Zlata Kocić : VAZDUŠNE FRESKE , Narodna knjiga Alfa 1999, str. 72. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Pesnikinja, prevodilac, esejist, filolog Zlata Kocić je rođena 1950. godine. Radila je kao profesor i kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Živi u Beogradu. Objavila sledeće pesničke knjige: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla (1990), Rebro (1993), Gnezdo i kupola (1995), Vazdušne freske (1999), Lazareve lestve (2003; 2010), Melod na vodi (2008), Belo pule (2014), Biberče (2014), Grumen (2020) i Galgal (2020); knjige poetske proze: Polog (1999), Čaura-aura-ura (2016) i Prostori duše (2019). Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, francuski, nemački, bugarski, kineski, jermenski, poljski, beloruski, albanski jezik

Stubovi kulture, 1997. Ranko Risojević (Kalenderi, 8. avgust 1943) srpski je matematičar, fizičar, istoričar matematike, zatim pjesnik, književnik, prozaista, dramski pisac, esejista, prevodilac, direktor Narodne i univerzitetske biblioteke Republike Srpske i član Senata Republike Srpske. Biografija Rođen je u Kalenderima kod Kostajnice 1943. godine. Završio je Prirodno-matematički fakultet u Sarajevu, grupa matematika i fizika. Radio je kao profesor matematike i fizike. Bio je urednik Glasa Srpske, i urednik časopisa „Putevi“, „Univerzitetska biblioteka“, i „Osvjetljenja“. U periodu 1988-1990. je bio direktor Narodne i univerzitetske biblioteke „Petar Kočić“. Bio je direktor Galerije likovnih umjetnosti Republike Srpske. Do sada je objavio oko četrdeset knjiga, od čega deset iz oblasti poezije i proze, zatim pet dramskih tekstova za djecu i dvije drame za odrasle, i desetak radio igara. Njegovo djelo „Ivanovo otvaranje“ je od strane žirija proglašeno za „knjigu 2000. godine za mlade“ u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Član je književnog Organizacionog odbora za dodjeljivanje Kočićeve nagrade, koju dodjeljuje zavičajno društvo „Zmijanje“ i grad Banja Luka, i član Organizacionog odbora Kočićevog zbora. Ranko Risojević je član Društva bibliotekara Republike Srpske, te Komisije za međunarodnu saradnju Društva bibliotekara Republike Srpske. Jedan je od članova Fondacije Jasenovac-Donja Gradina. Bio je u sastavu Redakcionog odbora za izdavanje sabranih djela Petra Kočića. Potpredsednik je Društva članova Matice srpske u Republici Srpskoj, i njegovog Upravnog odbora. Književne nagrade Dobitnik je većeg broja književnih nagrada, od kojih su najznačajnije: Nagrada „Laza Kostić”, za proznu knjigu Šum, 1996. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, knjigu Ivanovo otvaranje, 2000. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu pjesama Prvi svijet, 2003. Nagrada „Branko Ćopić”, za roman Bosanski dželat, 2004. Nagrada „Skender Kulenović”, za knjigu poezije Prvi svijet, 2004. Kočićeva nagrada 2006. Nagrada „Arka”, za Izabrane i nove pjesme, 2008. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za knjigu Gospodska ulica, 2011. Nagrada „Zlatna sova”, za roman Noć na Uni, Istočno Sarajevo, 2014. Nagrada Udruženja književnika RS za najbolju knjigu, za roman Noć na Uni, 2014. Nagrada „Kočićeva knjiga”, 2016. Nagrada „Gračanička povelja”, 2017. Nagrada „Branko Radičević”, 2022.[1] Bibliografija Risojević Ranko: Odnos društva prema bibliotekama – kratak istorijat i ocjena današnjeg stanja Proza Risojević Ranko: Umjetnost Marije Teofilove, priče, Svjetlost, Sarajevo (1974) Risojević Ranko: Nasljedna bolest, roman, Veselin Masleša, Sarajevo (1976) Risojević Ranko: Slike za utjehu, poetska proza, Svjetlost, Sarajevo (1981) Risojević Ranko: Veliki matematičari, biografske priče, Nolit, Beograd, (1981), drugo izdanje (1987); treće izdanje (1991) Risojević Ranko: Priče iz novina, „Veselin Masleša“, Sarajevo 1982 Risojević Ranko: Dječaci sa Une, roman za djecu, „Nolit“, Beograd, (1983); prevod na makedonski: Momčinjata od kaj Una, Naša kniga, Skoplje, (1988) Risojević Ranko: Tijelo i ostalo, roman, „Prva književna komuna“, Mostar, (1987) Risojević Ranko: Priče velikog ljeta, Svjetlost, Sarajevo, (1988) Risojević Ranko: Slavni arapski matematičari, matematičke priče, Nolit, Beograd, (1988) Risojević Ranko: Trojica iz Zrikovije, roman za djecu, Veselin Masleša, Sarajevo (1990) Risojević Ranko: Sablasni šinjel, roman, Rad, Beograd, (1993) Risojević Ranko: Šum, kratke proze, Svetovi, Novi Sad, (1995) Risojević Ranko: O duši, Media centar „Prelom“, Banjaluka, (1998) Risojević Ranko: Ivanovo otvaranje, roman za mlade, Zadužbina „Petar Kočić“, Banjaluka-Beograd, (2000); drugo izdanje, Zvonik, Beograd, (2001) Risojević Ranko: Vlado S. Milošević - jedan vijek, monografija, Fakultet umjetnosti Univerziteta u Banjaluci, Banjaluka, (2001) Risojević Ranko: Bosanski dželat, Glas srpski, Banjaluka, (2004) Risojević Ranko: Arheolog, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Republike Srpske, Istočno Sarajevo (2005) Risojević Ranko: Bosanski dželat, drugo izdanje Besjeda, Banjaluka; Ars Libri, Beograd, (2006) Risojević Ranko: Simana, Glas Srpski Grafika, (2007) Risojević Ranko: Duhovni tragovi, eseji, osvrti, prikazi, Besjeda, Banjaluka, (2008) Risojević Ranko: Gospodska ulica Herrengasse (Banjalučka trilogija, 2), izdavač: Matica srpska, Novi Sad (2010) Poezija Risojević Ranko: Vid tame, Svjetlost, Sarajevo, (1967) Risojević Ranko: Vreme i vrt, Svjetlost, Sarajevo, (1971) Risojević Ranko: Tako, ponekad, Veselin Masleša, Sarajevo, (1972) Risojević Ranko: Istrpi ovo draganje, Svjetlost, Sarajevo, (1975) Risojević Ranko: Snovi o vječnom i pjesme smrti, Svjetlost, Sarajevo, (1979) Risojević Ranko: Ozon, Veselin Masleša, Sarajevo, (1986) Risojević Ranko: Prah (zbirka poezije), Matica srpska, Novi Sad (1988) Risojević Ranko: Brdo, Svetovi, Novi Sad (1991) Risojević Ranko: Vrata tame, Vreme knjige, Beograd, (1997) Risojević Ranko: Vrata tame, Stubovi kulture, Beograd, (1998) Risojević Ranko: Mesija, Rad, Beograd, (1997) Risojević Ranko: Samoća, Molitve, Glas srpski, Banjaluka (1999) Risojević Ranko: Prvi cvijet, Matica srpska, Novi Sad (2003) Risojević Ranko: Rasvit, Glas srpski, Banjaluka (2006) Risojević Ranko: Izabrane i nove pjesme, Besjeda, Banjaluka

Ima ex libris pečat kao na slici Lepo očuvano Vesna Parun Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretragu Vesna Parun (Zlarin, 10. travnja 1922.- Stubičke Toplice, 25. listopada 2010.) je bila hrvatska pjesnikinja, koja se smatra jednom od najistaknutijih ličnosti hrvatske poezije i književnosti za djecu u drugoj polovici 20. vijeka. Sadržaj 1 Biografija 1.1 Poezija 1.2 Proza 1.3 Dječja poezija 1.4 Dramska djela (izvedena) 2 Nagrade i priznanja Biografija[uredi | uredi kod] Vesna Parun rođena je 10. april 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Otac Ante rodom je s otoka Prvića, a majka Antica sa Šolte. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942.). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gdje se udala, razvela i doživjela novi niz nedaća. Od tada je živjela uglavnom u Zagrebu i radila kao slobodni književnik. No nakon pola stoljeća u Studentskom gradu, u zagrebačkoj Dubravi, u Badelovoj ulici 15 (danas Vile Velebita), Vesna Parun svoj je skromni dom 2000., iz nevolje, zauvijek napustila i, vjerujući da je riječ o privremenom smještaju iz zdravstvenih razloga, smjestila se u Stubičkim Toplicama. Ondje je još krajem 1970-ih upoznala svoju najveću životnu učiteljicu, prosjakinju Magdicu. Njeno višegodišnja izolacija iz javnog života je prekinuta godine 2007. kada je na izborima podržala Demokratsku stranku žena. Za svoj pjesnički rad dobila je značajne i brojne nagrade i priznanja. Za zbirku `Pjesme` (1948.) dobila je Nagradu Matice hrvatske, za zbirku `Crna maslina` (1955.) dobila je Nagradu grada Zagreba, za stihovani dječji roman `Mačak Džingiskan i Miki Trasi` (1968.) dobila je Nagradu Grigor Vitez, 1972. dobila je kao najuspješniji dječji pjesnik Zmajevu Nagradu Matice srpske u Novom Sadu, a 1970. u Parizu je dobila Diplomu za poeziju. Njena zbirka `Zore i vihori` (1947.) po mnogo čemu označava važan datum u razvojnom tijeku novije hrvatske poezije. Poezija[uredi | uredi kod] `Zore i vihori`, 1947., `Pjesme`, 1948., `Crna maslina`, 1955., `Vidrama vjerna`, 1957., `Ropstvo`, 1957., `Pusti da otpočinem`, 1958., `Ti i nikad`, 1959., `Koralj vraćen moru`, 1959., `Konjanik`, 1961., `Jao jutro`, 1963., `Bila sam dječak`, 1963., `Vjetar Trakije`, 1964., `Pjesme`, 1964., `Gong`, 1966., `Otvorena vrata`, 1968., `Ukleti dažd`, 1969., `Tragom Magde Isanos`, 1971., `Sto soneta`, 1972., `I prolazim životom`, 1972., `Stid me je umrijeti`, 1974., `Olovni golub`, 1975., `Apokaliptičke basne`, 1976., `Ljubav bijela kost`, 1978., `Čitač snova`, 1978., `Izabrane pjesme`, 1979., `Mapa Magdica`, 1979., `Šum krila, šum vode`, 1981., `Salto mortale`, 1981., `Izabrana djela`, 1982., `Grad na Durmitoru`, 1988., `Kasfalpirova zemlja`, 1989., `Indigo grad`, 1990., `Sonetni vijenci`, 1991., `Tronožac koji hoda`, 1993., `Začarana čarobnica`, 1993., `Izbor iz djela`, 1995., `Ptica vremena`, 1996., `Smijeh od smrti jači`, 1997., `Pelin basne`, 1998., `Spužvica i spužva`, 1999., `Političko Valentinovo`, 2000., `Grijeh smrti`,2000.. Proza[uredi | uredi kod] `Pod muškim kišobranom`, 1987., `Krv svjedoka`, 1988., `Hrvatska kraljica`, 1999., `Noć za pakost - moj život u 40 vreća`, 2001. Dječja poezija[uredi | uredi kod] `Patka Zlatka`, 1957., `Tuga i radost šume`, 1958., `Zec mudrijan`, 1958., `Kornjačin oklop`, 1958., `Mačak Džingiskan i Miki Trasi`, 1968., `Mačak na mjesecu`, 1969., `Miki Trasi i baka Pim Bako`, 1968., `Miki slavni kapetan`, 1970., `Karneval u Kukljici`, 1974., `Poznanstvo s danima malog Maksima`, 1974., `Igre pred oluju`, 1979., `Dvanaest slikovnica o psima`, 1983., `Hoću ljutić, neću mak`, 1983., `Roda u školi`, 1988., `Pokraj Kupe kad se vrapci skupe`, 1989., `Moj prijatelj šišmiš`, 1990., `Uspavanka za poljubac`, 1995., `Kroz prozorčić zime`, 1995., `Pčela, duga i mlin`, 1997., `Tri morske pustolovke`, 2000., `Morska kočijica`, 2001. Dramska djela (izvedena)[uredi | uredi kod] `Marija i mornar`, `Apsirt`, `Magareći otok, oliti homo homini asinus`, `Škola za skitnice`. Nagrade i priznanja[uredi | uredi kod] Poetum oliveatus na manifestaciji `Croatia rediviva: Ča, Kaj, Što - baštinski dani` 1995. nagrada `Tin Ujević` 2003., za zbirku soneta `Suze putuju` `Nagrada Vladimir Nazor` 1959. godišnja nagrada 1982. za životno djelo

Autor - osoba Ružicki, Tomaš, 1970- Naslov Anima, a postoji : izabrane pesme / Tomaš Ružicki ; izbor i prevod s poljskog Biserka Rajčić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Vršac : Književna opština Vršac, 2013 (Beograd : Žig) Fizički opis 97 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Rajčić, Biserka Zbirka ǂBiblioteka ǂAtlas vetrova (broš. sa klapnama) Napomene Tiraž 300 Str: 85-93: Tomaš Ružicki ili pretvaranje stvarnosti u nestvarnost i obrnuto / Biserka Rajčić Na presavijenom delu kor. lista beleška o autoru. Predmetne odrednice Ružicki, Tomaš, 1970- -- Poezija Tomaš Ružicki rođen je u šleskom gradu Opolu, u kome je završio osnovnu i srednju školu, romanistiku je studirao na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu, doktorirao je iz savremene francuske književnosti, koju predaje na Katedri za romanistiku u svom rodnom gradu, a povremeno drži i kurseve kreativnog pisanja. Bavi se i prevođenjem francuske poezije (Rembo, Malarme, Segalen i dr.). Debitovao je 1997. godine, objavljivao je i objavljuje pesme u najelitnijim poljskim književnim časopisima poput Književnih svezaka, Odre, Vremena kulture, Studiuma i dr. Dosad je objavio sedam zbirki pesama: Vaterland, Anima, Koliba okićena, Svet i antisvet, Dvanaest stanica, Kolonije, Knjiga rotacija, roman Bestijarijum i putopise naslovljene sa Tomi. Beleške o mestima zadržavanja. Autor je najznačajnijeg poljskog književnog časopisa Književne sveske, koji ga je nagradio Nagradom Josif Brodski. Laureat je i Nagrade Kamil Bačinjski, Nagrade Košćelskih, Nagrade „Kamen” (Festivala „Grad poezije”), a za dlaku mu je izmakla najznačajnija poljska književna nagrada Nike za zbirku Kolonije. Prevođen je na francuski, nemački, engleski, italijanski, ukrajinski, litvanski, bugarski, srpski i dr. Pesnička zbirka naslovljena sa Anima, a postoji (prema pesmi iz zbirke Anima) sastavljena je od reprezentativnih pesama iz svih pesničkih knjiga Ružickog. Objavljivan je i u srpskim časopisima (Treći trg, Književni magazin, Književnik). Njegove pesme emitovane su na Trećem programu Radio Beograda.. Nalazi se u antologiji Moj poljski pesnički XX vek Biserke Rajčić. MG9

Knjaževac Prosveta, 1988. Bibliotečki pečat, praktično nekorišćena. Vujčićeva zbirka pesama gotovo celim svojim opsegom oživotvoruje i posreduje jednu trajnu pesničku opsesiju - dramu stvaralačkog čina. To, međutim, pre znači to da je u stihovima ovog pesnika mogućno otrkiti štogod od tradicionalnog pristupa ovoj temi. Reč, rečenica, jezik u njegovim pesmama dobijaju antropomorfna svojstva, ponašaju se kao `bića` koja biju svoju bitku za `bitak`, za prevladavanje i opstajanje, za sjedinjavanje i, time, artikulisanje fenomena egzistencije. Sasvim je razumljivo da je pri svemu, u pitanju jedan, umnogome posredan, postupak sučeljavanja sa životom humane jedinke. Jer, hteli-ne hteli, `subjekti` njegovih pesama se moraju suočiti (i suočavaju se) sa ljudskim problemima, bili oni vanvremeni ili aktuelni, i na taj način, posredstvom egzistencijalne situacije jedne stvaralačke avanture, doživljavamo našu vlastitu situaciju. Nikola Vujčić (1956, Velika Gradusa, Hrvatska), diplomirao je književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, grupa za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Objavio je knjige pesama: Tajanstveni strelac (1980), Novi prilozi za autobiografiju (1983), Disanje (1988), Čistilište (1994), Kad sam bio mali (1995), Prepoznavanje (2002), Zvuk tišine (2008), Novi prilozi za autobiografiju, drugo, dopunjeno izdanje (2008), Rasuti zvuk (2009), Dokle pogled dopire (2010), Dokle pogled dopire i nove pesme (2012), Svedočenje (2014), Skrivenosti (2017) i Soba, izabrane pesme / The room, selected Poems (dvojezično srpski/engleski, 2019). Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, španski, švedski, ruski, češki, slovački, japanski, mađarski, rumunski, poljski, jermenski, slovenački, makedonski. Prevodi sa ruskog. Dobitnik je nagrada: „Braća Micić“, Zmajeve nagrade Matice srpske, Disove nagrade, „Miroslav Antić“, „Đura Jakšić“, „Branko Miljković“, „Zaplanjski Orfej“, „Kondir Kosovke devojke“, „Skender Kulenović“, „Stevan Pešić“, „Zlatni suncokret“ i „Sava Mrkalj“. U izdanju Matice srpske, u biblioteci Zmajeva nagrada, objavljen je zbornik radova posvećen njegovoj poeziji pod naslovom Poezija Nikole Vujčića (2008). Objavljene su mu knjige izabranih pesama na rumunskom, poljskom, bugarskom i makedonskom jeziku. Član je Srpskog književnog društva i Srpskog P.E.N. centra. Radio kao urednik u „Službenom glasniku“. Živi u Beogradu.

STEVAN RAIČKOVIĆ TOČAK ZA MUČENJE - sa POSVETOM autora Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1981 76 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: SONETI Vrata Kula na pesku Praznina Na drumu Čas U čaroliji Na tle sad jabuka pade Sa uspomenom na jednu panonsku sobu Krletka Novi povratak TOČAK ZA MUČENJE OPSESIJE 1. A kakav juče beše dan 2. Na dva smo gluva mesta 3. Koračam dugom ulicom 4. Crtam po pesku krugove 5. U mojoj glavi stanuješ 6. Kiša je tako blaga STIHOVI (Iz grada smo, pesmo, pošli...) (Učinilo se...) (Dva nepomična avionska krila...) (Čekamo glas jedan...) (Već su crvenkasti listovi...) (Ovde nema ničeg...) (Kao da se budiš...) (Stali smo zbog kiše...) (Gledamo sa vrha u more...) (Taman se činilo) RAZGOVOR S ILOVAČOM `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Autor - osoba Stǎnescu, Nichita, 1933-1983 = Stanesku, Nikita, 1933-1983 Naslov Stanje poezije / Nikita Stanesku ; [izbor, pogovor i prevod Petru Krdu] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1980 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 104 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Cârdu, Petru, 1952-2011 = Krdu, Petru, 1952-2011 Zbirka Reč i misao. Nova serija ; 354 (Broš.) Napomene Mašinerija reči i nereči: str. 97-102. Predmetne odrednice Stanesku, Nikita, 1933-1983 Posveta na najavnom listu. Nikita Hristov Stanesku, jedan od najznačajnijih a svakako najpoznatiji rumunski pesnik XX veka, rođen je 31.januara 1933. godine u Ploeštiju. Zbog ratnih okolnosti, a i problema sa zdravljem školovanje u rodnom gradu završio je u školi „Apostoli Petar i Pavle“ 1952. godine. Potom se upisuje na Filološki fakultet Univerziteta u Bukureštu i studije rumunskog jezika i književnosti završava 1957. godine. Tri godine kasnije, 1960. objavio je svoju prvu knjigu Smisao ljubavi. Veliko oduševljenje književne kritike izazvali su njegovi stihovi: Tuga moja sluša nerođene pse / kako laju na ljude nerođene / iz knjige Pravo na vreme, a potonje zbirke dokazale su da je za to oduševljenje koje i dan danas traje bilo valjanih razloga. Poslednju pesničku knjigu za života Čvorovi i znaci objavio je 1982. godine. Radio je kao urednik u značajnim rumunskim književnim časopisima, tri godine uzastopno za svoje pesničko umeće dobijao je nagradu Saveza rumunskih pisaca. Dobitnik je i Herderove nagrade za književnost 1985. godine. Bio je i kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Nikita Stanesku važi za jednog od najplodnijih evropskih pesnika, objavio je čak trideset zbirki, a za najvažnije se smatraju: Smisao ljubavi(1960), Vizija osećanja (1964), Pravo na vreme (1965), II elegija (1966),Alfa (1967), Jaje u sferi (1967), Laus Ptolomaci (1968), Nereči (1969), U slatkom klasičnom stilu (1970), Gordosti hladnoće (1972), Epika Magna (1978),Nesavršena dela (1979)i poslednju Čvorovi i znaci (1982). Posmrtno je proglašen za lana rumunske Akademije, a u njegovom rodnom mestu svake godine se održava internacionalni festival poezije koji nosi njegovo ime. Umro je 11. decembra 1983. godine. MG24 (N)

Slobodan Zubanović : SARKOFAG , Narodna knjiga Alfa 1998, tvrdi povez, str. 106. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Slobodan Zubanović (Beograd, 1947), pesnik i esejista. Radio je na poslovima urednika za poeziju, sekretara i operativnog urednika lista Književne novine (1982–2001). Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za poeziju i teoriju poezije Poezija (1996–2002) i glavni i odgovorni urednik Književnog magazina, mesečnika Srpskog književnog društva (2001–2010), čiji je jedan od inicijatora i osnivača (2000). Član je Srpskog PEN centra. Objavljene knjige: Kupatilo (pesme, 1973), Iz zaostavštine (pesme, 1982), Domaći duh (pesme, 1983), Reporter (pesme, 1986), Deset pesama – deset razgovora (razgovori sa srpskim pesnicima; s Mihajlom Pantićem, 1992), Strategija lirike (pesme, 1995), Skok preko senke (eseji, 1995), Sarkofag (pesme, 1998), Drum za Kareju (putopis, 1998), More oko Beograda (zapisi o beogradskim pesnicima, 2005), Slik (eseji i članci, 2005), Save as (pesme, 2005), Dorćolski diskont (izbor pesama, 2006), Atlas o Crnjanskom (eseji, 2007), Kad budem imao 64 godine (izabrane pesme, 2008), Soneti sa sela (pesme, 2009), U tri i deset za Rumu (izbor pesama i priče, 2011), Trebalo bi to da pročitaš (pesme, 2013). Priredio je knjige: O svetlosti, o nežnosti, o mraku (izabrane i nove pesme Dušana Vukajlovića, posthumno izdanje; s Milutinom Petrovićem, 1995), Uspomene poezije (izbor iz modernog srpskog pesništva, 2000), Sazvežđe Popa (petnaest godina književne nagrade „Vasko Popa“, 2009), Još jedino ti možeš (poeme Raše Livade; s Dejanom Mihajlovićem, 2009), Od slučaja do poezije (slučaj Istočnice Lj. Simovića, 2010). Pesme Slobodana Zubanovića prevođene su na engleski, ruski, francuski, italijanski, nemački, poljski, rumunski, beloruski, kineski, švedski, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u mnogim antologijama poezije. Dobitnik je „Zmajeve nagrade“ (2009), nagrade „Desanka Maksimović“ za pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji (2007), „Disove nagrade“ za sveukupno pesničko delo (2005), nagrada za poeziju „Vasko Popa“ (1998), „Milan Rakić“ (1986), „Isidora Sekulić“ (1983), „Nolitove nagrade“ (1995), kao i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije (2010).

Drago Štambuk : BRAČ / Beograd : Nolit, 1990 , Fizički opis 71 str. ; 19 cm Napomene Tiraž 800. Slika autora i beleška o autoru i delu na presavitku korica. Očuvanost 4-. Drago Štambuk rođen je 20. rujna 1950. u sačuvanom krilu spaljene obiteljske Palače Štambuk (Palazzo Stambucco, 1869 - 1943) u Selcima na otoku Braču. Prva četiri razreda pučke škole pohađao je u rodnom mjestu, preostatak pučke u Splitu, gimnaziju Vladimir Nazor završio je 1969. u Splitu, a Medicinski fakultet, kao prvi na prijamnom ispitu i vrhunski student, 1974. u Zagrebu. Specijalizirao je internu medicinu (1977-81), te subspecijalizirao gastroenterologiju i hepatologiju (1981-83), sve s odlikom, u Kliničkom bolničkom centru u Zagrebu. Od 6. studenoga 1983. do konca 1994. živio je i radio u Londonu (The Royal Free Hospital: Wellcome Foundation Fellow; St. Stephen`s Hospital; Kobler Center, Chelsea and Westminster Hospital; St. Bartholomew`s Hospital) gdje se bavio znanstvenim i kliničkim istraživanjem bolesti jetre, eksperimentalnom terapijom kopnice (AIDS-a) i brigom za oboljele. Među najznačajnijima su mu rad na HGP-30 cjepivu protiv sindroma stečene imunodeficijencije, kao i rad na njegovu liječenju, osobito s AZT-om. Autor je medicinskih novotvorenica (kopnica, ritmodajnik, proširnica ili žilni potporanj...) Od 1991. opunomoćeni je predstavnik Republike Hrvatske u Velikoj Britaniji, od 1995. veleposlanik je RH u Indiji i Šri Lanki, a od 1998-2000. u Egiptu i većem broju arapskih zemalja (Sudan, Jordan, Kuvajt, Libanon, Katar, Jemen). Na Harvardskom je sveučilištu od 2001. do 2002. gdje se bavio etikom u međunarodnim odnosima i temom općeg dobra, kada postaje i harvardski doživotni Fellow. Veleposlanik je Republike Hrvatske u Japanu i u Republici Koreji od 4. studenoga 2005. do 31. prosinca 2010, a od 14. travnja 2011. veleposlanik je Republike Hrvatske u Brazilu (Venezueli, Kolumbiji, Trinidad-Tobagu). Prve pjesme tiskao je 1973. u splitskom časopisu Vidik. Član je Hrvatskog liječničkog zbora od 1975, Društva hrvatskih književnika od 1978, General Medical Councila od 1984, engleskoga PEN-a od 1985, hrvatskoga PEN-a od 1986. i prvi počasni doživotni član japanskoga PEN-a od 2008.

Lepo očuvano kao na slikama Ima pečat Novi Sad 1955 Matica srpska Prvo izdanje Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. novembar 1910 – Beograd, 23. jun 1989) bio je srpski književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Objavio je više od trideset knjiga pesama, pripovedaka, romana, hronika, drama. Njegova dela prikazivana su na radiju, televiziji i u pozorištima. Biografija[1][uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Njegovi roditelji, otac Žarko i mati Sara, bili su učitelji. Bogdan je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Mlađi brat, Miloje, inače pesnik, kratko je radio u Srpskom narodnom pozorištu kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. Obrazovanje[uredi | uredi izvor] U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920–1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1928–1932). Karijera[uredi | uredi izvor] Od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u Novi Sad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“, u kom je besplatno vodio rubriku pozorišna kritika. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. avgusta 1947. do 1. decembra 1949. bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu. Pokrenuo je 1952. književne novine pod naslovom „Stražilovo“ i izdavao ih je godinu dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“ (Novi Sad). Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Srpsko narodno pozorište[uredi | uredi izvor] U vreme njegovog upravljanja Srpskim narodnim pozorištem ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja Srpskim narodnim pozorištem od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Čiplićeva knjiga Tragom Mezimčeta srbskog, koju je Srpsko narodno pozorište izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Čiplićev ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ od 9. decembra 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Dramaturški rad[uredi | uredi izvor] Na konkursu za dramu u Novom Sadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio Sarajevu). Na sceni Srpskog narodnog pozorišta pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. februar 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta bila je i Čiplićeva dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. mart 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. maj 1954), Varalica u Bečeju (24. novembar 1961), Traktat o sluškinjama (8. novembar 1966) i Kaplar i car (25. maj 1971). U Ateljeu 212 predstava Slatko pravoslavlje (15. oktobar 1970) imala je 10 izvedbi.[2] Starost[uredi | uredi izvor] Poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik, bavio se više slikanjem nego pisanjem. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Svu svoju skromnu imovinu ostavio je Osnovnoj školi „Miloje Čiplić“ u Novom Bečeju. Knjige i rukopise (imao je tri knjige u rukopisu) ostavio je Matici srpskoj. Umro je u Beogradu 1989. godine, u 79. godini života, i sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće“. Krajem jula 1989. godine izvršena je je ekshumacija i sahranjen je, po ličnoj želji, u porodičnoj grobnici. Nagrade[uredi | uredi izvor] Nagrada SR Srbije, za roman Na veliko i na malo, 1946. Zmajeva nagrada Matice srpske, za knjigu stihova Slatko pravoslavlje, 1968. Nagrada SR Srbije, za dramu Surova apoteoza. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Izabrana dela Bogdana Čiplića, Banatski kulturni centar – Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Novo Miloševo – Novi Sad, 2021. 2021. godine Banatski kulturni centar osnovao je i prvi put dodelio Nagradu „Bogdan Čiplić”. Iste godine, Banatski kulturni centar i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavili su u suizdavaštvu Izabrana dela Bogdana Čiplića u 6 tomova. U Novom Sadu, u izdanju Prometeja, objavljena je Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio Draško Ređep. Kuću u kojoj se rodio Bogdan Čiplić, stambenu zgradu do pravoslavne crkve u Novom Bečeju, u Ulici Ive Lole Ribara, i posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U Veterniku postoji Ulica Bogdana Čiplića. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme[uredi | uredi izvor] Poljana, Novi Bečej 1930. Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931. Pesme za Vojvodinu, Novi Sad 1940. Kanal Dunav-Tisa-Dunav, Novi Sad 1949. Divlje jato, Novi Sad 1952. Paorske balade, Novi Sad 1955. Mrtva Tisa, Beograd 1955. Okamenjena stada, Novi Sad 1959. Oproštaj sa Rahovom, Beograd 1960. Je l’ dobro divanim, Beograd 1964. Slatko pravoslavlje, Beograd 1968. Lek od smrti, Novi Sad 1968. Pripovetke[uredi | uredi izvor] Preko Tise, Novi Sad 1946. Iz novih dana, Novi Sad 1948. Lekarska poseta, Novi Sad 1950. Snaga zemlje, Beograd 1951. Stravična zvona, Subotica 1958. Romani[uredi | uredi izvor] Na veliko na malo, Novi Sad 1946. Dečaci sa Tise, Novi Sad 1950. Burno proleće, Beograd 1951. Sinovi ravnice, Novi Sad 1952. Okovi, Beograd 1952. Jaruga, Beograd 1953. Zid plača, Beograd 1960. Kadril, Novi Sad 1964. Romansirane biografije[uredi | uredi izvor] Đorđe Zličić Ciga, Beograd 1951. Pinki, Beograd 1956. Đura Jakšić, Beograd 1959.

Odlično očuvano. Na jednoj strani podvlačeno običnom olovkom. U četvrtoj zbirci pesama Arkam gori Aleksandar Petrović Babić izlazi „iz trećeg lica / kao iz tesnog / spandeksa / antiheroja“ i započinje šetnju kroz razrušenu Republiku Arkam. Autor oslikava stripovsku psihomitologiju bića čija je jedina nada da ga „kao kontrabandu“ bilo ko izvede iz te države koja se „deli / na sve sitnije / komade hleba“. Arkam gori jeste poezija degradirane zajednice koja se udaljava od arhetipskog Čoveka dok tipsko postaje primitivno, a mitsko: infantilno mitomansko. Ko nije spreman da čita podeljenu stvarnost, ni sebe u njoj, nije spreman za ovu antiavanturu. Ko zaplovi, saznaće šta u drugoj realnosti radi Bob Dilan, a šta u ovoj, zaboga, radimo svi mi.

Treća knjiga poezije Zorana Ćirića. Odlično očuvano. Retko u ponudi, tiraž samo 100 primeraka! Autor - osoba Ćirić, Zoran Naslov WAH-WAH : katalog molitvi / Zoran Ćirić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1992 (Novi Sad : SG studio) Fizički opis 49 str. ; 21 cm Sadržaj S a d r ž a j: Ljano estakado, gde je moje stado (5-6); Sine, zapiši tu molitvu (7); Ispod smeha mnogo eha (8); Ritam je slep kao kičma (9); Pesma izgubljenog bola (10-11); Ili metafora ili ništa (12-13); Zašto se Isus služio pričama (14); Bdim nad ponoćnim expresom (15); Molitva za pasivni otpor (16); Kao pesma u kojoj si me volela (17); Žešći momak i žešća devojka (18-19); Pre nego što postanem pas (20); Ja sam Kongo, ti si Bongo (21); Kolynos, pasta mladosti (22); Balada o obeleženim trubačima (23); Na pola puta nigde skuta (24); Louie, Louie (25-26); Preobraženje plitke propovedi (27-28); Ne čuvajući glavu od belega (29-30); Ja te volim, primenjujem antipsihijatriju (31); Prvorođeni je živ (32); Već davno primetih da se sve razliva (33); Doo-wop (34); Gan (35); Dok me poričeš obrvama (36); Obelix (37); `Zato je vaseljena tvrda i ne pomera se` (38); Nagazi prvo jednu šinu a onda drugu (39); U stilu večite slave (40); Otišao sam da vidim grad (41); Aleksandar na Antibima (42-43); Spokoj prelazi u akciju (44); `Kad boli, boli, kad ne boli, ne boli` (45). Beleška o piscu (47). (Broš.) Napomene Tiraž 100. Beleška o piscu: str. 47. Zoran Ćirić (Niš, 1962) srpski je književnik. U rodnom gradu Nišu je i diplomirao na Ekonomskom fakultetu. Do sada objavio više od dvadeset knjiga različitog žanrovskog usmerenja. Zastupljen u više antologija savremene srpske proze i poezije. Dobitnik nagrade Branko Radičević 1990. godine za zbirku poezije „Rio Bravo“. Za roman „Hobo“ dobio nagradu fonda Borislav Pekić, NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2001. godine, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 2002. godine. Roman „Prisluškivanje“ ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, za produkciju 1999. Biografija Većina proznih naslova je doživelo više izdanja i zauzimalo visoke pozicije na bestseler listama. Priče i pesme, kao i odlomci iz romana, prevedeni su na više svetskih jezika (engleski, italijanski, nemački, mađarski, slovenački, poljski, bugarski, makedonski, španski, švedski...), a roman Prisluškivanje je preveden na italijanski. Autor je brojnih eseja iz oblasti popularne kulture koje je u periodu 1990-91 objavljivao u tadašnjem vodećem jugoslovenskom rok-časopisu „Ritam“. 1997. postaje kolumnista dnevnog lista Danas, a krajem te godine magazin „Profil“ ga proglašava za „najvećeg živog srpskog pisca“ i posvećuje mu reportažu na dvanaest stranica. Pre toga je već u mnogim medijima proglašen za „srpskog Bukovskog“, a još 1992. „Borba“ ga označava kao „jedinog rokenrol pisca u zemlji“. Od novembra 2001. punih godinu dana ispisuje kolumnu u političkom nedeljniku NIN. Nakon toga biva angažovan za magazin Plejboj, izdanje za Srbiju i Crnu Goru, u kojem sarađuje od samog početka, decembra 2003. do avgusta 2004. godine. Nakon toga, te iste godine, otpočinje tromesečnu saradnju sa magazinom „Evropa“. Gostovao je na Prvom evropskom književnom festivalu u Sarajevu, 2000. godine, u organizaciji Francuskog kulturnog centra, kao odabrani predstavnik nove srpske književnosti. Njegova reportaža o postdejtonskom, multietničkom Sarajevu – objavljena u banjalučkom „Reporteru“ u cenzurisanoj verziji – i dalje se smatra za najbolji tekst koji je neki srpski pisac do danas napisao na tu temu. Takođe, po pozivu, nastupao na Festivalu Alternativne Književnosti u Beogradu, Zagrebu i Osijeku (2001). Zajedno sa Zlatkom Ristićem Pajom, autor je izložbi poezije „Ko je Magični Ćira“ (1986. Niš i Skoplje) i „Magični Ćira ponovo jaše“ (1991. Niš, Beograd, Novi Sad). Autor kultnih emisija „Magični Geto“ i „Ponoćni Portir“ koje su tokom 1994. godine više meseci emitovane na radiju „Belami“. Na istoimenoj televiziji, dve godine kasnije, imao svoj tok-šou, uglavnom satirično intoniranog – kako u odnosu na globalne tako i u odnosu na lokalne mitove i fenomene. U periodu od 1995–1997. bio glavni i odgovorni urednik KPGT radija. Jedini internacionalni džez festival u Nišu nosi ime po naslovu njegove knjige pripovedaka „Nišvil“, objavljene 1994. godine. Takođe, i jedna niška radio-stanica dobila je ime po pomenutoj knjizi, a kao poseban kuriozitet valja pomenuti podatak da je pre nekoliko godina naš proslavljeni džez trubač, Stjepko Gut, snimio album u Americi koji je nazvao – Nišvil. Pozorišna produkcija beogradskog SKC-a, dramatizovala je jednu od priča iz njegove knjige „Zlatna dekada“ i uključila je u predstavu „Beogradske priče, drugi deo“, koja je bila na repertoaru 1992–1993. godine. Na Drugom programu Radio Beograda izvedene su radio drame po Ćirićevim pričama „Purpurna ruža Čaira“ i „Lament za ženu u dovratku“, kao i po romanu „Slivnik“. Iste su reprizirane više puta, a radio-drama „Slivnik“ je izabrana da predstavlja Dramsku produkciju Radio Beograda na najvećem festivalu radio-drama „Fri Jurop“ u Berlinu. Tokom prošle godine ispisivao putopisne priče u magazinu „Standard“ i radio autorske priloge na RTS-u, posvećene Svetskom fudbalskom prvenstvu „Nemačka 2006“. U dnevnom listu „Politika“ od septembra 2007. do februara 2009. imao svoju kolumnu, a u magazinu „NIN“ od januara do jula 2009. ispisivao seriju tekstova ĆIROMANIJA. Književna kritika o Ćirićevom delu Teofil Pančić pišući o romanu SMRT U EL PASU zaključuje sledeće: „Jedno je izvan sumnje: ako nije tek Čista Spisateljska Ludost, onda je respekta dostojna, promišljena autorska odvažnost to da se nakon zasluženog megauspeha romana HOBO - koji se uspeh tek mogao na pravi način „kapitalizovati“ kroz buduće knjige – čitalaštvu ponudi doduše urnebesni, ali ipak u osnovi hermetični Paralelni Svet Smrti u El Pasu, knjige u kojoj se pisac radije poigrava i razračunava sa svojim privatnim popkulturnim i ostalim demonima nego što se trudi da izađe u susret nabujalom čitalačkom „horizontu očekivanja`. Ljiljana Šop u tekstu „Dobar dan za Nišvil i Magičnog Ćiru“ ističe sledeće: „Pripovedanje Zorana Ćirića može se identifikovati sa otporom i ponudom, a potom i krikom i vapajem jedne mlade generacije, stasale uz muziku, seks i drogu kao uz alternativnu stvarnost, generacije koja pri tome naša društvena realnost nije nudila ništa do vampirskog plesa jedne propale ideologije koja predugo odumire...“ Teofil Pančić, o zbirci priča TVRDA LjUBAV: „Kako god, u Tvrdoj ljubavi opet ima dovoljno onog jedinstvenog Ćirićevskog štofa, onog koji čini da prema Ćiriću možete imati odnos kakav god vam je drago, jedino ga nikako ne možete ignorisati, izuzev na svoju štetu.“ Teofil Pančić, komentarišući ulazak romana PRISLUŠKIVANJE u najuži izbor za NIN-ovu nagradu: „Ćirić je u svega stotinak strana Prisluškivanja sažeo sav strah, nepodnošljivu strepnju i socijetalno ludilo vremena bembanja, bez ikakve potrebe da se „pravi pametan“ tako što će nekim „civilizacijsko-geopolitičko-metafizičkim“ razlozima i ostalim đinđuvama iz „patriotske“ (ili „mondijalističke“ uostalom!) paraintelektualne bižuterije podariti smisao nadrealnom užasu kroz koji smo proletos proglavinjali.“ Adrijana Marčetić o zbirci priča STARINSKA STVAR: „U kontekstu savremene domaće proze, često zasićene kvaziistorijskom tematikom i sladunjavom fantastikom, Đirićeve priče ostavljaju utisak izvornosti i svežine pokazujući da i danas neki već pomalo zaboravljeni književni modeli, osveženi individualnim pečatom, mogu biti literarno produktivni.“ Tanja Ilić o zbirci priča VULVAŠI: „Njegova duhovitost i ekscentrični izbor tema naročito dolaze do izražaja u najboljim pričama u ovoj zbirci – Uvodna, Nepričanke, Vulvaši, Tajne nestalih rendžera, Doktor Franki i Mister Štajn, koji su stilski i žanrovski različite. Tu dolazimo do još jednog kvaliteta modernog pisca (kakav je Zoran Ćirić) a to je sposobnost da modifikuje jezik pripovedanja, ne odstupajući od svog sopstvenog umetničkog izraza.“ Dušan Ristić o zbirci priča NIŠVIL: „Proverite, dakle, zašto Zoran Ćirić svom nadimku dodaje idolopoklonički prefiks, pročitajte zašto Ćirić ne pripada „mladoj srpskoj prozi“ i ostalim „manufakturama snova“, otkrijte zašto on predele ne slika čajem, saznajte šta je to „Grin, grin gras of houm“! Sve ovo i još više od toga pronaći ćete u knjizi „Nišvil“ toj sada već obaveznoj literaturi za četrnaestogodišnjakinje i njihovu znatno stariju „piletinu“. Ko ne pronađe jedan od 1000 primeraka „Nišvila“ ostaje ono što je i bio.“ Aleksandar Jerkov pišući o zbirci priča STARINSKA STVAR konstatuje sledeće: „Došlo je po svoj prilici vreme da na početku 21. veka Đirić postane lider poststvarnosne proze. (...) Posle Starinske stvari, zbirke zrelih, zaokruženih priča, koja je stvarno dobra stvar, prozi Zorana Ćirića valja odrediti visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. (...) Nema u ovoj knjizi slabe priče, a neke su već viđene za buduće izbore.“ Tihomir Brajović o romanu HOBO: „... Aca Baron je, po svoj prilici, najupečatljiviji negativac novije ovdašnje produkcije na slične teme.“ Vladislava Gordić o romanu HOBO: „Hobo nema istinski pandan u tekućoj srpskoj književnosti...Hobo je, ukratko, wild thing srpskog romana. Ovenčan stipendijom „Borislav Pekić“! S razlogom...“ Teofil Pančić o romanu HOBO: „Hobo je, budimo odmah načisto, krimić. Ovo treba shvatiti vrlo ozbiljno, jer Hobo je, kao takav, gotovo senzacionalni novitet u srpskoj književnosti (...) svojevrstan dobrodošli poetički incident... Nešto mnogo jače od toga, koliko i burbon od razvodnjenog piva iz neke mafijaške špelunke. Zato brzo i hvata, a teško pušta.“ Ljiljana Šop povodom dodele NIN-ove nagrade romanu HOBO: „Ove godine je, pobedio Hobo, što je isto kao da kažem da je pobedila mučnina i da je barem na trenutak nokautirano licemerje i kalkulisanje sa ružnim licem stvarnosti.“ Teofil Pančić o romanu SLIVNIK: „... Fakat je da je Ćirić jedan od onih blagoslovenih pisaca, opsesivaca koje ili odmah odbacite, ili terate s njima kroz sve njihove mene i faze. U Slivnikuje Ćirić zabavan i duhovit – nikako vickast – i uopšteno raspoložen za jednu mahom vrlo dobro izbalansiranu promenadu naglavačke izvrnutih ćiroloških Opštih Mesta.“ Vladislava Gordić Petković o knjizi SOLIDNO SRCE: „Ali ni južnjački mačizam nije večit. Književnoj policiji od ranije poznat kao stalno zaposlen atentator na rodne studije, don Ćirleone je sada krotko prepustio podijum i mikrofon raskošnim ženskim glasovima. (...) Glas Ženskog nije tek glas Razlike niti margine, već je to glas nove, arogantne osnaženosti i odlučnosti, glas od kog južnjački mačizam krcka i puca.“ Nenad Šaponja o romanu PRISLUŠKIVANJE: „Dakle, snažna volja za pisanjem, uprkos svemu, koja samim tim ovaj čin uznosi na nivo ontičkog, te vanredan sluh za anegdotalni dijaloški obrt i generacijsku percepciju sveta, kao i sama narativna zavodljivost ispripovedanih pasaža, jesu kvaliteti koji Ćirićev roman izdvajaju iz mnoštva knjiga koje se bave prošlogodišnjim ratom.“ Bogdan Tirnanić o delu Zorana Ćirića: „Kada kažem da Magični piše svetsku prozu (ovog puta bez prefiksa tzv.), onda to može biti i vrednosna kategorija – mada nisam pozvan da se o takvim stvarima izjašnjavam - no sve to je opis njegovog duhovnog uporišta: ne Niš kontra centru, nego Niš kao centar, kao svet, kao monada, kao zaokruženi univerzum koji nije ni dobar ni loš, nego je samo takav kakav jeste, jer drugog (sveta) i nema.(...)Magični je zapravo nedodirljiv jer je, stavivši Niš u centar, samim tim činom stvorio jedan mitski predeo sa kojim provincijalci ne bi znali šta da počnu čak i da se vrati praksa utvrđivanja idejne štetnosti one literature koja loše utiče na mladež, odvlačeći je od učenja u razbludni rokenrol i u kandže pornografije. (...)Možda je Ćira Magični donekle kriv što je Niš tokom bombardovanja najviše stradao jer je, pročitavši njegove knjige, Džejmi Šej pomislio da je on (Niš-Nišvil) sada glavni grad Srbije. Ali, i to mu se mora oprostiti (Ćiri, ne Šeju): zahvaljujući „Prisluškivanju“ većina budućih knjiga o poslednjem ratu postaje unapred nepotrebna...“ Vule Žurić o zbirci priča ODBRANA GRADOVA: „Dok su „Vulvaši“ samo jedan od naslova koji održavaju Ćirićev kultni status, zbirka priča „Odbrana gradova“ je njegova najbolja knjiga. Sedamnaest priča, ispričanih na manje od sto stranica, čine celinu koju treba čitati linearno. Naravno, čitajući na preskok, nasumice, nijedna od sedamnaest priča neće izgubiti na vrednosti ali će, smeštena u zamišljeni koncept, postići željeno. Pročitavši i poslednju priču pod naslovom „Priča postoji zato da se dalje priča“, shvatićete da je „Odbrana gradova“ mogla biti i roman, ali upravo iz piščevog uverenja izrečenog u navedenom naslovu to jeste zbirka priča zrelog pisca koji, došavši do krajnjih granica željenog stila, tek počinje da pripoveda.“ Nebojša Pajkić o zbirci priča ZEN SRBIANA: „Eto, takva jedna linija duha dijeli gospodina Ćirića istovremeno od retardiranog kvazisrpskog i kvazinacionalnog eposa i od anahronog kvazikosmopolitskog zanosa pseudobudistički trivijalne postmoderne scene“ Bogdan Tirnanić o ranim radovima Zorana Ćirića: „Naše mudre kolumnističke glave misle da je živeti u Nišu pod Milom Ilićem siže za jedan roman fantastike. Ni sami nisu svesni koliko su u pravu. Zato ih obaveštavam da Niš više ne postoji. Na mestu gde se nekada taj grad nalazio iznikao je Nišvil, mitski prostor Univerzalne Palanke, veliki polis turbo-folk utopije o kome u svojim knjigama („Nišvil“, „Kalibar 23 za specijalistu“) piše Zoran Ćirić, jedna od najosobenijih ličnosti novije srpske proze, čovek koji je na vreme – zahvaljujući Pekinpou, ali i Milu Iliću – shvatio da je autsajderstvo (naša) sudbina. Nije u takvom osećanju usamljen: Niš (odnosno Nišvil) postaje kolevka jednog novog kreativnog senzibiliteta koji – ako bude sreće – može dokrajčiti ovu nesnošljivo predugu agoniju srpskog deseteračkog romantizma. Dinko Tucaković o zbirci priča NIŠVIL: `Nišvil“ je doslovno, pesnica u glavu srpskom literarnom establišmentu, poludirekt sa juga Srbije iz kojeg su dolazili najslavniji domaći bokseri. I kao što je Boris Vijan ismevao licemernost posleratne Francuske i visokoparne egzistencijaliste, čija se dubina završava u šoljici espresa, Zoran Ćirić uporno svojom prozom - ranije i poezijom - poziva na pobunu protiv kvaziurbanih beogradskih literarnih i kulturnih standarda, proglašavajući svoj Niš (Nais) N(e)išvilom u kojem Šaban Bajramović lako postaje Džejms Braun, a južna pruga dom prave južnjačke utehe. David Albahari o zbirci priča NIŠVIL: „Obeležene, pre svega, težnjom ka sažimanju pripovedanja i samog jezika, nove Ćirićeve priče ukrštaju lokalnu tradiciju sa nasleđem pop i rok kulture. Krajnji rezultat je dobra urbana proza, smeštena u prepoznatljive koordinate prostora i vremena u kojem živimo. U žiži autorovog interesovanja su Niš, kao grad koji priželjkuje da bude grad, i lokalni heroji koji nastoje da spoznaju sebe. Zoran Ćirić suvereno vlada formom kratke priče, i zbirka „Nišvil“ potvrđuje da se kvalitetna proza kod nas, danas, sve više piše izvan centra, na margini koja, u stvari, postaje pravo središte. Teofil Pančić o romanu NOĆ SVIH SVETIH: „Naime, malo je kada Zoran Ć. u jednu knjigu uložio toliko predanosti i jezičke strasti kao u ovu; bivajući ponekad, doduše, i odveć pompezan i sentenciozan, nakićen i razbarušen, Ćirić ovaj prozni tekst gusto filuje premodeliranim tobože streetwise parabolama (iza kojih viri čisti ćirićevski barok!) koje mu daju osobitu draž a da bitno ne otežavaju čita(la)čku prohodnost. Zato je ova knjiga jača kao skup upečatljivih slika i slikovitih fragmenata nego kao koherentna celina (mada u ovom drugom svojstvu zadovoljava žanrovske standarde, a pretpostavljam da je to i bila autorova namera): scene noćnog drajva kroz Nišvil, diskretno bluzerski pasaži olupanosti taksija, ulica, otužnih pljeskavičarnica i ljudskih egzistencija, kriminalnog nuvo riš prostaštva, ili pak svakovrsne porodične patologije - uključujući i Klešinu, a naročito Kenzerovu; Kenzer, uostalom, ne bi ni postao to što jeste bez toga - ono su što ostaje nakon što Kenzer pokoka sve što je trebalo da pokoka (ne bojte se, neću vam otkriti šta je bilo na kraju, jer to nije kraj...), a čitalac zaklopi korice ovog romana.(...)Što će reći: čitati uz Džonija Keša, najbolje uz njegov famozni zatvorski nastup. Razumećete zašto... Dela Rio Bravo (pesme, Novi Sad, 1990), Remix (pesme, Niš, 1991), Wah-Wah (pesme, Novi Sad, 1992), Zlatna dekada (priče, Niš, 1992), Nišvil (priče, Niš, 1994, 2002), Tajni život u Srbiji (pesme, Sremski Karlovci, 1995), Kalibar 23 za specijalistu (priče, Beograd, 1995, 2002), Magični geto (priče, Niš, 1995), Post (pesme, Niš, 1996), Zen Srbiana (priče, Beograd, 1997, 2002), Pesme o zanatima (pesme, Niš, 1997), Vulvaši (priče, Beograd, 1998), Odbrana gradova (priče, Niš, 1998) Kaži mami (priče, Beograd, 1999), Prisluškivanje (roman, Beograd, 1999, 2000, 2002), Starinska stvar (priče, Beograd, 2001), Hobo (roman, Beograd, 2001, 2002, 2007), Smrt u El Pasu (roman, Beograd, 2003), Slivnik (roman, Beograd, 2004), Gang of four (priče, Beograd, 2005) Tvrda ljubav (priče, Beograd, 2006) Divlja Horda – zabeleške mlađeg pokvarenjaka (Novi Sad, 2007) Solidno srce (priče, Beograd, 2008) Noć svih svetih (roman, Beograd, 2009) KC (K)

Autor - osoba Parun, Vesna, 1922-2010 = Parun, Vesna, 1922-2010 Naslov Crna maslina / Vesna Parun ; izabrao i uredio Vlatko Pavletić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1988 Izdanje 1. izd. u ovoj biblioteci Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1988 Fizički opis 201 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Pavletić, Vlatko, 1930-2007 = Pavletić, Vlatko, 1930-2007 Zbirka ǂBibliotekaǂ Izabrana djela / Vesna Parun ; ǂsv. ǂ2 (karton) Napomene Tiraž 3000 Na kor. autorkina slika. Stanje: korice kao na slici, unutra fleka u vrhu stranice na prvih nekoliko stranica (ne smeta čitanju), kasnije se smanjuje. Vesna Parun (Zlarin, 10. travnja 1922 – Stubičke Toplice, 25. listopada 2010) je bila hrvatska pjesnikinja, koja se smatra jednom od najistaknutijih ličnosti hrvatske poezije i književnosti za djecu u drugoj polovici 20. vijeka. Vesna Parun rođena je 10. april 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Otac Ante rodom je s otoka Prvića, a majka Antica sa Šolte. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gdje se udala, razvela i doživjela novi niz nedaća. Od tada je živjela uglavnom u Zagrebu i radila kao slobodni književnik. No nakon pola stoljeća u Studentskom gradu, u zagrebačkoj Dubravi, u Badelovoj ulici 15 (danas Vile Velebita), Vesna Parun svoj je skromni dom 2000., iz nevolje, zauvijek napustila i, vjerujući da je riječ o privremenom smještaju iz zdravstvenih razloga, smjestila se u Stubičkim Toplicama. Ondje je još krajem 1970-ih upoznala svoju najveću životnu učiteljicu, prosjakinju Magdicu. Njeno višegodišnja izolacija iz javnog života je prekinuta godine 2007. kada je na izborima podržala Demokratsku stranku žena. Za svoj pjesnički rad dobila je značajne i brojne nagrade i priznanja. Za zbirku „Pjesme“ (1948) dobila je Nagradu Matice hrvatske, za zbirku „Crna maslina“ (1955) dobila je Nagradu grada Zagreba, za stihovani dječji roman „Mačak Džingiskan i Miki Trasi“ (1968) dobila je Nagradu Grigor Vitez, 1972. dobila je kao najuspješniji dječji pjesnik Zmajevu Nagradu Matice srpske u Novom Sadu, a 1970. u Parizu je dobila Diplomu za poeziju. Njena zbirka „Zore i vihori“ (1947) po mnogo čemu označava važan datum u razvojnom tijeku novije hrvatske poezije. Poezija „Zore i vihori“, 1947., „Pjesme“, 1948., „Crna maslina“, 1955., „Vidrama vjerna“, 1957., „Ropstvo“, 1957., „Pusti da otpočinem“, 1958., „Ti i nikad“, 1959., „Koralj vraćen moru“, 1959., „Konjanik“, 1961., „Jao jutro“, 1963., „Bila sam dječak“, 1963., „Vjetar Trakije“, 1964., „Pjesme“, 1964., „Gong“, 1966., „Otvorena vrata“, 1968., „Ukleti dažd“, 1969., „Tragom Magde Isanos“, 1971., „Sto soneta“, 1972., „I prolazim životom“, 1972., „Stid me je umrijeti“, 1974., „Olovni golub“, 1975., „Apokaliptičke basne“, 1976., „Ljubav bijela kost“, 1978., „Čitač snova“, 1978., „Izabrane pjesme“, 1979., „Mapa Magdica“, 1979., „Šum krila, šum vode“, 1981., „Salto mortale“, 1981., „Izabrana djela“, 1982., „Grad na Durmitoru“, 1988., „Kasfalpirova zemlja“, 1989., „Indigo grad“, 1990., „Sonetni vijenci“, 1991., „Tronožac koji hoda“, 1993., „Začarana čarobnica“, 1993., „Izbor iz djela“, 1995., „Ptica vremena“, 1996., „Smijeh od smrti jači“, 1997., „Pelin basne“, 1998., „Spužvica i spužva“, 1999., „Političko Valentinovo“, 2000., „Grijeh smrti“,2000.. Proza[uredi | uredi kod] „Pod muškim kišobranom“, 1987., „Krv svjedoka“, 1988., „Hrvatska kraljica“, 1999., „Noć za pakost - moj život u 40 vreća“, 2001. Dječja poezija[uredi | uredi kod] „Patka Zlatka“, 1957., „Tuga i radost šume“, 1958., „Zec mudrijan“, 1958., „Kornjačin oklop“, 1958., „Mačak Džingiskan i Miki Trasi“, 1968., „Mačak na mjesecu“, 1969., „Miki Trasi i baka Pim Bako“, 1968., „Miki slavni kapetan“, 1970., „Karneval u Kukljici“, 1974., „Poznanstvo s danima malog Maksima“, 1974., „Igre pred oluju“, 1979., „Dvanaest slikovnica o psima“, 1983., „Hoću ljutić, neću mak“, 1983., „Roda u školi“, 1988., „Pokraj Kupe kad se vrapci skupe“, 1989., „Moj prijatelj šišmiš“, 1990., „Uspavanka za poljubac“, 1995., „Kroz prozorčić zime“, 1995., „Pčela, duga i mlin“, 1997., „Tri morske pustolovke“, 2000., „Morska kočijica“, 2001. Dramska djela (izvedena)[uredi | uredi kod] „Marija i mornar“, „Apsirt“, „Magareći otok, oliti homo homini asinus“, „Škola za skitnice“. Nagrade i priznanja[uredi | uredi kod] Poetum oliveatus na manifestaciji „Croatia rediviva: Ča, Kaj, Što – baštinski dani“ 1995. nagrada „Tin Ujević“ 2003., za zbirku soneta „Suze putuju“ „Nagrada Vladimir Nazor“ 1959. godišnja nagrada 1982. za životno djelo MG86

Sa posvetom autorke. Odlično očuvano. Prvo izdanje. Autor - osoba Hasanbegović, Dijala Naslov Neće biti djece za rat / Dijala Hasanbegović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik bosanski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Zenica : Vrijeme, 2017 (Široki Brijeg : Suton) Fizički opis 121 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂNova osjećajnost ISBN 978-9958-18-088-0 Napomene Biografija: str. [123]. Izazovno pesničko ostvarenje Dijale Hasanbegović predstavlja jedno od najreprezentativnijih antiratnih dela objavljenih u poslednjoj deceniji. Zbirka pesama Neće biti djece za rat Dijale Hasanbegović stihovima igra nekoliko značajnih ironično-inverznih, tek prividno oksimoronskih igrarija: slobodu osvešćene teskobe; poverenje kritikujućeg glasa u svet; nežnu dobronamernost sarkazma. Svezemaljska buka – kako nam je već sasvim jasno – nesklona je čoveku, pa prema tome i poeziji, ali čitanje ove knjige je ogledna vežba za prevladavanje buke bukom samom, sve dok je buka zamahnuta ka licu sveta takva da su njeni uzvičnici hrabro ljudski. Dijalina knjiga ovo predočava pesnički ubedljivo i sa nedvosmislenošću manifesta. Poezija Dijale Hasanbegović nije lagano štivo, ali dobra poezija to nikad nije. Ova je zbirka zatamnjeno srce koje ne odustaje od svjetla. Već sa čitanjem prve pjesme postaje kristalno jasno da je ona rijetka kombinacija upravo spomenutog. Sretan sam što postoji i što znam gdje je mogu naći. I kad god se osjetim dovoljno snažnim za svoje strašnije svjetove i njihove mrakove, prenosit ću im stih jedne od pjesama iz ove zbirke. Činit ću to kao ultimativnu poruku i jednu sasvim ličnu prijetnju: Ne dam djecu za rat! – Mehmed Begić Neće biti djece za rat izazovno je pjesničko ostvarenje, čitanje kojeg i pored humornih kontrapunktova brzo ispresavija abdomen (da parafraziram riječi iz jedne od pjesama) nespremnoj čitateljici i čitaocu. Šablonski bismo mogli reći da knjiga Dijale Hasanbegović „nije za svakoga“ – no nije li to istina za poeziju uopće? A posrijedi je, da ne bude zabune, izvrsna pjesnička zbirka. – Dinko Kreho Dijala Hasanbegović je pesnikinja, novinarka i kritičarka. Radila je za nedeljnik Dani kao književna i pozorišna kritičarka, kao novinarka Radio Sarajevo portala i kolumnistkinja na portalu Diskriminacija. Objavljivala je eseje, poeziju i kritike za različite književne časopise. Pesme su joj prevođene na engleski, poljski i norveški. Prvi engleski prevod objavljen je u The American Poetry Review (septembar, 2007). Trenutno radi kao kolumnistkinja za Prometej.ba. Živi u Sarajevu. MG15

60059) Antologija italijanske poezije XX veka , Dante Mafija , Paideia Beograd 2007 , Priredjivac ove Antologije je Dante Mafija, esejista, pripovedac i pesnik. Mafija je pisao u najznacajnijim italijanskim casopisima, uredjivao je pregled novih knjiga za RAI, osnivac je casopisa I Policordo i Poetica. Trenutno je glavni urednik lista Poiesis. Na njegovu poeziju skrenuli su paznju Aldo Palaceski, koji je 1974. napisao predgovor za njegovu prvu zbirku, Leonardo Shasha koji je, kao i Dario Beleca, smatrao Mafiju jednim od najvecih italijanskih pesnika. Godine 2004. je od predsednika republike Champija dobio zlatnu medalju za kulturu. Po recima prevodioca, Milane Piletic, na srpskom se vec mogao cuti, na Trecem programu Radio-Beograda, gde su se zahvaljujuci knjizevnom sluhu Radmile Gligic, pre vise meseci mogli cuti odabrani stihovi iz ove Antologije i odlomci iz Danteovog ,,Romana o Tomazu Kampaneli`, s kojim ce se nasa publika uskoro susresti i putem slova, takodje zahvaljujuci sluhu Petra Zivadinovica. Prevodilac istice da ce ova Antologija biti prava poslastica za srpske ljubitelje poezije koji ne znaju italijanski, kao i za one koji italijanski znaju, jer je delo stampano dvojezicno; delo ce biti znacajno i slavistima u Italiji. Pileticeva dalje navodi da je izbor poezije sacinjen vrlo neobicno: u svom predgovoru, Dante istice da je antologiju - s obzirom na to da antologicar nije istoricar knjizevnosti - sacinio prvenstveno vodjen licnim afinitetima, sto znaci da cete u njoj prevashodno cuti lirske tonove, od Gvida Gocana i Ade Negri do nasih savremenika, sa namerno sturim bio-bibliorafskim beleskama, da bi sto vise ostalo za cistu pesnicku atmosferu i neposredno iscitavanje, bez glomaznog kritickog aparata. Tu su i velikani poput Sabe, Montalea, Ungaretija... Tako cemo na poetskom putovanju ugledati i pesnike - kriticare (kao sto su Spanjoleti, Ceki, Bordjeze), i petnaestak pesnikinja, i neke mlade, cesto tragicno prerano utihnule glasove. Dante je, kao i njegov davni imenjak, tragao za istinom i ishodima, a ne za poznatim skolama i licnostima, makar bili i danas uticajni, ali kadkad samo epigoni epigona. Pileticeva, na kraju, izrazava zelju da kao i priredjivac svaki citalac ovde pronadje ponekog bliskog... dvojezično italijansko srpski , tvrd povez, format 15 x 21 cm , 491 strana

Izdavač: Paideia, Beograd Biblioteka Poezija Izbor, uvod i biobibliografske beleške: Dante Mafija Prevod: Milana Piletić Povez: tvrd Broj strana: 491 Dvojezična: tekst uporedo na italijanskom i srpskom jeziku Pečatirana, vrlo dobro očuvana. Priređivač ove Antologije je Dante Mafija, esejista, pripovedač i pesnik. Mafija je pisao u najznačajnijim italijanskim časopisima, uređivao je pregled novih knjiga za RAI, osnivač je časopisa I Policordo i Poetica. Trenutno je glavni urednik lista Poiesis. Na njegovu poeziju skrenuli su pažnju Aldo Palaceski, koji je 1974. napisao predgovor za njegovu prvu zbirku, Leonardo Shasha koji je, kao i Dario Beleca, smatrao Mafiju jednim od najvećih italijanskih pesnika. Godine 2004. je od predsednika republike Champija dobio zlatnu medalju za kulturu. Po rečima prevodioca, Milane Piletić, na srpskom se već mogao čuti, na Trećem programu Radio-Beograda, gde su se zahvaljujući književnom sluhu Radmile Gligić, pre više meseci mogli čuti odabrani stihovi iz ove Antologije i odlomci iz Danteovog ,Romana o Tomazu Kampaneli`, s kojim će se naša publika uskoro susresti i putem slova, takođe zahvaljujući sluhu Petra Živadinovića. Prevodilac ističe da će ova Antologija biti prava poslastica za srpske ljubitelje poezije koji ne znaju italijanski, kao i za one koji italijanski znaju, jer je delo štampano dvojezično; delo će biti značajno i slavistima u Italiji. Piletićeva dalje navodi da je izbor poezije sačinjen vrlo neobično: u svom predgovoru, Dante ističe da je antologiju - s obzirom na to da antologičar nije istoričar književnosti - sačinio prvenstveno vođen ličnim afinitetima, što znači da ćete u njoj prevashodno čuti lirske tonove, od Gvida Gocana i Ade Negri do naših savremenika, sa namerno šturim bio-bibliorafskim beleškama, da bi što više ostalo za čistu pesničku atmosferu i neposredno iščitavanje, bez glomaznog kritičkog aparata. Tu su i velikani poput Sabe, Montalea, Ungaretija... Tako ćemo na poetskom putovanju ugledati i pesnike - kritičare (kao što su Spanjoleti, Čeki, Borđeze), i petnaestak pesnikinja, i neke mlade, često tragično prerano utihnule glasove. Dante je, kao i njegov davni imenjak, tragao za istinom i ishodima, a ne za poznatim školama i ličnostima, makar bili i danas uticajni, ali kadkad samo epigoni epigona. Piletićeva, na kraju, izrazava želju da kao i priređivač svaki čitalac ovde pronađe ponekog bliskog... (K-75)

Lepo očuvano Matica srpska, 1956 Aleksandar Tišma (Horgoš, 16. januar 1924 — Novi Sad, 15. februar 2003) bio je jugoslovenski i srpski pesnik i pisac. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele.[1] Aleksandar Tišma Aleksandar Tisma.jpg Datum rođenja 16. januar 1924. Mesto rođenja Horgoš, Kraljevina SHS Datum smrti 15. februar 2003. (79 god.) Mesto smrti Novi Sad, SCG Škola Univerzitet u Beogradu Rođen je u Horgošu od oca Srbina Gavre Tišme i majke Jevrejke Olge, devojačko Miler. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu od 1969. do 1973.[2] Biografija Uredi Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Novom Sadu. Maturirao je 1942. godine. U Budimpešti je studirao (od 1942. do 1943) ekonomiju pa romanistiku. Stupio je u narodnooslobodilačku borbu decembra 1944. godine. Demobilisan je novembra 1945. godine, nakon čega se zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u „Slobodnoj Vojvodini“, a zatim, 1947. godine, u Beogradu, u „Borbi“. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. godine diplomirao je anglistiku.[3] Od 1949. je živeo u Novom Sadu i radio u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“, najpre kao sekretar, a posle i kao urednik.[2] Nagrade Uredi Tišma je nosilac više nagrada za prozu, poeziju i prevodilaštvo. Dobitnik je: Brankove nagrade (1957); Oktobarske nagrade Novog Sada (1966); Nolitove nagrade (1977); Ninove nagrade (1977); nagrade Narodne biblioteke Srbije (1978); nagrade Szirmai Karoly (1977, 1979); Andrićeve nagrade (1979); nagrade Lajpciškog sajma za evropsko razumevanje (1995); Austrijske državne nagrade za evropsku književnost (1995); francuskog Ordena viteza nacionalnog reda za zasluge (1997).[4] Postoji fondacija „Aleksandar Tišma” koja je počela da dodeljuje istoimenu nagradu 2019. godine. Prvi dobitnik je Laslo Darvaši iz Mađarske za knjigu „Zimsko jutro – Bog. Domovina. Familija”.[5] Književna dela Uredi Pesme: Naseljeni svet, 1956. Krčma , 1961. Zbirke pripovedaka: Krivice, 1961. Nasilje , 1965. Mrtvi ugao, 1973. Povratak miru, 1977. Škola bezbožništva , 1978. Hiljadu i druga noć - izabrane pripovetke, 1987. Iskušenja ljubavi - izabrane pripovetke, 1995. Romani: Za crnom devojkom, 1969. Knjiga o Blamu, 1972. Upotreba čoveka, 1976. Begunci, 1981. Vere i zavere, 1983. Kapo, 1987. Široka vrata, 1988. Koje volimo, 1990. Ženarnik, 2010. Ostalo: Drugde, 1969 - putopisi Pre mita, 1989 - eseji Šta sam govorio, 1996 - intervjui Dnevnik: (1942-1951), 1991 - dnevnik Sečaj se večkrat na Vali, 2000 - dnevnik

STEVAN RAIČKOVIĆ KAMENA USPAVANKA Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1969 66 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Samo je budila mir Ruke bola Otvori svu tišinu Oprosti kamenu što ćuti O vrati se Buket O daj mi Pesma i smrt Jedno sigurno veče Tugovanka nad velikim sivim predelom Usnuli kavez Niti Kamena uspavanka Put u ravnicu Suncu kraj je Kuda potonu Pek Varka od leta Na malom trgu Vidik Ni predeo maglen U zimski sumrak Tvrđava Eto šta učini sjaj Nailazi hladno doba godine Java Slika u roditeljskom domu U dozivima Skrovito mesto Mi stižemo padom Na nekoj padini Raskršće Opet pod nebom Pod noćnom zvezdom Na rastanku Noć je duga Sloboda je usamljenost Bez ljubavi U magli Kalemegdan Siena Na Nevskom prospektu Knjige Kyha Dvojnik Urlik Bolest Stablo O cjaj cy samo vrata kraja Kraj jesenskog mora Umorna pesma Napomena uz drugo izdanje Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

20 LJUBAVNIH PJESAMA I JEDNA OČAJNA - Pablo Neruda Autor: Pablo Neruda Preveo: Zvonimir Golob Izdavač: Zora, Zagreb Godina izdanja: 1977 Broj strana: 45 Povez: mek Format: 20cm Ilustrovano Stanje kao na slici. Dobro očuvana. - 20 ljubavnih pesama i jedna očajna Pablo Neruda, pravo ime Neftali Rikardo Rejes (šp. Pablo Neruda; 12. jul 1904 — 23. septembar 1973), bio je čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime, izveo je od imena češkog pesnika i pisca Jana Nerude. Rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (šp. Ricardo Neftali Reyes). Sin železničara, Hosea del Karmen Rejesa Moralesa (šp. José del Carmen Reyes Morales), i učiteljice Rose Basoalto Opazo (šp. Rosa Basoalto Opazo), koja je samo mesec dana nakon rođenja sina preminula od turbekuloze. Nedugo posle majčine smrti, njegov otac je našao novi posao u mestu Temuko u kom će je Rikardo proveo svoje detinjstvo. Počeo je da piše veoma rano. U gimnazijskim danima objavio je svoje prve radove u regionalnom časopisu „Sutra“ (šp. La Mañana) i sklopio je prijateljstvo sa direktorkom ženske gimnazije, i već poznatom književnicom, Gabrijelom Mistral, koja je na njega prenela ljubav prema ruskim autorima. U 19. godini (1923). objavio je svoju prvu knjigu poezije Crepusculario, a u 20. i drugu pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“. Studirao je francuski jezik i pedagogiju. Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključio je se revolucionarnom pokretu i tada je picao pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom. Od 1927. do 1935. radio je pri čileanskom konzulatu u Rangunu. Od 1939. do 1940. bio je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku, do 1943. godine. U Čile se vratio 1945. i postao senator. Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea bio je progonjen. Uspeo je da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama. U Čile se ponovo vratio 1952, gde je živeo do svoje smrti 23. septembra 1973. godine. Objavio je još desetak knjiga poezije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1971.

Autor - osoba Mekel, Kristof, 1935- = Meckel, Kristof, 1935- Naslov To je bila ljubav, anđele moj : poezija / Kristof Mekel ; izbor, pogovor i prevod sa nemačkog Zlatko Krasni Jedinstveni naslov Säure. Souterrain. Hundert Gedichte. scc Ostali naslovi To je bila ljubav anđele moj Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2007 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Adresa, 2007 (Novi Sad : Artprint) Fizički opis 95 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Krasni, Zlatko, 1951-2008 = Krasni, Zlatko, 1951-2008 Zbirka ǂBiblioteka ǂPismo (broš.) Napomene Prevod pojedinih pesama iz zbirki: 1. Säure ; 2. Souterrain ; 3. Hundert Gedichte / Christoph Meckel O anđelu, kamenu i suzi: str. 89-92 Na koricama beleška o autoru. KRISTOF MEKEL (Christoph Meckel, Berlin 1935), detinjstvo proveo u Frajburgu, studirao na Akademiji umetnosti u Frajburgu i Minhenu. Deluje kao likovni umetnik i književnik. Živi u Berlinu i na jugu Francuske. Piše poeziju, prozu i radio-drame. Objavio je oko stotinak knjiga. Mekel je prvu knjigu objavio 1956, pod naslovom Volšebna kapa; potom, sledeće zbirke: Hotel za mesečare, 1958; Signali u magli, 1959; Divljne, 1962; Pevati za života, 1967; Koga se tiče, 1974; Sto pesama, 1988; Kamen, 1993; Arhipelag, 1993, Slučaj bez smrtnog ishoda u senci drveta (izbor), 2003; Duša noževa, izbor, 2006. Mekel je jedan od najistaknutijih pesnika druge polovine dvadesetog veka u nemačkom jeziku, dobitnik mnogih značajnih nagrada od Nagrade Bremen, nagrade Ernst-Majster, Rilkeove, Traklove do Šilerove, kao i međunarodne Nagrade za književnost Novi Sad, 2006. godine. Član je Akademije nauka i književnosti u Majncu i Nemačke akademije za jezik i pesništvo u Darmštatu. Mekel pripada generaciji pesnika posle rata, sa svim traumama i kontroverzama kojim to istorijsko iskustvo obeležava nemačku kulturu, takođe pripada autorima koji su stvarali u modusima nadrealizma, avangarde, ludizma i groteske, koji su podrivali kako u formalnom, tako i u značenjskom smislu metafizičku težinu nemačkog jezika. Mekel nije toliko istraživač forme, koliko bitnih graničnih stanja čoveka i njegovog istorijskog i ontološkog iskustva. Od balada do kratkih lirskih bleskova, Mekel je prepoznatljivo blizak pesnik savremenom iskustvu, njegov lirski humor, njegova efektna metaforička oneobičavanja poniru u dubinu ljudskih situacija, od mitova ljubavi, do sudbinskih pitanja života i smrti. MG21

Vićazoslav Hronjec: MLIN ZA KAFU, Bratstvo jedinstvo 1984, str. 52. Poezija. Očuvanost 4. Vićazoslav Hronjec pesnik, književnik, književi kritičar, bibliograf, sastavljač antologija, prevodilac Rođen je 7. avgusta 1944. god. u Pivnicama. Osnovnu školu je pohađao u Boljevcima, Pivnicama, Bajši i Bačkom Petrovcu, a gimnaziju u Bačkom Petrovcu i Zemunu. Studirao je na medicinskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao novinar nedeljnika „Hlas ľudu“, kao urednik knjižnih izdanja u izdavaštvu „Obzor“ u Novom Sadu i bio je glavni urednik časopisa „Novi život“. Poznat je kao pesnik, književnik, književni kritičar, bibliograf i sastavljač antologija. Izdao je sledeće pesničke zbirke: Hviezdy, pobrežie (1969), Soľ, ale piesok (1971), Hranica (1981), Mlin za kafu (1984) u autorskom prevodu Uhol posunu (1987), Strma ravan (1996) i Prázdna streda (2000). Početke njegove poezije karakteriše simbolizam, oscilacija između vitalizma i melanholije. Za njegovo prvo stvaralačko razdoblje je karakteristična depersonalizacija pesničke forme, nelični pogled, nastojanje da izrazi totalitarnost postojanja, šifrovanje misli i izražavanje pomoću simbola, koji su postulati fenomenologije. Autor uzajamno spaja književnost sa filozofijom i nadovezuje na srpski i slovački kontekst: na neosimbolizam, senzualizam i konkretizam. U kasnijim zbirkama pesnik poriče ideal, izraz postaje subjektivan, odriče se klasične estetizacije, predstavlja konkretne i verbalne slike iz stvarnosti. Njegova poezija je sa dekonstrukcijom i fragmentarizacijom poprimila elemente postmoderne. Izdao je zbirke pripovedaka, koje sačinjavaju trilogiju – porodičnu sagu o Lutrovima. Prva od njih je Prievan (1976), koju čine pripovetke Zrkadlo, Prach, Milan a Kľúč, sa obeležjem modernizma, i služi se vremenom i uspomenama. Ovde je prisutna konfrontacija sadašnjeg i prošlog, smenjuju se vremenske ravni, šifrovani izrazi i mozaik. Pripovetka Kľúč zbog složenosti i mistifikacije sadrži autorove napomene i objašnjenja. Zbirka Pán vzduchu a kráľov syn (1993) ima obeležje postmoderne, dok roman Plný ponor (1999) obeležje hiperrealističkog. Stretnutie s Minotaurom (1993) i Nebo nad Helespontom (2003) napisani su u obliku dnevnika i čine složeno delo. Hronjec je izdao književne-kritike: Za poetikou (1979), Svet básnického obrazu (1988) i Generácia vo vlastnom tieni (1990). Sastavio je sedam antologija i izdao četiri bibliofije. 2009. god. je izdao Personalnu autobibliografiju (1956 – 2005) a godinu dana kasnije i svoje kapitalno delo - Hrestomatiju slovačke vojvođanske poezije. U Ediciji Bibliografije Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka 2010. god. izlazi i Bibliografija Andreja Ferku, čiji autor je V. Hronjec.

Husein Bašić: OD SUNCA OGRLICA, Međurepublička zajednica za kulturno-prosvjetnu djelatnost Pljevlja 1970, str. 96. Poezija, ćirilica. Očuvanost 4; ima pečat izdavača. Husein Bašić (Brezojevica, 1938. – 4. 11. 2007), umjetnik, književnik, hroničar, istraživač i sakupljač narodnog stvaralaštva Bošnjaka. Jedan je od istaknutih bošnjačkih i sandžačkih književnih stvaralaca. Nakon završetka Filozofskog fakulteta duže vrijeme radio je kao profesor u gimnaziji, a onda u Ministarstvu za obrazovanje, nauku i kulturu Crne Gore. Pisao je poeziju i prozu i bavio se prikupljanjem, istraživanjem, proučavanjem, objavljivanjem i prezentacijom usmene književnosti sandžačkih Bošnjaka. Osnivač je Udruženja „Almanah” i pokretač i prvi urednik istoimenog časopisa za proučavanje, zaštitu i prezentaciju kulturno-historijske baštine Bošnjaka. Od 1996. godine bio je predsjednik Kulturnog društva Bošnjaka Sandžaka „Preporod”. Od 2002. godine bio je predsjednik Udruženja književnika Crne Gore, iz kojeg je istupio 1990. godine, priključujući se novoformiranom Crnogorskom društvu nezavisnih književnika i Crnogorskom PEN centru. Bio je redovni član Dukljanske akademije nauka i umjetnosti, iz koje je protestno istupio 2004. godine. Tokom više od četiri decenije stvaralačkog rada Husein Bašić je objavio deset romana, jedanaest knjiga poezije, tri knjige priča i novela, kao i više antologija iz usmene književnosti Bošnjaka Sandžaka. Autor je petoknjižja „Zamjene”, koje se smatraju kapitalnim djelom cjelokupne bošnjačke i južnoslavenske pismenosti uopšte. Za roman „Tuđe gnijezdo” dobio je nagradu „Svjetlosti” za najbolji roman godine, kao i najveće crnogorsko državno priznanje „Trinaesto julsku nagradu”. Isti roman uvršten je u programe lektire za srednje škole, kao i u programe studija književnosti u Bosni i Hercegovini. Za roman „Krivice“ dobio je jugoslavensku nagradu za najbolji roman na temu revolucije, a osim ovih, dobitnik je i nagrade „Isak Samokovlija”, kao i brojnih drugih književnih i društvenih nagrada i priznanja. Cjelokupno Bašićevo književno djelo, bilo da je riječ o poeziji ili prozi, svoje utemeljenje nalazi u narodnom stvaralaštvu i životu običnog bošnjačkog čovjeka. U svojim djelima Bašić prikazuje cjelokupnu životnu dramu bošnjačkog naroda, njegovu sudbinu i kontinuiranu borbu za očuvanje identiteta Bošnjaka, njegove kulture i tradicije, kroz različite historijske periode i događaje. Za sveukupan književni rad i stvaralaštvo i poseban doprinos razvoju kulture sandžačkih Bošnjaka, Bošnjačko nacionalno vijeće dodijelilo je, 11. maja 2005. godine, Huseinu Bašiću najveću nacionalnu nagradu sandžačkih Bošnjaka „Povelju Kulina bana”.

ĐURA JAKŠIĆ PESME Meki povez Георгије „Ђура” Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878) био је српски сликар, песник, приповедач, драмски писац и учитељ. Уз Новака Радонића и Стеву Тодоровића припада водећим сликарима српске епохе романтизма. Биографија Биста испред основне школе у Панчеву, која носи његово име Спомен плоча на Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији Његово право име је Георгије. Отац Ђуре Јакшића, Дионисије (рођен 1806) био је свештеник. Мајка Христина (рођена 1812), била је из свештеничке породице. Осим прворођеног Ђуре, Дионисије и Христина имали су још осморо деце (Максим, Лазар, Мартин, Александар, Јован, Венијамин, Стефанида и Јулијана), од којих је двоје умрло у раном детињству. Ђура је основну школу похађао у родној Црњи, Хацфелду (данашњи Жомбољ) и Сегедину. Три разреда гимназије завршио је у Сегедину. Како је био осредњи ђак, отац је желео да Ђура изучи трговачки занат, те га је слао у Хацфелд на школовање током распуста и у Кикинду у трговачку радњу, али је Ђура сваки пут бежао кући. После завршене гимназије, отишао је у Темишвар (данас Румунија) да учи цртање код Словака Агоста Дунајског. Године 1846. умрла му је мајка Христина. Мотив седморо сирочади, појављује се касније у Ђурином стваралаштву.[1] Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије италијанског сликара Ђакома Марастонија у Пешти, где је био најбољи ученик, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти.[2] Вративши се у родни крај, продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика. У револуцији 1848—1849. године иако шеснаестогодишњак, учествовао је као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га је немаштина приморала да прихвата разне послове. Радио је по повратку из Великог Бечкерека, као канцелиста код среског судије Лазара Влаховића. Ту је у Великој Кикинди 1850. године портретисао Влаховића[3], и поклонио му исти портрет. Била је то прва слика коју је урадио сликар Јакшић. Тих година често је мењао место боравка. Отишао је у Београд, а убрзо после тога у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се кретао у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморала да се врати кући, али убрзо потом отишао је на Академију финих уметности у Минхен. Крајем 1855. године настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Писао је песме и штампао их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелашао је 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који су се окупљали око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живео је у Банату до 1856. Од 1857. прешао је у Србију, где остаје све до смрти. У Србији је радио као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У то време боравио је и у манастиру Враћевшница, где је нацртао неколико историјских портрета, које је поклонио манастиру.[4] У Крагујевцу је била сачувана кућа у којој је становао две године док је радио у гимназији (1863-1865).[5][6] Ова кућа срушена је 2018. године.[7] У Сабанти је 1936. године на свечаности откривена спомен-биста Јакшића, који је ту дошао за учитеља у августу 1865. године.[8] Биста Ђуре Јакшића у Малој Крсни Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера било је окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и сатирично. Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске. Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића 1872. године добио је посао у Државној штампарији. Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Првобитно је сахрањен на старом Ташмајданском гробљу[9], али су његове кости, након отварања гробља, пренесене на Ново гробље у Београду. На гробном споменику Ђуре Јакшића исписане су речи: У свету, брале, нема љубави.[10][11] Имао је супругу Тину (Христину) и децу Милоша, Белуша, Тијану и Милеву. Белуш (* 1863 — † 1882) такође је сликао и писао.[12] Ђура Јакшић, Ноћна стража (уље на платну). Слика је посвећена јаворским јунацима из српско-турског рата 1876—1878. године Инспирација за „Девојку у плавом” била је Мила, крчмарица из Кикинде, којој је посветио и песму „Мила”.[13] Књижевни рад Стихови Ђуре Јакшића у Скадарлији Споменик Ђури Јакшићу подигнут 1990. у Скадарлији (аутор: Јован Солдатовић) Ђура Јакшић највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века.[14] Страствен, изузетне имагинације, снажне осећајности, бунтован и слободарски, писао је за романтичарским заносом песме о слободи, против тираније, родољубиву лирику, али и стихове лирског посвећења и дубоког бола. Контроверзан, посветио је збирку поезије Кнезу Милану Обреновићу. Јакшић је зачетник и најистакнутији представник анакреонтске поезије код Срба, али и аутор бројних досетки, афоризама, поетских минијатура. У духу епохе у којој је живео и стварао, Ђура Јакшић је имао своје узоре, међу песницима Петефија и Бајрона, а међу сликарима Рембранта. Често је обрађивао исте мотиве и у књижевним делима и на сликарским платнима. Иако успешни песник и драмски писац, Јакшић је за српску књижевност важан и као приповедач. Огласио се у тренутку када се код нас јављају наговештаји реализма, посебно видљиви у продору савремене тематике. Писао је неколико врста приповедака. Најпре оне у којима је идеализовао наш средњи век, приказујући немањићка времена. Другу групу чине приповетке о животу банатског села, а међу њима је најпознатија ’Сирота Банаћанка’, која и говори о страдању народа током бурних догађаја из 1848, 1849. Трећу групу чине приповетке инспирисане српско-турским ратом, и у њима је родољубива тематика из Јакшићевих песама добила свој природни продужетак. Написао је око 40 приповедака, три драме у стиху: „Станоје Главаш“, „Сеоба Србаља“ и „Јелисавета“. Оставио је незавршен историјски роман Ратници о српско-турском рату 1876—1878. Јакшић је стварао лирску, епску и драмску поезију. Своје лирске песме објављује скоро по свима српским часописима. За живота је објавио збирку своје лирике „Песме“. Најзначајније епске песме су: „Братоубица“, „Невеста Пивљанина Баја“, „Барјактаровићи“, „Мученица“ и „Причест“. Његов рад на драми је двоструко обимнији него на лирици и епу. Јакшић је један од најранијих и најплоднијих српских приповедача. Највише је писао у прози: око четрдесет приповедака и скица, од којих неколико недовршених. Од драма, уметнички је најуспелија Јелисавета кнегиња црногорска, писана у духу шекспировске драматургије, са намером да се на историјској основи прикаже и једна политичка драма, тако важна за целокупну нашу историју, а везана за владареву жену, странкињу пореклом. Много сукоба, страсти, мржње, обликују драматичан однос међу јунацима, и због тога је логично што два главна јунака, Јелисавета и Радош Орловић, на крају тону у лудило. Најмање је радио на лирици, па ипак, Ђура Јакшић је створио известан број песама од трајне и класичне вредности. Неке од њих, као „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Пут у Горњак“, „Кроз поноћ нему“, спадају у најбоље стихове српске поезије. Ђура Јакшић, Девојка у плавом (уље на платну, 1856). Ђура Јакшић, Кнез Лазар (уље на платну), 1857-1858, данас у Народном музеју у Београду Критички осврт Кад је реч о Јакшићу, онда се у првом реду мисли на његов лирски талент, и у погледу темперамента и у погледу изражаја. Јакшић је романтик у најпотпунијем смислу. Он се развио под утицајем Бранка Радичевића, Змаја, Бајрона и Петефија. Као и сви велики романтичарски песници, и Јакшић је бунтовна и страсна природа, необуздане и плаховите маште и надахнућа, устрептао и бујан и у осећањима и у изражају, незадовољан животом, сав у чежњи за узвишеним и недокучивим. У лирским песмама, где је непосредно и једноставно уобличавао расположење, он је постигао велике успехе, кад није падао у претеран занос и вербализам. У епу, драми и приповеци, где је потребно више мирноће, склада и мере у композицији, он је стварао само осредње. Уколико та његова дела вреде, вреде готово искључиво због снажних лирских места. Он је био и сликарски талент, и целога се живота бавио сликарством. Своје прве песме је потписивао „Ђура Јакшић, молер“. У сликарству је његов узор био Рембрант, из чијих портрета, рађених искључиво контрастним бојама, избија нека унутрашња ватра испод саме боје, изван контура које су изгубљене у боји. Тако је Јакшић схватио реч као изражај, — чисто сликарски. Бурна и опојна емоција, љута „као врх од ханџара“, како сам каже, искрен је и спонтан израз његове личности, не намештена поза и књишка сентименталност. Искрени, ватрени и опојни занос, то је одлика његова романтичарског темперамента, који он код нас најбоље представља, као што Бајрон представља енглески, или Виктор Иго француски романтизам. Ватрени занос свога осећања, љубав или родољубље, сету или песимизам, он дочарава речима које гомила по боји, по звуку, по способности да подстакну нарочиту врсту осећања, али не ради тога да изазове конкретну слику или јасан појам, већ само ради тога да дочара своје основно расположење. Он зна моћ речи, нигда му их није доста, нигда није задовољан избором; бира их и распоређује, затим гомила и засипа. То исто, кат-када, ради и са сликама и појмовима. Његове најлепше песме („На Липару“, „Падајте, браћо“ и друге) уобличене су на тај начин. Он више полаже на ритам него на пластику, зато су његове слике само апстрактни наговештаји нечег што се наслућује. Као што у снажним расположењима превлађују бурне оркестрације и громки узвици, тако у нежнима превлађује присан, топао тон, шапат и цвркутање. Али тај подигнути тон, игра са осећањима и језиком, често је промашила и прешла у блештав стил. Јакшић је имао лепих успеха, али и много неуспеха. Још је Скерлић тачно приметио да је „реч била његова врлина и његова мана“, рекавши да је Јакшић ’песник снаге, али без мере и склада’ Јакшићеве драме у стиху приказују карактере из наше прошлости. Сентименталне љубави, намештена патетика и декламаторски тон превлађују свуда подједнако. „Сеоба Србаља“ је писана народним десетерцем, а „Јелисавета“ и „Станоје Главаш“ врло сликовитим и живим јамбом. Те су драме више за читање него за гледање; у њима вреде снажна лирска места. Јакшићеви драмски карактери су одвећ наивни и претерано идеалисани; они се не уобличавају кроз радњу, већ кроз неприродне и дуге монологе; радња је уопште оскудна и слабо мотивисана. Као романтични репертоар за ширу публику, која воли историјске костиме и декламацију, оне су све игране у позоришту; „Станоје Главаш“ се и данас игра. Иако је Јакшић највише радио у прози, тај део његова књижевног рада је најмање значајан. Он пише историјске приповетке и приповетке са предметом из савременог живота, србијанског и банатског, савремене сеоске приповетке углавном. Најбоље су му приповетке у којима слика банатско село и сељака. У свима приповеткама избија његов заносни лиризам, љубав према националној и личној слободи и побуна против друштвене неправде. Он је један од зачетника социјалне приповетке, која се развила тек у доба реализма, и оснивач лирске приче. Награде које носе име Ђуре Јакшића Главни чланак: Награда „Ђура Јакшић” У Српској Црњи се сваке године одржавају манифестације посвећене Ђури Јакшићу. Том приликом се додељује Награда „Ђура Јакшић” за најбољу збирку поезије која је издата на српском језику претходне године. Награду „Ђурин шешир” додељују Фондација „Споменица солидарности” и Установа културе „Стари град” – Кућа Ђуре Јакшића.[15] У Јагодини од 1955. године постоји књижевни клуб „Ђура Јакшић” који од 2000. додељује „Ђурину грамату” као највеће признање клуба.[16]

Kao na slikama Bagdala Slovenačka poezija Janez Menart (izgovor ikone audio zvučnika (pomoć·info)) (29. rujna 1929. – 22. siječnja 2004.) bio je slovenski pjesnik, najpoznatiji po svojoj intimističkoj poeziji. Preveo je niz klasičnih francuskih i engleskih pjesničkih i dramskih djela na slovenski, uključujući Shakespeareove sonete. Menart je rođen u Mariboru. Majka mu je bila kazališna glumica. Ubrzo se razboljela pa se obitelj vratila u Ljubljanu. Njegov otac je radio kao hitni medicinski tehničar i počinio je samoubojstvo kada je Janez imao sedam godina. Majka mu je umrla osam godina kasnije. Zbog loših društvenih prilika Janez i njegova starija sestra živjeli su gotovo od početka školovanja u internatima. Janez je mogao upisati gimnaziju samo zato što je 1940. godine dobio jednu od četiri stipendije Dravske banovine. Završivši je pohađao je Filozofski fakultet Sveučilišta u Ljubljani gdje je diplomirao slovensku filologiju i komparativnu književnost. Nakon odsluženja vojnog roka najprije je bio čitatelj nakladnika, zatim redatelj i na kraju ravnatelj lutkarske sekcije Triglav filma. U to vrijeme se i oženio i dobio kćer. Od 1963. godine, kada je napustio film, zarađivao je pisanjem i prevođenjem. Potom se zaposlio kao urednik dramskog uredništva na RTV Ljubljana. Slijedom političkih okolnosti kasnije je degradiran u redatelja, a posljednje tri godine radio je kao prevoditelj za aktualne potrebe. Godine 1979. odlučio je napustiti posao i zaposliti se kao voditelj programa knjižarskog kluba Svet knjige pri Mladinskoj knjizi. Tu je ostao do umirovljenja 1990. godine. Preminuo je u Ljubljani od bolničke infekcije. Raditi Janez Menart bio je jedan od najpopularnijih slovenskih pjesnika u drugoj polovici 20. stoljeća. Preko četiri stotine njegovih pojedinačnih pjesama prevedeno je na oko 25 stranih jezika, a više od polovice tih prijevoda objavljeno je u samostalnim izdanjima. Više od stotinu njegovih pjesama i tekstova šansone uglazbljeno je, a neke od njih snimljene su i na kazetama i diskovima. Menart je počeo ozbiljno pisati pjesme kada je imao 15 godina, a prve je objavio u posljednje dvije godine gimnazije. Postupno ih je objavljivao u sve većem broju književnih časopisa i putem radija. Njegova karijera istaknutog književnika započela je 1953. godine kada je u suradnji s Kajetanom Kovičem, Tonetom Pavčekom i Cirilom Zlobcem objavio zbirku Pjesme četvorice (Pesmi četirih). Poezija mu je tradicionalno ispovjedna, pripovijedanje realistično i satirično, a forma počiva na tradicionalnom metru s romantičnim slikama i svakodnevnom stvarnošću. Poznati su i njegovi epigrami. Menart je izvornu poeziju nadopunio prevođenjem književnosti na stranom jeziku. Slovenci mu moraju zahvaliti, među ostalim, i na izvrsnim prijevodima Shakespeareovih soneta, Byronove, Burnsove i Prévertove poezije te Villonovih Sabranih djela. Također je prevodio engleske renesansne drame kao što su Volpone Jonsona i Doctor Faustus Christophera Marlowea. Iako uglavnom poznat kao pjesnik i prevoditelj, Menart je napisao i scenarije za lutkarske i dokumentarne filmove te televizijske predstave. Ujedno je i prvi u Sloveniji objavio CD audioknjigu, a pjesme je u velikoj mjeri interpretirao sam. U glazbi Godine 1975. njegova pjesma `Domovina` (slovenski: Domovina) u prijevodu hrvatskog pjesnika Zvonimira Goloba korištena je kao tekst za pjesmu `Domovina` koju je otpjevao hrvatski rock i folk glazbenik Drago Mlinarec.... Janez Menart (pronunciation (help·info)) (29 September 1929 – 22 January 2004) was a Slovene poet, best known for his Intimist poetry. He translated a number of classic French and English poetry and drama works into Slovene, including Shakespeare`s sonnets. Janez Menart Janez Menart.jpg Born September 29, 1929 Maribor, Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes Died January 22, 2004 (aged 74) Ljubljana, Slovenia Occupation poet, translator Period first post-war generation Genre lyrical, narrative, and satirical poetry Literary movement Intimism Notable works Poems of the Four, First Autumn, Newspaper Verse, White Fairytale, Traffic Lights of the Youth, Under the Plague Spot, Medieval Ballads, translations of classical French and English poetry and plays Notable awards Award of the City of Ljubljana 1965 Translation of Shakespeare`s sonnets Sovre Award 1975 Reworkings of poems by Robert Burns and Lord Byron Župančič Award 1978 collection of poems Under the Plague Spot Prešeren Award 1979 (declined) collections and translations of poetry Sovre Award 1988 Collected works of François Villon Spouse Tonka Menart Children one daughter: Barbara Menart Senica Biography Edit Menart was born in Maribor. His mother was a theatre actress. She soon fell ill, so the family moved back to Ljubljana. His father worked as an emergency medical technician and committed suicide when Janez was seven years old. His mother died eight years later. Due to poor social circumstances Janez and his older sister lived almost from the beginning of schooling in the boarding schools. Janez was able to enter grammar school only because he won one of the four scholarships offered by Drava Banovina in 1940. Having finished it he attended the Faculty of Philosophy at the University of Ljubljana where he graduated in Slovene philology and in comparative literature studies. After compulsory military service he was at first a publisher`s reader, then a stage director and finally a director of puppet section at Triglav film. In that time he also married and got a daughter. Since 1963, when he left film, he earned his money by writing and translation. Then he employed himself as the editor of drama editorial board at RTV Ljubljana. Due to political circumstances he was later degraded to a stage director and in the final three years he worked as a translator for current needs. In 1979 he decided to leave his job and employ himself as a programme leader of the book sales club Svet knjige at Mladinska knjiga. He stayed there till his retirement in 1990. He died in Ljubljana due to a hospital infection. Work Edit Janez Menart was one of the most popular Slovene poets in the second half of the 20th century. Over four hundred of his individuals poems have been translated to about 25 foreign languages and over half of these translations were published in independent editions. Over one hundred of his poems and chanson lyrics have been set to music, some of them have also been recorded on cassettes and discs. Menart began seriously writing songs when he was 15 and had first of them published in the last two years of attending grammar school. He gradually published them in a continuously larger number of literary journals and by radio. His career of a prominent literate began in 1953 when he published the collection Poems of the Four (Pesmi štirih) in collaboration with Kajetan Kovič, Tone Pavček and Ciril Zlobec. His poetry is traditionally confessional, the narration realistic and satirical while the form rests on traditional meter with romantic images and everyday reality. Also well known are his epigrams. Menart complemented original poetry by translating foreign language literature. Slovenes have to thank him for, among others, the excellent translations of Shakespeare`s Sonnets, Byron`s, Burns`s and Prévert`s poetry and Villon`s Collected Works. He also translated English Renaissance plays such as Volpone by Jonson and Doctor Faustus by Christopher Marlowe. Although mainly known as a poet and translator, Menart also wrote scripts for puppet and documentary films and television plays. He was also the first in Slovenia to publish a CD audiobook, with his poems largely interpreted by him himself.

Kao na slikama mala mana u vidu zacepljenja na zadnjoj koricami uslikana Pisac: BOGDAN CIPLIC Izdavac: MATICA SRPSKA Izdanje: 1971. Povez: MEKI Broj strana: 107 Format (cm): 20 Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. novembar 1910 – Beograd, 23. jun 1989) bio je srpski književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Objavio je više od trideset knjiga pesama, pripovedaka, romana, hronika, drama. Njegova dela prikazivana su na radiju, televiziji i u pozorištima. Biografija[1][uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Njegovi roditelji, otac Žarko i mati Sara, bili su učitelji. Bogdan je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Mlađi brat, Miloje, inače pesnik, kratko je radio u Srpskom narodnom pozorištu kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. Obrazovanje[uredi | uredi izvor] U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920–1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1928–1932). Karijera[uredi | uredi izvor] Od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u Novi Sad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“, u kom je besplatno vodio rubriku pozorišna kritika. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. avgusta 1947. do 1. decembra 1949. bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu. Pokrenuo je 1952. književne novine pod naslovom „Stražilovo“ i izdavao ih je godinu dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“ (Novi Sad). Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Srpsko narodno pozorište[uredi | uredi izvor] U vreme njegovog upravljanja Srpskim narodnim pozorištem ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja Srpskim narodnim pozorištem od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Čiplićeva knjiga Tragom Mezimčeta srbskog, koju je Srpsko narodno pozorište izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Čiplićev ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ od 9. decembra 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Dramaturški rad[uredi | uredi izvor] Na konkursu za dramu u Novom Sadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio Sarajevu). Na sceni Srpskog narodnog pozorišta pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. februar 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta bila je i Čiplićeva dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. mart 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. maj 1954), Varalica u Bečeju (24. novembar 1961), Traktat o sluškinjama (8. novembar 1966) i Kaplar i car (25. maj 1971). U Ateljeu 212 predstava Slatko pravoslavlje (15. oktobar 1970) imala je 10 izvedbi.[2] Starost[uredi | uredi izvor] Poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik, bavio se više slikanjem nego pisanjem. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Svu svoju skromnu imovinu ostavio je Osnovnoj školi „Miloje Čiplić“ u Novom Bečeju. Knjige i rukopise (imao je tri knjige u rukopisu) ostavio je Matici srpskoj. Umro je u Beogradu 1989. godine, u 79. godini života, i sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće“. Krajem jula 1989. godine izvršena je je ekshumacija i sahranjen je, po ličnoj želji, u porodičnoj grobnici. Nagrade[uredi | uredi izvor] Nagrada SR Srbije, za roman Na veliko i na malo, 1946. Zmajeva nagrada Matice srpske, za knjigu stihova Slatko pravoslavlje, 1968. Nagrada SR Srbije, za dramu Surova apoteoza. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Izabrana dela Bogdana Čiplića, Banatski kulturni centar – Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Novo Miloševo – Novi Sad, 2021. 2021. godine Banatski kulturni centar osnovao je i prvi put dodelio Nagradu „Bogdan Čiplić”. Iste godine, Banatski kulturni centar i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavili su u suizdavaštvu Izabrana dela Bogdana Čiplića u 6 tomova. U Novom Sadu, u izdanju Prometeja, objavljena je Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio Draško Ređep. Kuću u kojoj se rodio Bogdan Čiplić, stambenu zgradu do pravoslavne crkve u Novom Bečeju, u Ulici Ive Lole Ribara, i posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U Veterniku postoji Ulica Bogdana Čiplića. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme[uredi | uredi izvor] Poljana, Novi Bečej 1930. Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931. Pesme za Vojvodinu, Novi Sad 1940. Kanal Dunav-Tisa-Dunav, Novi Sad 1949. Divlje jato, Novi Sad 1952. Paorske balade, Novi Sad 1955. Mrtva Tisa, Beograd 1955. Okamenjena stada, Novi Sad 1959. Oproštaj sa Rahovom, Beograd 1960. Je l’ dobro divanim, Beograd 1964. Slatko pravoslavlje, Beograd 1968. Lek od smrti, Novi Sad 1968. Pripovetke[uredi | uredi izvor] Preko Tise, Novi Sad 1946. Iz novih dana, Novi Sad 1948. Lekarska poseta, Novi Sad 1950. Snaga zemlje, Beograd 1951. Stravična zvona, Subotica 1958. Romani[uredi | uredi izvor] Na veliko na malo, Novi Sad 1946. Dečaci sa Tise, Novi Sad 1950. Burno proleće, Beograd 1951. Sinovi ravnice, Novi Sad 1952. Okovi, Beograd 1952. Jaruga, Beograd 1953. Zid plača, Beograd 1960. Kadril, Novi Sad 1964. Romansirane biografije[uredi | uredi izvor] Đorđe Zličić Ciga, Beograd 1951. Pinki, Beograd 1956. Đura Jakšić, Beograd 1959. prvo izdanje prva izdanja 1. izdanje