Миодраг Дамјановић (Алексинац, 16. јануар 1893 — Хановер, 4. август 1956) је био генералштабни бригадни генерал у војсци Краљевине Југославије, шеф кабинета председника владе Милана Недића, командант Српског добровољачког корпуса и заменик командата у Југословенској војсци у Отаџбини током Другог светског рата. Након рата био је командант Југословенске војске ван отаџбине током боравка у савезничким логорима. Биографија Рођен у Алексинцу 16. јануара 1893. године. Основну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу. Ступио 1909. године у нижу школу војне академије у Београду, са 42. класом. Отишао је као наредник-питомац у рат против Турске 1912. године у састав Шумадијске дивизије, а 1. децембра исте године унапређен у чин потпоручника. У рат против Бугарске 1913. године улази као водник Шумадијског артиљеријског пука, а 1. октобра исте године је унапређен у чин поручника. Ушао у Први светски рат као капетан II класе. Крајем 1915. године повлачи се са војском, кроз Албанију. Са Крфа пребачен у Солун. Од тада па до Септембарске офанзиве 1918. године командовао је артиљеријом брдских топова у саставу Шумадијске дивизије. Дана 1. септембра 1918. године унапређен је у чин капетана I класе. По свршетку рата служио је у артиљерији, а 1922. године је ступио у Вишу школу Војне академије, коју завршава одлично 1924. године. 1926. године преведен је у ђенералштабну струку и распоређен за начелника штаба Шумадијске дивизије. У чин мајора унапређен на Видовдан 1920. године, а 1. октобра 1924. године у чин потпуковника. Године 1928. на стажу у Француској. Затим је био на положајима начелника штаба Команде ваздухопловства. У чин пуковника унапређен је 1929. године, а 1. априла 1930. године одређен за војног изасланика у Мађарској. Затим: 1932. године начелник штаба Савске дивизије, командант ваздухопловног пука, в.д. начелника штаба Команде ваздухопловства, а од 1935. начелник штаба исте команде. У чин бригадног генерала унапређен 1. децембра 1937. године. У току 1938. године постао је начелник штаба III армијске области а Други светски рат затекао га је на положају начелника штаба III групе армија. По капитулацији КЈВ у априлу 1941. године пао је у немачко заробљеништво.[1] У разним логорима био до почетка маја 1944. године, када се по молби генерала Милана Недића вратио у земљу и постао шеф кабинета Недићеве владе, уместо Милоша Масаловића, кога су четници Драже Михаиловића убили 8. марта 1944.[2] Са тог места је помагао покрет генерала Михаиловића. Ипак, тешка ситуација по окупаторе и квислинге у пролеће 1944. је довела до обједињавања четничких и квислиншких снага у покушају заустављања партизанске офанзиве у јужној и југозападној Србији. Дамјановић је заједно са Драгим Јовановићем пратио Недића на састанку који је овај имао са Михаиловићем у селу Ражана код Косјерића у августу 1944.[3] Иако је на састанку у Прањанима 6. септембар договорено обједињавање свих националистичких снага против партизана, до ње није дошло. Српски добровољачки корпус је одбио да се стави под Дамјановићеву команду, а и Немци су планирали да га пребаце у Словенију како не би био уништен у борби против партизана и Црвене армије. На Недићеву сугестију, 6. октобра 1944. године немачки заповедник Србије Ханс Фелбер је пренео команду над Српском државном стражом на Дамјановића.[4] На дан 6. октобра, Дамјановић је отишао у штаб Команде Србије ЈвуО.[тражи се извор] СДС, сада преименован у Српски ударни корпус, се пробијао заједно са четницима и немачком групом армија Е кроз Санџак и источну Босну. Дамјановић је одатле отишао у Врховну команду ЈВуО у Босни. Михаиловић га је одредио за свог помоћника 18. децембра 1944. Пoшто је Михаиловић прихватио план Димитрија Љотића о обједињавању његових снага у Босни са четницима Момчила Ђујића и Доброслава Јевђевића и љотићевцима који су се раније повyкли у Словенију, Михаиловић је марта 1945. године поставио Дамјановића за команданта националних снага у Словенији и начелника штаба истакнутог дела Врховне команде ЈВуО. Дамјановић је из Босне стигао у Постојну 26. марта заједно са потпуковником Љубом Јовановићем Патком и потпуковником Синишом Оцокољићем.[3] Четници и љотићевци су се борили под именом Шумадијска дивизија. Заједно са Словеначким домобранством били су подређени вишем СС и полицијском вођи Одилу Глобочнику и требало је да се боре под немачком командом против партизана у Јулијској крајини.[5] Међутим, план борбе никада није реализован услед капитулације Немачког pajxa и ове снаге су делом завршиле у Аустрији, и последично блајбуршком масакру, или су у мањем броју пребегле у Италију и предале се савезницима. Код трупа које су се предале савезницима у Аустрији поштован је договорени принцип да се трупе предају савезницима на фронту на коме су се бориле (тј. партизанима) док су одбегли у Италију углавном успели да емигрирају без последица. Емиграција Знак Удружења Бораца Краљевске Југословенске Војске „ДМ” На дан 1. маја 1945. године прешао са снагама ЈВуО у Италију, а у априлу 1947. године у Немачку, где је од Британаца био интерниран до маја 1948. године. Од 1948. године председник Удружења бораца Краљевске Југословенске Војске „Драгољуб Михаиловић` до своје смрти. Преминуо је 4. августа 1956. у клиници „Агнес Карл` у Хановеру. Сахрањен је свечано 8. августа 1956. на великом гробљу Зелхорст у Хановеру, испраћен од неколико стотина верних сабораца и осталих емигранта, који су засули његов гроб венцима и цвећем. Убрзо потом његови посмртни остаци пренесени су на гробље у Оснабрику. odlično očuvana kao nova

Odlično Сићево је насељено место у градској општини Нишка Бања на подручју града Ниша у Нишавском округу. Према попису из 2002. у Сићеву је живело 1.007 становника (према попису из 1948. 1.361 становник). Сићево је виноградарско-воћарско и сточарско-ратарско сеоско насеље збијеног типа, на долинским странама у подножју Сврљишких планина, (300–460 нмв), (већи део на десној страни) Нишаве, десне притоке Јужне Мораве, поред магистралног пута и железничке пруге Ниш–Софија (или нишавско-маричке магистрале), 16 km источно од Ниша у почетном делу клисуре, која је по њему и добила назив: Сићевачка клисура. С леве стране нишавско-маричке магистрале налазе се викенд-насеља: Црвеница, Кутлеш, Мечи дол, Кулина, Шутевац, Кусача и Манастир Свете Богородице, који је познат и као манастир Сићево. Вредности овог објекта доприносе фреске из друге и треће деценије 17. века из радионице патријарха Пајсија, познате по неспретности у цртежу и рустичности у колориту. Као споменик културе од великог значаја манастир се налази под заштитом Републике Србије [1] .[2] Историја[уреди | уреди извор] По предању, Сићево је настало у 13. веку када је (Свети Сава 1234. на путу за Цариград „попио и благосиљао“ сеоско вино). Претпоставља се да је старо село временом расељено, а данашње Сићево настало је почетком 18. века од „збегова“. Постоји мишљење да су га формирали житељи села Сићева код Приштине или истоименог села код Клине после Сеобе Срба под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића (1690).[3] Значај Сићевачке клисуре за историју Сићева[уреди | уреди извор] Сићевачка клисура је од најранијих времена представљала једну од најважнијих спона између Европе са једне и Азије и Африке са друге стране одакле су у старим епохама долазили најважнији утицају и импулси за развоја друштвених културих и економских односа. Кроз Сићевачку клисуру су пролазили главни магистрални европски правци на Балкану, почев од тзв. „вија милитарис“ у периоду Рима и Византије, „цариградског друма“ у средњовековном периоду у доба Османлија до трансевропског ауто-пута Е75 и његове источне гране Е80 у 21. веку, који Сићевачку клисуру чине раскрсницом Европе са Малом Азијом и Црноморског подручја са Медитераном. [4] Зато се трагови материјалне културе на простору Сићевачке клисуре могу пратити од праисторије, преко Рима и Византије, до поствизантијског периода. Слабо насељена и без квалитетних путева, Клисура није много помињана за време Османске владавине. Са појавом хајдука она је постала њихово стециште, у новоформираним насељима, а са просецањем пруге с краја 19. века и пута у 20. веку и стециште бројних путописаца, историчара, уметника који су у њој оставили трагове савремене материјалне културе. Сићево у праисторији[уреди | уреди извор] Територија Балканског полуострва била је настањена од прадавних времена. Научници сматрају да су земље западне и средње Европе биле насељене већ у првом одсеку плеистоцена (дилувиј, ледено доба), а да се у областима Балканског полуострва човек појављује у периоду последње квартарне глацијације (Вирмска глацијација). У то доба хладне климе пре више од 40.000 година, вечити лед спуштао се до 1.500 метара надморске висине. То су потврдила и недавно завршена археолошка истраживања двају пећина — Велике и Мале Баланице (од 2006—2010), у околини насеља Сићево у Сићевачкој клисури.[5] Према тврдњама проф. др Душана Михаиловића, спроведена истраживања, на овом налазишту омогућила су прикупљање више хиљада алатки које је произвео прачовек-неандерталац који је живео на овом простору Србије у друштвеним заједницама од 10-15 чланова, од једне до три биолошке породице које су се углавном бавиле сакупљањем плодова и ловом.[6] Ова истраживања допуњена су и проналаском из дубљих, старијих слојева, пећине Мале Баланице, где је откривена вилица хоминида, још древније људске врсте, која је претходила неандерталцу. Што значи да су исту пећину, али у различита времена, настањивала два типа прачовека, највероватније пре више од 150.000 до 600.000 година.[а] Најновијим истраживањем Вилијама Ринка, из Канаде, утврђено је да је фосил вилице из Беланице стар најмање 397.000 година тј да је вероватно старији од 525.000 година, и да пронађена вилица представља најстарији источноевропски фосил средњоплеистоценских хоминида.[8] Оно што је можда и најинтересантније, ако би се утврдило будућим истраживањима, у једној од пећина у околини Сићева, онда би то могло значити да је у једном периоду неандерталски човек живео у практичној кохабитацији са савременим човеком на простору Сићевачке клисуре. На то упућује пронађен део доње виличне кости, за који се верује да је најстарији остатак, јако примитивног човека, који је живео у балканској котлини. Добијени датуми у досадашњим студијама померају границе у проучавању еволуције човека. Истраживања су показала да је Балкан представљао „капију Европе“ и био једно од три рефугијална подручја где су људи, биљке и животиње нашли уточиште током глацијала.[8] Положај и пространство[уреди | уреди извор] Сићево се налази у Региону јужне и источне Србије, поред магистралног правца Београд—Ниш—Софија—Истанбул (или нишавско-маричке магистрале). Удаљено 5 km од Нишке Бање, 17 km од Ниша и 260 km од Београда, оно је административно у саставу у градске општини Нишка Бања на подручју града Ниша у Нишавском округу Републике Србије. Сићево лежи на геотектонској граници кристаласте родопске масе и кречњачких планина источне Србије, и споју великих удолина Балканског полуострва, у подножју и на падинама планине Вишегрда, (808 m), и делу композитне Нишавске долине у завршном низводном делу Сићевачке клисуре. Атара насеља предиспонирана је главним нишавским раседом дуж којег су стваране потолине[б] Нишке и Белопаланачке котлине.[10] Раседним линијама и зонама одређен је правац усецања, дела Сићевачке клисуре у пределу Сићева, најпре језерским отоком, касније, наслеђеном долином Нишаве. За постанак и данашњи изглед рељефа од великог значаја су и најмлађа убирања, насталих као последица, „најмлађих тектонских процеса током којих се Нишава усецала, а околни планински венци издизали, и тиме омеђили асцендентну долину Нишаве“. Атар насеље Сићево почиње западно од насеља Просек где се завршавају огранци Сврљишких планина и Суве планине, и одатле се правцем запад—исток протеже 8,4 километара, лучно све до западне границе Островичке котлине. На југу граничи се Куновичком површи а на северу планином Вишеград. На основу рељефа Сићавачка клисуре и њене проходности (узводно од Ниша према Белој Паланци) атар села Сићево може се поделити у два међусобно повезана географска дела (која припадају клисурастом делу Сићевачке клисуре); Први део, Кусача Поглед на средишњи део Сићевачке клисуре - Кусача у пределу села Сићево Први део насеља Сићево у Сићевачкој клисури (познат под називом Кусача) дугачак је око 5,4 km и пружа се од насеља Просек (бетонски мост на Нишави) до бетонске бране електричне централе на Нишави код насеља Сићева. На јужној страни клисуре, јужно од леве обале Нишаве, земљиште је већим делом стрмо, и прелази у окомите стене, које клисуру ограђују са југа и истока. Кусача (771 m) је пошумљена храстовом, липовом и грабовом шумом. У централном делу Кусаче (на простору „Петрова ливада“) налази се манастирски комплекс Манастира Свете Богородице‎ окружен ливадама, и виноградима иза којих је густа шума. У том делу се налази кућа у којој је живео Владимир Милетић, знаменити одликовани југословенски обавештајни официр, у улици која данас носи његово име.[11] Северна страна је слична јужној. У нижи пределима делимично је пошумљена, а делом и под виноградима, с том разликом што је, у однос на јужну страну, у вишим пределима претежно гола и непошумљена, брдо Јечава (596 m). Од 1970. године па надаље, овај део клисуре је прерастао у велико викенд насеље са преко 300 викенд кућа, занатских и угоститељских објеката. На месту спајања првог и другог дела клисуре, где из уског корита Нишава прелази у шире, у подножју насеља Сићево, Нишава је преграђена браном 1922. године, која део воде скреће у канал који је потом левом обале Нишаве, 2 км низводно води до турбина хидроцентрале, изграђене 1931.[12] Положај Сићева у Сићевачкој клисури Други део, Селиште Други део насеља Сићево у Сићевачке клисуре почиње од бране хидроцентрале на Нишави, у рејону „Селишта“ и простире се узводно до „Бањице“ у атару насеља Островица, на улазу у Островичку котлину. Дугачак је 3 км и пошумљен ретким растињем. Са леве стране Нишаве, под нагибом од 75-80°, до висине од 300 m уздиже се кањон или брдо Коњарник, преко којег воде једино козје стазе. Десна обала клисуре (предео „Драчје“) такође је каменита и стрма, али нешто блажег нагиба. Преко овог земљишта, сем железничке пруге и међународног пута који иду поред Нишаве, нема других стаза ни путева. Обе стране овог дела Клисуре представљају дивну панораму. Атар села Сићево може се поделити, на основу рељефа Сићавачка клисуре у две међусобно повезана дела; Кусача (лево) и Селиште (десно) Климатске одлике[уреди | уреди извор] Данашњи климатски услови у Сићеву, као и на простору Сићевачке клисуре имају одлике умерено–континенталне климе.[13] Температурни режим као мера топлотних услова, на подручју Сићева првенствено је условљен Сунчевом радијацијом, његовим географским положајем и рељефом Сићевачке клисуре. Окружење високим планинским масивима, чине насеље заштићено од наглих продора и смена ваздушних маса, што утиче на мања температурна колебања и мању количину падавина у овом подручју. Просечна годишња температура ваздуха је око 10 °C, а разлика средњих годишњих температура је мања од 1 °C.[14][15] Сићево се одликује уједначеним годишњим током температуре, при чему су максималне вредности у јулу, а минималне у јануару. Дневне температурне амплитуде су веће за 6–8 °C од истих у Нишкој котлини. Јутра су током лета хладнија за 2–4 °C, чему доприноси и хладна вода Нишаве. Просечне годишње температуре у Сићеву су сличне Нишкој, Пиротској и Белопаланачкој котлини у летњим месецима, док су у зимским бар за један степен више у односу на Нишку котлину, где су зимски месеци увек хладнији, а летњи топлији.[13][15] Средње темературе годишњих доба у Сићевачкој клисури (1950—2009) Годишње доба Зима Пролеће Лето Јесен Средња температура 1,53 °C 11,87 °C 21,37 °C 12,07 °C Најхладнији месец је јануар са просечном темперетуром од -0,6 °C. Најтоплији месец је јул са температурама које варирају од 20 °C до 22 °C.[15] Мала амплитуда средње месечне температуре сврстава Сићевачку клисуру и њену околину у најтоплија подручја Србије. Такође она је у просеку топлија од других клисура у Србији, јер се њене стеновите осојне стране интензивно загревају у току дана. Јесени су топлије од пролећа.[16] У Сићеву дувају; северни ветрови (Кошава), северозападни, „Сићевац“, „Југо“ и други;[13][17] Назив ветра Карактеристике Кошава Северни ветар (северњак, „свињоморац“), који се јавља из североисточног правца. Нема велику честину и дува знатном јачином у хладнијој половини године. Сићевац То је ветар који дува кроз Сићевачку клисуру и најснажнији је ветар у овој области. Често је олујног карактера. Југо Топао и веома неповољан ветар за пољопривредне усеве и стоку. Он исушује тло, усеве и воће, тако да се биљке под његовим утицајем „спаруше“, а стока мршави и гине. Северозападни ветар То је најучесталији ветар на простору клисуре, који дува брзином од 1,5 m/sec до 2,9 m/sec. Облачност у Сићеву доносе западни ветрови, док сви остали ветрови углавном узрокују ведро време. Највећа облачност је током зиме, а максимум достиже током месеца децембра када је 7,8 десетина неба покривено облацима. Смањење облачности почиње са првим пролећним месецима и траје до септембра.[17] Облачност у Сићевачку клисуру и Сићево доносе западни ветрови, док сви остали ветрови углавном узрокују ведро време. Највећа облачност је током зиме, а максимум достиже током месеца децембра када је 7,8 десетина неба покривено облацима. Иако подручје Сићева карактерише мала количина падавина, од 551 до 586,8 mm атмосферских талога годишње, она због своје целокупне заклоњености има већу релативну влажност од свог окружења. Зато су у насељу ублажена и дејства мразева, ветрова и суша, а магла се јавља чешће и траје дуже. Изражена јутарња роса честа је појава због повећане релативне влажности ваздуха. Најкишовитији месеци су мај и октобар (тада дувају влажни западни ветрови), док су септембар и фебруар са најмање кише (под утицајем сувих хладних ветрова). Око 68% падавина излучи се у току вегетационог периода.[13] Овај режим се, нажалост, у условима глобалне промене климе на Земљи мења и у Сићевачкој клисури, „тако што у току летњих месеци, када је највећа температура има и највећег одсуства падавина (тзв. аридни месеци). У првих десет година 21. века, по неписаном правилу, падавина нема у летњим месецима или су толико краткотрајне, да то веома подсећа на одлике Јадранског приморја.“[18] Данас су у односу на снеговите године, као у већем делу Србије, и на овом простору чешће године кад снег изостане.[19] Такве је и прва деценија 21. века, када су зиме са врло мало снега, највероватније због глобалних климатских промена на земљиној кугли.[20] Пре почетка савремених климатских промена у Сићевачкој клисури, снежни покривач је често достизао значајну висину да су возови остајали завејавани на железничкој прузи (педесетих година 20. века). Зато су парне локомотиве за зимске услове рада биле снабдевене специјалним раоницима. Тада су многа насеља месецима била одсечена од Ниша или Беле Паланке. Једна од таквих зима била је 1875, када је снег који је нападао 10. новембра, био дубок 142 cm и одржао се чак до 2. априла.[21] Климатски фактори на коридору ауто-пута E-80, деоница Просек —Бела Паланка (у рејону Сићевачке клисуре)[22] Метереолошке станице Средња годишња температура ваздуха Просечна вредност средњих годишњих падавина (mm) Средњи датум првих снежних падавина Средњи датум последњих снежних падавина Просечна годишња облачност (n/10) Трајање сунчаног времена (%) Средња вредност годишњег ваздушног притиска (mb) Ниш (Бела Паланка) 12 °C (11 °C) 586,8 16.12. 1.3. (16.3.) 5,5 55 1019—1020 Инфраструктура привреда, култура и спорт[уреди | уреди извор] Сићево обједињује три „мале“: Горњу, Средњу и Доњу и викенд-насеља: Црвеница, Кутлеш, Мечји дол, Кулина и Шутевац, а код манастира Св. Богородице викенд-насеље Кусача. Површина атара, где на месту Горелица расте ендемска биљка жалфија, (по којој је међу пчеларима и љубитељима лековитог биља познат овај крај), износи 2.179 ha. Електрично осветљење село је добило 1925, телефонске везе почетком осамдесетих година 20. века, а водом се снабдева преко сеоског водовода, са извора Врело. Пре ослобођења од Турака ту није било праве школе. Као и другде и у Сићеву би општински писар окупио око себе децу и у општинској судници их учио читању и писању, за шта је био од родитеља плаћан.[23] Сићево сада има (осморазредну) основну школу која је почела са радом 1882. године, (школске 2000/2001. школа је имала 88 ученика). Урбархитектура Сићева Вински подрум с почетка 20. века са помоћном зградом и лођом Сићево, је пример збијеног брдског насеља под Чуком Вишеград Кућа с почетка 20. века, са тремом и винским подрумом . Поред сеоске православна црква Светог пророка Илије подигнуте 1800. (реновиране 1990) и месне камцеларије, село има стари (изграђен 1934) и нови задружни дом (изгређен 1948/49), Земљорадничку виноградарску задругу „Сићево“, спомен чесму борцима палим у Првом и Другом светском рату, здравствену станицу, апотеку, пошту, мотел „Сићево“ и железничку станицу. „Познато је по виноградарству које је било развијено и за време турске владавине. Виноделско-воћарско удружење основано је 1895. Винарски подруми су до 1878. грађени у виноградима, потом у насељу, а 1931, када је почела са радом ХЕ „Сићево“, купљен је Винарски подрум за потребе задруге, поред кога је 1937/38 изграђен нови. Производња грожђа, вина, ракије и шљиве тржишног је карактера.“ У новије време Сићево је познато и по културним и спортским манифестацијама: Ликовна колонија „Сићево“ — најстарија у земљи основане 1905), Књижевна колонија „Сићево“ — једине на Балкану, основане 1991) Светски параглајдинг куп „Дани жалфије“, као манифестација општине Нишка Бања Графичка радионица Сићево, основана 2005. године Демографија[уреди | уреди извор] Расположива историјска грађа, и други извори, указују на вишевековну насељеност Сићевачке клисуре претежно српским становништвом.[24] Праћење континуитета стариначког становништва, које већином датира из средњовековног периода, у великој мери је отежано због променљивости и наглашене нестабилности овог простора под дејством многобројних и разноврсних историјско-географских прилика–ратна разарања праћена исељавањем становништва и каснијим обнављањем насеља, постојање привремених насеља („збегова”), читлучење појединих насеља итд.[25] Прерасподеле становништва је основна одлика развоја насеља Сићево;[24] насељавање (досељавање) или пресељавањем из слабије развијених села у економски значајнија насеља, демографско пражњење насеља и расељавање појединих околних села.[24] У насељу Сићево живи 667 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 45,8 година (44,7 код мушкараца и 46,9 код жена). У насељу има 256 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,01. Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа примећен је пад у броју становника. Због природних лепота Сићевачке клисуре у Сићеву је задњих 40 година изграђено једно од највећих викенд насеља у околини Ниша.

Dan Graf B e o g r a d 2 O O 1 mek povez Knjiga ima 298 strana 24 cm ima malo podvlačenja i knjiga je uredna i dobro očuvana a) Milošević, Slobodan (1941-) 1. `Niko nema pravo da bije ovaj narod` 2. Dolazak na vlast 3. Odustajanje od Jugoslavije 4. Pretpostavke rata 5. Gospodar igre 6. Psi rata 7. Napuštanje Krajine 8. Apoteoza 9. Metež Florence Hartmann (17. veljače 1963., -) francuska je novinarka i spisateljica. Od 1987. pisala je za Le Monde o Balkanu, a početkom 1991. o Jugoslavenskim ratovima. Izvještaje je slala iz Beograda.[1] 1985. diplomirala je te stekla titulu magistra iz područja literature i stranih civilizacija na sveučilištu u Parizu. 1986. se udala u Beogradu za supruga iz SFR Jugoslavije, čiji je materinji jezik bio srpskohrvatski. S njim je dobila dvoje djece: sina 1988. i kćer 1989., koji su se rodili u Francuskoj.[2] 2000. je postala glasnogovornica za Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu te savjetnica glavnoj tužiteljici MKSJ-a Carli Del Ponte.Godine 1992. bila je jedna od prvih novinara koji su otkrili lokaciju Ovčare, te je 2006. svjedočila pred MKSJ-om protiv `vukovarske trojke`.[1] Konkretno, tvrdi da je Veselin Šljivančanin 1992. u intervjuu izjavio sljedeće kad ga je pitala o Ovčari: `Morali smo negdje zakopati tijela`.[3] Godine 1999. objavila je prvu knjigu, Milošević, dijagonala luđaka. Kada je Slobodan Milošević završio u MKSJ-u na suđenju, Srbija je dala tribunalu povjerljive dokumente o njegovom režimu iz 1990-ih, ali pod uvjetom da se neki dijelovi `zatamne`. Hartmann je imala uvid u te tajne spise te u knjizi Mir i kazna 2006. napisala da je MKSJ prihvatio cenzurirati dijelove koji su mogli uspostaviti vezu između Miloševićevog režima i masakra u Srebrenici. MKSJ je regirao optužnicom protiv Hartmann za nepoštivanje suda objavljivanjem dokumenata koji su bili tajni za javnost.[1] Presudom je kažnjena sa €7.000, što je izazvalo kontroverzne reakcije u svijetu medija i novinara, od kojih su neki javno stali u njenu obranu.[4] Iako je Hartmann rekla da je uplatila traženu svotu, MKSJ je to opovrgnuo te izdao nalog za njeno uhićenje. Godine 2011. ona je pobjegla u Francusku. Francuske vlasti su, međutim, odbile uhititi ju jer su mislile surađivati sa MKSJ-om jedino u izručivanju ratnih zločinaca, u što ne spada i progon osoba koje kritiziraju sam sud.[5] Ipak, usprkos uhidbenom nalogu iz Haaga, nastavila se slobodno kretati i u inozemstvu: 2012. posjetila je Sarajevo, povodom 20. obljetnice opsade grada, te tamo verbalno napala Carla Bildta jer je smatrala da on nije trebao biti na obilježavanju stradanja grada jer je prije govorio da je `Milošević dobar momak`.[6] Hartmann je s vremenom postala vrlo kritična prema MKSJ-u. Još 2004. ukazala je na narušavanje neutralnosti tužilaštva tribunala kada je usvojeno novo pravilo prema kojem peteročlano sudsko vijeće kojeg pored predsjednika i potpredsjednika tribunala čine i trojica predsjedavajućih sudaca Pretresnih vijeća, odlučuje da li se nove optužnice odnose na `najviše lidere, osumnjičene da su najodgovorniji za zločine u nadležnosti tribunala.` Ukoliko ocijene da neka od optuženih osoba ne spada među `najviše lidere`, suci od tada imaju pravo optužnicu vratiti tužitelju, nezavisno od težine zločina i uvjerljivosti pratećih dokaza.[7] Godine 2013. izjavila je da je oslobađajuća presuda u slučaju bivših šefova Državne bezbednosti (DB) Srbije, Jovice Stanišića i Franka Simatovića, `najvidljiviji u nizu udaraca na kredibilitet Haškog tribunala u završenoj fazi njegovog rada` te dodala: “ Time su nagrađeni mozgovi sistema koji su obmanom uspjeli planirati i organizirati masovno nasilje, a sve preko paravan organizacije, pazeći da ne napišu direktno naređenje. Poruke sa suđenja u Nurembergu je izbrisana. Haški sud je u naglo ušao u proces ukidanja Ženevske konvencije i, time, uništava sve što je urađeno poslije Drugog svjetskog da se zaštite civili u ratu. Dešava se u Hagu jedan preokret koji žrtve posljednjeg rata u Evropi osjete na svojoj koži, ali koji ima i dalekosežne posljedice, i to širom svijeta. Mogu zamisliti reakcije žrtava čija su djeca direktno stradala od duhova tame koji su bili otjelotvoreni u likovima Stanišića i Simatovića, sada već slobodnih ljudi. Po svemu sudeći, nažalost, odgovornost za zločine (koji sud ne poriče) se svodi na lokalne igrače, a ne na mozgove. Zato imamo gorki osjećaj prijevare, jer nije ni istina, nije ni pravda`.

ZAPISI O GRADU SPLITU Bajamonti Julije TVRD POVEZ sa omotom,1975.god,SPLIT,Izdavač Nakladni zavod MARKO MARULIĆ,400.strana...ILUSTROVANA Julije Bajamonti (tal. Giulio Bajamonti) (Split, 4. kolovoza 1744. - Split, 12. prosinca 1800.), hrvatski liječnik, matematičar, književnik, sakupljač narodnih pjesama, skladatelj, glazbeni teoretičar, polihistor, filozof i enciklopedist. Životopis Obitelj i obrazovanje Julije Bajamonti rodio se u splitskoj građanskoj obitelji koja se doselila iz Poreča 1704. godine.[1] Osnovno obrazovanje stekao je u splitskom sjemeništu, nakon čega je studirao je medicinu u Padovi gdje stekao i doktorat, a po završetku studija radio je kao liječnik u Hvaru i Splitu.[2] Oženio se pučankom, zbog čega su ga se roditelji odrekli, pa je neko vrijeme živio i službovao u Kotoru. Imao je sina Emila i kćer Helenu. Nakon povratka iz Kotora djelovao je kao orguljaš i zborovođa u katedrali, a kasnije je nastavio liječničku praksu.[3] Bio je prijatelj Ruđera Boškovića i veoma cijenjen u Dubrovniku. Intelektualni rad Bio je veoma svestran znanstvenik, liberalnog usmjerenja (volterijanac), a zbog svojeg je kritičkog odnosa prema feudalnom društvu i konzervativnoj Crkvi, bio izložen kritikama šireg građanstva Splita.[4] Pisao je medicinske, povijesne, arheološke, etnološke, lingvističke, filozofske, prirodoznanstvene, nautičke, ekonomske i agronomske tekstove, a bavio se i fizikom, kemijom i astronomijom. Prikupljao je narodne pjesme i napjeve, kao i građu za povijest Dalmacije i Splita u 16. i 17. stoljeću, kao i za enciklopedijski i glazbeni rječnik. Napisao je oko 150 skladbi, među kojima se ističu simfonije Svečana glorija, Passio nelle domenica delle Palme, Rekvijem (napisao ga je za svog prijatelja Ruđera Boškovića) i oratorij La traslazione di San Doimo. Napisao je djelo o povijesti Splita te knjigu o kugi u Dalmaciji u kojoj je iznio čitav niz podataka o zdravstvenim prilikama u Dalmaciji u 18. stoljeću.[5] Bio je jedan od najistaknutijih članova splitske Gospodarske akademije. Nacionalni identitet U vrijeme pada Mletačke Republike 1797. godine zalagao se za pripojenje Dalmacije sjevernoj Hrvatskoj. Godine 1797. izlagao je u govoru da je Austrija nasljednica stare hrvatske države, a u vezi ujedinjenja sastajao se i s fra. Andrijom Dorotićem, najznačajnijim agitatorom za sjedinjenje s Hrvatskom. Smatrao se ilirskim (hrvatskim) domoljubom i iznimno se zanimao za hrvatski jezik, narodne običaje i predaju. Zanimljivosti Julije Bajamonti je bio Fortisov prijatelj i pratilac na putovanjima po Dalmaciji. Davao mu je dragocjene podatke o povijesti, običajima, narodnim vjerovanjima i životu stanovnika Dalmacije.[6] Djela Storia della citta di Spalato (Povijesni zapisi grada Splita; objavljeni 1975.) Bajamonti, Giulio (1786). Storia della peste que regnò in Dalmazia negli anni 1783-1784. Venezia: Vincenzio Formaleoni. Pristupljeno 2012-03-11. O moralu O čovjeku O gradskoj gluposti O nacionalnom ponosu Se al medico disconvenga la poesia e la musica, in: Nuovo giornale enciclopedico d’Italia (Venezia: Luglio, 1796.), 93-120 (hrvatski prijevod Liječnik i glazba, u: Julije Bajamonti, Zapisi o gradu Splitu (Split, 1975.), 309-321 Muzički rječnik (Ms., ca. 1788) Bajamonti, Giulio (1789). Elogio del Padre Ruggiero Giuseppe Boscovich. Ragusa. Bajamonti, Julije, hrvatski medicinski pisac, književnik, skladatelj i polihistor (Split, 24. VIII. 1744 – Split, 12. XII. 1800). Glazbeno usavršavanje završio je oko 1768. i od tada nosio naslov maestro (di musica). Studij medicine završio u Padovi, gdje je 1773. postigao doktorat. Osim medicinom, bavio se poviješću, arheologijom, matematikom, fizikom, kemijom, meteorologijom, lingvistikom, etnografijom, agronomijom i glazbom. Od 1772. do 1776. često putovao u Veneciju i Padovu, 1772. putovao je s Albertom Fortisom i Frederickom Herveyem po Dalmaciji, a oko 1780. odlazi u Bosnu, potom u Dubrovnik, Herceg Novi i Kotor, gdje je boravio 1781–82. Za haranja kuge 1783–84. nalazio se u Splitu. Na Hvaru je bio općinski liječnik i orguljaš (1786–90). Godine 1790. vratio se u Split, gdje je preuzeo službu glazbenoga ravnatelja, odn. orguljaša i zborovođe splitske katedrale. Liječnikom splitske općine imenovan je 1799. Pisao je pjesme, putopise te prevodio s latinskoga, grčkoga, engleskoga, francuskoga i hrvatskoga na talijanski jezik. U dvjema sačuvanim knjižicama ostavio je zapis o 2500 bibliografskih jedinica, među koje je uvrstio i 110 naslova hrvatskih autora. Aktivno sudjelovao u splitskome društvenom i javnome životu: napisao Povijest sv. Dujma, prvoga solinskog biskupa (Storia di San Doimo, primo vescovo di Salona, 1767); sudjelovao u osnivanju Splitskoga gospodarskog društva. Zastupao je ideje gospodarskoga napretka i socijalne jednakosti, no prigodom pada Mletačke Republike pristupio je konzervativnijoj struji, vjerujući kako bi Dalmacija bolje napredovala pod austrijskom upravom, zastupajući istodobno ujedinjenje Dalmacije s Hrvatskom. Zaokupljala ga je i filološka znanost; bavio se pitanjima čistoće hrvatskoga jezika te pristao uz odnjegovanu dubrovačku štokavštinu; proučavao bosančicu i staroslavenski jezik, pravio bilješke o hrvatskoj ortografiji, proučavao talijanizme u hrvatskom jeziku. Prikupljao je pučke pjesme i poslovice te se smatra da je prvi upoznao A. Fortisa s tekstom Asanaginice. Prema novijim istraživanjima (Igor Gostl), a na temelju novootkrivenoga rukopisnog priručnika za svladavanje osnova engleskoga jezika te nepoznate korespondencije na engleskome, Bajamonti pripada među pionire anglistike u Hrvata. U području historiografije ostavio nedovršeno djelo o povijesti Splita Povijesne uspomene grada Splita u Dalmaciji (Memorie della città di Spalato in Dalmazia), u kojem se služio djelima starijih kroničara. Ostavio vrlo vrijedno medicinsko djelo o kugi Povijest kuge u Dalmaciji 1783–1784 (Storia della peste che regnò in Dalmazia negli anni 1783–1784, 1786), koje je napisao na temelju svojeg iskustva u suzbijanju epidemije. Pokušao je sastaviti i enciklopedijski rječnik pa ga se zato može smatrati prvim našim enciklopedistom modernoga kova. Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... L1

Filip de Diversis - Opis Dubrovnika Sa latinskog preveo dr Ivan Bozic Casopis `Dubrovnik`, Dubrovnik, 1983. Mek povez, 68 strana. IZUZETNO RETKO IZDANJE! Filip de Diversis (Lucca, druga polovina 14. stoljeća - Dubrovnik, nakon 1452.[1]), punim imenom Philippus De Diversis de Quartigianis, talijanski pedagog i humanist koji je djelovao u Dubrovniku. Godine 1434. Dubrovčani su ga (uz dobru plaću) primamili napustiti učiteljsko mjesto u Veneciji i doći u Dubrovnik za učitelja vlasteoske mladeži. Radi svog temperamenta i čestog odlaženja u Veneciju dolazio je u sukobe s dubrovačkim vlastima, pa je 1441. i otpušten. Dubrovnik je napustio, vjerojatno, 1444. godine. Bio je oduševljen Dubrovnikom, njegovim ljepotama i životom u njemu. To je bio razlogom napisati poznato djelo Opis slavnoga grada Dubrovnika u kojemu je ostavio dragocjena svjedočanstva o Dubrovniku u prvoj polovici 15. stoljeća. Rektor gramatičke škole u Dubrovniku bio je cijelo desetljeće, od 1434. do 1444. Opisao je život Dubrovnika svoga doba, njegove zgrade, običaje, zanimanja stanovništva i na taj način dao prvi iscrpan prikaz toga grada i života njegovih ljudi, pod imenom Situs aedificiorum, politiae et laudabilium consuetudinum inclytae civitatis Ragusii ad ipsius senatum descriptio (1440., objavljeno 1882.). Promicao je humanizam i reformirao školstvo u Dubrovniku. Potkraj 1441. izabran je za učitelja u Lucci, ali je ostao u Veneciji i 1452. natjecao se za mjesto mletačkog kancelara u Koroni na Peloponezu. Kao službeni orator držao je svečane govore u Dubrovniku, npr. u povodu smrti kralja Žigmunda 20. siječnja 1438., u povodu izbora kralja Albrechta 26. veljače iste godine i nakon njegove smrti 7. prosinca 1439. godine.[2] Između 1434. i 1440. zapisao četiri riječi na autohtonom dubrovačkom dalmatskom jeziku (pen: kruh, teta: otac, chesa: kuća, fachir: činiti) izrijekom navodeći da je riječ o jeziku različitom od domaćega hrvatskog i od talijanskoga. U djelu Opis slavnoga grada Dubrovnika pisao je o potrebi uvođenja ćirilice i slavenskog ureda u Dubrovniku. Najprije postoje četiri pisara za knjige ugovora, presuda statuta i izbora raznih činovnika. Oni su ljudi od pera koji su dobro izučili latinski jezik i ostalo. Oni su i čuvari knjiga koje vode. Nijedan od ove četvorice nije i ne može biti Dubrovčanin... Postoji još jedan stranac kojeg nazivaju knjigovođom... Sva ta petorica stalno su bili, a i sada su, Talijani. Ali pošto u susjedstvu toga grada vladaju slavenski gospodari koji pišu ugovore, povlastice, sporazume i pogodbe s dubrovačkim gospodarima ćirilicom, posebno je da Dubrovnik ima i kancelara ili pisara koji je podjednako izučio talijanski i slavensko pismo. Takav pisar u Dubrovniku postoji i njegova je dužnost te ugovore, povlastice, sporazume i pogodbe ćirilicom upisivati, čitati njihova pisma i po naređenju vlade pažljivo zavoditi odgovore. – iz Opisa slavnoga grada Dubrovnika

Nikola Koljević: Stvaranje Republike Srpske, dnevnik 1993-1995, knjiga 2. Никола Кољевић: Стварање Републике Српске, дневник 1993-1995, књига 2. Izdavači: Službeni glasnik Republike Srbije i Službeni glasnik Republike Srpske. Biblioteka: Društvena misao. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 2008. Povez: tvrdi-karton, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 465 + 10 strana sa ilustracijama. Format: 24 x 17,5 cm. Ilustracije: karte u boji, skice stanja na terenu, faksimili, ... Knjiga je nova. Za potpuni izgled i sadržaj knjige pogledajte slike u prilogu. O knjizi: `Стварање Републике Српске: дневник : 1993–1995 је документарно дело објављено у две књиге српског политичара, универзитетског професора, доктора наука и теоретичара књижевности Николе Кољевића (1936–1997) 2008. године у издању Службеног гласника из Београда и Службеног гласника Републике Српске из Бања Луке. Књигу је приредила Милица Кољевић. О аутору: Никола Кољевић (Бања Лука, 9. јун 1936 — Београд, 25. јануар 1997) је био потпредсједник Републике Српске, српски члан Предсједништва СР Босне и Херцеговине и предсједник Политичког савјета Српске демократске странке (СДС). О књизи: Књига је објављена једанаест година од смрти аутора, мада су се делови књиге појавили и раније. Припремила ју је Милица Кољевић, ауторова супруга. Стварање Републике Српске: дневник : 1993-1995 представља дневничке белешке које је аутор писао по сећањима, документима и дневницима. Записима је обухваћен период од 27. јануара 1993. до 15. децембра 1995. године - тешког периода Републике Српске. Кољевић је кроз дневничке записе открио шта се све дешавало унутар цивилног и војног руководства Републике Српске. Говори о многим мировним преговорима и конференцијама, сукобима са Слободаном Милошевићем. Главни актери књиге, сем Милошевића су и Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић. Ту су и Сајрус Венс и Дејвид Овен. Сем дневничких записа књига садржи и бројне извештаје, саопштења, резолуције и одлуке органа и функционера УН, ЕУ, САД и РС, као и преписке челника и органа Републике Српске и представника међународне заједнице. На тај начин је аутор записе учинио документованим. Књига садржи предговор Обрада Кесића и Давида Бајндера, предговор Милице Кољевић, и поговор Добрице Ђосића чији је наслов О `Стварању Републике Српске` и њеном писцу. Садржи и препоруке за даље читање, индекс важних имена и догађаја. Посебан део књиге чине мапе где се рат одвијао у Босни и Херцеговини.` /извор Википедија/. Knjigu možete kupiti i u kompletu, prvi i drugi tom zajedno. Evo linka: https://www.kupindo.com/Istorija/75333661_Stvaranje-Republike-Srpske-1-2-Nikola-Koljevic-nove

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: Milorad Ekmečić Izdavač: Prosveta Broj strana: 840 + 660 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24cm Jugoslovensko državno ujedinjenje 1918. plod je dugog istorijskog razvoja, koji prethodno neprekidno traje duže od jednog veka. U naporu da se odredi početna granica istorije nacionalizma kod jugoslovenskih naroda treba razlikovati prve proplamsaje koji obeležavaju epohu. Prvi znatniji program južnoslovenskih nacionalnih pokreta učinjen je 1783. u Pismu Haralampiju Dositeja Obradovića. Tu nije reč o golom pozivu da se usavrši književni jezik, nego se u istoriju naroda svesno ubacuje onaj motiv koji je tada preobražavao celi civilizovani svet. To nije otkrivanje svesti o lepoti jezika, nego svesti o ujedinjenoj suverenoj naciji. U tom pismu određena je granica štokavskog govora, bez obzira na verske granice, kao jedna prirodna celina. Celo ovo razdoblje jugoslovenskih nacionalnih pokreta od 1790. do 1918. može da se podeli u četiri velika razdoblja, koja su usaglašena sa socijalnom podlogom, sredstvima borbe i ciljevima nacionalnog pokreta: 1) doba verovanja, 1790 - 1830. 2) doba kulture, 1830 - 1860. 3) doba politike, 1860 - 1903. 4) doba nasilja, 1903 - 1918. U svakom od ova četiri razdoblja postoje i neki stalni i uvek zajednički motivi, ali su najkarakterističniji od njih za to vreme ipak bili smenjivi. To u osnavi znači da je borba za jezik i nacionalnu kulturu kao osnovu narodnosti uvek prisutna u svim razdobljima, ali preovladava kao najznačajniji motiv samo u vreme od 1830. do 1860. Isto su tako vera i crkvena ideologija uvek uticale na nacionalni pokret, ali samo u prvom razdoblju ih drugi motivi ne mogu istisnuti. Stvaranje političkih partija je stvar vremena nakon 1860, a nasilje kao osnovno sredstvo u koje se ideologija pokreta zaklinje karakteristično je samo za početak XX veka. Milorad Ekmečić (Prebilovci, 4. oktobar 1928 — Beograd, 29. avgust 2015) bio je srpski istoričar, akademik i član Senata Republike Srpske. Biografija Rođen je u Prebilovcima, opština Čapljina, 4. oktobra 1928. godine, od oca Ilije i majke Kristine. Osnovnu školu (četiri razreda) završio je u Čapljini, a gimnaziju u Mostaru 1947, uz oslobađanje od mature. U toku Drugog svetskog rata, Ekmečić je izgubio 78 članova porodice u masakru u Prebilovcima. Otac Ilija, ujak i drugi članovi porodice su ubijeni od strane komšija, hrvatskih ustaša koji su izvršili genocid nad srpskim narodom u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Ubijeni u Prebilovcima su 2015. godine uneti u imenoslov Srpske pravoslavne crkve i kanonizovani kao Sveti mučenici prebilovački.[1][2] Rat je proveo do 1943. godine u Čapljini, a nakon gubitka i majke — u Prebilovcima na slobodnoj teritoriji. Od oktobra 1944. do jula 1945. godine bio je u NOV. Upisao je opštu istoriju na Sveučilištu u Zagrebu, gde diplomira 1952. godine. Iste je godine izabran za asistenta na novootvorenom Filozofskom fakultetu u Sarajevu, ali je zbog bolesti na dužnost stupio nekoliko meseci kasnije. Proveo godinu dana na istraživačkom radu u arhivima u Zagrebu, Beogradu, Zadru, kao i nekoliko meseci u Beču. Doktorsku disertaciju „Ustanak u Bosni 1875—1878.” odbranio je na Sveučilištu u Zagrebu 1958. godine i ona je do sada doživela tri izdanja i nepotpun prevod na nemački jezik (u izdanju Instituta za istoriju jugoistočne Evrope u Gracu). Nakon specijalizacije u Prinstonu (SAD) od godinu dana, nastavio sa radom na Filozofskom fakultetu u Sarajevu sve do izbijanja građanskog rata 1992. godine. U maju 1992. godine je bio uhapšen od strane muslimanskih „Zelenih beretki” zajedno sa porodicom, i nakon maltretiranja pušten u kućni pritvor (iz osnovne škole Vratnik). Uspeo je da tajno prebegne na teritoriju Republike Srpske, a kasnije da pređe u Srbiju. Nakon toga je od septembra 1992. do penzionisanja 1. oktobra 1994. bio redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti BiH izabran 1973, a za redovnog 1981. godine. Postao je 16. novembra 1978. godine član Srpske akademije nauka i umetnosti van radnog sastava, u radni sastav preveden 1. jula 1992. godine. Bio je dopisni član i Crnogorske akademije nauka i umjetnosti od 1993, kao i član van radnog sastava Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Milorad Ekmečić je bio član Senata Republike Srpske u drugom sazivu od 2009. godine. Njegova sabrana dela u 15 tomova objavljena su 2022. godine.[3] Nagrade Dana 1. novembra 2010. godine predsjednik Republike Srpske Rajko Kuzmanović ga je odlikovao Ordenom časti sa zlatnim zracima.[4] Dobitnik je Kočićeve nagrade 2004. godine, a decembra 2011. godine dobio je Orden Svetog Save.[5] Po njemu je nazvano Udruženje istoričara Republike Srpske „Milorad Ekmečić”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpski - Italijanski Marko Jačov, Spisi Kongregacije za propagandu vere u Rimu o Srbima 1622-1644 Marko Jačov (Donje Ceranje, Benkovac 6. februar 1949 — 8. januar 2022) bio je srpski istoričar modernog i novovjekovnog razdoblja, jugoistočne i istočne Evrope, kao i jedan od najboih poznavalaca istorije Srba u Dalmaciji i susjednih oblasti. Školovanje i karijera Osnovnu školu je završio u Benkovcu, Beogradsku bogosloviju 1968, a na Bogoslovskom fakultetu Srpske Pravoslavne crkve u Beogradu je diplomirao 1972. godine. Magistrirao je na Katedri za opću istoriju novoga vijeka Beogradskog univerziteta 1975. na temu Venecija i Srbi u Dalmaciji do polovine XVIII vijeka, gdje je 1979.doktorirao sa temom Srbi u Dalmaciji u XVIII vijeku. U međuvremenu je bio predavač i profesor u Bogosloviji Sv. Arsenija Srijemca u Srijemskim Karlovcima, a od 1976. arhivista u Arhivu SANU. Radovan Samardžić mu je bio mentor na postdiplomskim studijama. Čitao je dokumente na italijanskom, latinskom i drugim romanskim jezicima. Studije nastavlja na Katoličkom univerzitetu u Luvenu i Institutu za evropsku istoriju u Majncu. Do sredine osamdesetih godina XX vijeka istraživao je u arhivima Venecije, Rima i Vatikana. Od 1985. radio je na Univerzitetu La Sapienca u Rimu, a kasnije na Univerzitetu u Lećeu. Od 1996. postaje član Poljske akademije umjetnosti iz Krakova. Naučni rad i djela Autor je nekoliko knjiga prvorazredne arhivske građe, u izdanju SPC. Dalmatinsko vladičanstvo je 1987. izdalo njegovu knjigu Venecija i Srbi u Dalmaciji u XVIII vijeku, srijemsko vladičanstvo je izdalo knjigu Srijem na prijelomu dva vijeka (XVII-XVIII) 1990, a Sveti Arhijerejski Sinod SPC iste godine objavljuje kapitalnu knjigu Srbi u mletačko-turskim ratovima u XVIII vijeku. Autor je desetina studija i članaka na srpskom, italijanskom, poljskom i drugim jezicima. Od zbornika arhivske građe, priređenih dokumenata iz Vatikanskog arhiva, ističu se Spisi Kongregacije za propagandu vjere o Srbima 1622.-1644. (Beograd, 1986), Spisi tajnog vatikanskog arhiva o Srbima, XVII-XVIII vijek (Beograd, 1983) i drugi, na italijanskom i poljskom jeziku. Za arhiviste su od značaja njegove studije Kratak istorijski pregled vatikanskih arhiva i njihov značaj za istoriju srpskog i drugih balkanskih naroda (Arhivist, god. 37., br. 1.-2., 1987) i Vatikanski izvori za istoriju Balkana XVI-XVIII vijeka (Arhivist, god. 32., br. 1.-2., 1982). Po pristupu izvorima, bio je nastavljač Nikodima Milaša, Alekse Ivića i Jovana Radonića. Porodica Roditelji su mu bili Dušan i Danka, supruga Marija, a sin Miloš je doktor istorijskih nauka. Dugo je živio i radio u inostranstvu.

Knjiga o MIROSLAVLJEVOM JEVANĐELJU КЊИГА О МИРОСЛАВЉЕВОМ ЈЕВАНЂЕЉУ Од првог снимка једног листа Мирослављевог јеванђеља, који је 1874. направио и описао Стојан Новаковић, траје научно бављење овим драгоценим спомеником српске средњовековне културе. О Јеванђељу, писаном и сликаном у другој половини 12. века, писали су током једног и по столећа највећи научници, међу којима: С. Новаковић, Љ. Стојановић, С. М. Куљбакин, Л. Мирковић, С. Радојчић, Д. Богдановић, Ј. Максимовић и др. Приступали су му ликовно-историјски, аналитички, документарно узбудљиво. Велика повест о великом делу украшена је многим илустрацијама, од којих је 60 у колору. Избор Иван Стевовић Библиотека: 113. Коло СКЗ Страна: 328 Година издања: 2021 --------------------------------- САДРЖАЈ Стојан Новаковић, Лист Јеванђеља Мирослављева (1874) 5 Љубомир Стојановић, Мирослављево јеванђеље (одломак, 1893) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Пера П. Ђорђевић, Мирослављево јеванђеље (1896) . . . 17 Љубомир Стојановић, Предговор (1897) . . . . . . . . . . . . . 23 Божидар С. Николајевић, О минијатурама Мирослав- љевог јеванђеља (1906) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 Степан М. Куљбакин, Палеографска и језичка испити- вања о Мирослављевом јеванђељу (одломци, 1925) 39 Лазар Мирковић, Мирослављево јеванђеље (1950) . . . . 63 Светозар Радојчић, Репродукције у црном (1950) . . . . . 161 Ђорђе Сп. Радојичић, Бурна прошлост Мирослављевог јеванђеља (1957) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171 Ђорђе Сп. Радојичић, Богомили и Мирослављево јеван- ђеље (1967) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 Димитрије Богдановић, Споменик (одломак, 1980) . . . 187 Војислав Ј. Ђурић, Преокрет у уметности Немањиног доба (1981) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191 Бранка Скакић-Симатовић, Неке истине о чувању Ми- рослављевог јеванђеља за време Другог светског рата (1981) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197 326 Књига о Мирослављевом јеванђељу Јованка Максимовић, Студије о Мирослављевом јеванђељу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205 1. О западњачком карактеру минијатура (1964) . . . 205 2. Жван Батиста, Марија Магдалена (1970) . . . . . . 242 3. Ликови јеванђелиста у Мирослављевом јеван- ђељу (1972) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 257 4. Византијски елементи у иницијалима Миро- слављевог јеванђеља (1975) . . . . . . . . . . . . . . . . . 280 Никола Родић – Гордана Јовановић, Уз критичко изда- ње Мирослављевог јеванђеља (одломак, 1986) . . . . 297 Извори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 321 Knjiga je NOVA..... -------------------------------- Knjiga je NOVA..... -------------------------------- D2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušan J. Popović (Surduk, kod Stare Pazove, 28. mart 1894 — Belegiš, kod Stare Pazove, 28. april 1965) bio je prvi istorijski sociolog u Srbiji. [1] Biografija Dušan se školovao u rodnom Surduku i Sremskim Karlovcima.[2] Kao gimnazijalac koristio je stipendiju iz Zadužbine Atanasije Bale.[3] Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Beču. Dplomirao je i doktorirao u Zagrebu (1919), pa radio izvesno vreme kao predavač na Trgovačkoj akademiji u Novom Sadu. Zatim je dve godine bio na svojevrsnoj specijalizaciji iz sociologije u Parizu, Briselu i Londonu. Bio je profesor na Katedri istorijskih nauka, Filozofskog fakulteta u Beogradu[4] (asistent Istorijskog seminara 1921-1926, docent 1926, vanredni profesor 1930, redovni profesor 1935-1941). Uređivao je `Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu` tokom njegovog izlaženja (1928-1940). Bavio se istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji 17-19. veka, kao i prošlošću Beograda. Javlja se i kao urednik zbornika: `Vojvodina I i II`,[5] Novi Sad 1939-1940. godine. Njegova knjiga i brojni napisi i javna predavanja na temu Cincari, izazvali su otpor i negodovanja u delu naučne javnosti.[6] Smatrali su njegovi neistomišljenici da je preterivao i preuveličavao broj i ulogu bogatih Cincara na srpsko građanskog društvo. Sa Popovićem je započeo u novinama polemiku Dragiša Lapčević; Lapčević je čak autor brošure `Cincarstvo u Srbiji - Beogradu i srbijanskim gradovima`. Penzionisan je Popović kao profesor Univerziteta u Beogradu 1945. godine. Posvetio je Beogradu svoju poslednju knjigu `Beograd kroz vekove`, objavljenu 1964. godine. Između dva svetska rata na Katedri istorijskih nauka uveo predavanja iz istorijske sociologije, budući da je izabaran za docenta s tim «da na Filozofskom fakultetu predaje istoriju Srba na sociološkoj osnovi». Nastojao je da istorijsku građu izlaže prema sociološkim načelima. Objašnjavao političke sukobe u Kraljevini Jugoslaviji različitim kulturno-istorijskim korenima srpske i hrvatske elite.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: priredio Miloš Ković Žanr: Istorija Pismo: Ćirilica Broj strana: 800 Povez: Tvrd Format: 24 x 16 cm U raspravama o uzrocima i povodima Prvog svetskog rata, stare teze o krivici Srbije za ovo svetsko krvoproliće, nekada negovane samo u zemljama koje su rat izgubile, sve su prisutnije u svetskoj akademskoj javnosti. Nameće se, zato, potreba da srpski stručnjaci iz različitih naučnih oblasti još jednom, iz današnje perspektive, na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, razmisle o nizu pitanja koja postavlja istorija Srba i Evrope u sudbonosnoj 1914. godini. Srpska nauka je, međutim, vreme od 1903. do 1914. odavno nazvala `zlatnim dobom` srpske kulture i politike. Ta ocena odnosi se kako na Srbiju, tako i na Srbe koji su tada živeli na teritorijama Crne Gore, Habsburške Monarhije, Osmanskog carstva, pa čak i na one u rasejanju, u dalekim SAD. Bilo je to doba Milana Rakića, Jovana Dučića, Vladislava Petkovića Disa, Sime Pandurovića, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Slobodana Jovanovića, Stojana Novakovića, Milutina Milankovića, Mihajla Pupina, Nikole Tesle, Jovana Cvijića, Branislava Petronijevića, Nadežde Petrović, Koste Miličevića, Uroša Predića, Stevana Stojanovića Mokranjca, Živojina Mišića, Radomira Putnika, Stepe Stepanovića, Petra Bojovića, kralja Petra I Karađorđevića, Nikole Pašića, Milovana Milovanovića, Ljubomira Stojanovića. Ko su bili ovi ljudi i kako današnje vreme vidi njihova dela? Ko su zaista bili Gavrilo Princip i Dragutin Dimitrijević Apis? U šta su verovale tadašnje srpske političke elite, ali i „obični ljudi“? Šta su za njih značile ideje nacije, demokratije i ljudskih prava? Kakav je bio stvarni uticaj krune, stranaka, oficira, seljačke većine na politički život zemlje? Ko su zaista bili ti seljaci-vojnici, koji su dobili epske bitke na Kumanovu, Bitolju, Bregalnici, Ceru, Kolubari, Solunskom frontu? Šta je bila „Mlada Bosna“? Kakvo je mesto Aneksione krize, Balkanskih ratova, Sarajevskog atentata u srpskoj i svetskoj istoriji toga doba? U trotomnom kritičkom rečniku Srbi 1903-1914 na ova i mnoga druga pitanja svoje odgovore nudi niz vodećih srpskih istoričara, istoričara književnosti, istoričara umetnosti, filozofa, sociologa, antropologa, arheologa, muzikologa. Forma eseja posvećenim posebnim odrednicama omogućava savremenom čitaocu da jednoj velikoj i složenoj temi pristupi na svoj način, polazeći od pojmova i činjenica koje smatra najvažnijim, redosledom i putem koji sam odabere. Miloš Ković (Šabac, 1969) srpski je istoričar i univerzitetski profesor. Završio je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu[1] 1995, gde je i magistrirao 2003. godine. sa temom Zapadnoevropske političke ideje u `Srpskom književnom glasniku` 1901-1914. Doktorski rad na temu Bendžamin Dizraeli i balkanska politika Velike Britanije[2] odbranio je 2006. na matičnom fakultetu. Na Univerzitetu u Oksfordu boravio je na stručnom usavršavanju akademske 2004/2005 godine. Učestvovao je na međunarodnim konferencijama u Londonu, Firenci, Jeni, Sofiji, Beogradu.[3] Od 2000. predaje opštu istoriju novog veka na Filozofskom fakultetu, gde je prošao sva naučna zvanja.[2] Učesnik je nekoliko naučno-istraživačkih projekata u organizaciji Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, Filozofskog fakulteta i Balkanološkog instituta SANU.[3] Oblasti njegovih istraživanja su Međunarodni odnosi (kraj 18. - početak 20. veka) i Istorija političkih ideja (kraj 18 - početak 20. veka)...

Dimitrije Ljotić: GOVORI I ČLANCI 1-6 Minhen 1. Dimitrije Ljotić: GOVORI I ČLANCI knjiga I sveska 1 - drugo izdanje, mek povez, 63strane, Minhen 1974. 2. Dimitrije Ljotić: GOVORI I ČLANCI sveska 2 - mek povez, 64strane, Minhen 1954. 3. Dimitrije Ljotić: GOVORI I ČLANCI knjiga I sveska 3 - mek povez, 62strane, Minhen 1954. 4. Dimitrije Ljotić: GOVORI I ČLANCI sveska 4 - mek povez, 64strane, Minhen 1971. 5. Dimitrije Ljotić: GOVORI I ČLANCI knjiga I sveska 5 mek povez, 48strana, Minhen 1974. 6. Dimitrije Ljotić: GOVORI I ČLANCI sveska 6 mek povez, 77strana, Minhen 1975. КРАТКА БИОГРАФИЈА ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА Димитрије В. Љотић рођен је 12. августа 1891. године у Београду од оца Владимира и мајке Љубице рођене Станојевић. Основну школу и гимназију учио је у Смедереву и у Солуну, где му је отац био конзул краљевине Србије. У Солуну је завршио гимназију, те се потом уписао на Правни факултет Београдског Универзитета. Дипломирао је у Београду 8. јула 1913. године. У јесен 1913. године одлази у Париз на постдипломске студије. Из Париза се вратио 1914. године пре почетка Првог светског рата. 1. септембра 1914. године позван је у војску. Учествовао је у борбама током 1914. и 1915. године. У зиму 1915. са српском војском се повлачио кроз Албанију. Учествовао је у пробоју Солунског фронта 1918. године. Приликом гоњења Немаца и Бугара, које је српска војска силовито терала из Србије, Димитрије В. Љотић био је рањен на Овчем Пољу. По завршетку рата 1919. године био је постављен за командира железничке станице у Бакру, у Далмацији. Ту се 16. априла 1920. године десио комунистички штрајк железничара. На делу пруге коју је осигуравао, Димитрије Љотић је сломио штрајк и завео ред. Демобилисан је као поручник 17. јуна 1920. године, те се ускоро оженио с девојком из Бакра, Ивком рођеном Мавринац. Венчали су се септембра месеца 1920. године у Смедереву где су засновали свој дом. Након венчања Димитрије Љотић је 22. септембра 1920. године положио адвокатски испит у Београду те је отворио своју адвокатуру у Смедереву, где се уједно бавио организовањем земљорадничких задруга, које је успео да обједини у Савез, чији је председник постао. Иако није желео да улази у партијски живот новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, очеви пријатељи су успели да га активирају у Радикалној странци, те је постао Председник омладинске организације радикала у Смедереву. Међутим, године 1926. напушта Радикалну странку као дисидент, те је 1927. године изашао на изборе са дисидентском листом Радикала, која је победила службену странку, али Димитрије Љотић није био изабран за посланика јер није имао потребан количник. После тога се увелико посветио задругарству. По жељи Краља Александар И Карадјордјевића, Димитрије Љотић је фебруара месеца 1931. године постављен за Министра Правде на ком положају је остао до септембра исте године. После погибије Краља Александра основао је 1934. године Југословенски народни покрет „ЗБОР“. Са покретом је излазио на изборе и 5. маја 1935. и 11. децембра 1938. године. После пуча 27, марта 1941. године Димитрије В. Љотић је постављен за команданта ВИ Пешадијског допунског пука с којим је ушао у Априлски рат. После велике трагедије у Смедереву 5. јуна 1941. године, Влада генерала Недића га је поставила за Изванредног комесара за обнову Смедерева, на ком је положају остао до повлачења у Словенију, где је 23. априла 1945. године погинуо у аутомобилској несрећи код Ајдовшчине. Имао је синове Владимира и Николу и кћерку Љубицу. Боривоје М. Карапанџић

Opširni katastarski popis za oblast Hercegovinu iz 1585.1-2 godine -Ahmed S. Aličić Dokumenti Banja Luka 2016 483+ 560 str U Velikoj Sali Gazi Husrev-begove biblioteke 14.05.2014, u 18 sati održana je promocija ,,Opširnog katastarskog popisa za oblast Hercegovu iz 1585. godine“ koji je sa osmansko-turskog na bosanski jezik preveo i obradio Ahmed S. Aličić. Djelo je izašlo u izdanju Dobre knjige iz Sarajeva. Promotori ovog izdanja bili su dr. Edin Radušić, profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu i dr. Aladin Husić, naučni saradnik Orijentalnog instituta. Uz promotore, prisutnima se obratio i ministar kulture i sporta u Vladi Federacije Salmir Kaplan, kao i sam autor dr. Ahmed S. Aličić, a u ime izdavača direktor Izedin Šikalo. O naučnom dopirnosu u izučavanju historije osmanskog perioda i sistema govorio je dr. Edin Radušić. On se posebno osvrnuo na kritički pristup i kritički odnos dr. Ahmeda S. Aličića spram historografije ali i njegov pristup izučavanja historije kroz sistem kao polazište za razumijevanje povijesti naših krajeva. Premda se najznačajnija djela odnose na 19. stoljeće, dr. Ahmed S. Aličić podjednako se uspješno bavio i klasičnim razdobljem osmanske uprave. Osim mnogih studija koje se odnose na osmanski sistem i njegovu uspostavu u Bosni, taj period u znanstvenom doprinosu dr. Aličića poznatiji je po izdavanju osmanskih izvora, među koje spada i ovo najnovije izdanje. O samom katastarskom popisu, njegovom sadržaju i značaju za historijsku nauku govorio je dr. Aladin Husić. ,,Opširni katastarski popis za oblast Hercegovu iz 1585. godine“ izvorno pisan na osmansko-turskom jeziku, zaprema dva sveska. Prvi (Sveska I) volumena 483 stranice formata A 4, dok drugi tom (Sveska II) volumena je 565 stranica istoga formata. Ova dva toma popisa obuhvataju 27 nahija ili radi lakšeg razumijevanja mogli bi reći okruga. To znači da obuhvataju geografski prostor od Prijepolja na istoku, u današnjoj Srbiji, približno do linije Duvno-Imotski na zapadu, te prostor južno od vrhova Jahorine i Bjelašnice, gotovo do obale Jadranskoga mora. To podrazumijeva dokumentiranje svih gradskih i seoskih naselja na navedenom teritorijalnom okviru, sa svim fiskalnim obavezama stanovništva po osnovu agrarne proizvodnje te njihovom distribucijom vojničkoj klasi. Ovaj kao i drugi slični izvori imaju iznimno veliki značaj za neka važna historijska pitanja, poput agrarnih, konfesionalnih, društvenih, ekonomskih odnosa, a poseban značaj imaju sa stanovišta izučavanja pitanja širenja islama u našim krajevima i konfesionalnih prilika općenito. Za sva navedena pitanja izvor ima regionalni značaj. To dakle, nije samo izvor od značaja za Bosnu i Hercegovinu, nego i susjedne joj zemlje, Srbiju, Crnu Goru i Hrvatsku, makar se radilo i o graničnim dijelovima njihovog teritorija. Objavljivanje ovog izvora za prošlost područja koja su predmet ovog popisa znači nove pretpostavke za njeno izučavanje u svim navedenim aspektima. Stoga ovaj značajan prevodilački i obrađivački poduhvat predstavlja važan doprinos našoj osmanistici i historiografiji. L. 1

Istrajavanje Gorazdevca Priredili Blagoje Radunovic, Milijanko Portic, Ljubomir Grujic Udruzenje `Zavicaj`, Gorazdevac, ogranak u Beogradu, 2006. Mek povez, 169 strana, ilustrovano. Istorija Gorazdevca i tog dela Metohije. Goraždevac (alb. Gorazhdec) je naseljeno mesto u Srbiji, u opštini Peć. Administrativno pripada Kosovu i Metohiji, odnosno Pećkom upravnom okrugu. Prema popisu iz 2011. godine bilo je 570 stanovnika.[a] Geografija Goraždevac je najveće srpsko selo u Metohiji. U naselju se nalazi i sedište SO Peć i Pećkog okruga izmešteno posle rata u pokrajini 1999. godine. Do 1999. godine postojala je i tekstilna fabrika kao projekat fabrike u Peći „ KOPEKS“, ali je od 2000. do 2008. godine služila kao baza mirovnoj misiji NATO-a na Kosmetu KFOR-u. Ali od 2008. ostala je pusta kada su se vojnici KFOR-a premestili u najveću bazu u Pećkom okrugu u Belom Polju. U selu sada se nalazi Dom zdravlja u kome se nalazi medicinsko osoblje: doktor opšte prakse, zubar, laborant i nekoliko medicinskih sestara. Nalazi se i Dom kulture, OŠ „Janko Jovićević“, Gimnazija „Sveti Sava“ (izmeštena iz Peći), Ekonomsko-trgovinska škola „Mileva Vuković“ (izmeštena iz Peći), Elektro-tehnička škola i Mašinska Škola (takođe izmeštene iz Peći), Pošta (pod upravom privremenih vlasti iz Prištine), policijska stanica (u kojoj se nalaze policajci KPS). Istorija Goraždevac se prvi put pominje u povelji kralja Stefana Prvovenčanog izdatoj oko 1220. godine manastiru Žiči. Po turskom popisu iz 1485. godine zabeleženo je da u selu ima 28 srpskih kuća, među kojima i dom srpskog popa. Selo je više puta bilo napadano od strane Albanaca, ali uvek bezuspešno. Sve do 13. avgusta 2003. godine kada su ubili dvoje, a ranili četvoro dece dok su se kupala na improvizovanoj plaži reke Bistrice.[1] Počinioci zločina nisu pronađeni.[2] Napadi na Goraždevac su bili i 7. decembra 2015.[3] U selu postoje nekoliko izvora pijaće vode, spomenik stradalima u ratu na Kosovu, i deci kojoj je presečena mladost na Bistrici. Stanovništvo Prema popisu iz 1981. godine mesto je bilo većinski naseljeno Srbima. Nakon rata 1999. godine većina Srba nije napuštala Goraždevac. Etnički sastav prema popisu iz 1981.[4]‍ Srbi 1.038 72,1% Crnogorci 124 8,6% Albanci 113 7,8% Romi 65 4,5% Muslimani 60 4,2% Jugosloveni 38 2,6% Ukupno: 1.440 Etnički sastav prema popisu iz 2011.[5]‍ Srbi 255 44,7% Albanci 148 25,9% Romi 80 14% Egipćani 59 10,3% Bošnjaci 26 4,6% Ukupno: 570 Broj stanovnika na popisima: Demografija[6] Godina Stanovnika 1948. 889 1953. 1.012 1961. 1.235 1971. 1.411 1981. 1.440 1991. 1.690 Kultura Crkva brvnara Svetog Jeremije U selu se nalazi najstarija crkva brvnara u Srbiji, podignuta u 16. veku. Posvećena je Sv. Jeremiji. Na ikonostasu su sačuvane dveri iz 16. veka, a u crkvi nekoliko ikona, knjiga i sveštenih sasuda. Godine 1926. u blizini stare crkve je sagrađena nova crkva, posvećena Pokrovu Sv. Bogorodice. Pokraj sela protiče Pećka Bistrica, rečica Birka, i takozvani „jaz“ u kome se svakog 14. maja okupa veći deo sela zbog običaja i dugovekovne tradicije, kako bi im zaštitnik sela sv. prorok Jeremija podario plodnu i zdravu godinu. Istog dana litije kruže selom pevajući pesme o postojbini svog naroda. U Goraždevcu od 2000. godine funkcioniše jedini srpski medij u Metohiji koji predstavlja centar okupljanja mladih i informiše srpsko stanovništvo. Zahvaljujući KOSMA mreži i ostalih medijskih partnera radio Goraždevac plasira informacije iz ovog kraja i u ostale delove Srbije i regiona. Sport FK Omladinac je osnovan 1966. Klub je funkcionisao sve do 1999, a nastavio je sa radom 2008. godine. Najveći uspesi kluba su šesnaestine kupa SFR Jugoslavije gde je izgubio od FK Borac Čačak rezultatom 2:1 utakmici u Goraždevcu i učešće u trećoj državnoj ligi. tags: kosovo, metohija, pec, enklava...

Beograd 2010. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 336 strana. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). Pokrenut tragičnim događajima koji su raspolutili grad njegovog detinjstva, autor se odvažio da na simboličan način vrati onu Kosovsku Mitrovicu koja se borila, rasla i bujala životom shodno rastinju uz Ibar, što joj je davalo posebnu privlačnost i pitominu. Stari most, kao njeno glavno obeležje sa mlinom i topolama bio je neprekidna inspiracija slikarima i fotografima koji su ih ovekovečili ne sluteći kakva ih sudbina očekuje. Danas je tu moderan most, koji naročito uveče neprirodno zrači fluorescentnim sjajem potpuno odudarajući od ambijenta kao da se time jasno stavlja do znanja da je tu sa prirodnim tokom stvari zauvek završeno. Taj novi most je metafora podele, razgraničenja nekada jedinstvenog prostora, žitelja i istorije. Dragan frtunić je shodno arheolozima rekonstruisao grad podno Zvečana u dugom vremenskom periodu podsećajući na ljude i događaje koji su uticali da postane, razvije se i jedno vreme bude najznačajniji na Kosovu i Metohiji. Polazeći, pre svega, od dokumenata koja je pronađena u arhivima, periodici, neposrednom svedočenju učesnika, i pokatkad legendama, on je nanovo oživeo jedan dinamičan kosmopolitski grad koji je težio napretku i izgradnji. Budući da grad čine ljudi, Frtunić je ne samo pobrojao one koji su ga podizali i unapređivali, već je sa pravim pripovedačkim umećem stvorio njihove portrete zasnovane na duhovitom i živopisnom skiciranju individualnih osobenosti ličnosti kakve su bili: prota Anđelko Nešić koji je zbog mudrosti i dobrote bio cenjen ne samo kod srpskog življa, već i kod muslimanskog, potom trgovac i dobrotvor Mijalče Nikolić čija je sudbina data u kroki potezima, iako je po dramatičnosti dostojna romana. Malo je onih koji znaju da je on u svojoj kući sačuvao arhivu Dvora kralja Petra Prvog koji ju je tu sklonio kad je sa vojskom krenuo put Albanije. Današnji žitelji severnog dela Mitrovice koja je osakaćena i sužena, pretrpana automobilima, kioscima i u kojoj se vodi grozničava borba za opstanak, naročito mlađe generacije, ne mogu ni pretpostaviti ko je sve pohodio ovaj grad u želji da ga upozna ili doprinese njegovom razvoju. Frtunić ukazuje na prisustvo ruskog konzula Grigorija Ščerbine koji je stradao zarad Srba. Sa mnogo nijansi opisuje boravak slavne engleske književnice Rebeke Vest i njenog pratioca pesnika Stanislava Vinavera, zatim Pavlimira Gligovića... Sadržaj: Umesto predgovora 1. Hram Svetog Save 2. Duhovnik i tribun 3. Patriota i graditelj 4. Prvi sekretar Partije 5. Solunski ratnik i humanista 6. Načelnik Okruga zvečanskog 7. Dolazak Rusa 8. Spisak Rusa nastanjenih u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu i Starom Trgu 9. Trepča — Mines — Limited 10. Uzlet stare čaršije 11. Muzičko-vokalni i likovni počeci 12. Rađanje sportskih društava 13. Humana društva 14. Poeta i novinar 15. Poseta engleske književnice 16. Poslednji carski kadet 17. Ni veće organizacije — ni više provala 18. Ratna i posleratna događanja 19. Narodne kuhinje za izbeglice 20. Poslednje pesme mitrovačkog poete 21. Priča o mladom pilotu 22. Bio je čovek 23. Tenor 24 „Kosmetski ris” 25. Fudbaler sa spomenicom 26. Poslednja obnova Prilozi: Literatura Kazivanja Recenzija

MIRJANA PROŠIĆ-DVORNIĆ ODEVANJE U BEOGRADU U XIX I POČETKOM XX VEKA Izdavač - Stubovi kulture, Beograd Godina - 2006 576 strana 25 cm ISBN - 86-7979-194-6 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: 1 PREDGOVOR 2 UVOD A Definicija problema i teorijsko-metodološke osnove B Izvori i literatura a) Materijalni izvori b) Pisani izvori c) Likovni izvori d) Narativni izvori e) Usmeni izvori 3 BEOGRAD U XIX I POČETKOM XX VEKA A Politička istorija Srbije u XIX i početkom XX veka B Stvaranje nacionalne kulture 4 PRIVREDNI RAZVOJ SRBIJE I BEOGRADA A Opšti uslovi razvoja B Razvoj trgovine C Razvoj proizvodnih delatnosti a) Zanati b) Industrija 5 DRUŠTVENO-EKONOMSKA, DEMOGRAFSKA I ETNIČKA STRUKTURA BEOGRADA A Društvena diferencijacija B Hijerarhija zanimanja C Antagonizam vrednosnih orijentacija D Položaj žene D Konzervativna i napredna emancipacija E Epilog 6 TRANSFORMACIJA PROSTORNE STRUKTURE BEOGRADA A Orijentalno nasleđe i austrijski uticaji B Beograd postaje srpski grad C Trijumf srpskog graditeljstva D Nove podele i simbolizacije prostora 7 DRUŠTVENI ŽIVOT A Okupljanja, druženja, proslave, zabave, odmor i rekreacija Beograđana u XIX i početkom XX veka B Nacionalna osećanja i godišnji verski praznici C Hotelske dvorane i kafane kao mesta zabave i kulturnih zbivanja D Pozorište E Gala večernje zabave i balovi F Aktivnosti i zabave pod vedrim nebom G Izleti i putovanja H Sport kao edukacija i rekreacija 8 SRPSKI GRAĐANSKI KOSTIM A Levantinski kostim B Vreme tranzicije i nacionalni kostim C Ženski srpski građanski kostim a) Idealtipski obrazac kostima b) Vreme nastanka, poreklo i stilske karakteristike kostima c) Nabavka i izrada delova kostima d) `Modna` faza,,fiksiranog“ kostima e) Simbolika kostima D Muški srpski građanski i nacionalni kostim a) Spontano transformisani kostim b) Pokušaj kreiranja nacionalnog kostima `odozgo` 9 MODA U XIX I POČETKOM XX VEKA A Opšte karakteristike B Ženska odeća a) Moda turnira (1870-1890) b) Moda zvonastih suknji i ,,S` linije (1890-1908) c) Moda velikih šešira i uskih suknji (1908-1914) C Muška odeća D Dečja odeća 10 TRŽIŠNA PONUDA - EKONOMSKI NIVO MODE A Proizvodnja odevnih artikala a) Izrada tkanina b) Krojači muškog odela c) Krojači ženskog odela d) Izrada donjeg rublja e) Krznarićurčije f) Proizvodnja obuće g) Izrada muških šešira h) Opremanje i izrada ženskih šešira i) Izrada veštačkog cveća j) Izrada i popravka kišobrana i suncobrana k) Izrada rukavica, čarapa, veza, pozamanterije, plisea 1) Uslužne delatnosti B Trgovina odevnim predmetima a) Razvoj tržišnog plasmana pomodnih artikala b) Specijalizovane radnje u Beogradu 1 Trgovine metražnom robom 2 Pomodno-galanterijske trgovine 3 Konfekcijske trgovine c) Rasprodaje i specijalne ponude 11 JEZIK MODE - MODNI ŽURNALI 12 POSLE SVEGA PRILOZI I Spisak datih dozvola za držanje zabava u 1897 godini II Društveni život i odevanje u Beogradu krajem XIX i početkom XX veka u književnim delima Popis ilustracija Popis tabela Skraćenice Izvori Literatura Beleška o autorki `U ovoj knjizi, iza koje stoji autorkino višedecenijsko istraživanje društvene, političke, kulturne i modne istorije Beograda i Srbije, prate se promene u svakodnevnom i javnom životu Beograda od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata. Autorka studiozno pokazuje kako se iznutra menjao život Beograda, kako je grad postepeno sticao svoju unutrašnju dinamiku i spoljnu fizionomiju, ali i kako je od turskog pograničnog grada sporo, ali uporno postajao evropski grad u kome se susreće mnoštvo kultura, jezika i uticaja.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Rudi Dutschke i Manfred Wilke SOVJETSKI SAVEZ SOLŽENJICIN i ZAPADNA LJEVICA Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica, Rudi Dučke Rudi Dutschke i Manfred Wilke , Globus Zagreb 1983. Tvrd povez, zaštitni omot, 390 strana. Alfred Vili Rudolf Dučke (nem. Alfred Willi Rudolf Dutschke; Šenefeld, 7. mart 1940 — Orhus, 24. decembar 1979) je bio nemački sociolog, koji je bio jedna od najznačajnijih ličnosti studentskog pokreta u kasnim šezdesetim godinama 20. veka u Saveznoj Republici Nemačkoj.[1] Rudi Dučke Rudi.jpg Rudi Dučke Puno ime Alfred Vili Rudolf Dučke Datum rođenja 7. mart 1940. Mesto rođenja Šenefeld Nemačka Datum smrti 24. decembar 1979. (39 god.) Mesto smrti Orhus Danska Biografija Uredi Dučke je rođen u Šenefeldu u blizini Berlina na teritoriji Nemačke Demokratske Republike kao sin poštanskog službenika. Pohađao je gimnaziju i postao član omladinske organizacije FDJ a kasnije se javno prijavio kao pacifista i iz tih razloga nije bio primljen na studij sporta. Često je posećivao Zapadni Berlin i pre izgradnje berlinskog zida u njemu se nastanio. U Zapadnom Berlinu je studirao sociologiju, etnologiju, filozofiju i istoriju i 1973. godine diplomirao. 1962. godine je osnovao radikalnu grupu „Subverzivna akcija“ sa kojom je stupio u Socijalistički studentski savez i kasnije postao njihov funkcioner. Organizovao je proteste protiv rata u Vijetnamu i protiv koalicije SPS- CDU. Kada se proširila kampanja protiv studentskih pokreta 11. aprila 1968. izvršen je atentat na Dučkea. Dučke je atentat preživeo ali sa težom ozledom mozga i morao je da se na kraju ponovo učiti da govori.[2] Kasnije je živeo u Danskoj i radio kao docent na fakultetu. Umro je od posledica atentata 24. decembra 1979. godine. Delo (na nemačkom) Uredi Rudi Dutschke: Jeder hat sein Leben ganz zu leben - Die Tagebücher 1963-1979 (Hrsg. v. Gretchen Dutschke), Kiepenheuer & Witsch, Köln 2003 Rudi Dutschke: Mein langer Marsch. Reden, Schriften und Tagebücher aus zwanzig Jahren (Hrsg. von Gretchen Dutschke-Klotz, Helmut Gollwitzer und Jürgen Miermeister), Rowohlt 1980 Rudi Dutschke: Aufrecht gehen - Eine fragmentarische Autobiographie, Olle und Wolter, Berlin 1981 Rudi Dutschke: Lieber Genosse Bloch… - Briefe Rudi Dutschkes an Karola und Ernst Bloch (Hrsg. v. Karola Bloch und Welf Schröter), Talheimer Verlag 1988 Rudi Dutschke: Versuch, Lenin auf die Füße zu stellen. Über den halbasiatischen und den westeuropäischen Weg zum Sozialismus, Wagenbach, Berlin 1984 Uwe Bergmann/Rudi Dutschke/Wolfgang Lefèvre/Bernd Rabehl: Rebellion der Studenten oder die neue Opposition. Eine Analyse, Rowohlt, Reinbek b. Hamburg, 1968. Frank Böckelmann/Herbert Nagel (Hrsg.): Subversive Aktion. Der Sinn der Organisation ist ihr Scheitern, Verlag Neue Kritik, Frankfurt/Main 1976. Autor - osoba Dučke, Rudi, 1940-1979 = Dučke, Rudi, 1940-1979 Vilke, Manfred Naslov Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica / Rudi Dutschke, Manfred Wilke ; uz suradnju Reinharda Crusiusa ; prilozi J.-M. Chauviera ... [et al.] ; [preveo Drago Djumić] Jedinstveni naslov Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke. hrvatski jezik Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1983 Fizički opis 389 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kruzius, Rajnhard Hauver, J. M. Djumić, Drago Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke / Rudi Dutschke, Manfred Wilke, Reinhard Crusius Autori: str. 376-378 Registar. Predmetne odrednice Solženjicin, Aleksandar Isajevič, 1918- Komunizam – Zbornici Evrokomunizam – Socijalizam Levica Arhipelag gulag nemacka sssr

David Tasic- Lesevi s Golog Prvo dokumentarno kazivanje o Golom otoku Emonica, Beograd/Ljubljanja, 1988. Mek povez, 103 strane, ilustrovano. U uglu prvih nekoliko listova mala mrlja od kafe, vidi se na slici. PRVO IZDANJE PRVOG SVEDOCANSTVA O GOLOM OTOKU! Dragutin Vajdić (28. oktobar 1919 — 23. avgust 1987) bio je profesor, umetnik i književnik. Biografija Rođen 28. oktobra 1919. godine u Vrdniku (Srem) u rudarskoj porodici (otac Čeh, majka Slovenka). Osnovnu, srednju muzičku i višu zanatsku školu završio u Beogradu. Radio je kao muzičar na lađi „Kraljica Marija”, trenirao boks kod Tome Stanisavljevića. Bio je sekretar URS-a, rasturao je značke No pasaran. Iz političkih razloga mobilisan i upućen u Tivat, sporečkao se s narednikom i osuđen je na tri godine strogog zatvora.[1] Zahvaljujući generalu Simonoviću, završio je školu za vojne obaveštajce u Nišu, specijalizirao za Albaniju gde je i dočekao 1941. godinu. Iz Berata je došao u Valonu, izveo dve veće divarzije i obreo se u Beogradu, gde su već bili Nemci. Uspostavio je vezu s francuskim vojnim atašeom Žontijem, a ovaj ga povezao s Kostom Pećancem koji ga je poslao u Štab Draže Mihailovića na Bukulju. Draža ga je odbio kao oficira, pa je Dragutin Vajdić u maju i junu 1941. godine sa svojih nekoliko boraca osnovao Narodnu vojsku, koja je razoružala žandare, palila opštinske arhive i pozivala seljake na borbu. Ova grupa se kasnije priključila Valjevskom partizanskom odredu. Pao je četnicima u ruke i to ga je moglo stajati glave da ga nije prepoznao Draža Mihailović. Godine 1943. kao iskusan vojnik, posle kapitulacije Italije, iz Bosne odlazi u Sloveniju. Borio se u Lici, na Kordunu, Baniji i zapadnoj Bosni, Slavoniji i Srbiji, više puta je ranjavan i uporno odbijao da postane član KPJ, pa je rat i završio kao kapetan prve klase. Iz vojne službe je demobilisan 1948. godine, nakon čega je ispitivan i upućen na Goli otok na kome je ostao do 25. juna 1953. godine. Nakon izlaska iz zatvora, radio je kao nastavnik Opšte tehničkog obrazovanja u XI beogradskoj gimnaziji i drugim školama, a onda je otišao na rad u Francusku. Tamo se bavio umetničkom stolarijom intarzijom. Vratio se 1967. godine. Penzionisan je kao težak ratni invalid (70%).[1] Bio je oženjen našom pozorišnom glumicom Miroslavom Vajdić, rođ. Radović. Miroslavina matična kuća je bilo Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Godine 1972. dobili su ćerku Nedu Vajdić koja se kasnije zajedno sa majkom izborila za priznavanje očevih autorskih prava nad delom Gažen dijamant.[1] Odlikovanja Dragutin Vajdić je nosilac Ordena za hrabrost i Ordena zasluge za narod sa srebrnim vencem. Spomenicu nije dobio,jer ju je tražio posle povratka sa Golog otoka, s obrazloženjem da je zakasnio. Poznavao se sa De Golom.[1] David Tasić i Gažen dijamant Roman Gažen dijamant je registrovan 11.09.1984. godine u Jugoslovenskoj autorskoj agenciji u Beogradu. Dragutin Vajdić, pisao je ovaj roman godinama, stalno pod stresom, iznova preživljavajući mučnih pet godina na Golom otoku. Kada je završio roman, bezuspešno je tražio dovoljno hrabru izdavačku kuću, koja bi ga objavila. Sve do 1987. godine i susreta sa tada studentom i honorarnim saradnikom Mladine Davidom Tasićem, kada je dogovoreno da se delovi romana objavljuju u nastavcima u Mladini, kako bi se ispitala reakcija javnog mnenja i eventualno štampala knjiga.[2]Prvi nastavak je izašao jula 1987. godine, a drugi je objavljen mesec dana kasnije, Dragutin Vajdić nije ni dočekao nastavak, jer je preminuo. Nastavci su i dalje izlazili u Mladini. Od brošure Goli otok nastaje knjiga Leševi sa Golog (na srpskom), koju David Tasić, uz veliku medijsku pompu, javno promoviše u beogradskom SKC-u kao autor, marta 1988. godine.[2] Kulturni događaj, međutim, pretvara se u neprijatan duel sa prijateljima pokojnog Vajdića koji Tasića javno optužuju da je prisvojio rukopis mrtvog čoveka i pod svojim imenom objavio memoare o Golom otoku. Roman čak nije ni prepričan, već su izvučena suštinska poglavlja, i u integralnoj i identičnoj verziji objavljena kao autorsko delo. Knjiga koja kao plagijat dospeva na Drugi opštinski sud u Beogradu, u Sloveniji postaje bestseler i prateći marketinški rekvizit ljubljanskog procesa. Od početnih 800 primeraka, kolporteri Mladine ne čuvenom Kulturnom mitingu u Ljubljani uspevaju da je prodaju u tiražu preko četiri hiljade, a sav prihod odlazi kao pomoć uhapšenom autoru. Bez ikakvog objašnjenja i poziva na sud, tužba je odbijena jula 1989. godine. Iste godine pokrenuta je nova parnica, ali u Ljubljani i konačno je dobijena posle dve godine, Vrhovni sud Slovenije 1991. godine potvrđuje da je autor knjige Dragutin Vajdić. a ne David Tasić, kome se određuje novčana kazna zbog zloupotrebe autorskog prava. Sudski spor oko knjige, kao i sama presuda nisu sprečili Tasića da oktobra 1990. godine štampa novo izdanje, sada u luksuznom povezu, dok se u ljubljanskom katalogu ``Svet knjige``, Leševi sa Golog reklamira kao jedan od najčitanijih romana krajem 1990. Lesevi sa Golog

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! JOVAN SKERLIC Pisci i knjige I-IV Izdavac - Prosveta Beograd 1956 Povez - Tvrdi Broj strana - 515+526+503+576 Pismo - ćirilica Jovan Skerlić (Beograd, 20. avgust 1877 — Beograd, 15. maj 1914) bio je srpski književnik i književni kritičar. Rođen je u Beogradu 20. avgusta (8. po julijanskom kalendaru) 1877. godine u građanskoj porodici od oca Miloša i majke Perside[1] rođ. Marković (iz Pešte), u porodičnoj kući na uglu Gospodar Jevremove i Dobračine ulice, kod Čukur-česme na Dorćolu. Njegov otac je bio vlasnik firme i prodavnice šešira, (majstor šeširdžijskog zanata) koji je imao radnju i prodavnicu u Vasinoj ulici kod Knez Mihailove ulice. Jovan Skerlić je imao dve sestre, Jovanku i Jelenu, udatu za Vladimira Ćorovića.[2] Imao je suprugu Klaru i kći Ljiljanu.[3], one su kasnije živele u Francuskoj.[4] Njegov životni moto glasio je: „Živeti — znači raditi!“. Život mu je bio neprekidan, naporan rad. On nije znao za odmor, niti je mario za umor, „sve dokle njegov premoreni i u radu sagoreli organizam nije klonuo pred čeljustima smrti“.[5] Preminuo je Jovan iznenada u 37. godini, 15. maja (2. maja po julijanskom kalendaru) 1914. Obrazovanje i prosvetni rad Jovan Skerlić sa roditeljima i sestrama Osnovnu školu, gimnaziju i studije filozofije je završio u Beogradu. Na Velikoj školi je diplomirao iz francuskog jezika sa književnošću i teorije književnosti, kao đak Bogdana Popovića. Potom je otišao u Lozanu, gde je položio doktorat iz francuske književnosti (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6] Samo je kratko vreme bio gimnazijski nastavnik u Beogradu. Odmah po položenom doktorskom ispitu, postavljen je za nastavnika Univerziteta u Beogradu, prvo za francuski jezik i književnost, a zatim za srpsku književnost, koju je predavao sve do smrti. U dva maha je otpuštan iz državne službe zbog svojih političkih nazora.[traži se izvor] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1910. godine. Književni i nacionalno-politički rad Jovan Skerlić I pored svoje velike književne delatnosti, kojom se proslavio kao najpopularniji i najobilniji srpski kritičar, Skerlić je uporedo radio, isto tako neumorno i obilato, i na političkom i nacionalnom polju. Još kao đak je prišao socijalističkom pokretu i pisao socijalno-političke članke i studije u socijalističkoj štampi. Kasnije je pristupio Samostalnoj radikalnoj stranci, stvorenoj od levog krila radikalne stranke, i ubrzo postao njen glavni ideolog. Poslednje dve godine života je bio poslanik u Narodnoj skupštini, u kojoj se naročito istakao svojim borbenim govorom protiv „banko-kratije“, tj. protiv banaka koje svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod. Mnogo je važniji njegov rad na nacionalnom polju. Idejno, on je nesumnjivo bio najsmeliji i najistaknutiji propovednik i protagonista jugoslovenskog narodnog i državnog jedinstva. Od njegovih mnogobrojnih predavanja u krajevima bivše Austrougarske najznačajnije je ono u Pragu, na deset dana pred smrt. Od članaka i ogleda iz nacionalne ideologije, najbolji je ogled o Anti Starčeviću, propovedniku velikohrvatske ideje. Od ostalih nacionalno-kulturnih akcija, najznačajnija je ona za uvođenje latinice u Srba (anketa u Srpskom književnom glasniku). Lazar Tomanović je o tome zapisao: ...a Skerlić je bio gotov da i ćirilicu batali.[7] Iako je umro mlad, Skerlićev književni rad je veoma obiman. Njegovo najpoznatije i ujedno najbolje delo je Pisci i knjige (u devet svezaka). Sinteza celokupnog njegovog književnog rada je Istorija nove srpske književnosti, objavljena prvo u skraćenom obliku, kao srednjoškolski udžbenik, a potom u celini. Posebne su njegove studije o književnim epohama: Omladina i njena književnost i Srpska književnost u 18. veku, velika studija o Jakovu Ignjatoviću; zatim ogledi: Pogled na današnju francusku književnost, Uništenje estetike i demokratizacija umetnosti, književno-politički ogled Svetozar Marković. Od 1905. godine do smrti uređivao je Srpski književni glasnik, u početku u društvu sa Pavlom Popovićem, a kasnije sam. Imao je dara jednog romanopisca. Objavio je dva nastavka dela Beogradske romanse, potpisujući se sa pseudonimom „Beograđanin“.[8] Kritički osvrt Tabla na zgradi gde je živeo Jovan Skerlić, ulica Gospodar Jovanova. Kao učenik Bogdana Popovića i francuske škole, Skerlić je i sam bio pristalica pozitivnog i naučnog metoda u istoriji književnosti i književnoj kritici — metoda koji izučava piščev temperament, nasledne osobine, uticaj sredine i vremena na uobličavanje posebne vrste njegovog talenta, ali ujedno ne zaboravlja ni vrednost samoga dela za sebe, čisto umetničku vrednost stila, kompozicije i jačine i kvaliteta osećanja. U osnovnim shvatanjima, njegova kritika proističe iz škole Bogdana Popovića. Međutim, dok je Bogdan Popović više polagao na artističku, upravo formalnu vrednost dela i ukrštenim metodama i sredstvima tražio osveštana estetička načela (dogme), dok je on, dalje, poglavito tražio „umetnost radi umetnosti“ i bio manje-više aristokratski ravnodušan prema socijalnim, etičkim i nacionalno-političkim smerovima, Skerlić je, naprotiv, manje polagao na oblik i izražajne vrednosti, a više na sadržaj i, kao borben duh, socijalan čovek i nacionalno-politički ideolog i duhovni vođ jednog pokolenja, bio je više pristalica utilitarističke književnosti. On je u književnosti poglavito tražio ideje, socijalno-etičke, pa čak i političke smerove, „napredne“ ideje i „napredne“ smerove. To „napredno“ on je shvatao na sasvim evropski način: u duhu racionalistički nastrojene misli. „Slobodni mislilac“ i pristalica istorijskog materijalizma, pobornik žilave i srčane borbe za ubeđenja, on nije mario za pesimizam, mistiku, romantička i sentimentalna raspoloženja, dekadansu i estetičku igru fantazije i reči. Bista Jovana Skerlića, na Kalemegdanu. Zato su u njegovoj istoriji književnosti rđavo prošli neki pisci koji su mu bili daleko svojim temperamentom i svojim socijalnim i moralnim shvatanjima, a suviše dobro neki pisci koji su njemu bili dragi zbog svoje prosvetiteljske i socijalne nastrojenosti. Tako shvatajući književnost, on se sav posvetio domaćoj literaturi i u njoj ispitivao uticaje mesta, vremena i rase, uzajamnost sa evropskim idejama i društvenim i kulturnim prilikama. On je imao naročito razvijeno istorijsko osećanje da zapazi osnovne crte koje karakterišu jednu epohu ili generaciju i da te crte razradi, sredi i predstavi. Isto tako, za ocenu knjiga i pisaca on je imao najviše smisla za osnovne karakteristike u opštim potezima i u tome se retko prevario. Zahvaljujući tim osobinama, on je mogao ne samo da kao književni kritičar neprekidno i sistematski prati razvitak savremene predratne književnosti, već i da izvrši jedan ogroman posao: da napiše istoriju celokupne nove srpske književnosti od početka 18. veka do Prvog svetskog rata. Tako je on vaskrsao čitava razdoblja naše prošlosti — 18. vek, omladinski romantičarski pokret, doba Svetozara Markovića, zatim mnoge već zaboravljene pisce, kao Dositeja Obradovića, Aleksandra Sandića,Jovana Steriju Popovića, Jakova Ignjatovića i druge. Dosledan svome metodu i radeći brzo i mnogo, Skerlić je katkada prenebregao da istakne mnoge umetničke tančine i da neke njegove opšte karakteristike o starijim piscima ostanu nedovoljno dokumentovane. Skerlić je naročito osvajao svojim stilom, koji se odlikovao jasnošću, logičnošću i plastikom, ali i vatrenim zanosom i krepkošću. Njegove studije o knjigama su bile dopadljivije i popularnije od samih knjiga. On je i o rđavim knjigama pisao sjajno. Njegove ocene katkada liče na obrasce velikih francuskih kritičara, prelivene u srpski jezik i primenjene na srpske pisce i prilike. U svoje doba, to je bilo čarobno kao novina; jedan deo velikog Skerlićevog uspeha leži u tome. Prvu naučnu monografiju o njemu napisala je 1937. godine Vukosava Milojević.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miodrag Blizanac Veljko Djuric Misina Patrijarh srpski Gavrilo V (po rođenju Đorđe Dožić; Donja Morača, 17. maj 1881 – Beograd, 7. maj 1950) je bio 41. patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Vodio je srpsku crkvu u u razdoblju Drugog svetskog rata. Đorđe Dožić je rođen 17. maja 1881. godine u Vrujcima, u Donjoj Morači u blizini manastira Morače. Osnovnu školu je završio u manastiru Morači, a potom školovanje nastavio u Beogradu. Bio je jedno vreme iskušenik u manastiru Lipovcu kod Aleksinca, a zatim u manastiru Sićevo. Zamonašio se 26. februara 1900. u manastiru Sićevo kod Niša, sutradan ga je episkop niški Nikanor Ružičić rukopoložio u čin jerođakona, a posle sedam dana u čin jeromonaha. Godine 1905. upisao je Bogoslovski fakultet Atinskog univerziteta, kao državni pitomac Srbije. Diplomirao je 1909, a nešto kasnije i doktorirao na ovom fakultetu. Posle toga postavljen je za sekretara srpskog manastira Hilandara u Svetoj gori, odatle odlazi na mesto srpskog predstavnika u Carigradskoj patrijaršiji. Tu je izbran za mitropolita raško-prizrenskog 1. decembra 1911. godine. Posle završetka Balkanskih ratova, preimenovan je u mitropolita i arhiepiskopa pećkog. Za vreme Prvog svetskog rata bio je interniran u Cegled, u Mađarskoj gde je oboleo, pa je 1918. kao bolesnik vraćen u Ulcinj, gde ostaje do oslobođenja pod austrijskom stražom. Bio je na čelu grupe od 18 poslanika crnogorskog parlamenta koja je u novembru 1918. odnela u Beograd svoju odluku o ujedinjenju sa Srbijom. Posle smrti mitropolita crnogorsko-primorskog Mitrofana (Bana), izabran je za novog mitropolita crnogorsko-primorskog 17. novembra 1920. godine. Na ovom položaju ostao je do izbora za patrijarha srpskog 21. februara 1938. (po starom 8. februar). Predvodio je delegaciju Srpske pravoslavne crkve na Konferenciji u Carigradu 1923, koja je bila posvećena reformi kalendara. Na ovoj konferenciji sa srpske strane je učestvovao i Milutin Milanković kao astronom da im pomogne oko prevazilaženja problema vezanog za kalendar i dužinu trajanja godine. Na patrijaršijskom tronu nasledio je patrijarha Varnavu 1938. godine. Vojni puč 27. marta Glavni članak: Vojni puč 27. marta 1941. Bio je žestok protivnik potpisivanja Trojnog pakta i tražio je jugoslovenskoj vladi da ga ne potpisuje. Srpski patrijarh Gavrilo i episkopi SPC su činili sve što su mogli da bi onemogućili potpisivanje Pakta sa silama Osovine.[1] Djelatnost patrijarha dr Gavrila Dožića bila je prvih mjeseci 1941. dobrim dijelom usmjerena na politički teren, Patrijaršiju su redovno posjećivali političke ličnosti iz opozicije.[2] No, trojni pakt je ipak potpisan, ali je ubrzo srušen Vojni pučem od 27. marta 1941. Istog dana kada je izvrešen puč, Sveti arhijerejski sabor SPC je već bio na okupu. Otvarajući vanredno zasedanje Sabora patrijarh Gavrilo je blagoslovio državni udar rečima: Noćašnji akt spasao je čast našeg naroda i države, pa zbog toga i mi možemo samo blagosloviti ovo delo.[3] 27. marta 1941. patrijarh je više puta izlazio na prozor Patrijaršije i držao govore mnogobrojnim demonstrantima.[2] Nacionalno ushićenje doveo je do tačke ključanja Dožićev govor na beogradskom radiju, prepun kosovske simbolike, koji su prenosile i stanice Zagreb i Ljubljana, poručujući da je na saboru Srpska pravoslavna crkva jednoglasno podržala vojni puč kao opredeljenje za `carstvo nebesko`: Pred našu naciju u ove dana sudba je ponovo bila postavila pitanje kome će se privoleti carstvu. Jutros u zoru na to pitanje dat je odgovor. Privoleli smo se carstvu Nebeskom, to jest carstvu Božje istine i pravde, narodne sloge i slobode... Ako je živeti, da živimo u svetinji i slobodi, ako je mreti, da umremo za svetinju i slobodu kao i mnogo miliona proslavljenih predaka naših.[2] – patrijarh Gavrilo Patrijarh Gavrilo je 28. marta 1941. u patrijaršiji dočekao pučistu generala Simovića i tom prilikom je rekao da puč nije samo delo vojnika već `celokupnog srpskog naroda i nas svih koji smo se za to angažovali`.[4] On je tom prilikom ocenio da je 27. mart jedan od najvažnijih datuma u srpskoj istoriji i da je ravan Vidovdanu: Vidovdan 1389. godine, Vidovdan 1914. godine i 27. mart 1941. godine su isti no suštini i motivima. Sva tri ova velika datuma vode carstvu Nebeskome, tj. putem prošlosti, oličenim u duhu viteštva.[4] Drugi svetski rat Glavni članak: Srpska pravoslavna crkva u Drugom svetskom ratu Početkom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941, Patrijarh se prvo sklonio u manastir Rakovicu, a iste noći između 6. i 7. aprila otputovao u manastir Žiču (jer je prevladalo mišljenje da treba da sledi Kraljevsku Vladu) a odatle u manastir Ostrog gde su ga nemačke vojne vlasti uhapsile 25. aprila 1941. godine.[5] Na Ostrogu je uhapšen kao „glavni ratni zločinac, krivac i huškač za ulazak Jugoslavije u rat protivu sila Osovine“.[6] Iz Ostroga su ga doveli u Beograd, gde je jedno vreme bio zatvoren u zatvoru Okružnog suda. Potom su ga premestili u manastir Rakovicu, a zatim u manastir Vojlovicu, gde je zajedno sa episkopom žičkim Nikolajem bio zatočen. Za vreme svog zatočeništva u Vojlovici dvojica srpskih crkvenih velikodostojnika odolevala su pritiscima da sarađuju s Nemcima. Oni su uporno odbijali da potpišu javni proglas protiv Tita i partizana, kao i da učestvuju u stvaranju pro-nacističke vlade nacionalnog spasa.[7] Polovinom septembra 1944. kada su nemačke trupe počele da se povlače iz Srbije pred naletima Crvene armije, Velimirović i Dožić su prebačeni prvo u Austriju, a potom u Nemačku, u koncentracioni logor Dahau, gde su držani kao posebni zatvorenici (Ehrenhäftling) u delu za visoke oficire i sveštenstvo.[8] ’Počasni zarobljenici’ su imali poseban smeštaj i hranili se kao nemački oficiri, vrata ćelija u kojima su boravili zaključavana, a imali su i slobodan pristup zasebnom dvorištu u logoru.[7] Pored toga, bilo im dozvoljeno da nose svešteničke mantije i nije im brijana glava.[7] U crkvenoj literaturi se naglašava da su oni u logoru Dahau ‘doživeli sve strahote ovog pakla na zemlji’ i pretrpeli ‘stradanje i patnje’. U Dahauu ostaju tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju. Izgleda da je puštanje Velimirovića i Dožića iz logora Dahau bilo je deo pogodbe Ljotića i Nedića s visokim nemačkim funkcionerom u okupiranoj Srbiji Hermanom Nojbaherom.[7] Iz Nemačke putuju zajedno sa Milanom Nedićem i nemačkim generalom Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde su se Nemci nadali kako će iskoristiti njihov autoritet među izbeglim Srbima u borbi protiv partizana. Krajem aprila 1945. patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj su preko Momčila Đujića stupili u kontakt sa Dimitrijem Ljotićem, tražeći da se sastanu sa njim. Dimitrije Ljotić je krenuo prema njima ali je poginuo 23. aprila 1945. kod Ajdovščine u Sloveniji bežeći od Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Patrijarh Gavrilo i biskup Nikolaj su potom, zajedno sa drugima koji su bežali ispred partizana, prešli u Austriju. Završetak rata patrijarh Gavrilo Dožić i episkop Nikolaj Velimirović su dočekali, zajedno sa premijerom srpske kolaboracionističke vlade Milanom Nedićem, nemačkim generalom Hermanom Nojbaherom, četnicima, ljotićevcima i kolaboracionistima, u austrijskom gradiću Kitzbühel, gdje su bile smještene vlade čije su zemlje Nijemci okupirali. Tu su se sreli sa zapadnim saveznicima 8. maja 1945. kada je Kitzbühel zauzela američka 36. pešadijska divizija. Odatle su otišli u Englesku, nakon čega su se razdvojili - patrijarh se vraća u novu Jugoslaviju, a Nikolaj odlazi u Ameriku, te je u domovini smatran saradnikom fašista i izdajnikom.[7] Posleratni period Glavni članak: Srpska pravoslavna crkva u SFRJ Po završetku rata, Patrijarh Gavrilo se zbog nove vlasti ne vraća odmah u zemlju, nego tek nakon pregovora. Arhijerejski Sinod je 14. jula 1945. godine preko Ministarstva unutrašnjih poslova DFJ uputilo pismo patrijrhu u kome ga moli da se što pre vrati u otadžbinu.[9] 10. avgusta patrijarha je iz Rima stigao u Prag, te moli da mu se pošalje neko ko će ga dopratiti u Beograd. Patrijarh Gavrilo je stigao iz Praga avionom u Beograd u pratnji protojereja Ive Kaluđerovića dana 14. novembra 1946. godine. Odmah po dolasku preuzeo je sve dužnosti i sazvao vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, da bi se razmotrila novonastala situacija.[9] Patrijarh Gavrilo je umro 7. maja 1950. u Beogradu. Sahranjen je u beogradskoj Sabornoj crkvi, u južnom delu hrama, u neposrednoj blizini kneza Miloša i kneza Mihaila Obrenovića. Posle njega patrijarh srpski je postao Vikentije (Prodanov)....

Mirko Tepavac - Drzave, drzavnici i stradalnici Ogledi iz `Republike` (1991-2008) Sluzbeni glasnik, Res publica, Beograd, 2009. Mek povez, 328 strana, posveta i potpis Mirka Tepavca. Ilustracije Corax. Mirko Tepavac `Beli` (Zemun, 13. 8. 1922 – Beograd, 28. 8. 2014) je bio aktivista komunističke omladine u vreme kraljevine Jugoslavije, partizanski borac i ilegalac u drugom svetskom ratu, te visoki državni funkcioner SFRJ. Obavljao je funkciju jugoslovenskog ministra spoljnih poslova, sa koje je smenjen tokom čistke `liberala` u Srbiji 1972. godine. Od 1990-ih godina piše knjige. Predratna biografija Glavni članak: SKOJ Rođen je 13. 8. 1922. godine u Zemunu. Kao šesnaestogodišnjak je 1939. prvi put uhapšen i batinan od strane policije, zbog veza sa komunističkom omladinom. Gimnaziju je učio u Zemunu, ali nakon odluke ministarstva Prosvete o `isterivanju iz svih škola na teritoriji Uprave grada Beograda` (zbog komunizma!) morao je nastavi školavanje u Sremskoj Mitrovici i Beloj Crkvi.[1] Drugi svetski rat Glavni članak: Narodnooslobodilačka borba Jugoslavije Ulazak jedinica 36. vojvođanske divizije u oslobođeni Irig novembra 1944. U Partiji, koja je bila na čelu antifašističkog pokreta, vladao je partizanski, vojnički moral, a u domenu partizanskog uticaja – “ratni komunizam”. Bila su stroga merila požrtvovnosti i lične hrabrosti, rigidne discipline preuzete iz iskustva doratne ilegale. Na vrhu te skale vrednosti bilo je “držanje pred neprijateljem”. Sve po cenu života. Surovo, ali da tako nije bilo, teško da bismo pobedili.[2] Nakon napada Nemačke na SSSR, u julu 1941. godine iz Zemuna prelazi u okupiranu Srbiju i pridružuje se prvoj četi Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga po zadatku SKOJ-a ponovo prelazi u Zemun da radi na organizovanju pokreta otpora kao ilegalac. Odlazio je na ilegalne sastanke, smeštao i krio ljude, tehniku i oružje. Član je Komunističke partijae Jugoslavije od 1942. godine. Uhapšen je u noći 12. avgusta 1942. upadnom ustaške policije u porodični stan.[1] Isledovao ga je lično Nikola Francetić, veteran zagrebačke antikomunističke policije, brat Jure Francetića, komandanta zloglasne `Crne legije`.[1] Od njega je traženo da otkrije identitet vođe gradskog komiteta Skoja, `Cvikeraša`, što nije učinio: Čula sam da se Tepavac Mirko na istragama držao odlučno i da je bio drzak prema referentima koji su ga saslušavali... Francetić Nikola takođe mi je pričao jednom zgodom da mu je Tepavac Mirko prilikom saslušanja pljunuo u lice i da se sa ljudima koji su ga fizički zlostavljali prilikom saslušanja upuštao u borbu i vraćao im udarce... pričao mi je Juratović, da je Tepavac bio dva puta vođen na strijeljanje, samo da bi od njega iznudili priznanje, ali da je on uporno šutio.[1] – Zapisnik sa saslušanja službenice ustaškog prekog suda Zdenke Vagnes pred organima UDB-e, juna 1952. Nakon nekoliko meseci strahovitog mučenja u ustaškim zatvorima po Sremu, pušten je krajem decembra 1942, na intervenciju brata domobranskog oficira, koji potom i sam prelazi u partizane.[1] Početkom 1943. godine preko Srema je otišao u Bosnu u vojvođanske partizanske jedinice. Tepavac je, zbog `nejasnoća` oko njegovog puštanja, prvo raspoređen kao puškomitraljezac u sastavu vojvođanske brigade u Bosni. Potom je unapređen na dužnost zamenika političkog komesara odreda, brigade, a na kraju i 36. vojvođanske divizije. Njegova divizija je tokom 1943-1944. godine vodila teške borbe sa elitnom nemačkom SS divizijom Princ Eugen po Bosni, a septembra 1944. godine prelazi u Srbiju gde sa lakoćom razbija Kalabićeve četnike, `potpuno nesposobne da se suprotstave`.[1] Njegova jedinica je potom prešla Savu i nastavila sa oslobađanjem mesta po Vojvodini, nakon čega je učestvovala na Sremskom frontu. Nosilac je `Spomenice boraca 1941`. Period SFRJ Glavni članci: Savez komunista Vojvodine i Čistka liberala u Srbiji Posle rata se nalazi na funkcijama člana Glavnog odbora Saveza socijalističkog radnog naroda Srbije, člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije, sekretara Okružnog komiteta KPJ u Zrenjaninu i Pančevu, člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, sekretara Saveta za prosvetu i kulturu NR Srbije. Sredinom 1952. godine predao je izveštaj o `nacionalnoj politici` i represivnoj politici UDB-e u Vojvodini, u kojem je naveo i neselektivno streljanje nekoliko stotina pripadnika nacionalnih manjina, najviše Mađara u nekoliko sela u Bačkoj, nakon oslobođenja. Ubrzo potom, o njemu je provedena opsežna policijska i partijska istraga kojom se pokušavala otkriti njegova `izdaja` u ustaškom zatvoru. Decembra 1952. godine oslobađajućim nalazom Centralnog komiteta KPJ odvačene su sve takve sumnje kao neosnovane.[1] Bio je direktor Radio Beograda u periodu od 1955. do 1959. godine. Ambasador FNRJ u NR Mađarskoj i pomoćnik državnog sekretara za inostrane poslove, od 1959. do 1969. godine. Direktor i glavni urednik lista „Politike“ i član CK SK Srbije, od 1965. do 1967. godine. Predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, od 1965. do 1967. godine i ministar inostranih poslova od 25. 4. 1969. do 1. 11. 1972. godine. Početkom sedamdesetih godina 20. stoljeća, Tepavac je u 50. godini života, nakon `čistke liberala`, odnosno srpskog republičkog rukovodstva, otišao u penziju, zajedno s Markom Nikezićem.[2] Tito je 1971. godine odbio njegovu prvu ostavku, a nakon druge ostavke, oktobra 1972. godine, tražio mu je da ostane na dužnosti do kraja mandata, na šta Tepavac nije pristao.[1] Postjugoslovenski period Glavni članak: Raspad SFRJ Povodom uloge Srbije u ratu u Hrvatskoj 1990-ih je rekao: Srbija je očistila Hrvatsku od Srba. Sama Hrvatska, ako je i želela, to ne bi smela ni mogla da učini da Srbija nije podigla Srbe protiv njihove hrvatske domovine... Hrvatska ne može jedina odgovarati za taj greh Srbije, ali može i mora ispraviti vlastite grehe prema Srbima.[3] Nakon raspada Jugoslavije i početka oružanih sukoba 1991. godine sudjelovao je na više ex-jugoslavenskih antiratnih skupova u zemlji i inozemstvu. U tom je vremenu objavio više članaka u beogradskom časopisu Republika, Našoj Borbi i Danasu. Za predsjednika Evropskog pokreta u Srbiji bio je izabran 1994. godine. 2012. godine, u 91. godini života objavio je knjigu sećanja pod naslovom `Moj drugi svetski rat i mir`. Muž je glumice Renate Ulmanski. Dela Mirko Tepavac je autor više članaka u novinama i časopisima.[4] Objavio je sledeće knjige: `Demokratija ili despotija` (1994) `Mirko Tepavac - sećanja i komentari` (1998) (s Aleksandrom Nenadovićem) `Države, državnici i stradalnici` (2009) `Moj drugi svetski rat i mir` (2012)

Odlično stanje Kačaci su bili albanski odmetnici[1], razbojnici[1] ili pobunjenici koji su u 19.[1] i početkom 20. veka napadali radi pljačke[1] karavane i pojedince u Albaniji, Crnoj Gori, Makedoniji, Srbiji i Bosni[1], a kasnije se borili i protiv uspostavljanja srpske vlasti na teritorijama Stare Srbije pretežno naseljenim Albancima.[2] U Kraljevini SHS kačački pokret je bujao u periodu 1918–1924. godine. 1920. je preko 10.000 kačaka bilo na planinama Kosova.[3] Nakon 1924. pokret kačaka je ugušen. Održanje nesređenog stanja na Kosovu pomagala je italijansko-albanska iredenta iz Albanije i emigracije. Italijanska vlada bila je glavni nosilac tih pokreta. Najčuveniji kačaci na Kosovu i Metohiji bili su Isa Boljetinac, Azem Bejta Galica i njegova žena Šota Galica, iz okoline Drenice.[4] Istorija[uredi | uredi izvor] Pokret albanskih kačaka je započeo početkom 20. veka borbu za nezavisnost Albanije, protiv turske vlasti. Turska reč kačak (kaçak) označavala je razbojnika[1], odmetnika[1] od vlasti, hajduka, u decenijama pred propast Otomanskog carstva. Srpska vojska se tokom zauzimanja Kosova i Metohije u Prvom balkanskom ratu 1912. godine susrela sa žestokim otporom albanskog stanovništva[5], organizovanim u čete kačaka, koje je predvodio Azem Galica.[6] Kada su u Prvom svetskom ratu Austro-Ugarska i Bugarska okupirale Kraljevinu Srbiju i zauzele Kosovo i Metohiju, Azem Galica je sa kačacima nastavio oružani otpor protiv okupatora.[6] Azem Bejta je s nekoliko stotina kačaka primorao na predaju jedan austrijski puk, između Mitrovice i Peći 1918. Nešto kasnije je stigao i Kosta Pećanac i njih dvojica su se tom prilikom pobratimili i 12. oktobra 1918. zajedno oslobodili Peć.[4] Azem Galica i Šota Galica, vođe kačaka iz Drenice. Po završetku rata 1918. godine, Kosovo je ušlo u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Iste godine osnovan je Komitet narodne odbrane Kosova, poznatiji kao Kosovski komitet, koji se borio za izdvajanje teritorija naseljenih Albancima (Kosova, Metohije, zapadne Makedonije i delova Sandžaka) iz novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i za njihovo pripajanje Albaniji.[7] Ideje Kosovskog komiteta imale su velikog uticaja na kačake. Kačaci su se ubrzo pobunili i protiv Kraljevine SHS. Akcija za njihovo razoružanje otpočela je 8. novembra 1918. godine, a štab „akcionog odreda za likvidaciju kačaka“ se nalazio u varošici Istok, u Metohiji. Tada se po planinama bilo odmetnulo oko 10 hiljada Albanaca. Njih je bilo svuda po šumama i nekoliko godina su imali faktičku vlast po selima.[4] Beogradska vlast je protiv kačaka provodila najstrože mere: imanja odmetnika su oduzimana i deljena srpskim kolonistima ili ponekad spaljivana, njihove porodice su internirane u posebne logore, kažnjavana su čitava sela ako su pomagala kačake ili čak samo ako se na njihovom području vodila borba s kačacima. Sela iz kojih je pružan otpor osvajana su združenim dejstvom vojske i žandarmerije, uz razorna artiljerijska dejstva.[8] Pobunjeni albanski kačaci 1920-ih kontrolišu put na Kosovu. 1920. je izbila velika „lapska buna“, koja je ugušena u naseljima Prapaštica, Knjina, Kabaš, Jablanica i Ariljača.[9] Kačaci su u oblasti Drenice (u selu Junik) uspeli da oforme tzv. Neutralnu zonu, koja je trajala između 1921. i 1923. godine.[6] Ovu „oslobođenu“ oblast su neformalno nazivali Mala Albanija (alb. Arbëria e Vogel).[10] Vlast je morala sa njima, u više navrata, da sklapa primirja. Ministarstvo unutrašnjih dela je 10. 3. 1921. objavilo amnestiju svih odmetnika koji se budu predali. 1923. godine je Nikola Pašić ponovo privremeno amnestirao kačake, pa je zahvaljujući njima Narodna radikalna stranka pobedila na tadašnjim izborima na Kosovu.[4] Za uzvrat su Azemu Bejti dodeljena tri sela da u njima brine o javnome redu. Vlast mu je obnovila i kuću (kulu), koja mu je prethodno srušena granatiranjem.[4] Međutim, to nije dugo trajalo. Krajem septembra 1924. godine jugoslovenska vojska je u velikoj akciji uz opsežnu upotrebu artiljerije razbila većinu kačačkih odreda i likvidirala njihove vođe.[11] Azem Galica je u ovoj borbi smrtno ranjen i ubrzo je preminuo u obližnjoj pećini, koja se danas zove Pećina Azema Galice.[12] Srpska vlast nastoji da predstavi albanske kačake kao pljačkaše i da ih stavi van zakona. Svaki vladin službenik i svaki srpski fašista ima pravo da ih ubije. Kačaci u stvari nisu uopšte pljačkaši, već dobri albanski gerilci. Oni su ljudi koji su žrtvovali sve, svoje kuće, imanje i dobra, i otišli u planine, osnovali gerilske odrede i bore se protiv nedela i divljaštva srpske vojske i policije.[3] — Kosta Novaković Komunistička partija je propagandno pomagala kačacima[uredi | uredi izvor] Beogradske Radničke novine su pisale da vlada tendenciozno piše o kačacima i „pušta kroz listove fabrikovane telegrame o arnautskim napadima koji će se tek dogoditi“. Razlog tome vide u težnjama za osvajanjem Albanije: „Pogradec, na južnoj obali Ohridskog jezera, bio je i pre i sada prvi cilj naših osvajača, a krajnji cilj je osvajanje severne Albanije do Škumbe“.[13] Komunistička partija Jugoslavije je izjavljivala `solidarnost revolucionarnih radnika i seljaka ostalih nacija Jugoslavije, a pre svega Srbije, s Albanskim nacionalno-revolucionarnim pokretom u licu Kosovskog komiteta` i pozivala radničku klasu da `svestrano pomažu borbu raskomadanog i ugnjetenog albanskog naroda za nezavisnu i ujedinjenu Albaniju`.[14] Vidi još[uredi | uredi izvor] Kosovski komitet Oslobodilačka vojska Kosova

Matica srpska,1979. tvrd povez, 419 strana knjiga je uredna i veoma dobro očuvana Rumuni su romanski narod, koji pretežno živi u Rumuniji, gde čini 89,5 % stanovništva.[1] Rumunski narod je nastao mešanjem drevnih Dačana sa doseljenim rimskim kolonistima i, kasnije, sa Slovenima. Rumuni su većinom pravoslavne veroispovesti, a govore rumunskim jezikom, koji pripada romanskoj grupi indoevropske porodice jezika. Rumuna ukupno ima oko 23.782.990[2][3], od toga u Rumuniji 16.870.000. Ime Rumun Pojam Rumun (Roman - po rumunskom književnom jeziku ili Ruman - po banatskom dijalektu rumunskog jezika) bio je do polovine 19. veka samo u internoj upotrebi.[5] Tako su sami sebe - između sebe nazivali pripadnici tog naroda. Od mađarske revolucije 1848-1849. godine počeli su i drugi narodi da ih nazivaju, i to prvo Romanima. Poreklo Rumuna Rumunski narod je nastao krajem 11. veka mešanjem Vlaha i Slovena koji su živeli na području današnje Rumunije. Naziv Vlasi je tokom istorije upotrebljavan za sve romanizovane stanovnike Balkanskog poluostrva, dok je kao naziv za same Rumune korišćen sve do 19. veka. Preci Rumuna, dako-getska plemena, nastanjivali su područje današnje Rumunije od antičkog doba, a najveći politički uspon dostigli su u vreme dačkog kralja Burebiste oko 50. godine. p. n. e. U drugom veku, Dakiju su osvojili Rimljani i pretvorili je u svoju provinciju. Na ovo područje su se tada doselili brojni rimski kolonisti, dok je starosedelačko stanovništvo bilo romanizovano. U trećem veku, rimska vojska je napustila Dakiju, a sa njom je otišao i jedan deo romanskog stanovništva. Rumunski i mađarski autori se spore oko pitanja da li je nakon odlaska rimske vojske u Dakiji ostalo romanizovanog stanovništva. Prema jednom gledištu, jedan deo romanizovanog stanovništva ostao je u Dakiji i nakon odlaska rimske vojske, a kasnije se izmešao sa doseljenim Slovenima, koji su se tokom vremena takođe romanizovali. Prema drugom gledištu koje, delom iz političkih razloga, zastupaju mađarski autori, Rumuni potiču od romanizovanog stanovništva koje je prvobitno bilo nastanjeno na području južno od reke Dunav, da bi se tek tokom srednjeg veka preselilo na područje današnje Rumunije....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jirgen Elzeser RATNE LAŽI od Kosovskog sukoba do suđenja Miloševiću Pišući o ratu na Balkanu, autor se hrabro i argumentovano suprotstavlja medijskoj propagandi na Zapadu. Kritikuje nemačku politiku u odnosu na ovaj deo Evrope. Koristeći zapadne izvore, on iznosi istinu o dešavanjima u Bosni i na Kosovu, sa željom da ta istina dopre i do srpskog i do nemačkog čitaoca. U ovoj knjizi se mogu naći argumentovane istine o Račku, navodnom broju žrtava na Kosovu, Operciji Potkova, itd. Jürgen Elsässer (* 1957. u Pforzheimu) njemački je novinar i autor brojnih knjiga o vanjskoj politici Njemačke. Od sredine 1970-ih godina bio je član njemačkog Saveza Komunista (KB) do njegova raspada 1991. Jedan je od od utjecajnih komentatora njemačke političke ljevice. Elsässer je jedan od utemeljitelja tzv. Protu-Njemačke, i smatra se antiimperialistom.Od 1990-ih do 2002/03 redovito je pisao članke. Elsässer je maturirao u Pforzheimu i kasnije radio kao učitelj u Baden-Württembergu. Tijekom 4 godina imao je razred koje je bio sačinjen uglavnom od djece iz bivše SFR Jugoslavije. Kasnije je izjavio da je u to vrijeme počeo cijeniti `mentalitet srpskog naroda`[1] Nakon 14 godina rada 1994. napušta posao kao učitelj i seli se u Berlin. U siječnju 2009. Elsässer je pozvao na stvaranje `inicijative protiv financijskog kapitala`. Smatra da je Gospodarska i financijska kriza nastala kao `namjeran napad od strane anglo-američkog financijskog kapitala`, od kojeg se treba braniti. Pozicije Elsässer se izjašnjava polemočno primjerice o razlozima za raspad SFRJ, Domovinski rat i o Genocidu u Srebrenici gdje opovrgava broj ubijenih žrtava[2] Relativizira genocid između ostalog objašnavajući događaje srpskim žrtvama rata.[3] i izjavljuje da se ne radi o genocidu i izjavljuje da je to „laž“[4] i „mit“.[5] Tvrdi da je velik broj ubijenih muslimana iz ljeta 1995 zapravo žrtve likvidacija koje su počinili drugi muslimani.[6] Naglasio je da zločini u Srebrenici nisu počinjeni namjerno i sustavno, nego da su samo djela pljačkaša.[7] Smatra se ljubiteljem Srba i Slobodana Miloševića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žan-Žak Ruso (franc. Jean-Jacques Rousseau;[1] Ženeva, Švajcarska, 28. jun 1712. — Ermenonvil, Francuska, 2. jul 1778), bio je švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i samouki kompozitor iz doba prosvetiteljstva. Žan-Žak Ruso je bio najuticajniji filozof prosvetiteljstva. On je smatrao da je savremena kultura negacija prirode i zato je govorio da ljudi treba da se vrate prirodi - slobodi i jednakosti. Za Rusoa nejednakost je nastala sa privatnom imovinom, a država ugovorom. Za Žan-Žaka Rusoa, kao prosvetitelja, vaspitanje je bilo temelj društva. Rusov neizmeran uticaj je u tome što je bio prvi pravi filozof romantizma. Kod njega se prvi put pominju mnoge teme koje su dominirale intelektualnim životom narednih stotinu godina, kao što su: uzdizanje osećanja i nevinosti i umanjivanje značaja intelekta; izgubljeno jedinstvo ljudskog roda i prirode; dinamična koncepcija ljudske istorije i njenih različitih nivoa; vera u teologiju i mogućnosti obnavljanja iščezle slobode. Rusoova novela Emil, ili o obrazovanju je rasprava o obrazovanju cele osobe radi državljanstva. Njegova sentimentalna novela Julie ou la Nouvelle Héloïse je bila važna u razvoju pre-romantizma[2] i romantizma u fikciji.[3] Rusoovi autobiografski zapisi — njegove Ispovesti, koji su inicirali moderno autobiografsko pisanje, i njegovo delo Les Rêveries du promeneur solitaire — primeri su pokreta iz kasnog 18. veka poznatog kao Doba senzibilnost, i imali su znatan fokus na subjektivnosti i introspekciji što je kasnije karakterisalo moderno pisanje. Njegova dela O poreklu nejednakosti i Društveni ugovor su temelji savremene političke i društvene misli. Tokom perioda Francuske revolucije, Ruso je bio najpopularniji filozof među članovima Jakobinskog kluba.[4] On je sahranjen kao nacionalni heroj u Panteonu u Parizu, 1794, 16 godina nakon njegove smrti.[5] Šira biografija Kuća gde je Ruso rođen. Žan-Žak Ruso je bio sin jedne francuske izbegličke porodice koja je živela u Ženevi.[6][7] Iako je odgajen kao kalvinista, godine 1728. postao je katolik pod uticajem gospođe De Varen (de Warens), njegove dobrotvorke i, kasnije, ljubavnice, koja je i sama bila preobraćena iz protestantskog pijetizma. Imala je velikog udela u formiranju njegove religioznosti, spajajući deistička verovanja, koja isključuju učenja kakva su pakao i prvorodni greh, sa nekim vidom kvijetističkog sentimentalizma. Tokom godina provedenih sa njom (1731—1740), Ruso je dovršio svoje nepotpuno obrazovanje čitanjem raznolikog štiva, uključujući dela Renea Dekarta, G. V. Lajbnica, Džona Loka, Bleza Paskala i drugih. Godine 1741. otišao je u Pariz, gde je upoznao Terezu Levaser, služavku, sa kojom je imao petoro dece i smestio ih u bolnicu za napuštenu decu. Preko Denija Didroa ušao je u krug enciklopedista, za koje je napisao nekoliko priloga, od kojih su svi sem jednog bili na muzičke teme. Godine 1750. objavio je svoje Discours sur les sciences et les arts, nagradni esej za Dižonsku akademiju, u kome je branio tezu da tehnički progres i materijalna dobra kvare ljudski moral. Godine 1754. vratio se u Ženevu i ponovo postao kalvinista, a te iste godine napisao je Discours sur l’origine et les fondements de l’inégalite parmi les hommes. Inspirisan H. Grocijem (H. Grotius), S. Pufendorfom (S. Pufendorf) i drugima, bavio se određenim temama ne uzimajući u obzir istorijsku realnost i, na osnovu neopravdanih pretpostavki da je primitivni čovek bio slobodno i srećno biće koje je živelo u skladu sa svojim instinktima, bez vrline ili greha, tvrdio da su nejednakosti među ljudima, navodno, nastale iz nesklada u razvoju njegovih društvenih i vlasničkih instinkta. Godine 1756. Ruso se nastanio blizu Monmorensija, gde je napisao dela koja će ga proslaviti. U delu „Žili, ili nova Eloiza“ (Julie, ou La Nouvelle Héloïse, 1764), strastvenoj ljubavnoj priči, osuđuje duštvo koje radi konvencija razdvaja ljubav braka, i brani prirodnu religiju zasnovanu na nedogmattskom ličnom tumačenju Jevanđelja koje je, po njegovom mišljenju, neophodno za moralnost. U delu „Emil, ili o vaspitanju“ (Émile, ou de l’Éducation, 1762) on je razvio utopijski program obrazovanja daleko od nemoralnog uticaja društva, a u skladu sa prirodom. U čuvenom odeljku La Profession de foi du vicaire Savoyard on sumira svoje religiozne ideje. Bio je zagovornik jedne vrste deizma koji, iako sličan deizmu prosvetiteljskih filozofa u potvrdi uverenja o postojanju Boga, duše i budućeg života, koji nalazi krajnju potvrdu u osećaju pojedinca za lični odnos sa Bogom kroz savest, čiji je On izvor i inspiracija. U Du contrat social (1762) iznosi teoriju o pravednoj državi, koja je osnovana na opštoj volji naroda, izraženoj kroz zakone. I ovo delo sadržalo je poglavlje o religiji, De la religion civile, gde pravi razliku između građanske religije i prirodne religije. Postulati ove građanske religije, koje nameće država i koji su nepromenljivi, bave se istim pitanjima kao i prirodna religija, zabranjuju svaku dogmatsku netoleranciju, i prihvataju samo one religije koje ne tvrde da poseduju apsolutnu istinu. „Emil“ je 1762. stavljen u Indeks zabranjenih knjiga. Delo „O društvenom ugovoru“ (Du contrat social) osuđeno je u Francuskoj i Ženevi, a Ruso je prvobitno pobegao u Nešatel, a potom na jednu adu u kantonu Berna, dok je 1766–1777. godine bio je gost Dejvida Hjuma u Engleskoj. Ali, pateći od manije gonjenja, vratio se u Francusku gde se oženio Terezom Levaser pred prirodom 1768. godine. Godine 1772. završio je svoje delo „Ispovesti“ (Confessions), koje je neobičan spoj taštine i samooptuživanja. Posle smrti, Rusoova filozofija je imala snažan uticaj u Evropi. U Francuskoj je njegove ideje prihvatila Revolucija, a u Nemačkoj pokret Šturm und drang. Njegov uticaj na religioznost je bio utoliko snažniji jer je, za razliku od Voltera, ponudio čoveku zamenu za otkrivenu religiju koja ne samo što je dogmatski bila jednostavna i nepotpna u svojim moralnim propisima, već se bavila i njegovim emotivnim i intelektualnim potrebama. Ponekad se tvrdi da je služio hrišćanstvu time što je propagirao osnovne istine hrišćanstva među svojim neverujućim savremenicima. Tačnija procena mogla bi glasiti da je eliminišući pojam o prvorodnom grehu i zamenivši potrebu za blagodaću verovanjem u potpunu sposobnost uma, savesti i slobodne volje, uklonio osnove prave vere i postao preteča humanističkog liberalizma. Pedagoški pogledi Rusoa Filozofska, društvena i politička razmatranja i obrazlaganja koja je Ruso izneo u svojim ranijim radovima poslužila su kao osnova za njegovo pedagoško učenje. Uvideo je da se društvena stvarnost toga doba, može izmeniti jedino ako se pođe od osnova, a to je bilo vaspitanje i obrazovanje mladih pokoljenja. U tom smislu razradio je čitav sistem koji je ukazivao na put, način i metode da se postigne novi oblik stasavanja slobodnog i nezavisnog čoveka i građanina. Novi čovek, kako ga je Ruso zamišljao, trebalo je da dostigne sve karakteristike i odlike koje ga osposobljavaju da bude samosvestan i odgovoran građanin, da bude dobro vaspitana ličnost koju treba, u punoj meri, da krase odlike ljubavi, poštenja, inicijative i samopregora. Ruso se ugledao na velikog antičkog filozofa Platona, koristeći neka njegova shvatanja. U osnovi Žan-Žakovog pedagoškog učenja se nalazi nastojanje da se stvori novi, humani čovek, a to je moguće ako se sprovede potpuno novi postupak zasnovan na prirodnom vaspitanju.[8] Pod time podrazumeva razvoj s osvrtom na uzrast, na prirodu deteta koju treba u vaspitanju bezuslovno imati u vidu i njoj se prilagođavati. Ruso smatra da vaspitanje dolazi od prirode, od stvari i od ljudi. Vaspitanje prirode odnosi se na unutrašnji razvoj naše sposobnosti, znanje koje stičemo iskustvom, s obzirom na predmete koji deluju na nas, posledica su vaspitanja stvari, a ljudi nas nas vaspitavaju tako što nas uče da upotrebljavamo ono što je priroda u nama razvila. Za dobro vaspitanje neophodno je da sve tri vrste vaspitanja jedinstveno i skladno deluju. Na vaspitanje prirode ne možemo uticati, ali od nas zavisi vaspitanje koje pružaju stvari i ljudi, pa je neophodno da ono što zavisi od nas bude usaglašeno sa prirodom koja je nepromenljiva. Iz takvog stava Rusoa neposredno sledi zadatak vaspitanja. Vaspitač je dužan da stvara povoljne okolnosti za razvoj deteta i da mu poboljšava uslove za sticanje iskustava. Međutim da bi vaspitanje pripremilo dete za prirodno stanje, dete najpre treba odvojiti od pokvarenog društva: `Zadatak nije toliko u tome da se u detetu vaspitaju dobre osobine, koliko u tome da ga sačuvamo od rđavih uticaja`. Rusoova genijalnost je u tome što je tvrdio da se priroda deteta razlikuje od prirode odraslog čoveka. Slobodu je Ruso suprotstavljao anarhiji i zamišljao je kao idealni spoj onoga što vaspitanik želi sa onim što namerava vaspitač. Zato Rusoa u istorijsko-pedagoškoj literaturi obično smatraju predstavnikom slobodnog vaspitanja.[9] Ruso je u istorijskom razvoju pedagoške misli imao veoma značajnu ulogu, sa izuzetno naprednim i građanskim pogledima, ali i sa mnogim protivurečnostima i nazadnim idejama. Mora se imati u vidu da je živeo i stvarao u izuzetno teškim uslovima, često proganjan i neposredno pred revoluciju, koju je svim srcem pomagao. Protest protiv sholastičke škole, dogmatizma i srednjovekovnog saržaja nastave, protiv srednjovekovne discipline i telesnih kazni, za Rusoa je ujedno i put ka rušenju feudalnog pedagoškog sistema. Kao veliki humanista, on se zalaže za pravo deteta, za ljubav prema detetu, za razvijanje samostalnog mišljenja, za razumevanje prema njemu. Ruso je prvi u istoriji vaspitanja detaljno razradio vaspitanje čulnih organa, zastupao realno obrazovanje, kao i veze nastave sa životom. Rusoova pedagogija je dobrim delom bila istorijski i klasno ograničena. Tu se pre svega misli na teoriju prirodnog vaspitanja, koja je izgrađena na netačnoj idealističkoj osnovi. Velike pogreške rusoa sadržane su i u slobodnom vaspitanju, kao i potcenjivanju sistematskih znanja. Njegova sistematizacija deteta je neprirodna, a njegovi pogledi o ženi i ženskom vaspitanju su netačni. Ali bez obzira na sve nedostatke Ruso je svojim pedagoškim idejama snažno uticao tadašnju i kasniju pedagošku misao.[9] Periodizacija razvoja deteta Ruso deli čovekov razvoj na četiri perioda. Prvi period je doba od roćenja do dve godine. To je period kada dete oseća samo svoju slabost, raspolaže plačem i suzama, doba telesne nege, koja se završava govorom deteta. Ruso daje mnogo konkretnih uputstava u vezi sa fizičkim vaspitanjem na primer dete ne treba povijati, pošto novorođenče treba slobodno da kreće svoje udove. Majke treba same da doje decu i daje preporuku kada treba prestati sa dojenjem. Roditelji treba sami da vaspitavaju decu, podrazumevajući da u tome učestvuju i očevi. Neophodno je dete jačati fizički i navikavati ga na umerenost, zato ne smemo ugoditi svim njegovim željama. Kao i Lok i Ruso se zalaže za suzbijanje dečijih ćudi, ističući da dečijim prohtevima razvija u detetu egoističke i despotske crte. Protiv dečijeg kaprica, borićemo se samo ako takvom detetu ne posvećujemo pažnju. Drugi period traje od druge do dvanaeste godine. U ovom periodu glavnu ulogu prema Rusou imaju fizičko vaspitanje i razvijanje čulnih organa. Pre nego što se počne sa umnim vaspitanjem, dete mora da razvije čula, jer sve što ulazi u dečije mišljenje, dopire tamo putem čula. Na ovom uzrastu nema sistematskog sticanja znanja. Ruso je prvi istakao princip prirodnih posledica to jest da dete samo oseti posledice svojih postupaka. Treći period je od dvanaeste do petnaeste godine. To je doba umnog vaspitanja, jer dete bolje razume nauku, pre svega realne predmete, kao što su geografija, astronomija i fizika, a ne humanistička znanja, na primer, iz istorije ili književnosti, jer su deca nesposobna da razumeju moralne pojmove i odnose među ljudima. Za Rusoa je važno da se kod deteta razvije radoznalost, aktivnost i samostalnost, a manje važno je da se nauče činjenice i gradivo. Učenik treba što više da razume, da istražuje i da u toku posmatranja proučava. Ruso je veoma cenio radno vaspitanje, smatrajući da je rad prirodna obaveza svakog čoveka. Četvrti period je od petnaeste godine do punoletstva. Ovaj period razvoja deteta odnosi se na moralno vaspitanje, na vaspitanje mladog čoveka za život sa drugim ljudima, za život u društvu. Uloga vaspitača je velika i nezaobilazna. On je tu da podstakne prijateljska osećanja, ljubav prema drugim ljudima, iskrenost i saosećanje. Mladići su na ovom uzrastu spremni za apstrakcije. S obzirom na to da se u ovom periodu javljaju polna uzbuđenja, Ruso preporučuje da budemo obazrivi i da našim ponašanjem ne probudimo u detetu polne instinkte.[9] Pogledi na vaspitanje žena Rusoovi pogledi na ženu i njeno vaspitanje spadaju među njegove najzaostalije poglede. Po njegovom uverenju između muškaraca i žena postoje velike razlike u sposobnostima i zanimanjima. Zbog tih razlika ženu treba drugačije vaspitavati. Prvenstveno tako da bude spremna i sposobna brinuti se za domaćinstvo i porodicu. Ženi nije potreban ozbiljan umni rad, jer, po njegovom uverenju, njen razum nije prodoran i dubok.[10] Da bi bila lepa i ljupka i da kasnije rađa zdravu decu, treba joj pružiti fizičko vaspitanje, a da bi bila krotka, poslušna, verna i usmerena, treba je moralno vaspitavati. Žena mora biti podređena autoritetu muža. Ruso u svom delu ,,Emil ili o vaspitanju` savetuje da se devojčicama već u detinjstvu daje religiozno vaspitanje jer ,, kad bismo hteli čekati, dok one uzmognu da se metodično bave tim dubokim pitanjima, izložili bismo se opasnosti da to vreme nikada ne dočekamo`....