NOV - NE KORISCEN 150sm x 100sm

NOV - NE KORISCEN 100sm x 72sm

STOLNJAK JE NOV NEKORIŠĆEN. OD PAMUKA . BELE BOJE

SUSTIKLA BEZ BOJE MASINSKI RADJENA DIMENZIJE 65 X 33

PRELEPE SUSTIKLE RUCNO RADJENE BELE BOJE 5 KOMADA U KOMPLETU.

Stolnjak za rucavanje sa belim vezom koriscen te je moguce da ima po neku neupadljivu flekicu dimenzije oko 110 x 140 cm

SEST SUSTIKLA NOVE NEKORISCENE KUPLJENE U BUGARSKOJ

NOV - NE KORISĆEN 160sm x 105sm

NOV - NEKORISCEN 138sm x 82sm

NOVO - NE KORISCEN 70sm x 60sm

razni miljei svi za jednu cenu u vidjenom stanju sa slike se prodaju ,inace to je rucni rad i veoma lep poklon koji ce obradovati mlade dame gospodje i starije dame .p,popust deset posto za svu kupljenu robu preko 2501din,boja kao na slici u originalu ,ali posto nema opcije za ovu boju morao sam da stavim braon

Lep stolnjak sa čipkom, boja drap, dimenzija 160x135 načinjen od kombinacije lana i ručnog rada heklanjem. Dimenzija 160x135 Obrađen heklanjem celom ivicom. Nekorišćen, bez oštećenja. Uz njega, GRATIS plavi platneno stolnjak sa belom čipkom, dimenzija 140x115

Pegasus an Anthology of Verse Compiled by N.GRISENTHWAITE M.A.(Oxoa) Principal Lecturer in English Cheshire County Training College Crewe Book one-120 strana,book twoo-120 strana,book three-120 strana,book five-120 strana. Knjige su u solidnom stanju.

Ručni rad, 2 heklane šustikle/ milje od pamuka. Izradjene su od izvrsnog konca od pamuka. Nije ispeglana, samo oprana. Dimenzija 30,5 x 23,5cm. Perfektan rad, izvrstan pamucni konac. Cena je za obe. Ko voli rucni rad i ovu vrstu miljea moze da mi pise, samo mali deo je na profilu.

Kao na slikama Posveta autora Ilustracije autora Retko Recezent Vujica Rešin Tucić Novosadska neoavangarda

Prvo izdanje, veoma dobro očuvano! Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Pismo / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1992 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 85 str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ85, ǂknj. ǂ559 (plast.) Napomene `Štampano o stogodišnjici Srpske književne zadruge u Beogradu 1992.` --> nasl. str. Tiraž 2.000 Beleška o piscu: str. 81-82. Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa.

Slavna Rilkeova knjiga u originalu. Odlično očuvana. Naslov izvornika: Briefe an einen jungen Dicher - Rainer Maria Rilke C2

Knjaževac Bagdala, 1971. Prva knjiga velikog pesnika Aleksandra Ace Sekulića, autora čuvene pesme `Majstori u kući`. Mali biblioečki pečat na početku i delovodni broj na predstrani, inače odlično očuvana, vrlo malo, ako uopšte i korišćena. Vrlo retko u ponudi!!! `Knjiga stihova `Jedno zrno časti` odzvanja kao protest protiv laži i lažnog u mnogim njihovim odorama: protiv `malih i velikih u lažnom sjaju`, protiv `lažnih kula` i lažnih `podvodnih domova`, naposletku i protiv sunca koje vekovima gori i čija`laž osvaja nove zemlje``. Miodrag Miša Stanisavljević Aleksandar Sekulić (Sekulići, Kraljevina Jugoslavija, 26. april 1937 — Beograd, Srbija, 16. septembar 2009) bio je srpski književnik. Biografija Rođen u selu Sekulići kod Danilovgrada, od oca Blaža, pravnika i majke Plane, rođene Pavličić, domaćice. Aleksandar je bio najstariji od četvoro dece, Slobodanke (Cane, udate Stanković), Zorana i Radojke (Bebe, udate Ražnatović). U Beograd se porodica seli neposredno posle II Svetskog rata, gde Aleksandar završava osnovnu školu i Drugu beogradsku (mušku) gimnaziju. 1958. godine upisuje Pravni fakultet i posle dve godine, sa položenim ispitima, napušta studije. Pokušava da radi kao pripravnik, komercijalista ali se se to meri mesecima. Ostalo je priznati radni staž slobodnog umetnika od 1959. godine. Po pozivu, putuje sa delegacijom književnika sa prostora tadašnje Jugoslavije, u Rumuniju, Mađarsku, Švajcarsku, Francusku (1979. godine sa klokotristima), Grčku. Od 1981. godine do 1986. godine živi i stvara u Parizu. Prve pesme objavljuje 1959.godine u modernističkom časopisu `Delo` (Neutešne pesme). Sarađuje u `Studentu`, `Mladosti`, `Vidicima`, `NIN`-u, `Beogradskoj nedelji`, `Stvaranju`, `Politici`. Između 70-tih i 80-tih godina objavljuje u svim važnijim listovima i časopisima (`Književne novine`, `Delo`, `Pesničke novine`, `Književna reč`, `Stvaranje`, `Ovdje`, `Oko`). 80-tih i 90-tih, nastavlja saradnju sa ovim i drugim glasilima (`Savremenik`, `Srpski književni glasnik`, `Letopis matice srpske`, `Sveske`). Sekulić je bio član Uredništva Srpskog književnog glasnika. Devedesetih godina, u najvećem dnevnom listu na Balkanu, `Politici`, Sekulić je redovno objavljivao svoje tekstove. Aleksandar Sekulić je član Udruženja književnika Srbije od 1969. godine. O njegovom radu pisali su Srba Ignjatović, Čedomir Mirković, Adam Puslojić, Milorad Blećič, Ranko Jovović i Milan Nenadić. Aleksandar će ostati zapamćen kao izuzetni govornik, koji je uspevao da svojim oratorskim kvalitetima i izražajnošću osvoji publiku na mnogobrojnim književnim susretima. A. Jerkov za njega kaže da `njegove stihove ne treba štampati nego izdavati snimljene na kaseti`. To dokazuje i scenski prikaz pesme `Majstori, majstori` u obradi I. Rastegorca (video snimak), kao i TV emisija u ciklusu `Pesničke vedrine`. MAJSTORI U KUĆI Majstore zatekoh na krovu stare kuće menjaju slomljen crep majstori na krovu majstori unutra majstori, majstori ko vas je zvao zašto dirate moj crni krov na kojem stoji roda bela na kojem raste trava kudrava moj krov u podnožju dugog veka zašto ste mi kuću zauzeli zašto ste napali čekićima ekserima četkama bojama majstori majstori izlazite pustite me da sam kuću uređujem ne čuju oni ukucavaju moje kosti farbaju mojom krvlju iznose iz mog srca nameštaj stari nepodnošljivi majstori njih trideset sede na meni jednom doći će kažu čuven gost loviće maglu po šumarcima sa tvojom će se kućom sudariti mora da bude kao iz bajke evo tebi ogledalo češljaj smeh u njemu lice ti je poduprto železnom tugom majstori majstori šta ste učinili to nije moja kuća to moj gost nije to više nisam ni ja Klokotrizam Aleksandar Sekulić je jedan od osnivača klokotrizma - književnog pravaca nastalog toku sedamdesetih godina XX veka. Pisao je o klokotrističkoj umetnosti traktate, članke, projekte za klokotristička dešavanja u `Delu`, `Sintezama`, `Oku`, `Književnoj reči` - `Mnogouglo jaje`, 1979. `Prvi znak ludila` - Klokotrizam, Kruševac, 1983. godine. Klokotristi su eksperimentisali sa književnom formom u cilju nadilaženja pravila i estetskih normi umetnosti. Jedan od pripadnika ovog pravca je i književnik Nikola Šindik. Nagrade 1998. godine - nagrada `Milan Rakić`; 1992. godine - književno i društveno priznanje `ZLATNI BEOČUG BEOGRADA`; 1992. godine - književna nagrada `Risto Ratković` 1987. godine - nagrada `Borski grumen` Bibliografija Jedno zrno časti, 1971. Venecijanska kugla, 1973. Gospođa Halucinacija, 1978. Formula jedan, 1980. Ko nekad, ko nekad, 1981. To majka više ne rađa, 1981. Stanari kukavičjeg bloka, 1985. Ovo vam je za ono, 1985. Čekajući Gogolja, 1987. Licem prema Istoku, 1987. Slavno strašilo, 1988. Čežnja za svojim originalom, 1992. Sabrane pesme I-IV, 1992. Ogledalo prema ogledalu, 1993. Incident na paradi, 2001. Objavio je sabrana dela u četiri toma. Poezija mu je prevođena na pendžabi, ruski, italijanski, rumunski, makedonski i slovenački jezik.

Lepo očuvano Retko Autor - osoba Hristić, Jovan, 1933-2002 = Hristić, Jovan, 1933-2002 Naslov Stare i nove pesme / Jovan Hristić ; izbor i pogovor Đorđije Vuković Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada ; Niš : Gradina, 1988 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 98 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vuković, Đorđije, 1943-2020 = Vuković, Đorđije, 1943-2020 Vuković, Đorđije, 1943-2020 = Vuković, Đorđije, 1943-2020 Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ162 ISBN 86-7331-144-6 (broš.) Napomene Pogovor: str. 87-96. Predmetne odrednice Hristić, Jovan, 1933- Jovan Hristić (Beograd, 26. avgust 1933 – Sremska Kamenica, 20. jun 2002) bio je srpski pesnik, dramski pisac, esejista, književni i pozorišni kritičar, prevodilac, urednik Književnosti, lista Danas i urednik u IRO Nolit. Jovan Hristić je rođen 26. avgusta 1933. godine u Beogradu. Maturirao je u Drugoj muškoj gimnaziji, zajedno sa Slobodanom Selenićem. Studirao je arhitekturu i filozofiju. Na Filozofskom fakultetu diplomirao je 1958. godine. Bio je redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i predavao dramaturgiju svim generacijama od 1967. godine. Zastupnik je moderne srpske lirike; u dramama pokušava da kroz opštepoznate likove iz klasike progovori o večnim problemima koji muče i savremenog čoveka; u eseju ispituje moderne pojave i oblike u književnosti i umetnosti. Dobitnik je dve Sterijine nagrade za dramu, Sterijine nagrade za teatrologiju, Nagrade Isidora Sekulić za kritiku, Nagrade Đorđe Jovanović za kritiku, Nagrade Milan Rakić, Nagrade knjižare ”Pavle Bihalji” za najbolju pesničku knjigu godine 1993, Nolitove, Borbine i Vinaverove nagrade. U avgustu 2001. godine dobio je međunarodnu nagradu „Stjepan Mitrov Ljubiša“. Umro je u Sremskoj Kamenici 20. juna 2002. godine. Jovan Hristić bio je praunuk Filipa Hristića, po sinu Jovanu Hristiću. Dela: Knjige pesama: Dnevnik o Ulisu (1954) Pesme 1952-1959 (1959) Aleksandrijska škola (1963) Stare i nove pesme (1988) Nove i najnovije pesme (1993) Sabrane pesme (1996), Sabrane pesme (2002) U tavni čas – posthumno (2003) Drame: Čiste ruke (1960) Orest (1961) Savonarola i njegovi prijatelji (1965) Sedmorica: danas (1968) Terasa (1972) Knjige kritika, studija i ogleda: Poezija i kritika poezije (1957) Poezija i filozofija (1964) Oblici moderne književnosti (1968) Pozorište, pozorište (1976) Čehov, dramski pisac (1981) Pozorište, pozorište II (1982) Studije o drami (1986) Pozorišni referati (1992) Eseji (1994) Pozorišni referati II (1996) O tragediji (1998) O traganju za pozorištem (2002) Izabrani eseji – posthumno (2005) Kritička proza: Profesor matematike i drugi eseji (1988) Profesor matematike i drugi drugi eseji (1997) Terasa na dva mora – posthumno (2002)

Veoma dobro očivano. Retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1978. godine. Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Trening poezije : pesme / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad ; Irig : Srpska čitaonica i knjižnica, 1978 (Zrenjanin : Budućnost) Fizički opis 47 str. ; 21 cm Zbirka ǂEdicija ǂStražilovo ; ǂknj. ǂ64 (Broš.) IZ RECENZIJA Despotov prvi put pokušava da ostvari sukob mentalnog procesa unutar poetskog teksta tematizacijom prizora iz tzv. „svakodnevne stvarnosti”. On u tom pokušaju koristi obrazac opozicije poetskog govora prema neiskazivom individualnom iskustvu, naslućivanju stvarnosti i njene neuhvatljivosti u jeziku. Svaka od opisanih situacija je otuđujuća, bilo da sam tekst, kao postupak otuđuje, ili stvarnosni podatak. Ima neke istinske „gimnastike” u ovoj poeziji, zahvaljujući načelu paradoksa. – Vujica Rešin Tucić Rukopis Despotova, naglašen rečju trening, nema drugu pretenziju (ili kao da nema) nego onu kojom bi predočio da se radi o stilskim vežbama idejne i duhovne orijentacije. Na toj orijentacionoj liniji ispoljava se, ili treba da se ispoljava, naša književna avangarda. Ona ne krije svoje mišljenje da se nalazi u očajnom stanju. Od svih njenih raspoloživih lekova najprepoznatijiviji je lek radikalnog cinizma koji se izrodio u obrazac rukopisa Vojislava Despotova. Despotov kao pesnik govori iz ugla građanina da bi ga razgolićenog vratio u krug njegove egzistencijalne ništavnosti, u kojoj on, kako bi pesnik kazao, „vedro” obituje među datim stvarima i u krugu strogo postvarenoga morala. – Ostoja Kisić Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic KC (L)

Kao na slikama mala mana u vidu zacepljenja na zadnjoj koricami uslikana Pisac: BOGDAN CIPLIC Izdavac: MATICA SRPSKA Izdanje: 1971. Povez: MEKI Broj strana: 107 Format (cm): 20 Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. novembar 1910 – Beograd, 23. jun 1989) bio je srpski književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Objavio je više od trideset knjiga pesama, pripovedaka, romana, hronika, drama. Njegova dela prikazivana su na radiju, televiziji i u pozorištima. Biografija[1][uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Njegovi roditelji, otac Žarko i mati Sara, bili su učitelji. Bogdan je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Mlađi brat, Miloje, inače pesnik, kratko je radio u Srpskom narodnom pozorištu kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. Obrazovanje[uredi | uredi izvor] U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920–1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1928–1932). Karijera[uredi | uredi izvor] Od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u Novi Sad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“, u kom je besplatno vodio rubriku pozorišna kritika. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. avgusta 1947. do 1. decembra 1949. bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu. Pokrenuo je 1952. književne novine pod naslovom „Stražilovo“ i izdavao ih je godinu dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“ (Novi Sad). Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Srpsko narodno pozorište[uredi | uredi izvor] U vreme njegovog upravljanja Srpskim narodnim pozorištem ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja Srpskim narodnim pozorištem od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Čiplićeva knjiga Tragom Mezimčeta srbskog, koju je Srpsko narodno pozorište izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Čiplićev ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ od 9. decembra 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Dramaturški rad[uredi | uredi izvor] Na konkursu za dramu u Novom Sadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio Sarajevu). Na sceni Srpskog narodnog pozorišta pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. februar 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta bila je i Čiplićeva dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. mart 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. maj 1954), Varalica u Bečeju (24. novembar 1961), Traktat o sluškinjama (8. novembar 1966) i Kaplar i car (25. maj 1971). U Ateljeu 212 predstava Slatko pravoslavlje (15. oktobar 1970) imala je 10 izvedbi.[2] Starost[uredi | uredi izvor] Poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik, bavio se više slikanjem nego pisanjem. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Svu svoju skromnu imovinu ostavio je Osnovnoj školi „Miloje Čiplić“ u Novom Bečeju. Knjige i rukopise (imao je tri knjige u rukopisu) ostavio je Matici srpskoj. Umro je u Beogradu 1989. godine, u 79. godini života, i sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće“. Krajem jula 1989. godine izvršena je je ekshumacija i sahranjen je, po ličnoj želji, u porodičnoj grobnici. Nagrade[uredi | uredi izvor] Nagrada SR Srbije, za roman Na veliko i na malo, 1946. Zmajeva nagrada Matice srpske, za knjigu stihova Slatko pravoslavlje, 1968. Nagrada SR Srbije, za dramu Surova apoteoza. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Izabrana dela Bogdana Čiplića, Banatski kulturni centar – Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Novo Miloševo – Novi Sad, 2021. 2021. godine Banatski kulturni centar osnovao je i prvi put dodelio Nagradu „Bogdan Čiplić”. Iste godine, Banatski kulturni centar i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavili su u suizdavaštvu Izabrana dela Bogdana Čiplića u 6 tomova. U Novom Sadu, u izdanju Prometeja, objavljena je Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio Draško Ređep. Kuću u kojoj se rodio Bogdan Čiplić, stambenu zgradu do pravoslavne crkve u Novom Bečeju, u Ulici Ive Lole Ribara, i posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U Veterniku postoji Ulica Bogdana Čiplića. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme[uredi | uredi izvor] Poljana, Novi Bečej 1930. Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931. Pesme za Vojvodinu, Novi Sad 1940. Kanal Dunav-Tisa-Dunav, Novi Sad 1949. Divlje jato, Novi Sad 1952. Paorske balade, Novi Sad 1955. Mrtva Tisa, Beograd 1955. Okamenjena stada, Novi Sad 1959. Oproštaj sa Rahovom, Beograd 1960. Je l’ dobro divanim, Beograd 1964. Slatko pravoslavlje, Beograd 1968. Lek od smrti, Novi Sad 1968. Pripovetke[uredi | uredi izvor] Preko Tise, Novi Sad 1946. Iz novih dana, Novi Sad 1948. Lekarska poseta, Novi Sad 1950. Snaga zemlje, Beograd 1951. Stravična zvona, Subotica 1958. Romani[uredi | uredi izvor] Na veliko na malo, Novi Sad 1946. Dečaci sa Tise, Novi Sad 1950. Burno proleće, Beograd 1951. Sinovi ravnice, Novi Sad 1952. Okovi, Beograd 1952. Jaruga, Beograd 1953. Zid plača, Beograd 1960. Kadril, Novi Sad 1964. Romansirane biografije[uredi | uredi izvor] Đorđe Zličić Ciga, Beograd 1951. Pinki, Beograd 1956. Đura Jakšić, Beograd 1959. prvo izdanje prva izdanja 1. izdanje

Plavi čuperak / Miroslav Antić ; ilustrovao Mića Mihailović [i. e. Mihajlović] KNJIGA IMA POTPIS BIVŠEG VLASNIKA I DOBRO JE OČUVANA Језик српски Година 1965 Издавање и производња [Beograd] : Mlado pokolenje, 1965 ([s. l. : s. n.]) 58 str. : ilustr ; 20 cm Садржај Tajna (5-6). - Kad bi jastuci progovorili (8-14) : Zagonetka (9-10); Dosadna pesma (12-14); Kad bi jastuci progovorili (14). - Plavi čuperak (16-37) : Najmanja pesma (18); Đački korzo (19-23); Proleće (24-26); Stranica iz dnevnika (27); Šta se tu može (28-30); --- A onda i prva ljubav (31-37). - Hiljade novih zvezda (38-60) : Najljubavnija pesma (40); Snovi (42); O čemu pričamo dok šetamo (45); Plava zvezda (46-47); Sve boje sveta (48-49); Ptica (50-51); Zapisano u sredu (52-54); Ljubav (56); Posle detinjstva (58-[60]).

Odlično očuvana. C2

Odlično stanje Milan Ćurčin (Pančevo, 14. novembar 1880 — Zagreb, 20. januar 1960) bio je jugoslovenski i srpski pesnik, književni kritičar, publicista i prevodilac.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Poticao je iz imućne pančevačke trgovačke porodice. Njegov otac Vasa Ćurčin bio je suvlasnik poznate trgovačke firme `Ćurčin i Stojanović`.[2] Slavni komediograf Branislav Nušić bio je kao dečak trgovački kalfa u toj radnji - `samo tri dana` (1876). Osnovnu školu učio je u Pančevu, a gimnaziju u Novom Sadu. U Novom Sadu privatno ga je učio Jovan Grčić. Započeo je 1900. godine studije germanistike i slavistike u Beču.[3] U mladosti on je pesnik osobenjak, dekadent i individualista. Jedan je od predstavnika srpske moderne i značajan književni istoričar, a radio je i kao docent Beogradskog univerziteta (1906-1914)[4] na Katedri za nemački jezik i književnost, obrađujući južnoslovensko-nemačke literarne veze. Tada izdaje i uređuje dve knjige Srpskohrvatskog almanaha (Beograd – Zagreb, 1910. i 1911). Ćurčin je 1904. doktorirao germanistiku i slavistiku u Beču sa tezom Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi.[5] Teza je naredne godine objavljena u Lajpcigu, da bi na naš jezik bila prevedena 1987. povodom dvestote godišnjice Vukovog rođenja. Za vreme Prvog svetskog rata bio je član Jugoslovenskog odbora u Londonu, gde je delovao u jugoslovenskom duhu. U periodu od 1920. do 1941. u Zagrebu izlazi časopis ”za kulturna, politička i društvena pitanja” pod nazivom `Nova Evropa`, koji uređuje i izdaje Ćurčin.[6] Drugi svetski rat proveo je prikriven u Splitu. Bavio se i prevođenjem (sa nemačkog, na engleski, francuski, rumunski, češki, italijanski...). Pedesetih godina 20. veka (od 1950) on je redaktor Leksikografskog zavoda u hrvatskoj prestonici. Penzionisan je 1954. godine. Umro je u Zagrebu 1960, ali su mu posmrtni ostaci preneti u Pančevo i sahranjeni u porodičnoj grobnici.[7] Književni rad[uredi | uredi izvor] Književnošću se počeo baviti kao student. Prvu pesmu Veče u vrtu objavio je u Brankovom kolu. Kasnije pesmama, književnim studijama i kritikom sarađivao je u Carigradskom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Srijemskim novinama i drugim, u to vreme, prestižnim časopisima. Javivši se u književnoj javnosti na kraju 19. i početkom 20. veka, neposredno posle Vojislava, a u isto vreme sa Rakićem, Dučićem i Disom, ovaj srpski modernista razlikovao se od prethodnog, ali i svog vremena. Donosi novo viđenje poezije i stvaralaštva u tekstu O mojim pesmama, koji se smatra manifestom moderne u našoj književnosti. Ovaj tekst se pojavio dvadeset godina pre tekstova Miloša Crnjanskog i Stanislava Vinavera. Kao sledbenik avangardne struje, ustaje protiv tradicionalizma i normativizma, zalažući se za autentičnost u stvaranju. “U pesmi zakoni ćute, pustite osećaj!”, pevao je Ćurčin, unoseći slobodan stih, humor i prozaizme - osobine kojima razara ozbiljnu, formalnu stranu parnaso-simbolističke tradicije. Navedeni elementi došli su do izražaja u njegovoj prvoj zbirci Pesme iz 1906. godine.[8] U ovoj zbirci čitav prvi ciklus posvetio je ljubavnoj lirici. Te pesme su često ironične, bez povezivanja ljubavi sa apsolutnim i duhovnim, a težeći ovozemaljskom (“Moja je ljubav od ovoga sveta…”). O njoj govori površno, bez unošenja u emociju, lepršavo i lako, zbog čega su se brojne polemike ticale ove knjige. Druga knjiga “Pesme” izašla je 1911. u samo šezdeset primeraka. I pored svega, njegove najpoznatije pesme Bogdan Popović je uvrstio u Antologiju novije srpske lirike, a kritičar Jovan Skerlić o njima govori u Istoriji nove srpske književnosti.[5] U zbirci Draga moja... objavljene su najlepše pesme Milana Ćurčina. Mladi pesnik ih je ispisivao na ilustrovanim dopisnicama i najčešće ih je slao sestri Soki u rodno Pančevo. Te dopisnice, kakvih više nema, od svojih predaka je prikupila i za štampu priredila Fedora Bikar. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme, 1902-1905, Beograd, 1906. Nemačka romantika, Beograd, 1906. Gete i gospođa Štajn, Beograd, 1908. Versifikacija Milana Rakića, Beograd, 1912. Druge pesme, Beograd, 1912. Jampski stil u srpskom pesništvu, Beograd, 1914. Ivan Meštrović, studija, London, 1919. Obračun sa M. Krležom, Zagreb, 1928. Jedan prijedlog za nacrt Ustava, sa prijateljima, Zagreb, 1937. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nova Evropa (časopis) Straža (list)

Retko Lepo ocuvano U vozu za Diznilend SKC, Beograd 1995 (tekstovi Presinga, Darkvud Daba i Klajbera) Prvi koncert grupa je održala 15. maja 1991. godine u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Pre objavljivanja prvog studijskog albuma, na kome intenzivno rade, 1993. godine snimili su muziku za omnibus film Paket aranžman i publikovali knjigu, sa tekstovima grupe, „U vozu za Diznilend`. Januara 1995. godine objavljen je prvi album Paramparčad. Usledili su albumi „U nedogled` (1996), „Darkwood dub` (1997), „Elektropionir` (1999), „Život počinje u 30-oj` (2002), „O danima` (2004), „Jedinstvo` (2008), „Vidimo se` (2011), brojni nastupi. Grupa Darkwood Dub 2017. godine prestaje sa radom.