Ljubljana, 1. april 1900 — Ljubljana, 10. avgust 1969) je bio slovenački književnik koji se najviše orijentisao pisanju dela za dečji uzrast.BiografijaTone Seliškar je rođen u radničkoj porodici u predgrađu Ljubljane. Već u osnovnoj školi je pokazao veliko interesovanje i talenat za pisanje. Dugo je radio kao profesor, prvo u Celju, a zatim u Trbolju. Učestvovao je u NOB-u, gde je radio na uređivanju partizanskih časopisa.Njegovi radovi su zastupljeni u zborniku socijalne lirike «Knjiga drugova» 1929. godine. Kroz svoja dela pokazuje puno širine i razumevanja pišući o iskušenjima i uzbuđenjima mladosti.DelaPoezijaTrbovlje (1923)Knjiga drugova (1929)Pesme očekivanja (1937)Neprijatelj (1944)U krilu domovine (1947)Pesme i prepevi (1957)ProzaNasukani brod (1932)Kuća bez prozora (1936)Ruke Andreja PodlipnikaMi ćemo pobediti (1946)Noć i svitanje (1946)Tržišna cesta (1947)Ljudi sa crvenim cvetom (1961)Dela za mladeRudi (1929)Družina sinjeg galeba (1936)Janko i Metka (1939)Bujica (1939)Drugovi (1946)Mule (1948)Lisčki (1950)Djed som (1953)Posada bez broda (1955)Indijanci i gusari (1957)Velika gala predstava (1958)Devojčica sa herojskim srcem (1959)Ribar Luka i delfin (1963)6/20

Meki povezRoman Toneta Seliškara koji opisuje svakodnevnicu grupe dečaka na Galebovom ostrvu i uzbudljivu avanturu u koju upadaju kada odluče da ostvare svoje mladalačke snove. Glavni junak, siromašni lepuškasti dečak Ivo, živi u trošnoj kući, u malom ribarskom naselju na obali mora. Od roditelja mu ostaje jedino Sinji galeb, brod koji će biti centar zbivanja, kako Iva, tako i družine koju je okupio: Petar, Jure, Mihael, Pero i Franjo i Ivina najbolja prijateljica Mileva. Pred vama je uzbudljiva i dramatična priča o surovoj sudbini jednog dečaka, koji svojom odlučnošću i snagom duha uspeva da prebrodi mnoge teške životne situacije i ostvari zacrtani cilj.Anton „Tone“ Seliškar (sloven. Tone Seliškar; Ljubljana, 1. april 1900 — Ljubljana, 10. avgust 1969) je bio slovenački književnik koji se najviše orijentisao pisanju dela za dečji uzrast.BiografijaTone Seliškar je rođen u radničkoj porodici u predgrađu Ljubljane. Već u osnovnoj školi je pokazao veliko interesovanje i talenat za pisanje. Dugo je radio kao profesor, prvo u Celju, a zatim u Trbolju. Učestvovao je u NOB-u, gde je radio na uređivanju partizanskih časopisa.Njegovi radovi su zastupljeni u zborniku socijalne lirike «Knjiga drugova» 1929. godine. Kroz svoja dela pokazuje puno širine i razumevanja pišući o iskušenjima i uzbuđenjima mladosti.DelaPoezijaTrbovlje (1923)Knjiga drugova (1929)Pesme očekivanja (1937)Neprijatelj (1944)U krilu domovine (1947)Pesme i prepevi (1957)ProzaNasukani brod (1932)Kuća bez prozora (1936)Ruke Andreja PodlipnikaMi ćemo pobediti (1946)Noć i svitanje (1946)Tržišna cesta (1947)Ljudi sa crvenim cvetom (1961)Dela za mladeRudi (1929)Družina sinjeg galeba (1936)Janko i Metka (1939)Bujica (1939)Drugovi (1946)Mule (1948)Lisčki (1950)Djed som (1953)Posada bez broda (1955)Indijanci i gusari (1957)Velika gala predstava (1958)Devojčica sa herojskim srcem (1959)Ribar Luka i delfin (1963)12/25

Srbija - Pijemont Južnih Slovena 1842-1853 Drag. Stranjaković Izdavač: Narodna štamparija, Beograd 1932; Dragoslav Stranjaković (Užice, 31. maj 1901 — Beograd, 27. novembar 1966) je bio srpski istoričar, profesor Beogradskog univerziteta i potpredsednik Srpskog kulturnog kluba. Za vreme Drugog svetskog rata bio je član četničkog Centralnog nacionalnog komiteta. Posle rata osuđen je na vremensku kaznu. Dragoslav Stranjaković Datum rođenja 31. maj 1901. Mesto rođenja Užice Kraljevina Srbija Datum smrti 27. novembar 1966. (65 god.) Mesto smrti Beograd SFRJ Biografija Uredi Rođen je u Užicu, 31. maja 1901. godine. Studije istorije je završio 1927. u Beogradu. Za vreme svog nastavničkog zanimanja najviše je posvetio pažnju na istoriju 19. veka i period vladavine dinastije Obrenovića.[1] Od 1925. je radio kao asistent na katedri za nacionalnu istoriju Filozofskog fakulteta. Vanredni profesor je postao uoči novog rata 1940. godine. Bio je takođe angažovan i u Srpskom kulturnom klubu kao uređivač tekstova. Za vreme okupacije, nastavio je da predaje na Beogradskom univerzitetu, ali je uskoro napustio službu. Od tada, pa sve do početka 1943. nije aktivno delovao. U januaru 1943. ulazi u sastav beogradskog političkog Odbora Ravnogorskog pokreta, a zatim i u Centralni nacionalni komitet Kraljevine Jugoslavije. Po uspostavljanju nove posleratne vlasti u Beogradu, Stranjaković se predaje. Uskoro je bio i penzionisan a zatim politički gonjen i zatvaran. Zatvorsku kaznu je izdržao u Sremskoj Mitrovici. Ponovo se vraća u društvenu sferu 1954. godine. Od 1955. radio je kao predavač na Bogoslovskom fakultetu.[1] Preminuo je 27. novembra 1966. u Beogradu. Objavljena dela Uredi Vlada Ustavobranitelja, Beograd, 1935. Biografija Karađorđa Petrovića, Beograd, 1946. Stranjaković, Dragoslav (1991). Najveći zločini sadašnjice: Patnje i stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941-1945. Gornji Milanovac-Priština: Dečje novine, Jedinstvo. Pored ovih knjiga napisao i objavio blizu 300 naučnih radova. istorija srba srpska srpskog naroda 19. xix vek

omot: Pavle Bihaly, fotomontaža iz kraja 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. veoma dobro stanje, kao na slikama Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] tehnička oprema Pavle Bihalji (Pavle Bihali, Bihaly) Biblioteka Zenit 294 str. ; 20 cm Nolit Beograd 1939. retko izdanje mek povez sa omotačem August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole.

dosta dobro stanje za svoje godine, omot kao na slici retko omot: Pavle Bihaly, fotomontaža iz kraja 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] tehnička oprema Pavle Bihalji (Pavle Bihali, Bihaly) Biblioteka Zenit 294 str. ; 20 cm Nolit Beograd 1939. retko izdanje mek povez sa omotačem August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. avangarda

TONE SELIŠKAR DRUŽINA SINJI GALEB Meki povez Roman Toneta Seliškara koji opisuje svakodnevnicu grupe dečaka na Galebovom ostrvu i uzbudljivu avanturu u koju upadaju kada odluče da ostvare svoje mladalačke snove. Glavni junak, siromašni lepuškasti dečak Ivo, živi u trošnoj kući, u malom ribarskom naselju na obali mora. Od roditelja mu ostaje jedino Sinji galeb, brod koji će biti centar zbivanja, kako Iva, tako i družine koju je okupio: Petar, Jure, Mihael, Pero i Franjo i Ivina najbolja prijateljica Mileva. Pred vama je uzbudljiva i dramatična priča o surovoj sudbini jednog dečaka, koji svojom odlučnošću i snagom duha uspeva da prebrodi mnoge teške životne situacije i ostvari zacrtani cilj. Anton „Tone“ Seliškar (sloven. Tone Seliškar; Ljubljana, 1. april 1900 — Ljubljana, 10. avgust 1969) je bio slovenački književnik koji se najviše orijentisao pisanju dela za dečji uzrast. Biografija Tone Seliškar je rođen u radničkoj porodici u predgrađu Ljubljane. Već u osnovnoj školi je pokazao veliko interesovanje i talenat za pisanje. Dugo je radio kao profesor, prvo u Celju, a zatim u Trbolju. Učestvovao je u NOB-u, gde je radio na uređivanju partizanskih časopisa. Njegovi radovi su zastupljeni u zborniku socijalne lirike «Knjiga drugova» 1929. godine. Kroz svoja dela pokazuje puno širine i razumevanja pišući o iskušenjima i uzbuđenjima mladosti. Dela Poezija Trbovlje (1923) Knjiga drugova (1929) Pesme očekivanja (1937) Neprijatelj (1944) U krilu domovine (1947) Pesme i prepevi (1957) Proza Nasukani brod (1932) Kuća bez prozora (1936) Ruke Andreja Podlipnika Mi ćemo pobediti (1946) Noć i svitanje (1946) Tržišna cesta (1947) Ljudi sa crvenim cvetom (1961) Dela za mlade Rudi (1929) Družina sinjeg galeba (1936) Janko i Metka (1939) Bujica (1939) Drugovi (1946) Mule (1948) Lisčki (1950) Djed som (1953) Posada bez broda (1955) Indijanci i gusari (1957) Velika gala predstava (1958) Devojčica sa herojskim srcem (1959) Ribar Luka i delfin (1963)

TONE SELIŠKAR DRUŽINA SINJI GALEB Meki povez Roman Toneta Seliškara koji opisuje svakodnevnicu grupe dečaka na Galebovom ostrvu i uzbudljivu avanturu u koju upadaju kada odluče da ostvare svoje mladalačke snove. Glavni junak, siromašni lepuškasti dečak Ivo, živi u trošnoj kući, u malom ribarskom naselju na obali mora. Od roditelja mu ostaje jedino Sinji galeb, brod koji će biti centar zbivanja, kako Iva, tako i družine koju je okupio: Petar, Jure, Mihael, Pero i Franjo i Ivina najbolja prijateljica Mileva. Pred vama je uzbudljiva i dramatična priča o surovoj sudbini jednog dečaka, koji svojom odlučnošću i snagom duha uspeva da prebrodi mnoge teške životne situacije i ostvari zacrtani cilj. Anton „Tone“ Seliškar (sloven. Tone Seliškar; Ljubljana, 1. april 1900 — Ljubljana, 10. avgust 1969) je bio slovenački književnik koji se najviše orijentisao pisanju dela za dečji uzrast. Biografija Tone Seliškar je rođen u radničkoj porodici u predgrađu Ljubljane. Već u osnovnoj školi je pokazao veliko interesovanje i talenat za pisanje. Dugo je radio kao profesor, prvo u Celju, a zatim u Trbolju. Učestvovao je u NOB-u, gde je radio na uređivanju partizanskih časopisa. Njegovi radovi su zastupljeni u zborniku socijalne lirike «Knjiga drugova» 1929. godine. Kroz svoja dela pokazuje puno širine i razumevanja pišući o iskušenjima i uzbuđenjima mladosti. Dela Poezija Trbovlje (1923) Knjiga drugova (1929) Pesme očekivanja (1937) Neprijatelj (1944) U krilu domovine (1947) Pesme i prepevi (1957) Proza Nasukani brod (1932) Kuća bez prozora (1936) Ruke Andreja Podlipnika Mi ćemo pobediti (1946) Noć i svitanje (1946) Tržišna cesta (1947) Ljudi sa crvenim cvetom (1961) Dela za mlade Rudi (1929) Družina sinjeg galeba (1936) Janko i Metka (1939) Bujica (1939) Drugovi (1946) Mule (1948) Lisčki (1950) Djed som (1953) Posada bez broda (1955) Indijanci i gusari (1957) Velika gala predstava (1958) Devojčica sa herojskim srcem (1959) Ribar Luka i delfin (1963)

Зигфрид Кракауер: Од Калигарија до Хитлера- психолошка историја немачког филма СКЦ, Београд, 1996, 512 страница, броширано Печат на предлисту, други предлист се одвојио, на десетак места подвлачено ГРАФИТНОМ оловком (остављам потенцијалном новом власнику да то обрише уколико му смета). Књига је у одличном стању, да није стара 23 године комотно сам могао написати и да је `нова`. Садржај на додатним фотографијама. Zigfrid Krakauer (8. februar 1889 — 26. novembar 1966) bio je nemački pisac, sociolog, novinar, kulturni kritičar i filmski teoretičar. Bio je povezivan sa Frankfurtskom školom. Zigfrid Krakauer rođen je 8. februara u Frankfurtu na Majni, u jevreskoj porodici. Studirao je arhitekturu od 1907. do 1913; a posle je radio u Berlinu i Minhenu do 1920. godine. Na kraju Prvog svetskog rata je upoznao Teodora Adorna, koji mu postaje filozofski mentor.[1] Od 1922. do 1933. godine, Krakauer je pisao kulturne komentare u listu Frankfurter Zeitung među kojima i filmske kritike. Levičarski orijentisan, prvo je nakratko otišao u Pariz, a onda je emigrirao u SAD posle dolaska nacionalsocijalizma i Hitlera na vlast u Nemačkoj 1933. godine. Tamo se bavio teorijom masovnih komunikacija i propagande, sociologijom, filmskom istorijom i estetikom. Od 1941. godine je asistent kustosu u filmskom arhivu Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, sa posebnim zadatkom da istražuje metode nacističke filmske propagande. Bio je protivnik kapitalizma, iako čitajući dela Karla Marksa, bio je protivnik totalitarizma i sovjetske vlasti i Josifa Staljina.[2] Od 1943. do 1944. godine napisao je istoriju nemačkog filma sa socijalnog, ekonomskog i političkog gledišta From Caligari to Hitler. Kao član biroa za primenjena socijalna istraživanja na Univerzitetu Kolumbija, napisao je Satelitski mentalitet: propaganda i nacistički ratni film i veliku teorijsku knjigu `Priroda filma`. 1960. godine objavio je `Teoriju filma`. Poslednjih godina svog života, radio je kao sociolog različitih instituta, među njima i u Njujorku kao direktor istraživanja primenjenih društvenih nauka na Univerzitetu Kolumbija.

Voja Marjanović: MOJ POGLED - O knjigama za decu i mlade, BMG Beograd 1996, str. 184. Književne kritike; Književnost za decu. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4; ima lični štambilj. Професор књижевности, књижевни историчар и теоретичар, есејиста и критичар, Воја Марјановић је рођен на Убу на Преображење 19. августа 1934. године. Основну и нижу гимназију завршио је на Убу,где је у трговачкој-кафеџијскојпородици добио патријархално васпитање и навику да буде вредан и одговоран у животу. Отац га је „наменио“ да му буде у позиву наследник у угоститељском послу, али су животне околности учиниле друго. По завршетку ниже гимназије на Убу, наставио је школовање у Трећој мушкој гимназији у Београду, после које студира југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Војни рок је служио у Куманову, после кога је постављен за професора руског језика и књижевности у Медицинској школи. Ту је радио деветнаест година, а онда бива изабран за професора Књижевности за децу и младе на Педагошкој академији, где је радио пуних двадесет година, да би пред пензионисање био изабран за ванредног професора Учитељског факултета у Београду. Воја Марјановић је похађао магистарске студије у Београду, а докторску дисертацију(„Приповедачки свет Бранка Ћопића“) одбранио је у Сарајеву 1989. године. За време професорске каријере, упорно се бавио књижевним радом. Писао јеесеје и критике из дечје књижевности; објављивао је књиге студија, монографије, антологије, уџбеничку литературу, а интересовала га је и белетристика и филозофска литература. Објавио је 78 књига. Тренутно пишедве књиге завичајне тематике: „Портрети некадашњих и данашњих Убљана“ и „Доајен српске драме и фарсе –Александар Поповић“. Најзначајнија дела су му: „Портрети српских писаца за децу“, „Антологија савремене поезије и прозе за децу“, „Живот и дело Бранка Ћопића“, „Књижевност за децу и младе“ I, II, III(уџбеничка литература), „Убске приче“, „Приче из мог детињства“, „Медитације“ I, II, III, једанаест тематских и општих антологија из српске књижевност за младе.

JAKO RETKO Made in Yugoslavia Sve slikam neposredno pred postavljanje pa stanje bukvalno odgovara fotografijama. . Nakon dogovora uplata je na račun u OTP Banci Šaljem postexpresom nakon uplate Šaljem u inostranstvo jedino EMSOM (postexpres za inostranstvo pri pošti Srbije,skuplji je od klasičnog slanja ali sigurniji, i brži),gde vi snosite sve troškove slanja,za carinske troškove kupovine više predmeta ili gubitke paketa nisam odgovoran,, osim ako nemate nekoga u srbiji da pošaljem na njegovu adresu, nakon uplate na moj račun ili vaše uplate Western unionom na ime i podatke!

1930 Naslovnu stranu nacrtao Pjer Križanić Retko u ponudi Mihailo S. Petrović Kao na slikama Dobro očuvano za knjigu ove starosti Mihailo S. Petrović (1901–1949) je bio srpski novinar, predsednik Udruženja novinara Srbije, stalni saradnik i dopisnik časopisa „Politika”, ratni izveštač tokom građanskih ratova u Španiji, a pokrenuo je i radio-emisiju „Glas Jugoslavije” na Bi-Bi-Siju u Londonu. Interesovao se za istoriju štampe i razvoja novinarstva, za istoriju svoje zemlje i Beograda, a neka od poznatijih dela su: Kako je postao Beograd, Beograd pre sto godina, Borbe starog Beograda, Ogled iz istorije štampe, Oluja nad Francuskom, Londonska emigracija i dr. Prvo izdanje 1. Istorija Beograda Kroz istoriju Večiti grad Antikvarne knjige Srba srpskog naroda 19. vek xix veka

Ljubitelji avantura Alise u zemlji čuda i iza ogledala setiće se rečenice koju izgovara kraljica: „Ne mogu da podnesem više od šest nemogućih stvari pre doručka`. Na tragu zagonetki i igre rečima u kojima je uživao autor knjiga o Alisi, Luis Kerol, odnosno profesor matematike na Oksfordu Čarls Latvidž Džordž, već sedam godina u emisiji „Korak ka nauci`, svakog četvrtka od 13 do 14 sati, slušaocima se servira naučno predjelo - šest naizgled nemogućih informacija iz sveta nauke. Inspirisana tom rečenicom koja je dobila status poslovice u engleskom jeziku autorka je za ovu zbirku je odabrala 52 menija naučnih predjela za svaki dan. Izdanje Programa Radio Beograda za decu i mlade Format: 15,5 x 20,5 cm Broj strana: 114 Pismo: ćirilica Ilustrovao: Nemanja Đorđević

Metropola : roman / Upton Sinclair ; [preveo Bogdan Bilbija] Beograd : Nolit, 1930 (Beograd : Jedinstvo) 209 str. : autorova slika ; 21 cm dobro stanje kao na slikama RETKO U PONUDI!!! Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina.Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit casopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda ...

60469) NA PRAGU NOVOGA DOBA , V. A. Špajzer ( William Ambrose Spicer , Viljem A. Spicer ) , Nakladno društvo za izdavanje hrišćanskih knjiga Novi Sad bez godine izdanja (između dva svetska rata). Vilijam Ambrouz Spajser (1865 —1952) je bio sveštenik adventista sedmog dana i predsednik Generalne konferencije adventista sedmog dana. Spajser je radio za crkvu u Sjedinjenim Državama, Engleskoj i Indiji, gde je Spajser koledž nazvan po njemu. Služio je kao sekretar Generalne konferencije tokom predsedavanja A. G. Daniels-om, a Danijels je bio sekretar tokom Spajserovih godina kao predsednika. Njih dvojica su vodili Adventističku crkvu prvih 30 godina 20. veka. odlično očuvano, tvrd povez, originalno koričenje iz epohe sa zlatotiskom , ilustrovano, ćirilica, pre teskta knjige umetnuta naslovna strana Novog Zaveta i prva stranica iz Jevanđelja po Mateju , 375 strana

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Draganić - Beograd, 1998. god. Tvrd povez, 22 cm. 101 str. Ilustrovano Ilustrator Dobrosav Bob Živković Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio- emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost.

Radomir Barjaktarević : DRUGO OKO - Eseji i kritike, Oslobođenje Sarajevo 1989, str. 200. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Радомир Барјактаревић рођен је 1929. у селу Петњику код Берана, у Црној Гори. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту, учитељску школу у Сарајеву и Бањалуци. Завршио је студије српског и руског језика и књижевности и радио четири године у Вишој реалној гимназији у Иванграду (Беране), па затим дипломирао на Факултету политичких наука у Сарајеву. Важнија књижевна дела: Поезија: „Балада“, „Велики час“, „Вођен Калиопом“, „Златни клобуци“, „Догоријева ли Кумова слама“, „Свјетлоносни кључ“, „Ужаснуто чарање“, „Изабране песме“. Романи: „Узбрдица“, „Пупољци у огњу“,“ Српкиња из Црне Горе“. Приче: „Пре и после зоре“. Есеји и критике: „Друго око“, „Бешчашће ближњих (илити живот избјеглички)“.

Miroljub Joković: STRMA RAVAN - Izabrane kritike i eseji, Gradac Raška/Raška škola Beograd 2006, tvrdi povez, str. 249. Očuvanost 4. 1957–2016) rođen je u Kruševici, kod Raške. Završio jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kao sekretar Književne omladine Srbije u Beogradu. Govorio je engleski, francuski, ruski, španski i slovački jezik. Doktorsku disertaciju „Istorijska distanca u srpskom romanu o Prvom svetskom ratu – evropski kontekst”, odbranio je 1987. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Drugu doktorsku disertaciju, „La distance historique et esthètique dans le roman serbe consacré à la Première Guerre Mondiale – Context Européen” (Istorijska i estetska distanca u srpskom romanu o Prvom svetskom ratu – evropski kontekst), odbranio je 1990. na Univerzitetu u Nansiju II, u Francuskoj.

Позивају се сви мали истраживачи! Хајде да сазнамо нешто више о пословима које можете да радите кад порастете. Отворите прозорчиће да бисте упознали тим људи који ради на изградњи куће или да бисте сазнали који све послови постоје у болници и како све можете да радите са животињама…

Opis proizvoda Pozivaju se svi mali istraživači! Hajde da saznamo nešto više o poslovima koje možete da radite kad porastete. Otvorite prozorčiće da biste upoznali tim ljudi koji radi na izgradnji kuće ili da biste saznali koji sve poslovi postoje u bolnici i kako sve možete da radite sa životinjama…

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slobodan Selenić, Angažman u dramskoj formi Dramske teorije i kritike Slobodana Selenića koje u najširem luku opisuju njegovu pozorišnu i dramaturšku delatnost, život sa pozorištem i u pozorištu. Slobodan Selenić (Pakrac, 7. jun 1933 — Beograd, 27. oktobar 1995) bio je srpski pisac, akademik, profesor i kritičar.[1] Biografija Slobodan je rođen juna 1933. godine u Pakracu, gde je živela majčina porodica. Bio je sin jedinac roditelja Save, profesora i Vere, rođ. Podunavac[2], koja potiče iz svešteničke porodice. Sava je bio jedan od vođa predratne Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića. Roditelji su se prvo preselili u Srem, u Rumu. Otac je pre i posle ženidbe živeo i radio u Beogradu, baveći se prosvetom, a kasnije novinarstvom i politikom. Roditelji su pred Drugi svetski rat držali privatnu gimnaziju u Beogradu. Tokom Drugog svetskog rata Sava je sarađivao sa NOP-om. On je u ime svoje partije vodio pregovore sa komunistima, oko stvaranja zajedničkog `Narodnog fronta`.[3] Međutim krajem 1944. godine bio je streljan od strane partizana. Mladi Selenić zvani Boba je osnovnu i srednju školu završio u Beogradu. Tu je i studirao engleski jezik i književnost, na Filozofskom fakultetu beogradskog Univerziteta. Postdiplomske studije pohađao je tokom 1950. godine u Velikoj Britaniji. Bavio se u mladosti novinarstvom, pa od 1955. godine književnošću. Radio je kao umetnički direktor (sa smo 29 godina života) u preduzeću `Avala filmu`, i sarađivao listovima `Borbi` i `Delu`.[4] Pisao je eseje i književne kritike; bavio se prevođenjem sa engleskog jezika. Kao docent stupio je 1965. godine na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Dopisni je član SANU u Beogradu od 25. aprila 1991. godine. Bio je oženjen Merimom; stanovali su od 1964. godine u stanu kod Studentskog parka; u braku nisu imali dece. Akademik Slobodan Selenić je umro od raka, u 62. godini života u jesen 1995. godine u Beogradu.[5] Bio je poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Po prof. Nenadu Prokiću Bio je pametan kao pčelica i lep kao neki skandinavski princ. Predstavljao je uglađenu, pametnu, lepo vaspitanu Srbiju.[6][7] Delo Selenić je pisao romane, drame (3) i pozorišnu kritiku (redovno je objavljivao između 1956-1978). Za roman prvenac `Memoari Pere bogalja` dobio je 1969. godine Oktobarsku nagradu grada Beograda. Bio je član SANU i dobitnik mnogih nagrada, između ostalih NIN-ove nagrade 1980. godine za roman Prijatelji. Njegove knjige su bile nekoliko godina najčitanije štivo. Bio je i redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti gde je predavao dramaturgiju 20. veka. Po njegovom istoimenom romanu i scenariju, 1995. godine je snimljen film Ubistvo s predumišljajem. Naredne 1996. godine snimljen je film Očevi i oci. U nekoliko svojih romana (Timor mortis, Pismo glava, Očevi i oci, Ubistvo s predumišljajem), prati tokove samospoznaje i opstanka jedne imanentno tragične kulture. Za knjigu roman `Timor mortis`, dobio je 1989. godine nagradu Meša Selimović.