Prvo izdanje treće zbirke Borislava Radovića iz 1964. Potpis u vrhu 4. stranice (v. sliku), inače veoma dobro očuvano, bez pečata, podvlačenja, rikna kompaktna… Autor - osoba Radović, Borislav Naslov Maina / Borislav Radović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1964 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 65 str. ; 21 cm. ISBN (Broš.) Borislav Radović (Beograd, 10. mart 1935 – Beograd, 26. april 2018) je bio jugoslovenski i srpski pesnik, esejista i prevodilac. Biografija Borislav Radović rođen je 10. marta 1935. u Beogradu, gde je završio studije opšte književnosti sa teorijom. Veći deo radnog veka proveo je kao urednik u izdavačkoj delatnosti. Od 1952. kada je kao srednjoškolac počeo oblavljivati stihove, bavi se književnošću i prevodilaštvom. Bio je funkcioner Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Enes Halilović ga je opisivao kao čoveka grofovskog držanja i dostojanstva. Kritička ocena Borislav Radović se smatra jednim od najznačajnijih srpskih pesnika dvadesetog veka. Uz Jovana Hristića i Ivana V. Lalića, Radović je najznačajniji pesnik kulture kod nas. Poznat kao jezički perfekcionist i istraživač stilskih sredstava, Radović je retko i nerado objavljivao svoje tanke zbirke pesama. U početku shvaćen kao predstavnik neosimbolističkog stila, posle deset godina pauze pojavio se sa sasvim drugačijim pesama. Pesme pisane posle 1971. predstavljaju jednu knjigu koju je autor do kraja devedesetih polako dopunjavao. Ove pesme se odlikuju pravilnom sintaksom, odsustvom pesničkih ukrasa, i škrtošću u izrazu koja nikada ne prelazi u hermetizam. U pozadini svake od tih pesama nalazi se životno ili literarno iskustvo, koje je duboko promišljeno i dato u jasno uobličenim stihovima. Radović se kloni apstrakcija tako da svaka konkretna slika ostaje to što je i upravo takva pleni čitaoca. Poslednjih godina je svoje nesvakidašnje iskustvo pisanja, prevođenja i čitanja poezije podelio sa čitaocima u vidu nekoliko esejističkih knjiga. Nagrade i priznanja 1957. Brankova nagrada (za Poetičnosti) 1963. Oktobarska nagrada (za prevod Morekaza) 1967. Nolitova nagrada i Zmajeva nagrada (za Bratstvo po nesanici) 1983. Nagrada Branko Miljković (za Pesme 1971–1972) 1984. Nagrada Željezare Sisak 1985. Nagrada Disovog proleća 1994. Kruna despota Stefana Lazarevića 1995. Nagrada Vasko Popa 1996. Nagrada Ramonda Serbica 1998. Belodvorska rozeta 1999. Nagrada Miloš N. Đurić 2001. Nagrada Desanka Maksimović 2002. Žička hrisovulja 2002. Nagrada Đorđe Jovanović (za o Pesnicima i poeziji) Dela Zbirke pesama Poetičnosti, Beograd 1956. Ostale poetičnosti, Beograd 1959. Maina, Novi Sad 1964. Bratstvo po nesanici, Beograd 1967. Opisi, gesla, Beograd 1970. Izabrane pesme, Beograd 1979. Pesme 1971-1982, Beograd 1983. Izabrane pesme 1954-1984, Beograd 1985. Trideset izabranih pesama, Beograd 1985. Pesme 1971-1991, Banja Luka 1991. Pesme, Beograd 1994. Pesme, Beograd 2002. Četrdeset dve izabrane pesme, Beograd 2007. Eseji Rvanje s anđelom i drugi zapisi, Beograd 1996. O pesnicima i o poeziji, Banja Luka 2001. Neke stvari, Beograd 2001. Čitajući Vergilija, Banja Luka 2004. Još o pesnicima i o poeziji, Beograd 2007. Prevodi Morekazi, Sen-Džona Persa, 1963. Izabrane pesme Pola Elijara, 1971. Pariski splin, Šarla Bodlera, 1975. Luj Lamber, Onorea de Balzaka, 1999. KC (N)

Vidik, 1968. Peta knjiga velikog, kod nas slabije poznatog hrvatskog pesnika. Pečat (vidi se na slici), inače sve odlično. Tonči Petrasov Marović (Mravince, 29. listopada 1934. – Split, 22. travnja 1991.), hrvatski književnik. Pisao je poeziju, kratke priče, drame, kritike, te bio urednikom u splitskom Logosu i u Mogućnostima. Djelovao je u razdoblju `krugovaša` i `razlogovaca` ali nije pripadao nijednoj književnoj grupaciji;[1] kao pjesnik, dramatičar i prozaik raznovrstan je i samosvojan. Životopis Marović je završio klasičnu gimnaziju i Pedagošku akademiju u Splitu, a radio je kao urednik u RTV centru Split. Za vrijeme Drugog svjetskog rata, u samoigri, ozlijedio se ručnom granatom; kasnije više puta ozbiljno pobolijevao.[1] Petras je nadimak književnikovog djeda Petra, čiju je izvedenicu Petrasov, književnik stavio u svoje ime i prezime. Marović je prvi hrvatski pjesnik koji je objavio haiku i waka poeziju.[1] Godine 1961. u književnom časopisu Mogućnosti br. 6, tiskano mu je 13 haiku pjesama iz neobjavljene zbirke 101 haiku.[2] Iza sebe je ostavio brojne radove, od kojih je jedan dio razasut po časopisima. Najpoznatije su mu drame Antigona, kraljica u Tebi (koja je bila prikazivana 1981. a potom 2005. na Splitskom ljetu, u režiji Matka Raguža i sa Zojom Odak u glavnoj ulozi) te Temistoklo. Odabrana djela Tonča Petrasova Marovića, koja uključuju njegovu poeziju, prozu i dramu, objavljena su u Splitu 1992., u nakladi splitskoga Književnog kruga. Djela Knjiga vode (pjesme i poeme) Split, 1956. Asfaltirano nebo (tri poeme), Split, 1958. Riječ u zemlji (poema koju je pjesnik tiskao u vlastitoj nakladi) 1963. Putanje (poema), 1967. Ciklus o cilju (pjesme), Split, 1968. Ljudski kusur (roman), 1969. Premještanja (pjesme i poeme), Zagreb, 1972. Ča triba govorit (pjesme za djecu), 1975. Hembra (poema), 1976. Eros i Anter (pjesničko-grafička mapa u suradnji s M. Trebotićem), 1976. Demokritov kruh (kratke priče i drama Zimski prostor koja je izvedena 1975.) 1978. Suprotiva (izabrane pjesme i poeme), Zagreb, 1981. Antigona, kraljica u Tebi (drama, izvedena 1981.) 1981. Lastavica od 1000 ljeta, (roman) Zagreb, 1982. Osamnica, (pjesme) Zagreb, 1984. Temistoklo (drama) Split, 1984. Isolamento,(izbor iz poezije na talijanskom jeziku) Modena 1986. Moći ne govoriti,(pjesme) Zagreb 1988. Smokva koju je Isus prokleo (pjesme) 1989. Oče naš (pjesme s grafikama Ivana Lackovića Croate) 1990. Postumna djela Job u bolnici (pjesme) 1992. Odabrana djela I i II (pjesme i proza) 1992. Sram i strah (roman) 2011. Njegova djela je u svojoj antologiji Żywe źródła iz 1996. s hrvatskog na poljski prevela poljska književnica i prevoditeljica Łucja Danielewska. Odabrana djela izišla su mu u Splitu 1992. Drama `Zimski prostor` emitirana mu je na Radio-Zagrebu i Radio-Ljubljani, a zatim scenski izvedena u podrumima Dioklecijanove palače, u sklopu Splitskog ljeta 1975. godine. Apokrifna tragedija u šest slika s međuigrom i epilogom, `Antigona, kraljica u Tebi` praizvedena je u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu, 19. siječnja 1981., zatim prikazana na Sterijinom pozorju u Novom Sadu, 6. lipnja 1981. te je napokon snimka predstave emitirana na Televiziji Zagreb, 23. prosinca 1981. godine.

Lepo očuvano Crteži Ivan Šubić Nacrt za korice: Dida de Majo Retko Slobodan Berberski (Bečkerek, 20. oktobar 1919 — 6. april 1989) romski je pisac[1] i prvi predsednik Svetske organizacije Roma. Slobodan Berberski Datum rođenja 20. oktobar 1919. Mesto rođenja Bečkerek Kraljevstvo SHS Datum smrti 1989. Mesto smrti Beograd SFR Jugoslavija Rođen je 20. oktobra 1919. godine u Zrenjaninu,[2] gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Počeo je da studira prava, ali je kao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije uhapšen 1941. godine. Pridružio se 1941. godine Narodnooslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije.[2][3] Berberski je poznat i kao jedan od inicijatora akcije jugoslovenskih Roma pod nazivom „Rom traži mesto pod suncem” koja je započeta 1967. godine. Izabran je za prvog predsednika Svetske organizacije Roma na skupu održanom 1971. godine u Londonu. Njegovi radovi su prevedeni na franscuski, ruski, bugarski, romski, albanski i slovenački jezik.[4] Umro je 1989. godine u Beogradu. Objavljene knjige uredi Za kišom biće duga (1950) Proleće i oči (1952) Uze (1955) Nevreme (1959) Dnevnik rata (1959) Blag dan (1964) Kote (1968) Odlazak brata Jakala (1976) Kao beskožni jeleni(1977) Još san sebe da dovrši (1979) Međe (1982) Svakodnevnica (1983) Vode nečekane (1984) Dub(1986)[5] Dida De Majo (Beograd, 29. mart 1906 – Beograd, 24. jul 1964) bio je grafičar, ilustrator i scenograf. Avangarda avangardna poezija Dida De Majo Biografija uredi Dida De Majo rođen je 29. marta 1906. godine, u Beogradu, u porodici sefardskih Jevreja, na dunavskoj Jaliji. Otac mu se zvao Solomon i bio je trgovac, a majka Jelena-Lenka, rođena Alkalaj, bila je učiteljica. Prvi svetski rat proveo je sa sestrom, Vojkom, u Beču, da bi se u Beograd vratio 1917. godine. Pohađao je beogradsku Realku. Zbog učestvovanja u demonstracijama studenata 1923/24. bio je isključen iz gimnazije. Vanredno je maturirao 1924. godine. Tokom školovanja sarađivao je kao grafičar u časopisu „Refleks mladih”, a izradio je i naslovnu stranu zbirke pesama Desimira Blagojevića „Šaputanje s mostova”. [1] Za vreme boravka u Beču (1924), učio je crtanje i grafiku kod profesora Požedajeva i učestvovao u izradi dekoracija i kostima za predstavu „San letnje noći”, u pozorištu „Teatar u Jozefštatu” (nem. Theater in der Josefstadt) i za Šuv suri (franc. Chauve-souris) baletsku trupu Nikite Balijeva. Iz Beča otišao je u Pariz, gde je ostao do 1932. godine. Krajem dvadesetih, zajedno sa Monijem de Bulijem, priključio se grupi avangardnih umetnika okupljenih oko časopisa „Lu Grand Žu“ (franc. Le Grand Jeu), koji su uređivali pesnici Rože Žilber Lekont i Rene Domal.[2] Školovao se na nekoliko pariskih akademija: Grand Šomijer (franc. Grande Chaumière), Kanson (franc. Canson), Andre Luta (franc. Andre Lotha). U Parizu je radio dekoracije za kabaree „Džokej” (engl. Jockey) i „Batu ivr” (franc. Bâteau ivre). Bio je kostimograf za Mulen ruž. Sarađivao je na scenografijama za reditelje A. Kavalkantija, Ž. Renoara, M. Reja i L. Bunjuela. Radio je crteže za tekstil za pariske modne kuće, ilustrovao je revije i uređivao enterijere pariskih stanova. Bio je jedan od osnivača nadrealističkog časopisa „Diskontinuite” (franc. Discontinuité). Grafički je osmislio diplomu Jevrejskog ženskog društva u Beogradu. Po povratku u Beograd, uspostavlja prijateljstvo sa članovima beogradskog nadrealističkog kruga i angažuje se na ilegalnom radu u Komunističkoj partiji Jugoslavije - radio je na tehničkom opremanju publikacija i letaka i izradi lažne dokumentacije. Zbog te delatnosti, uhapšen je 1935. godine. Bio je nekoliko meseci u Glavnjači, gde je nakon desetodnevnog mučenja, pokušao samoubistvo. Potom je osuđen na dve godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je 1937. godine, ali je nastavio aktivnost u okviru Komunističke partije Jugoslavije, gde je izradio stotinu i pedeset falsifikovanih putnih isprava za jugoslovenske dobrovoljce na putu za Španiju. Posle pokušaja policije da ga uhapsi, emigrirao je u Francusku, 1938. godine. U Francuskoj je delovao u okviru tehničkog aparata KPJ, na izradi falsifikovanih pasoša. Posle okupacije Pariza odlazi u južni, neokupirani, deo Francuske, gde će u Brivu, u regionu Koreze, provesti najveći deo rata, bez vesti o brojnoj familiji u Beogradu, koja nije preživela Holokaust. U Drugom svetskom ratu borio se kao pripadnik Francuskog pokreta otpora. Jedna od najvećih Demajovih zasluga tokom rata jeste učešće u oslobađanju književnika Andre Malroa, iz gestapovskog zatvora, u Tuluzu. Za Jugoslovensko vojno predstavništvo u Francuskoj, počeo je da radi 1944. godine. U maju 1945. godine, vratio se u Beograd. Odmah po dolasku, uhapšen je i sproveden u Glavnjaču, gde je proveo tri meseca. Posle puštanja iz zatvora, radio je kao tehnički urednik u časopisu „Ošišani jež”. Bio je v.d. direktor Novinsko-izdavačkog preduzeća Saveza udruženja novinara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, potpredsednik Zemaljskog veća Saveza sindikata NR Srbije, savetnik u Grafičkoj direkciji SR Srbije i u Komitetu za auto saobraćaj pri Vladi FNRJ. Početkom 1946. godine oženiće se sa Beograđankom Mirom Šoten. U septembru 1948. godine, zbog optužbe da je pristalica „Rezolucije Informbiroa”, uhapšen je i odveden, ponovo, u Glavnjaču, da bi novembra 1949. godine bio poslat na Goli otok, gde je mučen i ponižavan. Prvo je bio u logoru Stara žica, a zatim u specijalnom logoru Petrova rupa. Oslobođen je aprila 1953. godine. Do smrti (1964), radio je kao tehnički urednik časopisa „Žurnal” (engl. Journal) i tehnički urednik u štampariji Beogradskog grafičkog zavoda. Dela uredi Njegova dela izlagana su na kolektivnim izložbama u Brivu 1943. godine, Udruženju primenjenih umetnika Srbije 1955. godine, kao i u okviru izložbe Sefardski slikari u Beogradu 2007. godine. Veliki broj njegovih dela izgubljen je ili uništen. Radovi: Diploma jevrejskog ženskog društva, 1925[2] Tragična istorija jednog nevaljalog dečaka, strip 1925; Crteži (1935, 1936, 1940, 1941); Autoportreti i portreti; Banditski prorok, strip, 1950; Mrtva priroda; Igra, grupa crteža, 1960; Ilustracije i drugi radovi, 1960.

Autor - osoba Radović, Borislav, 1935-2018 = Radović, Borislav, 1935-2018 Naslov Neke stvari / Borislav Radović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Društvo Istočnik, 2000 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 29 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Zubanović, Slobodan, 1947- = Zubanović, Slobodan, 1947- Zbirka 4 puta : biblioteka časopisa Poezija (Broš.) Napomene Tiraž 300 Str. 26-27: Beleška o gledanju na stvari iz bliže okoline / Slobodan Zubanović. O autoru: str. 28. Borislav Radović (Beograd, 10. mart 1935 – Beograd, 26. april 2018) je bio jugoslovenski i srpski pesnik, esejista i prevodilac. Biografija Borislav Radović rođen je 10. marta 1935. u Beogradu, gde je završio studije opšte književnosti sa teorijom. Veći deo radnog veka proveo je kao urednik u izdavačkoj delatnosti. Od 1952. kada je kao srednjoškolac počeo oblavljivati stihove, bavi se književnošću i prevodilaštvom. Bio je funkcioner Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Enes Halilović ga je opisivao kao čoveka grofovskog držanja i dostojanstva. Kritička ocena Borislav Radović se smatra jednim od najznačajnijih srpskih pesnika dvadesetog veka. Uz Jovana Hristića i Ivana V. Lalića, Radović je najznačajniji pesnik kulture kod nas. Poznat kao jezički perfekcionist i istraživač stilskih sredstava, Radović je retko i nerado objavljivao svoje tanke zbirke pesama. U početku shvaćen kao predstavnik neosimbolističkog stila, posle deset godina pauze pojavio se sa sasvim drugačijim pesama. Pesme pisane posle 1971. predstavljaju jednu knjigu koju je autor do kraja devedesetih polako dopunjavao. Ove pesme se odlikuju pravilnom sintaksom, odsustvom pesničkih ukrasa, i škrtošću u izrazu koja nikada ne prelazi u hermetizam. U pozadini svake od tih pesama nalazi se životno ili literarno iskustvo, koje je duboko promišljeno i dato u jasno uobličenim stihovima. Radović se kloni apstrakcija tako da svaka konkretna slika ostaje to što je i upravo takva pleni čitaoca. Poslednjih godina je svoje nesvakidašnje iskustvo pisanja, prevođenja i čitanja poezije podelio sa čitaocima u vidu nekoliko esejističkih knjiga. Nagrade i priznanja 1957. Brankova nagrada (za Poetičnosti) 1963. Oktobarska nagrada (za prevod Morekaza) 1967. Nolitova nagrada i Zmajeva nagrada (za Bratstvo po nesanici) 1983. Nagrada Branko Miljković (za Pesme 1971–1972) 1984. Nagrada Željezare Sisak 1985. Nagrada Disovog proleća 1994. Kruna despota Stefana Lazarevića 1995. Nagrada Vasko Popa 1996. Nagrada Ramonda Serbica 1998. Belodvorska rozeta 1999. Nagrada Miloš N. Đurić 2001. Nagrada Desanka Maksimović 2002. Žička hrisovulja 2002. Nagrada Đorđe Jovanović (za o Pesnicima i poeziji) Dela Zbirke pesama Poetičnosti, Beograd 1956. Ostale poetičnosti, Beograd 1959. Maina, Novi Sad 1964. Bratstvo po nesanici, Beograd 1967. Opisi, gesla, Beograd 1970. Izabrane pesme, Beograd 1979. Pesme 1971-1982, Beograd 1983. Izabrane pesme 1954-1984, Beograd 1985. Trideset izabranih pesama, Beograd 1985. Pesme 1971-1991, Banja Luka 1991. Pesme, Beograd 1994. Pesme, Beograd 2002. Četrdeset dve izabrane pesme, Beograd 2007. Eseji Rvanje s anđelom i drugi zapisi, Beograd 1996. O pesnicima i o poeziji, Banja Luka 2001. Neke stvari, Beograd 2001. Čitajući Vergilija, Banja Luka 2004. Još o pesnicima i o poeziji, Beograd 2007. Prevodi Morekazi, Sen-Džona Persa, 1963. Izabrane pesme Pola Elijara, 1971. Pariski splin, Šarla Bodlera, 1975. Luj Lamber, Onorea de Balzaka, 1999. MG40 (K)

U odličnom stanju. Sadržaj: PREDGOVOR Narodne pesme Ženidba sjajnoga mjeseca Sunce i mjesec prose djevojku Vila zida grad Konstantin apostol slovenski (IX vek) Proglas Sava Nemanjić (1175-1235) Slovo o mukama Nemanjina poslednja želja Slovo o umu Stefan Nemanjić Prvovenčani (oko 1165-1227) Molitva Svetom Simeonu Domentijan (oko 1210-posle 1264) Inoplemenik zvani glad Reč o Svetlosti Teodosije (sredina XIII v. - početak XIV v.) Slovo utehe sv. Save upućeno Stefanu Nemanji Siluan (XIV vek) Slavi otbegnuv, slavu obrete, Savo Arhiepiskop Danilo (oko 1270-1337) Molitva pred tvrdima Sunca Molitva pred anđelima ljutim Molitva u malovremenoj krasoti Danilov učenik (kraj XIII v.- posle 1337) Plač bugarskih vojnika za Carem Mihailom Jefimija Mrnjavčević (oko 1349 - posle 1404) Molitva knezu Lazaru Patrijarh Danilo (oko 1350 - posle 1396) Slovo kosovskih boraca Ispovest mrtvog kneza Lazara Nepoznati (druga polovina XIV v.) Ispovedna molitva Monah iz Ravanice (sredina XIV v. - posle 1398) Oplakivanje porobljenog otačastva Plač za knezom Lazarom Nepoznati iz Ravanice (sredina XIV v. - posle 1404) Pohvala knezu Lazaru Plač za knezom Lazarom Molitva knezu Lazaru Grigorije Camblak (oko 1364 - 1419/20) Vraćanje vida Stefanu Dečanskom ili čudo Sv. Nikole Stefan Lazarević (1374/5 - 1427) Slovo ljubavi Narodne pesme Molitva djevojčina Sunčeva sestra i car Sunčeva sestra i paša tiranin Konstantin Filozof (kraj XIV v. - posle 1433) Smrt despota Stefana Lazarevića Andonije Rafail Epaktit (kraj XIV v. - posle 1419) Plač za knezom Lazarom Nikon Jerusalimac (oko 1380 - posle 1468) Povest tuđina i plenika Jelena Balšić (oko 1368 - 1443) Otpisanije bogoljubno Smederevac (XV vek) Molitva vladičici za spas od neprijatelja Smederevski besednik (sredina XV veka) Plač za despotom Đurđem Brankovićem Dimitrije Kantakuzin (druga polovina XV veka) Nedokučivost je odasvud Veliko pozorje Molitva sa žalošću Narodne pesme Marko Kraljević i soko Popijevka Radića Vukojevića Longin (druga polovina XVI veka) Ikos prvomučeniku Stefanu Arsenije Čarnojević (oko 1663 - 1706) Molitva zaspalom Gospodu Kiprijan Račanin (druga polovina XVII v. - početak XVIII v.) Reči proročkih kazivanja Gavril Stefanović Venclović (kraj XVII v. - posle 1746) Lovci adovi Arsenije Jovanović Šakabenta (1698 - 1748) Zapis u srebru čudotvorne ikone Nadgrobno slovo Beogradu Nepoznati (XVIII vek) Finiks drevo previsoko Narodne pesme Viša je gora od gore Biserna brada Zaharija Orfelin (1726 - 1785) Sjetovanje Nepoznati (kraj XVIII veka) Monaška pesma Narodna pesma Lako je poznati kneza Lazara Jovan Pačić (1771 - 1849) Snu Lukijan Mušicki (1777 - 1837) Natpis o ljudskom rodu Na sredi sinja mora Pavle Solarić (1779 - 1821) Pesna o gozbi 1807 Milovan Vidaković (1780 - 1841) Vidim nebo otvoreno Sava Mrkalj (1783 - 1833) More zala ov`je svet Filip Višnjić (oko 1767 - oko 1834) Početak bune protiv dahija (uvod) Sima Milutinović Sarajlija (1791 - 1847) Srpski junak Veljko Petroviću Jovan Sterija Popović (1806 - 1856) Čovek Spomen putovanja po doljnim predelima Dunava Na smrt jednog zlikovca Vasilije Subotić (1807 - 1869) Čas smrti Severni putnik k Antiki Besmertije Nikanor Grujić (1810 - 1887) Očajanje Muza pri požaru Našoj staroj smokovnici Petar Petrović Njegoš (1813 - 1851) Luča mikrokozma Gorski vijenac Đorđe Maletić (1816 - 1888) Prirodnoj prestupnici Svetozar Vujić (1819 - 1883) Melanholija Jovan Subotić (1817 - 1886) Bog slavenski Znič Duga Embrionu Medo Pucić (1821 - 1882) More Život Branko Radičević (1824 - 1853) Tuga i opomena Bolesnikov uzdisaj Kad mlidijah umreti Milica Stojadinović Srpkinja (1830 - 1877) Kad se nebo muti Đura Jakšić (1832 - 1878) Božji dan Orao Jovan Jovanović Zmaj (1833 - 1904) Sunce s` rodi pa zaviri Probudio s` orkan ljuti Što je java tako kivna Moje nebo, jer je mutno Ljubim li te... il` me sanak vara Otkide se Đorđe Marković Koder (1806 - 1891) Mitologije Narodna pesma Izjeden ovčar Damjan Pavlović (1840 - 1866) Viši duh Laza Kostić (1841 - 1910) Među javom i med snom Na ponosnoj lađi Pevačka himna Jovanu Damaskinu Santa Maria della Salute Milan Kujundžić Aberdar (1842 - 1893) Đački jadi Jovan Grčić Milenko (1846 - 1875) Planinska slika Vojislav Ilić (1862 - 1894) Jutro na Hisaru kod Leskovca Turska Kad se ugasi sunce Himna vekova Poslednji dan Aleksa Šantić (1868 - 1924) Mraz Pretprazničko veče Mileta Jakšić (1869 - 1935) Stvari koje su prošle Jovan Dučić (1871 - 1943) Bor Bukva Mravi Suncokreti Pesma Međa Krila Senka Kob Tajna Natpis Milan Rakić (1876 - 1937) Jasika U kvrgama Velimir Rajić (1879 - 1915) Basna o životu Zavet Sima Pandurović (1883 - 1960) Veze Svetkovina Vladislav Petković Dis (1880 - 1917) Tamnica Jutarnja idila Utopljene duše Možda spava Nirvana Veljko Petrović (1884 - 1967) Vidoviti Ponor Dušan Srezojević (1886 - 1916) Poslednji samrtnik Bezimena pesma Milutin Bojić (1892 - 1917) Zemlja oluje Sejači Bez uzvika Velimir Živojinović Massuka (1886 - 1974) Leto Stanislav Vinaver (1891 - 1955) Natpis Vekovima tice nas klikuju Ostavi Trenutak suncokreta Jela Spiridonović Savić (1891 - 1974) Februar Anica Savić Rebac (1893 - 1953) Praksitelu Romeo i Julija Magia naturalis solstitium Miloš Crnjanski (1893 - 1977) Na ulici Priviđenja Dušan Vasiljev (1900 - 1924) Žice Momčilo Nastasijević (1894 - 1938) Sivi trenutak Predvečerje Roditelju Osama na trgu Trag Poruka Put Tuga u kamenu Reči iz osame Misao Aleksandar Vučo (1897) Humor zaspalo Rastko Petrović (1898 - 1949) Sa svetlim poljupcem na usnama Dignem tad oči nebesima Desanka Maksimović (1898 - 1993) Ponoć Na buri Poslanica Upozorenje Dušan Matić (1898 - 1980) Da imenuješ senke zvezda Pred buru Rade Drainac (18999 - 1943) Rodni breg Klasične strofe Risto Ratković (1903 - 1954) Bivši anđeli Milan Dedinac (1902–1966) Šlesko bdenije Noć duža od snova Trava u snu i na javi Desimir Blagojević (1905–1983) Utva zlatokrila Skender Kulenović (1910 - 1978) Stećak Radomir Prodanović (1915–1944) Glas Zvono Vasko Popa (1922–1991) Svadbe Jurke Pepela Srce belutka San belutka Smrt sunčevog oca Slepo sunce Sukob u zenitu Ponoćno sunce Krunisana jabuka Plava omča Visoki put Slobodan let Zvezdoznančeva ostavština Ništarija Zvezde izbeglice Zev nad zevovima Stevan Raičković (1928) Ruke bola O vrati se Pesma i smrt Kamena uspavanka O sjaj su samo vrata kraja Zapisi o Crnom Vladimiru (8) Miodrag Pavlović (1928) Zora u Kareji Hleb i vino Slutnja do kraja Čim se poklopac spusti To slovo (5) Divno čudo (3, 9) Ivan V. Lalić (1931–1996) Konj Glasovi mrtvih Jutro Povodom vode (3) Branko Miljković (1934–1961) Prelid Bol i sunce Jovan Hristić (1933) Fedru Vito Marković (1935) Šumara Čovek - čar razočar Ljubomir Simović (1935) Zvezda putnica Seoba Srbije

Prvo izdanje iz 1987. Odlično očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Rešicki, Delimir Naslov Sretne ulice / Delimir Rešicki Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Osijek : Revija, 1987 Fizički opis 67 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka Revija ; 56 Napomene Gl. stv. nasl. preuzet sa korica. U lirici Delimira Rešickog „pakao“ aktualnoga urbaniteta transponira se u pravu nadrealističku avanturu pjesnika koji – poput kakvog domaćega Uliksa – probijajući sve barijere takozvanih smislenih logičko-jezičkih konstrukcija, razobličuje subkulturne fenomene već odavno amblematski određene „tvrdim“ toposima ulice, rock `n` rolla i seksizma, ali i novonastalim posttraumatskim iskustvima rata. Delimir Rešicki (Osijek, 16. III 1960), hrvatski književnik i novinski urednik. Osnovnu školu pohađao je u Branjinom Vrhu i Belom Manastiru, u kome je potom završio gimnaziju. Diplomirao je kroatistiku na Pedagoškom fakultetu u Osijeku. Bio je zaposlen kao urednik kulturne rubrike u dnevnim novinama Glas Slavonije. Živi u Osijeku. Književni rad Poetske, prozne, esejističke, književnokritičke i medijsko-publicističke tekstove (uglavnom muzičku i filmsku kritiku i esejistiku) objavljuje od sredine osamdesetih godina 20. stoljeća. Prevođen je na bugarski, engleski, francuski, mađarski, makedonski, nizozemski, njemački, poljski, ruski, slovenski, španjolski, talijanski. Pjesničkim, proznim i esejističkim tekstovima zastupljen je u brojnim antologijama, pregledima i panoramama suvremene hrvatske književnosti. Bio je član redakcija novina „Ten“, „Osječki tjednik“ i „Slavonski magazin“. Uređivao je časopise „Heroina nova“ i „Književna revija“. Jedan je od urednika SN „Privlačica“ iz Vinkovaca. Za najrazličitije izdavače i edicije uredio je i kritički priredio cijeli niz književnih naslova. Sudjelovao je u nizu skupnih izdavačkih projekata, kao i nekoliko osječkih (multimedijalnih) performansa u drugoj polovini osamdesetih godine 20. st. Sudjelovao je na CD-projektima „Matria Europa“ nizozemskih umjetnika Sluika & Kurpershoeka (Kunst Ruimte, Amsterdam, 1996) i „soundtrack. psi“ Ivana Faktora (Osijek, 2001). Nagrade Sedam sekretara SKOJ-a (1987. za knjigu „Sretne ulice“), Duhovno hrašće za knjigu godine (1997. za „Knjigu o anđelima“), Povelja uspješnosti Julije Benešić (1999. za knjigu „Bližnji“), Kiklop na manifestaciji Sa(n)jam knjige u Puli (2005, u kategoriji pjesničke zbirke godine za knjigu „Aritmija“), Nagrada Hubert Burda (2008), njemačka nagrada koja se dodjeljuje za poeziju iz Istočne Europe, Goranov vijenac (2011), Nagrada Sv. Kvirin za ukupan doprinos hrvatskom pjesništvu na 19. Kvirinovim poetskim susretima (2015), godišnja Nagrada „Vladimir Nazor“ za književnost: 2005. godine za zbirku poezije „Aritmija“ te 2015. godine za zbirku poezije „Lovci u snijegu“. Bibliografija Knjige pjesama „Gnomi“, pjesme (Biblioteka Quorum, Zagreb, 1985) „Sretne ulice“, pjesme (ICR, Osijek, 1987) „Die, die my darling“, pjesme (Biblioteka Quorum, Zagreb, 1990) „Knjiga o anđelima“, pjesme („Meandar“, Zagreb, 1997) „Ezekijelova kola“, pjesme („Znanje“, Zagreb, 1999) „Aritmija“, pjesme („Meandar“, Zagreb, 2005) „Meghalni a pandákkal“, pjesme, prijevod na mađarski (izbor, BabelPress Bt., Veszprém, 2008) „Arrhythmie“, pjesme, prijevod na njemački (Edition Korrespodenzen, Wien, 2008) „Crne marame“, pjesme (izbor, „Carmen Croaticum“, Vinkovci, 2007) „Aritmija“, pjesme, prijevod na makedonski („Antolog“, Skoplje, 2013) „Zaspati u Dobovi“, pjesme (izbor, „Lud Šerpa“, Ljubljana, 2013) „Lovci u snijegu“, pjesme („Fraktura“, Zaprešić, 2015) Knjige proze, kritika i eseja „Tišina“, tekstualna potraga (MKP, Osijek, 1985) „Sagrada familia“, pripovijesti („Meandar“ / Knjižara Nova, Zagreb / Osijek, 1993) „Ogledi o tuzi“, eseji, članci („Meandar“, Zagreb, 1995) „Bližnji“, eseji, prikazi (Matica hrvatska, Osijek, 1998) „Sretne ulice & Sagrada familia“ (reizdanje, „Meandar“, Zagreb, 2000) „Ubožnica za utvare : deset pripovijesti o nemogućim ljubavima“, novele (Naklada Ljevak, Zagreb, 2007) „Demoni u tranzicijskoj špilji : ogledi, polemike i kritike“ („Fraktura“, Zaprešić, 2010) „Dronjci na hrpi : mala emocionalna svaštarnica“ („Fraktura“, Zaprešić, 2012) MG9

Autor - osoba Radović, Borislav, 1935- Naslov Neke stvari / Borislav Radović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2013 Izdanje 2. dopunjeno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Društvo Istočnik, 2013 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 85 str. ; 21 cm Zbirka 4 puta : biblioteka časopisa Poezija ; 3 (broš.) Napomene Tiraž 300 Str. 81-82: Beleška o gledanju na stvari iz bliže okoline / Slobodan Zubanović O autoru: str. 84. Autor - osoba Radović, Borislav, 1935- Naslov Neke stvari / Borislav Radović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2013 Izdanje 2. dopunjeno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Društvo Istočnik, 2013 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 85 str. ; 21 cm Zbirka 4 puta : biblioteka časopisa Poezija ; 3 ISBN (broš.) Napomene Tiraž 300 Str. 81-82: Beleška o gledanju na stvari iz bliže okoline / Slobodan Zubanović O autoru: str. 84. Borislav Radović (Beograd, 10. mart 1935 – Beograd, 26. april 2018) je bio jugoslovenski i srpski pesnik, esejista i prevodilac. Biografija Borislav Radović rođen je 10. marta 1935. u Beogradu, gde je završio studije opšte književnosti sa teorijom. Veći deo radnog veka proveo je kao urednik u izdavačkoj delatnosti. Od 1952. kada je kao srednjoškolac počeo oblavljivati stihove, bavi se književnošću i prevodilaštvom. Bio je funkcioner Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Enes Halilović ga je opisivao kao čoveka grofovskog držanja i dostojanstva. Kritička ocena Borislav Radović se smatra jednim od najznačajnijih srpskih pesnika dvadesetog veka. Uz Jovana Hristića i Ivana V. Lalića, Radović je najznačajniji pesnik kulture kod nas. Poznat kao jezički perfekcionist i istraživač stilskih sredstava, Radović je retko i nerado objavljivao svoje tanke zbirke pesama. U početku shvaćen kao predstavnik neosimbolističkog stila, posle deset godina pauze pojavio se sa sasvim drugačijim pesama. Pesme pisane posle 1971. predstavljaju jednu knjigu koju je autor do kraja devedesetih polako dopunjavao. Ove pesme se odlikuju pravilnom sintaksom, odsustvom pesničkih ukrasa, i škrtošću u izrazu koja nikada ne prelazi u hermetizam. U pozadini svake od tih pesama nalazi se životno ili literarno iskustvo, koje je duboko promišljeno i dato u jasno uobličenim stihovima. Radović se kloni apstrakcija tako da svaka konkretna slika ostaje to što je i upravo takva pleni čitaoca. Poslednjih godina je svoje nesvakidašnje iskustvo pisanja, prevođenja i čitanja poezije podelio sa čitaocima u vidu nekoliko esejističkih knjiga. Nagrade i priznanja 1957. Brankova nagrada (za Poetičnosti) 1963. Oktobarska nagrada (za prevod Morekaza) 1967. Nolitova nagrada i Zmajeva nagrada (za Bratstvo po nesanici) 1983. Nagrada Branko Miljković (za Pesme 1971–1972) 1984. Nagrada Željezare Sisak 1985. Nagrada Disovog proleća 1994. Kruna despota Stefana Lazarevića 1995. Nagrada Vasko Popa 1996. Nagrada Ramonda Serbica 1998. Belodvorska rozeta 1999. Nagrada Miloš N. Đurić 2001. Nagrada Desanka Maksimović 2002. Žička hrisovulja 2002. Nagrada Đorđe Jovanović (za o Pesnicima i poeziji) Dela Zbirke pesama Poetičnosti, Beograd 1956. Ostale poetičnosti, Beograd 1959. Maina, Novi Sad 1964. Bratstvo po nesanici, Beograd 1967. Opisi, gesla, Beograd 1970. Izabrane pesme, Beograd 1979. Pesme 1971-1982, Beograd 1983. Izabrane pesme 1954-1984, Beograd 1985. Trideset izabranih pesama, Beograd 1985. Pesme 1971-1991, Banja Luka 1991. Pesme, Beograd 1994. Pesme, Beograd 2002. Četrdeset dve izabrane pesme, Beograd 2007. Eseji Rvanje s anđelom i drugi zapisi, Beograd 1996. O pesnicima i o poeziji, Banja Luka 2001. Neke stvari, Beograd 2001. Čitajući Vergilija, Banja Luka 2004. Još o pesnicima i o poeziji, Beograd 2007. Prevodi Morekazi, Sen-Džona Persa, 1963. Izabrane pesme Pola Elijara, 1971. Pariski splin, Šarla Bodlera, 1975. Luj Lamber, Onorea de Balzaka, 1999. MG91 (N)

TIN UJEVIĆ ODABRANA DJELA TINA UJEVIĆA 1-6 Priredio - Šime Vučković Izdavač - `August Cesarec`, Zagreb; Slovo ljubve, Beograd Godina - 1979 21 cm Edicija - Odabrana djela Tina Ujevića Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja 1. PJESNIŠTVO I 412 str SADRŽAJ: Popratna riječ Proslov pred čitanjem LELEK SEBRA Sanjarija Čestitka za rođendan Molitva Bogomajci za rabu božju Doru Remebot Hektor za Astijanakta Vječni prsten Svakidašnja jadikovka Romar Žene među kraljicama Nešto kao zaglavak Misao na nju Rotonda Pokrajina Vivijani Dah Odsutni Žene Meni bez mene Tajanstva Duhovna klepsidra Želja Odlazak Noću Vremena Slaboća Maštovita noć Na povratku Suvišni epitaf Vedrina Zavjetrina Zvijezde u visini Molitva iz tamnice Rusi i Rusija Bdijenje Perivoj KOLAJNA I Stupaj sa svojim mrakom II Uhapšen u svojoj magli III Puca, u ognju, naša glava IV Miris ljepote struji u toj kosi V Ove su riječi crne od dubine VI Je l` ikad čovjek omamljenim vinom VII Kad vidim njenu bijelu sliku VIII Iz tvoga doma zijaju ovamo IX Božanska ženo, gospo nepoznata X Znaš da mi čežnja u čekanju sniva XI Blaženo jutro koje padaš XII Pod gluvim batom noćna dažda XIII Jer ti si došla s druge strane svijeta XIV U ovoj gužvi, ovoj stisci XV U svili skuta šuštavoj Superna XVI Kakva čudna svjetla iskre se i gasnu XVII Lijepa ženska imena XVIII Osmjejak svaki ljuto plane XIX Diljem dana što me svojom čamom plaši XX U ovom mraku mirisavu XXI Noćas se moje čelo žari XXII Svjetlosti moje vjere, tugo tuge XXIII Kud god pogled bacim, ponižena čela XXIV Ako čežnja živca stremi u taj vis XXV Hoće li iko kad da shvati XXVI Dok na nju mislim, ja silazim s uma XXVII Devet mjeseci što ja sidoh s uma XXVIII Golublje perje ili krila laste XXIX Uzalud muka mišice i uma XXX Zelenu granu s tugom žuta voća XXXI S ranom u tom srcu, tamnu i duboku XXXII Ponore! more povrh moje glave XXXIII Noću kad hara zračni užas Gota XXXIV Dubina svijeta munjom tvojih ruku XXXV O Previsoka, Preduboka XXXVI U kiti svjetla slavna Izabela XXXVII Očajno naše bolovanje XXXVIII Danas me davi teško nebo XXXIX U mojem vrisku bez prestanka XL Po ovom gustom, strašnom daždu XLI Veliki Duše, ako u tom slomu XLII Duše što vidiš kroz prozirno srce XLIII Tišino noćna, mlijeko utaženja XLIV Ti što snivaš često zvučnu smrt slavuja XLV Grčevi srca za pijanstvom duha XLVI Ljubi i poznaj kroz tu vatru krotku XLVII I ja što evo bezumno ispisah XLVIII I tako dakle u to prozno vrijeme AUTO NA KORZU Polihimnija Uzvišenje Robovanje Protiv milosti vijeka Nostalgija svjetlosti Suza virtuoza Visoki jablani Desetgodišnjica vlažnoga humka Čin sputanih ruku Iz gospođe Tlapnje Traženja na miljokazu Čitulja budućega Beznadni povratak Razapeta Afrodita Autom kroz korzo OJAĐENO ZVONO SLAVA Dušin šipak Pozdravi majske grane Čarobni pelivan Zapis na pragu Orfika Cvrkutanje srca u pokrajini sanja Prostodušni sati Duhovno veče Dobrote dobroga sunca Mistički prostor noći HRPE Pobratimstvo lica u svemiru Stihovi su postali grad Ulični pjevači Pamćenje pločnika Među spratovima Zadržane sile bića Noć pijanica Prodavačice cvijeća Strmoglavi voz Kiklop na vodi Fotoreporter s krilima arhanđela Djetinja tlapnja i nijema čarolija lutaka Vasionac Ulica fantoma Automati Satanove žalosti Dječji ugao Unutrašnje jezgro Majdani u biću na dvije noge Oporuka pjesnicima Dažd Pomrčina MISAO Pogledi u praskozorju Voćke blagoslova Sablasti putovanja Tumaranja bezazlenog srca Produženi svijet Mašta povodom očiju Noć u kojoj pljušte zvijezde Pojave starenja Sunčeva kolijevka Basne čarobnjaka Pjesničko razbojište Mrtvačeva veza Igračka vjetrova Odmorni uranci ZEMLJA I DOBA ZRAKA Svetkovina ruža Da bi dušine riječi bile ispovjeđene za plemenita stabla Uresi zemlje Ogledam se u jezeru Drhtavi park Što šapće vodoskok Sunčani park Odmor pokrajine Most na Miljacki Bura na Braču Predznaci proljeća Treptave pređe jeseni Buđenje Nagovještaj zime Šumska odaja LJUBAV Unutrašnji harem Turris eburnea Čari žene Vrućica od žene Kovčežić s biserjem Cjeloviti cjelov i ti Agonija Boja uspomene MAMURLUCI I POBJEŠNJELA KRAVA Hymondia to mou somati Svratište sub iove divo Stabla po zimi Maslina i smokva uz morsku obalu Čar magle Strovo Tramvaji do Selske ceste Kozmogonije PJESNI RAZLIKE Za novim vidicima Oproštaj Naše vile Ogledalo Crvene zvijezde Kotao Smrt cvijeća Sutrusni tramvaji Nadmiris Probuđeni Orfeus San i ludilo Vjetru Survanje u prazninu Dubre duša Kozmičke ruke Duša u prašini Bezglavi dromedar Zimski utisak Vrući vjetar u noći Oblak u prozorskom staklu Mucanje nad tratinom Pokušati biti ganut na Ilidži Pakt sa demonom Mizantrop Anđeo tuge Jedan čovjek priča o sebi Kada u paradi svetkovine Ložnice u kovčegu krajolika Suton u čovjeku Nimbusi nad vidnim poljima Blagoglasja česme mlijeka Doživljaj noći Cika tržnice Krotki kruh i blago duhovnosti Noć okrvavljenih zvijezda Čardak uspomene Susreti na putu Sve se stvari ne mogu reći ni do kraja svijeta Zaboravljeno ja Kostur vremena Pogled u noć (O Tine) Snohvatica Smak svijeta i rasulo kaosa Grob Mamurluk ili sni vidovitoga pijanca Stoljeća Autoportret Još jedan cvrčak (Penzionirac Franta, bik iz Zagrastoka) Glasanje vjetra u noći Jesenje neveselje Napomena 2. PJESNIŠTVO 404 str SADRŽAJ: ŽEDAN KAMEN NA STUDENCU Žedan kamen na studencu Mekoća perina Pet stabala Odmazda cvijeća Okomito čovječanstvo Pokop očiju Ovjenčanja Vesela luka Kretanje grana Otkuda dolazi večer Obred utapljanja biserja Mladi slijepci Okamine Mjehurići Pedepsani pješaci Ukleta djevojaštva Vitezovi šafrana Vlati u pašnjacima sanjivosti Siromaški put Fluidi sutrašnjosti Stare razglednice Svirala modre uvale Krilati skupštinari Moje nepoznato biće Pomorci Poniženja ljepote Ilustracija Izjava svijetu Čarolija riječi Pisma u daljine Stihovi Meluzini Zaravan u lječilištu Nostalgija prozora sučelice Sjena i njena slava Glad Tragika očiju Varnice u stepi Sklonidbe ruku U spuževoj kućici Subota uvečer poslije 9 Odar u arki snova Kružna cesta sreće Vrućice od peluda Arteske vode Pješačenje fakira k dušama Svjetlo na rukama Gruda zemlje Fisharmonika Žuti mjehuri oko svjetiljaka Himnika i retorika zvona Molitva za koru kruha i zdjelu leće Legenda svijeća Ganutljive opaske Peći Mrki čempresi Prozor na ulicu Majstori dlijeta Ridokosi Mesije Preobražaj oblaka i čeona mjesečina Tarma na obroncima Dozrijevanje ljepote Eros slika krajolik San među stvarima Poniznost usuda konja Verpeža Na rukama zefira Prozor Odgajanje Pana Žuta stabla na mjesečini Improvizacija u katakombi Naviranje krvi Zelena sirena Ljubičasti pozivi daljine Duša, klepsidra i tijek rijeke Ushiti cigarete Sloj prošastih ganuća Vjetar u zastorima Postelja, stan golotinje Brza tipkačica San uskrsava sablasti Šumovi u kutiji za mišljenje Spremajmo kovčege Tajna znanost Vrištanja u polutami, I Vrištanja u polutami, II Pjesma vatre u peći Pjesnička proza Predigra bure MODRICE Pjesma o biseru Drugovima Nešto i za me Agni Utjeha MAMURNE JAMATVE Obala Maske Hora Povratak Putovanje Zbogom Uzdanje Posljednja mudrost BADNJACI Putovanje Dva puta jao Povijest duša Živci U predzorje Naprijed Moj grijeh Bor zeleni Poj tmine Depeša zemlji sa Budhina pupka Priznanje Manima nacija Bilješke iz kafane Topole Dva čovjeka (1921?) El sentimiento tragico de la vida Uspavanka iz Krivodola Egipatski, ili kaldejski, sanovnik? Pendžeri Uvala Trstenik Zvjezdari Kaučuk djevojka Pismo sebi Šetnja nehotičnih misli Alkoholni sni Jedna okultna sredina Naša ljubavnica tlapnja Osjećaj proljeća Prestali smo se smijati Esquire Rijeka teče Sat kasnih spoznaja Mala oda radosti Glave Simon Stilita Borba s anđelom Moj demon je svirač OGNJENI USOVI Kaleidoskop prozora Hypnosis cerebri Čovjek u prahu Grabežljivost mozga Živci Nema sabirača Kavez na prozoru Panika samoće Nerazumljivosti Brzi odgovor Sadite stabla Odijelo i zdravlje Celibat beskućnika Snovi Mistika strasti Ispaštanje dara Pronevjeritelji Duh i kasta Dugogodišnji bolesnik Poluistine Vreva, berba Jedna sam osoba složena od više drugih Likvidiram stokove Lešine u podrumu Kvarenje muzike Leglo svraba Svetinja bolesti Zbogom, krove Lude i mudre djevice Ponor i pothvat skitnoga viteza Amnezije Kratkotrajni snijezi Mostovi su najopasniji Mali pustolovi Stanimo ovdje Skidam kapu bogovima Trulež Zastoj Smiješni veseljaci Snaći se, naći se Aleja kestenova Fefelli, ergo sum Sljepačka geometrija Fragmenat Džungla Jesam li poznat u afričkoj prašumi? Napomena 3. ZAPISI 400 str SADRŽAJ: ISPIT SAVJESTI I DRUGI ZAPISI Ispit savjesti Mrsko ja Pobjeđujem hljeb Grohot plača Moja bolovanja Vrgorac i Makarska POLITIČKI SPISI Natko Nodilo Narodno jedinstvo Srbija za Hrvatsku Proganjana Hrvatska Među francuskim novcem i ruskom silom Srpsko-hrvatska omladina u Parizu Blaćenje hrvatskog imena Zdravo, Jugoslavijo: narod je vječan! Na žrtveniku Evrope Od mladosti do omladine Obrisi Jugoslavije O duhu i maču grebeštaku Za obnovu srdaca Politička inteligencija omladine Prilog ka kritici društvene reakcije Demokracije i imperijalizmi Mamon i Ištar u suvremenim revolucijama Talijanski kolonijalni imperijalizam Hljeb komune Istok i Zapad FELJTONI Domus marulorum Kafana intuicije Himnika ulica Svjetovi u bivanju Devet lijuga pred igrokazom O modernom žurnalizmu Šaljive opreke Parobrodski rekord Žena u dušinom ogledalu Jeronimova pisma Psihoanaliza Savremeni bandit Kolosijek kroz birtije Čuperci magle i koluti dima Dike ter hvaljenja zaštitniku sloga Auto Ura, zadnja spona na čovjeku Ulomak podliska protiv podliska PUTOPISI Sto minareta Sjeta pred Supetrom Supetar na Braču Bura na Braču Otkrivajući Mirce Svjetlost Jadrana Put u Dubrovnik Iz Dubrovnika Nit u srcu mora Teutin dvor PISMA Velja Rajić Ante Trumbić Iv de Giullije Milostislav Bartulic Gustav Krklec Ivo Hergešić Stanislav Šimić Sveta Maksimović Ivan Krol Ivan Vukušić Ante Ujević Josipu Tabak Marija Šuštić Josip Tabak Nika Armandi Danilo Čorka Nikola Polić Josip Tabak Vladimir Šiffer Dragutin Tadijanović Marija Šuštić Niki Armandi Josip Tabak Niki Armandi Danilo Čorko Marija Šuštić Vladimir Šiffer Napomena 4. ESEJI I 390 str SADRŽAJ: POETIKA Trenutak, vrijeme i vječnost u književnoj umjetnosti Oroz pred Endimionom Savremeni čovjek ispovijeda se o poeziji Adonai Muza vremena Sumrak poezije Pah hrizantema Izvori, bit i kraj poezije Otto Rank mitizuje poeziju Picasso, kubizam i purizam Šetnja kroz modernu - s Karlom Einsteinom NAŠA KNJIŽEVNOST Em smo Horvati Luka Botić Split u Botiću Trnokop u Silvijevoj bašti Tin Ujević o Augustu (!) Matošu Grob u ludnici (O Vladimiru Vidriću) Utopljene duše Pjesme Alekse Šantića Milan M Rakić: Nove pesme Jovan Skerlić u nacionalnom radu Diktatura kritike Prekretničke dijalektike metamorfoze nadrealizma STRANA KNJIŽEVNOST Muza ironije i samilosti Katorga i ludnica Prokletstvo Baudelairea Mučeništvo života i raj u Afionu Ključ ljubavi, Arthur Rimbaud Experto Roberto Neman Dostojevski Sudovi i snatrenja u esejima Marcela Prousta De Nerval Zaborav nad Paulom Verlaineom Erazmo i Cervantes Neman Stendhal, posljednji Francuz Cjeloviti Goethe Napomena 5. ESEJI II 384 str SADRŽAJ: FILOZOFIJSKO-KULTUROLOŠKI UVIDI Franciscus Patritius Komentari bogumilstvu Markantonije de Dominis Sa sjajem jedne zvijezde Građanin Arthur, član trusta mozgova Filozofska romantika i filozofi-apstraktiste Tipologija, psihofizika i mentalitet velegrada Reinkarnacije Dionizija i metamorfoze apostolata Pabirci o jezičnoj psihologiji Kreta, matica sredozemništva MISAO ISTOKA Ramakrišna Vivekananda Mahatma Gandhi Gandhi u intimnosti Napredna Kina Dva glavna bogumila Analogija Budhine šile i Patandžalijeve jame Gautamin labuđi pjev Arijci u Indiji Pedagogija u Šantiniketanu Radžajoga prokomentarisana Uloga islama u prošlosti Indije Agresivni vedantizam od Šankare do Ašokanande Manijevo nasljedstvo Najstarija kultura svijeta i vedička Indija Silazak Arijaca Konfucij Goethe u kineskoj svjetlosti Lao-tsea Tagor Tokur ponovo misli Indiju Pod milovidnom maskom Japana Slovo pred gimnosofistom Kalanosom Napomena 6. RUKOVET PREPJEVA / KRITIČARI O TINU UJEVIĆU 536 str SADRŽAJ: RUKOVET PREPJEVA FRANÇOIS VILLON - Natpis za grob nama obješenima HEINRICH HEINE - SJEVERNO MORE Prvi ciklus 1. Krunidba 2. Suton 3. Zalazak sunca 4. Noć na žalu 5. Posejdon 6. Izjava 7. Noću u kajiti 8. Oluja 9. Tišina na moru 10. Morska utvara 11. Pročišćenje 12. Mir Drugi ciklus 1. Pozdrav moru 2. Oluja 3. Brodolomac 4. Zalazak sunca 5. Pjesma Oceanida 6. Bogovi Grčke 7. Pitanja 8. Feniks 9. U luci 10. Epilog EDGAR ALLAN POE - Anabela Lee WALT WHITMAN - Salut au monde! CHARLES BAUDELAIRE - Moje hvale imenu Franciske STÉPHANE MALLARMÉ - Počinak u porcelanu EMIL VERHAEREN - U slavu nebesima ARTHUR RIMBAUD - SEZONA U PAKLU Sezona u paklu Pizma Noć u paklu Buncanja, I Buncanja, II Nemoguće Blijesak Jutro Zbogom KRITIČARI O TINU UJEVIĆU A B ŠIMIĆ - Za Ujevića TODOR MANOJLOVIĆ - Augustin Ujević - Lelek sebra DUŠAN MATIĆ - Ujević RASTKO PETROVIĆ - Ujević ALEKSANDAR VUČO - Ujević PERE LJUBIĆ - Tin Ujević - Kolajna MILAN V BOGDANOVIĆ - Tin Ujević - Kolajna VELIBOR GLIGORIĆ - Augustin Ujević IVO HERGEŠIĆ - O pjesmama Tina Ujevića NOVAK SIMIĆ - Tin Ujević RANKO MARINKOVIĆ - Tinov alkohol STANISLAV ŠIMIĆ - Automat slobode OSKAR DAVIČO - Pesme Tina Ujevića ĐORĐE JOVANOVIĆ - Pred Ujevićevom poezijom VLATKO PAVLETIĆ - Kaos na pragu idealnoga GUSTAV KRKLEC - Četiri feljtona o Tinu JURE KAŠTELAN - Oslobođena Afrodita VLADIMIR POPOVIĆ - Pogled u jednu viziju Tina Ujevića STANKO LASIĆ - Tin Ujević - Svakidašnja jadikovka RADE VOJVODIĆ - Pesnik Tin Ujević MILOSAV MIRKOVIĆ - Ujević i mi BRUNO POPOVIĆ - Jednodušni Ujević MARKO GRČIĆ - Put i kob Augustina Ujevića ANTE STAMAĆ - Tin Ujević VUJADIN JOKIĆ - Geneza stvaralaštva Tina Ujevića BOŽIDAR ŠUJICA - Slediti pesnika MIODRAG RACKOVIĆ - Skriveno pesnikovo pripovedanje DRAGOVAN ŠEPIĆ - Augustin Ujević u Parizu MIRKO ŽEŽELJ - Tin u Beogradu ŠIME VUČETIĆ - Tin Ujević DRAGUTIN TADIJANOVIĆ - Kronologija Tina Ujevića Napomena Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Sabrana Izabrana Dela Fransoa Vijon Hajnrih Hajne Edgar Alan Po Volt Vitman Šarl Bodler Stefan Malarme Emil Verharen Artur Rembo

Prva knjiga Predraga Čudića. Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Čudić, Predrag Naslov Posle drame / Pedrag Čudić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Studentski izdavački centar, 1970 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 61 str. ; 20 cm Zbirka ǂEdicija ǂ`Vidici 70`. kolo 4 ; knj. 7 Napomene Tiraž 500. Predrag Čudić, rođen 1943. u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Senti, a Filološki fakultet grupa za opštu književnost sa teorijom u Beogradu. Prve radove sredinom šezdesetih objavljuje u Studentu i Vidicima. Od 1970. član UKS, a od 2008. član Srpskog književnog društva, takođe od 1972. član UKPS. U vreme studija bio stalni saradnik lista Student, a ’68\’69. urednik poezije. Od ’70. do ’76. honorarni urednik u programu za decu Radio Beograda, potom do 2005. bibliotekar u BGB kada je imenovan za izvanrednog i opunomoćenog ambasadora SCG u Republici Mađarskoj. Jedan od urednika i pokretača časopisa Heretikus. U penziji od maja 2008. Prevodi poeziju sa mađarskog i ruskog. Živi u Beogradu. Poezija Posle drame, Vidici, Beograd, 1970. Opšta bolnica, DOB, Beograd, 1974. Drug đavo, Prosveta, Beograd, 1979. Naša pesma, BIGZ, Beograd, 1990. Pesme i priče, Književna Omladina Srbije, 1993. Opšta bolnica i druge pesme, SKZ, Beograd, 1993. Poezija za decu Jesen u cirkusu, Vuk Karadžić,Beograd 1975. Dugme lutalica, Radio Beograd, Dramski program, 1977. Smešni junaci, Nolit, Beograd, 1983. Čudo od deteta, Dereta, Beograd, 2004. Proza Ljudske slabosti, Nezavisna izdanja Sl. Mašića, Beograd, 1978. (Zabranjeno i uništeno, o trošku autora i izdavača, odlukom Vrhovnog Suda Srbije) Život bez muke, Narodna knjiga, Beograd, 1987 Ljudske slabosti, drugo izdanje, Prosveta, Beograd, 1991. Saveti mladom piscu ili književna početnica, Radio B92, Beograd, 1993. Europolis, vesele zgode, Damad, Novi Pazar, 1998 Praktikum, velika žetva lovorika, Gradinar, Rožaje, 2001. Kratak pregled s predumišljajem novije srspske istorije,.Forum pisaca, Beograd, 2004. Vejači ovejana suštine, ogledi, Braničevo, Požarevac, 2011. Prevedeno Menschliche schvächen, aus dem Serbischen Katarina Wolf Grieshaber, mit einem Vorvort von Bora Ćosić , Books on demand Gmbh, Norderstedt, 2005. Dramski tekstovi Pozorišne drame Mat’ rijalisti, rimovana komedija, Atelje 212, Premijera 19. 11. 1982 Velika scena. Nagrade Dani komedije, Jagodina. Ljubiša Bačić nagrada za najbolju mušku epizodnu ulogu, Taško Načić, Statueta Ćuran za najbolje glumačko ostvarenje za ulogu Gorazda Utješinovića (Broj izvođenja 51) Šta je šta, rečnik stvari u slikama, Scena, br.4, Novi Sad, 1989. TV drame Ljubitelji golubova, režija Nebojša Komadina, TV Beograd, 1968. Useljenje, režija Petar Zec, TV Beograd, 1981. Radio-drame Malograđanski ep, radioadaptacija Vojislav Despotov, Radio Novi Sad, 2001. Radio-drame za decu Potera u krugu, Radio Beograd, 1971. Dugme lutalica, prva srpska radio- opera, kompozitor Ivana Stefanović, Radio Beograd, 1977. stereoizvođenje, ploča i kaseta,PGP,RTB. Zemlja lutaka, Radio Beograd, 1996. TV serija Lirika, razvoj evropske lirike, 8 epizoda, Kulturno obrazovni program, RTB, igrana obrazovna TV serija, režija Milutin Petrović 1992. Boda Ninković, Bane Vidaković i dr. Priredio Danilo Kiš: Pesme i prepevi Milan Milišić: Nastrana vrana, pesme za decu, Sic, Beograd, 1996. Homage Milanu Milišiću, zajedno sa V. Donićem i I. Hadžićem. Prevodi Šimon Ištvan: Jutarnji Svatovi, Bagdala, Kruševac, 1972. Ferenc Feher: Pesma đaka sa salaša, lektira sa osnovnu školu, Nolit, udr. izd., prvo izdanje 1976. Ferenc Feher: Izabrane pesme, Ulaznica, Zrenjanin, 2009. Ruski almanah ,`92.broj 02, Nikolaj Glaskov: Stihovi Ruski almanah, 98. broj 07, Aleksandar Veličanski: Pesme Ruski almanah, 02. broj 09, Jan Satunovski: Seckana proza, stihovi Sa drugim prevodiocima: Ferenc Feher: Ispovest saputnika, odabrane pesme, Ćirpanov, Novi Sad, 1977. Antologija ruske poezije, XVII–XX vek, Prosveta, Beograd, 1977. Josif Brodski: Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1990. Viktor Sosnora: Sova i miš, Damad, Novi Pazar, 1997. Književne nagrade I nagrada za poeziju BU, Dan studenata 4. april ( 1967.) II nagrada SK SOS za poeziju,1967. Nagrada Rade Drainac, za 2001. Nagrada Jakov Ignjatović, zadužbine u Budimpešti za 2003. MG75 (L)

Posveta pesnika. Autor - osoba Nenadić, Milan, 1947-2021 = Nenadić, Milan, 1947-2021 Naslov Divlji bog Balkana / Milan Nenadić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2003 (Užice : Rujno) Fizički opis 173 str. ; 21 cm Zbirka Atlas ISBN 86-379-0808-X (karton) Napomene Tiraž 500 Beleška o piscu: str. 167-168. Milan Nenadić (Grkovci, 30. septembar 1947 – Novi Sad, 7. mart 2021) bio je srpski književnik. Milan Nenadić je rođen 30. septembra 1947. godine u Grkovcima kod Bosanskog Grahova.[1] Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Bosanskom Grahovu, a potom je upisao studije jugoslovenskih književnosti i savremenog srpskohrvatskog jezika na Filozofskom fakultetu u Sarajevu.[2] Nakon završetka studija i odsluženja vojnog roka, započeo je svoj rad kao slobodni umetnik. Od 1974. godine živeo je u Beogradu, gde je proveo deset godina, preselivši se potom u Zrenjanin 1984. godine. Od 1998. godine je živio u Petrovaradinu. Milan Nenadić je preminuo zajedno sa svojom suprugom Ileanom Ursu Nenadić, koja je takođe bila književnica i prevodilac, od posledica curenja gasa u njihovoj porodičnoj kući u Petrovaradinu 7. marta 2021. godine. Nagrade i priznanja Milan Nenadić je dobitnik brojnih nagrada i priznanja od kojih bitnije uključuju: Nagrada „Jovan Dučić”, 1971. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za pesmu „Stefanos”, 1972. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Opšti odar, 1979. BIGZ-ova nagrada, 1985. Nagradu Univerzitetske riječi za knjigu godine, 1990. Zmajeva nagrada, 1990. Nagrada „Stanko Simićević” Narodne biblioteke „Danilo Kiš” iz Vrbasa, 1996. Nagrada Društva književnika Vojvodine, 1996. Nagrada Kočićevo pero, 1996. Nagrada Branko Ćopić Srpske akademije nauka i umetnosti, 1998. Nagrada Saveza književnika Rumunije, 2000. Orden Vlade Rumunije, 2000. Nagrada „Kondir Kosovke devojke”, 2000. Nagrada „Ovidije” Saveza književnika Rumunije i Vlade Rumunije, 2001. Nagrada „Laza Kostić”, 2001. Povelja „Pjesnik - svjedok vremena” u sklopu Sarajevskih dana poezije, 2002. Nagrada Šušnjar, 2005. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu pesama Kamen sa imenom, 2007. Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, 2008. Nagrada „Zaplanjski Orfej”, 2010. Nagrada „Petrovdanski vijenac”, za knjigu Redna čaša, 2012. Dučićeva nagrada, 2019. Nagrada „Žička hrisovulja”, 2020.[4] Dela Milan Nenadić je objavio preko dvadeset knjiga poezije i prevođen je na gotovo sve evropske jezike. Stefanos - Svjetlost, Sarajevo, 1971. godine Novi Stefanos - Veselin Masleša, Sarajevo, 1974. godine Opšti odar - Svjetlost, Sarajevo, 1978. godine Usamljena istorija - Veselin Masleša, Sarajevo, 1979. godine Osvetna maska - Prosveta, Beograd, 1981. godine Pesme - BIGZ, Beograd, 1984. godine Knjiga četvorice - Nova Jugoslavija, Vranje, 1985. godine (zajedno sa Zoranom Vučićem, Slobodanom Stojadinovićem i Miroslavom Cerom Mihailovićem) Opšti odar i druge pesme - Svjetlost, Sarajevo, 1985. godine (zajedno sa Ivanom Kordićem i Stevanom Tontićem) Vrisnula je majka - Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`, Zrenjanin, 1985. godine (zajedno sa Ileanom Ursu) Počinjem da biram - Panpublik, Zrenjanin, 1988. godine Drhtanje u svodu - Univerzitetska riječ, Nikšić, 1988. godine Izabrane pesme - Veselin Masleša, Sarajevo, 1989. godine Beli Anđeo - Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`, Zrenjanin, 1990. godine Venac za Gavrila - Narodna biblioteka `Danilo Kiš`, Vrbas, 1991. godine Utočište - Matica srpska, Novi Sad, 1994. godine Sredovečan soko - Književna zajednica, Novi Sad, 1995. godine Ugrušak: nastavak Utočišta - Matica srpska, Novi Sad, 1997. godine Suvi pečat - Glas srpski, Banja Luka, 1998. godine Opšti odar i nove pesme – Oslobođenje, Sarajevo, 2000. godine Noćna slika (Imagine nocturnǎ) – Libertatea, Pančevo, 2001. godine (srpsko-rumunsko izdanje) Divlji bog Balkana - Srpska književna zadruga, Beograd, 2003. godine Pola kapi rose: izabrane i nove pesme - Orpheus, Novi Sad, 2004. godine Pesme (izbor) - Književna zadruga, Banja Luka, 2005. godine Kamen sa imenom - Stylos, Novi Sad, 2006. godine Gorko izobilje - DNS Logos, Bačka Palanka, 2008. godine Više od imanja (izbor) - Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2010. godine Redna čaša - Beograd, Zrenjanin, 2012. godine Ukus pelina (izabrane pesme) - Prosveta, Beograd, 2012. godine Venac za Gavrila, zaveštanje - Kairos, Sremski Karlovci, 2014. godine Venac za Gavrila: zaveštanje - Grafomark, Laktaši, 2014. godine (izdanje drugačije u odnosu na prethodno) MG146

Prvo izdanje čuvene zbirke Jure Kaštelana. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. U zbirci Pijetao na krovu (1950), u koju je, prerađen, uvršten dio prve zbirke kao samostalan ciklus, evocirao je ratno iskustvo te je među prvima u poraću unio apstraktna ontološka pitanja u pjesništvo. U njoj se nalazi i poema „Tifusari“, s fabularnom kompozicijskom okosnicom hodanja umirućega partizana, oboljeloga od tifusa, u koloni po snijegu, a sastavnice njegova somnambulnoga monologa bitne su egzistencijalne odrednice: užas postojanja, smrt, sloboda i duhovni život. Podudarno s promjenama sadržaja tifusarove svijesti izmjenjuju se različite vrste iskaza s različitim ritmovima i različitom slikovnošću. Autor - osoba Kaštelan, Jure, 1919-1990 = Kaštelan, Jure, 1919-1990 Naslov Pijetao na krovu / Kaštelan Jure Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1950 Fizički opis 118 str. ; 17 cm Zbirka Mala biblioteka ; 52 ISBN (Broš.) Napomene Autorova slika na koricama. Kaštelan, Jure, hrvatski književnik i prevoditelj (Zakučac kraj Omiša, 18. XII. 1919 – Zagreb, 24. II. 1990). Diplomirao je 1949. jugoslavistiku s francuskim i ruskim na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1956. doktorirao radom o lirici Antuna Gustava Matoša te od 1950. do umirovljenja 1980. bio profesor teorije književnosti. Od 1942. sudjelovao u partizanskom pokretu. Od 1979. redoviti član JAZU-a, gdje je od 1985. do smrti bio voditelj Zavoda za književnost i teatrologiju. Prvom zbirkom pjesama Crveni konj (1940), čiju je nakladu uništila cenzura, iskazao je politički angažman i zacrtao većinu preokupacija i značajki svojega pjesništva. To je lirika grada u ozračju predratnoga vremena i sa slutnjom rata. Baštineći stih hrvatske usmene književnosti i dotadašnjega pjesništva, a s osloncem o aktualne poetike Federica Garcíje Lorce i Paula Éluarda, stvorio je pjesme moderne, nadrealističke strukture s neobičnom metaforikom i neočekivanim značenjima, često povezanima s mitološkim i magijskim simbolima, a isprepletanjem različitih tipova govora ritmički je dinamizirao stih. U zbirci Pijetao na krovu (1950), u koju je, prerađen, uvršten dio prve zbirke kao samostalan ciklus, evocirao je ratno iskustvo te je među prvima u poraću unio apstraktna ontološka pitanja u pjesništvo. U njoj se nalazi i poema „Tifusari“, s fabularnom kompozicijskom okosnicom hodanja umirućega partizana, oboljeloga od tifusa, u koloni po snijegu, a sastavnice njegova somnambulnoga monologa bitne su egzistencijalne odrednice: užas postojanja, smrt, sloboda i duhovni život. Podudarno s promjenama sadržaja tifusarove svijesti izmjenjuju se različite vrste iskaza s različitim ritmovima i različitom slikovnošću. Biti ili ne (1955) i Malo kamena i puno snova (1957) zbirke su konzistentne stvaralačke zrelosti u kojima je spoj stvarnosti, metafizike i sna pjesnički ostvaren isprepletanjem nekoliko stilova. Nakon dvadeset godina, tijekom kojih je kao knjige tiskao samo angažirane poeme Skopje u tvojim očima (1964) i Otvorena pjesma (1976), objavio je zbirku Divlje oko (1978), vrhunac svojeg opusa, koju zasniva na pjevanju o vječnim suprotnostima svjetlosti i tmine, poniranju u mediteranski i zavičajni arhetipski supstrat te unosi mitsku i mitološku transcendenciju, koju potom dodatno osnažuje poniranjem u antičko i arhaično u kasnim pjesmama (pjesničke mape Zavjet za Epetion, 1984., i Sve plavo, nebeski plavo, 1989), dosegnuvši oblik „klasične modernosti“. Kaštelanovo je pjesništvo od početka usmjereno ostvarivanju sklada sadržaja i izraza, objedinjujući u sebi ukupnost pjesničkih postupaka moderne hrvatske poezije te dosežući njezine sâme vrhunce. U proznu zbirku Čudo i smrt (1961) unio je obilježja antiproze, s prevladavajućim postupcima oneobičavanja običnoga, a u poetski intonirane dramske tekstove Pijesak i pjena (1958) i Prazor (1972., izvođena kao Prizor s pticom) obilježja antidrame. Objavio je i studiju Približavanje: prolegomena za liriku Antuna Branka Šimića (1970), više radova o hrvatskim pjesnicima, pisao predgovore monografijama i katalozima hrvatskih likovnih umjetnika (Ante Kaštelančić, Joko Knežević, Oton Gliha, Edo Murtić, Vanja Radauš) i kazališne osvrte, a uredio je više izdanja hrvatskih pjesnika (suurednik Sabranih djela Ivana Gorana Kovačića 1983., o kojemu je napisao i scenarij za dokumentarni film Cvijet i oganj u režiji Ive Tomulića, 1956). Prevodio je s češkoga, francuskoga, makedonskoga, ruskoga, španjolskoga (F. García Lorca, Pablo Neruda) i talijanskog jezika; jedan je od prevoditelja i s Bonaventurom Dudom urednik suvremenoga hrvatskog prijevoda Biblije (tzv. zagrebačka Biblija, 1968). Djela su mu tiskana 1999–2004. u četiri knjige. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo (1984) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1986). Jure Kaštelan – rapsod i partizan, častan čovjek i Dalmatinac, bez kojega ne bi bilo ni hrvatske Biblije Jučer, osamnaestog dneva ovoga prosinca, bio je palindromski 101. njegov rođendan, u godini kad se za pedantne administracije i historiografske birokracije knjigovodstveno zaokružilo čistih i zgodnih 30 godina od sad već njegovog preminuća; preminuća prevelikog pjesnika ovog i jezika i zavičaja – Jure Kaštelana… Pjesnik je to što je poniknuo na plodnom tlu s hranjivim poetskim humusom, u čijoj su lijehi svoje žile bili pustili Drago Ivanišević i Josip Pupačić, Nikola Milićević i Anđelko Novaković; prostor je to gdje se ostvaruje `san u kamenu`, ali i gdje se more k njemu penje i `dobrojutro veli`. Utok Cetine u more, njezin sliv, voda je blagoslovna što škropi i napaja i Pegaza i Apolona; prostor to je u kojemu ubicirati se mogu i Gea i Posejdon – epicentar vrtnje i Rima i Grčke – svemediteranstvo ujedno, ring u kojem Antej može dovršiti svoju muku i okončati bitku. Ni helenistički Heraklo, ni romanistički Herkul neće uspjeti dokraja razbiti ni laz Mosora ni prijevoj Biokova, kao ni sedlo ičega čemu je kamen postament ili podnožje… Jure Kaštelan je – i prije stupanja na put što ga odvodi od kuće, i prije zakoračenja na stazu što će ga dovesti do na magistralu života – asfaltirao makadam svoje putne dionice katranom i tucanikom što mu je iza uzglavlja ubran i izmrvljen, otrgnut od litice mosorske kose ili iskopan u biokovskoj petradi. Krenut će mladi Jure sa svojega rustikalnog ognjišta u Zakučcu pokraj Omiša do urbanoga komina u ubavoj gradskoj sredini: konkretno, do sigurnih manastirskih zidina Dijecezanskog sjemeništa u Splitu. Poslije toga, što znatiželja, što profesionalni izazovi odvest će ga i do Pariza, te ga i vratiti natrag u Zagreb, gdje će provesti glavninu svojega života i profesionalnog rada. U međuvremenu, pak, svašta će (mu) se dogoditi. Na primjer, Drugi svjetski rat. MUNDIJALNA GVERA A, prije početka te mundijalne gvere Kaštelan je počeo slagati stihove u pjesme; i, nije mu to bilo dosta pa ih je odlučio prezentirati zajednici u vidu službeno štampane knjige. I, dogodi se – Crveni konj (1940.). Ali, taman što je počeo poskakivati po pragu vlastite punoljetnosti i umjetničke afirmiranosti, ovaj je `Poljičanin poštovani` doživio grubi nasrtaj cenzorske kraljevske sile, te je njegov prvijenac doživio razvaljivanje štampadurskog sloga u tiskari: valjalo je do u pilotinu, iverje i prah samljeti, odnosno do u lug spaljivanjem dovesti sve ono papirnato i tvarno, što je na sebi moglo nositi otisak stihova tog tamo nekakvoga kreativnog, svojeglavog i buntovnog mladca… I, deset godina prošlo je od te diverzije u štampariji s gotovim prijelomom njegovoga knjiškog bloka prvenačkog libra Crveni konj (srećom, ima primjeraka što su nadživjeli zapljenu!) pa su u kontroliranim uvjetima stvorene sve pretpostavke za obznanu libra Pijetao na krovu (1950.). U ratu, koji se dogodio između ove dvije knjige, Jure Kaštelan bio je s puškom na prsima; u miru, bio je s perom među prstima… Mimo važnih, pa i prevažnih, njegovih društvenih aktivnosti što ih je zavrijedio i zadobio inercijom svojega političkoga položaja, svakako prednjači realizacija projekta Zagrebačke Biblije, prvog svetopisamskog teksta na ovom jeziku objavljenog u – Hrvatskoj! Podsjetimo, prijevod Matije Petra Katančića tiskan je u Budimu, onaj Ivana Matije Škarića u Beču, rad Ivana Ev. Šarića izašao je u Sarajevu, a ovaj pothvat iz 1968. godine po prvi put je na ikojem hrvatskom idiomu javno objelodanjen baš u Hrvatskoj, u Zagrebu… I, dok će mnogi novopečenici politikantskim frnjokulima i prvoloptaškim trapulama jalovo pokušavati nasanjkati vidni značaj Jure Kaštelana (tobože mu, kao kolajnu, pokušavajući ovjesiti o vrat ikakvost krimena partizanšćine…), uspomena na ovog časnog čovjeka, i Dalmatinca, neće moći biti ni poremećena ni poništena ničim. Sasvim suprotno, da nije bilo ovoga rapsoda i partizana, ne bi bilo ni prve hrvatske Biblije u Hrvatskoj. Pa nek zlobnici – pivaju borbene! U onom strašnom času, kad je na stvarnim pijedestalima moći valjalo odnijeti prevagu hoće li Hrvati, u Hrvatskoj, po prvi put u povijesti dobiti svoju Bibliju u svojem jeziku i na vlastitom terenu, Jure Kaštelan bio je deputat čija je riječ pretegnula masu i nagnula istu na onu stranu tezulje za makar koji centimetar niže od plitice s tezulje preko puta iste mjerne naprave. Iskoristio je, sad već dobrodošlo partizanovanje, pa je – postavši čvrstim mostom između Partije i Crkve – učinio sve da tadašnje političke prilike podvrgne humanistici i kroatološkom bašćinstvu, što je rezultiralo, eto, jednim među najvišim i najsofisticiranijim kulturološkim refleksima u društvu: objavljivanjem Biblije. Da ne bi bilo ikakve skepse ili zadrške: Jure Kaštelan nije se zauzeo za objavljivanje Biblije na hrvatskom jeziku iz razloga oportunizma… Ne, učinio je to časno, smatrajući taj projekt važnim za sve uljudbene nacionalne stratume: bilo humanističke, bilo kulturološke, bilo antropološke… Iščitati to možemo pročitavanjem njegovog predgovora u svim ovdašnjim izdanjima Svetog pisma, a možete mi vjerovati i na riječ, budući da mi je isto s radošću i udivljenjem bio posvjedočio njegov ondašnji u tom poslu i suradnik i supatnik: fra Bonaventura Duda. Također i pjesnik i poliglot, bibličar i znanstvenik – velečasni don Ivan Golub. A, riječi hvale za Kaštelana imali su i mnogi, mnogi drugi… Valjalo je iskoristiti namignuće i boga Kairosa, te cijeli posao zakopčati u tek malo više od godine dana. Velika je zasluga Kaštelana i za reafirmaciju Antuna Gustava Matoša, na kojemu je doktorirao, kao i puštanja Tina Ujevića iz stega ideologije i negvi agitpropovskih komesara. Po završetku Drugoga svjetskog rata komunisti su Ujeviću bili zabranili objavljivanje, a upravo Kaštelanovim zalaganjem kod drugova omogućena je bardu amnestija od te pedipse, pa je sâm Kaštelan čak priredio i izbor iz njegovog pjesništva usput ga poprativši s predgovorom. Bila je to knjiga Rukovet (1950.). Krimen mu je bio `suradnja u endehazijskom časopisu`, a možemo samo zamisliti koliko je Ujević imao veze ili je uopće želio imati veze s ustaškim pokretom; on, onako kozmopolitski orijentiran u `pobratimstvu lica u svemiru`, i, onako još samostojeći i hotimični lutalački apatrid. ŠUTKE PREKO SVEGA... Ali, među njima će kasnije ipak zaiskriti, nakon što je Kaštelan objavio studiju i interpretaciju Tinovog pjesništva pod naslovom: `Tema i individualni pjesnički izraz (Lerberghe – D`Annunzio – Ujević)`. Ujević je reagirao polemičkim tekstom, odbacujući tvrdnje kako se on u ikojoj fazi ili na ma koji način nadovezivao ili eklektički nadahnjivao rečenim i nametnutim mu uzorima. Kaštelan je preko svega prošao šutke, bez reakcije, zacijelo priznajući krivu prosudbu i lošu komparaciju, a nedugo zatim, po preminuću Tinovom 1955. godine, veliki pjesnik i nasljednik napisao je zadivljujući nekrolog Oslobođena Afrodita. Iste godine kad je redivivirao Tinov Rukovet, Jure Kaštelan objavio je i spomenutu pjesmozbirku Pijetao na krovu (1970.) Evoga, 70 joj je godina tek, zaokruženi jubilej dakle; ali, ne smijemo ispustiti reći kako je njezina važnost, pored neupitne estetske vrijednosti, i u činjenici što joj prvi ciklus čini dio pjesama iz zatučene zbirke Crveni konj. Što je onda bilo nedobrodošlo i zabranjeno, ovdje je i dobrodošlo i obznanjeno… U kolikoj je mjeri mladi Kaštelan bio opijen umjetnošću svojega uzora iz opet ne baš ni tako udaljenog Vrgorca, a kojega će za desetak godina rehabilitirati, vidi se u predratnoj pjesmi Sanjarija: Slavensku bol ću reći desetercima. Planino moja, izgubljeno djetinjstvo. Nemam krila, nemam šestopera. Sokola mi u gori ubiše. Lelek, lelek, planino kamena. Drugo je poglavljce ove knjige imenovano Krvavija i ono u sebi nosi pjesme nastale 1940. i 1941. godine. Nikad prije nisu objavljivane, za razliku od većine pjesama iz ostatka zbirke, koje je pjesnik rasipao po raznim časopisima. Kontrasti su doista zapanjujući: od krvi i tmine do lastavice i golotinje, od sunčanog proljeća do `moždana na ruci`, od ljubavi i djevojaka do klanja i vješanja… Sjajan je neologizam – `krvoproljeće`. Vrlo ekspresivan i naturalističan, poslužio je i Silviju Bombardelliju, kompozitoru i također partizanu, za nasloviti istoimeni svoj balet Krvoproljeće. Motiv `tama je od krvi` iz pjesme Dođe tako čovjeku, odjekuje sablasno poput nadgrobne antifone u pokorničkom psalmu, a i inače je ovaj ciklus, kao i stihozbirka u cjelini, svojevrsna camera obscura u kojoj se, sporadično, promili svjetlo poput sunca kroz pukotinu oblaka. Takav je jedan tračak i antologijska pjesma Svijetliš u tmini, koju Kaštelan piše kad su mu 22 godine: Svijetliš u tmini, sanuješ pod štitom sva od straha, sva od dobrote. U gori rasteš, bubriš u zori, oplođuješ se kroz živote. Neranjiva si, sva si od sna, sva si od krvi, sva od mesa, raskrili se, natkrili, krili nad lešinare, nad nebesa. SMRT, SLOBODA, SAN Esencijalni motiv cjelokupnog Kaštelanovog pjesništva, a poglavito ovoga prvotnog, ratnog i poratnog, bila je – smrt… Kasnije su se pojavili njezini vjesnici – sloboda i san… No, smrt, taj basso continuo – koji je iz dubine, de profundis, pulsirao i u I. G. Kovačiću kad je pisao Jamu, ali i u Marinu Franičeviću dok je pleo Govorenje Mikule Trudnega – trajno je plovio krvlju Jure Kaštelana: za sve vrijeme što ga je on htio uložiti u dokaz kako hoće pjesnikom biti, i ostati. Smrt i mrtvi kontrapunkt su pticama i konjima. Konji su u Kaštelana simboli snage i slobode. Smrt i mrtvi, pak, put kako do te slobode i stići. Govori o tome poemica Susreti: Mrtvi žive u nama. Rastu. Rastu. Mladi i raspjevani moji drugovi. Mrtvi žive u nama. Anaforični i epiforični postupci česti su u versifikaciji ove knjige. Makabrističku mrtvaštinu neće ublažiti ni arkadijski zavičajni referenti iz poeme koja je i dala ime knjizi: Uvijek istim putem kroz kadulju, brnistru i vrijesak nosili su na groblje jednog po jednog, kroz kadulju, brnistru i vrijesak. Konj i konjanik stoje na kraju zbirke, onako kako Apokalipsa iliti Otkrivenje stoji na koncu Biblije. Konj i konjanik daju snagu i mir, trubačka javljanja `četvorice jahača` bude ufanje i slobodu: Jezdi, moj konju. Čuješ li trubu? Jezdi, konjiću moj. Libar „Pijetao na krovu sadrži“ u sebi nekoliko poema. Očito, gradacija i dramatičnost koje je pjesnik želio postići nisu mogle stati unutar okvira što ga nudi (pa možda i odulja) pjesma. Ta forma sjajno leži Kaštelanu, čije je jedno od žića njegovog bića i ono dramatičarsko. (Ovdje nije moglo biti govora još i o drami Pijesak i pjena, ali ćemo pribilježiti fakt kako je njegov komad Prazor bio za scenu adaptirao i režirao Petar Selem, uz glazbu Rubena Radice, te postavio na Splitskom ljetu, u Vestibulu, 1976. godine.) Od svih ovdje tiskanih poema, najveća je, najpoznatija je i nesumnjivo predstavlja same vrhunce hrvatske književnosti općenito, poema – Tifusari. Kao što su zaraženi ranjenici stupali u koloni po snijegu, jednako ju je tako stupnjevito pjesnik i gradio: i po dramaturgiji, i po atmosferi, i po versifikaciji, i po u njoj posloženim gradivnim elementima. Sastavljena je od šest po svemu nejednakih dijelova, koji su nadsvođeni zajedničkom kopulom muke, bola i smrti. Uvodni stihovi, istodobno su i koraci onih doskora mrtvih, i brecaju kao klatno u drobu zvona u kampanelu: Brojim stope na bijelu snijegu. Smrt do smrti. Smrt su stope moje. Smrt do smrti. Smrt do smrti. Smrt su stope moje. HUMANISTIČKO SLOBODARSTVO A onda stavlja riječ pod riječ, naglašavajući pad u jamu: Svaka/ ide/ svome/ grobu. Pa zatim ponavlja taj motiv još nekoliko puta. S druge strane, aliteracijama među riječima potiče i pojačava i dodatnu jezu: Vijavica. Vjetar vije./ Čovjeka ni vuka nije. Dojam je sablasan, i hladan, poput flaute kad svira u donjem registru… Uglavnom, široki su rasponi koje je Kaštelan zapasao u ovoj čudesnoj knjizi. Pjesma Jezero na Zelengori posebno je mjesto i u njegovom opusu i u korpusu nacionalne nam literature. S malo bi se gorke ironije moglo reći kako je više revolucionarnoga, bukačkoga bunta kod Kaštelana bilo u inicijalnoj zbirci Crveni konj negoli – različito od njegovih suboraca i supjesnika partizana – po svršetku rata. Dok su drugi tamburali i bubnjali, udarali u sva zvona i naglas, on je, u nekoj svojoj više tišini, radije kačkao pletivo tragičarskog žalopojstva i tkao pletivo humanističkoga slobodarstva. Svim se sredstvima, a najviše tako da ih ne bude i da ih nema, Kaštelan starao da instrumenti operacije budu što manje vidljivi i da friži što ih oni nužno čine ostave što manji trag… Jure Kaštelan bio je totalni Mediteranac, koji se nadahnjivao grčkom filozofijom i širokom paletom romanističke poezije, gotovo podjednako i španjolske i francuske i talijanske. Prevodio je (i s ruskog, Ljermontova), a boravak u Parizu sigurno je pridonio i još većoj razvedenosti njegovog umjetničkoga habitusa što nije stao samo u kroj književnosti, nego je imao i izraziti rafirman prema likovnoj, navlaš slikarskoj dionici. Erudiciju je upotpunjavao i razumijevanjem prema klasičnoj glazbi, što je demonstrirao u svojim feljtonsko-esejističkim medaljonima objavljivanima u kultnom `Vjesniku u srijedu`. Malo je i muzičkih pisaca danas koji se sjećaju proslavljenoga našeg violinističkog virtuoza Zlatka Balokovića, a o Franji Šnajderu, graditelju violina s dijademom svjetske priznatosti, da se i ne govori. Kaštelan je, naravno, i o njima pisao. I, svemu je ovome jedan mali Zakučac u Dalmaciji bio okidač: sve su one Kaštelanove helenističko-romanske protege i panslavenski afiniteti stali u čašu Cetine nedaleko od rodne postelje, potvrđujući time aksiom kako se velikim pjesnikom i velikim umjetnikom – i, velikim čovjekom! – može postati, i biti, jedino podrazumijevajući duboku ukorijenjenost u svoju ishodišnu točku, u svoj prostor, u svoje gnijezdo iz kojega se odleti u život i svijet, u maštu i san. KC

dvojezično izdanje Kobalt ... Kao na slikama Retko u ponudi Milan Jesih, slovenski pesnik, dramatik in prevajalec, * 1950, Ljubljana. Jesih je na Filozofski fakulteti v Ljubljani študiral primerjalno književnost. Najbolj je poznan kot prevajalec iz angleškega in ruskega jezika. Prevedel je več kot 40 pomembnih del svetovne književnosti (Bulgakov, Čehov, Shakespeare, idr.). Pesniti in objavljati je začel že kot srednješolec, njegova ustvarjalna energija pa se je najbolj razvila med študijem primerjalne književnosti na Filozofski fakulteti. Že takrat je bil vsestransko nadarjen in zdaj deluje kot pesnik, dramatik, pisec radijskih iger, pisec za otroke, prevajalec. Na vseh teh področijh se je uveljavil kot eden najpomembnejših slovenskih ustvarjalcev zadnje četrtine 20. stoletja. Bil je predsednik Društva slovenskih pisateljev. Leta 2019 je postal izredni član umetniškega razreda SAZU. Pesništvo[uredi | uredi kodo] Milan Jesih je prvič javno izraziteje nastopil v pesniški skupini 442. Ta se je razvila iz skupine 441, v kateri sta delovala Matjaž Kocbek in Ivo Svetina, potem pa so se jima pridružili še Andrej Brvar, Tomaž Kralj in Milan Jesih. Že maja leta 1969 je Dušan Jovanović v ljubljanski Drami režiral večer njihove pesniške besede z naslovom »Žlahtna plesen Pupilije Ferkeverk«. Za pesnike te skupine se je v literarni zgodovini uveljavil izraz lingvizem, čeprav je vsak med njimi v svojem pesniškem razvoju razvil svojo svojo posebno avtorsko poetiko. Uran v urinu, gospodar![uredi | uredi kodo] Jesihova prva pesniška zbirka Uran v urinu, gospodar!, je izšla leta 1972. Pri kritikih ni bila najbolje sprejeta, saj se jim je zdelo, da gre za obnavljanje ludističnih vzorcev, ki jih je v slovensko poezijo vpeljal zlasti Tomaž Šalamun z zbirko Poker (1966). Kljub temu jo lahko vrednotimo kot eno izmed najpomembnejših zbirk slovenskega pesniškega modernizma. Legende[uredi | uredi kodo] Že v drugi pesniški zbirki Legende (1974) opazimo odmik od ludizma. Tradicije ne pojmuje več izključno kot nekaj, iz česar se je treba norčevati, ampak kot nekaj, kar je mogoče vključiti tudi v sedanjost in se do nje smiselno opredeljevati, ne pa zgolj parodirati. Hkrati se pojavlja tudi že deziluzija. Usta[uredi | uredi kodo] Usta (1985) so v skoraj popolnem nasprotju s prejšnjima zbirkama. Verzi in kitice se skrajšajo, prvoosebni lirski subjekt skoraj ne nastopa več. Soneti, Soneti drugi, Jambi[uredi | uredi kodo] Vrhunec Jesihovega pesništva so zbirke Soneti (1989), Soneti drugi (1993) in Jambi (2000), ki jih imamo lahko za najvišji dosežek pesniškega postmodernizma na Slovenskem. V prvih dveh zbirkah Jesih obnavlja strogo sonetno formo, ki je že od Prešerna temeljna pesniška oblika slovenskega pesništva, motivi pa segajo od prizorov iz narave, vaških in mestnih podob, literarnih reminiscenc in spominov do avtorefleksije lastne ustvarjalnosti. Postmodernistični lirski subjekt se suvereno giblje med podobami in jih na novo sestavlja. Ob tem se nam kaže Jesihova jezikovna mojstrstva, ki nam vedno znova dokazuje, kakšne izrazne možnosti se skrivajo v slovenskem jeziku. Dramatika[uredi | uredi kodo] Dramska pot Milana Jesiha se je začela v skupini 442 oz. Gledališču Pupilije Ferkeverk leta 1969, kjer je bil soavtor predstav Žlahtna plesen Pupilije Ferkeverk ter Pupilija, papa Pupilo in Pupilčki. Obe je režiral Dušan Jovanović, pomenita pa popoln odmik od literarnega gledališča v smeri proti artaudovskemu gledališču krutosti, v slednji zlasti z emblematično gesto klanja kokoši neposredno na odru, kar je v javnosti precej odmevalo. Kritiki (Veno Taufer) pa so jo interpretirali kot simbolični zakol t. i. literarnega gledališča. Zanimivo je, da je režiser leta 1985 ponovil prizor v svoji postavitvi drame Iva Svetine Lepotica in zver v Slovenskem mladinskem gledališču, le da je takrat prizor označeval konec gledališkega modernizma. Že pred tem pa je ta prizor citiral, a po pedagoški intervenciji zgolj v stilirizirani obliki, v dijaški predstavi Majcnove Apokalipse leta 1980, Dragan Živadinov, kasneje eden najpomembnejših ustvarjalcev slovenskega gledališkega postmodernizma. Sledila je kolektivna predstava Limite (1973) z Zvonetom Šedelbauerjem v Eksperimentalnem gledališču Glej. Značilnost te predstave je bila, da sta besedilo in odrsko dogajanje nastajala sproti. Med nastajanjem projekta je Milan Jesih sproti prinašal besedilo za dogajanje na odru, ki ga je videl prejšnji dan. Ludistična tematika[uredi | uredi kodo] Prvo samostojno dramsko delo Milana Jesiha, s katerim je tudi najbolj zaslovel, pa so Grenki sadeži pravice, prvič uprizorjeni v EG Glej leta 1974. V navezavi na dramatiko absurda je z njo vzpostavil ludistični dramaturški model s svobodnim sopostavljanjem različnih prizorov in jezikovnim mešanjem slogov in zvrsti, h kateremu se je v svoji kasnejši dramatiki vedno znova vračal. Podobno zgradbo imajo njegove drame Vzpon, padec in ponovni vzpon zanesenega ekonomista (uprizorjena v ljubljanski Drami leta 1974), Triko (Mala drama, 1985) in Ljubiti (predelava prvotno radijske igre (1984) v Mali drami 1993). V igrah Brucka ali Obdobje prilagajanja (EG Glej, 1976; pozneje predelani tudi v TV-scenarij), Pravopisna komisija (SLG Celje, 1985) in Afrika (ES Gledališče čez cesto, Kranj 1986) je še vedno veliko ludističnih prvin, vendar pa v njih že najdemo zasnovo zgodbe in bolj ali manj stalne karakterje. Vrnitev k tradicionalni dramaturgiji[uredi | uredi kodo] V igri En sam dotik (Prešernovo gledališče Kranj, 1990) je Jesih oblikoval logično grajeno zgodbo s stalnimi karakterji in zgolj občasnimi ludistčnimi prvinami z nekaterimi motivnimi navezavami na Čehova. V to, pogojno rečeno postmodernistično fazo bi lahko uvrstili tudi njegove predelave različnih literarnih predlog za mladino in odrasle: Guliver, velik in majhen (Mladinsko in Lutkovno gledališče ljubljansko, 1979; po Swiftu), Še zmeraj ptiči (Mestno gledališče ljubljansko, 1988; po Aristofanu), Cesarjeva nova oblačila (SSG Trst, 1992, in Lutkovno gledališče Jože Pengov, 1995; po Andersenu). V svojem doslej zadnjem objavljenem delu Srebrno rebro (2002) pa Jesih na komičen način razbija iluzijo o klenosti in trdnosti slovenskega kmetstva. Jesih zelo veliko piše tudi za radio (15 radijskih iger, mdr. Pod perutnico noči, izvedena 1994; nekatere so bile objavljene tudi knjižno) in za televizijo (Pepelnica, 1984, Zrcalo, 1990), libreto (opera Ime na koncu jezika, izvedba 1997). Prevajalsko in drugo delo[uredi | uredi kodo] Jesih je eden najpomembnejših sodobnih slovenskih prevajalcev. Iz srbščine in hrvaščine ter zlasti ruščine in angleščine je prevedel vrsto temeljnih dramskih del. Med avtorji, ki jih je prevajal, so Branislav Nušič (Mister Dolar, Oblast, Gospa ministrica), Aleksander N. Ostrovski (Volkovi in ovce, Gozd), Nikolaj V. Gogolj (Kvartopirci, Revizor), Anton P. Čehov (Striček Vanja, Tri sestre, Češnjev vrt), Mihail A. Bulgakov (Moliere, Ivan Vasiljevič, Don Kihot), Richard Sheridan (Šola za obrekovanje). Glavni preizkusni kamen vsakega prevajalca pa so Shakespearova dela in teh je Jesih nabral že kar veliko, med njimi so Hamlet, Macbeth, Othello, Romeo in Julija, Ukročena trmoglavka in Vihar. S tem se uvršča med najpomembnejša slovenska prevajalca Shakespeara, kot sta Oton Župančič in Matej Bor. Vsa ta dela so bila tudi uprizorjena v slovenskih poklicnih gledališčih, mnoga med njimi pa so izšla tudi knjižno. Jesih je napisal scenarij za strip Oooopa (s slikarjem Kostjo Gatnikom - Magna Purga), besedila za popevke in skladbe za razne gledališke predstave. Med slednjimi izstopa zlasti skladba »Lastovke«, ki jo je napisal za predstavo Rolanda Dubillarda Naivne lastovke v Mali drami leta 1972. Pesniške zbirke[uredi | uredi kodo] Uran v urinu, gospodar! (1972) Legende (1974) Kobalt (1976) Volfram (1980) Usta (1985) Soneti (1989) Soneti drugi (1993) Jambi (2000) Verzi : izbrane pesmi (2001) Pesmi (2006) Zbrane zbirke (2012) Tako rekoč (2007) Lahkoda (2013) Maršal : 88 pesmic (2017) Namreč (2021) Nagrade[uredi | uredi kodo] nagrada Prešernovega sklada (1986) Jenkova nagrada (1991 in 2001) Sovretova nagrada (1992) Veronikina nagrada (2001) Prešernova nagrada (2002) velenjica-čaša nesmrtnosti (2011) Nagrada kritiško sito (2018) izredni član SAZU (2019) Zlatnik poezije (2021) Tags: pesmi vizuelna poezija grupa oho tomaz salamun franci zagoricnik

U dobrom stanju Sergej Jesenjin - Pesme 1-4 (prepevao Slobodan Marković) Knjiga 1. Sve što živi neki ožiljak ima Knjiga 2. Grlio sam brezu kao tuđu ženu Knjiga 3. Nevinih ruku med Knjiga 4. Ana Snjegina Izdavač: Književne Novine Beograd 1987, broširan povez, oko 500 str. 1 Sve što živi neki ožiljak ima / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 191 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan Šagal, Mark Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 1 Autorove slike Tiraž 5.000 Predgovor: str 9-35. 2 Grlio sam brezu kao tuđu ženu / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 139 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan Šagal, Mark Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 2 Autorove slike Tiraž 5.000 Umesto predgovora: str. 9-25. 3 Nevinih ruku med / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 114 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan Šagal, Mark Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 3 Autorove slike Tiraž 5.000 Umesto predgovora: str. 9-27. 4 Ana Snjegina / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 54 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan, 1928-1990 = Marković, Slobodan, 1928-1990 Chagall, Marc, 1887-1985 = Šagal, Mark, 1887-1985 Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 4 Autorove slike Tiraž 5.000 Predgovor: str. 9-13 O poemi: str. 53-54. Predmetne odrednice Jesenjin, Sergej Aleksandrovič, 1895-1925 Slobodan Marković, Libero Markoni, ruska poezija, imažinizam Esenin, Sergej Aleksandrovič, 1895-1925 = Есенин, Сергей Александрович,, 1895-1925 Sergej Jesenjin S Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Sergéй Aleksándrovič Esénin; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma. Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Do viđenja, druže, do viđenja. Jesenjin važi za jednog od najbolјih i ujedno najomilјenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru) 1895. u seoskoj porodici, od oca Aleksandra Nikitiča Jesenjina (1873—1931), i majke Tatjane Fjodorovne Titove (1875—1955). Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Godine 1904. je pošao u Konstantinovsku školu, posle čijeg završetka 1909. počinje da studira u crkvenoj drugorazrednoj učitelјskoj školi (danas muzej S. A. Jesenjina) u Spas-Klepikama. Po završetku škole, u jesen 1912. preselio se u Moskvu i počeo da radi prvo u mesari, a zatim kao lektor u štampariji. Već 1913. paralelno s poslom pohađa studije kao „dobrovolјni slušalac“ na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku. Druži se intenzivno sa pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka. U dečijem časopisu „Mirok“, 1914. su po prvi put objavlјene pesme Jesenjina. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodeckog, Nikolaja Klјujeva i Andreja Belog, kojima recituje svoje pesme. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima. U januaru 1916. Jesenjin dobija poziv za Prvi svetski rat i zahvalјujući zalaganjima drugova, dobija zvanje („s najvišeg vrha“) bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu br. 143 Nјenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom „Novoseoskih pesnika“ i izdao prvu zbirku („Radunica“ — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim. Zajedno s Nikolajem Klјujevim često nastupa, između ostalog pred caricom Aleksandrom Fjodorovnom i njenim ćerkama u Carskom Selu. Od 1915—1917 se druži s pesnikom Leonidom Kanegiserom,[1] koji je kasnije ubio predsednika Petrogradske komisije za vanredne situacije Mojseja Urickog. U periodu bavlјenja Jesenjina imažinizmom, izašlo je nekoliko zbirki pesama — „Trerjadnica“, „Ispovest huligana“ (oba — 1921), „Pesme kavgadžije“ (1923), „Moskva kafanska“ (1924), poema „Pugačov“. Pesnik je 1921. sa svojim drugom Jakovom Blјumkinim putovao u Srednju Aziju, posetio Ural i Orenburg. Od 13. maja do 3. juna gostovao je u Taškentu kod druga i pesnika Aleksandra Širjajevca. Tamo je Jesenjin nekoliko puta nastupao pred publikom i recitovao pesme na poetskim večerima. Po rečima očevidaca, Jesenjin je voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. U vozu, kojim je putovao, on je i živeo sve vreme svog boravka u Taškentu, zatim je tim vozom putovao u Samarkand, Buharu i Poltorack (današnji Ašhabad). 3. juna 1921. Sergej odlazi iz Taškenta i 9. juna 1921. se vraća u Moskvu. Sticajem okolnosti, veći deo života ćerka pesnika, Tatjana, proživela je u Taškentu. Početkom 1920-ih godina Jesenjin se aktivno bavio književno-izdavačkom delatnošću, a takođe prodajom knjiga u iznajmlјenoj knjižari u Velikoj Nikitskoj ulici, što mu je oduzimalo mnogo vremena. Poslednje godine života je mnogo putovao po zemlјi. Tri puta je posetio Kavkaz, nekoliko puta je bio u Lenjingradu, sedam puta — u Konstantinovu. Od 1924. do 1925. je posetio Azerbejdžan, dao zbirku pesama na štampanje. „Crveni istok“, se štampao u mesnoj štampariji. Postoji verzija o tome, da je upravo tamo, u maju 1925. bila napisana „Poslanica jevanđelistu Demjanu“. Godine 1924. Jesenjin je rešio da napusti imažinizam zbog nesuglasica sa A. B. Marijenhofom. Jesenjin i Ivan Gruzinov su objavili otvoreno pismo o raspuštanju grupe. U novinama su počeli da se pojavlјuju veoma kritički članci o njemu, koji su ga optuživali za alkoholizam, vandalizam po hotelskim sobama, svađe i druge antisocijalne postupke, iako je pesnik i sam svojim ponašanjem (posebno poslednjih godina života) ponekad davao osnov za te kritike. Protiv Jesenjina je bilo podignuto nekoliko krivičnih prijava zbog huliganstva; poznato je takođe i delo `Delo četыrёh poэtov`, u vezi s krivicom Jesenjina i njegovih drugova za antisemitske izjave. Sovjetska vlast se brinula za njegovo zdravstveno stanje, pa tako u pismu Hristijana Rakovskog Feliksu Dzeržinskom od 25. oktobra 1925. Rakovski moli „da se spasi život poznatog pesnika — nesumnjivo najtalentovanijeg u našem Savezu“, predlažući: „pozovite ga k sebi, i pošalјite zajedno s njim u sanatorijum druga, koji mu ne bi dozvolјavao pijančenje…“. Krajem novembra 1925. Sofija Tolstaja se dogovorila s direktorom psihoneurološke klinike Moskovskog univerziteta, profesorom Ganuškinim o hospitalizaciji pesnika u njegovu kliniku. O tome je znalo samo nekoliko bliskih lјudi. 21. decembra 1925. on napušta kliniku, uzima sa štedne knjižice skoro sav novac i za dan odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi br. 5 hotela „Angleter“. U Lenjingradu poslednje dane života Jesenjina obeležavaju susreti sa Klјujevim, G. F. Ustinovim, Ivanom Pribludnim, V. I. Erlihom, I. I. Sadofjevim, N. N. Nikitinim i drugima. Godine 1920. živi kod svoje sekretarice Galine Benislavske. Tokom života više puta se s njom viđa, a živi kod nje, skoro do ženidbe sa Sofijom Tolstoj 1925. Dana 18. septembra 1925. Jesenjin se oženio treći (i poslednji) put — Sofijom Andrejevnom Tolstoj (1900—1957), unukom Lava Tolstoja, koja je tada bila šef biblioteke Saveza pisaca. Taj brak mu takođe nije doneo sreće i uskoro se raspao. Posle smrti pesnika, Sofija je posvetila svoj život sakuplјanju, čuvanju, opisu i pripremi za štampu dela Jesenjina, ostavila memoare o njemu. Smrt Dana 28. decembra 1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu „Angleter“. Poslednja njegova pesma, bila je `Do viđenja, druže, do viđenja` `(rus. Do svidanья, drug moй, do svidanья…)`. Po svedočenju Volfa Erliha, papir gde je Sergej napisao ovu pesmu, predao mu je on lično uoči smrti. Jesenjin mu se žalio da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlјu. Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oprost sa učešćem rodbine i prijatelјa pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblјu. Poezija Od prvih zbirki poezije („Radunica“, 1916; „Seoski časoslov“, 1918) istupio je kao prefinjeni lirik, majstor duboko psihologizovanog pejzaža, pevač seoske Rusije, poznavalac narodnog jezika i narodne duše. Od 1919—1923. sačinjava grupu imažinista. Tragičko doživlјavanje sveta i duševna smetenost izraženi su u ciklusima „Kobыlьi korabli“ (1920) i „Kafanska Moskva“ (1924) i u poemi „Crni čovek“ (1925). U poemi «Balada o dvadesetšestorici“ (1924), posvećenoj bakinskim komesarima, zbirci „Rus Sovjetska“ (1925) i poemi „Ana Snjegina“ (1925), Jesenjin stremi da dostigne „komunom primoranu Rus“, iako je nastavio da se oseća pesnikom „Rusije odlazeće“, „zlatne izbe“. Iz pisama Jesenjina 1911—1913 oslikava se složeni život pesnika u razvitku, njegovo duhovno sazrevanje. Sve to, našlo je odraz u poetskom svetu njegove lirike 1910—1913, kada je napisao više od 60 pesama i poema. Ovde su izraženi njegova lјubav prema svemu živom, prema životu, otadžbini. Na taj način, pesniku posebno pobuđuje osećanja okolna priroda („Izatkan na jezeru purpurna svetlost zore…“, „Breza“, „Prolećno veče“, „Noć“, „Izlazak sunca“, „Peva zima — jauče…“, „Zvezde“, „Tamna mala noć, ne da da se spije…“ i dr.). Od prvih, pak, stihova, poeziju Jesenjina čine teme zavičaja i revolucije. Od januara 1914. pesme Jesenjina se pojavlјuju u štampi („Breza“, „Kovač“ i dr). Pooetski svet postaje složeniji, a značajno mesto u njemu počinju da zauzimaju biblijski obrasci i hrišćanski motivi. Na početku 1916. izlazi iz štampe prva knjiga Jesenjina „Radunica“. U nazivu, sadržini većeg dela pesama (1910—1915) i u njihovom odabiru vidi se zavisnost Jesenjina od raspoloženja i ukusa publike. Stvaralaštvo Jesenjina 1914—1917. postaje složeno i protivurečno („Mikola“, „Jegorij“, „Rus“, „Marfa Posadnica“, „Brk“, „Isus-mladenac“, „Plavetnilo“ i dr. pesme). U tim delima je predstavlјena njegova poetska koncepcija sveta i čoveka. Osnova Jesenjinove pesničke inspiracije je „izba“ (Seoska drvena kuća), sa svim njenim atributima. U knjizi „Klјučevi Marije“ (1918), pesnik piše: „Izba prostolјudna — to je simbol shvatanja i odnosa prema svetu, koje su razradili još pre njega njegovi preci, koji su daleki svet potčinili sebi upoređivanjem stvari njihovih ognjišta“. Izbe, okružene dvorištima, ograđene plotom od pruća i „povezane“ jedna s drugom putem ili stazom, obrazuju selo. A selo, ograničeno okolicom (ogradom od pruća), zapravo i jeste Jesenjinova Rusija, koja je odsečena od velikog sveta šumama i močvarama. „ Ne vidatь konca i kraя, Tolьko sinь sosёt glaza… ” Kasnije je on govorio: „Zamolio bih čitaoce da se odnose prema svim mojim Isusima, Božjim majkama i Mikolama, kao prema nečemu bajkovitom u poeziji“. Heroj lirike se moli „zemlјi koja se dimi“, „na purpurnoj zori“, i poklanja se otadžbini: „Moja lirika, — govorio je kasnije Jesenjin, — živi jednom velikom lјubavlјu, lјubavlјu prema otadžbini. Osećanje zavičaja — osnovno je u mom stvaralaštvu“. U poetskom svetu Jesenjina pre revolucije, Rusija je mnogolika: „zamišlјena i nežna“, smirena i buntovna, ništavna i vesela. U pesmi „Nisi ti u mog boga verovala…“ (1916), pesnik zove Rusiju — „princezu pospanu“, koja se nalazi „na maglovitom brdu“, ka „veseloj veri“, kojoj je sada privržen on sam. U pesmi „tuči s ožereba…“ (1916) pesnik bukvalno predskazuje revoluciju — „preobraženje“ Rusije kroz „muke i krst“, i građanski rat.

Dobro ocuvano Аутор Ştefan, Florica Наслов Glasovi i sudbine / Florika Štefan Врста/садржај тыпе оф материал поезија Језик српски Година 1966 Издавање и производња Novi Sad : Progres, 1966 (Novi Sad : Progres) Физички опис 125 str. ; 19 cm Збирка Stražilovo ; knj. 11 RETKO!!!! Florika Štefan (Lokve, Banat, 3. avgust 1930 – Novi Sad, 9. jun 2016[1]) bila je pesnikinja, prevodilac i publicista. [2] Nakon gimnazije u Vršcu, studirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bila je u braku sa dr Aleksandrom Foriškovićem (1932-1990), srpskim istoričarem. Prve pesme je objavila u Almanahu književnog društva rumunskih đaka 1945-1946, u Vršcu. Bila je član uredništva časopisa „Lumina” (1948-1949, 1954), urednica časopisa za žene na rumunskom jeziku „Femeia nouă” („Nova žena”) (1953), urednica časopisa „Polja” (1955-1958), novinarka u srpskoj redakciji Radija Novog Sada, glavni i odgovorni urednik edicije „Prva knjiga” Matice srpske (1981-1987). Objavila je veliki broj tekstova na rumunskom i srpskom jeziku u „Borbi”, „Dnevniku”, „Libertatei”, „Lumini”, „Politici”, „Poljima”. O njenom pesničkom delu napisano je desetine naučnih radova a potpuna bibibliografija Florike Štefan je objavljena u Enciklopediji Banata, u izdanju Rumunske Akademije nauka iz Bukurešta, Filijala u Temišvaru, krajem 2015. godine. Prevodila je mnoga dela istaknutih autora sa rumunskog na srpski jezik i sa srpskog na rumunski, među kojima i Joana Floru, Jona Miloša, Ilariju Voronku. Uredila je zbornik savremene rumunske poezije Napuštena kuća, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1991. Veliki broj antologija i istorija rumunske književnosti prikazali su Floriku Štefan kao jednu od najznačajnijih rumunskih pesnikinja u Vojvodini, iako je samo dve zbirke pesama napisala na rumunskom jeziku, a najveći deo svog života je pisala na srpskom jeziku. Bila jedna od promotera srpsko- rumunskih kulturnih veza, jedna od prvih modernih rumunskih pesnika u Vojvodini i jedna od poznatijih srpskih pesnikinja druge polovine 20. veka. Od ranih pesama objavljenih kasnih četrdesetih i ranih pedesetih Florika Štefan je bila istovremeno angažovani pesnik, duboko povezana sa sudbinom zajednice, i liričar koji je izražavao i istraživao najdublje aspekta sudbine pojedinca i njegovog odnosa prema složenim vidiovima unutrašnjeg života. „U osnovi njene poezije leži osmišljena melanholija, selo, život, žena kao simboli trajanja (P.Krdu, Savremena poezija Vojvodine, Bijelo Polje, 1984) .„Pesme Florike Štefan, naročito njene prve knjige na srpskom, bitno su pomerile dotadašnje granice intimne lirike, možda među najlepšim koje opevavaju surovu, gotovo tragičnu poziciji žene od rođenja do rađanja (J. Delić, isto). Objavila je osim dve prve pesničke zbirke na rumunskom, oko trideset pesničkih knjiga na srpskom u preko šest decenija književnog rada. Nagrade i priznanja[uredi] Florika Štefan je dobitnica priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi - `nacionalne penzije`. Dobitnica je Oktobarske nagrade grada Novog Sada, nagrade „Jovan Popović”, nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, nagrade Društva književnika Vojvodine za životno delo. [3] Bibliografija[uredi] Cântecul tinereții (Pesme mladosti), Vršac, 1949; Lacrimi și raze (Suze i zraci), Vršac, Libertatea, 1953; Tako sam se rodila, Novi Sad, Progres, 1956; Zatvorene u svet, Zagreb, Likos, 1958; Tetten ert Banat, Novi Sad, Forum, 1961; Dozvolite suncu, Novi Sad, Matica srpska, 1962; Treća žena, Kruševac, Bagdala, 1962; Anii mei (Godine moje), Panciova, Editura Libertatea, 1965; Do ovih i poslednjih dana, Novi Sad, Matica srpska, 1968; Mesto za ljubav, Novi Sad, Radnički univerzitet, 1971; Utočišta, Novi Sad, Matica srpska, 1973; Koren, Pančevo, Editura Libertatea, 1975; Satnica, Novi Sad, Matica srpska, 1975; Jutarnji hleb, Novi Sad, Matica srpska, 1979; Prelomne godine, Beograd, Slovo ljubve-Narodna knjiga, 1980; Nanosi, Banja Luka, Glas, 1981; Zrenik, Subotica, Minerva, 1982; Pâinea de dimineață (Jutarnji hleb), Bukurešt, Univers, 1982; Koreni pesme (Rădăcinile poeziei), proza, Novi Sad, Matica srpska, 1982; Mara Gmizić, poema, 1983; Ancora una volta amore, Napoli, Editura La Sfinge, 1983; Svetkovina, Beograd, Nolit, 1984; Licem u lice, Vršac, Književna opština Vršac, 1990; Zebnja, Beograd, Književne novine, 1990; Originea cântecului (Poreklo pesme), Novi Sad, Libertatea, 1990; Srž, Subotica, Editura Minerva, 1991; Neravnodušje, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1991; Dvoglas, Novi Sad, Matica srpska, 1994; Brežuljci, jezera, putovanja, Novi Sad, Dnevnik, 1995; Luda ptica ljubavi: izbor iz ljubavne lirike, Novi Sad, Editura Alfagraf, 2005; Put do sunca: izbor iz poezije, sabrane najznačajnije pesme, Beograd, Alma-Skripta Internacional, 2007. Antologije[uredi] Zastupljena je u velikom broju antologija na srpskom i rumunskom jeziku: Iz svetske ljubavne poezije (Din poezia de dragoste a lumii), Bukurešt, 1956. godine; Pesnici za vas: odabrane pesme Vidoja Podgoreca, Ivana Cekovića, Florike Štefan, Mirjane Stefanović, Božidara Timotijevića, Vehbi Kikaja, Beograd, Nolit-Prosveta, 1979; Antologija posleratne srpske poezije, Beograd, Naučna knjiga, 1992; Oči ravnice: savremena poezija vojvođanskih pesnikinja, Novi Sad, Novosadski otvoreni univerzitet-Futura publikacije, 1998; Lirika vode: izabrane pesme o vodama, Beograd, Interprint, 2002; Kad se nebo muti: antologija pesnika dobitnika nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, Novi Sad, Zavod za kulturu Vojvodine, 2004; Zaljubljeni Orfej: antologija srpske ljubavne poezije, Temišvar, Savez Srba u Rumuniji, 2006; Milan R. Marković, Plastična planeta, Sarajevo, Institutul pentru Editarea Manualelor, 2006; Olga Savić, Dragocene reči: izbor iz poezije XX veka, Beograd, Energoprojekt Ingraf, 2008; Miloš Janković, 365 ljubavnih: antologija srpske ljubavne poezije, Beograd, Fondacija solidarnosti Srbije, 2011; Milan Radulović Radule, Antologija: Godišnjak antologijske poezije 3, Beograd, Antologija, 2011; Danica Vujkov, Nebeska šuma, Novi Sad: Gradska biblioteka, 2011; Milan Stevanović Trnovica, Portreti pesnika, Beograd, M. Stevanović, 2014; Florika Štefan (Lokve, Banat, 3. avgust 1930 – Novi Sad, 9. jun 2016[1]) bila je srpska i jugoslovenska pesnikinja, prevodilac i publicista. [2] Biografija[uredi | uredi izvor] Nakon gimnazije u Vršcu, studirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bila je u braku sa dr Aleksandrom Foriškovićem (1932−1990), srpskim istoričarem. Prve pesme je objavila u Almanahu književnog društva rumunskih đaka 1945−1946, u Vršcu. Bila je član uredništva časopisa „Lumina” (1948−1949, 1954), urednica časopisa za žene na rumunskom jeziku „Femeia nouă” („Nova žena”) (1953), urednica časopisa „Polja” (1955−1958), novinarka u srpskoj redakciji Radija Novog Sada, glavni i odgovorni urednik edicije „Prva knjiga” Matice srpske (1981−1987). Objavila je veliki broj tekstova na rumunskom i srpskom jeziku u „Borbi”, „Dnevniku”, „Libertatei”, „Lumini”, „Politici”, „Poljima”. O njenom pesničkom delu napisano je desetine naučnih radova a potpuna bibibliografija Florike Štefan je objavljena u Enciklopediji Banata, u izdanju Rumunske Akademije nauka iz Bukurešta, Filijala u Temišvaru, krajem 2015. godine. Prevodila je mnoga dela istaknutih autora sa rumunskog na srpski jezik i sa srpskog na rumunski, među kojima i Joana Floru, Jona Miloša, Ilariju Voronku. Uredila je zbornik savremene rumunske poezije Napuštena kuća, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1991. Veliki broj antologija i istorija rumunske književnosti prikazali su Floriku Štefan kao jednu od najznačajnijih rumunskih pesnikinja u Vojvodini, iako je samo dve zbirke pesama napisala na rumunskom jeziku, a najveći deo svog života je pisala na srpskom jeziku. Bila jedna od promotera srpsko-rumunskih kulturnih veza, jedna od prvih modernih rumunskih pesnika u Vojvodini i jedna od poznatijih srpskih pesnikinja druge polovine 20. veka. Od ranih pesama objavljenih kasnih četrdesetih i ranih pedesetih Florika Štefan je bila istovremeno angažovani pesnik, duboko povezana sa sudbinom zajednice, i liričar koji je izražavao i istraživao najdublje aspekta sudbine pojedinca i njegovog odnosa prema složenim vidiovima unutrašnjeg života. „U osnovi njene poezije leži osmišljena melanholija, selo, život, žena kao simboli trajanja (P. Krdu, Savremena poezija Vojvodine, Bijelo Polje, 1984) .„Pesme Florike Štefan, naročito njene prve knjige na srpskom, bitno su pomerile dotadašnje granice intimne lirike, možda među najlepšim koje opevavaju surovu, gotovo tragičnu poziciji žene od rođenja do rađanja (J. Delić, isto). Objavila je osim dve prve pesničke zbirke na rumunskom, oko trideset pesničkih knjiga na srpskom u preko šest decenija književnog rada. Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Florika Štefan je dobitnica priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi - nacionalne penzije. Dobitnica je Oktobarske nagrade grada Novog Sada, Nagrade „Jovan Popović”, Nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, Nagrade Društva književnika Vojvodine za životno delo. [3] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Cântecul tinereții (Pesme mladosti), Vršac, 1949; Lacrimi și raze (Suze i zraci), Vršac, Libertatea, 1953; Tako sam se rodila, Novi Sad, Progres, 1956; Zatvorene u svet, Zagreb, Likos, 1958; Tetten ert Banat, Novi Sad, Forum, 1961; Dozvolite suncu, Novi Sad, Matica srpska, 1962; Treća žena, Kruševac, Bagdala, 1962; Anii mei (Godine moje), Panciova, Editura Libertatea, 1965; Do ovih i poslednjih dana, Novi Sad, Matica srpska, 1968; Mesto za ljubav, Novi Sad, Radnički univerzitet, 1971; Utočišta, Novi Sad, Matica srpska, 1973; Koren, Pančevo, Editura Libertatea, 1975; Satnica, Novi Sad, Matica srpska, 1975; Jutarnji hleb, Novi Sad, Matica srpska, 1979; Prelomne godine, Beograd, Slovo ljubve-Narodna knjiga, 1980; Nanosi, Banja Luka, Glas, 1981; Zrenik, Subotica, Minerva, 1982; Pâinea de dimineață (Jutarnji hleb), Bukurešt, Univers, 1982; Koreni pesme (Rădăcinile poeziei), proza, Novi Sad, Matica srpska, 1982; Mara Gmizić, poema, 1983; Ancora una volta amore, Napoli, Editura La Sfinge, 1983; Svetkovina, Beograd, Nolit, 1984; Licem u lice, Vršac, Književna opština Vršac, 1990; Zebnja, Beograd, Književne novine, 1990; Originea cântecului (Poreklo pesme), Novi Sad, Libertatea, 1990; Srž, Subotica, Editura Minerva, 1991; Neravnodušje, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1991; Dvoglas, Novi Sad, Matica srpska, 1994; Brežuljci, jezera, putovanja, Novi Sad, Dnevnik, 1995; Luda ptica ljubavi: izbor iz ljubavne lirike, Novi Sad, Editura Alfagraf, 2005; Put do sunca: izbor iz poezije, sabrane najznačajnije pesme, Beograd, Alma-Skripta Internacional, 2007. Antologije[uredi | uredi izvor] Zastupljena je u velikom broju antologija na srpskom i rumunskom jeziku: Iz svetske ljubavne poezije (Din poezia de dragoste a lumii), Bukurešt, 1956. godine; Pesnici za vas: odabrane pesme Vidoja Podgoreca, Ivana Cekovića, Florike Štefan, Mirjane Stefanović, Božidara Timotijevića, Vehbi Kikaja, Beograd, Nolit-Prosveta, 1979; Antologija posleratne srpske poezije, Beograd, Naučna knjiga, 1992; Oči ravnice: savremena poezija vojvođanskih pesnikinja, Novi Sad, Novosadski otvoreni univerzitet-Futura publikacije, 1998; Lirika vode: izabrane pesme o vodama, Beograd, Interprint, 2002; Kad se nebo muti: antologija pesnika dobitnika nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, Novi Sad, Zavod za kulturu Vojvodine, 2004; Zaljubljeni Orfej: antologija srpske ljubavne poezije, Temišvar, Savez Srba u Rumuniji, 2006; Milan R. Marković, Plastična planeta, Sarajevo, Institutul pentru Editarea Manualelor, 2006; Olga Savić, Dragocene reči: izbor iz poezije XX veka, Beograd, Energoprojekt Ingraf, 2008; Miloš Janković, 365 ljubavnih: antologija srpske ljubavne poezije, Beograd, Fondacija solidarnosti Srbije, 2011; Milan Radulović Radule, Antologija: Godišnjak antologijske poezije 3, Beograd, Antologija, 2011; Danica Vujkov, Nebeska šuma, Novi Sad: Gradska biblioteka, 2011; Milan Stevanović Trnovica, Portreti pesnika, Beograd, M. Stevanović, 2014; casopis polja vojvodjanska avangarda

Retko Odlično Florika Štefan (Lokve, Banat, 3. avgust 1930 – Novi Sad, 9. jun 2016[1]) bila je srpska i jugoslovenska pesnikinja, prevodilac i publicista. [2] Biografija[uredi | uredi izvor] Nakon gimnazije u Vršcu, studirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bila je u braku sa dr Aleksandrom Foriškovićem (1932−1990), srpskim istoričarem. Prve pesme je objavila u Almanahu književnog društva rumunskih đaka 1945−1946, u Vršcu. Bila je član uredništva časopisa „Lumina” (1948−1949, 1954), urednica časopisa za žene na rumunskom jeziku „Femeia nouă” („Nova žena”) (1953), urednica časopisa „Polja” (1955−1958), novinarka u srpskoj redakciji Radija Novog Sada, glavni i odgovorni urednik edicije „Prva knjiga” Matice srpske (1981−1987). Objavila je veliki broj tekstova na rumunskom i srpskom jeziku u „Borbi”, „Dnevniku”, „Libertatei”, „Lumini”, „Politici”, „Poljima”. O njenom pesničkom delu napisano je desetine naučnih radova a potpuna bibibliografija Florike Štefan je objavljena u Enciklopediji Banata, u izdanju Rumunske Akademije nauka iz Bukurešta, Filijala u Temišvaru, krajem 2015. godine. Prevodila je mnoga dela istaknutih autora sa rumunskog na srpski jezik i sa srpskog na rumunski, među kojima i Joana Floru, Jona Miloša, Ilariju Voronku. Uredila je zbornik savremene rumunske poezije Napuštena kuća, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1991. Veliki broj antologija i istorija rumunske književnosti prikazali su Floriku Štefan kao jednu od najznačajnijih rumunskih pesnikinja u Vojvodini, iako je samo dve zbirke pesama napisala na rumunskom jeziku, a najveći deo svog života je pisala na srpskom jeziku. Bila jedna od promotera srpsko-rumunskih kulturnih veza, jedna od prvih modernih rumunskih pesnika u Vojvodini i jedna od poznatijih srpskih pesnikinja druge polovine 20. veka. Od ranih pesama objavljenih kasnih četrdesetih i ranih pedesetih Florika Štefan je bila istovremeno angažovani pesnik, duboko povezana sa sudbinom zajednice, i liričar koji je izražavao i istraživao najdublje aspekta sudbine pojedinca i njegovog odnosa prema složenim vidiovima unutrašnjeg života. „U osnovi njene poezije leži osmišljena melanholija, selo, život, žena kao simboli trajanja (P. Krdu, Savremena poezija Vojvodine, Bijelo Polje, 1984) .„Pesme Florike Štefan, naročito njene prve knjige na srpskom, bitno su pomerile dotadašnje granice intimne lirike, možda među najlepšim koje opevavaju surovu, gotovo tragičnu poziciji žene od rođenja do rađanja (J. Delić, isto). Objavila je osim dve prve pesničke zbirke na rumunskom, oko trideset pesničkih knjiga na srpskom u preko šest decenija književnog rada. Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Florika Štefan je dobitnica priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi - nacionalne penzije. Dobitnica je Oktobarske nagrade grada Novog Sada, Nagrade „Jovan Popović”, Nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, Nagrade Društva književnika Vojvodine za životno delo. [3] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Cântecul tinereții (Pesme mladosti), Vršac, 1949; Lacrimi și raze (Suze i zraci), Vršac, Libertatea, 1953; Tako sam se rodila, Novi Sad, Progres, 1956; Zatvorene u svet, Zagreb, Likos, 1958; Tetten ert Banat, Novi Sad, Forum, 1961; Dozvolite suncu, Novi Sad, Matica srpska, 1962; Treća žena, Kruševac, Bagdala, 1962; Anii mei (Godine moje), Panciova, Editura Libertatea, 1965; Do ovih i poslednjih dana, Novi Sad, Matica srpska, 1968; Mesto za ljubav, Novi Sad, Radnički univerzitet, 1971; Utočišta, Novi Sad, Matica srpska, 1973; Koren, Pančevo, Editura Libertatea, 1975; Satnica, Novi Sad, Matica srpska, 1975; Jutarnji hleb, Novi Sad, Matica srpska, 1979; Prelomne godine, Beograd, Slovo ljubve-Narodna knjiga, 1980; Nanosi, Banja Luka, Glas, 1981; Zrenik, Subotica, Minerva, 1982; Pâinea de dimineață (Jutarnji hleb), Bukurešt, Univers, 1982; Koreni pesme (Rădăcinile poeziei), proza, Novi Sad, Matica srpska, 1982; Mara Gmizić, poema, 1983; Ancora una volta amore, Napoli, Editura La Sfinge, 1983; Svetkovina, Beograd, Nolit, 1984; Licem u lice, Vršac, Književna opština Vršac, 1990; Zebnja, Beograd, Književne novine, 1990; Originea cântecului (Poreklo pesme), Novi Sad, Libertatea, 1990; Srž, Subotica, Editura Minerva, 1991; Neravnodušje, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1991; Dvoglas, Novi Sad, Matica srpska, 1994; Brežuljci, jezera, putovanja, Novi Sad, Dnevnik, 1995; Luda ptica ljubavi: izbor iz ljubavne lirike, Novi Sad, Editura Alfagraf, 2005; Put do sunca: izbor iz poezije, sabrane najznačajnije pesme, Beograd, Alma-Skripta Internacional, 2007. Antologije[uredi | uredi izvor] Zastupljena je u velikom broju antologija na srpskom i rumunskom jeziku: Iz svetske ljubavne poezije (Din poezia de dragoste a lumii), Bukurešt, 1956. godine; Pesnici za vas: odabrane pesme Vidoja Podgoreca, Ivana Cekovića, Florike Štefan, Mirjane Stefanović, Božidara Timotijevića, Vehbi Kikaja, Beograd, Nolit-Prosveta, 1979; Antologija posleratne srpske poezije, Beograd, Naučna knjiga, 1992; Oči ravnice: savremena poezija vojvođanskih pesnikinja, Novi Sad, Novosadski otvoreni univerzitet-Futura publikacije, 1998; Lirika vode: izabrane pesme o vodama, Beograd, Interprint, 2002; Kad se nebo muti: antologija pesnika dobitnika nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, Novi Sad, Zavod za kulturu Vojvodine, 2004; Zaljubljeni Orfej: antologija srpske ljubavne poezije, Temišvar, Savez Srba u Rumuniji, 2006; Milan R. Marković, Plastična planeta, Sarajevo, Institutul pentru Editarea Manualelor, 2006; Olga Savić, Dragocene reči: izbor iz poezije XX veka, Beograd, Energoprojekt Ingraf, 2008; Miloš Janković, 365 ljubavnih: antologija srpske ljubavne poezije, Beograd, Fondacija solidarnosti Srbije, 2011; Milan Radulović Radule, Antologija: Godišnjak antologijske poezije 3, Beograd, Antologija, 2011; Danica Vujkov, Nebeska šuma, Novi Sad: Gradska biblioteka, 2011; Milan Stevanović Trnovica, Portreti pesnika, Beograd, M. Stevanović, 2014;

Lepo ocuvano Bagdala Autor - osoba Елијар, Пол, 1895-1952 = Éluard, Paul, 1895-1952 Naslov Дворац сиротих : песме и поеме / Пол Елијар ; [превео Никола Трајковић] Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Крушевац : Багдала, 1961 (Крушевац : `Душан Петронијевић`) Fizički opis 143 стр. ; 17 cm Drugi autori - osoba Трајковић, Никола, 1896-1985 = Trajković, Nikola, 1896-1985 Zbirka Мала библиотека : Поезија у преводу ISBN (Брош.) Napomene Стр. 139-[144]: Белешка о песнику / Н.[Никола] Т.[Трајковић]. Predmetne odrednice Елијар, Пол, 1895-1952 – Поезија ol Elijar rođen kao Eugen Emil Pol Grindel (franc. Paul Éluard; Sen Deni 14. decembar 1895 — Šaranton le Pon, 26. novembar 1952) je bio francuski pesnik, jedan od začetnika nadrealističkog pravca u književnosti. Biografija[uredi | uredi izvor] Elijar je rođen u Sen Deniju, Francuska, kao sin Klementa Grindela i Žane Kuzin.[1] U 16. godini oboleo je od tuberkuloze zbog čega je prekinuo školovanje. Upoznao je Galu, rođenu kao Elenu Ivanovu Diakonovu, sa kojom se oženio 1917. godine u švajcarskom sanatorijumu u Davosu. Par je imao ćerku koja se zvala Sesil. U tom periodu Elijar piše svoje prve pesme. Posebno je bio nadahnut stvaralaštvom Volta Vitmana. Godine 1918. Žan Polan ga je `otkrio` i predstavio Andreu Bretonu i Luju Aragonu. Nakon saradnje sa nemačkim dadaistom Maksom Ernstom, koji je ilegalno prešao u Francusku 1921. godine, ulazi u trojnu zajednicu života sa Ernstom i Galom već naredne godine. Nakon bračne krize, na povratku u Francusku 1924. godine dosta putuje po svetu. Njegovo stvaralaštvo u ovom periodu je reflektovano burnim događanjima i iskustvima u njegovom životu. 1929. godine ponovo oboleva od tuberkuloze i razvodi se od Gale koja započinje romansu sa Salvadorom Dalijem sa kojim ostaje do kraja života. 1934. godine ženi se sa Nuš (pravim imenom Marija Benc) koja se smatrala maskotom nadrealističkog pokreta, koju je Elijar upoznao preko svojih prijatelja Manu Reja i Pabla Pikasa. Tokom Drugog svetskog rata uključuje se u Pokret otpora i tokom tog perioda piše dela Liberty (1942), Les sept poèmes d`amour en guerre (1944) i En avril (1944): Paris respirait encore! (1945). Pridružio se Komunističkoj partiji Francuske 1942. godine zgog čega dolazi do razlaza sa nadrealistima, a kasnije je u svojim političkim esejima opisivao Josifa Staljina. Milan Kundera se prisećao kako je bio šokiran kada je svojevremeno čuo glasine kako je Elijar javno odobravao smrtnu kaznu vešanjem za svog prijatelja, Praškog pisca Zavisa Kalandru, 1950. godine. Kasniji život[uredi | uredi izvor] Grob Pola Elijara Tuga zbog prerane smrti njegove žene Nuše 1946. godine bila je inspiracija za delo `Le temps déborde` 1947. godine. Principi mira, samoupravljanja i slobode postali su njegova nova strast. Bio je učesnik Kongresa intelektualaca za mir u Vroclavu 1948. godine kojem je prisustvovao i Pablo Pikaso koga je sam Elijar ubedio da učestvuje. Elijar je upoznao svoju poslednju ženu Dominik Lauru na kongresu za mir u Meksiku 1949. godine. Venčali su se 1950. godine. Elijar je svoje delo `Feniks` posvetio upravo njoj. Pol Elijar je preminuo od srčanog udara novembra 1952. godine. Sahrana je obavljena u mestu Šaranton-le-Pon, a organizaciju sahrane je preuzela Komunistička partija. Sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu. Dela[uredi | uredi izvor] Delo Répétitions iz 1922. godine, korice Maks Ernst 1913 : Premiers poèmes 1916 : Le Devoir 1917 : Le Devoir et l`Inquiétude 1918 : Pour vivre ici 1920 : Les Animaux et leurs hommes, les hommes et leurs animaux 1923 : L`Amoureuse 1924 : La courbe de tes yeux 1924 : Mourir de ne pas mourir 1925 : Au défaut du silence 1926 : La Dame de carreau 1926 : Capitale de la douleur 1926 : Les Dessous d`une vie ou la Pyramide humaine 1929 : L`Amour la Poésie 1930 : Ralentir travaux 1930 : À toute épreuve 1930 : L`immaculée conception 1932 : Défense de savoir 1932 : La Vie immédiate 1935 : La Rose publique 1935 : Facile 1936 : Les Yeux fertiles 1937 : Quelques-uns des mots qui jusqu`ici m`étaient mystérieusement interdits, GLM 1938 : Les Mains libres 1938 : Cours naturel 1938 : La victoire de Guernica 1939 : Donner à voir 1939 :Je ne suis pas seul 1941 : Le Livre ouvert 1942 : Poésie et vérité 1942 1942 : Liberté 1943 : Avis 1943 : Courage 1943 : Les Sept poèmes d`amour en guerre 1944 : Au rendez-vous allemand 1946 : Poésie ininterrompue 1947 : Le Cinquième Poème visible 1947 : Notre vie 1947 : À l`intérieur de la vue 1947 : La Courbe de tes yeux 1947 : Le temps déborde 1948 : Poèmes politiques 1951 : Le Phénix Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Napisao je uvodnu pesmu za francusko izdanje `Jame` od Ivana Gorana Kovačića U junu 1946. godine je boravio u Beogradu gde je između ostalog prisustvovao i suđenju Draži Mihailoviću. Govorio je ...[uredi | uredi izvor] Neke knjige treba okusiti, druge progutati, a samo neke sažvakati i svariti. Oni koji se penju stepenicama uspeha nikada se ne žale da su ostali bez daha Živeo sam kao senka, a ipak znao da pevam o suncu Nadrealisticka poezija Francuska knjizevnost

Odlično stanje Florika Štefan (Lokve, Banat, 3. avgust 1930 – Novi Sad, 9. jun 2016[1]) bila je srpska i jugoslovenska pesnikinja, prevodilac i publicista. [2] Biografija[uredi | uredi izvor] Nakon gimnazije u Vršcu, studirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bila je u braku sa dr Aleksandrom Foriškovićem (1932−1990), srpskim istoričarem. Prve pesme je objavila u Almanahu književnog društva rumunskih đaka 1945−1946, u Vršcu. Bila je član uredništva časopisa „Lumina” (1948−1949, 1954), urednica časopisa za žene na rumunskom jeziku „Femeia nouă” („Nova žena”) (1953), urednica časopisa „Polja” (1955−1958), novinarka u srpskoj redakciji Radija Novog Sada, glavni i odgovorni urednik edicije „Prva knjiga” Matice srpske (1981−1987). Objavila je veliki broj tekstova na rumunskom i srpskom jeziku u „Borbi”, „Dnevniku”, „Libertatei”, „Lumini”, „Politici”, „Poljima”. O njenom pesničkom delu napisano je desetine naučnih radova a potpuna bibibliografija Florike Štefan je objavljena u Enciklopediji Banata, u izdanju Rumunske Akademije nauka iz Bukurešta, Filijala u Temišvaru, krajem 2015. godine. Prevodila je mnoga dela istaknutih autora sa rumunskog na srpski jezik i sa srpskog na rumunski, među kojima i Joana Floru, Jona Miloša, Ilariju Voronku. Uredila je zbornik savremene rumunske poezije Napuštena kuća, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1991. Veliki broj antologija i istorija rumunske književnosti prikazali su Floriku Štefan kao jednu od najznačajnijih rumunskih pesnikinja u Vojvodini, iako je samo dve zbirke pesama napisala na rumunskom jeziku, a najveći deo svog života je pisala na srpskom jeziku. Bila jedna od promotera srpsko-rumunskih kulturnih veza, jedna od prvih modernih rumunskih pesnika u Vojvodini i jedna od poznatijih srpskih pesnikinja druge polovine 20. veka. Od ranih pesama objavljenih kasnih četrdesetih i ranih pedesetih Florika Štefan je bila istovremeno angažovani pesnik, duboko povezana sa sudbinom zajednice, i liričar koji je izražavao i istraživao najdublje aspekta sudbine pojedinca i njegovog odnosa prema složenim vidiovima unutrašnjeg života. „U osnovi njene poezije leži osmišljena melanholija, selo, život, žena kao simboli trajanja (P. Krdu, Savremena poezija Vojvodine, Bijelo Polje, 1984) .„Pesme Florike Štefan, naročito njene prve knjige na srpskom, bitno su pomerile dotadašnje granice intimne lirike, možda među najlepšim koje opevavaju surovu, gotovo tragičnu poziciji žene od rođenja do rađanja (J. Delić, isto). Objavila je osim dve prve pesničke zbirke na rumunskom, oko trideset pesničkih knjiga na srpskom u preko šest decenija književnog rada. Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Florika Štefan je dobitnica priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi - nacionalne penzije. Dobitnica je Oktobarske nagrade grada Novog Sada, Nagrade „Jovan Popović”, Nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, Nagrade Društva književnika Vojvodine za životno delo. [3] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Cântecul tinereții (Pesme mladosti), Vršac, 1949; Lacrimi și raze (Suze i zraci), Vršac, Libertatea, 1953; Tako sam se rodila, Novi Sad, Progres, 1956; Zatvorene u svet, Zagreb, Likos, 1958; Tetten ert Banat, Novi Sad, Forum, 1961; Dozvolite suncu, Novi Sad, Matica srpska, 1962; Treća žena, Kruševac, Bagdala, 1962; Anii mei (Godine moje), Panciova, Editura Libertatea, 1965; Do ovih i poslednjih dana, Novi Sad, Matica srpska, 1968; Mesto za ljubav, Novi Sad, Radnički univerzitet, 1971; Utočišta, Novi Sad, Matica srpska, 1973; Koren, Pančevo, Editura Libertatea, 1975; Satnica, Novi Sad, Matica srpska, 1975; Jutarnji hleb, Novi Sad, Matica srpska, 1979; Prelomne godine, Beograd, Slovo ljubve-Narodna knjiga, 1980; Nanosi, Banja Luka, Glas, 1981; Zrenik, Subotica, Minerva, 1982; Pâinea de dimineață (Jutarnji hleb), Bukurešt, Univers, 1982; Koreni pesme (Rădăcinile poeziei), proza, Novi Sad, Matica srpska, 1982; Mara Gmizić, poema, 1983; Ancora una volta amore, Napoli, Editura La Sfinge, 1983; Svetkovina, Beograd, Nolit, 1984; Licem u lice, Vršac, Književna opština Vršac, 1990; Zebnja, Beograd, Književne novine, 1990; Originea cântecului (Poreklo pesme), Novi Sad, Libertatea, 1990; Srž, Subotica, Editura Minerva, 1991; Neravnodušje, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1991; Dvoglas, Novi Sad, Matica srpska, 1994; Brežuljci, jezera, putovanja, Novi Sad, Dnevnik, 1995; Luda ptica ljubavi: izbor iz ljubavne lirike, Novi Sad, Editura Alfagraf, 2005; Put do sunca: izbor iz poezije, sabrane najznačajnije pesme, Beograd, Alma-Skripta Internacional, 2007. Antologije[uredi | uredi izvor] Zastupljena je u velikom broju antologija na srpskom i rumunskom jeziku: Iz svetske ljubavne poezije (Din poezia de dragoste a lumii), Bukurešt, 1956. godine; Pesnici za vas: odabrane pesme Vidoja Podgoreca, Ivana Cekovića, Florike Štefan, Mirjane Stefanović, Božidara Timotijevića, Vehbi Kikaja, Beograd, Nolit-Prosveta, 1979; Antologija posleratne srpske poezije, Beograd, Naučna knjiga, 1992; Oči ravnice: savremena poezija vojvođanskih pesnikinja, Novi Sad, Novosadski otvoreni univerzitet-Futura publikacije, 1998; Lirika vode: izabrane pesme o vodama, Beograd, Interprint, 2002; Kad se nebo muti: antologija pesnika dobitnika nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, Novi Sad, Zavod za kulturu Vojvodine, 2004; Zaljubljeni Orfej: antologija srpske ljubavne poezije, Temišvar, Savez Srba u Rumuniji, 2006; Milan R. Marković, Plastična planeta, Sarajevo, Institutul pentru Editarea Manualelor, 2006; Olga Savić, Dragocene reči: izbor iz poezije XX veka, Beograd, Energoprojekt Ingraf, 2008; Miloš Janković, 365 ljubavnih: antologija srpske ljubavne poezije, Beograd, Fondacija solidarnosti Srbije, 2011; Milan Radulović Radule, Antologija: Godišnjak antologijske poezije 3, Beograd, Antologija, 2011; Danica Vujkov, Nebeska šuma, Novi Sad: Gradska biblioteka, 2011; Milan Stevanović Trnovica, Portreti pesnika, Beograd, M. Stevanović, 2014;

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dizajn: Laslo Kapitanj Florika Štefan (Lokve, Banat, 3. avgust 1930 – Novi Sad, 9. jun 2016[1]) bila je srpska i jugoslovenska pesnikinja, prevodilac i publicista. Nakon gimnazije u Vršcu, studirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bila je u braku sa dr Aleksandrom Foriškovićem (1932−1990), srpskim istoričarem. Prve pesme je objavila u Almanahu književnog društva rumunskih đaka 1945−1946, u Vršcu. Bila je član uredništva časopisa „Lumina” (1948−1949, 1954), urednica časopisa za žene na rumunskom jeziku „Femeia nouă” („Nova žena”) (1953), urednica časopisa „Polja” (1955−1958), novinarka u srpskoj redakciji Radija Novog Sada, glavni i odgovorni urednik edicije „Prva knjiga” Matice srpske (1981−1987). Objavila je veliki broj tekstova na rumunskom i srpskom jeziku u „Borbi”, „Dnevniku”, „Libertatei”, „Lumini”, „Politici”, „Poljima”. O njenom pesničkom delu napisano je desetine naučnih radova a potpuna bibibliografija Florike Štefan je objavljena u Enciklopediji Banata, u izdanju Rumunske Akademije nauka iz Bukurešta, Filijala u Temišvaru, krajem 2015. godine. Prevodila je mnoga dela istaknutih autora sa rumunskog na srpski jezik i sa srpskog na rumunski, među kojima i Joana Floru, Jona Miloša, Ilariju Voronku. Uredila je zbornik savremene rumunske poezije Napuštena kuća, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1991. Veliki broj antologija i istorija rumunske književnosti prikazali su Floriku Štefan kao jednu od najznačajnijih rumunskih pesnikinja u Vojvodini, iako je samo dve zbirke pesama napisala na rumunskom jeziku, a najveći deo svog života je pisala na srpskom jeziku. Bila jedna od promotera srpsko-rumunskih kulturnih veza, jedna od prvih modernih rumunskih pesnika u Vojvodini i jedna od poznatijih srpskih pesnikinja druge polovine 20. veka. Od ranih pesama objavljenih kasnih četrdesetih i ranih pedesetih Florika Štefan je bila istovremeno angažovani pesnik, duboko povezana sa sudbinom zajednice, i liričar koji je izražavao i istraživao najdublje aspekta sudbine pojedinca i njegovog odnosa prema složenim vidiovima unutrašnjeg života. „U osnovi njene poezije leži osmišljena melanholija, selo, život, žena kao simboli trajanja (P. Krdu, Savremena poezija Vojvodine, Bijelo Polje, 1984) .„Pesme Florike Štefan, naročito njene prve knjige na srpskom, bitno su pomerile dotadašnje granice intimne lirike, možda među najlepšim koje opevavaju surovu, gotovo tragičnu poziciji žene od rođenja do rađanja (J. Delić, isto). Objavila je osim dve prve pesničke zbirke na rumunskom, oko trideset pesničkih knjiga na srpskom u preko šest decenija književnog rada. Nagrade i priznanja Florika Štefan je dobitnica priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi - nacionalne penzije. Dobitnica je Oktobarske nagrade grada Novog Sada, Nagrade „Jovan Popović”, Nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, Nagrade Društva književnika Vojvodine za životno delo. [3] Bibliografija Cântecul tinereții (Pesme mladosti), Vršac, 1949; Lacrimi și raze (Suze i zraci), Vršac, Libertatea, 1953; Tako sam se rodila, Novi Sad, Progres, 1956; Zatvorene u svet, Zagreb, Likos, 1958; Tetten ert Banat, Novi Sad, Forum, 1961; Dozvolite suncu, Novi Sad, Matica srpska, 1962; Treća žena, Kruševac, Bagdala, 1962; Anii mei (Godine moje), Panciova, Editura Libertatea, 1965; Do ovih i poslednjih dana, Novi Sad, Matica srpska, 1968; Mesto za ljubav, Novi Sad, Radnički univerzitet, 1971; Utočišta, Novi Sad, Matica srpska, 1973; Koren, Pančevo, Editura Libertatea, 1975; Satnica, Novi Sad, Matica srpska, 1975; Jutarnji hleb, Novi Sad, Matica srpska, 1979; Prelomne godine, Beograd, Slovo ljubve-Narodna knjiga, 1980; Nanosi, Banja Luka, Glas, 1981; Zrenik, Subotica, Minerva, 1982; Pâinea de dimineață (Jutarnji hleb), Bukurešt, Univers, 1982; Koreni pesme (Rădăcinile poeziei), proza, Novi Sad, Matica srpska, 1982; Mara Gmizić, poema, 1983; Ancora una volta amore, Napoli, Editura La Sfinge, 1983; Svetkovina, Beograd, Nolit, 1984; Licem u lice, Vršac, Književna opština Vršac, 1990; Zebnja, Beograd, Književne novine, 1990; Originea cântecului (Poreklo pesme), Novi Sad, Libertatea, 1990; Srž, Subotica, Editura Minerva, 1991; Neravnodušje, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1991; Dvoglas, Novi Sad, Matica srpska, 1994; Brežuljci, jezera, putovanja, Novi Sad, Dnevnik, 1995; Luda ptica ljubavi: izbor iz ljubavne lirike, Novi Sad, Editura Alfagraf, 2005; Put do sunca: izbor iz poezije, sabrane najznačajnije pesme, Beograd, Alma-Skripta Internacional, 2007. Zastupljena je u velikom broju antologija na srpskom i rumunskom jeziku: Iz svetske ljubavne poezije (Din poezia de dragoste a lumii), Bukurešt, 1956. godine; Pesnici za vas: odabrane pesme Vidoja Podgoreca, Ivana Cekovića, Florike Štefan, Mirjane Stefanović, Božidara Timotijevića, Vehbi Kikaja, Beograd, Nolit-Prosveta, 1979; Antologija posleratne srpske poezije, Beograd, Naučna knjiga, 1992; Oči ravnice: savremena poezija vojvođanskih pesnikinja, Novi Sad, Novosadski otvoreni univerzitet-Futura publikacije, 1998; Lirika vode: izabrane pesme o vodama, Beograd, Interprint, 2002; Kad se nebo muti: antologija pesnika dobitnika nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, Novi Sad, Zavod za kulturu Vojvodine, 2004; Zaljubljeni Orfej: antologija srpske ljubavne poezije, Temišvar, Savez Srba u Rumuniji, 2006; Milan R. Marković, Plastična planeta, Sarajevo, Institutul pentru Editarea Manualelor, 2006; Olga Savić, Dragocene reči: izbor iz poezije XX veka, Beograd, Energoprojekt Ingraf, 2008; Miloš Janković, 365 ljubavnih: antologija srpske ljubavne poezije, Beograd, Fondacija solidarnosti Srbije, 2011; Milan Radulović Radule, Antologija: Godišnjak antologijske poezije 3, Beograd, Antologija, 2011; Danica Vujkov, Nebeska šuma, Novi Sad: Gradska biblioteka, 2011; Milan Stevanović Trnovica, Portreti pesnika, Beograd, M. Stevanović, 2014;

Anđelko Zablaćanski - Mesečeve oči Svestrani književnik (pesnik, pripovedač, aforističar, prevodilac poezije sa ruskog, urednik poetskih sajtova i časopisa) Anđelko Zablaćanski, svojom novom, desetom zbirkom pesama, Mesečeve oči, prvonagrađenim rukopisom na Šestim drinskim književnim susretima, iznova raduje čitalačku publiku koja godinama prati njegov lični umetnički rad, i njegovo kulturno pregalaštvo, preko čuvenih sajtova Poezija vekova i Poezija suštine. Pod geslom U NJIHOVOJ DUŠI I ONI U MOJOJ ONDA I DANAS ponovo se u prvom delu zbirke vraća svojim poetskim uzorima — velikanima srpskog pesništva HH veka. Ciklus Srpskim pesnicima, otklon od lirskih tema, po kojima je prepoznatljiv, uvodi nas u svet (i duše!) omiljenih mu pesnika, vodeći sa njima (i sa samim sobom, u njihovo ime) poetske razgovore. NJegove lirika je „sva u tradiciji i tradicionalnosti, sa očiglednom činjenicom da su Zablaćanskom veliki pesnički uzori naši klasici“, primećuje i recenzent jedne od prethodnih zbirki, Todor Bjelkić. Šesnaest pesama posvećeno je našim velikim pesnicima (Vladislav Petković Dis, Branko Miljković, Jovan Dučić, Đura Jakšić, NJegoš, Miloš Crnjanski, Laza Kostić...), onima, koji su odredili njegove pesničke koordinate. Među njima je samo jedna pesnikinja — Desanka Maksimović. Izuzet-no poznavanje poezije, i svoju poetsku prefinjenost, bezrečjem skrivena (Stidljiv šapat tvoj — Vojislavu Iliću) mesta na kojima uvodi čitaoca u poznate pesme, pročitane na nov, njegov način, Anđelko Zablaćanski poklanja poetskim sladokuscima. Ne ostavljaj me tu gde za stih se ne gine (Tražim — Desanki Maksimović) poručuje nam lirski subjekat, kao svoj poetsko-životni kredo. Potroših godine bez ijednog dana (Odjeci — Vladislavu Petkoviću Disu) Svesno ću nositi vremen-ske okove. Kad s reči se skinu poslednje odore (Odjeci). Ističemo i nekoliko odličnih soneta: Branku Miljkoviću, Aleksi Šantiću, Stevanu Raičkoviću, Ivanu V. Laliću, kao i pesmu Između dva božanstva, (Jovanu Dučiću). U vezanom stihu, nejednakog metra (Niko me nema — posvećeno Milošu Crnjanskom), ili u slobodnom stihu (Reči — Vasku Popi, Smeh bola — Dušanu Vasiljevu), svejedno, sveže, raspevano, i u duhu njihove poetike, prelomljeno kroz lirsku prizmu Anđelka Zablaćanskog. Ponegde i satiričan, u ime Đure Jakšića, pesnik poručuje:Čim namignu kleknem pred Evropom, molim tu maćehu ko svako pas-torče (Nisam stena). SUŠTINA i POETIKA, dve su odrednice između kojih se kreće višedecenijski poetski put (nedovoljno) nagrađenog pes-nika Anđelka Zablaćanskog, okosnica su i ove najnovije zbirke, Mesečeve oči. Suština (poetike!) u samom Pesniku, ili Poezija suštine — sasvim svejedno, kao sreća, život i lepota — same po sebi. Drugi ciklus, Doticanje suštine, pod geslom AKO SE USUDIM NIKAD VIŠE NEĆU BITI ISTI, bavi se različitim temama, precima, ljubavlju prema Domovini, dilemama i unutrašnjim sveto(vi)m(a) pesnika. Široka lepeza, prevashodno rimovanog, i ponekad slobodnog stiha. Potka, koja se stalno provlači, kroz tkanje poezije, je smisao, suština svega/sveta, kad sve se u duši slomi s krikom u komadiće (Na razlivu života). Ističemo pesmu Srbijo majko, koja se bavi srpskim usudima i ranama, jer i njega, kao mnoge velike rodoljube i pesnike, kao i Aleksu Šantića, sve rane njegovog roda bole. Česti motivi Anđelka Zablaćanskog su sama poezija, odnos pesnika i sveta, odnos prema stvaralačkom činu, ali i bol, tišina, snoviđenja, nesan, noć, kada je jad težak ko klada (Gluvo doba). Pusti da slušam ti-šinu ovog u meni bezdna vapi poeta u pesmi U duši skrivene slike. Treći ciklus čine Susreti, pod geslom KORACI STAZAMA SNA I JAVE. Susreti sa ženom. Susreti sa samim sobom. Susreti/suočenja sa životom... Susreti, kada se sretnu jutro i suton , tvoj pogled sav od plaveti zore, i moj krvav od nesanice (Jutro i suton). Posebno bismo izdvojili pesme Ako, Životni put, Junski sonet (pleni svojim optimizmom, i nežnošću, koji nedovoljno često prosijavaju ovom zbirkom) kao i prvonagrađenu pesmu Nostalgija, na knji—ževnom konkursu Slapovi Vučjanke, Vučje, 2022. Četvrti i poslednji ciklus u ovoj zbirci je Poezija s likom žene, pod geslom DOK KLEČIM PRED TVOJIM ĆUTANJEM. To je poetika na koju nas je navikao Anđelko Zablaćanski — lirska, ljubavna, obojena erotskim zanosima sna i jave, čežnjama, sva putena, i sva napupela, nategnuta na doboš očekivanja i strasti. Ona žudi da se objavi, da jekne, da zazvoni, da se ovaploti — kao kod retko kog pesnika, otkriveno i viknuto, svetu u lice. Nikada preko granice dobrog ukusa, uvek do same crte, to je poezija koja provocira čitaoca, uvlači ga u svet čulnih dodira, i podstiče da se domaštaju stihovi pesnika... Ovim ciklusom Anđelko Zablaćanski ostaje dosledan sebi i svojoj poetici, putu koji je zacrtao i nacrtao na našoj savremenoj poetskoj mapi. Završili bismo lirskom vinjetom (po kojima je A. Z. Takođe postao prepoznatljiv u jednoj od prethodnih zbirki, Mali noćni stihovi), poželevši zbirci dug život i ljubav u srcima čitalaca, koji godinama prate i vole poeziju ovog pesnika. POČETAK LETA Najkraća noć troši svoje minute, sate i mesec tek nekog s divljenjem gleda zna, samo jedne oči mogu da mi vrate isti davni sjaj u život pun nereda ASoglas Zvornik 2022 102 str L.KUT 62

Silvije Kranjčević Pesme Meki povez Izdavač Izdavačka organizacija Rad Edicija Reč i misao Силвије Страхимир Крањчевић (Сењ, 17. фебруар 1865 — Сарајево, 29. октобар 1908) био је хрватски књижевник.[1]БиографијаКрањчевић се родио у Сењу, од оца Спиридиона (1814—1885) и мајке Марије (1832—1880). Његовом оцу то је био трећи брак, а мајци други, па је Силвије имао полубрата Филипа и полусестру Отилију. Након њега Спиридион и Марија добили су још једног сина, Спиридиона, и ћерку Ернестину.Основну школу (1871—1875) и гимназију (1875—1883) зваршио је у Сењу, али је одбио да полаже испит зрелости због сукоба са школским властима. Заслугом сењског бискупа Јурја Посиловића одлази у Рим, у Collegium Germanico-Hungaricum, на теолошке студије.[1] Већ 1884. напушта Рим и враћа се у Хрватску, у Загреб. Моли власти да му допусте полагање испита зрелости у сењској гимназији, али је одбијен. Увелико објављује песме и приче по часописима, а прву збирку песама Бугаркиње објављује 1885. Захваљујући Штросмајеровим препорукама уписује и завршава учитељски течај у Загребу.[1] Ради као учитељ у Мостару, Ливну, Бијељини и Сарајеву.[1] Године 1894. јављају се први симптоми обољења бубрега. Објављује своје стихове у многим хрватским и босанским часописима, као што су Нада, Вијенац, Побратим, Просвијета, Ловор и други, а често анонимно објављује и критичке радове. Моли власти да му одобре службовање у Хрватској, али га одбијају због политичке неподобности.Крањчевић са супругомОсам година (1895 – 1903) је уређивао књижевни часопис Нада који је издавала Земаљска влада Босне и Херцеговине.[2] Своја дела је објављивао и у другим хрватским и босанским часописима: Вијенац, Побратим, Просвијета, Ловор и други.[2]Оженио се 1898. године Грабријелом Аном Кашај (1876—1911) и са њом отпутовао у Загреб и Беч, на Светску изложбу, а исте године упознаје и чешког научника и песника Адолфа Чернија. Матица хрватска објављује његове Изабране пјесме (1899), а један прашки часопис објављује две његове песме следеће године. Са супругом обилази италијанске градове Венецију, Падову и Верону током 1901, а 1902. излази из штампе и трећа његова збирка Трзаји. Током 1904. унапређен је у звање професора и постављен за управитеља трговачке школе у Сарајеву. У Лајпцигу су преведене и објављене три његове песме у оквиру збирке хрватске лирике. Године 1907. је у Хрватском народном казалишту изведена опера у три чина Први гријех за коју је текст написао Крањчевић. Следеће године је часопис Бехар посветио цео један број двадесетпетогодишњици његовог књижевног рада, а пољски професор славистике Тадеус Грабовски објавио је опсежну монографију о Крањчевићу.Његово здравствено стање је све лошије и поред више операција. Умире 1908. године у Сарајеву, а сахрањен је на сарајевском гробљу Кошево.[2] Сахрани су, поред родбине, присуствовали и представници градских и школских власти, цркве, књижевници, између осталих и Антун Густав Матош, и велики број Сарајлија. Са супругом Аном Крањчевић је имао само једну ћерку, Ивану Вишњу, која је тада имала четири године.Кућа у којој је живио Силвије Страхимир Крњачевић, СарајевоПоезијаБугаркињеПрва Крањчевићева песничка збирка Бугаркиње објављена је 1885. године у Сењу, с посветом Аугусту Шенои, једном од најзначајнијих хрватских писаца. Збирка је испуњена родољубивом тематиком. У њој Крањчевић пева о свом народу, о његовој горкој и тешкој судбини коју ниједан други народ не познаје. Хрватски народ као да је проклет да се мучи и да никад не пронађе своју срећу и свој мир. Ако је и било слободе она је остварена само у славној прошлости и песнику служи да још јаче истакне своју огорченост због губитка слободе. Певајући о свом родном граду песник га назива „леглом буне“ и изражава веру у срећнију и слободнију будућност за коју ће се изборити управо потомци славних сењских ускока.И мотив жене обрађен је у Бугаркињама са становиштва родољубља. Жена је предмет песниковог дивљења зато што је управо она та која ће „дати племенити пород“, децу која ће израсти у ослободиоце Хрватске од туђинске власти. Љубав жене није за песника само љубав према мушкарцу него и љубав за све оне који трпе и сносе тешку судбину, за браћу по патњи. Изражава се и сажаљење према жени чији је муж у рату и према мајци која је у рату изгубила три сина, али и одлучан став да је боља и часна смрт од кукавичког бежања и ропског живота. Поред родољубивих присутни су и социјални мотиви, али су и они подређени песниковом патриотском осећању. Он верује у рад и радника који једини може да створи бољи свет, али за такав подухват мора да има изграђену самосвест. Врхунац Крањчевићевих родољубивих тежњи изражен је кроз веру у снагу поезије и стваралаштва да мења свет и ослобађа потлачене. Поезија, песма, изједначена је са појмом слободе, јер песма наставља да живи и након смрти појединца. И сам назив збирке је поетског порекла, јер глагол „бугарити“ значи нарицати, тужно певати. У Бугаркињама Крањчевић, претежно сентиментално-патетичним тоном, бугари над тужном судбином свог народа, али изражава и стоички оптимизам у погледу његове

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.[2] Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Doviđenja, druže, doviđenja. Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru) 1895. u seoskoj porodici, od oca Aleksandra Nikitiča Jesenjina (1873—1931), i majke Tatjane Fjodorovne Titove (1875—1955). Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Godine 1904. je pošao u Konstantinovsku školu, posle čijeg završetka 1909. počinje da studira u crkvenoj drugorazrednoj učiteljskoj školi (danas muzej S. A. Jesenjina) u Spas-Klepikama. Po završetku škole, u jesen 1912. preselio se u Moskvu i počeo da radi prvo u mesari, a zatim kao lektor u štampariji. Već 1913. paralelno s poslom pohađa studije kao „dobrovoljni slušalac“ na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku. Druži se intenzivno sa pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka. Pesnik Zgrada škole, u koju je išao S. Jesenjin u gradu Spas-Klepiki U dečijem časopisu „Mirok“, 1914. su po prvi put objavljene pesme Jesenjina. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodeckog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog, kojima recituje svoje pesme. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima. U januaru 1916. Jesenjin dobija poziv za Prvi svetski rat i zahvaljujući zalaganjima drugova, dobija zvanje („s najvišeg vrha“) bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu br. 143 Njenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom „Novoseoskih pesnika“ i izdao prvu zbirku („Radunica“ — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim. Prva zbirka pesama S. Jesenjina Zajedno s Nikolajem Kljujevim često nastupa, između ostalog pred caricom Aleksandrom Fjodorovnom i njenim ćerkama u Carskom Selu. Od 1915—1917 se druži s pesnikom Leonidom Kanegiserom,[3] koji je kasnije ubio predsednika Petrogradske komisije za vanredne situacije Mojseja Urickog. U periodu bavljenja Jesenjina imažinizmom, izašlo je nekoliko zbirki pesama — „Trerjadnica“, „Ispovest huligana“ (oba — 1921), „Pesme kavgadžije“ (1923), „Moskva kafanska“ (1924), poema „Pugačov“. Pesnik je 1921. sa svojim drugom Jakovom Bljumkinim putovao u Srednju Aziju, posetio Ural i Orenburg. Od 13. maja[4] do 3. juna gostovao je u Taškentu kod druga i pesnika Aleksandra Širjajevca. Tamo je Jesenjin nekoliko puta nastupao pred publikom i recitovao pesme na poetskim večerima. Po rečima očevidaca, Jesenjin je voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. U vozu, kojim je putovao, on je i živeo sve vreme svog boravka u Taškentu, zatim je tim vozom putovao u Samarkand, Buharu i Poltorack (današnji Ašhabad). 3. juna 1921. Sergej odlazi iz Taškenta i 9. juna 1921. se vraća u Moskvu. Sticajem okolnosti, veći deo života ćerka pesnika, Tatjana, proživela je u Taškentu. Početkom 1920-ih godina Jesenjin se aktivno bavio književno-izdavačkom delatnošću, a takođe prodajom knjiga u iznajmljenoj knjižari u Velikoj Nikitskoj ulici, što mu je oduzimalo mnogo vremena. Poslednje godine života je mnogo putovao po zemlji. Tri puta je posetio Kavkaz, nekoliko puta je bio u Lenjingradu, sedam puta — u Konstantinovu. Od 1924. do 1925. je posetio Azerbejdžan, dao zbirku pesama na štampanje. „Crveni istok“, se štampao u mesnoj štampariji. Postoji verzija o tome, da je upravo tamo, u maju 1925. bila napisana „Poslanica jevanđelistu Demjanu“. Godine 1924. Jesenjin je rešio da napusti imažinizam zbog nesuglasica sa A. B. Marijenhofom. Jesenjin i Ivan Gruzinov su objavili otvoreno pismo o raspuštanju grupe. U novinama su počeli da se pojavljuju veoma kritički članci o njemu, koji su ga optuživali za alkoholizam, vandalizam po hotelskim sobama, svađe i druge antisocijalne postupke, iako je pesnik i sam svojim ponašanjem (posebno poslednjih godina života) ponekad davao osnov za te kritike. Protiv Jesenjina je bilo podignuto nekoliko krivičnih prijava zbog huliganstva; poznato je takođe i delo `Delo četыrёh poэtov`, u vezi s krivicom Jesenjina i njegovih drugova za antisemitske izjave. Sovjetska vlast se „brinula“ za njegovo zdravstveno stanje, pa tako u pismu Hristijana Rakovskog Feliksu Dzeržinskom od 25. oktobra 1925. Rakovski moli „da se spasi život poznatog pesnika — nesumnjivo najtalentovanijeg u našem Savezu“, predlažući: „pozovite ga k sebi, i pošaljite zajedno s njim u sanatorijum druga, koji mu ne bi dozvoljavao pijančenje…“. Krajem novembra 1925. Sofija Tolstaja se dogovorila s direktorom psihoneurološke klinike Moskovskog univerziteta, profesorom Ganuškinim o hospitalizaciji pesnika u njegovu kliniku. O tome je znalo samo nekoliko bliskih ljudi. 21. decembra 1925. on napušta kliniku, uzima sa štedne knjižice skoro sav novac i za dan odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi br. 5 hotela „Angleter“. U Lenjingradu poslednje dane života Jesenjina obeležavaju susreti sa Kljujevim, G. F. Ustinovim, Ivanom Pribludnim, V. I. Erlihom, I. I. Sadofjevim, N. N. Nikitinim i drugima. Privatni život Potomci u Srbiji Godine 1913. se Sergej upoznaje sa Anom Romanovnom Izrjadnovom, koja je radila kao lektor u štampariji „Društva I. D. Sitina“, gde je Jesenjin počeo da radi. Neko vreme su se zabavljali i počeli da žive zajedno. Već 21. decembra 1914. je Ana Izrjadnova rodila sina, po imenu Jurij. On je bio najmističniji, od sve Jesenjinove dece, jer je bio vanbračno dete, Ana se i posle Jesenjinove smrti borila po sudovima da dokaže da je dete njegovo, što je i dokazala. Sovjetske vlasti su Jurija Jesenjina streljale po lažnoj krivici 1937. ali to nije dokazano, jer se tada prikrivala cela istina o porodici Jesenjin. Nedavno su se pojavili dokazi da praunuk Jurija, a čukununuk Sergeja, živi u Srbiji, jer je Jurij prebegao za Jugoslaviju, kada je saznao da će biti streljan.[5] Brakovi i deca Godine 1917. se upoznao, a 4. jula iste godine i venčao u selu Kiriki-Ulita sa glumicom Zinaidom Rajh, ruskom glumicom, budućom ženom režisera Vsevoloda Mejerholda. Venčanje Sergeja i Zinaide se održalo 30. juna 1917. u crkvi Kirika i Julite, a svadba u zgradi hotela «Pasaž». Iz tog braka se rodila ćerka Tatjana (1918—1992), novinar i spisateljica,[6] i sin Konstantin (1920—1986) — građevinski inženjer, fudbalski statističar i novinar. Krajem 1919. (ili početkom 1920), Jesenjin napušta porodicu, a u rukama trudne Zinaide (sa sinom Konstantinom), ostaje jednoipogodišnja ćerka Tatjana. 19. februara 1921. pesnik je podneo zahtev za razvod braka, u kom se obavezao materijalno da ih obezbeđuje. Kasnije je Jesenjin često posećivao svoju decu, koju je usvojio Mejerhold. Marijenhof i Jesenjin, leto, 1919. Moskva. Godine 1920. živi kod svoje sekretarice Galine Benislavske. Tokom života više puta se s njom viđa, a živi kod nje, skoro do ženidbe sa Sofijom Tolstoj 1925. Sa Isidorom Dankan, godine 1923. U jesen 1921. u radionici G. B. Jakulova, Jesenjin se upoznaje s američkom plesačicom Isidorom Dankan, koju je za 6 meseci i oženio, i bio s njom u braku od 1922. do 1923. Posle svadbe je s njom putovao na turneje po Evropi (Nemačka, Francuska, Belgija, Italija) i u SAD (4 meseca), gde se nalazio od maja 1922. do avgusta 1923. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Obično, opisujući taj „savez“, autori naglašavaju njegovu ljubavno-skandalnu stranu, jer su ta dva umetnika, nesumnjivo, zbližili i odnose stvaralaštva.[7] Brak sa Isidorom nije dugo trajao, tako da se u avgustu 1923. vratio u Moskvu. Godine 1923. Jesenjin se upoznaje sa glumicom Avgustom Miklaševskom, kojoj je on posvetio sedam neobično intimnih pesama iz ciklusa „Ljubav huligana“. U jednom od stihova, šifrovano navodi ime glumice: „Što mi tako ime tvoje zvoni, kao avgustovska svežina (rus. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] U jesen 1976, kada je glumici bilo već 85 godina, u razgovoru s književnim naučnicima, Avgusta je priznala, da je romansa s Jesenjinom bila platonska, i da se s njim čak nikada nije ni poljubila.[10] Dana 12. maja 1924. Jesenjin je dobio sina Aleksandra Volpina, posle romanse sa pesnikinjom i prevodiocem Nadeždom Volpin. Kasnije je Aleksandar postao poznati matematičar i disident. Sergej i njegova poslednja supruga Sofija Tolstoj, unuka Lava Tolstoja Dana 18. septembra 1925. Jesenjin se oženio treći (i poslednji) put — Sofijom Andrejevnom Tolstoj (1900—1957),[11] unukom Lava Tolstoja, koja je tada bila šef biblioteke Saveza pisaca. Taj brak mu takođe nije doneo sreće i uskoro se raspao. Posle smrti pesnika, Sofija je posvetila svoj život sakupljanju, čuvanju, opisu i pripremi za štampu dela Jesenjina, ostavila memoare o njemu.[12] Smrt Hotel Angleter Dana 28. decembra 1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu „Angleter“. Poslednja njegova pesma, bila je `Do viđenja, druže, do viđenja` `(rus. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. Po svedočenju Volfa Erliha, papir gde je Sergej napisao ovu pesmu, predao mu je on lično uoči smrti. Jesenjin mu se žalio da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlju.[13] Posmrtna fotografija Jesenjina Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oprost sa učešćem rodbine i prijatelja pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblju. Namešteno samoubistvo Na samom početku, Jesenjin je podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama, što će i njegov život dovesti u opasnost. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom Savezu, naročito u vreme Staljina. Sahrana. Sleva — druga supruga Jesenjina Zinaida Rajh (s podignutom rukom) i Vsevolod Mejerhold, sa desne strane — sestra Jekaterina i majka Tatjana Fjodorovna U periodu od 1970. do 1980, pojavile su se sumnje o ubistvu pesnika sa isceniranim samoubistvom (za organizaciju ubistva optužena je vlast Sovjetskog Saveza). Akt na razradu te verzije doneo je istražni sudija Moskovskog kriminalističkog odseka milicije, pukovnik u ostavci, Eduard Hlistalov.[14][15] Verzija o ubistvu Jesenjina procurela je u medije, u umetničkoj formi je predstavljena u TV seriji „Jesenjin“ (2005). Godine 1989. pod okriljem Instituta svetske književnosti „A. M. Gorki“ Ruske Akademije Nauka, sačinjena je komisija pod rukovodstvom sovjetskog i ruskog „jesenjinologa“ Jurija Prokuševa. Po njenoj molbi, sproveden je niz ekspertiza, koje su dovele do zaključka, da je „čitava verzija o ubistvu izmišljena, kako bi se ukaljala čast našeg neprikosnovenog Saveza“. Grob Sergeja Jesenjina 1983. Posle raspada Sovjetskog Saveza, 90-ih godina 20. veka, sumnja, koja je do tada postojala, da je to bilo zapravo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti, ipak se ispostavila kao istinita. Istraživanja iz 2009. godine pokazala su da je samoubistvo mladog pesnika iscenirano, što dokazuju kriminalistički eksperimenti o ubistvu pesnika Sergeja Jesenjina.[16] Imao je 30 godina. Galina Benislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije. Poezija Od prvih zbirki poezije („Radunica“, 1916; „Seoski časoslov“, 1918) istupio je kao prefinjeni lirik, majstor duboko psihologizovanog pejzaža, pevač seoske Rusije, poznavalac narodnog jezika i narodne duše. Od 1919—1923. sačinjava grupu imažinista. Tragičko doživljavanje sveta i duševna smetenost izraženi su u ciklusima „Kobыlьi korabli“ (1920) i „Kafanska Moskva“ (1924) i u poemi „Crni čovek“ (1925). U poemi „Balada o dvadesetšestorici“ (1924), posvećenoj bakinskim komesarima, zbirci „Rus Sovjetska“ (1925) i poemi „Ana Snjegina“ (1925), Jesenjin stremi da dostigne „komunom primoranu Rus“, iako je nastavio da se oseća pesnikom „Rusije odlazeće“, „zlatne izbe“. Tematika stvaralaštva Portret i autogram Jesenjina na paspartuu, 1923 Iz pisama Jesenjina 1911—1913 oslikava se složeni život pesnika u razvitku, njegovo duhovno sazrevanje. Sve to, našlo je odraz u poetskom svetu njegove lirike 1910—1913, kada je napisao više od 60 pesama i poema. Ovde su izraženi njegova ljubav prema svemu živom, prema životu, otadžbini. Na taj način, pesniku posebno pobuđuje osećanja okolna priroda („Izatkan na jezeru purpurna svetlost zore…“, „Breza“, „Prolećno veče“, „Noć“, „Izlazak sunca“, „Peva zima — jauče…“, „Zvezde“, „Tamna mala noć, ne da da se spije…“ i dr.). Od prvih, pak, stihova, poeziju Jesenjina čine teme zavičaja i revolucije. Od januara 1914. pesme Jesenjina se pojavljuju u štampi („Breza“, „Kovač“ i dr). Poetski svet postaje složeniji, a značajno mesto u njemu počinju da zauzimaju biblijski obrasci i hrišćanski motivi. Na početku 1916. izlazi iz štampe prva knjiga Jesenjina „Radunica“. U nazivu, sadržini većeg dela pesama (1910—1915) i u njihovom odabiru vidi se zavisnost Jesenjina od raspoloženja i ukusa publike. Stvaralaštvo Jesenjina 1914—1917. postaje složeno i protivurečno („Mikola“, „Jegorij“, „Rus“, „Marfa Posadnica“, „Brk“, „Isus-mladenac“, „Plavetnilo“ i dr. pesme). U tim delima je predstavljena njegova poetska koncepcija sveta i čoveka. Osnova Jesenjinove pesničke inspiracije je „izba“ (Seoska drvena kuća), sa svim njenim atributima. U knjizi „Ključevi Marije“ (1918), pesnik piše: „Izba prostoljudna — to je simbol shvatanja i odnosa prema svetu, koje su razradili još pre njega njegovi preci, koji su daleki svet potčinili sebi upoređivanjem stvari njihovih ognjišta“. Izbe, okružene dvorištima, ograđene plotom od pruća i „povezane“ jedna s drugom putem ili stazom, obrazuju selo. A selo, ograničeno okolicom (ogradom od pruća), zapravo i jeste Jesenjinova Rusija, koja je odsečena od velikog sveta šumama i močvarama. „ Ne vidatь konca i kraя, Tolьko sinь sosёt glaza… ” Kasnije je on govorio: „Zamolio bih čitaoce da se odnose prema svim mojim Isusima, Božjim majkama i Mikolama, kao prema nečemu bajkovitom u poeziji“. Heroj lirike se moli „zemlji koja se dimi“, „na purpurnoj zori“, i poklanja se otadžbini: „Moja lirika, — govorio je kasnije Jesenjin, — živi jednom velikom ljubavlju, ljubavlju prema otadžbini. Osećanje zavičaja — osnovno je u mom stvaralaštvu“. U poetskom svetu Jesenjina pre revolucije, Rusija je mnogolika: „zamišljena i nežna“, smirena i buntovna, ništavna i vesela. U pesmi „Nisi ti u mog boga verovala…“ (1916), pesnik zove Rusiju — „princezu pospanu“, koja se nalazi „na maglovitom brdu“, ka „veseloj veri“, kojoj je sada privržen on sam. U pesmi „tuči s ožereba…“ (1916) pesnik bukvalno predskazuje revoluciju — „preobraženje“ Rusije kroz „muke i krst“, i građanski rat.

Prosveta, 1965. Bibliotečki primerak (ne otpis): na jednom mestu zapisan broj i na dva tri mali pečati, negde izbledeli, negde precrtani korektorom. Inače odlično očuvana. Jedna od najvažnijih knjiga velikog srpskog pesnika! Vujaklijini crteži sa motivima krajputaša. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“

Prosveta, 1978. Izbrisani mali pečati biblioteke; osim toga vrlo dobro stanje. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“

Prvo izdanje četvrte knjige poezije Branka V. Radičevića. Korice kao na slikama, unutra dobro. Knjigu je likovno opremio slikar Miloš Bajić. Autor - osoba Radičević, Branko V., 1925-2001 = Radičević, Branko V., 1925-2001 Naslov Zemlja / Branko V. Radičević ; [oprema knjige Miloš Bajić] Vrsta građe poezija odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Mladost, 1954 (Beograd : „Slobodan Jović“) Fizički opis 94 str. : ilustr. ; 17 cm Drugi autori - osoba Bajić, Miloš Zbirka Cvrčak : džepna knjiga. 3, Savremeni pisci ; 1 Napomene Str. [95]: O piscu. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“ KC (N)

Odlicno stanje Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj Petra II Petrovića Njegoša. U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Sima Milutinović Sima Milutinovic Sarajlija.jpg Sima Milutinović Sarajlija Datum rođenja 3. oktobar 1791. Mesto rođenja Sarajevo, Osmansko carstvo Datum smrti 30. decembar 1847. (56 god.) Mesto smrti Beograd, Kneževina Srbija, Osmansko carstvo Biografija Uredi Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[1] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[2] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[3] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[4]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [5] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[6] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810—1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[7] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Delo Uredi Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[8] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[9] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Sima Milutinović Sarajlija na poštanskoj markici Srbije iz 2016 Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica. istorija srpske književnosti