Istorijski roman sa 21 slikom. Izdalo Narodno Delo. Tvrd povez. Format: 15x20.5 cm Broj stranica: 318 Godina izdanja: 1935. S obzirom da rasprodajem biblioteku, svaki vid dogovora je moguć pri kupovini većeg broja knjiga.

Naslov: Mihovil Pavlinović i narodni preporod u Dalmaciji od godine 1848. - 1887. u svijetlu nepoznatih izvora Autor: Marin Pavlinović Izdavač: Vlastita naklada pisca, tiskara `Unitas`, Zagreb Godina izdanja: 1938. Obim strana: 208 Format: 15 x 23 cm Povez: Tvrdi U ponudi je izuzetno retko izdanje o hrvatskom književniku i političaru Mihovilu Pavlinoviću koji je živeo u XIX veku. Knjiga je odlično očuvana za svoje godine. Na uvodnoj strani postoji pečat Miloša I. Bandića, koji je ujedno i bivši vlasnik. Knjigu šaljem kao preporučenu tiskovinu nakon uplate na tekući račun, a moguće je i lično preuzimanje u Novom Sadu na mojoj adresi. Tag: Miloš I. Bandić

Danica Marković - Trenuci i raspoloženja Štamparija Mlada Srbija Anđelkovića, 1930, mek povez, 15 x 21 cm, 208 strana. Zbirka poezije naše značajne pesnikinje iz Čačka. Korice knjige su iskrzane, stranice su požutele (pogledajte fotografiju). Neke stranice nisu rasečene, što znači da nisu nikada ni otvarane. Inicijali u gornjem delu prve stranice. * Даница Марковић – НОЋНА ИДИЛА И брда, и поља, све околом спава, Тек жубор потока тишину пресеца И капање росе што у ноћи јеца. А кроз облачиће месец просијава. То с висине луна баца светлост бледу На висока дрва у дугачком реду. Измаглица сјајна уздигла се горе, Крадећи се у вис кроз мирну долину, Па тананим велом обвила планину И на њеном врху порушене дворе. А друм се беласа пут наших корака Као горостасна, избледела трака. Из првих цветића љубичице скромне Уздиже се химна ведроме пролећу, И са овим другим акорди се сплећу Из предела даљних природе огромне. И ту, сред лепота што се кругом роје, Ударе срдаца слушамо нас двоје.

340 strana, tvrd povez, knjiga je u dobrom stanju

GECA KON BEOGRAD - 1935 - 149 STRANA, TVRD POVEZ.

AUTOR - Miloš Moskovljević Izdavač - Prosveta Mesto izdanja - Beograd Godina izdanja - 1949. Format - 14,5cm x 20cm Povez - tvrd Broj strana - 440 Lepo očuvana knjiga, potpis pređašnjeg vlasnika. POGLEDAJTE I OSTALE MOJE AUKCIJE: http://www.limundo.com/Clan/SasaYU/SpisakAukcija http://www.kupindo.com/Clan/SasaYU/SpisakPredmeta AKO JOŠ NISTE ČLAN LIMUNDA I KUPINDA, REGISTRUJTE SE PUTEM LINKA: http://www.limundo.com/ref/SasaYU

Nakladni zavod Ign. Granitz 1917. 238 str. knjiga je prekoričena delimična oštećenja korica povez osrednji Marsel Prevo

ZAGREB - 1934 - 28 STRANA, MEK POVEZ. NA LISTOVIMA IMA `STARAČKIH PEGA`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Onore Domije (franc. Honoré Daumier; Marsej, 26. februar 1808 — Valmandoa, 10. februar 1879) bio je francuski grafičar, slikar, vajar i najznačajniji karikaturista 19. veka. Osnivač je satiričnih nedeljnika “La Charicature” i “Le Charivarim” u kojima je nekoliko decenija objavljivao britke karikature kritikujući političko-socijalnu stvarnost i društvene događaje u Francuskoj. Većinu života proveo je stvarajući u Parizu, a kao slikar i vajar bio je samouk, što ga nije sprečilo da postane jedan od vodećih umetnika realizma. Biografija Domije je rođen u Marseju kao sin Žan-Batist Luj Domijea i Sesil Katrin Filip. Porodica se 1816. preselila u Pariz. Mladi Domije je u mladosti pokazivao neodoljivu težnju umetničkoj profesiji, koju je njegov otac želeo da potisne pa ga je zaposlio kao svog potrčka, a kasnije knjižara. 1823. godine je primljen u Švajcarsku akademiju, a usput se bavio litografijom. Godine 1822. počeo je obrazovanje kod jednog od učenika Žaka Luja Davida. Nakon kratkotrajnog bavljenja delima Rubensa i Ticijana, Domije se pretežno posvetio novoj tehnici litografije koja je bila njegovo glavno izražajno sredstvo. Prvu pažnju javnosti skrenuo je svojim karikaturama za satirične časopise La Caricature (zabranjen 1837) i Le Charivari. Za Le Charivari je izradio oko 3.400 litografija i mnogobrojne duboreze, kao i društvene satire na račun političkog i malograđanskog života. Njegova zasluga je u tome što je karikaturu uzdigao u rang samostalne umetničke forme. Njegove slike i plastike govore o političkoj i sudskoj korupciji. Međutim, on je prikazivao i svakodnevicu ljudi, kao i biblijske motive i motive iz književnosti (uglavnom iz dela Molijera). Slabljenje vida koje je od 1872. vodilo ka slepilu omelo je njegovo stvaralaštvo, ali su se o njemu starali njegovi prijatelji iz Barbizonske škole. Dela Domije je bio samouki slikar i većinom je slikao manje formate negujući likovni izraz koji je primereniji njegovim litografijama, a u slikama se pokazao kao inovativan i progresivan. U krajnjoj redukciji likovnog izraza, škrtom paletom, kontrastima tamnih i svetlih masa, slikao je dirljive scene patnji pučkih likova ili likova po književnim predlošcima, istorijskih ili društvenih događaja. U istom maniru modelovao je ekspresivne, često polihromirane, karikature političara i portrete francuskih književnika (Balzak). Predstavio je Luja Filipa , tadašnjeg vladara kao krušku (Luj Filip bio je bezobzirni, debeli tiranin). Domije je radi tog crteža proveo nekoliko meseci u zatvoru. Slika Vagon treće klase je njegovo najpoznatije delo. Tada su vozovi bili jako važni, mada spori i bučni. Domije prikazuje nekvalifikovanu radnu snagu, putnike u vozu. Tu su radnici, prevaranti, ali u prvom planu je starica sa korpom sa pijace, dečak i mlada žena sa bebom. Divna celina koja nas asocira na Bogorodicu sa svetom Anom, prilagodio je ovu ikonografsku scenu. Gradio je finu piramidu od likova, u nekoliko planova (različito okrenuti ljudi). Pokazao je da se nove teme moraju prikazati na novi način : nema linearne ni vazdušne perspektive, javlja se slikanje po planovima.

B.Males,Beograd,170x250mm,93 strane. Nedostaju korice,TABACI NEISECENI. ILUSTROVANO Црногорци - Антрополошка истраживања Срби - Антрополошка истраживања - Жича Postarina 110 RSd.

Dr.Dragoljub Divljanović sa potpisom autora Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije Beograd 1974. knjiga odlično očuvana MAJ.21/12

Izd-Hrvatsko prirodnoslovno društvo 1923. odličan antikvarni primerak LaRa.11

Pregled : list za nauku i socijalni život / vlasnik Vasilj Grđić ; odgovorni urednik Jevto Dedijer; od br. 5 Risto Radulović Izdavač: Srpska dioničarska štamparija, 1910; br. 1-8, kompletno godište. Broširano izdanje. Časopis donosio studije iz kulture, nauke, politike, umetnosti. U listu sarađivali: Vladimir Ćorović, Pavle Popović, Stevan Hristić, Branko Lazarević, Branislav Petronijević, Kosta Stojanović, Slobodan Jovanović

Stepan Music - Hajduk Caruga Njegov zivot, razbojnistva i smrt (sa slikama) Trece izdanje Knjizara Tome Jovanovica i Vujica, Beograd, oko 1926. Mek povez, dzepni format, stanje kao na slici, 80 strana. Zivotopis Jova Stanisavljevica Caruge u stihu. RETKO! С Википедије, слободне енциклопедије Јован Станисављевић Пуно име Јован Станисављевић Датум рођења 1897. Место рођења Баре Аустроугарска Датум смрти 27. фебруар 1925. (27/28 год.) Место смрти Осијек Краљевина СХС Јован Станисављевић — Јово Чаруга (1897 — 27. фебруар 1925) био је разбојник из Славоније почетком 20. века. Јован је рођен у српској породици у селу Баре (поред Нашица). Његова мајка је умрла када је имао 10 година; остали су сирочад он и његове две сестре. Отац се потом поново оженио, али се Јово није слагао са маћехом, а поред тога отац је одлучио да Јово неће наставити школовање. Зато је он побегао од куће и отишао у Осијек да учи браварски занат. Његово школовање је прекинуо Први светски рат и Јово је добио позив у аустроугарску војску. Као Србин сматрао је да су му Аустроугари непријатељи, па није желео да се бори на њиховој страни. Убрзо по мобилизацији убио је у свађи свог наредника и побегао кући.[1] Ускоро је одлучио да дезертира и зато је фалсификовао своје исправе, представљајући се као официр. Убрзо након дезертерства, убио је човека који се удварао његовој девојци. Када му је локални кнез запретио да ће га ухапсити, Чаруга га је прогласио за израбљивача народа и убио. На крају је ипак лишен слободе, осуђен је на четири године робије у Земаљској казнионици у Сремској Митровици. У казнионици није третиран као дезертер и убица, већ као обичан криминалац, из чега је следио блажи затворски третман. Чаруга је успео да побегне када је једног дана доведен у зграду општине да цепа дрва. Вратио се свом дому, али је био непожељан у свом селу, па је почео да живи у шумама. Ту се спријатељио са разбојничком групом Коло горских тића, под вођством Боже Матијевића (званог Црвени Божо). Групу су углавном чинили дезертери, а који су се сви гнушали богатих славонских сељака и пљачкали их без милости под изговором борбе против капитализма, а такође се нису устезали да убијају људе. Рат је већ био дуго завршен, али Чаруга и Тићи су још увек пљачкали околину, па су југословенске власти 1920. прогласили ванредно стање у Славонији. То је резултовало убиством Црвеног Боже у једној од жандармеријских заседа. Вођство над групом је преузео Чаруга, али се убрзо одлучио примирити схвативши да је ситуација озбиљна. Зато се сакрио у месту Доњи Андријевци где је радио као шумски радник. Пред зиму Чаруга је распустио дружину до пролећа 1921. Како су потере за Чаругом постале све чешће, он је у јулу 1922. отишао у Загреб, где се представљао као богати господин из Винковаца, али је наставио свој разбојнички живот. Касније се вратио у Славонију да би са својом дружином наставио разбојништво. 14. октобра 1923. су покушали да опљачкају имање породице Елц у Иванкову близу Винковаца. Том приликом су убили једну особу, али је други човек успео да побегне и да позове жандаре. Након пуцњаве која је наследила, Тићи су успели да побегну, али без свог плена. Међутим, жандари су их пратили и ускоро их ухватили. До фебруара 1925. Чаругино суђење је било данима у средишту медијске пажње.[2] Улазнице за вешање биле су распродате петнаест дана унапред, а ни глумци осјечког театра нису хтели пропустити тако важан догађај: за њих је била припремљена почасна ложа, да што пажљивије „науче“ како се умире. Заједно са њим је тада обешен његов саучесник Павао Прпић `Велики`.[3] Када се суочио са вешалима у дворишту Краљевског судбеног стола у Осијеку, пред око 3.000 људи, након прозивања општинског чиновника, Чаруга је одговорио: „Ја сам Јован Станисављевић Чаруга. Мој наклон, господине крвниче. Збогом, народе, Чаруга путује. То није тако страшно. Идем весело“. Његов надимак Чаруга долази од турске речи „çarik“ што значи опанак. Такође се представљао као Никола Дрезгић и Миле Барић, као и Славонски Робин Худ. Чаругина дела су привлачила много пажње, па су се појавиле бројне књиге и играни филм Чаруга Рајка Грлића из 1991

НИКО ХАЈДУКОВИЋ М Е М О А Р И ЦИД ПОДГОРИЦА 2000 Библиотека СВЈЕДОЧАНСТВА а) ХАЈДУКОВИЋ НИКО (1882-1954) б) ЦРНА ГОРА - 20 в. ................................................................ ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНИЦА 24 ЦМ 624 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО дб/73

ДРАШКО ШЋЕКИЋ СОРАБИ ИСТИНА О СРПСТВУ ОД ИСКОНА УНИРЕКС БЕОГРАД 2000 ХИТ ИЗДАЊЕ а) СРБИ - ИСТОРИЈА ............................................................... КАРТЕ СЛИКЕ ИЛУСТРАЦИЈЕ ЦРТЕЖИ ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ 24 ЦМ 416 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ОДЛИЧНО КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 2000 дб/73

PERO SIMIĆ FENOMEN STOLJEĆA PRVA POLITIČKA BIOGRAFIJA VEČERNJI ZAGREB 2009 VEČERNJI EDICIJA FOTOGRAFIJE LATINICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 26 CM 412 STRANICA NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFETK KOLEKCIONARSKI, 2009 EKSTRA ******* db/73

Sa posvetom 1936 godina izdanja

Jack London - Skitnice i probisveti Pustolovine duz zeleznicke pruge Nolit, Beograd, 1937. Mek povez, zastitni omot iskrzan i lepljen, ali je na mestu. 208 strana. RETKO SA OMOTOM! tags: avangarda, nadrealizam, pavle bihalji, pavle bihaly, fotomontaza, socijalna knjizevnost, dzek london...

NOLIT 1966 I izdanje prevashodno bila posveta i potpis autora pa je drugi vlasnik precrtao onog kome je posveta namenjena, a ostavio samo potpis pisca Danojlića odlično očuvana

Izdavač: Narodno delo, Beograd Godina izdanja: 1933. Povez: Tvrd Format: 24 cm Broj strana: 2058 Stanje: Dobro (jedna knjiga ima posvetu, dve potpis, na prednjim listovima smeđe mrlje od starosti) Napomena: Prekoričen originalni, broširan povez

Šifra artikla: ZB 72635 Nature Line četka za zaglađivanje sa L Deklaracija Naziv i vrsta robe: Nature Line četka za zaglađivanje sa L Količina izražena u jedinici mere: komad Zemlja porekla: Kina Prava potrošača: Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu Zakona o zaštiti potrošača, kao i odgovornosti za saobraznost Povrat robe moguć unutar 14 dana

SAVREMENA BIBLIOTEKA zagreb 1939 dobro očuvana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1927 Rad nagradjen nagradom Arh. Nicifora Ducica Dijalekt ili dijalekat (grč. διάλεκτος [diálektos] — dijalektos) jeste jezički varijetet koji koriste ljudi određene geografske oblasti.[1][2][3] Broj govornika, i veličina oblasti, može se znatno razlikovati. Dijalekt većeg prostranstva može da se sastoji iz posebnih govora, odnosno subdijalekata (ili poddijalekata) koji obuhvataju manje jezičke oblasti. Na drugoj strani, dijalekti koji imaju srodne osobine mogu se grupisati u posebna narečja, odnosno supradijalekate (ili naddijalekate). Dijalekt je potpun sistem za govornu komunikaciju (ali ne neophodno i pisanu) sa svojim rečnikom i/ili gramatikom. Konceptualno, dijalekti mogu biti: sociolekti, varijeteta jezika kojim govori određena socijalna klasa, standardni jezici, koju su standardizovani radi upotrebe u javnosti (npr. pisani standard), žargoni, koji se razlikuju u rečniku, i sleng. Varijeteti jezika kao što su dijalekti, idiolekti i sociolekti mogu se razlikovati ne samo po rečniku i gramatici, već i po fonologiji (uključujući prosodiju). Ako su razlike samo u fonologiji, za ovakve dijalekte koristi se termin da su akcentski varijetet, umesto varijetet ili dijalekt. Dijalekt se može odnositi na bilo koji od dva izrazito različita tipa lingvističkih fenomena: Jedna upotreba se odnosi na raznovrsnost jezika koja je karakteristika određene grupe govornika tog jezika.[4] Prema ovoj definiciji, dijalekti ili varijeteti određenog jezika su usko povezani i, uprkos svojim razlikama, najčešće su međusobno razumljivi, posebno ako su bliski jedan drugom na dijalekatskom kontinuumu. Termin se najčešće primenjuje na regionalne govorne obrasce, ali dijalekt može biti definisan i drugim faktorima, kao što su društvena klasa ili etnička pripadnost.[5] Dijalekt koji je povezan sa određenom društvenom klasom može se nazvati sociolektom, dijalekt koji je povezan sa određenom etničkom grupom može se nazvati etnolektom, a geografski/regionalni dijalekat se može nazvati regiolektom[6] (alternativni termini uključuju `regionalekt`,[7] `geolekt`,[8] i `topolekt`[9]). Prema ovoj definiciji, svaki varijetet datog jezika može se klasifikovati kao „dijalekat“, uključujući sve standardizovane varijante. U ovom slučaju, razlika između „standardnog jezika“ (tj. „standardnog“ dijalekta određenog jezika) i „nestandardnih“ (narodnih) dijalekata istog jezika je često proizvoljna i zasnovana na društvenim, političkim, kulturnim ili istorijskim razmatranjima ili rasprostranjenosti i istaknutosti.[10][11][12] Na sličan način, definicije pojmova „jezik“ i „dijalekt“ se mogu preklapati i često su predmet debate, pri čemu je diferencijacija između ove dve klasifikacije često zasnovana na proizvoljnim ili sociopolitičkim motivima.[13] Međutim, termin „dijalekt“ je ponekad ograničen na „nestandardnu raznolikost“, posebno u nespecijalističkim okruženjima i neengleskim lingvističkim tradicijama.[14][15][16][17] Druga upotreba termina „dijalekt“, specifična za kolokvijalne sredine u nekoliko zemalja kao što su Italija[18] (vidi dijaleto[19]), Francuska (vidi patva), veći deo istočne centralne Evrope,[20] i Filipini,[21][22] nosi pežorativni prizvuk i podvlači politički i društveno podređen status nenacionalnog jezika jedinstvenom službenom jeziku zemlje. U ovom slučaju, ovi „dijalekti“ nisu stvarni dijalekti u istom smislu kao u prvoj upotrebi, jer ne potiču iz politički dominantnog jezika i stoga nisu jedan od njegovih varijeteta, već su evoluirali na poseban i paralelan način, i stoga mogu bolje odgovarati kriterijumima različitih stranaka za poseban jezik. Ovi „dijalekti“ mogu biti istorijski srodni i deliti genetske korene u istoj potporodici kao dominantni nacionalni jezik i mogu čak, u različitom stepenu, deliti neku zajedničku razumljivost sa ovim potonjim. Međutim, u tom smislu, za razliku od prve upotrebe, ovi „dijalekti“ se mogu bolje definisati kao odvojeni jezici od standardnog ili nacionalnog jezika, a standardni ili nacionalni jezik se sam po sebi ne bi smatrao „dijalektom“, jer je dominantan jezik u određenoj državi, bilo da se radi o jezičkom prestižu, društvenom ili političkom (npr. službenom) statusu, prevlasti ili rasprostranjenosti, ili svemu navedenom. Termin „dijalekt“ koji se koristi na ovaj način implicira političku konotaciju, koja se uglavnom koristi za jezike niskog prestiža (bez obzira na njihov stvarni stepen udaljenosti od nacionalnog jezika), jezike kojima nedostaje institucionalna podrška ili one za koje se smatra da su „neprikladni za pisanje”.[23] Oznaka „dijalekt“ se takođe popularno koristi za označavanje nepisanih ili nekodifikovanih jezika zemalja u razvoju ili izolovanih područja,[24][25] gde bi lingvisti preferirali termin „narodni jezik“.[26] Standardni i ne-standardni dijalekt Standardni dijalekt (takođe pod imenom „standardizovan dijalekt“, „standardni jezik“, „standardizovan jezik“, „književni jezik“ u nekim zemljama) je dijalekt koga podržava institucija. Ova podrška može da uključuje podršku od strane države; predstavljen kao „pravilan“ oblik jezika u školama; za koga postoje gramatike, rečnici, i udžbenici koji postavljaju „pravilan“ govorni i pisani oblik; česta formalna upotreba u literaturi korišćenjem ovog dijalekta (proza, poezija, itd.). Mogu da postoje standardni dijalekti povezani sa jezikom. Na primer, standardni američki engleski, britanski engleski, standardni indijski engleski mogu biti smatrani kao standardni dijalekti engleskog jezika. Nestandardan dijalekt, kao i standardan dijalekt, ima potpun rečnik, gramatiku i sintaksu, ali ne i dobrobit institucije koja ga podržava.

Opis Ilija Goleniščev Kutuzov Savremenik srpske književne zadruge 1937