Prvo reprint izdanje 1893-1998.Plisani povez,odlicno ocuvana,mala posveta na predlistu.Tiraz 800,unikatni broj knjige 0148.

dve knjige Andre Bretona na francuskom veoma dobro stanje poezija Pariz 1966 gallimard Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ...

Ima neka tajna veza - Duško Trifunović Sarajevo 285 strana 2016g Odlično očuvana, pečat pret. vlasnika

LETOPIS PERUNOVIH POTOMAKA - Desanka Maksimović sa potpisom autora NOLIT Beograd 1976. mek povez, 94 strane u vrlo dobrom stanju

ZELEN BOR antologija ljubavnih narodnih pesama iz Srbije, Bosne i Hercegovine A GREEN PINE an anthology of love poems from the oral poetry of Serbia, Bosna and Hercegovina Izabrao i preveo E. D. GOJ Selected and traslated E. D. GOY DVOJEZIČNO IZDANJE NA SRPSKOM I ENGLESKOM JEZIKU. Izdavači: PROSVETA i VUKOVA ZADUŽBINA Beograd 324 str. ; 20 cm - Latinica / Mek povez sa klapnom

Izdanje I.Đ. Đurđevića, Beograd - Sarajevo, 1923. Odabrana biblioteka Branko Radičević Pesme Sredio Dr T. Ostojić 441 STR. / TVRD POVEZ / ĆIRILICA Potpis i datum na predlistu, pečat sa prezimenom bivšeg vlasnika, na nekoliko mesta. Povez očuvan, bez oštećenih delova, požuteli listovi. STANJE VRLO DOBRO

ANT5) IMAJU NEKE MRLJE NA OMOTU.

Ruski pisac Izabrane pesme / Nikolaj Zabolocki ; izbor, prevod i predgovor Miodrag Sibinović Vrsta građe poezija Cilјna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2011 Izdanje 1. izd. Novi Sad : Orpheus, 2011 (Novi Sad) Fizički opis XXV, 286 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Sibinović, Miodrag, 1937-2020 = Sibinović, Miodrag, 1937-2020 Pismo: ćirilica Nova knjiga

DUŠKR)

Knjiga nije citana, samo stajala na polici Gradac 2003. mek povez 209 str

SV 4 59783) Pesme posvećene Dajani princezi od Velsa Poems for a Princess , In memory of Diana , Princess of Wales 1961 - 97 , by Editors Killingray, Heather., Head, Andrew., Walton, Chris., Harwin, Simon. Publisher ‏ : ‎ Forward Press 1998 , mek povez, format 21 x 29,5 cm , engleski jezik, 480 strana , posveta na predlistu

Lepo ocuvana G2 This groundbreaking volume may well be the poetry anthology for the global village. As selected by J.D. McClatchy, this collection includes masterpieces from four continents and more than two dozen languages in translations by such distinguished poets as Elizabeth Bishop, W.S. Merwin, Ted Hughes, and Seamus Heaney. Among the countries and writers represented are: Bangladesh--Taslima Nasrin Chile--Pablo Neruda China--Bei Dao, Shu Ting El Salvador--Claribel Alegria France--Yves Bonnefoy Greece--Odysseus Elytis, Yannis Ritsos India--A.K. Ramanujan Israel--Yehuda Amichai Japan--Shuntaro Tanikawa Mexico--Octavio Paz Nicaragua--Ernesto Cardenal Nigeria--Wole Soyinka Norway--Tomas Transtromer Palestine--Mahmoud Darwish Poland--Zbigniew Herbert, Czeslaw Milosz Russia--Joseph Brodsky, Yevgeny Yevtushenko Senegal--Leopold Sedar Senghor South Africa--Breyten Breytenbach St. Lucia, West Indies--Derek Walcott

Veselin Masleša 1988 390 strana odlična očuvanost

Saavim lepo očuvana, ima pečat prethodnog vlasnika. S

Stanje kao na slici. Posveta Stevana Raickovica iz 1975. god. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 432

S imenom tvojim - LUX izdanje sa plocom / RETKO! Marijan Kockovic Novo

AUTOR: Sergej Jesenjin NASLOV: Sabrana dela 1-5 IZDAVAČ: Narodna knjiga GODINA: 1966. POVEZ: tvrd, u zaštitnoj kutiji; u trećoj knjizi, na poslednjoj stranici je nekoliko beležaka grafitnom olovkom

Kao na slikama 1. izdanje RETKO u ponudi Prosveta 1970, str. 72. POEMA A. Vuča, pripadnika čuvenog srpskog književnog pokreta nadrealista... Ruke, Iskustva, Mašine, Ljubav... Naslovna strana, crteži, inicijali i vinjete MIODRAG NAGORNI, Objašnjenja nekih reči... Aleksandar Vučo (Beograd, 25. septembar 1897 — Beograd, 21. jul 1985) bio je srpski i jugoslovenski romansijer, pesnik[1] i nadrealista. Biografija[uredi | uredi izvor] Aleksandar Vučo rođen u trgovačkoj porodici u Beogradu. Kao gimnazijalac sa sedamnaest godina (1915), pridružio se srpskoj vojsci kao dobrovoljac i sa njom se povukao preko Albanije. Iz Drača, izmučen strahotama povlačenja, kao i dosta njegovih vršnjaka odlazi u Francusku. Sledeće godine se našao u Nici i tamo završio gimnaziju a zatim upisao Pravni fakultet na Sorboni, u Parizu. Tamo je upoznao i svoju buduću ženu Julijanu Simeonović i već 1920. godine su se venčali. U Parizu su dobili i svoja dva sina Đorđa (1921) i Jovana (1922). Vučo se sa porodicom vratio u Beograd gde je po pravilu trebalo da nasledi porodičan posao, međutim Vuča je više zanimao intelektualni rad i tako je već 1923. godine počeo da sarađuje sa časopisom „Putevi“ a zatim i za „Svedočanstva“. Prvu poemu objavio je 1926. godine pod nazivom „Krov nad prozorom“ a 1928. roman „Koren vida“. Sledeće godine izašla je knjiga „Ako se još jednom setim ili načela“. Na Beograd je tih godina uticalo posleratno raspoloženje. Vučo, koji je tokom svoje mladosti dosta iskusio i dosta video boraveći u Evropi i školujući se u francuskim školama, ubrzo je postao nezadovoljan društvenim prilikama i stanjem duha u gradu. Sa prijateljima istomišljenicima osnovao je beogradsku grupu nadrealista i počeo da se aktivno uključuje u politički život. Kao jedan od osnivača i potpisnika manifesta postao je i jedan od urednika almanaha Nemoguće – L’impossible. Pored poezije objavio je i prvi scenario za film „Ljuskari na prsima“. Sarađivao je za časopis „Nadrealizam danas i ovde“ i pisao u „Politici“ priloge pod pseudonimom Askerland. Spomen-tabla na zgradi u Beogradu, u kojoj je živeo Javio se početkom 20-ih godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. Godina 1932. bila je veoma plodna za njega jer je iste izašla čuvena poema „Nemenikuće – Ćirilo i Metodije“ ali i poema „Humor Zaspalo“. U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma“, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo“ vrhunac je te poezije apsurda i alegoričnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija“ srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Iste godine organizovana je i čuvena izložba nadrealista u paviljonu Cvijete Zuzorić u Beogradu, a već sledeće sa Dušanom Matićem izašli su „Podvizi družine Pet petlića“, delo namenjeno deci, sa fotografijama Vučovih sinova na naslovnoj strani knjige. Ovo je Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu. Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, „slobodnu i živu igru duha“, i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Aleksandar Vučo imao je odličnu saradnju sa Dušanom Matićem sa kojim ga je vezivalo veliko dugogodišnje prijateljstvo. Sa njim je objavio i poemu „Marija Ručara“ ali i koju godinu kasnije roman „Gluvo doba“. U periodu od 1936. do 1940. Vučo je bio urednik časopisa „Naša stvarnost“, ali budući da su ta vremena bila veoma turbulentna i da su se nadrealisti držali principa marksizma i aktivnije učestvovali u politici, Vučo je u tom periodu čak dva puta hapšen, 1937. i 1939. godine.[2] Tokom narodnooslobodilačke borbe je takođe dva puta lišen slobode i poznato je da je tokom 1941. godine pet meseci proveo zatočen u banjičkom logoru. Grob u Aleji zaslužnih na Novom groblju Za poeziju nastalu nakon rata karakteristično je višestruko vraćanje prvobitnom: vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopska čudovišta (alegorijska poema o borbi protiv fašizma) „Mastodonti“, (1951), „Alge“ (1968), ronjenje u „prabiljna stanja“, u hladni i senoviti svet algi i drugog primarnog rastinja (Nepovrat Humora Zaspalog, 1978) povratak vlastitoj pesničkoj mladosti. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida“ (1928)[2] izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna. Opsežni koautorski roman „Gluvo doba“ (1940) predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima. Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji, „Raspust“ (1954), „Mrtve javke“ (1957) i „Zasluge“ (1966), koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, „svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi“. Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva „unutrašnjim pisanjem“, „unutrašnjim zabeleškama“. Poslednji Vučov veliki romansijerski poduhvat, trilogija, ili roman u tri dela, s naslovima „Omame“ (1973), „I tako, dalje Omame“ (1976) i „Omame, kraj“ (1980), neobičan je spoj poetskog, autobiografskog i romanesknog. Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu. Posle rata Vučo se posvetio i filmskoj umetnosti i postao upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije (1947) i predsednik Komiteta za kinematografiju u jugoslovenskoj vladi. Osim toga bio je i direktor Zvezda-filma i Avala-filma. Pisao je dosta filmskih kritika i scenarija, bio je urednik “Borbe”, “Dela” i “Zmaja”. Za svoj rad bio je nagrađen Sedmojulskom nagradom za životno delo, nagradu saveza književnika (za roman „Raspust“) dok mu je roman „Mrtve javke“ bio proglašen za najbolji roman godine. Tadašnji predsednik SFR Jugoslavije Josip Broz Tito ga je odlikovao Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Godine 1982. dobio je nagradu “Aleksa Šantić” za knjigu „Pesme i poeme“. Do kraja života se bavio intelektualnim radom inspirišući i svoju ženu kao i najmlađeg brata Nikolu da se bave pisanjem. Bio je veliki prijatelj Ive Andrića i često su se mogli videti kako uz šetnju uživaju u priči. Arhiva Aleksandra Vuča[uredi | uredi izvor] Njegova arhiva je deo Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. U arhivi se nalazi pedesetak važnih dokumenata, uključujući Vučove filmske kritike i tekstove, obračune autorskih honorara, dokumentaciju sa poslova i funkcija koje je obavljao, originalne tekstove, pisma razmenjena sa kolegama piscima Gustavom Krklecom, Todorom Manojlovićem, Miodragom Pavlovićem, Draškom Ređepom i drugima.[3][4] Dela[uredi | uredi izvor] Poezija[uredi | uredi izvor] Krov nad prozorom (poema) Nemenikuće (1932) Ćirilo i Metodije (1932) Humor Zaspalo (1930) Podvizi družine „Pet petlića” (1933) Marija Ručara (1935) Mastodonti (1951) Alge (1968) Nepovrat Humora Zaspalog (1978) Moj otac tramvaj vozi (1945) Proza[uredi | uredi izvor] Koren vida (1928) Ako se još jednom setim ili načela (roman) Gluvo doba (1940) Trilogija: Raspust (1954) Mrtve javke (1957) Zasluge (1966) Trilogija: Omame (1973) I tako, dalje Omame (1976) Omame, kraj (1980) Nadrealizam Srpski nadrealisti Avangarda Nadrealistička poezija za decu

Sabrane pesme Radjarda Kiplinga sa uvodnim esejom Džordža Orvela o Kiplingovoj poeziji Izdavač: Wordsworth Editions Ltd Povez: broširan Broj strana: XLIV + 880 Malo požutela po obodu inače veoma dobro očuvana. This edition of the poetry of Rudyard Kipling (1865-1936) includes all the poems contained in the Definitive Edition of 1940. In his lifetime, Kipling was widely regarded as the unofficial Poet Laureate, and he was awarded the Nobel Prize for Literature in 1907. His poetry is striking for its many rhythms and popular forms of speech, and Kipling was equally at home with dramatic monologues and extended ballads. He is often thought of as glorifying war, militarism, and the British Empire, but an attentive reading of the poems does not confirm that view. This edition reprints George Orwell`s hard-hitting account of Kipling`s poems, first published in 1942, and generally regarded as one of the most important contributions to critical discussion of Kipling. (K-150)

Dobro očuvana knjiga… K229

Autor: Milan Vuković, priređivač Izdavač: `Katarina Bogdanović`, Kragujevac Broj strana: 209 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Sergej Jesenjin, Jevgenij Vjazancev, Babken Simonjan, Hamlet Karčikjan, Siljva Kaputikjan, Aleksandar Blok, Boris Pasternak, Aleksandar Puškin, Svetlana Savicka, Vjačeslav Al-Sergi, Bahitžan Kanapjanov, Vladimir Visocki. Koliko je ovaj izbor moćan, uz izbor najboljih prevoda odabranih pesama naših najznačajnijih prevodilaca sa ruskog jezika (od kojih su većina i sami pesnici), svedoči i presedan koji prati ovu knjigu: priređivač Milan Vuković je za ovaj izbor dobio najprestižniju rusku nagradu za dela iz oblasti poezije, `Aleksandar Gribojedov`, pre nego što je knjiga zvanično izašla iz štampe!!! Knjiga je vrlo dobro očuvana. Na drugoj slici prikazan deo sadržaja. RETKO!!! (tiraž 500 primeraka).

Autor - osoba Ladik, Katalin, 1942- = Ladik, Katalin, 1942- Naslov Pamćenje vode : pesme = A víz emlékezete : versek / Katalin Ladik = Ladik Katalin ; prevela s mađarskog Draginja Ramadanski Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Vojvodine `Miloš Crnjanski`, 2022 (Beograd : Donat graf) Fizički opis 213 str. : autorkina slika ; 23 cm Drugi autori - osoba Ramadanski, Draginja, 1953- = Ramadanski, Draginja, 1953- Zbirka ǂEdicija ǂ`Poezija i komentari` Napomene Uporedo mađ. tekst i srp. prevod Tiraž 300. MG153 U izdanju Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavljena je nova zbirka pesama Katalin Ladik: „Pamćenje vode”, koju je sa mađarskog jezika prevela Draginja Ramadanski. Njen lik i pesništvo najbolje opisuje sama umetnica odgovaranjem na pitanje kako ona doživljava sebe danas: „Da bih uočila razliku između Katalin danas i Katalin u ranoj mladosti, moram prvo da pogledam u sebe i da nabrojim ono što mi se čini da je ostalo u meni od moje rane mladosti. To su znatiželja, introvertnost, želja i sposobnost da postanem nevidljiva, servilnost, izbegavanje konflikata, povremena želja da ipak budem u centru pažnje, pouzdanost, odlučnost, želja i borba za nezavisnošću, rasipanje životne energije, potreba za samoćom, strah od neizvesnosti; još uvek pridajem veliku važnost snovima, upuštam se u avanture, letim u snovima, ne odustajem od traženja tzv. Kosmičke inteligencije ili – Svemogućeg. Primećujem razliku u sledećem: postala sam strpljiva i tiša, ne plašim se smrti, niti toga da se zaljubim...” Katalin Ladik je 2020. bila dobitnica Medalje kulture za ukupno stvaralaštvo, koju dodeljuje Kulturni centar Vojvodine. Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavio je novu knjigu poezije Katalin Ladik „Pamćenje vode”. „Verujem da voda mnoge događaje i osećaje iz naših života čuva u vidu uspomena, noseći ih u sebi”, piše harizmatična novosadska umetnica sa peštanskom adresom, koja poeziju objavljuje još od 1962, kada su se njene prve pesme pojavile u časopisima Hid i Sdžmposion. Lane je, u povodu 80. rođendana Katalin Ladik i Medalje za ukupno stvaralaštvo, kojom je nagradio Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, ova kuća objavila izbor iz njene poezije u prevedu na engleski jezik – „Poems”, da bi sada, kroz zbirku „Pamćenje vode” – dvojezičnu, na mađarskom i srpskom – čitaocima ponudila stotinak novih pesama tematski grupisanih u pevanja Voda, Oblak, Sneg, Led i Plazma. – „Pamćenje vode” donosi određene inovacije u poetici Katalin Ladik. Tekst je sveden u izrazu, minimalistički, i tim je značajniji maestralan prepev sa mađarskog na srpski Draginje Ramadanski, jer je više nego uspešno održala meodiju i ritam autorkinih stihova – izjavio je juče na konferenciji za novinare Mirko Sebić, urednik izdavačke delatnosti u KCV „Miloš Crnjanski”. Katalin Ladik, „Pamćenje vode“, KCV „Miloš Crnjanski“, 2022. Pesnikinja, glumica i prvosveštenica poetskog performansa ne odustaje od propitivanja i igre, od rizika i sumnje čak ni kad se, u tradicionalnoj formi stiha, bavi tako elementarnom tvari kao što je voda. Voda menja oblik, obrazuje nove granice, a u svojoj dubini krije logiku drugog sveta; pamćenje, pak, promenu sveta u sebi nosi kao vedru mogućnost ili tmurnu pretnju. Ustreptala i radoznala, pesnikinja roni u smrtonosne struje, istražuje kuću „grdnih, ugljenisanih ruku“, posmatra ribu kojoj sole bol i „ispiraju mesec iz očiju“, oseća strujanje reke dok nosi na sebi „plastove drugog života i tela“. Kuća se u pesmi „Mrtva priroda s prozorom“ čak „spotiče u mraku, kršeći ruke“. „Verujem da voda mnoge događaje i osećaje iz naših života čuva u vidu uspomena, noseći ih u sebi“, piše pesnikinja na samom početku zbirke. Poezija Katalin Ladik sada ostavlja po strani hibridne forme izraza, performans i pokret, vraćajući se konzervativnoj jezičkoj artikulaciji. Pesme o vodi čuvaju neposrednost i odrešitost tona, koliko i refrenske nedoumice o identitetu, pripadnosti, granicama bića. Dok „dno neba krčka“, pesnikinjino iskustvo spremno se smešta i pod onim tradicionalnim „snegopadima“ značenja. Jednako kao Bela Hamvaš i Rilke, njena sagovornica je prevoditeljka-čarobnica, Draginja Ramadanski. Katalin Ladik (rođena 25. oktobra 1942. u Novom Sadu) je jugoslovensko-mađarski pesnik, izvođač i filmski stvaralac. Katalin Ladik počela je pisati 1962. godine radeći kao bankarski činovnik. Bila je radijska voditeljica i pozorišna glumica u Novom Sadu, kasnije je radila za film i televiziju. 1990. postala je urednica i predavala u oblastima muzike i pozorišta. Kao umetnički medij koristi vizuelnu poeziju, umetnost pošte, radio igre, prozu, kolaž, fotografiju, film i eksperimentalnu muziku. Ladik istražuje jezik vizuelnim i vokalnim izrazima, kao i kretanjem i gestovima. Ladik se više puta pojavljivao u kontekstu predstava, događaja i pozorišnih komada koji se često dešavaju u urbanom okruženju, ali i u prirodi. Bila je član umetničkog kolektiva Bosch + Bosch. Katalin Ladik živi i radi naizmenično u Novom Sadu (Srbija), Budimpešti (Mađarska) i na ostrvu Hvar (Hrvatska). U svojoj domovini postala je legendarna i kontroverzna figura u ranim šezdesetim godinama, pre svega kroz feminističko-šamanističku zvučnu poeziju i gole predstave. Ladik je primio nekoliko nagrada i igrao na brojnim nacionalnim i međunarodnim izložbama. 1977. Godine dala je ime sebi kao učesnica 10. međunarodnog festivala zvučne poezije u Amsterdamu. U 2010. godini u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu održana je retrospektiva, koja je privukla nacionalnu pažnju, a 2017. godine bila je pozvana da učestvuje u dokumentarnoj 14. Takođe je uključena u seriju izložbi Feministička avangarda. Katalin Ladik (born Novi Sad, October 25, 1942) is a Hungarian poet, performance artist and actress. She was born in Novi Sad, Yugoslavia (now called Serbia) and in the last 20 years she has lived and worked alternately in Novi Sad, Serbia, in Budapest, Hungary and on the island of Hvar, Croatia. Parallel to her written poems she also creates sound poems and visual poems, performance art, writes and performs experimental music and audio plays. She is also a performer and an experimental artist (happenings, mail art, experimental theatrical plays). She explores language through visual and vocal expressions, as well as movement and gestures. Her work includes collages, photography, records, performances and happenings in both urban and natural environments. Katalin Ladik studied at the Economic High School of Novi Sad between 1961 and 1963. She then joined the Dramski Studio (Drama Studio) acting school in Novi Sad, between 1964 and 1966. Between 1961 and 1963, she worked as a bank assistant. During this time, in 1962, she began to write poetry. From 1963 to 1977 she worked for Radio Novi Sad. She joined the newly established Novi Sad Theatre in 1974, becoming a member of its permanent ensemble in 1977 and working there until 1992.[1] She primarily acted in dramatic roles. Over the years, she also played major and minor roles in various TV-films and movies. She led the poetry sections of literary magazines Élet és Irodalom (1993–94) and Cigányfúró (1994–99). Between 1993 and 1998 she taught at Hangár musical and theatrical education center. She is a member of the Hungarian Writers` Union, the Hungarian Belletrists Association, the Association of Hungarian Creative Artists and the Hungarian PEN Club. Awards Katalin Ladik has earned various awards, including the Kassák Lajos Award (1991), the award of Mikes Kelemen Kör (Mikes International – Association for Hungarian Art, Literature and Science in the Netherlands) (2000), the József Attila Prize (2001), the Mediawave Parallel Culture Award (2003), the National Award for Culture of the Republic of Serbia (2009), and the Laurel Wreath Award of Hungary (2012). In 2015, she received the Klára Herczeg Award in senior category from the Studio of Young Artists’ Association (Hungary).[2] In 2016, she was awarded with the Lennon Ono Grant for Peace.[3] Her awards for acting include the Oktobarska nagrada grada Novog Sada (October Award of the City of Novi Sad), a collective award to the cast of Radio Novi Sad in 1967; first place at Smotra vojvođanskih profesionalnih pozorišta (Festival of Professional Theatres in Vojvodina) in 1978, for the role of Masha in Three Sisters, directed by György Harag, performed at the Novi Sad Theatre. The same role earned her the first place of Udruženje dramskih umetnika Srbije / Association of Dramatic Artists of Serbia, in 1979. Katalin Ladik also received the Magyar Televízió Elnöki Nívódíja / Award of the President of Hungarian Television for Acting Excellence for acting in András Rajnai’s TV film series, Televíziós mesék felnőtteknek (Television Tales for Adults) in 1980. In 1986, she was awarded first place at Smotra vojvođanskih profesionalnih pozorišta / Festival of Professional Theaters in Vojvodina for the role of Skinner in Howard Barker’s The Castle, directed by David Gothard, performed at the National Theatre in Subotica. 2017 Artisjus Literary Award for her poetry volume „A víz emlékezete” („The Memory of Water”) 2017 Janus Pannonius Filius Ursae Award for her literary oeuvre for „being defiant, provocative, and confrontational towards the actual literary canons” Poetry Katalin Ladik became known after 1962 through her surreal and erotic poems. In addition to a number of books in Hungarian, volumes of her poetry were published in Yugoslavia, France, Italy and the United States. Her poems also appeared in various magazines and anthologies worldwide, translated into Spanish, German, Polish, Bulgarian, Slovakian, Hindi, Chinese, Indonesian, Romanian, Macedonian, Rusyn and Slovenian. `She is able to embody the sense of poetry as action. I saw one of her readings in Bratislava at Ars Poetica Festival and she was the only poet able to electrize the audience without any translation. (...) She manages to pass linguistic barriers but, again, any translation of her poetry is at least difficult to be made (or should I say “performed`). Her activity covers a wide area that includes performance and sound poetry, with a force that captures any kind of audience no matter how illiterate in contemporary poetry they can be.` Poetry Depot Prose Her first novel, entitled Élhetek az arcodon? (Can I Live on Your Face?) was published in 2007 by Nyitott Könyvműhely. It is considered to be an eminent work in Hungarian Avant-garde literature. It is partly autobiographical, partly self-reflecting. The novel alternates between reality and fiction, prose and poetry, sometimes switching to a prose poem style. Its main target audience is that part of the artists’ community who are receptive to esoteric allusions. The book is about three women: the Editor, who lives in Budapest, the Artist, and the Glasswoman who lives in Novi Sad, all of whom bear the same name. The shared name determines their lives. Initially, they are unaware of one another, but throughout the book their lives get gradually intertwined. After they get to know one another, they begin to live each other`s life, which changes everything for them forever. One of the peculiarities about the book is the uniquely rich textual documentation (letters, newspaper articles, posters) and the large number of photos. Publications Volumes in original language Ballada az ezüstbicikliről (Ballad of Silver Bike) | poems | Hungarian | with gramophone recording | Forum, Novi Sad, 1969 Elindultak a kis piros bulldózerek (The Small, Red Bulldosers Have Taken Off) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1971 Mesék a hétfejű varrógépről (Stories of the Seven-Headed Sewing Machine) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1978 Ikarosz a metrón (Icarus on the Subway) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1981 A parázna söprű – Bludna metla (The Promiscuous Broom) | poems | Hungarian-Serbian bilingual | Forum, Novi Sad, 1984 Kiűzetés (Exile) | poems | Hungarian | Magvető, Budapest, 1988 Jegyesség (Engagement) | poems | Hungarian | Fekete Sas - Orpheusz, Budapest, 1994 A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Fekete Sas, Budapest, 1998 Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Orpheusz, Budapest, 2004 Élhetek az arcodon? (Can I Live on Your Face?) | prose | Hungarian | Nyitott Könyvműhely, Budapest, 2007 Belső vízözön (Deluge Inside) | poems | Hungarian | Parnasszus, Budapest, 2011 Ladik Katalin legszebb versei (The Most Beautiful Poems of Katalin Ladik) | poems | Hungarian | AB-ART, Bratislava, 2012 A víz emlékezete (The Memory of Water) | poems | Hungarian | Kalligram, Budapest, 2016 Translated volumes Poesie Erotiche (Erotic Poems) | poems | Italian | selected and translated by: Giacomo Scotti | La Sfinge, Naples, 1983 Erogen Zoon | poems | Serbian | translated by: Katalin Ladik, Selimir Radulović, Judita Šalgo, Arpad Vicko | Književna Zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1987 Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | New Native Press, Sylva, 1992 Poèmes (Poems) | poems | French | selected by: Tibor Papp | translated by: Katalin Kluge, Tibor Tardos | CiPM / Spectres Familiers, Marseille, 1999 Ikarova senka (Icarus’ Shadow) | poems | Serbian | translated by: Katalin Ladik, Selimir Radulović, Judita Šalgo, Arpad Vicko, Draginja Ramadanski | Orpheus, Novi Sad, 2004 Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | Burning Bush Press, Asheville, 2005 Engagement | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | Burning Bush Press, Asheville, 2006 Kavez od trave (Grass-Cage) | poems | Croatian | translated by: Kristina Peternai | Matica Hrvatska, Osijek, 2007 E-books Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2003 | downloadable, pdf format Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2003 | downloadable, multiple formats A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats Kiűzetés ~ Jegyesség (Exile ~ Engagement) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Kiűzetés ~ Jegyesség (Exile ~ Engagement) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Engagement | poems | English | Firefly Inx, Asheville, 2012 | downloadable, pdf format[permanent dead link] Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | Firefly Inx, Asheville, 2012 | downloadable, pdf format[permanent dead link] Milyen ízű vagyok? (How Do I Taste?) | poems | Hungarian | A hónap könyve, Szentendre, 2012 | buyable, pdf format Discography Sound poetry Ballada az ezüstbicikliről (The Ballad of the Silver Bicycle) | SP | supplement for book with same title | Forum, Novi Sad, 1969 Phonopoetica | SP | Galerija Studentskog kulturnog centra, Belgrade, 1976 Poésie Sonore Internationale (International Sound Poetry) | audio cassette | anthology of sound poetry, Paris, 1979 La Nouvelle Revue d’Art Moderne, Special 2. (The Magazine of Modern Art) | audio cassette | Rencontres Internationales de Poésie Sonore (International Sound Poetry Festival), Paris, 1980 Adriano Spatola: Baobab Femme | audio cassette | anthology for sound poetry magazine, Publiart Bazar Reggio Emilia, 1982 Yugoslavian Sound Poetry | audio cassette | anthology of sound poetry, 1987 Hangár / Hangar | audio cassette | anthology of sound poetry, Amsterdam – Budapest, 1987 Aki darazsakról álmodik (Who is Dreaming About Wasps) | LP | recording of the radio play `Furcsa, aki darazsakról álmodik` (Strange Is the One Who Is Dreaming About Wasps) | Radio Novi Sad, 1988 Spiritus Noister: Nemzeti zajzárványok / National Noise-Inclusions | audio cassette | Bahia Music, Budapest, 1996 Vajdasági Magyar Zenei Esték / Vojvodina Hungarian Music Evenings 1988 | CD | JMMT, Novi Sad, 1998 Vízisámán / Water Shaman | CD | Budapest, 1999 Spiritus Noister – Kurt Schwitters: Ursonate | music CD | Hungaroton, Budapest, 2003 Vodeni anđeo / Water Angel | music CD | Nova Misao, Novi Sad, 2011 Music (experimental music, jazz) As vocalist, Katalin Ladik collaborated with prominent Croatian, Serbian and Hungarian composers, such as Dubravko Detoni, Branimir Sakač, and Milko Kelemen (1971–73, ensemble ACEZANTEZ); Ernő Király (1963-2002); Dušan Radić (Oratorio Profano, 1979); Boris Kovač (1986-1990); Deže Molnar ( 1989–91); Zsolt Sőrés a.k.a. Ahad, and Zsolt Kovács (1996-, Spiritus Noister). Ernő Király | LP | Udruženje Kompozitora Vojvodine, Novi Sad, 1978 Boris Kovač: Ritual Nova I | LP | Symposion Records, Overstrand, 1986 Boris Kovač: Ritual Nova II | CD | Recommended Records, London, 1989 Ernő Király - Spectrum | CD | Autobus, Paris, 1999 Deže Molnar: Weird Garden | CD | vocals on Track 1 (Water Clock) | Studentski Kulturni Centar Novi Sad, 2010 I Belong to the Band Bakers Of The Lost Future | CD | vocals on Track 3 (Poets Of The Absurd On Chalk) | Inexhaustible Editions, Budapest, 2016 Poetry readings, sound poetry performances Online Audio Fűketrec (Grass-Cage) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2003 | downloadable, mp3 format A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format Kíűzetés - Jegyesség (Exile - Engagement) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format MG153

IZDAVAČ: FACTUM IZDAVAŠTVO, BEOGRAD GODINA IZDANJA: 2020 JEZIK: SRPSKI, LATINICA FORMAT: 19 CM BROJ STRANA: 139 POVEZ: TVRD, TIRAŽ 500 STANJE KNJIGE: KASO NOVO PREPEVAO I BELEŠKE NAPISAO: NIKOLA BERTOLINO GUILLAUME ALBERT VLADIMIR ALEXANDRE APOLLINAIRE DE KOSTROWITZKY, POZNAT POD IMENOM GUILLAUME APOLLINAIRE, FRANCUSKI JE PESNIK, PISAC, KRITIČAR I TEORETIČAR UMETNOSTI. ROĐEN JE U RIMU 26. AVGUSTA 1880. GODINE, A UMRO JE U PARIZU 9. NOVEMBRA 1918. OD ŠPANSKE GROZNICE. PONEGDE PIŠE DA JE UMRO ZA FRANCUSKU, JER JE UČESTVOVAO U PRVOM SVETSKOM RATU. SMATRA SE JEDNIM OD NAJVEĆIH FRANCUSKIH PESNIKA XX VEKA. NAPISAO JE PESME ZONA, PESMA LOŠE VOLJENOG, MOST MIRABO, KOJE SU DOŽIVELE I MNOGE MUZIČKE OBRADE. OSTAVIO JE I EROTSKI DEO SVOG STVARALAŠTVA, PRE SVEGA DVA ROMANA (TREĆI JE IZGUBLJEN). NEKO JE VREME PRAKTIKOVAO KALIGRAM (IZRAZ KOJI JE SAM SKOVAO, IAKO SAM NIJE BIO TVORAC TOG ŽANRA, A KOJI OZNAČAVA PESME PISANE U OBLIKU CRTEŽA). BIO JE ZAGOVORNIK MNOGIH UMETNIČKIH AVANGARDNIH POKRETA SVOGA DOBA KAO ŠTO SU KUBIZAM I ORFIZAM. PRETEČA JE I NADREALIZMA KOJI JE PRVI NAZVAO TIM IMENOM U JEDNOJ SVOJOJ DRAMI IZ 1917. GODINE.

Golub se ističe kao pesnik koji se izražava na oba jezika i prepliće svoju poeziju sa bogatom kulturom i tradicijom oba jezičkog prostora. “Hodočasnik / Peregrino” nas vodi na putovanje kroz različite tematske i emotivne sfere. Pesme istražuju ljubav, prirodu, putovanje i unutrašnju duhovnost. Kroz izabrane pesme, Golub izražava svoje duboke lične doživljaje, refleksije i spoznaje. Zbirka nas uvodi u univerzalnost ljudskog iskustva kroz jezički spoj hrvatskog i španskog jezika. Pesme nas povezuju s različitim kulturama i jezičkim prostorima, ističući lepotu i raznolikost poetskog izraza. “Hodočasnik / Peregrino” je zbirka koja će privući ljubitelje poezije i sve one koji su zainteresovani za susret različitih jezika i kultura u književnosti. Ova zbirka pruža uvid u izuzetan pesnički talenat Ivana Goluba i ističe njegovu sposobnost da kroz jezičku raznolikost prenese duboke emocionalne i duhovne poruke. Većina pesama iz ove zbirke predstavljena je 1996. godine u Madridu na međunarodnom konkursu za neobjavljenu duhovnu poeziju „Fernando Rielo“, gde su bile među finalistima. Činjenica da pesme nisu bile ni objavljene na hrvatskom je povod za dvojezično izdanje na hrvatskom i španskom jeziku. Autor je teolog, pesnik, istoričar kulture i univerzitetski profesor. Mek povez, sa posvetom autora

Dragisa Ajdic - Vijuga ludila Autorsko izdanje (samizdat), Beograd, 1962. Mek povez, 95 strana, posveta i potpis pesnika. Nazalost, listovi su odvojeni, zbog loseg poveza, ali je sve na mestu. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Драгиша В. Ајдић, српски сликар, вајар и песник, рођен је 30. октобра 1928. године у Битољу. Управо ту је, до своје тринаесте године, провео једини безбрижни део свог живота. На Видовдан 1941. године његова породица одатле бива протерана и долазе у Краљево. Веома брзо по доласку, у масовној одмазди, стрељају му оца Василија. Силом новонасталих прилика Драгиша, поред гимназије, преузима улогу мушке главе у породици и почиње да ради као `носач за варош `, препродавац разних ствари, и друге тешке послове да би помогао мајци у одгајању својих сестара и браће. Још као гимназијалац писао је песме и сликао наговештавајући будућег, несуђеног вајара и несвакидашњег уметника. У пролеће 1952. године Драгиша (тада већ студент) у пратњи бившег школског друга из Краљева покушава да пребегне преко границе у Грчку, али то им бекство није успело и Драгиша је због тога кроз цео свој каснији живот преживљавао разноразне тортуре комунистичке власти. Прво су га бацили у скопску тамницу `Кастер`, одатле спроведен у Војну нервну болницу у Скопљу, затим прослеђен у истражни затвор у Београд из кога га шаљу на ВМА – нервно дељење и на крају стиже у злогласни Губеревац – који је сам прозвао `Кућа без квака` ( у којој је много честитих Срба у оно време губило ум и главу). Драгиша В. Ајдић за јавност хладно и одсечно АД, за блиске и вољено умилно Даго – за живота је објавио две тзв. `самиздат` збирке песама и то `Вијуга лудила ` изашла је 1962. године, а `Кућа без квака` 1976. године. Постхумно из његове богате песничке заоставштине издата је 1989. збирка песама `Београде граде` и аутобиографски запис о његовом бекству роман `Кастер`. Као сликар је приредио пет самосталних изложби. То су 1963. (Атеље 212); у Битољу 1969. (Галерији градске џамије); 1970. (Клубу студената Филозофског факултета у Београду), затим 1976. (Клубу позоришних уметника Савременог драмског позоришта у Београду) и најзначајнија изложба 1980. године у фоајеу биоскопске сале Дома омладине у Београду. Ова дела су једина телесна и духовна деца, јер му бурни живот у бројним ускраћивањима и брза смрт нису омогућиле да стигне ни до вољене жене, ни до много жељене деце. Једном приликом рекао је: `Сликари су ме хвалили да сам најбољи песник међу сликарима, песници су тврдила да сам најбољи сликар међу песницима – толико о прихватању, не мене, него мог рада`. Рафалном и појединачном паљбом својих стихова АД је решетао зидове казамата у којима је био затваран и окиван, а исцелитељском сликом спонтано рођеног сликарства бранио је напаћену душу и израњавано тело у надљудском ходу кроз тајни пакао и јавно чистилиште времена у ком је био осуђен на такав изнуђено отуђени живот. Његов живот и целокупно уметничко дело, одбрана су човековог достојанства, његове вечне жудње за слободом. Драгиша Ајдић је умро 5. марта 1982. године Последња жеља била му је – `Не сахрањујте ме у ову земљу`. Кремиран је.