EGIPATSKA RELIGIJA - E. A. Volis Badž Sir Ernest Alfred Thompson Wallis Budge (27. srpnja 1857. - 23. studenog 1934.) bio je engleski egiptolog, orijentalist i filolog koji je radio za British Museum i objavio brojne radove o drevnom Bliskom istoku.[1] Mnogo je puta putovao u Egipat i Sudan u ime Britanskog muzeja kako bi kupio antikvitete i pomogao mu da izgradi svoju zbirku klinastih ploča, rukopisa i papirusa. Objavio je mnogo knjiga o egiptologiji, pomažući da se otkrića dovedu do šire publike. Godine 1920. proglašen je vitezom za svoje zasluge egiptologiji i Britanskom muzeju. Osobni život E. A. Wallis Budge rođena je 1857. u Bodminu, Cornwall, od majke Mary Ann Budge, mlade žene čiji je otac bio konobar u hotelu Bodmin. Budgeov otac nikada nije identificiran. Budge je napustio Cornwall kao dječak i na kraju je došao živjeti kod svoje tete i bake po majci u London.[2] Budge se počeo zanimati za jezike prije nego što je imao deset godina, ali je napustio školu u dobi od dvanaest godina 1869. da bi radio kao službenik u maloprodajnoj tvrtki W.H. Smith, koja je prodavala knjige, pribor i srodne proizvode. U slobodno vrijeme proučavao je biblijski hebrejski i sirijski uz pomoć učitelja volontera po imenu Charles Seeger. Budge se zainteresirao za učenje drevnog asirskog jezika 1872., kada je također počeo provoditi vrijeme u British Museumu. Budgeov učitelj upoznao ga je s čuvarom istočnjačkih starina, pionirskim egiptologom Samuelom Birchom i Birchovim pomoćnikom, asirologom Georgeom Smithom. Smith je povremeno pomagao Budgeu s njegovim asircem. Birch je dopustio mladima da proučavaju klinaste ploče u njegovu uredu i nabavio je knjige za njega iz Britanske knjižnice bliskoistočnih putovanja i avantura, poput Ninive i njezinih ostataka Austena Henryja Layarda. Od 1869. do 1878. Budge je svoje slobodno vrijeme provodio proučavajući asirski, a tijekom tih godina često je provodio pauzu za ručak učeći u katedrali sv. Pavla. John Stainer, orguljaš Sv. Pavla, primijetio je Budgeov naporan rad i upoznao mlade. Želio je pomoći dječaku iz radničke klase da ostvari svoj san da postane učenjak. Stainer je kontaktirao W. H. Smitha, konzervativnog člana parlamenta, i bivšeg liberalnog premijera Williama Ewarta Gladstonea i zamolio ih da pomognu njegovom mladom prijatelju. I Smith i Gladstone pristali su pomoći Staineru da prikupi novac za Budgea da pohađa Sveučilište u Cambridgeu. Budge je studirao na Cambridgeu od 1878. do 1883. Njegovi predmeti su uključivali semitske jezike: hebrejski, sirijski, geez i arapski; nastavio je samostalno proučavati asirski. Budge je tijekom tih godina blisko surađivao s Williamom Wrightom, poznatim proučavateljem semitskih jezika, među ostalima.[3] Godine 1883. oženio je Doru Helen Emerson, koja je umrla 1926. Budge je proglašen vitezom u novogodišnjim počastima 1920. za njegov istaknuti doprinos kolonijalnoj egiptologiji i Britanskom muzeju.[4] Iste godine objavio je svoju opsežnu autobiografiju By Nile and Tigris. Povukao se iz British Museuma 1924. i živio je do 1934. Nastavio je pisati i objavio nekoliko knjiga; njegovo posljednje djelo bilo je Od fetiša do Boga u starom Egiptu (1934). Beograd 1985 159 str Potpis na predlistu K. D. S. POL. 2 . 2

STARI DŽENTLMEN I TREŠPNJIN CVET - Blagoje Svrkota Sombor 2017 188 str Blagoje Svrkota (Sivac, 6. mart 1948) je pesnik, novinar, publicista i profesor književnosti.[1][2][3] Biografija Osnovnu školu „P. P. Njegoš“ završio u Sivcu, gimnaziju u Somboru, a Filozofski fakultet (Katedra za jugoslovenske književnosti) u Novom Sadu.[3] Od 1965. godine objavljuje pesme, književnu kritiku i eseje u mnogim listovima i časopisima. Priređivač je i urednik više izdanja iz oblasti književnosti, istorije, istorije umetnosti i slikarstva, kao i iz oblasti prirodnih nauka.[4][5] Profesionalno se bavio novinarstvom. Bio je novinar i urednik omladinskog lista „Pokret“, „Somborskih novina“, Radio Sombora, direktor Informativnog centra Sombor. Bio je član Skupštine JRT i član Saveza novinara Jugoslavije.[3] Obavljao je dužnost potpredsednika Izvršnog veća i predsednika Izvršnog odbora Skupštine opštine Sombor. Bio je član Glavnog odbora SPS. Radio je u Pošti.[6] Član je Društva književnika Vojvodine od 2006. i Udruženja književnika Srbije od 2010. godine.[3] Živi i radi u Somboru.[3][6] Dela Knjige pesama „Šta je dokaz pravde“, Zajednička knjiga Petra Banovčanina (aforizmi) i Blagoja Svrkote (pesme), Komisija za kulturu SSFF, Štamparija „Forum“, Novi Sad, 1970. „Gde je Sentandreja“ (2005)[7] „Putovanje u Misir“, Klub književnika KUD „Đoka Pavlović“. Beograd: 2009. ISBN 978-86-7038-073-8.. „Čekajući brod u Jerisosu“ (2010)[8] „Koncert iz Vijene“ (2013)[9][10] `Stari džentlmen i trešnjin cvet`, Sabrane pesme, autorsko izdanje. 2017. ISBN 978-86-920787-1-2.; Е-библиотека, Градска библиотека `Карло Бијелицки` Сомбор, друго издање. 2017. ISBN 978-86-80878-07-2.www.biblioso.org.rs/pdf/ Publicistika Osnivač je i urednik somborskog „Almanaha“[11] (godišnjaka, kalendara), objavljeno je ukupno 10 brojeva u 8 tomova (3.750 stranica) od 1998. do 2007. godine (YU ISSN:1450-6165). Izdavači: Učiteljski fakultet Sombor (1998—2001), „Memorija“ Sombor, „Efekt“ Beočin, Kulturni centar Kolut i „Birograf“ Apatin (2002—2007). Uredio i priredio više izdanja iz oblasti književnosti, istorije, istorije umetnosti i slikarstva, kao i iz oblasti prirodnih nauka. `Ikonografija prirode Ivanke Jovanović`, Monografija, priređivači i izdavači Zoran M. Mandić i Blagoje Svrkota (urednik), Sombor,(2017), B. Svrkota. ISBN 978-86-920787-0-5.; elektronski izvor: htp://zoranmmandic.blogspot.com/. Sava Stojkov `Odavde do Rembranta`, Zbornik, Urednik i priređivač Blagoje Svrkota, `Memorija`, Sombor. 2010. ISBN 978-86-83485-04-8. Listovi i časopisi Poeziju, eseje i književnu kritiku objavili su mu: „Pokret“ (Sombor), „Rukoveti“ (Subotica), „Dometi“ (Sombor), „Zlatna greda“ (Novi Sad), Index (Novi Sad), Zavetine (Miroslav Lukić, Beograd), „Borba“ (Beograd), Književne novine (Beograd), „Danica“ (Beograd), Večernje novosti (Beograd), „Poezija“ (Zagreb), „Šumadijske metafore“ (Mladenovac), „Svitak“ (Požega), „Istar“ (Apatin), list Sindikata PTT Srbije „Poštar“ (Beograd)[12], i drugi. Nagrade Književna nagrada „Lenkin prsten“ (2009) u Srbobranu, za ljubavnu pesmu „Sedam malih pesama“ iz zbirke „Putovanje u Misir“.[3] Bibliografija O Svrkotinom književnom stvaralaštvu pisali su: Zoran M. Mandić, Ilinka G. Vuković, Mićo Jelić Grnović, prof. dr Bora Marinković, prof. dr Žarko Ružić, Nikola Maširević, Radovan Popović, Milan Živanović, Miroslava Đurčić, Branimir Plavšić, Đuro Kukić, Dragan Bogutović, Jovan Zivlak, Laza Čurčić[13], Dušan Škorić, i drugi. Nalazi se u antologijama: Stojan Berber, „Ptice i vodoskoci“, Sombor, 1970.[6] Pero Zubac, „Velike tajne“, Beograd, 1997.[6] Miljurko Vukadinović, Dušan Stojković, `Nisu sve bolesti za mene`, Beograd, 2014. Posveta autora na predlistu S.S.S.

Prva knjiga Raše Popova. Retko u ponudi. Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Popov, Raša, 1933-2017 = Popov, Raša, 1933-2017 Naslov Dva oka : pesme : (1958-1962) / Raša Popov Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1963 (Beograd : Kultura) Fizički opis 58 str. ; 17 cm Zbirka ǂSerija ǂTerazije 27 ; 2 (Broš.) Radivoj „Raša” Popov (Mokrin, 26. jun 1933 ― Beograd, 19. april 2017) bio je srpski književnik, publicista, glumac i dugogodišnji televizijski novinar, novinar-saradnik Mokrinskih novina, zvezda dečje televizijske emisije Fazoni i Fore. Autor je više desetina knjiga za decu i odrasle. Rođen je u Mokrinu od oca Petra i majke Darinke, rođene Ubavić. Brat mu je Dušan Popov (publicista). Godine 1952. došao je na studije u Beograd. Završio je Filozofski fakultet. Više je voleo istoriju od književnosti, ali ipak se opredelio za književnost. Novinarsku karijeru započeo u novosadskom Dnevniku. Bio je novinar lista „Mladost“ od 1961. do 1964, zatim novinar Radio Beograda od 1964. do 1967. U Televiziji Beograd je bio do 1995. godine. Osim toga, bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu od 1975. do 1977. Glavni urednik izdavačke kuće Matica srpska bio je od 1983. do 1985. godine. Dobitnik je Godišnje nagrade Radio Beograda 1967. godine za seriju „Vidovi fašizma“. Nastupao je u TV serijama kao pripovedač, neke od najpoznatijih su: „Radost saznanja“, „Fazoni i fore“, „Varošarije“, „U snu san“, „Šešir bez dna“. Autor je više desetina knjiga za decu i odrasle: izd. Nolit: Dva oka (1963); izd. Književna opština Vršac: Gvozdeni magarac (1976); izd. Dnevnik: Žabac koji ne zna da ćuti (1987); izd. Književna zajednica Novog Sada: Trulež zglave (1991); izd. Monada: Šešir bez dna (2001); izd. Tiski cvet: Lažljiva usta istine (2002); izd. Gradska narodna biblioteka Zrenjanin: Vozom posred ulice (2003); izd. Orpheus: Peta vizija (2003); izd. JOV: Bio sam srećni konj (2003); izd. Bookland: Bajke za XXI vek (2007); izd. Monart: Čarobnjakov SMS (2007); izd. Bookland: Mali zeleni (2009); izd. Tiski cvet: Spev o tranziciji (2009); izd. Jugoistok: Kako napisati najgoru pesmu (2010); izd. Bookland: Zadimljena istorija (2010); izd. Bookland: Opasne bajke (2010); izd. Lento: Sofija u kandžama smora (2011); izd. Lento: Sofijine ljubavi (2011); izd. Bookland: Kad sam padao u fras (2012); izd. Pčelica: Mokrinski patuljci (2013); izd. Bookland: Usamljena princeza (2014). Kao kolumnista dnevnih novina Politika uglavnom je pisao o društvenim temama. Bio je oženjen Radojkom, profesorkom književnosti, sa kojom ima sina Bojana i ćerku Dijanu (udatu Topolac). Dobitnik je nagrade „Dositej Obradović“ za 2015. godinu. Preminuo je 19. aprila 2017. godine i sahranjen 22. aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. U Beogradu postoji Plato Raše Popova gde je u oktobru 2020. postavljena njegova skulptura. Citati Ne postoji osećanje da si Vojvođanin, ja se osećam Banaćaninom. S jedne strane, u gradovima kapital drže novi kompradori, to su oni koji trgovačkim špekulacijama stiču ogroman kapital, a sela uzimaju novi latifundisti. Sve je po latinoameričkom obrascu. Kad sam to rekao na jednoj privatnoj televiziji, cenzurisali su me. Intelektualac nije onaj ko je diplomirao na nekom fakultetu, već je onaj ko ima pravo rešenje u pravom trenutku. Bogat si onoliko, koliko si proputovao svetom. MG24 (L)

OGNJENA MARIJA LIVANJSKA LJETA Budo Simonović Svetigora, 2014. 583 strane, tvrd povez. Riječ je o dokumentarističkoj prozi, koja donosi tekstove-svjedočenja preživjelih srpskih žrtava na području Livna 1941. godine. U knjizi, osmom izdanju, su i imena 1.587 stradalih u pokolju na praznik Ognjene Marije, mada njihov tačan broj nikada nije utvrđen. Promociju je pratila i izložba `Srbi livanjskog kraja – tragovi kroz vekove`. Knjiga `Ognjena Marija Livanjska`, s nepotpunim podacima, i na osnovu pričanja malobrojnih preživjelih Srba, štampana je 1991. godine, poslije Simonovićevog boravka na području Livna. Naknadno je, na širem području bivše države, sakupljao nova svjedočenja o stradanju srpskog življa u jamama livanjskog kraja. Najveće stradanje bilo je upravo na praznike Ognjene Marije. - Ustaše su izabrale da baš toga dana, kada se ništa ne radi, rade najstrašniji posao – ubijaju nevine ljude, uglavnom djecu - priča Budo Simonović, autor knjige. Prema svjedočenjima preživjelih, najprije su poubijani radno sposobni muškarci. U krvničkom pohodu nestale su cijele porodice, brojna sela ostala bez ijednog stanovnika. U jamu Ravni Dolac bačeno je 218 Srba, među kojima ih je 14-oro preživjelo. Od jedanaestoro, koji su doživjeli da ispričaju istinu poslije 50 godina, bila je i baka Cvijeta. - Sve dok sam radio na knjizi, sakupljao podatke, slušao strašne priče, u sebi postavljao pitanja – `Bože, hoće li ovo neko vjerovati`. Nastojao sam da svaki detalj ispitam do kraja - dodaje Simonović. Sjećanje kod potomaka, posebno starijih, živo je i danas, pričaju članovi Udruženja `Ognjena Marija Livanjska`, iz Beograda.

1962 Krusevac Retko Najveći deo života proveo je u Kruševcu (vreme okupacije, posleratne godine, sve do smrti). Bio je upravnik Narodne biblioteke u Kruševcu (1955–1967) i jedan od osnivača Književnog kluba `Bagdala`. Od 1967. godine odlučio da bude slobodni književnik. Branislav L. Lazarević (Beograd, 2. XII 1910 – Kruševac, 23. II 1989), bio je jedan od najznamenitijih literarnih imena kruševačke čaršije. Osnovnu školu pohađao je u Trsteniku, Stopanji i Nišu (1917–1920), nižu gimnaziju u Sremskim Karlovcima, Kruševcu i Skoplju (1920–1925), a stručnu tehničku školu u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu (1930–1937). Od 1939. do 1952. radio u Skoplju, Kruševcu, Kraljevu, Ovčar Banji, Užicu. Jedan je od osnivača Književnog kluba Bagdale. Od 15. aprila 1959. do kraja 1968. bio glavni urednik časopisa i Bagdaline edicije `Mala biblioteka`. Član srpskog PEN kluba, Udruženja književnika Srbije. U centru grada 1957. godine Branislav L. Lazarević sa ćerkom Glavno umetničko opredeljenje Lazareviću je poezija, mada je napisao i nekoliko novela i roman `Katarina` (u nastavcima objavljen u časopisu Bagdala, 1960). Uspešno se ogledao u književnosti za decu pa su neke njegove pesme dugo godina bile na spisku lektire za niže razrede osnovne škole. Zastupljen u više pesničkih antologija, prevođen na mnoge jezike. Objavljivao u gotovo svim jugoslovenskim listovima, časopisima i drugim publikacijama (od 1927. sve do smrti). Objavio 36 naslova knjiga, u vremenu od 1927. do 1987. godine. Brojni su prilozi i na stranim jezicima, kao i knjige. Nadrealizam bagdala poezija xx veka posleratna srpska

Vladeta Janković (1940, Beograd) radni vek je proveo kao profesor antičke književnosti i evropske drame na Beogradskom univerzitetu. Jedno vreme je služio kao naš ambasador u Velikoj Britaniji i zatim u Vatikanu. Objavio je više stručnih i nekoliko popularnih knjiga, bavio se prevođenjem, a na televiziji je godinama radio seriju kulturno-istorijskih programa „Mitovi i legende“. Na Svetu Goru i u Hilandar redovno dolazi pune četiri decenije i duboko je za njih vezan. U nastojanju da u domovini proširi znanja o našim svetinjama, sa prijateljima i stručnjacima osnovao je Društvo prijatelja Svete Gore Atonske, koje je tokom trideset godina postojanja organizovalo preko 200 predavanja i izdalo više knjiga, uključujući i deset tomova međunarodno priznate edicije „Kazivanja o Svetoj Gori“. Profesor Janković je i danas čest hilandarski poklonik i nastoji da za Manastir čini sve što može i ume, godinama je član Državne komisije za Hilandar, predsednik je Društva prijatelja Svete Gore Atonske, a za ovu knjigu kaže da je njegovo skromno uzdarje i „mali prinos“ obnovi posle požara. Uvođenje u Hilandar je izuzetna i znalački napisana knjiga koja će služiti na korist svima, bez obzira da li uz nju započinju imaginarno, ili im ona pomaže tokom realnog putovanja u „carstvo bez krune“, na Svetu Goru Atonsku, u manastir Hilandar. Delo profesora Vladete Jankovića, obogaćeno sa preko 400 biranih ilustracija, čitaocu pruža zadovoljstvo koje se prelazi u jednom dahu i kome će se on ponovo vratiti, kao što se i poklonici uvek vraćaju Hilandaru. 455 str.

Izdavač: Naklada Semafora, Zagreb 2019. Tvrd povez, strana 152, CD Odlično stanje Milko Kiš rođen je u Slatini, a živi u Gajnicama – Zagreb. Pjesnik, glazbenik, kantautor, slikar, pedagog, klavijaturist Hladnog Piva i malog benda: Milko i Ostatak. Autor samostalnog CD-a izdanog u vlastitoj nakladi. Tekstovi u knjizi su uglazbljeni i bolje funkcioniraju ako ih se konzumira s glazbom, no mogu se i samostalno pročitati. Na priloženom CD-u mogu se čuti u izvođenju autora. Većina pjesama odsvirana je i javno na pjesničkim skupovima, promocijama, otvorenjima vlastitih i tuđih izložbi i ponešto na radiju i tv, a objavljene su i u više zbornika. Glazbene izdavačke kuće nisu ljubitelji ovog žanra, tako da umjesto izdavanja glazbenog CD-a pjesmice izlaze u obliku knjige poezije. Poneki glazbeni festival, koji dozvoljava pjesme duže od 10 strofa, dozvoli nastup autoru, tako da su pjesme izvedene i na Chansonfestu 2016., 2017., 2018. i 2019. godine. Milka Kiša opisuju kao autohtonog šansonjera koji njeguje žanr ulične pjesme. Na nastupima koristi klavijature, gitaru, usnu harmoniku i pregršt ostale glazbene opreme. Klavijaturist je u Hladnom pivu od 1999. godine (Politika, Zimmer frei, Mlohava čuna, Dibidus...). Surađivao i snimao s više bendova i autora (klavijature na albumu „Milost“ grupe: Majke), radio glazbu za film, lutkarsko kazalište i dječji zbor. Osim glazbe petljao se u slikarstvo i održao 12 samostalnih i više skupnih izložbi. Od 2018. vodio je pjesničko-glazbeno okupljanje „Preludiranje“ na kojem su nastupali pjesnici, glazbenici, glumci. Zaposlen kao pedagog u Učeničkom domu. Hladno pivo

-Izdavač: `Svetigora` -Povez: Tvrd -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 583 -Stanje: kao novo Riječ je o dokumentarističkoj prozi, koja donosi tekstove-svjedočenja preživjelih srpskih žrtava na području Livna 1941. godine. U knjizi, osmom izdanju, su i imena 1.587 stradalih u pokolju na praznik Ognjene Marije, mada njihov tačan broj nikada nije utvrđen. Promociju je pratila i izložba `Srbi livanjskog kraja – tragovi kroz vekove`. Knjiga `Ognjena Marija Livanjska`, s nepotpunim podacima, i na osnovu pričanja malobrojnih preživjelih Srba, štampana je 1991. godine, poslije Simonovićevog boravka na području Livna. Naknadno je, na širem području bivše države, sakupljao nova svjedočenja o stradanju srpskog življa u jamama livanjskog kraja. Najveće stradanje bilo je upravo na praznike Ognjene Marije. - Ustaše su izabrale da baš toga dana, kada se ništa ne radi, rade najstrašniji posao – ubijaju nevine ljude, uglavnom djecu - priča Budo Simonović, autor knjige. Prema svjedočenjima preživjelih, najprije su poubijani radno sposobni muškarci. U krvničkom pohodu nestale su cijele porodice, brojna sela ostala bez ijednog stanovnika. U jamu Ravni Dolac bačeno je 218 Srba, među kojima ih je 14-oro preživjelo. Od jedanaestoro, koji su doživjeli da ispričaju istinu poslije 50 godina, bila je i baka Cvijeta. - Sve dok sam radio na knjizi, sakupljao podatke, slušao strašne priče, u sebi postavljao pitanja – `Bože, hoće li ovo neko vjerovati`. Nastojao sam da svaki detalj ispitam do kraja - dodaje Simonović. Sjećanje kod potomaka, posebno starijih, živo je i danas, pričaju članovi Udruženja `Ognjena Marija Livanjska`, iz Beograda.

Autor - osoba Völker, Peter, 1949- = Felker, Peter, 1949- Naslov Über Kunst und Liebe / Peter Völker ; Ausgewählt und aus dem Deutschen übersetzt von Stevan Tontić = O umjetnosti i ljubavi / Peter Felker ; izabrao i s nemačkog preveo Stevan Tontić Vrsta građe poezija Jezik nemački, srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Leipzig : Engelsdorfer Verlag, 2022 Fizički opis 126 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Tontić, Stevan, 1946-2022 = Tontić, Stevan, 1946-2022 Milić Bakić, Vlađa, 1952- = Milić Bakić, Vlađa, 1952- (karton) Napomene Uporedo nem. tekst i srp. prevod Str. 6-7: Vorwort / Vladja Bakić-Milić Ein Nachruf: str. 10 Stevan Tontić: str. 116 Beleška o piscu: str. 121-122. Peter Felker (Peter Völker) rođen je 1949. godine u gradiću Grindau-Rotenbergen blizu Frankfurta, gde i danas živi. Veliki je putnik, najviše je posećivao Grčku, ali i Republiku Srpsku. Završio je trgovačku školu, radio u oblasti saobraćaja i medija, bio odgovorni urednik za evropsku politiku pri jednoj nacionalnoj agenciji. Bio je i suizdavač jednog alternativnog magazina, suosnivač Fonda solidarnosti s demokratskim medijima sveta, rukovodilac sindikata za medije i film, te organizator međunarodnih kulturnih programa u zavičajnim gradovima Merholc i Gelnhauzen. Objavio je više pesničkih dela (tri su posvećena junacima iz grčke mitologije), dva romana, tri knjige za decu. Najnovije, eksperimentalno delo „Životni svetlosni tragovi“ napisao je skupa sa troje drugih autora. Pesnička knjiga `Agamemnon i Kasandra u Lakoniji` objavljena je u prevodu Stevana Tontića na srpski jezik u Banjoj Luci 2008. godine. Dobitnik više nagrada. MG28

Izdavač: Lazarov Miodrag Pashu Edicija AUT, knjiga 2 Povez: tvrd Broj strana: 159 Malo požutela po obodu inače veoma dobro očuvana. Frajburg 1983 - filozofsko-kombinatorska pesma beogradskog pisca i kompozitora Miodraga Lazarova Pashu-a, napisana pod pseudonimom Toulouse Lautrec. Lazarov Miodrag Pashu (Skoplje, 1949) je diplomirao kompoziciju i magistrirao estetiku na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Član je Udruženja kompozitora Srbije i Estetičkog društva Srbije. Privatno je studirao dirigovanje. Završio je kurs elektronske muzike pri elektronskom studiju Trećeg programa Radio-Beograda. Bio je član avangardne grupe Opus 4 (koju su, osim njega, sačinjavali i Vladimir Tošić, Milimir Drašković i Miroslav Miša Savić). Sa grupom Opus 4, kao i sa grupom umetnika konceptualne i postkonceptualne orijentacije, a najzad i sam, izvodi niz svojih radova (a učestvuje i u izvođenjima radova drugih umetnika), tipa happeninga, performansa, semiosonica, akcija... Pashuov rad se može definisati kao konceptualistički i redukcionistički. Takođe koristi i prožimanje više medija, kao i što konotira ideju dela u multidisciplinarni kontekst, a najzad, kontekstualizuje stara invarijantna i varijantna svojstva strukture dela (imanentna različitim umetničkim rodovima) na nov – medijski-inovalentni način. Godine 1986. osniva i uređuje neprofitnu nezavisnu ediciju knjiga AUT. Publikacije AUT-a su nastojale da predstave „autonomne poduhvate, autonomnu umetnost, autsajdersku umetnost, alternativne umetničke trendove, avangardne ultra-individualne struje, radove postavljene van (propisanog terena)“. Ovde je objavljeno mnogo značajnih metaknjiževno-grafičkih radova: Miroslav Mandić: Varšava: jedne noći jedna pesma, Toulouse Lautrec: Freiburg 1983, Ranko Pavić: AUT FUTURA, Lazarov Miodrag Pashu: 1. (K-117)

Blazo Scepanovic - Smrt pjesnikova Nolit, Beograd, 1961. Mek povez, korice kao na slikama, 108 strana. RETKO PRVO IZDANJE! Блажо Шћепановић (Бијело Поље, 7. април 1934 — Струга, 26. август 1966)[1] био је српски и југословенски песник. Најпознатији је по збирци песама „Смрћу против смрти” коју је написао заједно са српским песником Бранком Миљковићем.[2] Биографија Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Радио је у Културно-просветном већу СФРЈ.[3] Умро је на самом почетку песничке каријере, али је успео да остави за собом неколико збирки поезије. Заједно са песником Лазаром Вучковићем утопио се у Охридском језеру, током боравка на Струшким вечерима поезије, једној од најзначајнијих културних манифестација у тадашњој Југославији. Признања Огранак Библиотеке града Београда у Учитељском насељу носи име Блажа Шћепановића. О животу Блажа Шћепановића 2017. године снимљен је документарни филм Смрћу против смрти Блажа Шћепановића.[3] Филм је премијерно приказан у Мојковцу, у оквиру пратећег програма 42. по реду филмског фестивала Мојковачка филмска јесен 25. септембра 2017.[4] Скупштина општине Бијело Поље донела је октобра 2013. године одлуку да се једна улица у овом граду назове именом Блажа Шћепановића.[5] Књижевни рад Књижевно стваралаштво Блажа Шћепановића сакупљено је у седам збирки песама: Лобања у трави (1957)[6] Ивицом земље змија (1958)[7] Смрћу против смрти (1959) - заједно са Бранком Миљковићем Смрт пјесникова (1961)[8] Златна шума (1966)[9] Љубављу измјерено вријеме (1973)[10] - објављена постхумно Пјесников двојник (1976)[11] - објављена постхумно

Autor: Branko Ve Poljanski Izdavač: Dečje novine Broj strana: 113 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Panika pod suncem / Tumbe / Crveni petao Branko Ve Poljanski, pravim imenom Branislav Virgilije Micić (Sošice kraj Jastrebarskog, Žumberak, 22. listopada 1898. - Pariz, 1940.), pesnik i slikar, s bratom Ljubomirom Micićem vođa srpsko-hrvatskog avangardnog (nadrealističkog i antidadaističkog) pokreta zenitizam. Branko Ve Poljanski pseudonim je uzeo po selu Majske Poljane kraj Gline na Baniji, gde je odrastao. U Zagrebu je polazio Učiteljsku školu, ali je nije završio. Radio je u pozorištima u Trstu i Ljubljani. Sav njegov književni opus nastaje od 1921. do 1927. godine u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani i Pragu. U Ljubljani 1921. pokreće časopis Svetokret, „list za ekspediciju na Severni pol čovekovog duha“, a u Zagrebu filmsku reviju Kinofon (1921–22); 1921. izdaje publikaciju Dada-jok, a 1922. jedan broj Zenit-ekspresa. U Pragu je organizirao umetnički klub „Zenit“, šireći zenitističke ideje, te sudelovao u avangardnom teatru (Revolucionarna scena). Bio je najagilniji suradnik zagrebačko-beogradskog avangardnog časopisa Zenit (Zagreb, 1921. – 23. – Beograd, 1924. – 26.) Ljubomira Micića, gde je objavio najveći deo svojih pesama. Njegov roman 77 samoubica (Zagreb, 1923.) i zbirka pesama Panika pod suncem (Beograd, 1923.) bili su predstavljeni na Izložbi revolucionarne umetnosti Zapada u Moskvi 1926. godine. Godine 1927. raskida s književnom delatnošću, 17. juna u Beogradu gde je na Terazijama razdelio 2000 primeraka svojih knjiga Tumbe i Crveni petao. Od 1927. živeo u Parizu, gde se bavio slikarstvom. Tvrd povez. Knjiga je vrlo dobro očuvana.

KOSOVSKA ISKUŠENJA Patrijarh srpski Pavle - drugo izdanje , 2018. godina „Kosovska iskušenja“, izdanje na kome je izvesno vreme radio i sam patrijarh, zapitan o svakoj reči, dokaz su višedecenijske borbe da se na dostojanstven način izađe iz tragedije kosovskih sukoba, i dalje aktuelne teme. „U Prvom svetskom ratu, za vreme proboja Solunskog fronta, bio je ranjen jedan prost čovek, seljak, koga upute u bolnicu. Predaju mu jednog bugarskog zarobljenika da ga sprovede do Komande u Solunu. Od dugog hoda, i gladi, Bugarin onemoća, a muče ga i misli hoće li ostati živ i videti svoje. Srpski vojnik, mada ranjen, siđe s konja i pomogne Bugarinu da se popne u sedlo, uzme vođice i tako pođe dalje. Kad je video začuđenog srpskog generala, vojnik reče: „Ja sam ranjenik, a on zarobljenik, tu više nema neprijateljstva; obojica smo bez oružja i samo smo ljudi. On je zanemogao i moram da mu pomognem. To je ono što nas je kao narod održalo, ne samo biološki. U dubini narodne duše nije samo viteštvo ili otmenost, već nešto drugo: prava ljubav prema čoveku. (Stid je poslednja granica, Iz intervjua „Pobedi“) Kroz niz mudrih beseda patrijarh dake primere duhovne borbe naroda kroz najteže istorijske prilike. Ovde je samo jedan deo izjašnjavanja, beleženih od onog dana kad je vladika Pavle (Stojčević) ustoličen kao četrdeset i četvrti duhovnik na tronu Svetog Save. Izdavac - Knjiga komerc , Beograd , 2018. Mek povez , cirilica , format 19x14 , 172 strana Ocuvana odlicno , kao na slici , nekoriscena šif90sn

Preobraženi hram Hram preobražennij Transfigured church - Muhin Nikolaj tvrdi povez ,veliki format ,masivna knjiga Autor: Muhin Nikolaj Izdavač: Eparhijski upravni odbor Eparhije zagrebačko-ljubljanske, Zagreb Godina izdanja: 2008 retko ,mali tiraz ,samo 500 primeraka Dimenzije: 24,50 x 31,00 cm. Opseg: 240 stranica. Uvez: tvrdi, platneni sa plastificiranim zaštitnim ovitkom. Stanje knjige: kao nova. Tekst na srpskom, ruskom i engleskom jeziku. Knjiga govori o utemeljenju i radu Srpske pravoslavne crkvene općine u Zagrebu, te o povijesti gradnje i opremanja pravoslavne zagrebačke crkve Preobraženja Gospodnjega koja danas služi kao katedralna crkva Zagrebačko-ljubljanske mitropolije. Najviše je pažnje posvećeno okolnostima gradnje crkve 60 – tih godina 19. stoljeća pod vodstvom graditelja Franje Kleina, te obnovama koje je na građevini u tri navrata izvršio arhitekt Herman Bollé (osamdesetih i devedesetih godina 19. stoljeća, te neposredno pred Prvi svjetski rat). Zagrebačka pravoslavna crkva jedan je od najreprezentativnijih primjera neobizantske arhitekture u Hrvatskoj u 19. stoljeću kako arhitekturom tako i unutrašnjom opremom. Arhitekturu ikonostasa crkve, izvedenu od kovanog željeza, što je rijetkost u onodobnoj umjetnosti, izveo je zagrebački bravar Anton Mesić prema projektima Hermana Bolléa. Ikone na ikonostasu radio je slikar iz Bukovine Epaminondas Bučevski, dok su vitraji na prozorima naručeni kod tvrtke Tiroler Glasmalerei und Kathedral-Glashütte Neuhauser, Dr. Jele & Comp. u Innsbrucku Iz sadržaja: Dragan Damjanović: Srpska pravoslavna crkvena opština i saborna crkva Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu (Serbskaja pravoslavnaja cerkovnaja občina u Sobornij hram / Serbian Orthodox Community and Transfiguration of Our Lord Cathedral in Zagreb ) (veliki beli ormar ,u sobi)

Slobodan Marković : TAMNI BANKET , Matica srpska 1970, str. 68. Poezija. Očuvanost 4-. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Slobodan Marković : SEDEFASTE DVERI , Prosveta 1966, str. 92. Poezija. Očuvanost 3. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1961. Dvojezicno izdanje: Madjarski - Srpski Naslovna strana: Misa Nedeljkovic Umetnicki prilozi: Stojan Celic Atila Jožef (mađ. [ˈɒtillɒ ˈjoːʒɛf]; 11. april 1905 — 3. decembar 1937) je bio jedan od najpoznatijih mađarskih pesnika 20. veka.[1] Generalno nepriznat tokom svog života, Jožef je tokom komunističke ere 1950-ih bio slavljen kao veliki mađarski „proleterski pesnik“ i postao je najpoznatiji od modernih mađarskih pesnika u svetu. Atila Jožef je rođen u Ferencvarošu, siromašnom budimpeštanskom okrugu, 1905. godine od Arona Jožefa, radnika fabrike sapuna Sekelija i rumunskog porekla iz Banata, i Borbale Pocze, mađarske seljanke kumanskog porekla;[4] imao je dvoje; sestre, Eta i Jolan. Kada je Jožef imao tri godine, poslat je da živi kod hranitelja nakon što je njegov otac napustio porodicu, a majka se razbolela. U vreme njegovog rođenja, Atila nije bilo dobro poznato ime; zbog toga su ga njegovi hranitelji zvali Pista, nadimak za mađarsku verziju Stefana.[5][6][3] Od sedam do četrnaest godina, Jožef se vratio da živi sa svojom majkom sve dok ona nije umrla od raka 1919. godine, sa samo 43 godine.[6][3] Dok je takođe pohađao školu, radio je mnoge povremene poslove i bio je samoproglašen ulični jež. Nakon smrti njegove majke, o tinejdžeru Jožefu je brinuo njegov zet, Odon Makai, koji je bio relativno bogat i mogao je da plati svoje obrazovanje u dobroj srednjoj školi.[3] Godine 1924. Jožef je upisao Univerzitet Franc Jozef da studira mađarsku i francusku književnost, sa namerom da postane profesor u srednjoj školi. Izbačen je sa univerziteta, smatran je nesposobnim za nastavnika, nakon što je napisao provokativnu i revolucionarnu pesmu Tiszta szivvel („Bistrim srcem“ ili „Svim srcem“). Sa svojim rukopisima 1925. godine putuje u Beč gde je zarađivao za život od prodaje novina i čišćenja spavaonica, a zatim u Pariz naredne dve godine, gde je studirao na Sorboni. Tokom ovog perioda čitao je Hegela i Karla Marksa, čiji poziv na revoluciju mu se dopao, kao i delo Fransoa Vijona, čuvenog pesnika i lopova iz 15. veka. Finansijski, Jožefa je izdržavalo ono malo novca koje je zaradio objavljivanjem svojih pesama, kao i njegov pokrovitelj Lajoš Hatvani. Vratio se u Mađarsku i godinu dana studirao na Peštanskom univerzitetu. Jožef je tada radio za Institut za spoljnu trgovinu kao francuski dopisnik, a kasnije je bio urednik književnog časopisa Szep Szo (Lepa reč)[3]. Pristalica radničke klase, Jožef se pridružio ilegalnoj Komunističkoj partiji Mađarske (KMP) 1930. godine.[6] Njegovo delo iz 1931. Dontsd a toket (Oduvaj blok/kapital) zaplenio je javni tužilac. Jožefov kasniji esej „Književnost i socijalizam“ (Irodalom es szocializmus) doveo je do optužnice. Godine 1936. isključen je iz Mađarske komunističke partije zbog svoje nezavisnosti i interesovanja za Frojda.[3] Počevši od detinjstva, Jožef je počeo da pokazuje znake mentalne bolesti i psihijatri su ga lečili od depresije i šizofrenije. U odraslom dobu, država ga je poslala u sanatorijum i dijagnostikovan mu je „neurastenija gravis“.[3] Savremeni naučnici veruju da je verovatno imao granični poremećaj ličnosti.[7] Nikada se nije ženio i imao je samo mali broj afera, ali se često zaljubljivao u žene koje su ga lečile. Jožef je umro 3. decembra 1937. u 32. godini u Balatonsaršou. U to vreme boravio je u kući svoje sestre i devera. Poginuo je dok je puzao kroz železničku šinu gde ga je zgnječio voz koji je krenuo. Nedaleko od mesta gde je poginuo nalazi mu se spomen obeležje. Najšire prihvaćeno gledište je da je izvršio samoubistvo, što je prethodno pokušao; tog dana napisao je pet oproštajnih pisama...

“U traženju Boga čovečanstvo je projezdilo brojnim stazama, prošavši put od mistike koja je negirala svet do materijalizma koji je negirao Boga. I tek onda kada je ovaj put bio pređen, nastupila je, biblijskim jezikom rečeno “punoća vremena”. Svet je pristupio Otkrovenju najveće tajne i čoveku je ukazan put ka savršenom životu.”Istorija religije je jedan sveoobuhvatan i po nameri temeljan idejni i hronološki pregled svetskih religija, kako izumrlih tako i postojećih, kao i njihovih glavnih načela i poruka. Knjiga je napisana veoma stručno i elokventno i pravo je zadovoljstvo čitati je i iz nje izvlačiti mudre misli kao i poruke verskih otkrovenja o kojima ona pripoveda. U istoriji religije od ruskog autora – teologa i protojereja Aleksandra Menja idemo putem razvoja religijskih ideja od začetka religiozne misli praistorije i paganstva, preko najstarijih kanonizovanih verskih ideje starih naroda, Kineza, Hindusa, Parsa, Grka i Rimljana, Hebreja, i dalje do religije Srednjek veka, razvoja crkve i institucije sveštenstva. Autor detaljno izlaže duhovne koncepte najznačajnijih svetskih religija na osnovu velikog broja relevantnih izvora. Autor je na svoju veliku žalost živeo u vreme divljanja anti-teološkog i anti-pravoslavnog komunizma Sovjetske ere, pa je njegovo kapitalno delo prvi put objavljeno 70-ih godina prošlog veka, i to ne u Rusiji, već u Briselu. Autor je ostao nepokolebljiv u svojim nastojanjima da širim čitalačkim masama približi ideje vere i duhovnosti pa je krajem 80-ih godina održao niz predavanja, pa čak i na mas medijima, kao što su radio i televizija. Njegova istrajnost u idejnom protivljenju komunističkim načelima “pukog beslovesnog” materijalizma na kraju ga je koštala glave. Veliki pisac i duhovnik Aleksandar Menj ubijen je pod nepoznatim okolnostima 1990. godine.Umesto nekog detaljnijeg opisa same knjige koja je zaista divna i zaslužuje da bude u personalnim bibliotekama svakog knjigofila i ljubitelja pisane reči, daću još nekoliko citata:“Istorija ne poznaje nijedan narod koji bi bio potpuno lišen vere. Čak se ni ateisti ne mogu smatrati instinskim nevernicima. Ideološki mitovi, kojima oni veruju na reč, u suštini su preinačena religija. Kao rezultat nastaju “verovanja” ateizma, koja pokušavaju da unesu smisao u besmislicu, koja su predodređena da čoveka pomire sa onim što on po svojoj prirodi nije u stanju da prihvati.”“Ima nečeg tragičnog i tajanstvenog u težnji ateista da se sakriju od bezdana ravnodušne Vaseljene, od praznog hladnog neba. Ovde nisu u pitanju prosto strah i zabrinutost, već nesvesna težnja ka onome što dogmatika materijalizma negira, zapravo težnja ka Smislu, Cilju, razumnom Načelu sveta.” “Ako čovek odlazi od Boga, on neizbežno dolazi do idola.”“Loše je kad su pusti hramovi, ali je još gore kada su hramovi puni a srca prazna.” Za sve vreme postojanja, čovečanstvo teži da nađe pravu formulu sveta kome pripada. Na tom putu saznanja i razumevanja, duh čovečanstva prošao je stazu od mistike koja je negirala svet do materijalizma koji negira Boga. „Istorija religija” provodi nas putem od začetka religiozne svesti i ranog paganstva, kroz duhovnost Kine i Indije, starogrčku religiju i filozofiju, metafiziku i okultizam sve do starozavetnih proroka i Hrista, koga autor posmatra očima savremenika opisujući njegov život i delo ne samo na osnovu Jevanđelja već i potonjih komentara, te književnih i istorijskih izvora. Dalje pratimo razv oj Crkve, pri čemu se autor ne kloni da istakne sve slabosti institucije. Poslednje poglavlje odnosi se na rađanje i razvoj islama. Izdanje obiluje iliustracijama i objašnjenjima. „Istorija religije” je, iz političkih razloga, prvi put bila objavljena 70-ih godina prošlog veka, u Briselu. Autor je protojerej Aleksandar Menj i prvi je, potkraj 80-ih, održao seriju religioznih televizijskih i radio predavanja. Pod nepoznatim okolnostima ubijen je 1990. godine. PLATO 2005 kao nova/ nečitana

Cekade, 1988. Praktično nova knjiga! Zbirka Biblioteka Znaci. Mala edicija ; knj. 32 Oprema: Mihajlo Arsovski. Šop, Nikola, hrvatski književnik i prevoditelj (Jajce, BiH, 19. VIII. 1904 – Zagreb, 2. I. 1982). Diplomirao komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1931. Prve pjesme objavio je u Anđelu čuvaru (1918). Do II. svjetskog rata radio je u Beogradu kao gimnazijski profesor latinskog jezika. Za bombardiranja Beograda 1941. teško ranjen, preselio se u Zagreb, gdje je radio kao korektor, a od 1949. kao znanstveni suradnik JAZU sa zadaćom da prevodi hrvatske latiniste (preveo je djela Jana Panonca, J. Šižgorića, Đ. Ferića, I. Đurđevića, K. Pucića, M. P. Katančića i dr.). Nakon studije Knjiga o Horaciju (1935) objavio je i knjigu prepjeva Iz lirike starog Rima (1950) s prijevodima Katula, Propercija i Tibula. Vodio je korespondenciju s francuskim pjesnikom F. Jammesom i engleskim pjesnikom W. H. Audenom, koji je prevodio njegovu liriku. Djelo N. Šopa u znaku je intimističkih meditacija. U tom se tijeku mogu razdvojiti dvije različite, ali komplementarne faze. U prvom razdoblju, od Pjesama siromašnog sina (1926) do zbirke Za kasnim stolom (1943), Šop progovara o »prizemnoj egzistenciji« očitujući ljubav i razumijevanje za svijet malih stvari, bukoličkih ugođaja, običnih zbivanja i skromnih istina. Međutim, iza tog svijeta običnosti i prividne banalnosti sluti se viši, skriveni transcendentalni smisao, a obične i skromne stvari postaju znamen božanskoga reda. Takva ga duhovna dispozicija dovodi u vezu s koncepcijom religioznosti Franje Asiškoga. Stavljajući u središte lirskog interesa statične, kontemplativne slike, pastoralni repertoar motiva, asketski senzibilitet, duhovni ideal siromaštva i božansku antropologiju Isusa u dnevnim situacijama, u najboljoj zbirci toga razdoblja Isus i moja sjena (1934) Šop afirmira »čedni katolicizam«, jednostavna izraza, bez ukrasa i retoričkih bravura. Šopove kratke proze, okupljene u zbirci Tajanstvena prela (1943), tematiziraju fantastične ugođaje i čudesne doživljaje preuzimajući najčešće kôd legende, pučke predaje i bajke. Lirska proza Predavanje o dimovima iz knjige Tajanstvena prela prijelazna je u njegovu pjesništvu, pa se od 1950-ih sve intenzivnije upuštao u filozofske meditacije o fenomenologiji nastajanja stvari i dinamici beskraja svemira. U drugoj se fazi, od svijeta prizemnosti i gotovo pastoralnih ugođaja okreće astralnim prostorima, svemirskim visinama, beskonačnosti i vječnosti te spoznaji nepoznatih svjetova (Kućice u svemiru, 1957; Svemirski pohodi, 1957; Astralije, 1961; Dok svemiri venu, 1975; Nedohod, 1979). Izraz se mijenja i postaje hermetičniji i apstraktniji, u potrazi za novim riječima koje bi morale izražavati nova svemirska ostvarenja. Na tom putu otkriva i bezdan vlastitoga bića: put u nutrinu, u „nedoživljene samoće“. Spjev Tremenda (Mogućnosti, 1961; Kolo, 1964), „spjev jeze i grohota“, govori o doživljaju praznine i izgubljenosti te o rasapu puti i ideje ljepote. U poemama Osvajanje kocke (1974) i O kugli (1974) Šop mijenja prostornu koncepciju doživljaja, povezujući oblike i sfere s ljudskim stanjima i životnim situacijama. Lirika te faze nastavlja se na svemirske uzlete S. S. Kranjčevića i T. Ujevića, ali u hrvatsku kozmičku poeziju unosi i nove akcente: neobično bogatstvo imaginacije, jezičnu invenciju i originalnu simboliku. Izraz je reduciran, geometriziran; smislovi tek naslućeni. Dramski tekstovi i pjesnički dijalozi imaju više poetske nego scenske kvalitete (Pompejanska balada, 1961; Drijada, 1964; Vječni preludij, 1971; Izgubljeni Arijel, 1972; Pjesnikovi rasprodani prostori, 1974; Bosanska trilogija, 1980; Kroz vrevu stećaka, 1987). Djelujući izvan pomodnih struja i tendencija, Šop je izgradio originalan i prepoznatljiv pjesnički izraz koji ga uvrštava u vrh hrvatske poezije te privlači pozornost mnogih hrvatskih i inozemnih kritičara. Poezija mu je prevedena na više stranih jezika. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo 1970.

Дмитриј Семеник, православни психолог, рођен је 1967. године. Завршио технички факултет (МИРЭА) и факултет за психологију (МИП) у Москви. Радио као новинар, у маркетингу, био руководилац трговинских компанија. Преживевши кризу растанка, 2006. године је основао сајт „Преживети растанак“, из којег се развила група сајтова духовне и психолошке помоћи у тешким кризним ситуацијама. 2013. године је покренуо иновациони психолошки онлајн-пројекат „Дистанциона школа љубави“. Ожењен је и отац је троје деце. Шта је то ПРАВОСЛАВНА ПСИХОЛОГИЈА и ПРАВОСЛАВНИ ПСИХОЛОГ Православна психологија се данас налази на самом зачетку свог формирања. У књигама, које су до сада штампане под ознаком православна психологија, психолози православне оријентације покушавају да установе везу између црквених појмова о духовном животу у односу на став психологије. Православни психолог је напросто психолог православног вероисповедања, који у различитој мери користи духовно богатство православља ради корекције човековог погледа на свет. То, у многим случајевима, не само да обезбеђује брзо и потпуно избављење од проблема, већ чини човека неупоредиво здравијим и стабилнијим у разним животним ситуацијама. САДРЖАЈ: Од аутора I Страст осуђивања, непријатељство, фанатизам, неприлагођеност Зашто не прихватамо друге људе? Зашто не прихватамо себе? Решење проблема неприхватања II Лажна замена за хришћанску љубав Провера истинитости љубави Узрок љубавне зависности Излечење од љубавне зависности III Осећање кривице као лажна замена за покајање Знаци лажног осећања кривице Својства истинског покајања Природа лажног осећања кривице Излечење од лажног осећања кривице IV Неиспуњавање заповести о радости Додатак – Православна психологија Усиновити родитеље – психолог Александар Колмановски О ауторима Страна: 98 Повез: меки Писмо: ћирилица Формат: 21 цм

KOSOVSKA ISKUŠENJA - Patrijarh Pavle Izdavač: Knjiga komerc, Beograd Godina izdanja: 2018. Broj strana: 172 Pismo: cirilica Povez: Mek povez Format: 19x14 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. KOSOVSKA ISKUŠENJA Patrijarh srpski Pavle - drugo izdanje , 2018. godina „Kosovska iskušenja“, izdanje na kome je izvesno vreme radio i sam patrijarh, zapitan o svakoj reči, dokaz su višedecenijske borbe da se na dostojanstven način izađe iz tragedije kosovskih sukoba, i dalje aktuelne teme. „U Prvom svetskom ratu, za vreme proboja Solunskog fronta, bio je ranjen jedan prost čovek, seljak, koga upute u bolnicu. Predaju mu jednog bugarskog zarobljenika da ga sprovede do Komande u Solunu. Od dugog hoda, i gladi, Bugarin onemoća, a muče ga i misli hoće li ostati živ i videti svoje. Srpski vojnik, mada ranjen, siđe s konja i pomogne Bugarinu da se popne u sedlo, uzme vođice i tako pođe dalje. Kad je video začuđenog srpskog generala, vojnik reče: „Ja sam ranjenik, a on zarobljenik, tu više nema neprijateljstva; obojica smo bez oružja i samo smo ljudi. On je zanemogao i moram da mu pomognem. To je ono što nas je kao narod održalo, ne samo biološki. U dubini narodne duše nije samo viteštvo ili otmenost, već nešto drugo: prava ljubav prema čoveku. (Stid je poslednja granica, Iz intervjua „Pobedi“) Kroz niz mudrih beseda patrijarh dake primere duhovne borbe naroda kroz najteže istorijske prilike. Ovde je samo jedan deo izjašnjavanja, beleženih od onog dana kad je vladika Pavle (Stojčević) ustoličen kao četrdeset i četvrti duhovnik na tronu Svetog Save.

SV10 61149) ŠAPAT MEĐU POVICIMA , Filip Tanselen , Brankovo kolo Sremski Karlovci 2007 , pesme Filip Tanselen rođen je 1948. godine u Parizu. Objavio je preko dvadeset knjiga poezije i ogleda iz estetike i pozorišta, autor je i nekoliko pozorišnih komada. Nosilac je državnog doktorata, profesor estetike i šef katedre za pozorište na Sorboni. Jedan je od osnivača i direktor Međunarodnog centra za proučavanje i kreiranje poetskog prostora u okviru koga se organizuju seminari i radionice. Tokom osamdesetih godina prošlog veka radio u okviru pozorišne trupe El Asifa. Njegova istraživanja se bave odnosom poezije i govora, ali i poezije i drugih umetnosti (pozorište, muzika, ples, fotografija, slikarstvo). Prevođen je na više jezika među kojima su nemački, arapski, engleski, turski, italijanski, sada srpski, i drugi jezici. Filip Tanselen je i pesnik moralnog habitusa. On zapaža nezgrapne poteze globalnog sveta, koji satiru nezaštićene strukture ljudske lepote i neponovljivosti. On smatra da je pesnički jezik govor koji se mora suprotstaviti besmislu sile i prinudi na nepostojanje. Filip Taneslen je prijatelj ugnjetenih i obespravljenih, ali ne na plakatni način, već kao autor čiji dar nadilazi dnevne mehanizme površnosti i preuzima ulogu pesničke misije čiji je cilj konkretan preporod stanja ljudske svesti, njenog naličja i greha. Filip Tanselen je pesnik vizionarskih rešenja, egzistencijalne zaštite i slobode. Njegova poezija egzemplarni je primer superiornosti talenta da nadiđe lokalno i, u koncentričnim krugovima kreacije, dostigne univerzalno kao princip stvaranja i sveta. izbor , prevod i pogvor Emilija Cerović mlađa mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica, 88 strana

KAMENA USPAVANKA - Stevan Raičković, Udruženje izdavača i knjižara Beograd 1998. Pesnička zbirka Kamena uspavanka nastajala je dugo i ispostavila se kao kapitalno delo jednog od najznačajnijih srpskih savremenih pesnika, Stevana Raičkovića. U ovoj zbirci pesnik na sebi svojstven način održava trostruki dijalog – sa sobom, sa pesmom i sa smrću, no bez izrazitog pesimizma kojim savremena poezija ove tematike često ume da obiluje. Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta” gde je ostao do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Tvrd povez, format 16 x 24,5 cm , ćirilica, 78 strana, kao nova.

Luksuzna monografija EUGEN VERBER, GLUMAC, PREVODILAC, JUDAISTA o najvećem judaisti sa naših prostora i cenjenom prevodiocu sa hebrejskog, aramejskog, jidiša i drugih jezika sa međunarodnom reputacijom. Bio je učesnik mnogobrojnih kongresa hebraista i judaista u svetu, prevodilac poznatih knjiga TALMUD, KUMRANSKI RUKOPISI, KABALA I NJENA SIMBOLIKA, JEVREJSKE NARODNE BAJKE, UVOD U JEVREJSKU VERU, BIBLIJSKE PRIČE, DIBUK, SEDAM KČERI BEZ MIRAZA, KRŠĆANSTVO PRIJE KRISTA. MAĐIONIČAR IZ LUBLINA, STARINSKA PRIČA,DIBUK, MRAVINJAK i mnogih drugih. Knjiga ima više poglavlja: Pozorišna karijera (Vojvođansko narodno pozorište, Narodno pozorište Sarajevo, Banja Luka, Niš i Beogradsko dramsko pozorište) Poštovan i uvaženi prevodilac, Priznanja i društveve aktivnosti, Rekli su o Verberu (David Albahari, Filip David, Jovan Ćirilov, Puriša Đorđević, Čedomir Mirković, Renata Ulmanski, Milan Mihailović Caci, Ljubiša Samardžić, Milena Dravić, Žiža Stojanović, Aca Singer, Milica Mihailović, Krinka Vidaković-Petrov, Miroslav Grinvald, Davor Salom, Miroslava Smiljanić-Spasić, Jichak David, Daniel, Jovan i Andreja Verber, Branko Lustig, Aleksandar Tišma,Planinka Kovačević,Ratko Adamović ...) Spisak svih pozorišnih i filmskih i radio uloga, Originalni objavljeni tekstovi Eugena Verbera: O jeziku, pismu i knjizi Jevreja, Jevreji na Balkanu, Stara hebrejska književnost, Anđeli, Knjige Makabejaca, Zapadni zid u Jerusalimu, Pravednik u jevrejskom predanju, Književnost na ladinu, jidišu i hebrejskom jeziku, Mesijanstvo u jevrejstvu, Od Satana do Sotone i Šejtana, Jevrejska religija i mistika i drugi. Selektivna bibliografija.Recenzent knjige je književnik Filip David. Izdavač: Čigoja štampa, Beograd, Studentski trg 13 Broj strana: 308 Papir: kunsdruk Ilustrovana: 101 fotografija Povez broširan Format 24 cm Za kupce u centru Beograda besplatna dostava knjige. Više o knjigama autora na sajtu www.korockin-davidovic.com

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prežihov Voranc - pravo ime Lovro Kuhar (1893 – 1950) , slovenački književnik, politički radnik komunističke – marksističke provinijencije. Borac za socijalnu pravdu i jednakost.[1][2] Biografija - rad i politička djelatnost Rodio se u selu Kotlje, 10. avgusta 1893. U ranoj mladosti bio je poljoprivrednik – farmer, a bavio se i tesarskim poslovima. Kasnije je radio kao fizički radnik u fabrikama u Trstu i Gorici. Po izbijanju Prvog svjetskog rata 1914. godine mobilisan je u austrougarsku vojsku. 1916. godine dezertira u Italiju. U razdoblju između dva svjetska rata bavi se političkim radom. Član je KPJ i politički instruktor u više evropskih zemalja. Širi markstističku ideologiju među radnicima, ukazujući na buržoaziju - bogate, kao osnovni uzrok obespravljenosti i siromaštva radnika, učeći da kapitalisti ne kupuju radnikov rad, već radnu snagu amotrizujući je oskudnim nadnicama samo onoliko koliki je donji prag egzistencijalnog minimuma. Godine 1934. izabran je u CK KPJ (Centralni komitet komunističke partije Jugoslavije). Sudjelovao je kao delegat KPJ na Sedmom kongresu Kominterne. U jesen 1939. godine se ilegalno vraća u Sloveniju - Kraljevina Jugoslavija. NOB – i, tačnije Osvobodilnoj fronti pristupa 1941. g. Njemačke okupacione snage su ga uhapsile kao ilegalaca 1943. godine i deportovale u koncentracione logore u Zahsenhauzenu i Mauthauzenu. Poslije oslobođenja, u slobodnoj FNRJ – i bio je savezni narodni poslanik. Umro je u Mariboru, 18. februara 1950. [1] Književni rad Realista, slikar koruških prilika. Pisao je romane, novele, eseje, priče, memoare, putopise. U svome književnom radu kao i u životu uopšte bavio se socijalnim temama dosljedan svojoj pravdoljubivosti i realističkom prilazu.