Knjiga je dobro očuvana.Bila zalepljena posveta,ostao trag. ,,Šta znači voleti? Zašto se u nekim porodicama ljubav više pokazuje nego u drugim? Zašto smo toliko stidljivi zbog ljubavi? Šta treba da radimo kako bismo izašli s nekim? Zašto seks budi u nama i želju i strah u isti mah? Ovo su neka od mnogobrojnih pitanja koja vi, tinejdžeri, postavljate sebi, a Noeli Vijale i Stefan Klerže pružaju vam odgovore i smernice za razmišljanje. Zahvaljujući njihovim savetima, ova knjiga će vam pomoći da bolje razumete veliku zagonetku koju predstavlja ljubav i preokrete koje ona izaziva u svakom od nas. Uzrast 11-16 godina``

heder ljubičasta vila dugina čarolija bel muni cica i drugari dosadno mi je ne znam šta da radim slučaj romeo eliza pričeli gvera škola klizanja srebrne klizaljke iznenadjenje linda čapman monster high monstrumska škola liza harison škola za princeze princeza emili i lepa vila vivijan frenč vlada stojiljković sa mnom ima neka greška keti kesidi zasijaj dejzi star marija žeželj moj slatki život dugina čarolioja kajli,karnevalska vila dejzi medouz škola klizanja ljubičaste klizaljke prijatelji linda čapman Mek povez Dobro ocuvano. Visina postarine je za slanje putem preporucene tiskovine. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

Ово је трећа књига из серије „Математичке авантуре“. Намењена је деци која у трећем разреду могу да напредују брже и више од осталих ђака. У збирци се налазе занимљиви задаци, какви се најчешће не раде на часовима математике. Задаци имају различите функције: поједини служе за развијање логичког и апстрактног мишљења, неки се односе на сналажење у равни и простору, неки на сналажење у различитим ситуацијама, а многи су, једноставно, лепи задаци, они због којих волимо математику и који нас мотивишу да је стално радимо. Сви су они погодни за откривање и развијање математичке даровитости и подстицање креативности.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ljubiša Đokić Ilustracije: Dzoja Ratkovic - Gavela Ljubiša Đokić (Danilovgrad, 27. oktobar 1929 – Beograd, 7. septembar 1996) bio je srpski i jugoslovenski reditelj, dramski pisac, dramaturg i scenarista i univerzitetski profesor. Đokić je bio prodekan i dekan Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Biografija Iako je rođen u Danilovgradu, najranije detinjstvo je proveo u Brčkom. U Beograd sa porodicom dolazi pre Drugog svetskog rata, kada je njegova majka dobila posao učiteljice u Višnjici. Oba roditelja su mu bili prosvetni radnici.[1] Ljubiša Đokić je diplomirao na Filozofskom fakultetu i Pozorišnoj akademiji u Beogradu. Književni rad je započeo kao dečji pesnik, da bi potom počeo da piše dramska dela, a najviše bajke, takođe, za decu[2]. Svoje prve radove je u početku objavljivao po raznim časopisima. Džoja Ratković Gavela rodjena je u Mostaru 1941. godine. Studirala Pravni fakultet, a potom i Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Šerbana. Iste godine boravi duže vreme u Parizu gde fakultativno pohada Akademiju lepih umetnosti (Academie des beaux-arts). Bavi se: karikaturom, crtežom, ilustracijom, stripom, animiranim crtežom za film i televiziju, ilustracijama za scenu. Radila kao saradnik izdavačkih i novinskih kuća, te kao ilustrator u TV Beograd. Izlaže grupno i samostalno od 1968. godine. Predstavljala je svoje radove, do sada, na dvadeset samostalnih i na velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, medju kojima nekoliko posvećenih crtežu, političkom crtežu, karikaturi, ilustracijama. Dobila desetak nagrada za svoja likovna ostvarenja. Poslednjih petnaest godina živela i radila na relaciji Beograd-Beč.

ĆAO, MI SMO TEA SISTERKE! STUDIRAMO NA MIŠFORDU I VOLIMO AVANTURE I MISTERIJE! MI SMO NAJBOLjE DRUGARICE, ČAK I VIŠE OD TOGA… MI SMO KAO SESTRE! Kolet je upravo saznala nešto neverovatno! Ivet, vlasnica salona lepote na Ostrvu kitova, radila je i u Holivudu! Tako je započela jedna avantura… među četkama i karminima! Dobro došli na prestižni koledž Mišford, na kojem zajedno borave deca iz celog sveta! Časovi, sportska takmičenja, iskrena drugarstva, male ljubavi – svaki dan na Mišfordu je pun iznenađenja… Na hodnicima koledža može se sresti pet devojaka povezanih snažnim prijateljstvom: to su Tea sisterke. A ovo su njihove avanture, snovi i osećanja!

Opis proizvoda Četvrta knjiga u nizu knjiga istih autora. Namenjena je onoj deci koja u četvrtom razredu osnovne škole mogu da napreduju brže i više od ostalih učenika, ali je mogu koristiti i učenici starijih razreda. U zbirci se nalaze zanimljivi zadaci, kakvi se najčešće ne rade na časovima matematike u školi. Zadaci imaju različite funkcije; pojedini služe za razvijanje logičkog i apstraktnog mišljenja, neki se odnose na snalaženje u ravni i prostoru, neki na snalaženje u različitim situacijama, a mnogi su, jednostavno, lepi zadaci, oni zbog kojih volimo matematiku i koji nas motivišu da je stalno radimo. Svi su oni pogodni za otkrivanje i razvijanje matematičke darovitosti i podsticanje kreativnosti.

Opis proizvoda Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem. U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica.

Opis proizvoda Svi znaju da je učenje u dobijanje dobrih ocena naporan posao! Posebno onda kad pokušavaš da naučiš nešto novo i, koliko god se trudio, ne polazi ti za rukom! Kada god mi se to desi, počne da me hvata panika, pa neću više ni da se trudim. Ali, duboko u sebi, ne želim da odustanem. U stvari, ponekad treba samo malo više da radiš. I znaj da je sasvim u redu zatražiti pomoć! Zapamti da ne postoji samo jedan način učenja. Možda čak otkrijem da ono što ti se činilo preteškim i nije više tako strašno. Kada umeš da učiš kroz zabavu, škola je laka! Vidi još informacija

NOVA KNJIGA mek povez 224 str ĆAO, MI SMO TEA SISTERKE! STUDIRAMO NA MIŠFORDU I VOLIMO AVANTURE I MISTERIJE! MI SMO NAJBOLjE DRUGARICE, ČAK I VIŠE OD TOGA… MI SMO KAO SESTRE! Kolet je upravo saznala nešto neverovatno! Ivet, vlasnica salona lepote na Ostrvu kitova, radila je i u Holivudu! Tako je započela jedna avantura… među četkama i karminima! Dobro došli na prestižni koledž Mišford, na kojem zajedno borave deca iz celog sveta! Časovi, sportska takmičenja, iskrena drugarstva, male ljubavi – svaki dan na Mišfordu je pun iznenađenja… Na hodnicima koledža može se sresti pet devojaka povezanih snažnim prijateljstvom: to su Tea sisterke. A ovo su njihove avanture, snovi i osećanja!

Ова књига намењена је деци која у другом разреду могу да напредују брже и више од осталих ђака. У збирци се налазе занимљиви задаци какви се најчешће не раде на часовима математике у школи. Задаци имају различите функције: поједини служе за развијање логичког и апстрактног мишљења, неки се односе на сналажење у равни и простору, неки на сналажење у различитим ситуацијама, а многи су, једноставно, лепи задаци, они због којих волимо математику и који нас мотивишу да је стално радимо. Сви су они погодни за откривање и развијање математичке даровитости и подстицање креативности. Сваки задатак ставља дете пред нову проблемску ситуацију, а решавање је равно сналажењу у новим ситуацијама.

Dečji roman na francuskom jeziku. Crno-bele ilustracije i ilustarcije u boji. Tvrd povez. 186 strana. Očuvana. Tragovi dužeg stajanja. Alisa Roi s nestrpljenjem očekuje dolazak svog prijatelja, poštara Freda Dikora koji se priprema za penziju da bi počeo da uzgaja zamorce nakon što je nasledio od svoje tetke. Ali, kada stari Fred donosi Alisi pismo iz Engleske, torba mu biva ukradena. Alisa daje sebi zadatak da rasvetli ovu misteriju i pronađe kradljivca. Prevarant je mislio da je sve savršeno isplanirao, ali se njegov plan uopšte ne dešava onako kako je on zamislio. Nimalo! Naime, prevarant nije predvideo šta će Alisa Roi raditi onog dana kad sretne . .. Alice Roi

Tajni dnevnik pun uspomena, želja i snova! Ovo je tvoj dnevnik! Iskoristi ga da zapišeš sve o sebi, svojim prijateljima, porodici i svemu što se dešava u tvom životu. Olovku u ruke i ispuni dnevnik osećanjima i tajnama koje ćeš sačuvati zauvek! Popuni stranice ovog dnevnika tako što ćeš zabeležiti šta voliš da čitaš, gledaš ili radiš; šta tvoji prijatelji misle o tebi i kako provodiš svoje veče. Sačuvaj od zaborava sve predivne šetnje, odgovori na izazove i reši kviz. Da li ćeš napraviti unikatan ram ili narukvicu prijateljstva? Ovaj dnevnik je pun zabavnih pitanja i aktivnosti, kao i načina da sačuvaš sve svoje drage uspomene!

ĆAO, MI SMO TEA SISTERKE! STUDIRAMO NA MIŠFORDU I VOLIMO AVANTURE I MISTERIJE! MI SMO NAJBOLjE DRUGARICE, ČAK I VIŠE OD TOGA… MI SMO KAO SESTRE! Kolet je upravo saznala nešto neverovatno! Ivet, vlasnica salona lepote na Ostrvu kitova, radila je i u Holivudu! Tako je započela jedna avantura… među četkama i karminima! Dobro došli na prestižni koledž Mišford, na kojem zajedno borave deca iz celog sveta! Časovi, sportska takmičenja, iskrena drugarstva, male ljubavi – svaki dan na Mišfordu je pun iznenađenja… Na hodnicima koledža može se sresti pet devojaka povezanih snažnim prijateljstvom: to su Tea sisterke. A ovo su njihove avanture, snovi i osećanja!

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica.

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica.

Tajni dnevnik pun uspomena, želja i snova! Ovo je tvoj dnevnik! Iskoristi ga da zapišeš sve o sebi, svojim prijateljima, porodici i svemu što se dešava u tvom životu. Olovku u ruke i ispuni dnevnik osećanjima i tajnama koje ćeš sačuvati zauvek! Popuni stranice ovog dnevnika tako što ćeš zabeležiti šta voliš da čitaš, gledaš ili radiš; šta tvoji prijatelji misle o tebi i kako provodiš svoje veče. Sačuvaj od zaborava sve predivne šetnje, odgovori na izazove i reši kviz. Da li ćeš napraviti unikatan ram ili narukvicu prijateljstva? Ovaj dnevnik je pun zabavnih pitanja i aktivnosti, kao i načina da sačuvaš sve svoje drage uspomene!

Opis Svi znaju da je učenje u dobijanje dobrih ocena naporan posao! Posebno onda kad pokušavaš da naučiš nešto novo i, koliko god se trudio, ne polazi ti za rukom! Kada god mi se to desi, počne da me hvata panika, pa neću više ni da se trudim. Ali, duboko u sebi, ne želim da odustanem. U stvari, ponekad treba samo malo više da radiš. I znaj da je sasvim u redu zatražiti pomoć! Zapamti da ne postoji samo jedan način učenja. Možda čak otkrijem da ono što ti se činilo preteškim i nije više tako strašno. Kada umeš da učiš kroz zabavu, škola je laka!

Opis Ćao, mi smo TEA SISTERKE! Studiramo na Mišfordu i volimo avanture i misterije! Mi smo najbolje drugarice, čak i više od toga... mi smo kao sestre! Kolet je upravo saznala nešto neverovatno! Ivet, vlasnica salona lepote na Ostrvu kitova, radila je i u Holivudu! Tako je započela jedna avantura… među četkama i karminima! Dobro došli na prestižni koledž Mišford, na kojem zajedno borave deca iz celog sveta! Časovi, sportska takmičenja, iskrena drugarstva, male ljubavi – svaki dan na Mišfordu je pun iznenađenja… Na hodnicima koledža može se sresti pet devojaka povezanih snažnim prijateljstvom: to su Tea sisterke. A ovo su njihove avanture, snovi i osećanja!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zadnja korica malo zaprljana nekom bojom, nista strasno, Posveta! Ilustracije: Zvonko Loncaric Eva Janikovski (kasnije Eva Kispal, rođena Kučeš) (Segedin, 23. april 1926 – Budimpešta, 14. jul 2003) dobitnik Košutove nagrade i dobitnik nagrade Jožef Atila pisac, pesnik, urednik. Eva Kučes je rođena kao Etelka Naneta u jevrejskoj buržoaskoj porodici, kao dete Pala Kučesa, tehničkog trgovca, i Lili Julije Bartoš.[1][2] Kasnije je promenio ime svog oca u Kispal. Pal Kučeš, sin katolika Karolja Kučeša i Etelke Tot, oženio se 1924. Julijom Lili Bartoš, ćerkom dobrostojećih Izraelaca Lipoa Bartoša i Zofije Šafer. Mladi par se razveo kada je njihova ćerka, Eva Kučes, imala 7 godina.[3] Njegov deda po majci, Bartoš Lipot, bio je trgovac knjigama i papirom iz Segedina i imao je uglednu knjižaru na trgu u centru grada.[4] Njegov hranitelj je bio Kalman Donaši, novinar i pesnik, koga je zvao „Kispapa“ i rado pominjao u svom dnevniku. Njemu duguje svoja prva književna iskustva. Godine 1939. upisao je Donazijevo ime u kategoriju mog omiljenog pisca sa 13 godina.[3] Njegova mladost Srednju školu završio je na M. Kir. Završila je Državnu srednju žensku školu Arpadhazi Sent Eržebet.[5] Između 1944. i 1948. godine nastavlja studije na Univerzitetu u Segedinu, smer filozofija, etnografija, mađarski i nemački jezik. Između 1948. i 1950. dopunio je ovo smerovima iz filozofije, psihologije i političke ekonomije na Univerzitetu Ettves Lorand. Godine 1950. stekao je učiteljsko uverenje. Kao student učestvovao je u levičarskim demonstracijama i bio među organizatorima komunističkog pokreta na univerzitetu u Segedinu.[6] Prema njenom dnevniku, sa 18 godina bila je zaljubljena u novinara iz Segedina Ferenca Fabijana. 1945. godine, u dobi od 19 godina, venčali su se, u čemu su možda odigrali ulogu izuzeće od jevrejskog zakona i izbegavanje deportacije. On i njegova majka su izbegli deportaciju, ali su mu baka i deda odvedeni u koncentracioni logor, i na kraju su preživeli.[7] U to vreme je u svom dnevniku pisao monologe koji svedoče o svojoj romantičnoj privlačnosti prema Đuli Ortutaj, koja je već bila udata, ali se ne zna da li je to bilo nešto više od platonske ljubavi.[7] Kao student, upoznala je Belu Janikovskog, komandanta AVH u Segedinu, sa kojim je imala ljubavnu vezu. Čovek ju je pratio u Budimpeštu nakon svog smeštaja u AVH u Budimpešti.[8] Septembra 1948. napustio je Univerzitet u Segedinu i postao student ELTE-a u Budimpešti, gde je 1950. stekao sertifikat o profesoru. Ona se u međuvremenu razvela od Fabijana.[7] U Budimpešti posle 1949 Na razvoj njegove karijere uticalo je i njegovo političko opredeljenje i razvoj njegovog privatnog života.[6] Zahvaljujući komunističkom delovanju u godinama posle 1945. godine, do tada je važio za člana komunističke partije, a već kao student humanističkih nauka dobio je ministarsko mesto: počeo je da radi u Ministarstvu vera i narodnog obrazovanja godine. 1950. godine, najpre kao predavač na Odeljenju za prosvetu, zatim kao predavač na Odeljenju za nauke, i na kraju na Odeljenju za udžbenike, njen glavni predavač do 1953. godine. Ministar Jozsef Darvas ga je 1952. godine dodelio na mesto poverenja.[6] Oktobra 1952. udala se za dr. Sa Belom Janikovskim, koji je u vreme njihovog braka bio visoki oficir AVH (1949, kao oficir AVH, bio je jedan od vođa ispitivanja i mučenja na suđenju Rajku, jedan od rukovodioci konceptualnih procesa protiv Đerđa Palfija i drugih i Lasla Soloma i drugih). Između 1953. i 1957. postao je recenzent, a potom i glavni urednik Omladinske (kasnije Mora) izdavačke kuće. Na ovoj poziciji radio je dugo, od 1964. do 1987. godine. U međuvremenu, radio je i kao urednik u Minerva Kiado 1981-82. Penzionisan je 1987. godine, ali je i dalje bio zaposlenik i član odbora Ferenc Mora Konivkiado. Od 1999. njegovi spisi su objavljivani i u nedeljniku Holgivilag. Od 1978. do 1995. bio je predsednik mađarskog komiteta IBBI (Međunarodnog saveta za dečiju knjigu). Bio je član upravnog odbora Mađarskog komiteta UNICEF-a, od 1991. bio je predsednik upravnog odbora Fondacije Stafeta (za obezbeđenje daljeg školovanja ugrožene dece), od 1996. predsednik Odeljenja za dečiju književnost književnika ` Udruženje. Bibliotrka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Nikolajevič Afanasjev (Afanasjev, Afanasjev ili Afanasjev, [1] ruski: Aleksandr Nikolaevič Afanasʹev) (23. srpnja [11. srpnja] 1826. — 5. listopada [23. rujna] 1871.) bio je ruski slavist i etnograf koji je objavio gotovo 600 Ruske bajke i narodne priče, jedna od najvećih zbirki folklora na svijetu.[2] Ova zbirka nije bila isključivo ruska, već je uz ruske narodne priče uključivala i narodne priče iz Ukrajine i Bjelorusije.[3] Prvo izdanje njegove zbirke objavljeno je u osam tomova od 1855. do 1867., čime je stekao reputaciju ruskog pandana braći Grimm.[4] Život Aleksandar Afanasjev rođen je u gradu Bogučaru u Voronješkoj guberniji Ruskog Carstva (današnja Voronješka oblast u Rusiji) u obitelji skromnog imovinskog stanja. Njegova majka Varvara Mikhailovna Afanasyeva potjecala je iz običnih ljudi. Alexander joj je bio sedmo dijete; teško se razboljela nakon poroda i do kraja godine umrla. Djecu je odgajao njihov otac Nikolaj Ivanovič Afanasjev, titularni vijećnik koji je služio kao pomoćnik tužitelja u vjerojatnim slučajevima i kojeg je Aleksandar opisao kao čovjeka visokih intelektualnih i moralnih kvaliteta, `zasluženo poznatog kao najpametnija osoba u cijelom ujezdu`. [5][6] Nakon tri godine obitelj se preselila u Bobrov, Voronjež, gdje je Alexander proveo djetinjstvo. Rano je postao ovisan o čitanju, imajući pristup dobro opremljenoj knjižnici koju je ostavio njegov djed (član Ruskog biblijskog društva), kao i raznim časopisima. Godine 1837. poslan je u voronješku mušku gimnaziju, a 1844. upisao se na Pravni fakultet Sveučilišta u Moskvi koji je završio 1848..[7] Tamo je slušao predavanja Konstantina Kavelina, Timofeja Granovskog, Sergeja Solovjova, Stepana Ševirjova, Osipa Bodjanskog i Fjodora Buslajeva. Objavio je niz članaka o državnom gospodarstvu za vrijeme Petra Velikog, o Pskovskoj sudbenoj povelji i drugim temama u časopisima Sovremennik i Otechestvennye Zapiski. Iako je bio jedan od najperspektivnijih studenata, nije uspio postati profesor. Konzervativni ministar nacionalnog prosvjetljenja, grof Sergej Uvarov, koji je nadgledao završne ispite, napao je Afanasjevljev esej koji je raspravljao o ulozi autokracije u razvoju ruskog kaznenog prava tijekom 16. i 17. stoljeća.[8] Godine 1849. Konstantin Kavelin mu je pomogao da dobije mjesto u Moskovskoj glavnoj arhivskoj upravi pri Ministarstvu vanjskih poslova Ruskog Carstva, gdje je Afanasjev radio sljedećih 13 godina. U to vrijeme upoznao je mnoge ljude iz znanosti i kulture, prikupio mnoštvo starih knjiga i rukopisa koji su činili golemu knjižnicu. Njegovi članci, prikazi, etnografski i povijesni radovi redovito su izlazili u vodećim ruskim časopisima, novinama, almanasima i znanstvenoj periodici. Njegovi eseji o ruskoj satiri 18. stoljeća te o djelima istaknutih pisaca i izdavača rezultirali su monografijom iz 1859. `Russkie satiričeskie žurnaly 1769–1774 g.` (`Ruski satirični časopisi 1769—1774`), objavljen u `Otečestvennim zapisima` (br. 3, 4 iz 1855; br. 6 iz 1859).[8] Godine 1855. vodio je državno povjerenstvo za izdavanje zakonodavnih, povijesnih i književnih djela. Od 1858. do 1861. radio je i kao glavni urednik kratkotrajnog časopisa `Bibliografske bilješke` [ru]` koji je zapravo služio kao paravan za prikupljanje građe, cenzurirane i revolucionarne literature socijalistu u emigraciji Aleksandru Hercenu. Godine 1862. vlasti su uhitile narodnjaka Nikolaja Černiševskog, dok su drugi ljudi povezani s Herzenom, uključujući Afanasjeva, došli pod sumnju.Njegov stan je pretražen, i iako ništa nije otkriveno, on je ipak izgubio svoje mjesto u Moskovskom arhivu.[8] Nakon otkaza nekoliko godina nije mogao pronaći stabilan posao i morao je prodati svoju knjižnicu kako bi prehranio obitelj. Nakon toga je radio kao tajnik u Moskovskoj gradskoj dumi i na Moskovskom kongresu mirovnih sudaca, nastavljajući svoja etnografska istraživanja. Napisao je veliko teoretsko djelo (tri toma po 700 stranica) – `Pjesnički pogled Slavena na prirodu [ru]` – koje je izašlo između 1865. i 1869.[4][9] Godine 1870. objavljene su njegove Russkie detskie skazki (Ruske dječje bajke). Afanasjev je svoje posljednje godine proveo živeći u oskudici. Umro je u Moskvi u 45. godini, bolujući od tuberkuloze. Pokopan je na groblju Pjatnickoje.[10] Raditi Afanasjev se počeo zanimati za stare ruske i slavenske tradicije i priče 1850-ih (u to vrijeme `folklor` kao područje proučavanja nije postojao). Njegovi rani znanstveni članci, uključujući – `Vedun i vedʹma` (`Čarobnjak i vještica`, objavljen u `Kometa`, 1851.); `Âzyčeskie predaniâ ob ostrove Buâne` (`Poganske legende o otoku Buyan`, objavljeno u `Vremennike obŝ. ist. i drev. ross.` iz 1858. br. 9) – temelji se na takozvanoj mitološkoj školi koja se bavila legendama i pričama kao rudnik informacija za proučavanje drevnije poganske mitologije (vidi njegovo konačno djelo na temu `Poétičeskie vozzreniâ slavân na prirodu` (`Pjesnički pogled na prirodu kod Slavena [ru]`, 1865.–1869.). U takvom je tumačenju bajku smatrao Vasilisa Lijepa kao prikaz sukoba između sunčeve svjetlosti (Vasilisa), oluje (njezina maćeha) i mračnih oblaka (njezine polusestre). [11] Veliki arhivist, njegova djela pružaju obilje informacija, dokaza, dokumenata i odlomaka iz stare kronike koje se odnose na starorusku kulturu, povijest i tradiciju, kao i druge indoeuropske jezike, folklor i legende, posebno njemačke tradicije (znao je do savršenstva njemački, kao i sve slavenske jezike i stare).[citat potreban] Početkom 1850-ih, budući da je već bio poznat po svojim člancima, Afanasjev je počeo razmišljati o zbirci narodnih priča. Tada ga je Rusko geografsko društvo (etnografska sekcija) iz Sankt Peterburga zamolilo da objavi arhive narodnih priča koje je Društvo posjedovalo desetak godina. Ovi arhivi su na početku njegove zbirke. Afanasjev je među njima odabrao 74 priče. Dodao im je ogromnu zbirku Vladimira Dala (oko 1000 tekstova), od koje je zadržao 148 brojeva, smatrajući ostale previše iskrivljenima, vlastitu zbirku (od 10-ak narodnih priča iz Voronješke oblasti) i još nekoliko zbirki. Dodao je već objavljene priče (kao što su Marija Marijevna, Žar ptica, Sivi vuk itd.), nekoliko priča koje potječu iz epskih pjesama, priče o mrtvima, nekoliko srednjovjekovnih satiričnih tekstova (kao što je Šemijakina rečenica) i anegdote. . Svoje istaknuto mjesto u povijesti slavenske filologije zahvaljuje ponajprije ovim Ruskim bajkama (Narodnye russkie skazki), objavljenim između 1855. i 1863., a inspiriranim poznatom zbirkom braće Grimm. Sa znanstvenog gledišta, njegova zbirka ide dalje. Imao je na raspolaganju mnogo suradnika, nastojao je dati izvor i mjesto gdje je priča ispričana, nikada nije pokušao dati neku konačnu verziju narodne priče: tako, ako je skupio sedam verzija jedne narodne vrste, uredio je sve njih (ovo je slučaj s The Firebird na primjer). Godine 1860. izazvan je skandal nakon objavljivanja `Russkih narodnih legendy` (`Ruske narodne legende`, 1860.), zbirke narodnih priča iz cijele zemlje temeljenih na životima Isusa i kršćanskih svetaca. Rezultat je bio jedinstveni spoj kršćanstva s poganstvom i društvenim prizvukom. Neke od njih Presveti Sinod je označio kao nepravoslavne i knjiga je službeno zabranjena.[8] Također je pripremio Zavetnye skazki (`Dragocjene priče`), izbor redigiranih priča iz `Russkih narodnih legendy` plus druge potencijalno kontroverzne priče – objavljene kao Ruske zabranjene priče u Švicarskoj anonimno zbog njihove opscene i antiklerikalne tematike.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Aleksandar Nikolajevič Afanasjev (Afanasjev, Afanasjev ili Afanasjev, [1] ruski: Aleksandr Nikolaevič Afanasʹev) (23. srpnja [11. srpnja] 1826. — 5. listopada [23. rujna] 1871.) bio je ruski slavist i etnograf koji je objavio gotovo 600 Ruske bajke i narodne priče, jedna od najvećih zbirki folklora na svijetu.[2] Ova zbirka nije bila isključivo ruska, već je uz ruske narodne priče uključivala i narodne priče iz Ukrajine i Bjelorusije.[3] Prvo izdanje njegove zbirke objavljeno je u osam tomova od 1855. do 1867., čime je stekao reputaciju ruskog pandana braći Grimm.[4] Život Aleksandar Afanasjev rođen je u gradu Bogučaru u Voronješkoj guberniji Ruskog Carstva (današnja Voronješka oblast u Rusiji) u obitelji skromnog imovinskog stanja. Njegova majka Varvara Mikhailovna Afanasyeva potjecala je iz običnih ljudi. Alexander joj je bio sedmo dijete; teško se razboljela nakon poroda i do kraja godine umrla. Djecu je odgajao njihov otac Nikolaj Ivanovič Afanasjev, titularni vijećnik koji je služio kao pomoćnik tužitelja u vjerojatnim slučajevima i kojeg je Aleksandar opisao kao čovjeka visokih intelektualnih i moralnih kvaliteta, `zasluženo poznatog kao najpametnija osoba u cijelom ujezdu`. [5][6] Nakon tri godine obitelj se preselila u Bobrov, Voronjež, gdje je Alexander proveo djetinjstvo. Rano je postao ovisan o čitanju, imajući pristup dobro opremljenoj knjižnici koju je ostavio njegov djed (član Ruskog biblijskog društva), kao i raznim časopisima. Godine 1837. poslan je u voronješku mušku gimnaziju, a 1844. upisao se na Pravni fakultet Sveučilišta u Moskvi koji je završio 1848..[7] Tamo je slušao predavanja Konstantina Kavelina, Timofeja Granovskog, Sergeja Solovjova, Stepana Ševirjova, Osipa Bodjanskog i Fjodora Buslajeva. Objavio je niz članaka o državnom gospodarstvu za vrijeme Petra Velikog, o Pskovskoj sudbenoj povelji i drugim temama u časopisima Sovremennik i Otechestvennye Zapiski. Iako je bio jedan od najperspektivnijih studenata, nije uspio postati profesor. Konzervativni ministar nacionalnog prosvjetljenja, grof Sergej Uvarov, koji je nadgledao završne ispite, napao je Afanasjevljev esej koji je raspravljao o ulozi autokracije u razvoju ruskog kaznenog prava tijekom 16. i 17. stoljeća.[8] Godine 1849. Konstantin Kavelin mu je pomogao da dobije mjesto u Moskovskoj glavnoj arhivskoj upravi pri Ministarstvu vanjskih poslova Ruskog Carstva, gdje je Afanasjev radio sljedećih 13 godina. U to vrijeme upoznao je mnoge ljude iz znanosti i kulture, prikupio mnoštvo starih knjiga i rukopisa koji su činili golemu knjižnicu. Njegovi članci, prikazi, etnografski i povijesni radovi redovito su izlazili u vodećim ruskim časopisima, novinama, almanasima i znanstvenoj periodici. Njegovi eseji o ruskoj satiri 18. stoljeća te o djelima istaknutih pisaca i izdavača rezultirali su monografijom iz 1859. `Russkie satiričeskie žurnaly 1769–1774 g.` (`Ruski satirični časopisi 1769—1774`), objavljen u `Otečestvennim zapisima` (br. 3, 4 iz 1855; br. 6 iz 1859).[8] Godine 1855. vodio je državno povjerenstvo za izdavanje zakonodavnih, povijesnih i književnih djela. Od 1858. do 1861. radio je i kao glavni urednik kratkotrajnog časopisa `Bibliografske bilješke` [ru]` koji je zapravo služio kao paravan za prikupljanje građe, cenzurirane i revolucionarne literature socijalistu u emigraciji Aleksandru Hercenu. Godine 1862. vlasti su uhitile narodnjaka Nikolaja Černiševskog, dok su drugi ljudi povezani s Herzenom, uključujući Afanasjeva, došli pod sumnju.Njegov stan je pretražen, i iako ništa nije otkriveno, on je ipak izgubio svoje mjesto u Moskovskom arhivu.[8] Nakon otkaza nekoliko godina nije mogao pronaći stabilan posao i morao je prodati svoju knjižnicu kako bi prehranio obitelj. Nakon toga je radio kao tajnik u Moskovskoj gradskoj dumi i na Moskovskom kongresu mirovnih sudaca, nastavljajući svoja etnografska istraživanja. Napisao je veliko teoretsko djelo (tri toma po 700 stranica) – `Pjesnički pogled Slavena na prirodu [ru]` – koje je izašlo između 1865. i 1869.[4][9] Godine 1870. objavljene su njegove Russkie detskie skazki (Ruske dječje bajke). Afanasjev je svoje posljednje godine proveo živeći u oskudici. Umro je u Moskvi u 45. godini, bolujući od tuberkuloze. Pokopan je na groblju Pjatnickoje.[10] Raditi Afanasjev se počeo zanimati za stare ruske i slavenske tradicije i priče 1850-ih (u to vrijeme `folklor` kao područje proučavanja nije postojao). Njegovi rani znanstveni članci, uključujući – `Vedun i vedʹma` (`Čarobnjak i vještica`, objavljen u `Kometa`, 1851.); `Âzyčeskie predaniâ ob ostrove Buâne` (`Poganske legende o otoku Buyan`, objavljeno u `Vremennike obŝ. ist. i drev. ross.` iz 1858. br. 9) – temelji se na takozvanoj mitološkoj školi koja se bavila legendama i pričama kao rudnik informacija za proučavanje drevnije poganske mitologije (vidi njegovo konačno djelo na temu `Poétičeskie vozzreniâ slavân na prirodu` (`Pjesnički pogled na prirodu kod Slavena [ru]`, 1865.–1869.). U takvom je tumačenju bajku smatrao Vasilisa Lijepa kao prikaz sukoba između sunčeve svjetlosti (Vasilisa), oluje (njezina maćeha) i mračnih oblaka (njezine polusestre). [11] Veliki arhivist, njegova djela pružaju obilje informacija, dokaza, dokumenata i odlomaka iz stare kronike koje se odnose na starorusku kulturu, povijest i tradiciju, kao i druge indoeuropske jezike, folklor i legende, posebno njemačke tradicije (znao je do savršenstva njemački, kao i sve slavenske jezike i stare).[citat potreban] Početkom 1850-ih, budući da je već bio poznat po svojim člancima, Afanasjev je počeo razmišljati o zbirci narodnih priča. Tada ga je Rusko geografsko društvo (etnografska sekcija) iz Sankt Peterburga zamolilo da objavi arhive narodnih priča koje je Društvo posjedovalo desetak godina. Ovi arhivi su na početku njegove zbirke. Afanasjev je među njima odabrao 74 priče. Dodao im je ogromnu zbirku Vladimira Dala (oko 1000 tekstova), od koje je zadržao 148 brojeva, smatrajući ostale previše iskrivljenima, vlastitu zbirku (od 10-ak narodnih priča iz Voronješke oblasti) i još nekoliko zbirki. Dodao je već objavljene priče (kao što su Marija Marijevna, Žar ptica, Sivi vuk itd.), nekoliko priča koje potječu iz epskih pjesama, priče o mrtvima, nekoliko srednjovjekovnih satiričnih tekstova (kao što je Šemijakina rečenica) i anegdote. . Svoje istaknuto mjesto u povijesti slavenske filologije zahvaljuje ponajprije ovim Ruskim bajkama (Narodnye russkie skazki), objavljenim između 1855. i 1863., a inspiriranim poznatom zbirkom braće Grimm. Sa znanstvenog gledišta, njegova zbirka ide dalje. Imao je na raspolaganju mnogo suradnika, nastojao je dati izvor i mjesto gdje je priča ispričana, nikada nije pokušao dati neku konačnu verziju narodne priče: tako, ako je skupio sedam verzija jedne narodne vrste, uredio je sve njih (ovo je slučaj s The Firebird na primjer). Godine 1860. izazvan je skandal nakon objavljivanja `Russkih narodnih legendy` (`Ruske narodne legende`, 1860.), zbirke narodnih priča iz cijele zemlje temeljenih na životima Isusa i kršćanskih svetaca. Rezultat je bio jedinstveni spoj kršćanstva s poganstvom i društvenim prizvukom. Neke od njih Presveti Sinod je označio kao nepravoslavne i knjiga je službeno zabranjena.[8] Također je pripremio Zavetnye skazki (`Dragocjene priče`), izbor redigiranih priča iz `Russkih narodnih legendy` plus druge potencijalno kontroverzne priče – objavljene kao Ruske zabranjene priče u Švicarskoj anonimno zbog njihove opscene i antiklerikalne tematike.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje! Ilustrovao: Ninoslav Kunc Josip Ivanković (Žednik, ?) je bio vojvođanski hrvatski političar i javni djelatnik. Rodio se u selu Žedniku u velikoj obitelji iz koje su ponikli brojni redovnici i redovnice. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a srednju školu je pohađao u Subotici. U Subotici je studirao na Ekonomskom fakultetu, na kojem je 1982. diplomirao na poljoprivrednom smjeru. Nakon studija je radio u subotičkim poduzećima. Još kao mlada osoba se uključio u javni i kulturni život hrvatske zajednice. Nakon uvođenja višestranačja i mogućnosti slobodnih izbora, politički se angažirao, pa je tako bio najmlađim među osnivačima Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. Bio je općinskim vijećnikom u jednom mandatu, a danas je vijećnikom u Hrvatskom nacionalnom vijeću Republike Srbije. Predsjednikom je obnovljene hrvatske ustanove Pučke kasine 1878. Mati Kata Ivanković je hrvatska pjesnikinja. Rođen je 18. lipnja 1957. godine u brojnoj obitelji oca Grge i majke Kate, rođ. Stantić, među kojima su svećenik Franjo i časna sestra Nada. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, kao i Ekonomski fakultet, stekavši zvanje diplomirani ekonomist. Kao ugledni i aktivni član, bio je kandidat DSHV-a na lokalnim i pokrajinskim izborima 1992. godine. Koncem 1990-ih osnivač je Hrvatskog narodnog saveza, čiji je i kandidat za izbore za Skupštinu općine Subotice u okviru koalicije Demokratska opozicija Srbije – DOS-a u rujnu 2000. godine. Na istima je izabran za vijećnika Skupštine općine Subotica. Kao vijećnik SO Subotica, bio je i elektor na izborima za prvi saziv Hrvatskog nacionalnog vijeća, a kao kandidat liste koju je predvodio Forum hrvatskih institucija i organizacije izabran je i za vijećnika HNV-a (2003. – 2010.) Osnivač je Instituta „Ivan Antunović“ i višegodišnji član njegovih upravnih tijela, zatim Pučke kasine, čiji je predsjednik bio u dva mandata i glavni urednik Glasnika Pučke kasine, Ogranak Matice Hrvatske Subotica te član Hrvatskog akademskog društva.

Radomir Mićunović : ZVEZDANI MEDVED, Centar za kulturu Zrenjanin 1976, str. 48. Poezija za decu. Očuvanost 4-. Radomir Mićunović (1940. Lozovik kod Velike Plane - 2020. Beograd), autentičan pesnik za sve uzraste, satiričar i retko vedar čovek i šaldžija u svakoj prilici i neprilici, uporan i veran pratilac knjiga i pisaca - i pismeni i usmeni, divan porodični čovek, retko predusretljiv prema piscima iz rasejanja (naročito je dobro pokrivao Kanadu i Australiju), povremeno je i prepevavao sa manjih i obližnjih slovenskih jezika, jedan od najboljih enigmatičara, novinar i publicista, višedecenijski član Udruženja književnika Srbije i član Uprave, šahista i šta sve ne... Bio je naturalizovani Pazovac - pokrivao je i Staru i Novu, od studija Beograđanin i to najduže novobeogradski, gde je radio u listovima `Borba` i `Eho` i borio se za književnost, pisce i porodicu ...Posvećenik reči koji se u književnosti javio 1962. poezijom, autor je više od četrdeset knjiga poezije za odrasle i za decu (počev od `Krilna okna`, 1970, a za decu `Zvezdani medvedi`, 1976) i nekoliko knjiga iz enigmatike (pominjemo njegovu trilogiju kao lep i autentičan primer). Prevođen je na desetak jezika i prisutan u najznačajnijim antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Posebno je dragoceno njegovo viđenje savremene naše književnosti (da ne kažemo ako ne moramo, jugoslovenske) koju mu je niški časopis Unus mundus u nekoliko svezaka izdašno prestavio. NJegova `Magična polja` (iz 1997. i naročito `Magična polja i komentari`, podgoričko izdanje iz 2004) ostaju magično ogledalo njegovog dara i naše savremene književnosti. Činjenica da su njegove prve nagrade (`Pečat varoši sremsko-karlovačke`, 1968. i nagrada na prvom Festivalu jugoslovenske poezije mladih u Vrbasu 1969) stigle još pre prve knjige, rečito govore da je Radomir pesmama isprednjačio ispred novih i najnovijih pesnika... Posebno je bio ponosan na nagradu Radoje Domanović (1998) za knjigu `Magična polja` i nagradu Internacionalne akademije Ivo Andrić (2000) koju mu je uručio njegov glasoviti imenjak Radomir Smiljanić. Takav je bio Radomir Mićunović `od nemira do svemira`, kako njegovi `nebozemni akordi` i putokazni naslovi svima lepo kazuju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskovi i ivice korica malo iskrzane, nista strasno, sve ostalo uredno! Ilustracije: Dusan Petricic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Beograd,1953. tvrd povez, 47 strana ultra retko u dobrom stanju Ništa ne označava bolje sećanje od knjige, voljene knjige. Jednu od najdražih knjiga koje sam imala dala sam, zajedno sa drugim dečijim knjigama, putujućoj biblioteci za romsku decu: dala sam je i zato što se savršeno sećam svake stranice, ilustracije, dodira knjige – njeno prisustvo mi više nije potrebno. U tu, tako lepu, pametnu i zabavnu knjigu, mogao bi se još neko zaljubiti. Uostalom, imaju je tako reći sve javne biblioteke u Srbiji i u Sloveniji. Izašla je veoma davne 1954, i nije ni do danas izgubila svoju svežinu i duhovitost. U knijzi su pričice o životinjama, pesmice, i sjajne ilustracije Fransoaz Estaši, koja je inače četrdesetih i pedesetih godina slikala za velike modne kreatore u Parizu. Od svih priča mi je najdraža ona o problemima crnih i belih mačaka: konačno rešenje je zajednički noćni rusvaj u podrumu, gde zbog ugljene prašine sve mačke postanu sive. Tako mačke ostvaruju svoju jednakost bez učešća drugih, kada hoće i koliko hoće. Priča “Noću su sve mačke sive” mi je bila najdraža. No iza knjige se krije i priča za odrasle, koju ne bismo smeli zaboraviti, jer ima još mnogo više smisla danas u novoj, drugačijoj i ne mnogo srećnoj Evropi. Klod Avlin je bilo književno ime Jevgenija Avcina, maloga ruskoga Jevrejina koji je rođen 1901. u Francuskoj. Porodica je dobila državljanstvo kada je on imao četiri godine. Dečko je bio nežnoga zdravlja, tako da nije završio školu, ali je bio dovoljno hrabar da se u prvome svetskome ratu prijavi za bolničara. U tim godinama počinje jedna sasvim neverovatna karijera, jedan život obeležen radoznalošću, spremnošću da se uvek počne nešto novo, bez straha, bez licemerja, posvećen drugima i prijateljstvu mnogo više nego radu na sebi i za sebe. Klod Avlin je počeo kao izdavač, nastavio kao pesnik, biograf-učenik Anatola Fransa, romanopisac, esejista, slikar, filmofil i filmski kritičar, autor kriminalnih romana, književnosti za decu, kolekcionar i crtač (flomasterom, u poznim godinama), autor koji je ogromno mnogo radio za radio, pisao scenarije za film. U tome što je radio često je bio zaboravljeni uzor: njegov roman Zatvorenik poslužio je Alberu Kamiju da napiše svoje remek-delo Stranac. Njegov roman Mačje oko smatra se klasikom kriminalnog romana u Francuskoj. Bio je zadnji model kiparu Zadkinu. Njegova pesma Portret ptice koje nema prevedena je na 55 jezika. Autor je zamolio svoje prijatelje slikare da naprave portret ptice: preko stotinu radova je dobio u deceniji pedesete-šezdesete, još osamdesetak u deceniji posle. Dela su više puta izlagana, kolekciju je Avlin poklonio nacionalnom Muzeju moderne umetnosti u Parizu. O čemu još? Spisak Avlinovih radova je beskonačan. Dvadesetih godina prošloga veka bio je zajedno u bolnici sa mladim filmskim stvaraocem. Posle njegove rane smrti, ustanovio je nagradu Žan Vigo, i brinuo se o njegovoj kćerki, kada je i žena umrla. Nagrada Žan Vigo je još i danas najprestižnija filmska nagrada u Francuskoj. Isto tako je učestvovao u ustanovljavanju filmske nagrade Luj Delik, nazvane po drugome francuskom filmskom stvaraocu koji je umro mlad. Avlin je docnije usvojio još jednoga dečka. Za vreme španskoga građanskoga rata odlazi na kongres za odbranu kulture u Valenciji i Madridu. Za vreme drugoga svetskog rata bio je u Pokretu otpora, preživeo je nekoliko gestapovskih upada, a posle rata se sa mnogima sa levice bacio na nove kulturne aktivnosti, osnivanje časopisa, kulturnih centara, i slično. Nikada nije bio član nijedne stranke, ali su njegove političke preference nervirale i desnicu i levicu. Posle jugoslovenskoga raskida sa Staljinom, bio je prvi koji se okrenuo izopšteničkoj državi, dok su ostali evropski levičari optuživali “titoiste”: on je bio prvi titoista na Zapadu. To nije bila deklarativna poza, jer je Avlin došao u Jugoslaviju. Tu je imao status kulturnog poluboga. No umesto patetike i velikih tema, Avlin se pre svega obraćao deci. U doba kada je lokalna cenzura tek počinjala da otvara vrata prema Zapadu i kada je ideološki sloj bio neophodan preko svakog umetničkoga dela, deca su, mogli bismo reći, bila privilegovana: ideologija je za mnoge bila suviše ozbiljna stvar da bi se nametala deci. Takva je upravo bila Avlinova književnost za decu, carstvo humora i fantazije. Svoj položaj zvezde u Jugoslaviji je Avlin skupo platio: njegove bolesti su se vratile, i izgubio je jedno oko. Njegov boravak u Jugoslaviji ostavio je duboke tragove: njegovi glavni romani i biografija Anatola Fransa su prevedeni na skoro sve jugoslovenske jezike. Krajem šezdesetih godina, izložba njegovih crteža stigla je do Ljubljane, Zagreba i Beograda. Kada je Avlin došao u Jugoslaviju, njegov gest je imao toliku snagu da nije morao ništa reći ni o sistemu ni o ideologiji: bio je protiv Staljina i njegovog terora, i to je bilo dovoljno. Vratio se u Francusku, dajući jasnu lekciju Staljinovim privrženicima, koji će konačno osvešćenje doživeti tek 1968, posle upada u Čehoslovačku – pa čak ni onda svi. Klod Avlin je dugo živeo – sve do 1992. Doživeo je pad berlinskoga zida i Evropsku zajednicu u formiranju. Začudo, ovaj protivnik svih totalitarizama i pravi evropski model radoznalosti i multikulturalizma još nije ustoličen kao evropska ikona. Njegovi autobiografski spisi nisu prevođeni u druge jezike, a morali bi biti na listi osnovne evropske literature. Za vreme jugoslovenskoga rata videli smo dosta zapadnih intelektualaca – a i istočnih – koji su, uvek uz osiguranu prisutnost kamera, zastupali zaraćenu stranu koja im je najviše odgovarala, a bogami i više strana jednu za drugom, gde je već izgledalo unosnije. Čak i najtupaviji izbor, koji predstavlja oduševljenje Petera Handkea za srpske ratne uspehe, otkriva jednostavnost i uspešnost recepta: lokalna slava, nagrade, publikacije, i u ovome slučaju, potoci rakije. U poređenju sa njima, Klod Avlin je svoj gest izveo diskretnije, elegantnije i neuporedivo toplije. Njemu sigurno objavljivanje i prisutnost u kulturi nisu bili problem. Uostalom, za razliku od mnogih, njegov rad je uvek bio posvećen drugima – vrednijim autorima, uzbudljivijim životima, onima koji se nisu stigli proslaviti, onima koji su prerano nestali, onima koji su nepravedno zaboravljeni. Prema svome delu je imao ironičan stav, slava mu nije bila potrebna. Teško bi i bilo zamisliti, u takvoj raznolikosti interesa i takvoj višestranosti talenata, šta uopšte slaviti. Upravo zato je teško zamisliti nešto “evropskije” od lika Kloda Avlina. Jugoslovenska epizoda u tome jedinstvenom životnom eksperimentu ima najveću težinu. Stoga bismo mogli reći, prelistavajući slovenski prevod O čemu još?, da u rukama držimo knjigu ranog i pravog Evropejca, na čijem se primeru, danas kao i tada, možemo pitati šta je to evropska kultura, ili bar šta bi mogla biti. I mogućni ključ za odgovor nalazi se u svim javnim bibliotekama, na odeljenju dečijih knjiga – sem jedne stvari: Avlin je mogao da se izdržava radeći samo ono što je voleo. Možda je trenutak da se Evropi postavi i takav zahtev?