Odlično stanje Milan Ćurčin (Pančevo, 14. novembar 1880 — Zagreb, 20. januar 1960) bio je jugoslovenski i srpski pesnik, književni kritičar, publicista i prevodilac.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Poticao je iz imućne pančevačke trgovačke porodice. Njegov otac Vasa Ćurčin bio je suvlasnik poznate trgovačke firme `Ćurčin i Stojanović`.[2] Slavni komediograf Branislav Nušić bio je kao dečak trgovački kalfa u toj radnji - `samo tri dana` (1876). Osnovnu školu učio je u Pančevu, a gimnaziju u Novom Sadu. U Novom Sadu privatno ga je učio Jovan Grčić. Započeo je 1900. godine studije germanistike i slavistike u Beču.[3] U mladosti on je pesnik osobenjak, dekadent i individualista. Jedan je od predstavnika srpske moderne i značajan književni istoričar, a radio je i kao docent Beogradskog univerziteta (1906-1914)[4] na Katedri za nemački jezik i književnost, obrađujući južnoslovensko-nemačke literarne veze. Tada izdaje i uređuje dve knjige Srpskohrvatskog almanaha (Beograd – Zagreb, 1910. i 1911). Ćurčin je 1904. doktorirao germanistiku i slavistiku u Beču sa tezom Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi.[5] Teza je naredne godine objavljena u Lajpcigu, da bi na naš jezik bila prevedena 1987. povodom dvestote godišnjice Vukovog rođenja. Za vreme Prvog svetskog rata bio je član Jugoslovenskog odbora u Londonu, gde je delovao u jugoslovenskom duhu. U periodu od 1920. do 1941. u Zagrebu izlazi časopis ”za kulturna, politička i društvena pitanja” pod nazivom `Nova Evropa`, koji uređuje i izdaje Ćurčin.[6] Drugi svetski rat proveo je prikriven u Splitu. Bavio se i prevođenjem (sa nemačkog, na engleski, francuski, rumunski, češki, italijanski...). Pedesetih godina 20. veka (od 1950) on je redaktor Leksikografskog zavoda u hrvatskoj prestonici. Penzionisan je 1954. godine. Umro je u Zagrebu 1960, ali su mu posmrtni ostaci preneti u Pančevo i sahranjeni u porodičnoj grobnici.[7] Književni rad[uredi | uredi izvor] Književnošću se počeo baviti kao student. Prvu pesmu Veče u vrtu objavio je u Brankovom kolu. Kasnije pesmama, književnim studijama i kritikom sarađivao je u Carigradskom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Srijemskim novinama i drugim, u to vreme, prestižnim časopisima. Javivši se u književnoj javnosti na kraju 19. i početkom 20. veka, neposredno posle Vojislava, a u isto vreme sa Rakićem, Dučićem i Disom, ovaj srpski modernista razlikovao se od prethodnog, ali i svog vremena. Donosi novo viđenje poezije i stvaralaštva u tekstu O mojim pesmama, koji se smatra manifestom moderne u našoj književnosti. Ovaj tekst se pojavio dvadeset godina pre tekstova Miloša Crnjanskog i Stanislava Vinavera. Kao sledbenik avangardne struje, ustaje protiv tradicionalizma i normativizma, zalažući se za autentičnost u stvaranju. “U pesmi zakoni ćute, pustite osećaj!”, pevao je Ćurčin, unoseći slobodan stih, humor i prozaizme - osobine kojima razara ozbiljnu, formalnu stranu parnaso-simbolističke tradicije. Navedeni elementi došli su do izražaja u njegovoj prvoj zbirci Pesme iz 1906. godine.[8] U ovoj zbirci čitav prvi ciklus posvetio je ljubavnoj lirici. Te pesme su često ironične, bez povezivanja ljubavi sa apsolutnim i duhovnim, a težeći ovozemaljskom (“Moja je ljubav od ovoga sveta…”). O njoj govori površno, bez unošenja u emociju, lepršavo i lako, zbog čega su se brojne polemike ticale ove knjige. Druga knjiga “Pesme” izašla je 1911. u samo šezdeset primeraka. I pored svega, njegove najpoznatije pesme Bogdan Popović je uvrstio u Antologiju novije srpske lirike, a kritičar Jovan Skerlić o njima govori u Istoriji nove srpske književnosti.[5] U zbirci Draga moja... objavljene su najlepše pesme Milana Ćurčina. Mladi pesnik ih je ispisivao na ilustrovanim dopisnicama i najčešće ih je slao sestri Soki u rodno Pančevo. Te dopisnice, kakvih više nema, od svojih predaka je prikupila i za štampu priredila Fedora Bikar. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme, 1902-1905, Beograd, 1906. Nemačka romantika, Beograd, 1906. Gete i gospođa Štajn, Beograd, 1908. Versifikacija Milana Rakića, Beograd, 1912. Druge pesme, Beograd, 1912. Jampski stil u srpskom pesništvu, Beograd, 1914. Ivan Meštrović, studija, London, 1919. Obračun sa M. Krležom, Zagreb, 1928. Jedan prijedlog za nacrt Ustava, sa prijateljima, Zagreb, 1937. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nova Evropa (časopis) Straža (list)

Autor - osoba Đerić, Zoran, 1960- = Đerić, Zoran, 1960- Naslov Pesme produženog trajanja : izabrane i nove pesme : (1981-2021) / Zoran Đerić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Vojvodine `Miloš Crnjanski`, 2021 (Beograd : Donat graf) Fizički opis 279 str. : autorova slika ; 23 x 23 cm Drugi autori - osoba Valentova-Belićova, Zdenka, 1975- = Valentová-Belićová, Zdenka, 1975- Zbirka ǂEdicija ǂ`Poezija i komentari` (karton) Napomene Tiraž 300 Str. 239-244: Iskustvo taloga / Zdenka Valent Belić Zoran Đerić : biografija: str. 245-246 Bibliografija [autora]: str. 247-279. Predmetne odrednice Đerić, Zoran, 1960- -- Poezija Đerićevi stihovi, kako oni rani, zatim zreli, pa sve do najnovijih, donose preimućstvo iskrenosti, istine i realnosti. Pesnik nam poručuje da oseća, „neutolјivu žeđ za istinom i lјubavlјu“ (Vrt uživanja, peti) i to je već dovolјno dobro polazište ili podloga za utemelјeno i nezavisno, ali ujedno smisleno i ispunjeno (lјubavlјu) posmatranje sveta. Jer tako oslobođen nepotrebnih nanosa i vođen nepresušnom žeđi, usmeravan putokazima i iskustvom taloga i Taloga, pesnik, lirski subjekt, čitalac, dakle i mi sami – bivamo u stanju da pojmimo i poneku spasonosnu ideju ili da zapazimo vlastite misli koje pre toga nisu mogle da dođu do izražaja. Oslobodi nas prosvetlјujuće iskustvo nataloženog znanja, koje je uvek tu i bilo je tu daleko pre nas. (Iz Pogovora, Zdenka Valent Belić) Zoran Đerić, rođen 1960. u Bačkom Dobrom Polju. U Novom Sadu živi od 1979. godine. Diplomirao, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju i eseje, naučne studije iz oblasti književnosti, pozorišta i filma. Prevodi sa više slovenskih jezika. Upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Član je Upravnog odbora Društva književnika Vojvodine. Član je odelenja za scensku umetnost i muziku Matice srpske u Novom Sadu. Član uredništva Zbornika Matice srpske za scensku umetnost i muziku, kao i uredništva Zbornika Matice srpske za slavistiku. Član saveta Evropskog filmskog festivala Palić. Član uredništva časopisa Zlatna greda (Društvo književnika Vojvodine). Član redakcije časopisa za lutkarsku umetnost Niti, u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine i časopisa za pozorišnu i vizuelnu umetnost Agon (Banja Luka). U redakciji Enciklopedije Republike Srpske. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Scena (Sterijino pozorje), kao i pomoćnik direktora Sterijinog pozorja. U tri mandata bio upravnik, odnosno direktor Pozorišta mladih u Novom Sadu. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Polja. Radio u Kulturnom centru Novog Sada, kao urednik književnih programa, a potom i kao urednik izdavačke delatnosti. Bio lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Lođu, Poljska. Gostujući profesor na univerzitetima u Pragu, Gdanjsku, Krakovu, Novom Sadu. Predavao na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci, u svim zvanjima. Objavio je 65 knjiga (autorskih i prevodilačkih). Iz oblasti pozorišta: Nezasićenje: poljska dramaturgija XX veka (2006), Istorija Vitolda Gombroviča (2008), Testosteron. Nova poljska dramaturgija (2009), Pozorište i film (2010), Vitkacijeva Luda lokomotiva: između filma i pozorišta (2010), Dramaturški postskriptum (2014), Pozorište lutaka u Novom Sadu / osnivanje (sa LJ. Dinić, 2014), Lutka i maska u srpskoj kulturi: od obrednog do pozorišnog čina (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2014), Lutkarstvo u Srbiji: od vašarskih do sokolskih scena (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2015), Dramsko delo Branislava Nušića – tradicija i savremenost. Međunarodni simpozijum, Priredio Zoran Đerić / Dramatic opus of Branislav Nušić – Tradition and Contemporariness. International Symposium, Edited Zoran Đerić (Sterijino pozorje, Novi Sad 2015, 360), Jurkovskom u čast. Zbornik radova (priredio Z.Đ., 2016), A tribute to Jurkowski. Collection of Papers. Edited by Zoran Đerić, The Theatre Museum of Vojvodina, International Children’s Theatre Festival, Open University Subotica 2017; 144. Preveo s poljskog jezika knjige: Vjeslav Hejno, Umetnost lutkarske režije; Henrik Jurkovski, Teorija lutkarstva, II; Henrik Jurkovski, Lutka u kulturi, I i II. Poezija mu je prevođena na engleski, francuski, ruski, poljski, rumunski, mađarski, slovački, bugarski, slovenački i makedonski jezik. Objavljivana u antologijama u zemlji i inostranstvu. Učestvovao na međunarodnim književnim (pesničkim) festivalima u Rusiji, Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj i Srbiji. Dobitnik više nagrada za književnost i prevodilaštvo. MG112

Tanasije Mladenović Izabrane pesme Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Танасије Таса Младеновић (Сараорци, код Смедерева, 15. април 1913 — Београд, 12. јануар 2003), југословенски и српски правник, песник, есејиста и преводилац и учесник Народноослободилачке борбе.[1] Биографија Рођен је у 15. априла 1913. године у селу Сараорци, код Смедерева.[2] У Смедеревској гимназији је покренуо часопис „Књижевни круг“, 1932—1933. године.[3] Заједно са млађим братом Светом и његовим другом Радомиром Радетом Марковићем, Младеновић је веома активно радио на организовању омладине у селу. Да би се лакше састајали, они су још 1933. године формирали фудбалски клуб САСК.[4] Још као студент, прикључио се револуционарном студентском покрету на Београдском универзитету и тада илегалној Комунистичкој партији Југославије (КПЈ), у чије је чланство примљен 1936, због чега је од Државног суда за заштиту државе био осуђен на четири месеца затвора. Завршио је Правни факултет у Београду, 1937. године и потом био адвокатски приправник. Учествовао је у Народноослободилачкој борби од 1941. године.[3] У току рата налазио се на дужностима политичког комесара Другог шумадијског партизанског одреда, руководиоца Политичког одељења (Политодела) Друге далматинске ударне бригаде, шефа Пропагандног одсека Главног штаба НОВ и ПО Србије, члана Агитпропа Обласног комитета КПЈ за Санџак, члан Пропагандног одељења Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и др. У периоду од 1944. до 1947. године био је уредник дневника „Глас“.[3] Послератни период После ослобођења земље, писао је за недељни часопис „Дуга“ и „Књижевне новине“. Касније је био директор „Књижевних новина“, председник Позоришног савета Београдског драмског позоришта (БДП), председник Комитета за кинематографију Владе НР Србије (1947—1951), секретар Одбора за просвету Савезне скупштине СФРЈ (1954—1964), члан Извршног одбора Заједнице европских писаца (1958—1968), члан Европског друштва за културу (1970) и др.[3] Био је и члан Управе Удружења књижевника Србије (УКС). Више пута је био биран за посланика Савезне скупштине СФРЈ и Скупштине СР Србије, а био је и члан Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРНС) и члан Главног одбора Савеза удружења бораца НОР-а Србије.[3] Објавио је преко четрнаест књига поезије: „Песме борбе и обнове“ (1945), „Поема за нас“ (1947), „Песме“ (1948), „Камен и акорди“ (1955), „Под пепелом звезда“ (1958), „Мртво време“ (1972), „Псалми по сину“ (1964), „33 сонета“ (1981), „Сам“ (1983), „Помешане карте“ (1985), „Рт Добре наде“ (1988), „Кућа на друму“ (2000) и др.[5] Године 1993. објавио је мемоарску прозу „Успутне скице за портрете: Црњанcки, Андрић, Миљковић, др Рашковић“, у којој је писао о Милошу Црњанском, Иви Андрићу, Бранку Миљковићу и др Јовану Рашковићу.[5] Последња његова збирка објављена је 2000. године под симболичним насловом „Кућа на друму“ у којој је тематизовао осећања након НАТО бомбардовања СРЈ. Био је један од блиских пријатеља Добрице Ћосића, са којим је заједно 1968. године пао у политичку немилост. Није се либио да јавно критикује лоше појаве у тадашњем социјалистичком друштву, а у току студентских демонстрација, јуна 1968. године, дао је шансу студентима да јавно искажу своје ставове у „Књижевним новинама“. Сматра се да је он један од заслужних за повратак књижевника Милоша Црњанског у Југославију, 1965. године. Преминуо је 12. јануара 2003. године у Београду.[3] Одликовања и признања Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, два Ордена братства и јединства са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом и Орден за храброст. Додељен му је и Орден Вука Караџића.[6] Добитник је бројних награда: Награда Министарства просвете НР Србије (1949) Седмојулска награда (1959) БИГЗ-ова награда (1986) Дисова награда (1991) Награда „Одзиви Филипу Вишњићу“ (1996) Награда „Беловодска розета” (1996) Награде „Десанка Максимовић” (1997) Награда „Златни кључ Смедерева” (1997) Награда „Заплањски Орфеј“ (2000)

STEVAN RAIČKOVIĆ PESMA TIŠINE - ima POSVETU autora Izdavač - Srpska književna zadruga, Beograd Godina - 1981 208 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prolog DETINJSTVA Na marginama detinjstva І (ARIJE) Put Arije Blizine Ratni septembar Jutro Poslednji pogled sa padina II (HRONIKA O BOLNICI) Hronika o bolnici Jabuka III (DAVNA ULICA) Gazimo po lišću Leta na Tisi Davna ulica Beskraj PESMA TIŠINE Zapisi uz zbirku Pesma tišine І (ISPOVEST NA POVRATKU) Mir Ispovest na povratku Na davnim vodama Daleki sluh Kiše Bliski život Na kraju krajeva Gledam u breg Septembar II (CRNI SLUGA PTICA) Crni sluga ptica Livada Posle kiše Tako je dobro biti sam Život III (STVARI I MESEČINA) Stvari i mesečina Pesnici Pesma o odlasku Nebo Tišina Slučajno pitanje Najtiša Nije svršeno Camoha Ptica Saznanje u jesen Molitva ili epitaf Spavači Tihi sat Daleko IV (DALEKO OSAMLJENO DRVO) Daleko osamljeno drvo Uteha lišća Slušam svoj tamni glas izgovoren pod lišćem Budan san Dok čekaš moj povratak Posle ljubavi V (NEŠTO KAO VODE) Devojka Odlazak Vojnikova reminiscencija Povratak Nešto kao vode VI (OTVORI U NOĆ VRATA) Vreme je stati Ni prekasno ti ne rekoh Otvori u noć vrata VII (HVALA SUNCU, ZEMLJI, TRAVI) Neću više da te rastužujem Bez naslova Umesto pisma Pismo Drugo pismo Hvala suncu, zemlji, travi Dve strofe TRINAEST RAZNIH PESAMA Tek nekoliko reči uz Trinaest raznih pesama Krug nežnosti Nemir Zlatiborska pesma Kiša Vraćam se do svojih vrata Rasturanje ili lepa smrt Iz velikog hladnog doma Čuvari Nejasna priča posle dvadeset godina Nas nekoliko na broju U srcu noći cveta nepoznato Slučaj u oktobru Kao nikada više BAPKE Pesnikove napomene uz Varke U parku kraj železničke stanice (Evo glava ko pećina ječi) Noć je naša (Neće mi se ništa od onoga desiti) (O noć je bila tako pusta) (Izvaljenog: neka me puste niz reku) (Kraj spuštene žaluzine) (Ono što smo voleli mi) (Ko manastir, srušen, s nebom mesto freske) (Toplo je sad u Nici) (Taj što kraj mene mirno sedi (Od zvezdane prašine prašan) (Zgađen na hladno vreme) Proleće (Kad dođem reci: reka stane) (Pod svakom granom visokom) (Svuda je celac: gde su puti) (U ovoj noći po tvrdom tlu) (Sa planine iz daleka) (Kao kad počinje proleće) (Ja bacam reč, ko kamen, u moj mrak) Rub NEZAVRŠENI CIKLUS Beleška uz Nezavršeni ciklus (Onaj bled tvoj dečak, majko, koji krete) (Žeže me u grlu strašna reč: još živim) (Školjku zaborava otvaram ko špilju) (Zeleni svete, postrojene vlati) Umesto epiloga `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Ilustrovano fotografijama Lepo očuvano Retko Szerző Domonkos István Kiadás éve és helye 1976 Újvidék MűfajGyermekvers KiadóForum Könyvkiadó Intézet Ilustrovano Tessék engem megdicsérni Ištvan Domonkoš (István Domonkos) rođen je u Zmajevu 1940. Studirao je u Subotici i Novom Sadu, radio kao jazz muzičar, bio pripadnik kruga oko Új Symposiona. Od sedamdesetih godina živi u Švedskoj. Jedan je od najzanimljivijih mađarskih pjesnika svoje generacije, prevođen, nagrađivan. „Rastrgajte me” čeka svoju premijeru U pozorištu „Kostolanji Deže” završena je još jedna predstava, ali će njena premijera po svemu sudeći morati da sačeka stišavanje epidemije. Rediteljka Kinga Mezei rad na tekstu Ištvana Domonkoša koji je osnov za predstavu „Rastrgajte me” počela je tokom vanrednog stanja. – Plan je bio da sa probama krenemo u martu u pozorištu „Kostolanji” ali zbog vanrednog stanja to nije bilo moguće. Zbog toga smo odlučili da počnemo onlajn probe. U tom periodu uglavnom smo mogli da se bavimo tekstom, analizom likova i scena. Glumci su dobijali različite zadatke koje su rešavali u pisanoj formi, ili su pripremali kratke filmove na određenu temu. Onlajn probe su tekle sasvim dobro, ali moram da dodam, da je za pozorišno stvaralaštvo osnovni uslov da učesnici budu skupa u jednom prostoru. Za nastanak produktivne stvaralačke zajednice neizostavan je lični, živi kontakt – kaže Kinga Mezei, rediteljka. Tokom rada na predstavi bilo je jasno da ona neće imati lak put do publike, ali rediteljka navodi da ih to nije zaustavilo u nameri da urade premijeru. – Zaista do danas ne znamo kako će se dalje odvijati sudbina predstave. Uradili smo jednu fazu, imali radnu premijeru pred zatvorenim, uskim krugom gledalaca, ali predstava još treba da se završi i voleli bismo da što pre možemo da je pokažemo i publici. U ovoj neizvesnoj situaciji za mene je snažan motiv bio sam književni svet Ištvana Domonkoša. Tokom rada za glumce i reditelje izlazak pred publiku je velika motivacija i mi sada možemo samo da se nadamo da će se susret sa publikom odigrati što pre – objašnjava Kinga Mezei. Predstava „Rastrgajte me” nastala je po romanu Ištvana Domonkoša „Punjena ptica” koji se odvija na plaži u Istri, a obrađuje teme prolaznosti, sezonskog rada, o tome kako je biti stranac. To su motivi koji su prisutni u tekstovima stvaraoca poreklom iz Vojvodine koji je sedamdesetih godina napustio tadašnju Jugoslaviju. Dobrovoljna emigracija obeležila je njegovo stvaralaštvo u kojem preispituje teme odlaska, ostanka, odnosa prema domovini, zbog čega čovek nije zadovoljan svojom situacijom i uvek želi nešto drugo i više. Rediteljka navodi da u trenutku kada su planirali predstavu i počeli analizu teksta, još nije bilo naznaka epidemije, te nisu ni imali nameru da se odnose prema tom problemu. Kinga Mezei objašnjava da se predstava u prvom redu bavi doživljajem sveta gastarbajtera, nostalgijom i osećanjima istrgnutosti iz zajednice i predela u kojem ste rođeni. – Može se zamisliti da se ova osećanja u sadašnjoj situaciji pojačavaju, jer ne možemo da budemo aktivni deo svog društva. Ištvan Domonkoš se u više svojih radova bavi doživljajem života emigranata, i on sam godinama živi u inostranstvu, a danas znamo da nije jedini koji je iz nekog razloga doneo takvu odluku. Odlasci iz Vojvodine svakog dana dostižu sve veće razmere, i sa tim se postavlja pitanje kakva je postala, ili postaje zajednica iz koje na dnevnom nivou odlaze intelektualci kakav je i sam Ištvan Domonkoš – kaže Kinga Mezei. U predstavi igraju Gabor Mesaroš, Boris Kučov, David Buboš, Tamaš Hajdu, Ervin Palfi, Noemi Kemiveš, dok se snimkom uključuje Eta Šivegeš. Muziku je uradio Silard Mezei, scenograf je Peter Ondraček, a kostimograf Erika Janovič. Tags: Novosadska neoavangarda katalin ladik slobodan tišma judita šalgo slavko matković balint sombati punjena ptica oto tolnai kuca insekata ... Neoavangarda konceptualna umetnost bosch+bosch slavko matkovic balint sombati katalin ladik oto tolnai dečija književnost punk hungarian avant-garde poetry visual art concrete Mađarska avangarda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vasilije `Vasko` Popa (1922-1991), jedan od najpoznatijih pesnika na srpskom jeziku i akademik. Biografija Rođen je 29. juna 1922 u Grebencu kod Vršca. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima “Književne novine” i “Borba”. NJegova prva zbirka pesama `Kora` (1953) uz `87 pesama` Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: `Nepočin polje` (1956), `Sporedno nebo` (1968), `Uspravna zemlja` (1972), `Vučja so` (1975), `Kuća nasred druma` (1975), `Živo meso` (1975), `Rez` (1981) kao i ciklus pesama `Mala kutija` (1984), deo buduće zbirke `Gvozdeni sad` koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku `Od zlata jabuka` (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku `Urnebesnik` (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku `Ponoćno Sunce` (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.jedan je od najpoynatijih pisaca i akademika u srpskoj istoriji Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. god. osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu `Slobodno lišće`. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Krug knjiga Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: `Kora` - 1953. `Nepočin polje` - 1956. `Sporedno nebo` - 1968. `Uspravna zemlja` - 1972. `Vučja so` - 1975. `Kuća nasred druma` - 1975. `Živo meso` - 1975. `Rez` - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama `Gvozdeni sad`, zatim nezavršena celina `Lepa varoš V`, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom `Ludi Lala`. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima `Kalem`. 2002. godine u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga `Rumunske i druge pesme` gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Nagrade i priznanja Vasko Popa je prvi dobitnik `Brankove nagrade` za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju `Branko Miljković`, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada `Skender Kulenović`. Nagrada `Vasko Popa` Godine 1995., u Vršcu, ustanovljena je nagrada `Vasko Popa` za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna. Nagradu dodeljuju Društvo prijatelja Vršca `Vršac lepa varoš`, Hemofarm koncern i Agencija Đorđević.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vasilije `Vasko` Popa (1922-1991), jedan od najpoznatijih pesnika na srpskom jeziku i akademik. Biografija Rođen je 29. juna 1922 u Grebencu kod Vršca. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima “Književne novine” i “Borba”. NJegova prva zbirka pesama `Kora` (1953) uz `87 pesama` Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: `Nepočin polje` (1956), `Sporedno nebo` (1968), `Uspravna zemlja` (1972), `Vučja so` (1975), `Kuća nasred druma` (1975), `Živo meso` (1975), `Rez` (1981) kao i ciklus pesama `Mala kutija` (1984), deo buduće zbirke `Gvozdeni sad` koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku `Od zlata jabuka` (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku `Urnebesnik` (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku `Ponoćno Sunce` (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.jedan je od najpoynatijih pisaca i akademika u srpskoj istoriji Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. god. osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu `Slobodno lišće`. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Krug knjiga Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: `Kora` - 1953. `Nepočin polje` - 1956. `Sporedno nebo` - 1968. `Uspravna zemlja` - 1972. `Vučja so` - 1975. `Kuća nasred druma` - 1975. `Živo meso` - 1975. `Rez` - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama `Gvozdeni sad`, zatim nezavršena celina `Lepa varoš V`, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom `Ludi Lala`. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima `Kalem`. 2002. godine u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga `Rumunske i druge pesme` gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Nagrade i priznanja Vasko Popa je prvi dobitnik `Brankove nagrade` za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju `Branko Miljković`, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada `Skender Kulenović`. Nagrada `Vasko Popa` Godine 1995., u Vršcu, ustanovljena je nagrada `Vasko Popa` za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna. Nagradu dodeljuju Društvo prijatelja Vršca `Vršac lepa varoš`, Hemofarm koncern i Agencija Đorđević.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot: Miodrag Nedeljkovic Prvo izdanje! Vasilije `Vasko` Popa (1922-1991), jedan od najpoznatijih pesnika na srpskom jeziku i akademik. Biografija Rođen je 29. juna 1922 u Grebencu kod Vršca. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima “Književne novine” i “Borba”. NJegova prva zbirka pesama `Kora` (1953) uz `87 pesama` Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: `Nepočin polje` (1956), `Sporedno nebo` (1968), `Uspravna zemlja` (1972), `Vučja so` (1975), `Kuća nasred druma` (1975), `Živo meso` (1975), `Rez` (1981) kao i ciklus pesama `Mala kutija` (1984), deo buduće zbirke `Gvozdeni sad` koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku `Od zlata jabuka` (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku `Urnebesnik` (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku `Ponoćno Sunce` (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.jedan je od najpoynatijih pisaca i akademika u srpskoj istoriji Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. god. osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu `Slobodno lišće`. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Krug knjiga Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: `Kora` - 1953. `Nepočin polje` - 1956. `Sporedno nebo` - 1968. `Uspravna zemlja` - 1972. `Vučja so` - 1975. `Kuća nasred druma` - 1975. `Živo meso` - 1975. `Rez` - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama `Gvozdeni sad`, zatim nezavršena celina `Lepa varoš V`, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom `Ludi Lala`. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima `Kalem`. 2002. godine u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga `Rumunske i druge pesme` gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Nagrade i priznanja Vasko Popa je prvi dobitnik `Brankove nagrade` za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju `Branko Miljković`, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada `Skender Kulenović`. Nagrada `Vasko Popa` Godine 1995., u Vršcu, ustanovljena je nagrada `Vasko Popa` za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna. Nagradu dodeljuju Društvo prijatelja Vršca `Vršac lepa varoš`, Hemofarm koncern i Agencija Đorđević.

Prvo izdanje. Omot malo iskrzan, repariran. Unutra odlično očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata…. Autor - osoba Cesarić, Dobriša, 1902-1980 = Cesarić, Dobriša, 1902-1980 Naslov Goli časovi / Dobriša Cesarić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1956 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 136 str. ; 20 cm Zbirka Savremenici (Pl.) „Još od onih, može se reći, već davnih godina poslije prvog imperijalističkog rata, poezija Dobriše Cesarića, list po list, polako raste – čisto, zrelo – i usprkos i potresima vremena i bučnosti modernističke literature, međunarodne literature uopće, izrasta u značajno, izvorno, a tiho poglavlje naše moderne umjetnosti. Mnoge treptaje, nemire, boli i ljepote našeg čovjeka dao je ovaj naš istinski pjesnik fino, istinito i jednostavno kao u lirskoj narodnoj pjesmi; nije kod nas čest tako fin ukus i tako prirođen smisao za čistoću izraza i forme. U ovoj poeziji nema nekakvih „dinamičnih“, „fatalnih“, „estradnih“ i ne znam kakvih gesta, sve je u ovoj poeziji lirski ili epskolirski ostvareno jednom tako lijepom i razumljivom koncentracijom slike, doživljaja ili refleksije. I kao što pčela onom mudrom, reklo bi se iskonskom ljubavlju izgrađuje svoje zlatno saće, tako i ovaj pjesnik organski gradi svoju pjesničku zgradu, svode čiste lirske zatvorene svijetove.“ – ŠIME VUČETIĆ Cesarić, Dobriša, hrvatski pjesnik i prevoditelj (Požega, 10. I 1902 – Zagreb, 18. XII 1980). Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je živio od 1916. Radio je kao lektor i urednik. Redoviti član JAZU-a od 1951. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo (1967) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1976). Prvu je pjesmu objavio 1916. u Pobratimu, a pjesničku afirmaciju stekao u vodećim književnim časopisima (Kritika, Savremenik, Literatura, Književnik, Hrvatska revija), no najviše pjesama objavio je u Književnoj republici. Od 165 pjesama njih 127 objavio je za života u 15 samostalnih zbirki. Lirika mu je bliska romantičarima i modernistima (doživljaji seoskoga i gradskoga krajolika, gradacije i kontrastiranja, romantički leksik i metaforika, ritmičnost i simboličko-alegorijske značajke). U pjesmama sa socijalnim temama (Mrtvačnica najbjednijih, Vagonaši, Zidari, Predgrađe) pridružio se struji tzv. socijalne književnosti između dvaju svjetskih ratova. Motivi iz gradskog života i sive gradske svakodnevice također su mu estetski privlačni, u njih unosi romantičke sadržaje, što ga čini tipičnim urbanim pjesnikom. Ugled jednoga od „najmuzikalnijih hrvatskih pjesnika“ (M. Matković) zahvaljuje raznovrsnim ponavljanjima (glasova, riječi, stihova, strofa) naslijeđenima iz usmenoga pjesništva (romance i balade) i gradske popijevke. Pjesme mu odaju dojam spontanosti te lakoće i jednostavnosti, no Cesarić je osobitu pozornost pridavao kompoziciji pjesme, rješavajući ju najčešće po načelu cikličnosti. Kombinirajući tzv. visoke teme s niskim postupcima popularnih šansona i šlagera te avangardnih „praznih mjesta“ (npr. Povratak, Balada iz predgrađa, Kronos i dr.), Cesarićeva lirika na umjetnički sugestivan način poništava jaz između običnoga i uzvišenoga te pokazuje da su svakodnevne, banalne stvari zapravo sudbinske. Lirika mu odaje nenametljivu misaonost čovjeka čiji se svjetonazor temelji na uočavanju opreka između prolaznoga i vječnoga, realnoga i idealnoga, običnoga i neobičnoga, lijepoga i ružnoga. Antiteza, kao glavno umjetničko načelo, prožima i Cesarićevu poetsku viziju te motivira njegov stvaralački čin u kojem se ne nalazi samo poticaj već i životni smisao. Svijet i postojanje stječu tako u Cesarića svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Time se istodobno podnosi nesavršenost svijeta, njegova kontrastivna narav, nužnost i fatalnost kruga, tj. vječnoga vraćanja (Povratak), i prevladava pesimizam. Mnoge su Cesarićeve pjesme uglazbljene. Pisao je i kritičko-memoarsku prozu te objavljivao prepjeve s njemačkoga, ruskoga, bugarskoga i slovenskog jezika. Djela: Lirika (1931), Spasena svijetla (1938), Izabrani stihovi (1942), Pjesme (1951), Knjiga prepjeva (1951), Osvijetljeni put (1953), Tri pjesme (1955), Goli časovi (1956), Proljeće koje nije moje (1957), Izabrane pjesme (1960), Moj prijatelju (1966), Slap (1970), Izabrane pjesme (1973), Pjesme – Memoarska proza (1976), Voćka poslije kiše (1978). MG9

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vasilije `Vasko` Popa (1922-1991), jedan od najpoznatijih pesnika na srpskom jeziku i akademik. Biografija Rođen je 29. juna 1922 u Grebencu kod Vršca. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima “Književne novine” i “Borba”. NJegova prva zbirka pesama `Kora` (1953) uz `87 pesama` Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: `Nepočin polje` (1956), `Sporedno nebo` (1968), `Uspravna zemlja` (1972), `Vučja so` (1975), `Kuća nasred druma` (1975), `Živo meso` (1975), `Rez` (1981) kao i ciklus pesama `Mala kutija` (1984), deo buduće zbirke `Gvozdeni sad` koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku `Od zlata jabuka` (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku `Urnebesnik` (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku `Ponoćno Sunce` (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.jedan je od najpoynatijih pisaca i akademika u srpskoj istoriji Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. god. osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu `Slobodno lišće`. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Krug knjiga Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: `Kora` - 1953. `Nepočin polje` - 1956. `Sporedno nebo` - 1968. `Uspravna zemlja` - 1972. `Vučja so` - 1975. `Kuća nasred druma` - 1975. `Živo meso` - 1975. `Rez` - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama `Gvozdeni sad`, zatim nezavršena celina `Lepa varoš V`, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom `Ludi Lala`. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima `Kalem`. 2002. godine u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga `Rumunske i druge pesme` gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Nagrade i priznanja Vasko Popa je prvi dobitnik `Brankove nagrade` za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju `Branko Miljković`, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada `Skender Kulenović`. Nagrada `Vasko Popa` Godine 1995., u Vršcu, ustanovljena je nagrada `Vasko Popa` za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna. Nagradu dodeljuju Društvo prijatelja Vršca `Vršac lepa varoš`, Hemofarm koncern i Agencija Đorđević.

dve knjige Andre Bretona na francuskom veoma dobro stanje poezija Pariz 1966 gallimard Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ...

Autor - osoba Vitezović, Milovan, 1944-2022 = Vitezović, Milovan, 1944-2022 Naslov Ispit kod profesora Miloša N. Đurića / Milovan Vitezović Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2017 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za udžbenike, 2017 (Beograd : Planeta print) Fizički opis 269 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Kojčić, Dragoljub, 1954- = Kojčić, Dragoljub, 1954- Šušnjić, Đuro, 1934- = Šušnjić, Đuro, 1934- Zbirka Izabrana dela / Milovan Vitezović (karton) Napomene Tiraž 500 Str. 7-9: Predgovor / Dragoljub Kojčić Str. [191]-257: Mišljenja / Đuro Šušnjić ... [i dr.] O piscu: str. 263-264 [Autori mišljenja]: str. 258-262 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Vitezović, Milovan, 1944- -- „Ispit kod profesora Miloša N. Đurića“ Poezija u svojim tematskim hodnicima nije odvojiva od gradiva jednog društva u jednom vremenu. Čak i onda kada u svome manifestu gordo nagoveštava da će biti univerzalna ili da je apolonska forma njen jedini cilj, život i biće poezije hrani krvotok trenutka i mesta u kome nastaje ili u kome se čita i doživljava. Stvaralačka mudrost i pogodak u samo jezgro poesisa jeste započeti uzlaženje prema nameravanim svrhama iz neposrednog iskustva, ma gde one bile postavljene. Ili, ništa manje važno, otkrivati neprolazne odrednice sveta u sopstvenome sada-i-ovde. Posle stoletnog analfabetskog perioda pod osmanskom vlašću Srbi ja je ponovo doživela sebe kao evropski kulturni prostor. Deo te pripadnosti značio je snažno okretanje helenskoj antici, koja je oživela kroz mitologiju, književnost i filozofiju. Onaj drugi deo modernog evropejstva, koji se iskazivao u idejama društvene emancipacije, demokratije i građanskih političkih vrednosti, ni sam ne bi bio moguć bez utemeljenja na grčkom i rimskom nasleđu, pre svega bez njegovog etičkog obrasca. Možda i naše doba posrće jer ga je, putujući kroz iskušenja novog varvarstva, negde izgubilo. Srpsko društvo nije slučajni saputnik Evrope zakačen kao čičak u repove njenih pohoda, nije epigon ili prepisivač njenih dilema, drama, stranputica i metamorfoza, jer je u svome novovekovnom trajanju tražilo i izgradilo samosvojne temelje identiteta i opstajanja. Delo Milovana Vitezovića poetski je putopis kroz srpski Novi vek, kroz čvorišta njegovog duhovnog skeletona. Milovan Vitezović (Tubići, kod Kosjerića, 11. septembar 1944 – Beograd, 22. mart 2022) bio je srpski književnik, scenarista i univerzitetski profesor. Pisao je pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i TV scenarija. Objavio je oko pedeset knjiga u preko dvesta izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama. Knjige je objavljivao na nemačkom, engleskom, rumunskom, francuskom, italijanskom, slovenačkom, makedonskom, ruskom, mađarskom, i grčkom jeziku. Prevođen je i objavljivan u periodici i antologijama na poljskom, češkom, letonskom, mađarskom, francuskom, švedskom, hebrejskom, kineskom, bugarskom i albanskom jeziku. Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski i druge jezike. Bio je jedan od retkih srpskih pisaca čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je mnogih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF. Serija Vuk Karadžić donela mu je Evropsku nagradu za televiziju. Biografija Rođen je u selu Tubići (u zaseoku Vitezovići) kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubićima, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, potom i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS-u imao je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko–zabavnog programa RTS-a. Bio je član Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govorio i pisao za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Izabran je za predsednika Udruženja književnika Srbije 2018. godine. Kada je u ratnom stanju tokom NATO bombardovanja dobio naredbu da napravi spisak ljudi Umetničkog programa za prinudne odmore i izgledno otpuštanje, poslao je spisak sa samo jednim imenom – Milovan Vitezović. Zato je suspendovan, smenjen i poslat na prinudni odmor, koji se odužio godinama. Na Akademiju umetnosti pozvan je da u zvanju docenta od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario. Nakon toga bio je u zvanju redovnog profesora na Katedri za dramaturgiju. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije predložio ga je 30. marta 2012. za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, ali nije izabran. Izabran je za akademika Akademije nauke i umjetnosti Republike Srpske 2021. godine. Otvorio je 64. Beogradski sajam knjiga 20. oktobra 2019. godine. Preminuo je u Beogradu, 22. marta 2022. godine, usled komplikacija izazvanih korona virusom. Sahranjen je 26. marta na groblju Lešće. Nagrade Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije: Zmajeve dečje igre (1978. god.), Velika bazjaška povelja (2005), Kočićeva nagrada (2005. god.) – Republika Srpska, Zlatno Gašino pero (2006. god.), nagrada Glasa javnosti Meša Selimović drugo mesto (2000. god.). Bio je kandidat za Antologiju najboljih svetskih satiričara koja je objavljena u SAD 2007. godine. U Novom Sadu, juna 2007. godine, pripala mu je čast da dobije Zmajev pesnički štap i otvori Zmajeve dečje igre, najveći festival dečjeg stvaralaštva u Evropi. Dobitnik je ruskog odlikovanja „Zlatni vitez“. Primljen je u ruski red Vitezova slovenske duhovnosti, kulture i umetnosti. Ekranizacija njegovog romana Lajanje na zvezde osvojila je prestižnu domaću nagradu Zlatna novosadska arena i nagradu festivala u Herceg Novom. Patrijarh srpski Irinej ga je 22. februar 2012. odlikovao Ordenom Svetog despota Stefana, a 2. februara 2017. Ordenom Svetog Save drugog stepena. 2019: Nagrada Braća Karić Od 2020. godine bio je član međunarodne Slovenske akademije. Književni rad Kao pripovedač, tok radnje vodio je neosetno, spontano i s mnogo humora prilagođenog situaciji; dela mu se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kome je govorio. Opseg tema kojima se Vitezović služio veoma je širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pružao je ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanki. Kao gost-urednik u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića. Sastavio je nekoliko antologija, među kojima i Antologiju savremene srpske satirične priče (1979). Jedan je od priređivača Sabranih dela Sime Milutinovića Sarajlije (Bačka Palanka). Njegov roman „Čarape kralja Petra” je 2013. godine preveden na italijanski jezik. U 2013. priredio je i objavio kapitalno delo „Sveti Sava u ruskom carskom letopisu”. Hajduk Veljko Petrović, Evropske godine kneza Miloša i Čarape kralja Petra su istorijski romani na čijoj je građi Vitezović radio gotovo dvadeset godina. U rukopisu mu je ostao „Roman sa Ćopićem”. Deset odabranih aforizama Partijske knjižice se najčešće nose u novčaniku! Ko peva zlo ne misli. Ko misli nije mu do pesme! U mračnim vremenima hrabrost je biti svitac! Pao je za otadžbinu prirodnom smrću! Ne vredi prevrnuti list. Knjiga je ista! U laži su kratke noge, ali se ne vide iza govornice! Laka im bila crna otadžbina! Mislim, dakle, sumnjam da postojim! Žene često ne znaju šta hoće, ali ostvaruju svoje namere! Golub mira je prevrtač! Dela Romani Šešir profesora Koste Vujića (1983) Lajanje na zvezde (28 izdanja) (1978) Milena iz Knez Mihailove Sveta ljubav Hajduk Veljko Petrović Evropske godine kneza Miloša Čarape kralja Petra Simfonija Vinaver Sinđelić se sa suncem smirio Princ Rastko Burleska u Parizu Kad je neven bio sunce Gospođica Desanka Knjige aforizama Srce me je otkucalo Moždane kapi Mislarica Ludi dragi kamen Čoveče, naljuti se Viteški kodeks Zbirke pesama za decu Ja i klinci ko pesnici (1971) Đačko doba Šumarice (1972) Đačko doba (1977) Naimenovanja (1981) Izabrano detinjstvo (1981) Moj deda je bio partizan (1981) Kako podići nebo (1986) Detinjstvo pameti (1987) Televizijske drame i serije Gde cveta limun žut Kraljevina Srbija Kneževina Srbija Dimitrije Tucović Vuk Karadžić Onda lole izmisli parole Đačko doba Snohvatice I i II Šešir profesora Koste Vujića Srećni ljudi Tekstovi za pozorišna izvođenja Disko Tesno doba Usklađivao lud zbunjenog Dobro došli.. Scenarija za film Vanbračna putovanja Branislav Nušić Snovi, život, smrt Filipa Filipovića Lajanje na zvezde Šešir profesora Koste Vujića MG134

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rođen u Čačku (Jelen Do, 1950) i neprekidno delujući iz ovog grada Branko Kukić je dao nemerljivi doprinos kulturi ove zemlje i ovog naroda, imajući neprekidno na umu osećanje da kultura ne sme da poznaje granice, da za nju tabui i duh začaurenosti (palanaštva) ne smeju da postoje, naglašeno je u saopštenju Organizacionog odbora manifestacije, koja je ove godine otkazana zbog epidemiološke situacije. – Oni koji su pisali o Kukićevoj prosvetiteljskoj misiji upotrebljavali su čudne oznake: čačanski fanatik (Miljenko Jergović), džentlmen elitističkog stava (Zdravko Zima), a poštovaoci njegovog rada iz kruga njegovih prijatelja, naglašavaju da je primenjivao Skerlićevu radnu etiku: misliti kao skeptik, raditi kao vernik. To će reći da nikad nije nalazio lako opravdanje da nisu ispunjeni svi uslovi, da treba sačekati bolja vremena. Kukić je znao da je ovo vreme jedino naše vreme i zato se nije štedeo – ocena je Organizacionog odbora. Povodom uglednog priznanja, još je rečeno da je Kukić kao urednik čačanskog časopisa „Gradac”, od 1977. godine do danas, u više od dve stotine zamašnih svezaka ostavio dragocene zbornike o piscima, pokretima, pojmovima u temelju svake ozbiljne kulture. Posvećeni su: Medijali, Vladimiru Nabokovu, Danilu Kišu, Ljubi Popoviću, Dadi Đuriću, Ernstu Jingeru, Žanu Ženeu, Baltusu, Vasku Popi, Luju Ferdinandu Selinu… Kukić je pokrenuo i svoju izdavačku kuću „Gradac K”, sa nekoliko kolekcija: „Alfa”, „Peščana knjiga” i „Cveće zla”. Ovde su se posle Borhesove „Alfe” pojavile neke retke i malo poznate knjige autora kao što su Beket, Umberto Eko, Jursenar, Hajdeger, Arto, Genon… Kao pesnik, Kukić je okrenut metafizičkim temama, kao istoričar umetnosti objavio je četiri dela u kojima je analizirao slikarstvo fantastike, a među njima su prve ozbiljnije studije o Šejki i Ljubi Popoviću, u godinama kad se o Medijali pisalo kao o egzotičnoj i pomodnoj skupini autora. Priredivši zbornik posvećen Leonidu Šejki „Grad–Đubrište–Zamak” 1982. godine, Kukić je uveo Šejkinu stvaralačku ličnost u najbitnije tokove moderne umetnosti u svetu. zbirka poezije legendarnog urednika Gradca tags: časopis Gradac Čačak

Vajat, 2001. Pečat biblioteke (vidi se na slici), inače odlično očuvano, verovatno nekorišćeno. Izbor pesama iz svih dosad objavljenih knjiga poezije Marije Knežević, i jedne neobjavljene, s razlogom je poneo naslov Moje drugo ti (2001). Naslov Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (2003) takođe bi mogao, bez obzira na brojčanu nepodudarnost, odgovarati izboru iz pesnikinjinog opusa. I kada nisu ljubavne ili o ljubavi, i kada na prvi pogled nisu u vezi sa „ja“ ili u vezi sa „ti“, Marijine pesme tiču se odnosa pesničke duše s drugim bićem, i tiču se ljubavi. U sebi nose proživljeno iskustvo destilovano u obliku stiha i slike. Duboke su i vedre i gorke i ironične. I lepe, premda neretko uprizore ružno. Jedinstvenog i neponovljivog izraza, prodorno stižu do „drugog ti“ i uzdrmaju ga. Jesu, kao Kafkin ideal umetničkog dela ‒ sekira za zamrznuto more u nama, i jesu, kao Sioranov ideal pesme ‒ opasnost. Poezija su punog života i poezija puna života. Slično Rilkeu, Marija Knežević u „Nepotrebnim savetima mladom pesniku“ kaže: „ono što pišeš sobom možda će i valjati“. Naslov ove knjige mogao bi glasiti i: Pesme pisane sobom. – Zorica Bečanović Nikolić Svaki izbor iz poezije Marije Knežević bio bi dobar, jer, sigurno bi bio obiman, isticao ovaj ili onaj aspekt pesništva koje je uočavalo i pratilo ne samo ličnu istoriju već i važne promene društva u kome se zadesilo – da ga nadiđe, da se nad njime uzdigne. Književni kvalitet koji bismo nazvali inteligencija i pismenost krase pesnikinju grada, mita, erosa, mora, društvene osvešćenosti i kritike, umetnicu relacija i povezivanja, onu koja prihvata, nasmejana, takozvanu realnost. Reaktualizuje je, reanimira, ne retušira. U ljubavnoj misiji – podsećanje na ljudskost. I: „Da je onako kako nije a trebalo bi, ona bi odavno bila prepoznata kao bartkinja (ne od Bart već od bard), ali je ovako kako je, i začudo i ipak, i uprkos, opstala je kao pesnikinja, pripovedačica, romansijerka, prevoditeljka, esejistkinja trideset godina, kao vrednost nacionalne književnosti. Zar bismo smeli tako da vidimo veliki ozbiljni opus Marije Knežević? Smemo i hoćemo. Zasnujmo novu istoriju (tzv. savremene) srpske književnosti, upišimo nova-stara imena i biće nam lepši i čistiji život.“ – Danica Vukićević Marija Knežević (Beograd, 1963), srpska je pesnikinja, prozni pisac, prevodilac i profesor književnosti. Rođena je 1963. godine u Beogradu. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu i magistrirala Komparativnu književnost na Mičigen univerzitetu (Michigan State University) gde je i predavala kreativno pisanje u periodu 1996-2000. Između ostalih poslova, radila je i kao novinar u Radio Beogradu. Član je Srpskog književnog društva. Ima status samostalnog umetnika. Njene pesme, eseji, priče, prikazi i prevodi mogu se naći u gotovo svim domaćim i mnogim inostranim listovima i časopisima za književnost, kao i u velikom broju domaćih i stranih antologija. Objavljenje knjige i prevodi Hrana za pse(roman u kratkim pričama, Matica srpska, Novi Sad, 1989) Elegijski saveti Juliji (poezija, BIGZ, Beograd, 1994) Stvari za ličnu upotrebu (poezija, “Prosveta”, Beograd, 1994) Doba Salome (poezija, “Prosveta”, Beograd, 1996) Moje drugo ti (poezija, “Vajat”, Beograd, 2001) Querida – elektronska prepiska sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda (“Vajat”, Beograd, 2001) Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (poezija, RAD, Beograd, 2003) Knjiga o nedostajanju (eseji, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 2003) Das Buch vom Fehlen (izbor iz knjige eseja “Knjiga o nedostajanju”, Wieser Verlag, Wien, 2004, dvojezično izdanje, prevod na nemački: Goran Novaković) [1] Kasni sat (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića, “Otkrovenje”, Beograd, 2000) Ekaterini (roman, “Filip Višnjić”, Beograd, 2005) In tactum (poezija, »Povelja«, Kraljevo, 2005) Uličarke (poezija, RAD, Beograd, 2007) Knjiga utisaka (kratki eseji, »Treći trg«, Beograd 2008)[2] Ekaterini (Czarne, Poland, 2008, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić)[3] Fabula rasa (rad na knjizi je finansirao »KulturKontakt« iz Beča, samostalno izdanje autorke, 2008) Ekaterini (Wieser Verlag, Klagenfurt, 2009, prevod na nemački: Silvia Zimermann) [4] Ulicznice (»slowo/obraz terytoria«, Gdanjsk, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić) (Ova knjiga je predstavljala Srbiju 2010. na Evropskom festivalu poezije Pesnik slobode koji organizuje grad Gdanjsk.)[5] Šen (poezija, MALI NEMO, Pančevo, 2011)[6] Roman Ekaterini je objavljen u Rusiji tokom 2011. Fabula rasa (priče, MALI NEMO, Pančevo, 2012) [7] Ekaterini (Istros Books, London, 2013, prevod na engleski: Will Firth) [8] Tehnika disanja, (izdavač „Povelja“, biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2015) Auto, roman, izdavač Agora Zrenjanin, 2017. Moje drugo ti, odabrane pesme (Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2019) Breathing Technique, izbor iz poezije, dvojezično izdanje, Zephyre Press, Masačusets, SAD, 2020. Krajnje pesme, poezija, Povelja Kraljevo, biblioteka „Stefan Prvovenčani”, 2020. Kritika O delu Marije Knežević pisali su brojni kritičari, između ostalih: Ljiljana Šop i Bogdan A. Popović, Zorica Bečanović-Nikolić, Jasmina Vrbavac, Tanja Kragujević, Aleksandar B. Laković, Radmila Lazić, Mirko Magarašević, Nikola Živanović, Aleksandar Jerkov, Ewa Zonnenberg, Mihailo Pantić, Svetlana Tomić… Nagrade Nagrada „Đura Jakšić” za knjigu pesama In tactum, 2006. Priča Bez straha od promene, iz knjige Fabula rasa, odabrana je da predstavlja Srbiju u godišnjem zborniku „Best European Fiction” za 2012. godinu (prevod Will Firth). Reč je o trećem tomu ove antologije koju svake godine objavljuje Dalkey Archive Press iz Ilinoisa.

Izuzetno retko izdanje poeme Duška Trifunovića pisane o Vukovaru i njegovoj istoriji. Autor - osoba Trifunović, Duško Naslov Vučedolska golubica : poema / Duško Trifunović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Vukovar : Odbor za Dudik : Općinska konferencija SSRNH : SOUR `Vupik`, 1988 (Borovo : Štamparija Borovo) Fizički opis 58 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka ǂBibliotekaǂ Memorijal Dudik. 10 (Broš.) Napomene Tiraž 1000 Beleška o piscu: str. 57-58 Pesnik Duško Trifunović je rođen 13. septembra 1933. godine u selu Sijekavac, kraj Bosanskog Broda. Nije bio član sekcija, ni mladi pesnik pionir. Prvu pesmu je napisao tek po povratku iz vojske, sa 22 godine. U Sarajevo je došao sa 24 godine i zanatom bravara, ali već sledeće godine izdaje prvu knjigu. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano „sarajevska rok en rol škola`. Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca znaju o zavičaju“. Po izbijanju rata 1992. godine prešao je da živi u Novi Sad gde je nastavio da radi za TV Novi Sad. Najpoznatiji je postao na osnovu saradnje sa rok sastavom „Bijelo dugme“. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pesnik sarađuje sa rokenrol bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i tako dalje. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, „Tešku industriju`, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović (pesma „Ima nešto“). Ukupno je oko 300 njegovih pesama komponovano i snimljeno, a svega 3 pesme u životu je napisao na muziku. Duško Trifunović je prvenstveno pesnik, ali napisao je i nekoliko romana i drama. Preko trista njegovih pesama je komponovano, a najpoznatije su one koje su izveli Bijelo dugme, Zdravko Čolić, Arsen Dedić, Neda Ukraden i Vajta. 1958.godine dobio je Brankovu nagradu, a tih godina postao je i stanovnik Novog Sada i Sremskih Karlovaca (koji su tada bili jedan grad). 28. januara 2006. godine preminuo je u Novom Sadu. U Sremskim Karlovcima na ispraćaju (30. januara) nikada niko, posle Branka Radičevića, na Stražilovu nije okupio više ljudi. Na Palama se jednom godišnje održava književna manifestacija „Dani Duška Trifunovića“, gde se okupljaju pjesnici iz Srpske, Srbije i Crne Gore. Dela: „Zlatni kuršum“ (pesme, 1958), „Babovo rdjav baština“ (pesme, 1960), „Tumač tiranije“ (pesme, 1966), „Bukvalno tako“ (izbor iz poezije, 1968), „Šok soba“ (pesme, 1972), „Knjiga za čitanje i pjevanje“ (pesme i proza, 1977), „Djeca sama kod kuće“ (pesme u prozi za decu, 1981), „Kazneni prostor“ (roman, 1982), „Od igle do lokomotive“ (pesme za decu, 1984), „Bombonal“ (pesme za decu, 1985), „Pobjednička krug“ (pesme, 1987), „Šarena laža“ (pesme za decu, 1987), „Sedam šuma“ (pesme za decu, 1987), „Slobodni pad“ (pesme, 1987), „Vučedolska golubica“ (pesme, 1988), „Bumbarin dugi let“ (pesme za decu, 1988), „Pristao sam biti igračka“ (balade, 1988), „Bitter stories“ (pesme, na engleskom (preveo: Nikola Korljević), 1988), „Kulin ban“ (drama u stihovima, 1988), „Odbrana grada Neuma“ (pesme, 1989), „Balade s estrade“ (balade, 1989), „Adam Ledolomac“ (tri drame, 1990), „Bodlje vire, nema dire“ (pesme, 1990), „Juriš u okršaje“ (pesme za decu, 1991), „Prolog i epilog“ (pesme za decu, 1994), „Zlatni kuršum“ (pesme), „Tempo sekondo“ (pesme), „Venac i lanac“ (pesme), „Tajna veza“ (pesme), „Zlokoklotrp“ (pesme za decu), „Dunavski zmaj“ (pesme za decu), „Odosmo u kosmos“ (pesme za decu), „Antički poremećaj“ (pesme), „Mic po mic micimetar“ (pesme za decu), „Šegrti u majstoratu` (roman), „Mandragola i Halogeni efekti“ (drame), „Vlasnik restorana Radost“ (drame), „Kud i kamo“ (pesme za decu, 1996), „Glavni junak“ (pesme za decu, 1998), „Nojeva lađa“ (pesme za decu, 1997), „Carska bara“ (pesme, 2000), „Breza na mesečini“ (pesme, 2000), „Veliko otvaranje“ (izbor iz poezije, 2000), „Dokazni materijal“ (izbor poezije za decu, 2001), „Davno i daleko“ (roman, 2001), „Anđel do anđela“ (roman, 2001), „Cela škola“ (pesme za decu, 2002), „Gola seča“ (roman, 2002), „Kako sam kopao kanal Dunav-Tisa-Dunav“ (pesme, 2003), „Pet života“ (izbor iz poezije, 2003), „Glineni golub“ (pesme, 2004), „Zlatnim perom zlatno slovo“ (pesme za decu, 2004), „Knjiga mog života“ (pesme, 2004), „Veliko spremanje“ (pesme, 2005). MG67 (N)

Ova knjiga se nalazi u Knjaževcu, te lično preuzimanje u Beogradu nije moguće odmah, nego nekoliko dana kasnije!!! LOM, 2018. Verovatno najbolja Bardova knjiga. Deseta pesnička knjiga Zvonka Karanovića Iza zapaljene šume nalikuje šetnji kroz sobu s ogledalima gde se multiplikovani identiteti sele iz zamenice u zamenicu, iz pola u pol, iz statusa u status. U tom kodiranom kosmopolitskom luna-parku, s objektima za melahnholiju i odmaranje, vožnju ili egzibicionističke šetnje pod okriljem meseca, Karanović nam u trideset slika, situacija, mini-filmova govori o ljubavi, pripadanju, magiji poezije, dužnosti pesnika. Zvonko Karanović (Niš, 1959) srpski je književnik. Radio je kao novinar, urednik, voditelj na radiju, di džej, organizator koncerata, 13 godina bio je vlasnik muzičke prodavnice. Biografija Počeo je da piše poeziju pod uticajem bit književnosti, filma i pop kulture. U svojim kasnijim knjigama eksperimentisao je s nadrealizmom i formom pesme u prozi. Dobitnik je nekoliko srpskih nagrada za poeziju, kao i nekoliko međunarodnih književnih stipedija, između ostalih i one koju dodeljuje „Hajnrih Bel Fondacija“, Keln, Nemačka, 2011. Objavljivao je u svim najznačajnijim književnim časopisima stare i nove zemlje, kao i u mnogim časopisima u inostranstvu. Pesme su mu prevedene na šesnaest jezika. Napisao je trilogiju Dnevnik dezertera koju čine romani Više od nule (2004), Četiri zida i grad (2006) i Tri slike pobede (2009), čija radnja je smeštena u period april 1998 – 5. oktobar 2000. Trilogija prati životne priče trojice urbanih momaka koji, boreći se za svoj pogled na svet, pokušavaju da žive „po svome“ u zemlji ophrvanoj ratom i ekonomskim teškoćama. Ona je posveta izgubljenoj generaciji koja se devedesetih ili iselila iz Srbije, ili stradala u najnovijim balkanskim sukobima, ili postala društveno marginalizovana zahvaljujući svom kosmopolitizmu. Sva tri romana bila su veoma zapažena u srpskoj književnoj javnosti. Više od nule je doživeo tri izdanja, dok su romani Četiri zida i grad i Tri slike pobede bili u najužoj konkurenciji za NIN-ovu nagradu. Karanović je član Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra. Živi u Beogradu. Osnivač je i glavni urednik PPM Enklave. Nagrade i priznanja Nagrada Laza Kostić za zbirku pesama Mesečari na izletu, 2013. Nagrada Biljana Jovanović za zbirku pesama Kavezi, 2014. Nagrada Kočićevo pero i Kočićeva knjiga za zbirku pesama Najbolje godine naših života, 2014. Nagrada Dušan Vasiljev za zbirku pesama Zlatno doba, 2016. Nagrada Ramonda Serbica za celokupno delo i doprinos srpskoj književnosti, 2018. Dela Knjige pesama Blitzkrieg (samizdat, 1990) Srebrni surfer (SKC, Niš, 1991) Mama melanholija (Prosveta, Beograd, 1996) Extravaganza (Gradina, Niš, 1997) Tamna magistrala (Narodna knjiga, Beograd, 2001) Svlačenje (Povelja, Kraljevo, 2004) Mesečari na izletu - pesme u prozi (Lom, Beograd, 2012) Kavezi (Lom, Beograd, 2013) Zlatno doba (Lom, Beograd, 2015) Iza zapaljene šume (Lom, Beograd, 2018) Izabrane pesme Neonski psi - izabrane pesme (Home Books, Beograd, 2001) Box set - sabrane pesme (Lom, Beograd, 2009) Najbolje godine naših života - izabrane pesme (Lom, Beograd, 2014) Knjige pesama u inostranstvu Tamna magistrala - izabrane pesme (Fraktura, Zagreb, Hrvatska, 2008) Barabanы i strunы, magistralь i nočь - izabrane pesme (Piramida, Lavov, Ukrajina, 2011. Burn, baby, burn - izabrane pesme (Drava Verlag, Klagenfurt, Austrija, 2013) Pepelaška vo hromiran kovčeg - izabrane pesme (Blesok, Skopje, Makedonija, 2014) It Was Easy to Set the Snow On Fire: The Selected Poems (Phoneme Media, Los Angeles, USA, 2016) Najboljša leta najinih življenj - izabrane pesme (LUD Literatura, Ljubljana, Slovenija, 2017) Antologije – domaće Antologija niških pesnika (priredio Milentije Đorđević), Prosveta, Niš, 2003. Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam – antologija srpske urbane poezije (priredila Radmila Lazić), Samizdat B92, Beograd, 2009. Iz muzeja šumova – antologija srpske poezije 1988 – 2008 (priredio Nenad Milošević), VBZ, Beograd – Zagreb, 2009. Antologije – strane New European Poets , Graywolf Press (Wayne Miller, Kevin Prufer), Saint Paul, Minnesota, USA, 2008. Ulaznica · eintrittskarte, Panorama srpskog pesništva 21. veka, Panorama der serbischen Lyrik im 21. Jahrhundert, (priredio Dragoslav Dedović), Drava Verlag, Austrija, 2011. Cat Painters – An Anthology of Conteporary Serbian Poetry (Edited and Introduced by Biljana B. Obradović and Dubravka Đurić), Dialogos Books, New Orleans, USA, 2016. Romani Više od nule (Zograf, Niš, 2004, 2005; Laguna, Beograd, 2006) Četiri zida i grad (Laguna, Beograd, 2006) Tri slike pobede (Laguna, Beograd, 2009) Prevodi romana Čotiri stіni і mіsto (FAKT, Kijev, Ukrajina, 2009) Tri kartini peremogi (Komora, Kijev, Ukrajina, 2016)

Presing, 2018. Nebojša Vasović je diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu 1978, potom radio kao slobodni umetnik: pisac, urednik, književni kritičar. Živi u Torontu (Kanada) od marta 1988. godine. Autor je velikog broja pesničkih knjiga, kao i knjiga eseja, kritika i polemika. Dobitnik je nagrada „Milan Rakić“ i „Nolit“. Pesme su mu prevođene na španski, engleski, francuski, poljski, švedski, bugarski, rumunski, slovački, mađarski, slovenački, makedonski, turski. Pesnički izraz Nebojše Vasovića raznovrstan je i bogat – Golicač tabana je zbirka napisana u različitim registrima. Tu je glas pesnika usamljenika, izopštenika, (ne)dobrovoljnog prognanika koji piše i ljute epigrame i kritike, i zajedljive pošalice ali i nostalgične i nežne osvrte na prošlost. Iako su teme često u prisenku smrti, šaljiv ton, komični obrti, neobični iskazi, neočekivane polusloženice ne dozvoljavaju nam da ovu poeziju doživimo kao mračnu, naprotiv, više je to veseli potop, komični dans makabr, razigravanje jezičkih mogućnosti, poigravanje i sa sobom i sa svetom oko sebe. Vasovićevo viđenje konačnih stvari i zagrobno maštarenje obojeni su ironijom koja čitaocu omogućuje da oseti autorovu afirmaciju životnih vrednosti dostojnih poezije. Preispitujući kolektivnu i ličnu tradiciju i mitologiju, pesnik daje sopstveni pogled na opšta mesta srpskog (ili balkanskog) književnog i kulturno-istorijskog konteksta i korespondira sa prijateljima odnosno sa pripadnicima ove kulture, često usamljen i zgađen, ili rešen da se zauvek razračuna sa onim što je bilo. U nekim pesmama postavlja se pitanje jezika, pesničkog poziva, samoće i udaljenosti od matične književnosti. Jedan deo pesama govori setnim tonom o danima koji su prošli – to su sećanja na besmrtne trenutke i prostorno i vremenski udaljena tela koja mogu da se dodirnu, i koji traju u večnosti uspomena-pesama. O DUŠI, OPET Feudalna si dušo. Ovdje si, i malo dalje. Vidimo te i znamo. Nekada ti zavidimo a nekada ne. (Danijel Dragojević, „Nedjelja”) Feudalna si dušo Kad u meni vidiš svoj feud Njivu za obrađivanje I isto tako surova Kada na njivu nikog ne šalješ Ostavljajući joj da se sama snađe Posmatrajući oblake Jebivetre od plavog etera Koji su tvoj feud takođe Slabo me učiš prirodi vlasništva Niti me drugi lako poseduju Niti ja lako dolazim do bilo čega Što bi me gledalo u oči Sa zahvalnošću malog džukca Pokupljenog na izlasku iz grada Lekovito je izgubiti se Ali te neko uvek nađe i stavi ti Oko vrata zvonce cin-cin „Sada si moj sin“ (A kad zvonce miruje, U tišini znaš – svoj si Ciganin) TO MOŽDA U TEBI… Misliš li kako te u ovom času nema To možda u tebi nedostaje žena Koju bi da grliš kao da je tuđa O čemu svedoči u ulju joj senka Na slici Flamanca (vlasništvo muzeja) Želiš li da nekom kažeš „Ženo” Padaš u bunar sto puta rečenog Od mnogo većih majstora stiha Što na toj reči su postradali Od želje za sobom (a ne za njom) Tako se osveta Njena u jeziku dešava Dok iz mozga niče zelen-trava U kojoj su vlati sve od zaborava A ti budi ako želiš Tarzan U jezičkoj džungli – promenadni fazan SKLONIŠTE (Toronto, april, 2016) Sutra ću ići u knjižaru Mada je situacija u svetu teška Priča se da bi Rusi Mogli da nas napadnu Bilo bi to neprijatno Morao bih u sklonište Gde ima dece Srešću i čoveka iz parka Koji je hranio veverice (Rusima na milost ostavljene Nezbrinute) A možda u skloništu Neće biti nikoga Možda će svi poginuti Na putu do njega Moći ću samo da se čudim Veličini prostora: Sultan u dvoru gde caruje Krivonoga promaja MERILO Teško je danas za nekoga reći: „Imao se rašta i roditi“ Jer ne znamo šta je rašta-merilo Pa da merimo metrom Uzduž i popreko Ne primajući od premeravanog Nikakav mito Još manje znamo da li je Raštonja Ispunio zahteve svoje raštosti Što uvek jedan jaram je Teži od džaka na grbači S kojim bi se čovek Uputio svojoj kući Ako bi znao gde je to ŠTO VOLE PERFEKCIJU (Za Rašu Popova) Onima što vole perfekciju Trebalo bi dati injekciju Jer od prevelikih stresiju Čovek dobije epilepsiju Danas se živi ubrzano Kao da more nije dovoljno slano Pa se konektovani gajtanom Muško i žensko tekstiraju stalno Ne nemoj mi prići (ostani daleko) Jer žensko poznajem samo sa ekrana Tako štedim na vijagri A u donjem spratu moga mozga Nema onih rana zbog kojih se cvili Ili piše večna pesma A to što se retko javljam Krivica je Teksta

Žan Kokto RASPINJANJA (Bagdala, Kruševac, 1966, tvrd povez, 87 str. naslovna korica ima neznatnu fleku vidi sliku) Žan Kokto (franc. Jean Cocteau; 5. jul 1889 — 11. oktobar 1963[1]) bio je francuski pesnik, romanopisac, dramatičar, slikar, dizajner, režiser i bokserski trener. Kao eksperimentator prošao je kroz sve faze moderne umetnosti - kubizam, dadaizam, nadrealizam, a po raznolikosti opusa smatra se korifejem francuskog duha (`Orfej“, „Strašna deca“, „Petao i Arlekin“). Član Francuske akademije postao je 1955, na poziciji br. 31. u periodu 1955-1963. Žan Kokto Jean Cocteau b Meurisse 1923.jpg Žan Kokto, 1923. Datum rođenja 5. jul 1889. Mesto rođenja Mezon Lafit, Francuska Datum smrti 11. oktobar 1963. (74 god.) Mesto smrti Mi la Fore, Francuska Škola Lycée Condorcet Najvažnija dela Les enfantes terribles La Machine infernale Potpis Biografija Rodio se u mestu Mezon Lafit, malom gradiću blizu Pariza, od oca Žorža i majke Eženi. Njegova porodica bila je ugledna u pariskim krugovima. Otac mu je bio advokat i amaterski slikar koji je počinio samoubistvo kad je Žan imao samo 9 godina. Uprkos svojim dostignućima na gotovo svim književnim i umetničkim poljima, Kokto je uvek isticao da je prvenstveno pesnik te da je njegov opus poezija. O njemu je pohvalno govorila i američka spisateljica Edit Varton. Sa 19 godina, Žan je objavio prvu zbirku pesama naslovljenu `Aladinova svetiljka`. Kuća Žana Koktoa, danas pretvorena u muzej Bio je cenjen član zajednice avangardnih umetnika na Monparnasu, posebno jer je vodio boemski život. U svojim ranim dvadesetim godinama, bio je jako produktivan. Ruski impresario Sergej Djagiljev izazvao ga je da napiše nešto za pozorište. Izjavom `Iznenadi me!` bacio je rukavicu Žanu. On je izazov prihvatio, a rezultat je bio balet `Parada`: Djagiljev je bio producent, kostime i scenografiju uradio je Pablo Pikaso, a muziku je komponovao Erik Sati. Delo nije bilo dobro prihvaćeno, a u samoj radnji osećao se nadrealizam. Ime pravca nadrealizam skovao je pisac Gijom Apoliner. Kasnije je Kokto pisao: Da se nije pojavio Apoliner, sa svojom obrijanom lobanjom, ožiljkom na slepoočnici i zavojem oko glave, dame bi nam bile iskopale oči ukosnicama. Portret Žana Koktoa, španskog slikara Federika de Madrasa i Očoe iz perioda između 1910. i 1912. godine Snimio je 6 nadrealističkih filmova: „Krv pesnika“, „Orfej“, „Orfejev testament“, „Lepotica i zver“, i drugi. Reputacija filmskog stvaraoca donela mu je kasnije i prijateljstvo sa glumcem pod imenom Žan Mare. Ti filmovi kasnije su uticali na filmski žanr poznat kao Francuski novi talas. Pisao je dela i za Edit Pjaf, s kojom je bio i veliki prijatelj. Upoznao je mladog pisca imenom Remon Radige, kojeg je oslobodio vojne službe, i pomogao mu izdati prva dela. Često su se družili, išli na putovanja i odmore. Danas se sumnja da je između njih dvoje postojala nekakva homoseksualna veza, iako za te tvrdnje nema dokaza. Remonova iznenadna smrt 1923. godine, shrvala ga je pa se odao opijumu. Njegova najpoznatija knjiga, „Les enfantes terribles“, napisana je u jednoj nedelji. Bio je biseksualac. Imao je nekoliko prolaznih veza sa ženama. Dece nije imao, iako je kasnije jednog dečaka usvojio. Navodno je, od 1918. do svoje smrti 1963., bio Veliki majstor Sionskog priorata. U zbirci memoara „The White Book“, za koju je napisao predgovor i uradio ilustracije, pesnik opširno pripoveda svoju seksualnu autobiografiju prizivajući sliku koja mu se urezala u sećanje još dok je bio dete: tri tamna mladeža na pocrnelom, smeđem, nagom telu Cigančića koji sedi u krošnji drveta. Ova slika muškog anđela divljih očiju koji lebdi nad zemljom, stalno ga je pratila i od samog početka konstituisala njegovu želju. On opisuje susrete sa mornarima; ti incidenti datiraju iz tajanstvenog perioda u kome je, tada još uvek maloletni Kokto, zaplašen svojim lako stečenim ranim uspesima, pobegao u Viju Port, sirotinjsku četvrt na dokovima Marselja, i živeo tamo neko vreme kao propalica lakog morala. Bio je član Francuske akademije od 1955. do smrti, a tokom života je dobio još niz priznanja. Umro je u svom dvorcu od srčanog udara 11. oktobra 1963. godine, pripremajući radio-emisiju u znak sećanja na Edit Pjaf. Kada je čuo da je ona toga dana izdahnula, uskliknuo je: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Pjaf je mrtva, ja mogu da umrem!”). Sahranjen je u svom vrtu.

vrlo dobro stanje kao na slikama retko u ponudi ANDRE BRETON FATA MORGANA - pesme i poeme Prevod - Nikola Trajković Izdavač - Bagdala, Kruševac Godina - 1965 71 strana 17 cm Edicija - Mala biblioteka - Poezija u prevodu Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: PESME I večno pokret Uvek kao prvi put Kažu mi Bdenje Jednog divnog sutona Zavesa zavesa Nepriličan brak Raj nije sasvim izgubljen Rat POEME I-V Fata Morgana Oda Šarlu Furijeu Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ... Fatamorgana nadrealizam nađa dadaizam avangarda avangardna poezija francuski nadrealizam filip supo istorija nadrealizma ...

Dusica Zegarac - Sjaj pepela Nova knjiga, Beograd, 1987. Ilustracije: Cile Marinkovic Mek povez, 64 strane, posveta Dusice Zegarac velikom dramskom piscu Aleksandru Popovicu. Na koricama, kao i na prvih nekoliko listova, braon mrlje, verovatno od decenija izlozenosti duvanskom dimu. RETKO! Dušica Žegarac (15. april 1944 - 24. maj 2019) je bila srpska glumica Kao srednjoškolka slučajno zapažena, angažovana je za glavnu ulogu progonjene Jevrejke u uspelom filmu Deveti krug (F. Štiglic, 1960), za koju je nagrađena na festivalu u Puli. Žrtvujući studije medicine, nastavlja sa sličnim ulogama devojaka koje pomažu partizanima Stepenice Hrabrosti, 1961, Ota Denesa i Saša, 1962, Radenka Ostojića, te 1962. godine upisuje glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Nakon dužeg depresivnog razdoblja bez angažmana, od 1966. godine (Tople godine Dragoslava Lazića) gradi stabilnu karijeru. Zrelija, tamnokosa i privlačna, velike moći uživljavanja, tumači glavne i veće sporedne uloge (sve češće karakterne) u brojnim filmovima: Buđenje pacova, 1967, Živojina Pavlovića, i Pošalji čoveka u pola dva, 1967, Dragoljuba Ivkova. Za glavnu ulogu u filmu Opklada, iz 1971. godine, Zdravka Randića, u kome glumi mladu suprugu koja napušta starijeg muža (Pavle Vuisić), da bi mu se - uvidevši da je prevarena - vratila, nagrađena je Zlatnom arenom u Puli. Osam godina kasnije osvaja istu nagradu, ovoga puta za epizodnu ulogu, za lik alkoholičarke na lečenju, u Posebnom tretmanu, 1980, Gorana Paskaljevića. Ostvarila je takođe mnoštvo uloga u domaćim TV serijama (Od svakog koga sam volela, 1971, Puriše Đorđevića; Mikelanđelo, 1982, Stanka Crnobrnje; Boje slepila, 1991, Božidara Nikolića i druge). Na 34. filmskim susretima u Nišu 1999. godine, Dušici Žegarac uručena je Nagrada `Pavle Vuisić`, koja se dodeljuje glumcu za izuzetan doprinos umetnosti glume u jugoslovenskom filmu. Godinu dana kasnije na istom festivalu je promovisana monografija „Dušica Žegarac ili crna dama sa zvezdanom senkom“, autora Ranka Munitića i prikazan deo dokumentarnog filma o njoj, reditelja Zdravka Randića. Poslednjih godina je živela u Portugalu. Filmografija Filmografija glumice Dušice Žegarac God. Naziv Uloga 1960. Deveti krug drama Rut Alkalaj 1961. Stepenice hrabrosti 1962. Saša drama 1964. Nepomirljivi (bug. Neprimirimite) drama, ratni 1966. Tople godine drama, ljubavni 1967. Pošalji čoveka u pola dva triler 1967. Nemirni drama 1967. Buđenje pacova drama 1968. Ram za sliku moje drage drama 1968. Podne ljubavni Tanja 1968. Operacija Beograd triler, ratni Branka 1969. Neka daleka svjetlost drama 1970. Život je masovna pojava drama 1970. Oxygen drama 1971. Opklada drama 1971. Od svakog koga sam volela TV serija (komedija) 1971. Eneide TV drama Venus/Ana 1972. Kiša 1972. Bez 1973. Hleb TV drama 1974. SB zatvara krug akcija Jasna Mirić 1974. Provod TV drama gosposđica Ajlin 1974. Ping bez ponga TV drama 1975. Pesma TV serija (drama) Ana 1976. Vagon Li drama, ljubavni Žena iz filma 1976. Od pet do sedam TV drama Marica Stošić 1977. Operacija TV drama 1978. Trener Lila, knezova žena 1978. Okupacija u 26 slika drama, ratni Cvijeta 1979. Gersla TV drama Sofija 1979. Čovjek koga treba ubiti Justina 1979. Povratak drama, ratni 1980. Poseban tretman drama Jelena 1981. Variola vera drama Doktorka Marković 1981. Neka druga žena misterija, drama, triler Jelena Protić 1981. Gazija drama 1981. Erogena zona Mocina maćeha Julijana 1981. Dečko koji obećava drama Slobodanova majka 1982. Mikelanđelo TV drama Albanka 1982. Daleko nebo 1982. 13. jul drama, ratni Gospođa Rajković 1983. Nešto između drama, ljubavni 1984. Veliki talenat TV drama Roza 1984. Sivi dom TV serija (drama) Velizarova majka 1984. Rijanon TV 1984. Groznica ljubavi drama Vesnina majka 1984. Banjica mini TV serija (drama) 1986. Zlatne naočare 1987. Poslednja priča TV drama 1987. Milan - Dar TV drama 1987. Mesto susreta Beograd TV drama Žena u muzeju 1987. Zlato ih je zasenilo (fra. Occhiali d`oro, Gli) drama 1987. Enigma horor gospođa Džouns 1988. Suncokreti drama 1988. Kuća pored pruge drama Tiosava Mirović 1988. Haloa - praznik kurvi drama Marija 1988. Azra 1989. Poslednji krug u Monci akcija, komedija Anka 1991. Noć u kući moje majke Žana 1991. Boje slepila TV drama 1992. Prokleta je Amerika (segment Ružina osveta) 1994. Vukovar jedna priča ratni Vera 1995. Karmen Ajša 1996. Nečista krv drama Stana 2002. T. T. Sindrom horor, triler Margita 2002. Država mrtvih drama Izbeglica iz Prijedora

Autor - osoba Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 = Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Naslov Gledajući Novi Sad : postiljonske ode Jovana Jovanovića Zmaja / priredila Marija Kleut Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Gradska biblioteka, 2021 (Novi Sad : Print studio M&A) Fizički opis 102 str. : fotogr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Kleut, Marija, 1943- = Kleut, Marija, 1943- Zbirka ǂEdicija ǂ“Novosadski manuskript“ Sadržaj Oda pri pogledu nemačkih firma na srpskim dućanima usred Novog Sada (5-7); Gospodaru trbuhu (8-9); Oda kiseloj čorbi (10-13); Oda makovom kralju od jednog starog kartaša (14-17); Oda mojoj čuturi (18-19); Oda onome koji bi ove godine znao napisati šaljivu odu (20-23); Oda batini (25-26); Oda mome berberinu Miši (27-29); Oda praznoj kesi (30-31); Oda ćudljivom konju (32-35); Oda crvenom nosu (36-38); Oda novosadskoj promenadi (39-41); Oda đavolu (neka bude i u paklu vašar) (42-45); Oda gladi (46-49); Oda (šta mislite kome?)poreskoj knjizi (50-52); Oda ključu od podruma (53-54); Oda snegu (55-58); Oda kečigi (59-61); Oda „Lelkész úr“-u (u četiri jezika) (62-64); Oda dimu (65-69); Oda crvu (70-71). (broš.) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 500 Str. 73-97: Postiljonske ode Jovana Jovanovića Zmaja / Marija Kleut Beleška o pesmama: str. 98-99 Str. 100-102: O ovoj knjizi / M. K. Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Predmetne odrednice Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 -- Satirične pesme Jovan Jovanović Zmaj bio je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika, a svakako i jedan od najvoljenijih, naročito među decom koja ga iz milošte zovu Čika Jova Zmaj. Rođen je 24. novembra 1833. godine u Novom Sadu u kom je pohađao osnovnu školu. Odrastao je u vrlo staroj i poštovanoj porodici. U najranijem detinjstvu interesovao se za srpske narodne pesme koje su mu recitovali, pa je čak i tada sam sastavio poneku pesmu. Srednju školu završio je u Bratislavi, a studije nastavio u Budimpešti, Pragu i Beču gde je studirao pravo. To je bila želja njegovog oca, ali sopstvena nahođenja vodila su ga ka medicini, a kasnije i fizici. Nakon završenih studija prava, 1860. godine vraća se u Novi Sad i postaje službenik u novosadskom magistratu. Tu se i upoznao sa svojom budućom suprugom, Ružom Ličanin. Ljubav i srećan porodični život inspirišu ga da napiše svoju najpoznatiju zbirku pesama Đulići (od turske reči Gül što znači „ruža“). Pošto mu služba u magistratu nije više odgovarala, napustio ju je i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac. Godine 1838. seli se u Budimpeštu a 1864. pokreće satirični list Zmaj (igra reči, pošto je 3. maj bio datum održavanja Majske skupštine 1848. godine), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Otuda ime Jovan Jovanović Zmaj. 1870. godine, nakon što je u Budimpešti ispunio svoju želju i završio studije medicine, vraća se u Novi Sad kako bi radio kao lekar. Ubrzo nakon povratka zadesila ga je porodična tragedija: njegova žena i deca pomrli su od tuberkuloze. Iz ove tragedije proizašla je zbirka elegičnih pesama pod nazivom „Đulići uveoci“. Tokom ovog perioda pisao je i prozne radove, najviše kratke romane, ali pod drugim imenom. Najpoznatiji rad iz tog doba je „Vidosava Brankovićeva“. Pisao je mnoge i raznovrsne pesme, među njima ljubavne, lirske, satirične, političke ali je, međutim, ostao najzapamćeniji po svojim dečjim pesmama. Jovan Jovanović Zmaj bio je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Njegove dečje pesme su ostavile toliko dubok trag u srpskoj kulturi i svesti da ih ponekad roditelji pevaju deci ne znajući ni ko ih je napisao. Može se reći da su pesme prevazišle svog tvorca. Pored toga što je bio pisac, Jovanović se bavio i prevođenjem. Dosta je prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Njegovi najbolji prevodi su oni mađarskog pesnika Aleksandra Petefija. Iz nemačke poezije prevodi Getea i s uspehom odražava Hajneovu ljubavnu liriku i epigram, kao i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta. Od ostalih pisaca strane književnosti, značajniji su njeogvi prevodi dela ruskog pisca Ljermontova i engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja uređivao je još dva satirična lista: Žižu i Starmali. Od 1880. godine, pa do smrti, izdavao je dečji list „Neven”, najbolji srpski dečji list tada. Umro je u Sremskoj Kamenici 14. juna 1904. godine. MG103 (N)

Autor - osoba Prévert, Jacques, 1900-1977 = Prever, Žak, 1900-1977 Naslov Neke stvari i ostalo : izabrane pesme / Žak Prever ; izbor, prevod, predgovor i beleške Miroslav Karaulac Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdanje [3. dopunjeno izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1981 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 237 str. : ilustr. ; 18 cm Drugi autori - osoba Karaulac, Miroslav, 1932-2011 = Karaulac, Miroslav, 1932-2011 Zbirka Džepna knjiga. ǂBiblioteka ǂVrhovi (Broš.) Napomene Autorova slika Tiraž 20.000 Preverova kamera: str. 9-15 Bibliografija: str. 215-232. Predmetne odrednice Prever, Žak, 1900-1977 Žak Prever (franc. Jacques Prévert; Neji na Seni, 4. februar 1900 – Omonvil la Ptit, 11. april 1977), francuski pesnik i pisac scenarija . Prever je jedan od najčitanijih francuskih i svetskih pesnika XX veka. Poznat i po scenarijima za filmove Marsela Karnea „Obala u magli“, „Hotel Sever“, „Deca raja“ i „Ljubavnici iz Verone“. Biografija Žak Prever je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bulonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis. Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove. Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera. Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno. Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine). Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine. Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere. Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone. Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“. Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever. Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga. Poezija Anarhista, odmetnik i sanjar, Prever u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima. Svojevrstan moralista i kritičar društva, Prever ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju. Nazvan je i „pesnikom Pariza“. Godinama je posao pesme na komadićima papira ne pomišljajući da ih sabere u knjigu. Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena tek 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja. Pripadao je pokretu nadrealista gde je zajedno sa Raymond-om Queneau-om i Marcel-om Duhamel-om bio član grupe Rue du Château. Njegovo nadrealističko iskustvo nije samo u afirmaciji iracionalnog nego u autentičnom i spontanom jeziku njegovog dela, jeziku koji nam ne dopušta da ga prihvatimo odvojenog od celine. Kritika je istakla Preverovu nadarenost za verbalne inovacije, jedar i sarkastičan jezik koji nastavlja Vijonov lirizam jezičke akrobacije Maksa Jakoba i prostodušnost uličnih pesama. Zbirke pesama: „Reči“ „Priče“ „Druge priče“ „Veliki prolećni bal“ „Čari Londona“ „Predstava“ „Kiša i lepo vreme“ „Priče od škriljca“ „Zbrda zdola“ „Neke stvari i ostalo: izabrane pesme“. ISBN 978-86-85337-40-6. „Sunce noći“ Filmografija „Vrata noći“, „Deca raja“, „Tesna vrata“, „Noćni posetioci“, „Ljubavnici iz Verone“, „Dan se rađa“, „Večernji posetioci“ „Stvar je svršena“ Jednočinke „Hitler dolazi na vlast“ „Drama na dvoru“ „Bitka kod Fontenoa“ „Sitroen“ Više informacija o članku Žak Prever pronađite na Vikipedijinim sestrinskim projektima: Mediji na Ostavi Tekstovi na Vikizvorniku Podaci na Vikipodacima Prepevi na srpskom jeziku Četiri pesme/Žak Prever; preveo Ivan V. Lalić //Književnost ISSN 0023-2408 (1952) 328-329 Žak Prever, izbor i prevod Danilo Kiš, Mlado pokolenje Beograd 1967 Žak Prever: Pesme, Rad, 1986 ISBN 9788609000126 Žak Prever: Tajna svetkovina, Idea, 1990 ISBN 9788675470090 MG69

Književna omladina Srbije, 1981. Legendarna edicija Pegaz! Prva knjiga velikog pisca Vase Pavkovića, za koju je dobio Brankovu nagradu! Korica zasečena prvi vrhu (nejasno zašto), ostalo odlično! Retko u ponudi! Vasa Pavković (Pančevo, 3. februar 1953) srpski je književnik, književni kritičar, leksikograf i književni urednik. Biografija Njegov otac Branislav bio je stolar a majka domaćica. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Pančevu, a nakon toga, 1972. godine upisao Filološki fakultet u Beogradu, koji je i završio 1976. na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Iste godine, na katedri za opštu lingvistiku i južnoslovenske jezike, upisao je postdiplomske studije koje je završio 1979. godine odbranom magistarskog rada „Rečnik poezije Milana Rakića”. Zaposlio se na Institutu za srpski jezik 1977. Jedan je od urednika Rečnika SANU. Od 2018. je u penziji i angažovan kao spoljni saradnik.[1] Njegova prva knjiga pesama Kaleidoskop objavljena je 1981. godine, a za tu knjigu dobio je i Brankovu nagradu. Vasa Pavković je objavio dvanaest pesničkih knjiga, deset zbirki priča, tri romana, devet knjiga kritika, kao i dve knjige posvećene stripu i još mnogo toga. Napisao je preko hiljadu kritika i mnoštvo priloga u periodici Srbije i Jugoslavije. Jedan je od deset osnivača Srpskog književnog društva i jedan od dvanaest pisaca koji su osnovali Balkanski književni glasnik. Bio je saradnik radio-emisije „Zvižduk” oko 15 godina, a urednik od 1999. godine do 2008. Saradnik je i regionalnog centra za talente. Bio je urednik u Narodnoj knjizi (Narodna knjiga – Alfa). Uređivao je edicije: „Antologija svetske književnosti”, „Alfa”, „Megahit”, „Zid” i „POST-” i „Biseri svetsake književnosti”. Bio je urednik magazina Kvartal (2003–2019) i dvonedeljnih novina Bestseler (2009). Bio je urednik časopisa Književna reč (1984–1989), Sveske (1989–1996), Književnost (1989–2003), Književni glasnik (1998–2003), edicije „Prva knjige Matice srpske” (1990–2001). Književne i kritičke tekstove objavljivao je u preko pedeset domaćih periodičkih izdanja, između ostalih u: Letopisu Matice srpske, Književnoj reči, Reči, Književnim novinama, Poljima, Povelji, Gradini, Književnom magazinu. Bio je stalni književni kritičar Dnevnika, Politike, Naše Borbe, Demokratije, NIN-a, Vremena, Danasa.[2] Od 2001. godine živeo je u Beogradu, a po penzionisanju vratio se u Pančevo. Dela Knjige poezije Kaleidoskop (1981) Opsesija (1985) Telesna strast (1989) Nesigurnost u tekstu (1994, 1996) Konverzija (1994) Knjiga o lastavicama (2000) Božanske klopke (2001) Pomalo daleko (2005) Elegije i balade iz prošlog stoleća (2007) Vatrena linija (2007; izabrane i nove pesme) U varljivom životu (2012) Majstori pevači ( 2013) Na odmorištu (2019) Knjige priča Monstrum i druge fikcije (1990) Mačije oči (1994) Hipnotisan (1996) Poslednji štićenik noći (2001, 2004) Moj život na Marsu (2005 Crnac u beloj košulji (2008) Deset zamki (2016) Okean Dunav (2016) Eho Beograda (2020) Daleki, daleki susret (2022) Romani Ljubavnički dekameron (1999) Mesec januar (2003) Doktor Batut protiv nadrilekara (2006) Kritičke knjige Šum Vavilona (1988, s Mihajlom Pantićem) Sve strane sveta (1991) Kritički tekstovi (1997) Duh modernizma (2000) Pogled na svet (2002) Pogled kroz prozu (2006) Devet zaboravljenih pripovedača (2006) Pustolovine s poezijom (2015) Staro zlato (2018) Studija Neočekivani pesnici: Judita Šalgo, Vujica Rešin Tucić, Vojislav Despotov, Petru Krdu (2015) Prevodi Njegovi tekstovi su objavljivani u nekoliko zemalja – Švedskoj, Nemačkoj, Rusiji, Mađarskoj, Austriji, Grčkoj, Bugarskoj itd. Stripska kritika Pavković je veliki poznavalac stripa i ugledni decenijski kritičar u ovoj oblasti. Preferira savremeni francuski strip i klasični američki, koje smatra najkvalitetnijim. Takođe je veliki trud uložio u vrednovanje srpskog i jugoslovenskog stripa. U knjizi Slatki strip („Narodna knjiga“ i „Alfa“, Beograd, 2001) objavio je svoje sabrane tekstove o stranom stripu, koji su izlazili u raznim novinama više od dvadeset godina, većinom potpisani pseudonimom „V. Fumeti“. Isti izdavači su objavili i sledeću Pavkovićevu knjigu Naš slatki strip (2003), gde su sabrani članci posvećeni srpskom i jugoslovenskom stripu i revijama. Nagrade Dobitnik je sledećih nagrada: Brankova nagrada, za knjigu Kaledioskop, 1982. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Opsesija, 1985. Nagrada „Zlatni žižak”, Pančevo, 1989. Oktobarska nagrada grada Pančeva. Nagrada „Milan Bogdanović”, za kritički tekst o knjizi Doktor Krleža Bore Ćosića, 1990. Borbina nagrada, za knjigu Nesigurnost u tekstu, 1994. Nagrada Gradske biblioteke Pančevo, za knjigu pripovedaka Hipnotisan, 1997. Nagrada „Karolj Sirmai”, za knjigu pripovedaka Poslednji štićenik noći, 2001. Nagrada „Ramonda serbika”, 2004. Nagrada „Kočićevo pero”, za knjigu priča Okean Dunav, za proleće 2016.[3] Zvanje „Vitez od duha i humora” (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[4]

Retko u ponudi. Ključna knjiga o hrvatskoj poeziji XX veka. Autor - osoba Mrkonjić, Zvonimir, 1938- = Mrkonjić, Zvonimir, 1938- Naslov Suvremeno hrvatsko pjesništvo. [1] : (razdioba) / Zvonimir Mrkonjić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1971 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kolo, 1971 (Rijeka : Riječka tiskara) Fizički opis 189 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂKolo ; 2 (Broš.) Napomene Na presavijenom delu kor. lista autorova slika Bilješka o piscu: str. 187 Registar. Predmetne odrednice Hrvatska poezija Naslov Suvremeno hrvatsko pjesništvo. [2] : (tekstovi) / Zvonimir Mrkonjić Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1971 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kolo Matice hrvatske, 1971 (Rijeka : Riječka tiskara) Fizički opis 281 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mrkonjić, Zvonimir Zbirka ǂBiblioteka ǂKolo ; 13 (Broš.) Napomene Napomena sastavljača: str. 281. Knjiga `Suvremeno hrvatsko pjesništvo` zbornik je radova o suvremenoj hrvatskoj poeziji. Obuhvaća razdoblje otprilike od 1950. do 1980. godine. Autori nisu imali namjeru temeljito istraživati i kritički razglabati pojedine pjesničke opuse, već uspostaviti kriterije za za objektivnu analizu. Iz niza aspekata i iz osnovnih spoznaja niza komplementarnih jezikoslovnih i književnoznanstvenih disciplina jedan te isti problem podvrgava se različitim tipovima promatranja: od filološkog, književnopovijesnog, književnoteorijskog, preko jezikoslovnog u užem smislu, do semoitičkog i kulturnopovijesnog avangarda neoavangarda postmoderna konkretna poezija vizuelna poezija josip stošić đerdan hrvatska književnost branko čegec goran rem ... Suvremeno hrvatsko pjesništvo (Razdioba) Zvonimira Mrkonjića iz 1972. godine nedvojbeni je klasik domaće književnokritičke i teorijske misli kad je riječ o domaćem pjesništvu. Time što je zastupala tezu da pjesnički čin pokreće razdiobu trovrsnog iskustva (iskustvo prostora, iskustvo egzistencije i iskustvo jezika), ta studija gotovo je presudno utjecala na razumijevanje temeljnih tendencija u razvoju hrvatskoga pjesništva od 1940. do 1970. godine. Uzmemo li u obzir i to da mnoge njezine teorijske postavke ne samo da su preživjele godine u kojima je ona bila referentno polje, nego se i danas čine uvelike upotrebljivima, to je eto razlog ponovnog upozoravanja na nju – njena reizdanja, naime. Mrkonjićeva taksonomija i zahtjev prema usustavljivanju, kao i esejizam kojim je podvrgnuo različite pjesničke individue u Razdiobi, uz nekolicinu priloga nekih naših drugih teoretičara i kritičara, nedvojbeno je jedan od najpouzdanijih opisa koje je novije hrvatsko pjesništvo uopće dobilo. Mrkonjić, Zvonimir, hrvatski književnik i prevoditelj (Split, 6. VI. 1938). Diplomirao je komparativnu književnost i francuski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu te studirao režiju na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. Bio je član uredništava Telegrama i Prologa; radio kao dramaturg u Dramskom kazalištu „Gavella“. Redoviti je član HAZU-a od 2006. Mrkonjićevo pjesničko stvaranje određeno je vlastitim konceptualnim obzorom i svjesno teorije pjesništva koju njezin autor proizvodi. To se antireferencijalno pjesništvo najčešće bavi samim svojim jezičnim materijalom, od najranijih zbirki Gdje je što (1962), Zemljovid (1964) i Dan (1968), preko eksperimentalne faze, koju čine Knjiga mijena (1972), Bjelodano crnonoćno (1976) i Nadnevak (1977), pa do strogih, zatvorenih formi i pjesama u prozi kojima se okrenuo u zbirkama Zvonjelice (1980), Pisma u bijelo (1989), Put u Dalj (1992), Šipanski soneti (1992), San, magla i ništa (1996), Kao trava (1998), nakon iscrpljenja vlastita avangardnoga projekta. Kasnu etapu (Gonetanje gomile, 2002; Reciklažno dvorište, 2018) obilježavaju usto povratak jezičnoj mimetičnosti te citatnost, autoreferencijalnost i okretanje tradiciji, svojstveni postmodernizmu. Istaknuti prevoditelj (Rene Char, Friedrich Hölderlin, Lautreamont, Stéphane Mallarmé, Henri Michaux, Francis Ponge, Rainer Maria Rilke, Arthur Rimbaud i dr.) te metodološki rigorozan analitičar i kritičar pjesništva, Mrkonjić je ostvario jedan od najzapaženijih pjesničkih i kritičkih opusa u suvremenoj hrvatskoj književnosti. U pisanju o pjesništvu kreće se u duhu Rolanda Barthesa (čiji je Užitak u tekstu preveo 2004), strukturalizma i francuske teorije teksta, pa njegova kritička aparatura proizvodi filozofski i pojmovno bremenite paradigmatske razrede i kategorije u duhu svojih uzora. Najznačajnije mu je kritičko djelo dvosveščano Suvremeno hrvatsko pjesništvo (1971), sastavljeno od antologije i popratne analitičke knjige. Iste smjernice slijede ostale knjige (Izum beskraja, 1971; Sustav i slika, 1980; Izvanredno stanje, 1991; Prijevoji pjesništva, I–II, 2006; Kritička točka, 2011; Prečacima poezije, 2017), njegova tekuća kritika i eseji te antologija Međaši (2004). Unutar sličnih teoretskih okvira bavio se i teatrologijom (Ogledalo mahnitosti, 1985), kao i slikarstvom (Tvar kao pamćenje, 2006). Dobitnik je Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1999) i Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo (2008). MG144

1986 Ilustracije: Borivoj Dovniković – Bordo Odlično stanje Borivoj Dovniković Bordo (Osijek, 12. decembar 1930) filmski je reditelj, animator, stripar, karikaturist, ilustrator i grafički dizajner srpskog porijekla. Živi u Zagrebu. Borivoj Dovniković Borivoj Dovniković Bordo 2017.jpg Datum rođenja 1930. (90/91 god.) Mesto rođenja Osijek  Kraljevina Jugoslavija Veza do IMDb-a Biografija Uredi Borivoj Dovniković rođen je 12. decembra 1930. godine u Osijeku. Drugi svjetski rat je proveo sa porodicom u izbjeglištvu u Beogradu, jer je njegov rodni kraj bio dio Nezavisne države Hrvatske. Odlazi u Zagreb 1949. godine gdje upisuje Akademiju likovnih umjetnosti, te počinje raditi kao ilustrator i karikaturista u novinama. Napušta akademiju 1950. i odlazi u zagrebačku redakciju lista Kerempuh. S grupom karikaturista sa koje je vodio Valter Nojgebauer, Dovniković započinje izradu prvog jugoslovenskog umjetničkog i satiričnog animiranog filma `Veliki miting`. Nešto kasnije postaje suosnivač `Duga filma`, tvrtke specijalizovane za proizvodnju animiranog filma. Animirao je na filmovima braće Nojgebauer, između ostalog i`Veliki miting`. Nakon što je odslužio vojni rok 1957. pridružuje se Vukotiću, Kristlu, Kostelcu, Grgiću, Nojgebauerima, Marksu, Boureku i drugima u tadašnjem Zagreb filmu. 1961. godine počinje raditi na svom autorskom filmu `Lutkica`, na kojem je većinom sve sam osmislio i animirao. Od tada sve do danas potpisuje brojne nagrađivane autorske filmove. Knjigu `Škola crtanog filma` objavljuje 1983. godine. Od samog početka je u organizaciji Animafesta, bio je predsjednik programskog odbora, a u razdoblju od 1985. do 1991. festivalski direktor. Od 1977. do 1982. je član izvršnog odbora ASIFA-e, međunarodnog udruženja animiranog filma. Nagrade Uredi Među brojnim nagradama dobio je nagradu za životno djelo na području animacije u Trevizu (Italija), nagradu povodom stogodišnjice svjetske kinematografije u Birmingemu (Alabama, SAD), nagradu festivala Balkanima u Beogradu. Izabran je za gostujućeg profesora i savjetnika za razvoj animiranog filma u kineskoj pokrajini Jilin, na Sveučilištu umjetnosti u Čangčunu (Kina), 2006. godine. Retrospektive su mu održali gradovi Pariz (Cinematheque Francaise), Luka, Moskva, Jerevan, Varna, Barselona, Prag, Bratislava, Tampera, Otava, Montreal (Cinematheque quebecoise), Kijeva, Njujork (Museum of Modern Art)... Filmografija Uredi SLUČAJ KOKOŠKE KOJA NIJE MOGLA SNIJETI JAJE (SERIJA SLUČAJEVA), 1960, animator LUTKICA, 1961, režija, scenarij, animator SLUČAJ OPAKOG MIŠA (SERIJA SLUČAJEVA), 1961, režija SVE O NAFTI, 1961, animator OTETI KONj (SERIJA: INSPEKTOR MASKA ), 1962, animator ASTROMATI, 1963, animator OLE TORERO (SERIJA: INSPEKTOR MASKA), 1963, režija, animator BEZ NASLOVA, 1964, režija, scenarij, animator CEREMONIJA, 1965, režija, scenarij, animator KOSTIMIRANI RANDEZ-VOUS, 1965, režija, animator, scenarij MUZIKALNO PRASE, 1965, scenarij ZNATIŽELjA, 1966, režija, animator, scenarij ČOVJEK I NjEGOV SVIJET, 1967, režija, scenarij, animator IZUMITELj CIPELA PROF. BALTAZAR, SERIJA 1, 1967, scenarij KREK, 1967, režija, scenarij, animator ČUDNA PTICA, 1969, režija, scenarij ORATOR (MINI), 1969, scenarij, režija LIBERATOR (MINI), 1971, režija, scenarij, animator LjUBITELjI CVIJEĆA, 1971, režija, scenarij, animator MANEVRI, 1971, režija, scenarij ŠPICA ANIMAFEST ZAGREB 1972, 1972, režija, scenarij PUTNIK DRUGOG RAZREDA, 1973, režija, scenarij, animator N. N., 1977, režija, scenarij, animator ŠKOLA HODANjA, 1978, režija, scenarij, animator DANI KULTURE (ŠPICA), 1980, režija, scenarij BIJELA PRIČA, 1981, režija, scenarij, animator DVA MIŠA, 1981, režija, scenarij, animator TVRDOGLAVO MAČE, 1981, režija, scenarij, animator JEDAN DAN ŽIVOTA, 1982, režija, scenarij, animator DVA ŽIVOTA, 1988, režija, scenarij, animator UZBUDLjIVA LjUBAVNA PRIČA, 1989, režija, scenarij, animator SPAS U ZADNjI ČAS, 1995, režija, scenarij, animator LEVITA - PINO ( SPOT ), 1996, režija, scenarij ŠPICA : ANIMAFEST ZAGREB 2004, 2004, režija, scenarij TIŠINA, 2009, režija, scenarij, animator Priznanja (sekcija pod izradom) Uredi Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[1] Enes Kišević (Bosanska Krupa, 1. V. 1947.), jugoslavenski i bosanskohercegovački pjesnik i dramatičar. Kišević je osnovnu školu i gimnaziju završio u Ključu. 1971. diplomirao je na Akademiji kazališne i filmske umjetnosti u Zagrebu. Glumačku karijeru započeo je u Narodnom pozorištu Bosanske krajine u Banja Luci. Igrao je u više kazališnih, filmskih i televizijskih drama. Dobitnik je značajnih književnih nagrada. Kiševićeve pjesme su prevedene na mnoge jezike, između ostalih na engleski, njemački, francuski, slovenski, talijanski, turski, mađarski, arapski. Autor je dvadesetak knjiga poezije. Izvod iz bibliografije Uredi Mladić nosi svoje prve pjesme na ogled (1976.), Sve mirim te svijete (1976.), I ništa te kao ne boli (1980.), Mačak u trapericama (igra za djecu 1979.), Na ogledalu lice umij (igra za djecu 1979.), Due Pozzi Verdi (izbor pjesama na italijanskom 1987.), Erosa sjeme (1986.), Lampa u prozoru (1987.), Sijeda djeca (1992.), Snijeg u očima (1993.), Havino preklinjanje (1995.), Dever ćuprija (1996.), Svjetlost je Tvoja sjena (2002.) 101 vino od vina (2007.) Voda je moja mati (2008.) Zelene piramide (2008.) Odabrane pjesme Uredi Prisutan kao svjetlost bez glasa Filmografija Uredi U raljama života (1984.) Nepokoreni grad, TV serija (1981.) Balada o jednoj zastavi (1976.)