Kao na slikama 1. izdanje RETKO u ponudi Prosveta 1970, str. 72. POEMA A. Vuča, pripadnika čuvenog srpskog književnog pokreta nadrealista... Ruke, Iskustva, Mašine, Ljubav... Naslovna strana, crteži, inicijali i vinjete MIODRAG NAGORNI, Objašnjenja nekih reči... Aleksandar Vučo (Beograd, 25. septembar 1897 — Beograd, 21. jul 1985) bio je srpski i jugoslovenski romansijer, pesnik[1] i nadrealista. Biografija[uredi | uredi izvor] Aleksandar Vučo rođen u trgovačkoj porodici u Beogradu. Kao gimnazijalac sa sedamnaest godina (1915), pridružio se srpskoj vojsci kao dobrovoljac i sa njom se povukao preko Albanije. Iz Drača, izmučen strahotama povlačenja, kao i dosta njegovih vršnjaka odlazi u Francusku. Sledeće godine se našao u Nici i tamo završio gimnaziju a zatim upisao Pravni fakultet na Sorboni, u Parizu. Tamo je upoznao i svoju buduću ženu Julijanu Simeonović i već 1920. godine su se venčali. U Parizu su dobili i svoja dva sina Đorđa (1921) i Jovana (1922). Vučo se sa porodicom vratio u Beograd gde je po pravilu trebalo da nasledi porodičan posao, međutim Vuča je više zanimao intelektualni rad i tako je već 1923. godine počeo da sarađuje sa časopisom „Putevi“ a zatim i za „Svedočanstva“. Prvu poemu objavio je 1926. godine pod nazivom „Krov nad prozorom“ a 1928. roman „Koren vida“. Sledeće godine izašla je knjiga „Ako se još jednom setim ili načela“. Na Beograd je tih godina uticalo posleratno raspoloženje. Vučo, koji je tokom svoje mladosti dosta iskusio i dosta video boraveći u Evropi i školujući se u francuskim školama, ubrzo je postao nezadovoljan društvenim prilikama i stanjem duha u gradu. Sa prijateljima istomišljenicima osnovao je beogradsku grupu nadrealista i počeo da se aktivno uključuje u politički život. Kao jedan od osnivača i potpisnika manifesta postao je i jedan od urednika almanaha Nemoguće – L’impossible. Pored poezije objavio je i prvi scenario za film „Ljuskari na prsima“. Sarađivao je za časopis „Nadrealizam danas i ovde“ i pisao u „Politici“ priloge pod pseudonimom Askerland. Spomen-tabla na zgradi u Beogradu, u kojoj je živeo Javio se početkom 20-ih godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. Godina 1932. bila je veoma plodna za njega jer je iste izašla čuvena poema „Nemenikuće – Ćirilo i Metodije“ ali i poema „Humor Zaspalo“. U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma“, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo“ vrhunac je te poezije apsurda i alegoričnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija“ srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Iste godine organizovana je i čuvena izložba nadrealista u paviljonu Cvijete Zuzorić u Beogradu, a već sledeće sa Dušanom Matićem izašli su „Podvizi družine Pet petlića“, delo namenjeno deci, sa fotografijama Vučovih sinova na naslovnoj strani knjige. Ovo je Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu. Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, „slobodnu i živu igru duha“, i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Aleksandar Vučo imao je odličnu saradnju sa Dušanom Matićem sa kojim ga je vezivalo veliko dugogodišnje prijateljstvo. Sa njim je objavio i poemu „Marija Ručara“ ali i koju godinu kasnije roman „Gluvo doba“. U periodu od 1936. do 1940. Vučo je bio urednik časopisa „Naša stvarnost“, ali budući da su ta vremena bila veoma turbulentna i da su se nadrealisti držali principa marksizma i aktivnije učestvovali u politici, Vučo je u tom periodu čak dva puta hapšen, 1937. i 1939. godine.[2] Tokom narodnooslobodilačke borbe je takođe dva puta lišen slobode i poznato je da je tokom 1941. godine pet meseci proveo zatočen u banjičkom logoru. Grob u Aleji zaslužnih na Novom groblju Za poeziju nastalu nakon rata karakteristično je višestruko vraćanje prvobitnom: vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopska čudovišta (alegorijska poema o borbi protiv fašizma) „Mastodonti“, (1951), „Alge“ (1968), ronjenje u „prabiljna stanja“, u hladni i senoviti svet algi i drugog primarnog rastinja (Nepovrat Humora Zaspalog, 1978) povratak vlastitoj pesničkoj mladosti. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida“ (1928)[2] izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna. Opsežni koautorski roman „Gluvo doba“ (1940) predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima. Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji, „Raspust“ (1954), „Mrtve javke“ (1957) i „Zasluge“ (1966), koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, „svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi“. Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva „unutrašnjim pisanjem“, „unutrašnjim zabeleškama“. Poslednji Vučov veliki romansijerski poduhvat, trilogija, ili roman u tri dela, s naslovima „Omame“ (1973), „I tako, dalje Omame“ (1976) i „Omame, kraj“ (1980), neobičan je spoj poetskog, autobiografskog i romanesknog. Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu. Posle rata Vučo se posvetio i filmskoj umetnosti i postao upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije (1947) i predsednik Komiteta za kinematografiju u jugoslovenskoj vladi. Osim toga bio je i direktor Zvezda-filma i Avala-filma. Pisao je dosta filmskih kritika i scenarija, bio je urednik “Borbe”, “Dela” i “Zmaja”. Za svoj rad bio je nagrađen Sedmojulskom nagradom za životno delo, nagradu saveza književnika (za roman „Raspust“) dok mu je roman „Mrtve javke“ bio proglašen za najbolji roman godine. Tadašnji predsednik SFR Jugoslavije Josip Broz Tito ga je odlikovao Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Godine 1982. dobio je nagradu “Aleksa Šantić” za knjigu „Pesme i poeme“. Do kraja života se bavio intelektualnim radom inspirišući i svoju ženu kao i najmlađeg brata Nikolu da se bave pisanjem. Bio je veliki prijatelj Ive Andrića i često su se mogli videti kako uz šetnju uživaju u priči. Arhiva Aleksandra Vuča[uredi | uredi izvor] Njegova arhiva je deo Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. U arhivi se nalazi pedesetak važnih dokumenata, uključujući Vučove filmske kritike i tekstove, obračune autorskih honorara, dokumentaciju sa poslova i funkcija koje je obavljao, originalne tekstove, pisma razmenjena sa kolegama piscima Gustavom Krklecom, Todorom Manojlovićem, Miodragom Pavlovićem, Draškom Ređepom i drugima.[3][4] Dela[uredi | uredi izvor] Poezija[uredi | uredi izvor] Krov nad prozorom (poema) Nemenikuće (1932) Ćirilo i Metodije (1932) Humor Zaspalo (1930) Podvizi družine „Pet petlića” (1933) Marija Ručara (1935) Mastodonti (1951) Alge (1968) Nepovrat Humora Zaspalog (1978) Moj otac tramvaj vozi (1945) Proza[uredi | uredi izvor] Koren vida (1928) Ako se još jednom setim ili načela (roman) Gluvo doba (1940) Trilogija: Raspust (1954) Mrtve javke (1957) Zasluge (1966) Trilogija: Omame (1973) I tako, dalje Omame (1976) Omame, kraj (1980) Nadrealizam Srpski nadrealisti Avangarda Nadrealistička poezija za decu

Sabrane pesme Radjarda Kiplinga sa uvodnim esejom Džordža Orvela o Kiplingovoj poeziji Izdavač: Wordsworth Editions Ltd Povez: broširan Broj strana: XLIV + 880 Malo požutela po obodu inače veoma dobro očuvana. This edition of the poetry of Rudyard Kipling (1865-1936) includes all the poems contained in the Definitive Edition of 1940. In his lifetime, Kipling was widely regarded as the unofficial Poet Laureate, and he was awarded the Nobel Prize for Literature in 1907. His poetry is striking for its many rhythms and popular forms of speech, and Kipling was equally at home with dramatic monologues and extended ballads. He is often thought of as glorifying war, militarism, and the British Empire, but an attentive reading of the poems does not confirm that view. This edition reprints George Orwell`s hard-hitting account of Kipling`s poems, first published in 1942, and generally regarded as one of the most important contributions to critical discussion of Kipling. (K-150)

Dobro očuvana knjiga… K229

Autor: Milan Vuković, priređivač Izdavač: `Katarina Bogdanović`, Kragujevac Broj strana: 209 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Sergej Jesenjin, Jevgenij Vjazancev, Babken Simonjan, Hamlet Karčikjan, Siljva Kaputikjan, Aleksandar Blok, Boris Pasternak, Aleksandar Puškin, Svetlana Savicka, Vjačeslav Al-Sergi, Bahitžan Kanapjanov, Vladimir Visocki. Koliko je ovaj izbor moćan, uz izbor najboljih prevoda odabranih pesama naših najznačajnijih prevodilaca sa ruskog jezika (od kojih su većina i sami pesnici), svedoči i presedan koji prati ovu knjigu: priređivač Milan Vuković je za ovaj izbor dobio najprestižniju rusku nagradu za dela iz oblasti poezije, `Aleksandar Gribojedov`, pre nego što je knjiga zvanično izašla iz štampe!!! Knjiga je vrlo dobro očuvana. Na drugoj slici prikazan deo sadržaja. RETKO!!! (tiraž 500 primeraka).

Dragisa Ajdic - Vijuga ludila Autorsko izdanje (samizdat), Beograd, 1962. Mek povez, 95 strana, posveta i potpis pesnika. Nazalost, listovi su odvojeni, zbog loseg poveza, ali je sve na mestu. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Драгиша В. Ајдић, српски сликар, вајар и песник, рођен је 30. октобра 1928. године у Битољу. Управо ту је, до своје тринаесте године, провео једини безбрижни део свог живота. На Видовдан 1941. године његова породица одатле бива протерана и долазе у Краљево. Веома брзо по доласку, у масовној одмазди, стрељају му оца Василија. Силом новонасталих прилика Драгиша, поред гимназије, преузима улогу мушке главе у породици и почиње да ради као `носач за варош `, препродавац разних ствари, и друге тешке послове да би помогао мајци у одгајању својих сестара и браће. Још као гимназијалац писао је песме и сликао наговештавајући будућег, несуђеног вајара и несвакидашњег уметника. У пролеће 1952. године Драгиша (тада већ студент) у пратњи бившег школског друга из Краљева покушава да пребегне преко границе у Грчку, али то им бекство није успело и Драгиша је због тога кроз цео свој каснији живот преживљавао разноразне тортуре комунистичке власти. Прво су га бацили у скопску тамницу `Кастер`, одатле спроведен у Војну нервну болницу у Скопљу, затим прослеђен у истражни затвор у Београд из кога га шаљу на ВМА – нервно дељење и на крају стиже у злогласни Губеревац – који је сам прозвао `Кућа без квака` ( у којој је много честитих Срба у оно време губило ум и главу). Драгиша В. Ајдић за јавност хладно и одсечно АД, за блиске и вољено умилно Даго – за живота је објавио две тзв. `самиздат` збирке песама и то `Вијуга лудила ` изашла је 1962. године, а `Кућа без квака` 1976. године. Постхумно из његове богате песничке заоставштине издата је 1989. збирка песама `Београде граде` и аутобиографски запис о његовом бекству роман `Кастер`. Као сликар је приредио пет самосталних изложби. То су 1963. (Атеље 212); у Битољу 1969. (Галерији градске џамије); 1970. (Клубу студената Филозофског факултета у Београду), затим 1976. (Клубу позоришних уметника Савременог драмског позоришта у Београду) и најзначајнија изложба 1980. године у фоајеу биоскопске сале Дома омладине у Београду. Ова дела су једина телесна и духовна деца, јер му бурни живот у бројним ускраћивањима и брза смрт нису омогућиле да стигне ни до вољене жене, ни до много жељене деце. Једном приликом рекао је: `Сликари су ме хвалили да сам најбољи песник међу сликарима, песници су тврдила да сам најбољи сликар међу песницима – толико о прихватању, не мене, него мог рада`. Рафалном и појединачном паљбом својих стихова АД је решетао зидове казамата у којима је био затваран и окиван, а исцелитељском сликом спонтано рођеног сликарства бранио је напаћену душу и израњавано тело у надљудском ходу кроз тајни пакао и јавно чистилиште времена у ком је био осуђен на такав изнуђено отуђени живот. Његов живот и целокупно уметничко дело, одбрана су човековог достојанства, његове вечне жудње за слободом. Драгиша Ајдић је умро 5. марта 1982. године Последња жеља била му је – `Не сахрањујте ме у ову земљу`. Кремиран је.

Dragan Stojanovic - Olujno vece SKC, Beograd, 1972. Mek povez, 57 strana. EKSTREMNO RETKO! Dragan Stojanović, rođen 13. aprila 1945. u Beogradu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1968. i na Filološkom fakultetu u Beogradu, Odsek za opštu književnost i teoriju književnosti, 1972, gde je magistrirao 1975. i doktorirao 1983. godine. Od 1992. redovni profesor na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta. Od juna 2014. profesor emeritus Univerziteta u Beogradu. OBJAVLJENA DELA Zbirke pesama – Olujno veče, SKC, Beograd 1972. – SL. Četiri pesme o Sl., Matica srpska, Novi Sad 1992. (bibliofilsko izdanje u 100 primeraka sa crtežima Višnje Petrović); drugo izdanje Hinaki, Beograd 2001. – Godine, Društvo Istočnik, Beograd 2006. – Nije to sve , Dosije, Beograd, 2007. Esejističko-parodijska proza – Svetska književnost. Naučno proverene pripovesti u kojima se iznosi istina o raznim pitanjima a naročito o ljubavi, razvrstane u četiri knjige, Rad, Beograd 1988. Romani – Dvojež, Vreme knjige, Beograd 1995; drugo izdanje: Beograd, Službeni glasnik 2013. – Zločin i kazna , Stubovi kulture, Beograd 1996. – Benzin, Stubovi kulture, Beograd 2000. – Okean, Narodna knjiga, Berograd 2005; drugo izdanje (sada pod naslovom Dvojež; pogovor Katarine Rohringer Vešović), Beograd, Službeni glasnik 2013. – Urednik od iskustva, Dosije, Beograd 2009. Pripovetke – Meseci, Dosije 2007. Knjige ogleda i studija, naučne monografije – O idili i sreći. Heliotropno lutanje kroz slikarstvo Kloda Lorena, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad 1991; drugo izdanje: Beograd, Fedon, 2013. – Čitanje Dostojevskog i Tomasa Mana, Nolit, Beograd 1982. – Rajski um Dostojevskog, SIC, Beograd 1994; drugo, dopunjeno izdanje Čigoja- Filološki fakultet , Beograd 2003, treće prošireno izdanje, Dosije – Filološki fakultet, 2009. – Dostojewski und Thomas Mann lesen. Von der Fragwürdigkeit und Notwendigkeit des Deutens, Verlag Peter Lang, Bern-Frankfurt a/M-New York 1987. – Paradoksalni klasik Tomas Man , Zavod za udžbenike i nastavna sredstava, Beograd 1997. – Lepa bića Ive Andrića, Cid-Platoneum, Podgorica-Novi Sad 2003, drugo izdanje Filološki fakultet, Beograd 2012. – Poverenje u Bogorodicu, Dosije, Beograd 2007. – Energija sakralnog u umetnosti, Službeni glasnik, Beograd, 2010, drugo dopunjeno izdanje 2012. – Ironija i značenje, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1984; drugo dopunjeno izdanje 2003. – Ironie und Bedeutung, Verlag Peter Lang, Bern-Frankfurt a/M-New York-Paris 1991. – Fenomenologija i višeznačnost književnog dela. Ingardenova teorija opalizacije, „Vuk Karadžić“, Beograd 1977, drugo izdanje Službeni glasnik, Beograd, 2011. Natalija Cvetković – usamljeni akt, Genero , 8-9, 2006. Priređene antologije – Rani Hajdeger. Recepcija i kritika ‘Bivstva i vremena’ (sa Danilom Bastom, prevod i predgovor), “Vuk Karadžić”, Beograd, 1979. – Antologija nemačkog eseja, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Prevodi – Tomas Man, Doktor Faustus, Matica srpska, Novi Sad, 1980, drugo izdanje Nolit, Beograd, 1989, treće izdanje, Plato, Beograd, 2009, četvrto izdanje Plato, Beograd 2013. – Fridrih Šlegel, Ironija ljubavi, Zepter , Beograd, 1999. – Jirgen Habermas – Jozef Racinger, Dijalektika sekularizacije, Dosije, Beograd, 2006. Nagrade – Prva nagrada Nacionalne komisije za UNESCO 1968, za tekst “Moć i nemoć nauke” (objavljen u časopisu Gledišta, jun-jul 1968). – Prva nagrada za zbirku pesama Olujno veče Studentskog kulturnog centra u Beogradu, 1971. – Nagrada za esej lista “Naša borba” za 1994. godinu za knjigu Rajski um Dostojevskog. – Nagrada „Đorđe Jovanović” za 2003. godinu za knjigu Lepa bića Ive Andrića. – Nagrada „Veselin Lučić“ za zbirku pripovedaka Meseci, najbolje umetničko delo nastalo na Univerzitetu u Beogradu. – Nagrada „Nikola Milošević“ za najbolju knjigu iz oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije, objavljenu u 2010. godini za knjigu Energija sakralnog u umetnost

Reading the ashes: An anthology of the poetry of modern Macedonia, compiled and Edited by Milne Holton and Graham W. Reid Antologija poezije novih makedonskih pesnika: OSNIVAČI: Blaže Koneski, Slavko Janevski, Aco Šopov SREDNjA GENERACIJA: Srbo Ivanovski, Ante Popovski, Cane Andeevski, Gane Todorovski, Mateja Matevski PESNICI NOVE GENERACIJE: Vlada Urošević, Petar Boškovski, Jozo T BoškovskiPetre M Andeevski, Vera Bućarovska, Jovan Kotevski, Jovan Strezovski, Mihail Rendžov, Radan Pavlovski AVANGARDA: Bogomil Gjuzel, Svetlana Hristova Jocić, Kiril Bujukliev, Dušica Todorovska, Atanas Vangelov, Čedo Jakimovski, Petre Bakevski, Todor Čalovski, Radovan P Cvetkovski NARODNA POEZIJA: Bolen Dojčin PREDRATNA POEZIJA: Počeci literarne poezije: Konstantin Miladinov, Grigor Prličev, Kosta Solev Racin Prvi odeljak Antologije [čiji je naslov pozajmljen iz zbirke Ace Šopova] posvećen je trojici pesnika koji su se istakli tek posle oslobođenja. Ovde je Blaže Koneski, refleksivni i učeni pesnik koji crpi iz sopstvenih iskustava u sopstvenoj kulturi i iz poezije drugih slovenskih naroda. Slavko Janevski je možda najplodniji makedonski pisac, čija jednostavna, usamljena, ironična i živa mašta čini njegove pesme još uvek veoma živim. Najzad, ovde imamo poeziju Ace Šopova, složenu, duboku i duboko privatnu i možda od sve trojice najbogatiju i najuticajnu na one koji su došli posle njih. Mek povez

⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️ Tvrd povez - 607 strana - dvojezicno - hrvatsko - ruski jezik MOSKVA 2014 Korice savidljivim znacima koriscenja Unutrasnjost dobro ocuvana - bez pisanja i podvlacenja V 3 KK ⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️

kao na slikama godina stavljena proizvoljno h 1072

Izdavač: BELEF CENTAR, Beograd 326 str. : fotogr. ; 16 x 20 cm - Latinica / Tvrd povez

ПОШТА СРБИЈЕ ПОШТАНСКЕ ТРУБЕ РАЗГЛЕДНИЦА У БОЈИ !!!!!!!! Пажња !!! ... Ове разгледнице НИСУ НИКААД БИЛЕ У ЈАВНОЈ ПРОДАЈИ, нису могле да се купе, штампане су у репрезентативне сврхе, зато САДА представљају КОЛЕКЦИОНАРСКЕ примерке !!! .............................................................. Ова РАЗГЛЕДНИЦА: НИЈЕ ПУТОВАЛА НИЈЕ КОРИШЋЕНА ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Е к с т р а !!!!!!!!!! dsp9/psck

redje h 865

h869 kao na slikama

Miloš Crnjanski: `Pesme i komentari` na kineskom jeziku Prevodilac: Sijaolei Đin Izdavač: Filološki fakultet Unverziteta u Beogradu Knjiga je deo projekta `Srpska kulturna baština i civilizacije na Putu svile` koji je podžalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije Tvrdi povez, 205 strana, 24cm

Milivoje Marković Solidno očuvana kutija10

Kao na slikama Retko Szerző Domonkos István Kiadás éve és helye 1976 Újvidék MűfajGyermekvers KiadóForum Könyvkiadó Intézet Ilustrovano Tessék engem megdicsérni Ištvan Domonkoš (István Domonkos) rođen je u Zmajevu 1940. Studirao je u Subotici i Novom Sadu, radio kao jazz muzičar, bio pripadnik kruga oko Új Symposiona. Od sedamdesetih godina živi u Švedskoj. Jedan je od najzanimljivijih mađarskih pjesnika svoje generacije, prevođen, nagrađivan. „Rastrgajte me” čeka svoju premijeru U pozorištu „Kostolanji Deže” završena je još jedna predstava, ali će njena premijera po svemu sudeći morati da sačeka stišavanje epidemije. Rediteljka Kinga Mezei rad na tekstu Ištvana Domonkoša koji je osnov za predstavu „Rastrgajte me” počela je tokom vanrednog stanja. – Plan je bio da sa probama krenemo u martu u pozorištu „Kostolanji” ali zbog vanrednog stanja to nije bilo moguće. Zbog toga smo odlučili da počnemo onlajn probe. U tom periodu uglavnom smo mogli da se bavimo tekstom, analizom likova i scena. Glumci su dobijali različite zadatke koje su rešavali u pisanoj formi, ili su pripremali kratke filmove na određenu temu. Onlajn probe su tekle sasvim dobro, ali moram da dodam, da je za pozorišno stvaralaštvo osnovni uslov da učesnici budu skupa u jednom prostoru. Za nastanak produktivne stvaralačke zajednice neizostavan je lični, živi kontakt – kaže Kinga Mezei, rediteljka. Tokom rada na predstavi bilo je jasno da ona neće imati lak put do publike, ali rediteljka navodi da ih to nije zaustavilo u nameri da urade premijeru. – Zaista do danas ne znamo kako će se dalje odvijati sudbina predstave. Uradili smo jednu fazu, imali radnu premijeru pred zatvorenim, uskim krugom gledalaca, ali predstava još treba da se završi i voleli bismo da što pre možemo da je pokažemo i publici. U ovoj neizvesnoj situaciji za mene je snažan motiv bio sam književni svet Ištvana Domonkoša. Tokom rada za glumce i reditelje izlazak pred publiku je velika motivacija i mi sada možemo samo da se nadamo da će se susret sa publikom odigrati što pre – objašnjava Kinga Mezei. Predstava „Rastrgajte me” nastala je po romanu Ištvana Domonkoša „Punjena ptica” koji se odvija na plaži u Istri, a obrađuje teme prolaznosti, sezonskog rada, o tome kako je biti stranac. To su motivi koji su prisutni u tekstovima stvaraoca poreklom iz Vojvodine koji je sedamdesetih godina napustio tadašnju Jugoslaviju. Dobrovoljna emigracija obeležila je njegovo stvaralaštvo u kojem preispituje teme odlaska, ostanka, odnosa prema domovini, zbog čega čovek nije zadovoljan svojom situacijom i uvek želi nešto drugo i više. Rediteljka navodi da u trenutku kada su planirali predstavu i počeli analizu teksta, još nije bilo naznaka epidemije, te nisu ni imali nameru da se odnose prema tom problemu. Kinga Mezei objašnjava da se predstava u prvom redu bavi doživljajem sveta gastarbajtera, nostalgijom i osećanjima istrgnutosti iz zajednice i predela u kojem ste rođeni. – Može se zamisliti da se ova osećanja u sadašnjoj situaciji pojačavaju, jer ne možemo da budemo aktivni deo svog društva. Ištvan Domonkoš se u više svojih radova bavi doživljajem života emigranata, i on sam godinama živi u inostranstvu, a danas znamo da nije jedini koji je iz nekog razloga doneo takvu odluku. Odlasci iz Vojvodine svakog dana dostižu sve veće razmere, i sa tim se postavlja pitanje kakva je postala, ili postaje zajednica iz koje na dnevnom nivou odlaze intelektualci kakav je i sam Ištvan Domonkoš – kaže Kinga Mezei. U predstavi igraju Gabor Mesaroš, Boris Kučov, David Buboš, Tamaš Hajdu, Ervin Palfi, Noemi Kemiveš, dok se snimkom uključuje Eta Šivegeš. Muziku je uradio Silard Mezei, scenograf je Peter Ondraček, a kostimograf Erika Janovič. Neoavangarda konceptualna umetnost bosch+bosch slavko matkovic balint sombati katalin ladik oto tolnai dečija književnost punk hungarian avant-garde poetry visual art concrete Mađarska avangarda

ЖЕНА НА МОТОРУ HARLEY DAVIDSON Испред `Хотела Москва`1930. године РАЗГЛЕДНИЦА Аутор: АЦА СИМИЋ МУЗЕЈ ГРАДА БЕОГРАДА РАЗГЛЕДНИЦА из 8О-тих година !!! НИЈЕ ПУТОВАЛА !!!!!!!!!! КОЛЕКЦИОНАРСКИ ПРИМЕРАК !!!!!!!!!!! Екстра !!!!!!!!!!!! sbk10/11

Pol Verlen kompletna dela Izdavac - Garnier Freres, Paris Godina - 1969. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,tvrd povez,format 19 cm,805 str. (P)

ANTOLOGIJA RUSKE POEZIJE 1-2, XVII - XX vek izbor, predgovor i tekstovi o pesnicima Aleksandar Petrov PROSVETA Beograd 1977. tvrd povez sa zaštitnim omotom, 709+627 strana knjige su vrlo dobro očuvane ( zaštitni omot na par mesta malo zacepljen, ima pečat biblioteke, samim tim cena je korigovana ) Ц11

José de J. Nuñez y Dominguez - Cartas Sin Sobre Y Postdatas De Sonetos Imprenta López, Buenos Aires, 1957 84 str. meki povez stanje: vrlo dobro, posveta autora na predlistu. Retrato del autor por Diego Rivera. SIGNED BY THE AUTHOR! José de Jesús Núñez y Domínguez nació en la localidad Papantla, Veracruz el 27 de abril de 1887. Comienza sus estudios primarios en su ciudad natal, después, se trasladó a la Ciudad de México para ingresar a la Escuela Nacional Preparatoria con la intención de cursar la licenciatura en Derecho, pero abandonó la carrera para dedicarse al periodismo al revelar su verdadera vocación. Luis G. Urbina patrocinó las actividades iniciales en el periodismo con colaboraciones en El Mundo Ilustrado, la Revista Moderna y El Imparcial. Su primera obra poética apareció en 1915, con el título de Holocaustos. Después publicó los siguientes libros de poemas: La hora del Ticiano con prólogo de Francisco Villaespesa en [[1917]; Música suave en 1921; El inútil dolor con prólogo de José Juan Tablada en 1923; Espuma de mar en 1936; Poesías selectas en 1937 y Cartas sin sobre y posdatas de sonetos en 1957. Escritores franceses actuales con prólogo de Carlos González Peña, de 1941, Escritoras francesas contemporáneas con prólogos de Jules Romains y Luis Alberto Sánchez de 1945, libro dedicado a José Martí en México 1934 y Los poetas jóvenes de México y otros estudios literarios nacionalistas 1918 son sus trabajos de crítica que han recibido gran connotación dentro y fuera de México. Participa en el nacionalismo literario y artístico de 1917 con su ensayo El rebozo. Se publicó en 1925 una selección de sus crónicas, con prólogo de Luis G. Urbina, bajo el título: Las alas abiertas, aunque gran parte de su labor de cronista literario se encuentra dispersa en diarios y revistas. Cuentos mexicanos y la novela corta La Ojitos salen a la luz en el mismo año. Fue director y redactor de Revista de Revistas durante veinte años; director, miembro fundador y cronista literario de Excélsior en colaboración con Rafael Alducin. De 1940 a 1945 asume la dirección del periódico El Universal Gráfico. En 1944 fue director del Museo Nacional de Arqueología, Historia y Etnografía. Ingresó a la Academia Mexicana de la Lengua, como miembro Correspondiente el 26 de febrero de 1930, designado de número de la silla VIII el 27 de agosto de 1945 leyendo un discurso sobre José Juan Tablada, al que dio respuesta Alfonso Reyes, el 28 de enero de 1946. Fue nombrado miembro de número de la Academia Mexicana de la Historia en 1932, ocupando el sillón III. Fiction, Poesia, Jose de J. Nunez

SV 11 61310) PESME , Manoli Anagnostaki , Smederevo 1997 , Biblioteka Zlatni ključ ; Manolis Anagnostakis je bio grčki pesnik i kritičar na čelu marksističkih i egzistencijalističkih pesničkih pokreta koji su nastali tokom i posle Grčkog građanskog rata kasnih 1940-ih. Anagnostakis je bio lider među svojim savremenicima i uticao je na generaciju pesnika odmah posle njega. mek povez, format 16 x 21 cm , ćirilica, 162 strane, uporedno grčko srpski tekst ,

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-putovala

ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE - Bogdan Popović Izdavač: DRŽAVNA ŠTAMPARIJA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE Beograd Godina izdanja: 1937. Povez: broš Broj strana: 297 Pismo: ćirilica (numerisani primerak 1064/1550) Stanje: dobro

AUTOR: NASLOV: Srpski biseri-antologija 250 najlepših pesama srpske lirike IZDAVAC: Srpska knjiga, Hanover GODINA: 1949. POVEZ: mek (KB:165)