Kao na slikama Omot Pavle Bihaly / Bihalji Preveo sa nemačkog originala Stevan Milović. Omot prema crtežu G. Grosza od Pavla Bihalya. Ovitak Pavle Bihaly. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Autor: Bernard Brentano Izdavač: Nolit, Beograd Izdanje: prvo Godina: 1938 Nolit nolitova izdanja iz tridesetih nova literatura avangarda avant-garde design georg grosz

Knjiga je u dobrom stanju Oljača, Mladen, srpski književnik (Devetaci kraj Bosanskog Novog, 10. X. 1926 – Beograd, 9. I. 1994). Sudjelovao u II. svjetskom ratu. Nakon rata studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu i radio kao novinar. U pripovijetkama i romanima živo i neposredno opisuje ratna i poratna zbivanja (Šapat borova, 1953; Tri života i dve smrti, 1953; Posle ponoći, 1954; Nađa, 1963). Tehniku modernoga pripovijedanja primijenio je u romanima Molitva za moju braću (1957), Crne sekire (1958) i Razvalina (1962). Roman Kozara (1966) književna je kronika o ljudima Bosanske krajine i prikaz jedne od najvećih bitaka. Autor je filmskoga scenarija Vrhovi Zelengore (1976). Veselin Masleša , Sarajevo Tvrd povez 188 strana. Biblioteka pingvin 1972 godina.

ok

omot: Pavle Bihaly, fotomontaža iz kraja 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. veoma dobro stanje, kao na slikama, na rikni ima malih oštećenja Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] tehnička oprema Pavle Bihalji (Pavle Bihali, Bihaly) Biblioteka Zenit 294 str. ; 20 cm Nolit Beograd 1939. retko izdanje mek povez sa omotačem August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. Preveo Stevan Milović. Oprema Pavle Bihaly.

Tone Sliškar Družina sinji galebMeki povezRoman Toneta Seliškara koji opisuje svakodnevnicu grupe dečaka na Galebovom ostrvu i uzbudljivu avanturu u koju upadaju kada odluče da ostvare svoje mladalačke snove. Glavni junak, siromašni lepuškasti dečak Ivo, živi u trošnoj kući, u malom ribarskom naselju na obali mora. Od roditelja mu ostaje jedino Sinji galeb, brod koji će biti centar zbivanja, kako Iva, tako i družine koju je okupio: Petar, Jure, Mihael, Pero i Franjo i Ivina najbolja prijateljica Mileva. Pred vama je uzbudljiva i dramatična priča o surovoj sudbini jednog dečaka, koji svojom odlučnošću i snagom duha uspeva da prebrodi mnoge teške životne situacije i ostvari zacrtani cilj.Anton „Tone“ Seliškar (sloven. Tone Seliškar; Ljubljana, 1. april 1900 — Ljubljana, 10. avgust 1969) je bio slovenački književnik koji se najviše orijentisao pisanju dela za dečji uzrast.BiografijaTone Seliškar je rođen u radničkoj porodici u predgrađu Ljubljane. Već u osnovnoj školi je pokazao veliko interesovanje i talenat za pisanje. Dugo je radio kao profesor, prvo u Celju, a zatim u Trbolju. Učestvovao je u NOB-u, gde je radio na uređivanju partizanskih časopisa.Njegovi radovi su zastupljeni u zborniku socijalne lirike «Knjiga drugova» 1929. godine. Kroz svoja dela pokazuje puno širine i razumevanja pišući o iskušenjima i uzbuđenjima mladosti.DelaPoezijaTrbovlje (1923)Knjiga drugova (1929)Pesme očekivanja (1937)Neprijatelj (1944)U krilu domovine (1947)Pesme i prepevi (1957)ProzaNasukani brod (1932)Kuća bez prozora (1936)Ruke Andreja PodlipnikaMi ćemo pobediti (1946)Noć i svitanje (1946)Tržišna cesta (1947)Ljudi sa crvenim cvetom (1961)Dela za mladeRudi (1929)Družina sinjeg galeba (1936)Janko i Metka (1939)Bujica (1939)Drugovi (1946)Mule (1948)Lisčki (1950)Djed som (1953)Posada bez broda (1955)Indijanci i gusari (1957)Velika gala predstava (1958)Devojčica sa herojskim srcem (1959)Ribar Luka i delfin (1963)6/20

Meki povezRoman Toneta Seliškara koji opisuje svakodnevnicu grupe dečaka na Galebovom ostrvu i uzbudljivu avanturu u koju upadaju kada odluče da ostvare svoje mladalačke snove. Glavni junak, siromašni lepuškasti dečak Ivo, živi u trošnoj kući, u malom ribarskom naselju na obali mora. Od roditelja mu ostaje jedino Sinji galeb, brod koji će biti centar zbivanja, kako Iva, tako i družine koju je okupio: Petar, Jure, Mihael, Pero i Franjo i Ivina najbolja prijateljica Mileva. Pred vama je uzbudljiva i dramatična priča o surovoj sudbini jednog dečaka, koji svojom odlučnošću i snagom duha uspeva da prebrodi mnoge teške životne situacije i ostvari zacrtani cilj.Anton „Tone“ Seliškar (sloven. Tone Seliškar; Ljubljana, 1. april 1900 — Ljubljana, 10. avgust 1969) je bio slovenački književnik koji se najviše orijentisao pisanju dela za dečji uzrast.BiografijaTone Seliškar je rođen u radničkoj porodici u predgrađu Ljubljane. Već u osnovnoj školi je pokazao veliko interesovanje i talenat za pisanje. Dugo je radio kao profesor, prvo u Celju, a zatim u Trbolju. Učestvovao je u NOB-u, gde je radio na uređivanju partizanskih časopisa.Njegovi radovi su zastupljeni u zborniku socijalne lirike «Knjiga drugova» 1929. godine. Kroz svoja dela pokazuje puno širine i razumevanja pišući o iskušenjima i uzbuđenjima mladosti.DelaPoezijaTrbovlje (1923)Knjiga drugova (1929)Pesme očekivanja (1937)Neprijatelj (1944)U krilu domovine (1947)Pesme i prepevi (1957)ProzaNasukani brod (1932)Kuća bez prozora (1936)Ruke Andreja PodlipnikaMi ćemo pobediti (1946)Noć i svitanje (1946)Tržišna cesta (1947)Ljudi sa crvenim cvetom (1961)Dela za mladeRudi (1929)Družina sinjeg galeba (1936)Janko i Metka (1939)Bujica (1939)Drugovi (1946)Mule (1948)Lisčki (1950)Djed som (1953)Posada bez broda (1955)Indijanci i gusari (1957)Velika gala predstava (1958)Devojčica sa herojskim srcem (1959)Ribar Luka i delfin (1963)12/25

Srbija - Pijemont Južnih Slovena 1842-1853 Drag. Stranjaković Izdavač: Narodna štamparija, Beograd 1932; Dragoslav Stranjaković (Užice, 31. maj 1901 — Beograd, 27. novembar 1966) je bio srpski istoričar, profesor Beogradskog univerziteta i potpredsednik Srpskog kulturnog kluba. Za vreme Drugog svetskog rata bio je član četničkog Centralnog nacionalnog komiteta. Posle rata osuđen je na vremensku kaznu. Dragoslav Stranjaković Datum rođenja 31. maj 1901. Mesto rođenja Užice Kraljevina Srbija Datum smrti 27. novembar 1966. (65 god.) Mesto smrti Beograd SFRJ Biografija Uredi Rođen je u Užicu, 31. maja 1901. godine. Studije istorije je završio 1927. u Beogradu. Za vreme svog nastavničkog zanimanja najviše je posvetio pažnju na istoriju 19. veka i period vladavine dinastije Obrenovića.[1] Od 1925. je radio kao asistent na katedri za nacionalnu istoriju Filozofskog fakulteta. Vanredni profesor je postao uoči novog rata 1940. godine. Bio je takođe angažovan i u Srpskom kulturnom klubu kao uređivač tekstova. Za vreme okupacije, nastavio je da predaje na Beogradskom univerzitetu, ali je uskoro napustio službu. Od tada, pa sve do početka 1943. nije aktivno delovao. U januaru 1943. ulazi u sastav beogradskog političkog Odbora Ravnogorskog pokreta, a zatim i u Centralni nacionalni komitet Kraljevine Jugoslavije. Po uspostavljanju nove posleratne vlasti u Beogradu, Stranjaković se predaje. Uskoro je bio i penzionisan a zatim politički gonjen i zatvaran. Zatvorsku kaznu je izdržao u Sremskoj Mitrovici. Ponovo se vraća u društvenu sferu 1954. godine. Od 1955. radio je kao predavač na Bogoslovskom fakultetu.[1] Preminuo je 27. novembra 1966. u Beogradu. Objavljena dela Uredi Vlada Ustavobranitelja, Beograd, 1935. Biografija Karađorđa Petrovića, Beograd, 1946. Stranjaković, Dragoslav (1991). Najveći zločini sadašnjice: Patnje i stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941-1945. Gornji Milanovac-Priština: Dečje novine, Jedinstvo. Pored ovih knjiga napisao i objavio blizu 300 naučnih radova. istorija srba srpska srpskog naroda 19. xix vek

omot: Pavle Bihaly, fotomontaža iz kraja 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. veoma dobro stanje, kao na slikama Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] tehnička oprema Pavle Bihalji (Pavle Bihali, Bihaly) Biblioteka Zenit 294 str. ; 20 cm Nolit Beograd 1939. retko izdanje mek povez sa omotačem August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole.

dosta dobro stanje za svoje godine, omot kao na slici retko omot: Pavle Bihaly, fotomontaža iz kraja 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] tehnička oprema Pavle Bihalji (Pavle Bihali, Bihaly) Biblioteka Zenit 294 str. ; 20 cm Nolit Beograd 1939. retko izdanje mek povez sa omotačem August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. avangarda

TONE SELIŠKAR DRUŽINA SINJI GALEB Meki povez Roman Toneta Seliškara koji opisuje svakodnevnicu grupe dečaka na Galebovom ostrvu i uzbudljivu avanturu u koju upadaju kada odluče da ostvare svoje mladalačke snove. Glavni junak, siromašni lepuškasti dečak Ivo, živi u trošnoj kući, u malom ribarskom naselju na obali mora. Od roditelja mu ostaje jedino Sinji galeb, brod koji će biti centar zbivanja, kako Iva, tako i družine koju je okupio: Petar, Jure, Mihael, Pero i Franjo i Ivina najbolja prijateljica Mileva. Pred vama je uzbudljiva i dramatična priča o surovoj sudbini jednog dečaka, koji svojom odlučnošću i snagom duha uspeva da prebrodi mnoge teške životne situacije i ostvari zacrtani cilj. Anton „Tone“ Seliškar (sloven. Tone Seliškar; Ljubljana, 1. april 1900 — Ljubljana, 10. avgust 1969) je bio slovenački književnik koji se najviše orijentisao pisanju dela za dečji uzrast. Biografija Tone Seliškar je rođen u radničkoj porodici u predgrađu Ljubljane. Već u osnovnoj školi je pokazao veliko interesovanje i talenat za pisanje. Dugo je radio kao profesor, prvo u Celju, a zatim u Trbolju. Učestvovao je u NOB-u, gde je radio na uređivanju partizanskih časopisa. Njegovi radovi su zastupljeni u zborniku socijalne lirike «Knjiga drugova» 1929. godine. Kroz svoja dela pokazuje puno širine i razumevanja pišući o iskušenjima i uzbuđenjima mladosti. Dela Poezija Trbovlje (1923) Knjiga drugova (1929) Pesme očekivanja (1937) Neprijatelj (1944) U krilu domovine (1947) Pesme i prepevi (1957) Proza Nasukani brod (1932) Kuća bez prozora (1936) Ruke Andreja Podlipnika Mi ćemo pobediti (1946) Noć i svitanje (1946) Tržišna cesta (1947) Ljudi sa crvenim cvetom (1961) Dela za mlade Rudi (1929) Družina sinjeg galeba (1936) Janko i Metka (1939) Bujica (1939) Drugovi (1946) Mule (1948) Lisčki (1950) Djed som (1953) Posada bez broda (1955) Indijanci i gusari (1957) Velika gala predstava (1958) Devojčica sa herojskim srcem (1959) Ribar Luka i delfin (1963)

TONE SELIŠKAR DRUŽINA SINJI GALEB Meki povez Roman Toneta Seliškara koji opisuje svakodnevnicu grupe dečaka na Galebovom ostrvu i uzbudljivu avanturu u koju upadaju kada odluče da ostvare svoje mladalačke snove. Glavni junak, siromašni lepuškasti dečak Ivo, živi u trošnoj kući, u malom ribarskom naselju na obali mora. Od roditelja mu ostaje jedino Sinji galeb, brod koji će biti centar zbivanja, kako Iva, tako i družine koju je okupio: Petar, Jure, Mihael, Pero i Franjo i Ivina najbolja prijateljica Mileva. Pred vama je uzbudljiva i dramatična priča o surovoj sudbini jednog dečaka, koji svojom odlučnošću i snagom duha uspeva da prebrodi mnoge teške životne situacije i ostvari zacrtani cilj. Anton „Tone“ Seliškar (sloven. Tone Seliškar; Ljubljana, 1. april 1900 — Ljubljana, 10. avgust 1969) je bio slovenački književnik koji se najviše orijentisao pisanju dela za dečji uzrast. Biografija Tone Seliškar je rođen u radničkoj porodici u predgrađu Ljubljane. Već u osnovnoj školi je pokazao veliko interesovanje i talenat za pisanje. Dugo je radio kao profesor, prvo u Celju, a zatim u Trbolju. Učestvovao je u NOB-u, gde je radio na uređivanju partizanskih časopisa. Njegovi radovi su zastupljeni u zborniku socijalne lirike «Knjiga drugova» 1929. godine. Kroz svoja dela pokazuje puno širine i razumevanja pišući o iskušenjima i uzbuđenjima mladosti. Dela Poezija Trbovlje (1923) Knjiga drugova (1929) Pesme očekivanja (1937) Neprijatelj (1944) U krilu domovine (1947) Pesme i prepevi (1957) Proza Nasukani brod (1932) Kuća bez prozora (1936) Ruke Andreja Podlipnika Mi ćemo pobediti (1946) Noć i svitanje (1946) Tržišna cesta (1947) Ljudi sa crvenim cvetom (1961) Dela za mlade Rudi (1929) Družina sinjeg galeba (1936) Janko i Metka (1939) Bujica (1939) Drugovi (1946) Mule (1948) Lisčki (1950) Djed som (1953) Posada bez broda (1955) Indijanci i gusari (1957) Velika gala predstava (1958) Devojčica sa herojskim srcem (1959) Ribar Luka i delfin (1963)

Зигфрид Кракауер: Од Калигарија до Хитлера- психолошка историја немачког филма СКЦ, Београд, 1996, 512 страница, броширано Печат на предлисту, други предлист се одвојио, на десетак места подвлачено ГРАФИТНОМ оловком (остављам потенцијалном новом власнику да то обрише уколико му смета). Књига је у одличном стању, да није стара 23 године комотно сам могао написати и да је `нова`. Садржај на додатним фотографијама. Zigfrid Krakauer (8. februar 1889 — 26. novembar 1966) bio je nemački pisac, sociolog, novinar, kulturni kritičar i filmski teoretičar. Bio je povezivan sa Frankfurtskom školom. Zigfrid Krakauer rođen je 8. februara u Frankfurtu na Majni, u jevreskoj porodici. Studirao je arhitekturu od 1907. do 1913; a posle je radio u Berlinu i Minhenu do 1920. godine. Na kraju Prvog svetskog rata je upoznao Teodora Adorna, koji mu postaje filozofski mentor.[1] Od 1922. do 1933. godine, Krakauer je pisao kulturne komentare u listu Frankfurter Zeitung među kojima i filmske kritike. Levičarski orijentisan, prvo je nakratko otišao u Pariz, a onda je emigrirao u SAD posle dolaska nacionalsocijalizma i Hitlera na vlast u Nemačkoj 1933. godine. Tamo se bavio teorijom masovnih komunikacija i propagande, sociologijom, filmskom istorijom i estetikom. Od 1941. godine je asistent kustosu u filmskom arhivu Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, sa posebnim zadatkom da istražuje metode nacističke filmske propagande. Bio je protivnik kapitalizma, iako čitajući dela Karla Marksa, bio je protivnik totalitarizma i sovjetske vlasti i Josifa Staljina.[2] Od 1943. do 1944. godine napisao je istoriju nemačkog filma sa socijalnog, ekonomskog i političkog gledišta From Caligari to Hitler. Kao član biroa za primenjena socijalna istraživanja na Univerzitetu Kolumbija, napisao je Satelitski mentalitet: propaganda i nacistički ratni film i veliku teorijsku knjigu `Priroda filma`. 1960. godine objavio je `Teoriju filma`. Poslednjih godina svog života, radio je kao sociolog različitih instituta, među njima i u Njujorku kao direktor istraživanja primenjenih društvenih nauka na Univerzitetu Kolumbija.

1930 Naslovnu stranu nacrtao Pjer Križanić Retko u ponudi Mihailo S. Petrović Kao na slikama Dobro očuvano za knjigu ove starosti Mihailo S. Petrović (1901–1949) je bio srpski novinar, predsednik Udruženja novinara Srbije, stalni saradnik i dopisnik časopisa „Politika”, ratni izveštač tokom građanskih ratova u Španiji, a pokrenuo je i radio-emisiju „Glas Jugoslavije” na Bi-Bi-Siju u Londonu. Interesovao se za istoriju štampe i razvoja novinarstva, za istoriju svoje zemlje i Beograda, a neka od poznatijih dela su: Kako je postao Beograd, Beograd pre sto godina, Borbe starog Beograda, Ogled iz istorije štampe, Oluja nad Francuskom, Londonska emigracija i dr. Prvo izdanje 1. Istorija Beograda Kroz istoriju Večiti grad Antikvarne knjige Srba srpskog naroda 19. vek xix veka

Ljubitelji avantura Alise u zemlji čuda i iza ogledala setiće se rečenice koju izgovara kraljica: „Ne mogu da podnesem više od šest nemogućih stvari pre doručka`. Na tragu zagonetki i igre rečima u kojima je uživao autor knjiga o Alisi, Luis Kerol, odnosno profesor matematike na Oksfordu Čarls Latvidž Džordž, već sedam godina u emisiji „Korak ka nauci`, svakog četvrtka od 13 do 14 sati, slušaocima se servira naučno predjelo - šest naizgled nemogućih informacija iz sveta nauke. Inspirisana tom rečenicom koja je dobila status poslovice u engleskom jeziku autorka je za ovu zbirku je odabrala 52 menija naučnih predjela za svaki dan. Izdanje Programa Radio Beograda za decu i mlade Format: 15,5 x 20,5 cm Broj strana: 114 Pismo: ćirilica Ilustrovao: Nemanja Đorđević

Metropola : roman / Upton Sinclair ; [preveo Bogdan Bilbija] Beograd : Nolit, 1930 (Beograd : Jedinstvo) 209 str. : autorova slika ; 21 cm dobro stanje kao na slikama RETKO U PONUDI!!! Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina.Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit casopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda ...

60469) NA PRAGU NOVOGA DOBA , V. A. Špajzer ( William Ambrose Spicer , Viljem A. Spicer ) , Nakladno društvo za izdavanje hrišćanskih knjiga Novi Sad bez godine izdanja (između dva svetska rata). Vilijam Ambrouz Spajser (1865 —1952) je bio sveštenik adventista sedmog dana i predsednik Generalne konferencije adventista sedmog dana. Spajser je radio za crkvu u Sjedinjenim Državama, Engleskoj i Indiji, gde je Spajser koledž nazvan po njemu. Služio je kao sekretar Generalne konferencije tokom predsedavanja A. G. Daniels-om, a Danijels je bio sekretar tokom Spajserovih godina kao predsednika. Njih dvojica su vodili Adventističku crkvu prvih 30 godina 20. veka. odlično očuvano, tvrd povez, originalno koričenje iz epohe sa zlatotiskom , ilustrovano, ćirilica, pre teskta knjige umetnuta naslovna strana Novog Zaveta i prva stranica iz Jevanđelja po Mateju , 375 strana

Huawei B183 WEB CUBE otkljucan za sve mreze ispravan. U podesavanja se ulazi u brosweru na ip 192.168.1.1 s tim da je potrebno konektovati se na ruter bezicnim putem. Uredjaj ima dobar domet mreze , Moguce je izvaditi ga iz kutije i direktno prikljuciti na zidnu strujnu uticnicu. Da bi uredjaj radio potrebno je izvrsiti podesavanja APN-a , user name-a i password-a operatera vase sim kartice koju koristite. Na ruter se može povezati do 5 uredjaja. U dogovoru s kupcem uredjaj mogu podesiti na mts, yettel ili A1. Ovaj uredjaj je po karakteristikama isti kao VIP CUBE Vipova internet kocka. Imam u ponudi i dosta 3g usb modema otkljucanih za sve mreze kao i mobilnih wifija tjst mifi uredjaja za sve mreze.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Draganić - Beograd, 1998. god. Tvrd povez, 22 cm. 101 str. Ilustrovano Ilustrator Dobrosav Bob Živković Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio- emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost.

Prva knjiga Miroslava Antića, prvo izdanje iz 1950. godine. Margine na 5. stranica i zadnje korice ižvrljane kao na slici. Rikna kao na slici. Ostalo dobro očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Antić, Miroslav, 1932-1986 = Antić, Miroslav, 1932-1986 Naslov Ispričano za proleća : stihovi / Miroslav Antić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1950 (Beograd : Omladina) Fizički opis 45 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂMladost (Broš.) Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. KC (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veoma retko ovako u kompletu! ZAPISI ČASOPIS ZA NAUKU I KNjIŽEVNOST (1927-1940. godine) Urednik Dušan Vuksan 1927 - 1940 Početak razvoja naučne istoriografije u Crnoj Gori obično se vezuje za kraj tridesetih godina 20. vijeka. Ipak, počeci, posebno oni vezani za publikovanje časopisa „Zapisi“, mogu se pratiti i skoro deceniju ranije, od sredine dvadesetih godina prošlog vijeka. Dušan D. Vuksan (Medak, 3. jul 1881 — Beograd, 24. decembar 1944) je bio srpski filolog i istoričar. Bavio se proučavanjem književne, kulturne, društvene i političke istorije srpskog naroda, sa posebnim težištem na proučavanju novovekovne istorije Crne Gore, Boke Kotorske i Hercegovine tokom 18. i 19. veka. Takođe se bavio arheografskom obradom i opisivanjem starih srpskih rukopisnih knjiga. Rođen je u selu Medak kod Gospića u Lici. Poticao je iz srpske pravoslavne porodice. Studije iz oblasti slavistike i klasične filologije završio je na Sveučilištu u Zagrebu. Potom je radio kao nastavnik u Bjelovaru, a zatim se preselio u Kraljevinu Crnu Goru, gde je od 1910. do 1913. godine radio kao nastavnik latinskog i srpskog jezika u gimnaziji na Cetinju. Tokom narednih godina, radio je kao nastavnik u novoustanovljenim gimnazijama u Peći i Beranama, a takođe je obavljao i dužnost upravnika u pomenutim ustanovama. Kasnije je bio prosvetni inspektor Zetske oblasti, a potom i upravnik učiteljske škole u Beranama. Za direktora Cetinjske gimnazije postavljen je 1926. godine, a ujedno je postao i postao vršilac dužnosti upravnika Državnog muzeja na Cetinju. Nedugo potom, napustio je funkciju direktora gimnazije, posvetivši se istraživačkim i naučnim poslovima u Državnom muzeju. Prepoznavši izuzetan značaj arhivske građe koja je čuvana u fondovima Državnog muzeja, u potpunosti se posvetio sređivanju i temeljnom proučavanju arhivskog materijala, koji je najvećim delom poticao iz 18. i 19. veka. Neposredan uvid u istorijske izvore iz pomenutog razdoblja, koji su velikim delom bili neproučeni i neobjavljeni, omogućio mu je da u svojim radovima rasvetli mnoga ključna pitanja iz novovekovne istorije srpskog naroda u oblastima Crne Gore, Boke Kotorske i Hercegovine, a njegovi naučni radovi su upravo zahvaljujući svojoj neposrednoj utemeljenosti na istorijskim izvorima zadržali trajnu vrednost. U nameri da arhivsku građu učini dostupnom najširoj stručnoj i ostaloj javnosti, pokrenuo je 1927. godine stručni časopis pod nazivom Zapisi, koji je izlazio sve do 1941. godine. U tom razdoblju, na stranicama ovog časopisa objavio je gotovo 4500 dokumenata. Počevši od 1936. godine živeo je u Beogradu, posvetivši se daljem sređivanju i objavljivanju prikupljene građe. Ukupno je priredio tri posebne zbirke dokumenata, pod nazivima: Spomenica Petra II Petrovića-Njegoša (1926); Petar I Petrović Njegoš: Poslanice Crnogorcima, Brđanima i Primorcima (1935); Pisma Petra Petrovića Njegoša (1940). Najveći broj naučnih radova i stručnih priloga objavio je u vidu kraćih rasprava u raznim periodičnim publikacijama. Njegovo najznačajnije delo bila je monografija pod naslovom: Petar I Petrović Njegoš i njegovo doba (1951) koja je štampana nakon njegove smrti.

U dobrom stanju. Naknadni tvrdi povez, sa posvetom autora Autor - osoba Živojinović, Velimir, 1886-1974 = Živojinović, Velimir, 1886-1974 Iz književnosti i pozorišta. Knj. 1 / Velimir Živojinović Vrsta građe esej Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1928 Beograd : Rajković i Ćuković, 1928 (Beograd : `Pavlović` Davidovića i druga) Fizički opis 200 str. ; 21 cm SADRŽAJ: I. Jedna knjiga o estetici: Sima Pandurović : „Ogledi iz Estetike. I Integralna poezija. (Misao, 1920) ... 3 II. Jedna knjiga „o nama“: Božidar Purić: „Pesme o nama“ (Misao 1919) ... 15 III. Poezija Božidara Kovačevića. (Misao 1926) ... 31 IV. Zbirka Božidara Stojadinovića. (Misao 1921) .51 V. Pesme Ž. Milićevića: Ž. Milićević: `Pesme` (Politika 1927) ... 59 VI Poezija A. R. Boglića: A. R. Boglić „Pesme`. (Misao 1927) ... 63 VII. Pripovetke Grigorija Božovića: Grigorije Božović: `Pripovetke“. (Misao 1926) ...67 VIII. Književno Delo Anđelije L. Lazarević: Anđelija L. Lazarević: „Palanka u Planini“ i „Lutanja“. (Misao 1926) 71 IX. Janković kao pripovedač: V. V. Janković: „Ivan Mandušić“. (Srpski Knjnž. Glasnik, 1922) .... 75 X. Jedan poetski roman: „Grozdanin kikot“ od Hamze Huma. (Misao, 1927) ... 82 XI. Pripovetke Bran. Ćosića: Bran. Ćosić: „Egipćanka“ (Misao. 1927) ... 84 XII. „Smrt Uroša V`, od Stefana Stefanovića. (Misao,1926) ... 87 XIII. „Plјusak“ od Petra Petrovića—Pecije. (Misao, 1920) ... 93 XIV. „Tašana` Bore Stankovića. (Misao, 1927) ... 99 XV. „Pukovnik Jelić“ od Milivoja Predića. (Misao, 1925) ... 104 XVI. Mosksvski Hudožestveni Teatr. (Misao, 1921) . . 108 XVII. Šekspirova Dramska Tehnika. (Misao, 1921) ... 119 XVIII. Repriza „Magbeta` i slučaj g. Gavele. (Misao, 1927) 127 XIX. Jedna promašena Šekspirova repriza: „Julije Cezar“ od V. Šekspira. (Misao, 1925) .... 139 XX. Sveta Jovanka` od Bernara Šo-a. (Misao, 1926) ... 150 Džentlmeni Džona Golsvorti-a. (Misao, 1926) ... 157 XXII. „Zalјublјvna Žena“ od Žorža de Porto-Riša. (Misao, 1925) ... 159 XXIII. „Osma Žena“ od Savoara. (Misao, 1925) ... 164 XXIV. Nemačka dramska proizvodnja. (Misao, 1924) ... 168 XXV. Iterpretacija Ibzenovih „Aveti*. (Mpsao, 1921) ... 177 XXVI „Suton` od Stevana Hristića. (Misao, 1926) ... 181 XXVII. „Boris Godunov` od Musorgskoga. (Misao, 1926) ... 190 Predmetne odrednice Pozorišna kritika Književna kritika Velimir Živojinović Masuka, odnosno — kako se sâm potpisivao — Massuka (1886 — 1974) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Masuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku. (U Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Masukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani. Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha“, a novembra 1919. sa Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao“ u kojem je objavljivao pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirove „Zimsku bajku“ i „Romea i Juliju“. Jedno vreme bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu, a tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je Molijerovog „Tartifa“, u kojem su igrali Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić. U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Robert Neumann Panoptikum Robert Nojman (22. maj 1897, Beč — 3. januar 1975, Minhen) bio je nemački pisac i pisac engleskog govornog područja. Objavio je brojne romane, autobiografske tekstove, drame i radio-drame, kao i nekoliko scenarija. Kroz svoje parodijske zbirke, Sa čudnim perjem (1927) i Unter false Flag (Pod lažnom zastavom) (1932), smatra se osnivačem „parodije kao kritičkog žanra u književnosti 1920-ih“. Robert Nojman je bio sin jevrejskog bankarskog službenika sa socijaldemokratskim sklonostima. Nojman je studirao medicinu, hemiju i jedan semestar germanistike od 1915. do 1919. godine u Beču. Radio je kao blagajnik, trener plivanja i saradnik u kompaniji za uvoz hrane, ali je 1925. godine bio primoran da proglasi bankrot. Nakon toga je kratko vreme radio kao mornar i nadzornik tereta na kruzeru. Pošto je već objavio male tomove lirske poezije 1919. i 1923. godine, uspeo je u književnom prodoru u parodiji sa zbirkom Mit Fremden Federn 1927. U anketi pod nazivom Tomas Man je tu knjigu ocenio kao najbolju u godini. Nojman se tako uspostavio i postao slobodni pisac. Ubrzo je objavljivao druge romane, parodije i drame. Pored toga, predavao je i radio kao književni kritičar za, između ostalih, Die Literatur i Die Literarische Velt. Njegove parodije su bile toliko uspešne da su njegova druga dela izbledela zbog kontrasta. Rudolf Valter Leonhardt je kasnije napisao u svojoj nekrologu Robertu Nojmanu o njegovom javnom uspehu: „Dva uska benda imaju zakopanih petnaest debelih tomova života.“[1] Nojmanova dela su bila žrtve nacističkih spaljivanja knjiga 1933. i zabranjena od strane Trećeg rajha. Odmah po uspostavljanju austrofašističke diktature u februaru 1934. napustio je Beč i otišao u egzil u Britaniju. Godine 1936. i 1937. proveo je nekoliko meseci u Austriji, gde su biblioteke očišćene od njegovih dela. Do 1938. njegovi romani su se i dalje pojavljivali u Švajcarskoj. Bio je jedan od retkih pisaca u egzilu koji je uspeo da se objavi u Engleskoj. Godine 1935. napisao je priču za britanski film Abdul the Damned sa Fricom Kortnerom u glavnoj ulozi. Posle okupacije Austrije 1938. organizovao je „Klub slobodnih austrijskih P.E.N.“ u Londonu da pomogne piscima kojima su nacisti pretili da napuste svoju zemlju. Godine 1939. podneo je zahtev za britansko državljanstvo, ali ga je dobio tek 1947. Umesto toga, 1940. je bio interniran na nekoliko meseci kao „neprijateljski stranac”. Tokom ratnih godina periodično je davao kritike za BBC. Od 1942. objavio je šest romana na engleskom jeziku. Kao urednik i suvlasnik izdavačke kuće „Hučinson internešenel autors“, inicirao je objavljivanje engleskih prevoda nemačkih pisaca u egzilu kao što su Arnold Cvajg i Hajnrih Man. Njegov zahtev za vizu za ulazak u Sjedinjene Države je odbijen, uprkos pozivu u Holivud. Rudolf Valter Leonhard je tvrdio da je roman An den Vassern von Babilon (Pokraj vavilonskih reka), objavljen 1939. na engleskom i 1945. na nemačkom, bila Nojmanova najbolja knjiga: jevrejski ep ogromne hitnosti.[1] Po završetku Drugog svetskog rata, Nojman je do kraja 1958. nastavio da živi u Engleskoj, zatim u Lokarnu u Tičinu u Švajcarskoj. Godine 1947. postao je počasni predsednik obnovljenog austrijskog PEN kluba. Godine 1955. rekao je u svom završnom govoru na kongresu Međunarodnog PEN-a, u kojem je 1950. bio i potpredsednik, govor protiv predsednika PEN-a „hladnog rata” Čarlsa Lengbridža Morgana zbog čega je bio napadnut u štampi kao „ komunista“. 1971. tražio je preorijentaciju PEN-a protiv desničarskih napora. On je inicirao smenu bivšeg predsednika PEN-a Pjera Emanuela i predložio kandidaturu Hajnriha Bela, koji je takođe izabran na glasanju. Godine 1966. u levičarskom časopisu Magazin Konkret objavio je oštru polemiku protiv Grupe 47, a posebno protiv Hansa Vernera Rihtera, Valtera Helerera i Gintera Grasa.[2] Između 1959. i 1974. Nojman je nastavio da radi kao romanopisac, politički novinar i priznati književni kritičar sa polemičkom i satiričnom orijentacijom, uključujući za Konkret, Die Zeit, Pardon, Tribune, die Deutsche Zeitung - Christ und Velt i ARD emitere. Povremeno je objavljivao i u Der Spiegel i Stern. Godine 1961. bio je umešan u kontroverzu o plagijatu u vezi sa njegovim romanom Olimpija. Nojman, koji se nekoliko puta u životu borio sa ozbiljnim bolestima, 1974. se smrtno razboleo od raka. Nakon samoubistva, prema izjavi njegove porodice, sahranjen je 1975. godine na minhenskom hajdhauzenskom groblju. Njegovo imanje se nalazi u Odeljenju rukopisa Austrijske nacionalne biblioteke u Beču. Panoptikum: Izveštaj o pet brakova iz tog vremena. (1930) odlično očuvana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Crtezi i vinjete: Ljubica Sokic Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Ljubica Cuca Sokić (Bitolj, 9. decembar 1914 — Beograd, 8. januar 2009) bila je srpska slikarka i akademik SANU. Biografija Rođena je kao kćerka Manojla Sokića (1887—1941),[1] prvog vlasnika i glavnog urednika beogradskog lista „Pravda“ i njegove supruge Ruže, rođene Kuzmanović. Gimnaziju je pohađala u Beogradu, gde joj je profesor crtanja bila Zora Petrović, a kasnije upisuje i Kraljevsku umetničku školu.[2] Slikanju su je učili profesori Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Jovan Bijelić i Ivan Radović. Ljubica Sokić je radila i izlagala u Parizu u godinama od 1936. do 1939. Po povratku iz Pariza, prvi put je samostalno izlagala svoje radove februara 1939.[3] u beogradskom paviljonu Cvijeta Zuzorić. Jedan je od osnivača umetničke grupe „Desetoro“. Bila je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1948. do 1972. Godine 1968. postala je dopisni član SANU, a od 1978. bila je redovni član. Pored slikarstva, bavila se ilustracijom dečjih knjiga i časopisa, kao i izradom skica za filmove. Njeno slikarstvo se opisuje kao intimističko. U početku je slikala mrtve prirode, pejzaže, figure i portrete. Kasnije je težila ka uprošćavanju formi, geometrizaciji i umerenoj apstrakciji. Povremeno je koristila tehnike kolaža i eksperimentalnih materijala. Bavila se crtanjem stripa.[4] Preminula je 8. januara 2009. u Beogradu i sahranjena 13. januara na Novom groblju u Beogradu. Sačuvan je njen dnevnik iz 1940-1941 godine.[5][6] Slikarska grupa „Desetoro“ Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput.[7] Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ibler, Janko, hrvatski književnik, publicist i prevoditelj (Stara Gradiška, 19. IV. 1862 – Zagreb, 9. VI. 1926). Radio je kao profesionalni novinar u riječkoj Slobodi. Uređivao Vienac (1881–82), Hrvatsku vilu (1882), Slobodu (1885) te bio glavni urednik Narodnih novina (1897–1908). Objavljivao je književne i kazališne kritike, feljtone, književnopovijesne rasprave i publicističke tekstove. Neke tekstove potpisivao pseudonimom Desiderius. Kao književni kritičar bio je jedan od glavnih zagovornika realizma (Literarna pisma, 1881), a u polemikama o naturalizmu Zolin pristaša. Prevodio je s ruskoga, njemačkog, engleskog i danskog jezika. Priredio knjigu Gospodarsko-šumarska jubilarna izložba Hrvatsko-slavonskog gospodarskog društva u Zagrebu 1891 (1892). Okušao se i u književnom radu; pisao je kratku prozu, novele i roman Zora (1920), portret izobražene i emancipirane žene s konvencionalnim završetkom.

Autor: Robert Ripli Format: 22x 30 Povez: tvrd Štampano na kartonu! Trodimenzionalno! Ovaj fascinantni faksimil dnevnika pruža priču iz prve ruke o putovanju Roberta Riplija, tridesetih godina prošlog veka, u egzotične zabiti planete, u potrazi za neobičnim i čudesnim. U knjizi su Riplijevi crteži, skice i vrednosti koje oživljavaju nesvakidašnji, čudan svet koji se rastvorio pred njegovim očima. Od jezera sode i mostova krvi, do prepariranih ljudskih glava, pred vama su Riplijeva otkrića koja možete istražiti u fantastičnim trodimenzionalnim dodacima u ovoj izuzetnoj knjizi. Robert L. Ripli (1890-1949), bio je istraživač u stalnoj potrazi za čudima, umetnik, strip crtač, najneobičniji radio voditelj, televizijska i filmska zvezda, a iznad svega neumorni svetski putnik. U beskrajnom traganju za čudesnim obišao je 201 zemlju širom planete. Zbog toga su ga prozvali “moderni Marko Polo”...