Две слике које чине целину, урамљене посебно. ИНТРОВЕРТНОСТ и ЕКСТРАВЕРНОСТ 2010, комбинована техника -акрил на платну 2Х 100Х100цм. Слике су биле на међународној изложби у Њујорку на Менхетну. Аутор је академски сликар. Питајте шта Вас занима..

da bi videli sta je ovo morate otvoriti sliku u punoj velicini. e! - to je ono Dusan Milovanovic (1919 - 2000) Portet nepoznatog muskarca (Tribunj, 1978) - ulje na platnu 55,3 x 33,2 cm, potpis, godina Dušan Milovanović je likovnu akademiju završio u Beogradu, u klasi Mila Milunovića. Bio profesor na akademijama u Beogradu i Novom Sadu. Slikar izuzetnog temperamenta. Nazalost, po dobijenim informacijama sve njegove preostale slike odnela je poslednja supruga koja je nestala u nepoznatom pravcu.

Stara slika/U duhu srpskog romantizma XIX veka,ulje na platnu,lakirana,bez potpisa,velicine 55cmx70cm.Mala ostecenja na slici.Napomena:Samo licno preuzimanje

Мирослав „Мика” Антић био је српски песник. Поред књижевности, бавио се сликарством, новинарством и филмом. Био је и уредник листа „Ритам“ и „Дневника“ у Београду, и „Младог поколења“ у Новом Саду. Википедија Рођен(а): 14. март 1932., Мокрин Умро/ла: 24. јун 1986., Нови Сад Деца: Игор Антић, Југ Антић, Жења Антић, Сања Антић, Вук Антић, Борис Антић Браћа/сестре: Мирјана Антић, Јелена Антић Родитељи: Меланија Антић, Ненко Антић NIKADA OBJAVLJENA PESMA KOJU JE POSVETIO NASOJ POZNATOJ GLUMICI LJILJANI SLJAPIC,NAKNADNO URAMLJENO,DIMENZIJE 47 CM X 37 CM,JEDINSTVENO.....................

izuzetno vredna keramicka flasa. art nouveau - jugendstil. rucni rad autor KARL LENZ (1898 - 1948) visina 25 cm, precnik 9 cm, kobalt plava sa donje strane utisnuto : Handarbeit i broj 508 ima i nalepnicu umetnicke radionice `kunstler haus LENZ` liker, schnapps, vino, brandy samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo Lenz besuchte zunächst die Kunstgewerbeschule in Frankfurt und machte Bekanntschaft mit den Frankfurter Malern Wilhelm Altheim und Fritz Boehle. 1916 wechselte er ans Städelsche Kunstinstitut und nahm überdies Unterricht in der Radierklasse von Bernhard Mannfeld. Im Ersten Weltkrieg diente er als Sanitäter, 1919 wurde er Delegierter des Arbeiter- und Soldatenrates in Düsseldorf. 1921 wurde er an der Düsseldorfer Kunstakademie aufgenommen und wurde Meisterschüler von Julius Paul Junghanns. 1923 ließ sich Lenz nach seiner Heirat mit der Müllerstochter Berta Weigand in Erdhausen, dem Heimatdorf seines Vaters, nieder und richtete sich ein Haus mit Atelier ein. Heute noch kann man seine Bilder im Restaurant Künstlerhaus Lenz in Gladenbach einsehen. In seinen Bildern schilderte er in den folgenden Jahren die Landschaft und das Leben und Brauchtum der Bauern im sogenannten hessischen Hinterland. Er knüpfte Kontakt zu Carl Bantzer und der Willingshäuser Malerkolonie und besuchte das katholische Dorf Mardorf, wo er im Auftrag für ein wissenschaftliches Werk der Volkskunde mehrere Gemälde der malerischen Marburger katholischen Frauentracht schuf. Lenz lebte in bescheidenen wirtschaftlichen Verhältnissen. Am 1. März 1933 trat er in die NSDAP und wurde in der Folge von dem NS-Landrat Hans Krawielitzki gefördert. Er erhielt Porträtaufträge von Marburger Professoren wie Rudolf Klapp und 1935 eine Einzelausstellung im Museum der Universität. 1938 wurde Lenz der erstmalig vergebene Kurhessische Kulturpreis des NS-Gaues Kurhessen verliehen. Zwischen 1937 und 1942 nahm Lenz mit insgesamt zwölf dieser Motive: hessische Landschaften und Bauerndarstellungen unter dem Einfluss des Impressionismus, sowie volkskundliche Studien an den Großen Deutschen Kunst-Ausstellungen in München teil, die als Propagandaschauen die Kunst des Nationalsozialismus präsentierte. Ein Lieblingsmotiv des Künstlers Winter in Erdhausen, das 1939 in Saal 18 ausgestellt wurde, erwarb Adolf Hitler. Es befindet sich heute im Besitz der Karl-Lenz-Stiftung. Weitere Bildtitel waren unter anderem Winterlandschaft (1937), Erdhausen im Sommer (1938), Die Familie (1940) und Schwälmerin (1942)

Zivan Vulic Sa Save, oko 1946 ulje na kartonu kasirano na karton, 42,2 x 59,5 cm dva fotosertifikata.

SENZACIONALNO.....JEDINSTVENO.....KULTNE LUTKE POLITICARA IZ SADA VEC VINTAGE EMISIJE-NIKAD IZVINI-KORISCENI ORIGINALI IZ EPIZODA KOJE SU ZASMEJAVALE SIROKE MASE,CENA JE ZAISTA NAJMANJE MOGUCA ZA OVAKVO NESTO,BEZ IKAKVE MOGUCNOSTI SNIZENJA.VISINA OKO 30 CM,REPRIRAN DONJI DEO SUNDJERA NA KOJOJ SU GLAVE,POMERAJU SE OCI I USTA,STANJE KAO NA SLICI,POJEDINACNA PRODAJA 600 EVRA PO LUTKI,LUTKE SU -VUK JEREMIC-MIRKO CVETKOVIC-I MISLIM VLADAN BATIC, TEKST ZA SERIJU JE RADILO INDEXOVO POZORISTE

Pavle Blesić- Kapija rimskih imperatora, umetnicka slika. Ulje na lesonitu, dimenzije dela 55 x 76 cm, sa ramom 75 x 96 cm. Signirano dole desno, kao i na zadnjoj strani slike ( uobicajeno za njegove slike, poznavaoci razumeju). Izuzetan rad našeg velikog umetnika, akademskog slikara prepoznatljivog rukopisa, Pavla Blesića. Delo iz ciklusa Kapije. Kapitalno delo iz 2006. godine. Na mom profilu imate jos jedno ulje iz ciklusa Kapije, manjeg formata. Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike. Pavle Blesić je jedan od naših najznamenitijih slikara poetske figuracije. U ciklusu Kapije, u kome je nastala i ova slika, umetnik beleži trenutke vremenske prolaznosti kao intimne zapise, bogatom kolorističkom paletom u širokom valerskom i tonskom repertoaru. `Bio je član ULUS-a od 1965. godine. Još jednu akademsku diplomu stekao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je apsolvirao 1971. godine. Učestvovao je na velikom broju kolonija u zemlji i inostranstvu, a upriličio je više od 50 samostalnih izložbi. Blesić je bio ambasador Sombora, njegovo ime i dela otvarala su vrata svih ustanova kulture u zemlji i regionu. Njegova dela bila su tipično somborska - ona su nastajala u Somboru i bila inspirisana ovim gradom. Prepoznatljiv umetnički rad Pavla Blesića bile su somborske kapije i zidovi. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su Orden rada sa srebrnim vencem i Oktobarska nagrada grada Sombora. Sreto Bošnjak, verni čitač umetnosti Blesića, rekao je da je Pavle Blesić „verovatno jedini naš slikar koji slika vreme, a slika ga tako, da ga čini vidljivim”.`

Petar Mošić Cut, 2017 ulje na platnu 70 x 50 cm potpisano na poledjini i objavljeno u literaturi Autor je kasnije ponovio ovaj motiv samo redukovanih dimenzija sto govori o tome da je ovo za njega vrv veoma vazno delo.

Mario Maskareli, slikar i grafičar, rođen je na Cetinju 1918. g., preminuo 1996.g. Gimnaziju i Akademiju za likovne umetnosti završio je u Beogradu 1950. g. Pripadao je Beogradskoj grupi, ne po stilskoj srodnosti, nego zbog ljudskog afiniteta, kao i grupi Lada. Slikarstvo Marija Maskarelija prošlo je kroz nekoliko faza. Od slikanja na staklu, ekspresivne apstrakcije, do slika ekspresivne realnosti. No, bez obzira na kolebanja u stvaralaštvu, ovaj umetnik je razapet između literature i slikarstva, imaginarnog i stvarnog, umetnosti i života. U svom stvaralaštvu, pokušao je da sve to pomiri, ostajuċi pri tome esteta. Maskareli je bio veoma plodan slikar, zapažen odmah po završetku studija – na prvim izložbama. U vreme dok je slikao, imao je mnogo poklonika svoga slikarstva, te gotovo svaka kolekcija, svakako i svi muzeji ( i Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu) poseduju njegove slike. Nagrade: Oktobarski salon, Zlatno pero, Zimski salon Herceg Novi, itd. Tehnika: ulje na platnu Dimenzije : 64 (h)x 62 (w) cm sa ramom; 52 (h) x 50 (w) cm bez rama; Naziv slike : „Žena“ Godina nastanka: 1986. Potpis desno u donjem uglu. Drveni ram. SVAKA PROVERA JE MOGUĆA-LIČNA KOLEKCIJA PRODAJE SE ZBOG ODLASKA U INOSTRANSTVO.

Miodrag Vujačić MIRSKI (1932-1997.) - JESENJI PEJZAŽ - Ulje na platnu iz cca 1985. Dimenzije slike 60x50 cm, opremljena u trostruki ram iz perioda nastanka slike, spoljnih dimenzija 76x66cm. Signatura grebanjem dole levo. Dogovor moguć, pitanja u inbox ili telefonom. Pogledajte i ostale moje oglase.

BA-XV LOI HELSINKI 1952 NEZUPČANA SERIJA U ČETVERCIMA - UZUZETNO RETKO!!!

Rani radovi Dusana Jovanovića iz 1964/65. godine izuzetna lepota slika naseg proslavljenog autora. Slika sa elementima Muzejskog primerka. U ponudi ceo triptih sa putovanje po Parizu 1964/65.

Slika nastala 1964/65 na putu po Parizu , slika ` Venecija` rani rad Dusana Jovanovića, za svaku kolekciju.

Slika iz ranog perioda naseg proslavljenog slikara Dusana Jovanovica . Za svaku umetnicku kolekciju. Slike nastale u periodu 1964/65. prilikom puta u Pariz.

Bogdan Bogdanović (1922-2010) GRAD, GUBILIŠTE - crtež dimenzija 13x20 cm. Signatura dole centralno. Opremljen pod staklo sa crnom pasparturom u modernu srebrnu lajsnu spoljnih dimenzija 33x40 cm. Fotosertifikat N. Kusovca. Dogovor moguć, pitanja u inbox. Pogledajte i ostale moje oglase.

Mihajlo Đoković Tikalo je rođen 1. januara 1941. g. u Čačku. Već na njegovim najstarijim sačuvanim crtežima ogleda se Tikalov nemirni temperament, mašta i ironija. Nakon srednje škole završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, gde i danas živi radi. Slikar sa jednim od najspecifičnijih i najuzbudljivijih opusa u srpskom slikarstvu u poslednjih pola veka. Mihailo Đoković Tikalo nikada nije postao član Mediale, ali će mu njeni pripadnici i njihova shvatanja celog života biti veoma bliski. Tikalo nije ušao u hram Mediale, ali je nedaleko od njega podigao svoju sopstvenu crkvu. I u tu crkvu je uneo svoju ikonu: Hijeronimusa Boša. Sami Holanđani su našeg slikara proglasili `mlađim bratom Hijeronimusa Boša`. Član je ULUS-a. Za sebe kaže da je izraziti nostalgičar i samotnjak, ali i nepatvoreni hedonista i optimista. Na širem, evropskom planu, slikarstvo Mihaila Đokovića Tikala može se podvesti pod „ novi nadrealizam“. Međutim, pravi prostor njegovog interesovanja i kreativnog pražnjenja biće slobodno putovanje mašte neispitanim prostranstvima podsvesti, dakle, ezoterija. Od 1980. do 1996. godine odvija se najplodnije stvaralačko razdoblje Mihaila Đokovića Tikala. Na većim, pa i monumentalnim platnima, nastaju dva tematska ciklusa - kompozicije `Ventislava` i kompozicije sa realističkom figurom, eventualno portretom. Taj period se s punim pravom može označiti kao period istinskog slikarovog zenita. Nagrada Vukove zadužbine. Tehnika: ulje i olovka na kartonu Dimenzije : 86,5 (h)x 70 (w) cm sa ramom; 64,5 (h) x 49,5 (w) cm bez rama; Naziv slike : „Čekajući kišu “ Godina nastanka : 1995. Potpis sa godinom, desno u donjem uglu. Slika je kupljena od autora. Sertifikat o autentičnosti. Drveni ram + antirefleksno staklo. SVAKA PROVERA JE MOGUĆA-LIČNA KOLEKCIJA PRODAJE SE ZBOG ODLASKA U INOSTRANSTVO.

PISAĆA MAŠINA Marke `KONTINENTAL` N e m a č k a !!! 9O godina !!! IZUZETNO OČUVANA PISAĆA MAŠINA je u CELINI, takva kako je proizvedena pre 9O godina, sva slova su na broju, konstrukcija odlično očuvana, sačuvana crna boja! Mašina deluje IMPRESIVNO, težine preko 10 kg! ... Mašina je bila 12.O1.2O21. godine na generalnom čišćenju u Servisu ANDREJEVIĆ, ul. Katanićeva broj 8. Cena servisiranja: 11OOO (jedanaest hiljada) dinara RAČUN Broj: 1201/O1 Datum: 12.01.2O21 Garancija za ispravan rad mašine važi dve (2) godine Sve u svemu, neverovatna rad ljudskih ruku, za poštovanje! KOLEKCIONARSKI primerak !!! MUZEJSKI PRIMERAK !!!!!! Za LJUBITELJE STARINA ZA VEČNOST !!!!!!!!!!!

92 x 9 cm na zalost, polomljen pa zalepljen na jednom mestu (sredina) poprecno pri vrhu,sa obe strane pise BEOGRAD (cirilicom i latinicom) nize dole,pise: RADIO DRS ; a sa druge strane : 1977 drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

Mersad Berber (1940-2012) - CRTEŽ ZA SPLAV MEDUZA - cca 1990. Originalni unikatni fotorealistični crtež airbrushom i olovkama u boji. Potpisan dole desno olovkom u boji. Dimenzije crteža 41x30 cm, opremljena u luksuzni ram 49x59 cm. Fotosertifikat N. Kusovca. Dogovor moguć, pitanja u inbox. Pogledajte i druge moje oglase.

FRANJO MRAZ (1910-1981) Kolona u selu, 1956. Tempera, 36 x 50,5 cm. 1956. Signirana Franjo Mraz (Hlebine, 4.4. 1910. - Brežice, 26.10. 1981.) je bio hrvatski naivni slikar i jedan od začetnika Hrvatske naive. Uz Ivana Generalića i Mirka Viriusa začetnik je hrvatske naivne umjetnosti. S Generalićem izlagao je kao gost na III. izložbi grupe `Zemlja`, a u tom razdoblju nastaju njegova najbolja ostvarenja (`Oranje`, `Zima`). Socijalno je angažovan slikar, posle rata se priklonio i socijalizmu (Mape `Omladinska pruga`), napustivši tipičnu `hlebinsku maniru`.

Alas, nijedna kontaktirana ustanova kulture u Republici Sloveniji, pa cak ni Galerija Jakopic (Jakopic Gallery), nije bila zainteresovana za ovaj istorijski dokumenat, pa ga zato oglasavamo na kupindu. Mozda moze nekom smrtniku da se cena ove istorijske čestice ucini jaka, ali to je jedan nesumnjiv beočug koji po kulturnoj a ne po `babine linije` veže ove dve nacije, sprsku i slovenacku. S druge strane, galerijska cena većine prosečnih slika ma kog umetnika srednje kategorije predstavlja egal cene ovog vrhunski retkog materijala. Stoga da ne budemo lažno skromni, ipak je ovde reč o mega gigantima čija su dela ne kulturna dobra, nego vele kulturna dobra obe nacije. Prepiska Rihard Jakopic - Nadezda Petrovic. 1908. godina

UKUPNO 47 godine . KOMPLETNA JUGOSLAVIJA OD MICHEL BROJA 451 IZ 1944. GODINE DO MICHEL BROJA 2519 IZ 1991. GODINE (ZAKLJUČNO SA 17.12.1991.) SA SLIKE MOŽETE VIDETI KLIKO JE TO MICHELA. PRODAJU SE SAMO REDOVNE MARKE , BEZ DOPLATNIH I BEZ TERITORIJE VUJA. KATALOSKA VREDNOST PREKO 4500 EURA... NARAVNO DA UVEK MOŽE NACI JEFTINIJE, SAMO TREBA NAICI NA KVALITET. U SLUČAJU KUPOVINE ISPORUKA MARAKA JE U JEDAN ALBUM. ZA SVE INFORMACIJE STOJIM VAM NA RASPOLAGANJU

Najređa tromarka iz Vajmarske republike Jubilej 1000 godina od otkrića dinosaurusa :)

➡️ http://www.kupindo.com/Clan/Chuma/SpisakPredmeta Stara minijatura na slonovaći rađena po slici Thomas Gainsborough Mr. and Mrs. William Hallett u original opremi. Minijatura je potpisana od strane umetnika, pogledajte sliku sa potpisom. Format slike sa ramom je: 11.3cm x 14.3cm vidljivi deo slike: 6.3cm x 7.9cm