INTER NATIONES 1973 ilustrovana odlično očuvana exlibris Wilhelm Conrad Röntgen 1845 - 1923 илхелм Конрад Рендген[3] (нем. Wilhelm Conrad Röntgen; Ленеп, 27. март 1845 — Минхен, 10. фебруар 1923), погрешно Рентген, био је немачки[1] физичар који је 8. новембра 1895. произвео и регистровао електромагнетске зраке данас познате као икс-зраци или рендгенски зраци. Студирао је на Универзитету у Утрехту, Холандија, затим на ЕТХ у Цириху где је дипломирао машинско инжењерство. Године 1869, докторирао је на Универзитету у Цириху. Радио је као универзитетски професор физике у Стразбуру (од 1876. до 1879), Гисену (од 1879. до 1888), Вирцбургу (од 1888. до 1900) и Минхену (од 1900. до 1920). У својим је истраживањима испитао својства зрачења: способност деловања на фотографску плочу, проласка кроз различите материје, слабљења у вези с врстом материје и дебљином слоја кроз који пролазе и способност јонизирања зрака којим пролазе. Конструисао је рендгенску цев с конкавном катодом и платинском антикатодом.[4] Бавио се и истраживањем пијезоелектричних[5] и пироелектричних[6] појава код кристала.[7] Испитивао је специфични топлотни капацитет гасова и својства течности под високим притиском. За откриће рендгенског зрачења добио је 1901. прву Нобелову награду за физику. У току 1895. Рендген је попут бројних физичара испитивао ефекте високог напона на електрично пражњење у разређеним гасовима у вакуумским цевима. Крајем те године већ су се испитивали ефекти катодних зрака ван вакуумских цеви. У припреми једног од таквих експеримената тестирао је апаратуру у мраку и приметио је некакво светлуцање на столу, метар од апаратуре, када год укључи високи напон. Пошто се у поновљеним покушајима десило исто, упалио је шибицу и схватио да светлуцање долази од баријумплатиноцијанида који је ту био одложен чекајући неки од следећих експеримената. Рендген је нагађао да се ради о новој врсти зрака (катодни зраци су већ били познати). Следећих неколико недеља је јео и спавао у лабораторији непрекидно испитујући особине нових зрака које је привремено назвао икс-зраци, користећи математичко означавање за непознату величину. Мада су касније зраци када је постао познат по њему добили име рендгенски зраци, он је радије користио израз икс-зраци. Једна од првих радиографија (рендгенска слика) које је Рендген снимио приказује шаку Алберта фон Келикера, а снимљена је на првој јавној демонстрацији икс-зрака. У једном моменту док је испитивао способности разних материјала да зауставе зраке принео је руку флуоресцентном заклону док је апаратура била укључена и на заклону приметио скелет своје шаке. Касније је признао да је та слика оставила тако снажан утисак на њега да је одлучио да даље експерименте настави у тајности јер се плашио да би могао изгубити репутацију ако се испостави да све што тврди није тачно. Рад О новој врсти икс-зрака објављен је 50 дана касније, 28. децембра 1895. Године 1901, добио је прву Нобелову награду за физику. Новац од награде поклонио је свом универзитету. Из моралних побуда је одбио да свој рад заштити патентом. У новембру 2004. Интернационална унија за чисту и примењену хемију дала је 111. елементу у периодном систему име рендгенијум. PRO.20/5

SAD, 1987, 140 minuta, engleski sa prevodom na srpski, 5.1 surround - reditelj: Michael Cimino - pisac: Mario Puzo - uloge: Christopher Lambert (Salvator Đulijano) Terence Stamp (Princ Borsa) Joss Ackland (Don Masino) John Turturro (Pisciota) Na Siciliji se posle 2. svetskog rata živelo vrlo teško. Seljaci su bili bez posla ili su za malu platu radili za bogate zemljoposednike. Sve dok jednog dana mladi seljak Salvatore Giuliano (C. Lambert) i njegov najbolji prijatelj Pisciotta (J. Turturo) nisu pokušali u mrtvačkom kovčegu prošvercovati malo pšenice, i dok ih nisu zaustavili karabinjeri. Dolazi do pucnjave s obe strane. Giuliano i njegov prijatelj pobegnu, utrče u dvorište dvorca najbogatijeg zemljoposednika, princa Borse (T. Stamp), ukradu konje i pobegnu u brda. Teško ranjenog Giuliana izleče sveštenici u manastiru. Šef mafije, stari don Masino Croce (J. Ackland) koji vlada celim tim krajem, poruči Giulianu preko profesora Hectora Adonisa (R. Bauer) da se vrati i da mu neće biti suđeno. Ali, on je romantični individualist koji ne želi imati ništa ni sa zemljoposednicima koji plaćaju mafiji za zaštitu, a ni sa crkvom. Odmetne se u brda i stekne poverenje bandita koji su se već pre odmetnuli. Njegov je plan pljačkati bogate i davati siromašnima. Jednog dana provali u dvorac princa Borse i tu ga, dok njegovi banditi pljačkaju, zavede prinčeva žena - Amerikanka Camilla (B. Sukowa). U vrlo dobrom stanju.Manji broj linijica.

STIVEN HOKING ILUSTROVANA KRATKA POVEST VREMENA Prevod - Zoran Živković Izdavač - Informatika, Beograd Godina - 2006 260 strana 26 cm ISBN - 86-84497-17-1 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Naša slika vaseljene Prostor i vreme Vaseljena koja se širi Načelo neodređenosti Elementarne čestice i sile prirode Crne rupe Crne rupe nisu tako crne Nastanak i sudbina vaseljene Strela vremena Crvotočine i putovanje kroz vreme Objedinjenje fizike Zaključak Albert Ajnštajn Galileo Galilej Isak Njutn Pojmovnik Imenski registar Predmetni registar Zahvalnice `Pošto je izvorno objavljena 1988, Kratka povest vremena Stivena Hokinga s vremenom je izrasla u beočug naučne publicistike. Prevedena na četrdeset jezika i prodata u preko devet miliona primeraka, postala je međunarodni izdavački fenomen. Knjiga se kretala samim frontom onoga što se tada znalo o prirodi vaseljene, ali u međuvremenu je ostvaren ogroman napredak na polju tehnologije posmatranja kako mikrokosmičkog tako i makrokosmičkog sveta. Ta posmatranja su potvrdila mnoga teorijska predviđanja profesora Hokinga izložena u prvom izdanju ove knjige, računajući tu i otkrića ostvarena satelitom COBE, koji je pronikao u prošlost do razdoblja od samo 300.000 godina posle početka vaseljene i koji je tu zabeležio neujednačenosti koje je profesor Hoking nagovestio. Kako bi se olakšalo razumevanje složenih zamisli koje bi bilo teško pojmiti uprkos jasnoći i duhovitosti izlaganja profesora Hokinga, ovo izdanje je obogaćeno sa čak 240 ilustracija u boji, među kojima su i satelitski snimci, fotografije koje je omogućio spektakularan tehnološki napredak oličen u kosmičkom teleskopu Habl, kao i računarski generisane slike trodimenzionalnih i četvorodimenzionalnih stvarnosti. Iscrpne legende objašnjavaju ilustracije, dočaravajući čitaocima veličinu međugalaktičkog prostora, prirodu crnih rupa i mikrokosmički svet fizike čestica, u kome se materija i antimaterija sudaraju. Klasično delo koje donosi pred čitaoce najnovija kosmološka saznanja, Ilustrovana kratka povest vremena predstavlja priču o nastavku nastojanja da se odgonetnu uzbudljive tajne što počivaju zapretene u srcu vremena i prostora. Stiven Hoking, koje se rodio na tristotu godišnjicu Galilejeve smrti, šef je katedre za matematiku na Univerzitetu Kembridž. Uvažavan kao najblistaviji teorijski fizičar posle Alberta Ajnštajna, on je i autor knjiga Crne rupe i bebe-vaseljene (1993) i Kosmos u orahovoj ljusci (2002), kao i mnogih drugih knjiga i naučnih radova.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Istorija Stephen Hawking The Illustrated a Brief History of Time Albert Ajnštajn Aristotel Artur Stenli Edington Ričard Fejnmen Galileo Galilej Alen Gat Edvin Habl Nikola Kopernik Pjer Simon Laplas Isak Njutn Rodžer Penrouz Antičestice Antropsko Načelo Atom Beli Patulj Beskonačnost Beskrajna Gustina Brzina Cerns Crveni Potomak Crvotočina Čandrasekarova Granica Čestica Materije Događaj Elektromagnetna Sila Elementi Energija Faza Galaksija Gravitacija Gravitacionala Sila Polje Helijum Horizont Događaja Imaginarno Vreme Inflatorno Širenje Jaka Nuklearna Sila Kosmološka Konstanta Kretanje Kosmološka Strela Vremena Kvantna Mehanika Kvantna Teorija Gravitacije Masa Merenje Mlečni Put Molekuli Načelo Isključenja Naučna Teorija Fantastika Neutron Neutronska Zvezda Nobelova Nagrada Opšta Relativnost Orbite Planete Prostor Povračenje Prostorvreme Proton Radio Talasi Simetrija Singularnost Sile Slaba Nuklearna Sila Slaba Sila Spektar Spin Stacionarno Stanje Stopa Širenja Strele Vremena Struktura Atoma Strune Sunce Svetlosni Talasi Svetlost Širenje Teleskopi Talasna Dužina Teorema Singularnosti Vaseljena Veliki Prasak Velika Objedinjena Teorija Virtuelna Čestica Voda Vodonična Bomba Vodonik Vreme Zemlja Zračenje Zvezda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Physics of Elementary Particles J.D. Jackson John David Jackson (19. siječnja 1925. - 20. svibnja 2016.) bio je kanadsko-američki profesor fizike na Kalifornijskom sveučilištu u Berkeleyu i fakultetski viši znanstvenik emeritus u Nacionalnom laboratoriju Lawrence Berkeley.[1][2] Kao teorijski fizičar, bio je član Nacionalne akademije znanosti, dobro poznat po svom radu u nuklearnoj fizici i fizici čestica, [3] kao i po široko korištenom diplomskom tekstu o klasičnoj elektrodinamici.[4] [5] Obrazovanje Rođen u Londonu, Ontario, Kanada, Jackson je pohađao Sveučilište Zapadnog Ontarija, stekavši diplomu B.Sc. s počastima iz fizike i matematike 1946. Otišao je na diplomski studij na MIT, gdje je radio pod vodstvom Victora Weisskopfa, dovršivši doktorat znanosti. disertaciju 1949.[6][7] Akademska karijera Jackson je nizao akademska imenovanja na Sveučilištu McGill, zahvaljujući Philipu Russellu Wallaceu, istaknutom kanadskom teoretskom fizičaru (siječanj 1950. – 1957.); potom Sveučilište Illinoisa u Urbana–Champaignu (1957.–1967.); i konačno Sveučilište Kalifornija, Berkeley (1967.–1995.). Na McGillu je bio asistent i izvanredni profesor matematike; u Illinoisu i Berkeleyju, bio je na odsjecima za fiziku. Kasnije je imao sastanke u kampusu iu Nacionalnom laboratoriju Lawrence Berkeley. Nakon povlačenja iz nastave 1993., nastavio je biti aktivan u LBNL-u.[6] McGill i Princeton U McGillu 1950-ih, uz značajno podučavanje, Jackson je našao vremena za istraživanje atomskih procesa i nuklearnih reakcija pri srednjim energijama i počecima svoje knjige o klasičnom elektricitetu i magnetizmu.[1] Dok je bio na dopustu na Sveučilištu Princeton, pronašao je plodonosnu suradnju sa Samom Treimanom i H. W. Wyldom na slabim interakcijama, posebno različitim vidljivim korelacijama raspada u dopuštenom nuklearnom beta raspadu koji uključuje impuls elektrona [1], njegov spin, moment momenta neutrina i nuklearni spin koji pruža informacije o očuvanju pariteta ili neočuvanju i očuvanju preokreta vremena ili ne.[8][9] Također je objavio rani rad o teoretskim osnovama za tada nedavno otkrivenu fuziju vodikovih izotopa kataliziranu mionima.[1][10][11] Illinois (1957–1967) i CERN (1963–64) Dok je bio na Sveučilištu Illinois (1957. – 1967.), Jackson je u početku nastavio rad na slabim interakcijama kao i interakcijama čudnih čestica pri niskoj energiji s Wyldom i drugima. Na godišnjem odmoru u CERN-u 1963.-64. surađivao je s Kurtom Gottfriedom na proizvodnji i raspadanju nestabilnih rezonancija u visokoenergetskim hadronskim sudarima. [12][13][1][14] Uveli su upotrebu matrice gustoće za povezivanje proizvodnih mehanizama s obrascima raspada i opisali utjecaj konkurentskih procesa (`apsorpcija`) na reakcije.[15] Tijekom tog razdoblja Jackson je predavao na tri ljetne škole - o odnosima disperzije na prvoj ljetnoj školi fizike škotskih sveučilišta, 1960.; o slabim interakcijama na Ljetnom institutu Brandeis, 1962.; i o distribucijama raspadanja čestica i polarizacije na Ljetnoj školi teorijske fizike, Les Houches, 1965. [16] [1] Također je objavio tri knjige, jednu o fizici čestica, temeljenu na predavanjima na Kanadskoj ljetnoj školi u Edmontonu i Jasperu, 1957.; [17] drugo, mala knjiga o matematici za kvantnu mehaniku (1962.) i treće, također 1962., prvo izdanje njegovog teksta o klasičnoj elektrodinamici.[4][16] Knjiga je poznata po težini svojih problema i sklonosti da neočite zaključke tretira kao očigledne. Jacksonovi visoki standardi i opomenuti rječnik predmet su zabavne memorijalne knjige njegovog sina Iana Jacksona.

Genetski inženjering i budućnost čovečanstva Za sve koji su voleli Homo Deus i Gen „Autor nas odvodi do neistraženih granica biologije i tehnologije, i otkriva svet pun obećanja i opasnosti.“ – Dr Sidarta Mukardži, autor bestselera Gen Posle 3,8 milijardi godina, čovečanstvo se sprema za evoluciju po novim pravilima. Iz pera Džejmija Mecla, geopolitičkog eksperta i futurologa, stiže nam pionirsko istraživanje brojnih potresa koje genetički inženjering izaziva u temeljima na kojima počiva naš život. U osvit genetičke revolucije, čitanje, pisanje i hakovanje naše DNK postaje realnost. No odluke koje donosimo danas kada započinjemo reorganizaciju sopstvenog genetskog koda mogu da donesu čudesna unapređenja zdravlja i dobrobiti ljudi, ali i dovedu do sunovrata u opasnu i potencijalno smrtonosnu genetičku „trku u naoružanju“. Uđimo u laboratorije u kojima naučnici pretvaraju naučnu fantastiku u stvarnost. Pogledajmo u budućnost u kojoj će se naša najdublja moralna, verska i politička ubeđenja naći na probi kao nikada pre, i gde je u igri sama suština značenja ljudskosti. Ako već možemo da putem genetičkog inženjeringa programiramo svoju buduću decu, više nego značajno produžimo životni vek, izgradimo život ni od čega i ponovo stvorimo biljni i životinjski svet – da li treba to i da radimo? „Genetičke tehnologije nose sa sobom neverovatna obećanja i zastrašujuće izazove, a Mecl nas vodi na presudno važno putovanje kroz mogućnosti i prepreke na toj najvećoj ekspediciji čovečanstva.“ Erik Garseti, gradonačelnik Los Anđelesa „Izuzetna knjiga o tome kako ćemo mi, ljudska bića, preuzeti vlast nad svojim evolutivnim procesima i prevazići ograničenja sopstvene biologije.“ Rej Kerzvejl, pronalazač i futurista odlično očuvana kao nova Lok.2

Originalno nemacko izdanje na 2 diska Odlicno ocuvano Govorni : engleski Titl : engleski, nemacki sadrzi dodatne bonus materijale... Batman: Početak (eng. Batman Begins) je film Christophera Nolana iz 2005. o liku Batmana iz stripova DC Comicsa. U glavnoj ulozi pojavljuje se Christian Bale, a uz njega nastupaju i Michael Caine, Gary Oldman, Liam Neeson, Katie Holmes, Cillian Murphy, Morgan Freeman, Ken Watanabe, Tom Wilkinson i Rutger Hauer. Film je obnovio filmski serijal o Batmanu, a pričom se vraća na podrijetlo Brucea Waynea, njegov prvi susret sa šišmišima, smrt njegovih roditelja i preuzimanje novog identiteta. Nakon niza neuspješnih projekata koji bi oživjeli Batmana na filmu nakon kritičkog i komercijalnog neuspjeha filma Batman i Robin, Nolan i David Goyer su 2003. počeli raditi na filmu primjenjujući mračniji i realističniji ton, s humanošću i realizmom kao temeljima filma. Cilj je bio da publiku jednako privlači i Bruce Wayne i Batman. Film, koji se snimao u Engleskoj i Chicagu, oslanjao se na tradicionalne kaskaderske sekvence i minijature - digitalni zahvati su bili minimalni. Za film su osmišljeni novi Batmobil i mobilniji Bat-kostim. Batman: Početak je bio kritički i komercijalni uspjeh. Premijerno je prikazan 15. lipnja 2005. u SAD-u i Kanadi u 3,858 kina. U prvom vikendu je zaradio 48 milijuna dolara, a ukupna zarada je dosegla brojku od 370 milijuna dolara. Na Rotten Tomatoesu stoji podatak o 84 posto pozitivnih recenzija. Kritičari su naglašavali da je strah bio dominantna tema te da je film mračniji od prethodnih filmova o Batmanu. Nastavak nazvan Vitez tame objavljen je u lipnju 2008. Režirao ga je također Nolan, a glavnu ulogu je reprizirao Bale. Film je popularizirao obnavljanje franšiza u Hollywoodu.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Neuronauka nam daje zabavne i intrigantne odgovore na pitanja o tome zbog čega nas ponekad sabotira naš sopstveni mozak Zbog čega gubite u raspravama s ljudima koji znaju mnogo manje od vas? Zašto nikako ne možete da se setite imena žene s kojom ste upravo razgovarali iako ste je prepoznali i tačno znate ko je ona i ko vas je s njom upoznao? I zašto ste se, kad ste nedavno raskinuli vezu, danima ležali sklupčani na kauču, pomerajući se tek koliko da s vremena na vreme obrišete suze i nos koji curi? Svima nam se desi da uđemo u kuhinju, ili otvorimo laptop, ili samouvereno stupimo za govornicu, i odjednom ni najblažeg pojma nemamo šta smo ono beše hteli da uradimo. A sve zahvaljujući tome što je mozak rešio da pravi gluposti. Ljudski mozak – tako blistavo pametan, tako visoko razvijen – prilično je zbrkan, pogrešiv i neorganizovan. Jeste li, na primer, znali da je vaše pamćenje egocentrično? Da su teorije zavere i sujeverje neizbežno dela jednog zdravog ljudskog mozga? Ili da alkohol može u izvesnoj meri da vam poboljša pamćenje (samo pažljivo pročitajte knjigu pre nego što rešite da ovo lično ispitate)? U knjizi Kad mozak pravi gluposti neurolog Din Barnet upoznaje nas sa tajanstvenom sivom (i belom) materijom, tako sklonom da pravi nepodopštine, i usput nam objašnjava nesavršenstva veličanstvenog ljudskog mozga i kako to nesavršenstvo utiče na sve što radimo, govorimo i doživljavamo. Stručna, duhovita i zabavna, ova knjiga je namenjena svima koji se ponekad pitaju zašto im rođeni mozak sabotira život i šta li je, za ime sveta, sad opet smislio. ``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960., predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost »Ruđer Bošković« (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), »društveno-povijesna freska« više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova »intelektualna autobiografija« Tragom duha kroz divljinu. Ivan Supek (Zagreb, 8. travnja 1915. - Zagreb, 5. ožujka 2007.), hrvatski fizičar, filozof, pisac, borac za mir i humanist. Doktorirao je u Leipzigu pod vodstvom fizičara i nobelovca Wernera Heisenberga, s kojim je do 1943. radio na kvantnoj teoriji polja. Radom na zagrebačkom sveučilištu od 1946. podiže fiziku na europsku razinu, a 1950. vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković kojem postaje prvi predsjednik. Ivan Supek rodio se u Zagrebu od oca Rudolfa i majke Marije, rođene Šips.[1] Nakon mature 1934. godine upisuje studij matematike, fizike i filozofije na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, te nastavlja studij u Beču, Parizu, Zurichu i Leipzigu. 1940. godine doktorira fiziku i filozofiju u Leipzigu pod vodstvom fizičara Wernera Heisenberga,[1] s kojim nastavlja rad na kvantnoj teoriji polja do 1943. godine. Kasnije se bavio istraživanjem teorije metala na niskim temperaturama te je poznat po otkriću diferencijalne jednadžbe za električnu vodljivost materijala na tim temperaturama. 1941. u Njemačkoj je uhićen od Gestapa, ali ga spašava Heisenberg pod izlikom da mu treba asistent bez kojega ne može provoditi daljnja istraživanja. Kao dosljedan antifašist pridružuje se narodnooslobodilačkom pokretu i u kolovozu 1943. odlazi na oslobođeni teritorij gdje radi u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a. 1944. - u Topuskom, na kongresu kulturnih radnika, održao je zapaženi govor o znanosti, na kojem je uputio prvi javni apel protiv uporabe nuklearnog oružja a za stvaranje svjetske zajednice slobodnih i razoružanih naroda.[2] Nakon toga prekida s Partijom. 1946. - postaje profesor teorijske fizike na Sveučilištu u Zagrebu, gdje vodi grupu studenata koji fiziku u Zagrebu podižu na europsku razinu. 1948. - postaje dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (tada Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti).[3] 1950. - vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković i postaje njegov prvi direktor. Godine 1958. isključen je iz Instituta zbog protivljenja planovima jugoslavenske Federalne Komisije za Nuklearnu energiju za izradu atomske bombe (predsjednik te komisije bio je Aleksandar Ranković). 1960. - osniva Institut za filozofiju znanosti i mira kao odjel HAZU. Institut je bio sjedište jugoslavenske konferencije svjetske organizacije protiv nuklearnog naoružanja Pugwash, među čijim je osnivačima, i organizacije Svijet bez bombe, čiji je također suosnivač i predsjednik.[2] 1961. - postaje redoviti član tada Odjela za matematičke, fizičke i tehničke nauke JAZU, danas Razreda za matematičke, fizičke i kemijske znanosti HAZU.[3] 1966. - inicira izdavanje tromjesečnika Encyclopedia moderna. 1969. - postao je rektorom Sveučilišta u Zagrebu.[2] 1970. - inicira osnivanje Interuniverzitetskog centra u Dubrovniku (IUC).[4] 1971. - Za Hrvatskog proljeća na popisu je nepoželjnih javnih osoba te je nakon konferencije u Karađorđevu, kada nije prihvatio zaključke CK SKJ, prisilno isključen iz javnog života na 18 godina.[5] 1976. - potpisuje Dubrovnik-Philadephia deklaraciju. Uz Supeka deklaraciju potpisuju i Ava i Linus Pauling, Philip Noel-Baker, Sophia Wadai te Aurelio Peccei.[6] Bio je kritičar procesa globalizacije i zagovornik teze o socijalnoj jednakosti te je u doba prisilne šutnje u domovini održavao predavanja na mnogim svjetskim sveučilištima (američkim, britanskim, njemačkim i francuskim).[5] Bio je predsjednik HAZU od 1991. do 1997. godine.[3] Umro je u svom stanu u Zagrebu 5. ožujka 2007. nakon duge bolesti. U spomen na Ivana Supeka, gimnazija u Zagrebu nosi njegovo ime kao X. Gimnazija `Ivan Supek` te svake godine od 5. ožujka do kraja mjeseca travnja održava proslavu Dani Ivana Supeka.[7] Književnost Supek je autor brojnih romana i drama s filozofskim, političkim i znanstveno-fantastičnim temama. Njegov roman Proces stoljeća priča je o procesu protiv poznatog američkog fizičara Roberta Oppenheimera. Popis njegovih radova može se pronaći na njegovoj stranici pri HAZU.

Autor - osoba Stanković, Siniša Naslov Ohridsko jezero i njegov živi svet / Siniša Stanković Vrsta građe knjiga Jezik srpski, hrvatski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Skopje : Kultura, 1957 (Skopje : `Goce Delčev`) Fizički opis 381 str. : ilustr. ; 21 cm. ISBN (Karton) Napomene Bibliografija: str. 367-[379]. Predmetne odrednice Vodene biocenoze -- Ohridsko jezero Ohridsko jezero (mak. Охридско Езеро, alb. Liqeni i Ohrit) je jezero u jugozapadnom delu Makedonije i istočnom delu Albanije. Ono pokriva površinu od 358,2km². Najveća širina iznosi 14,8 km, a dužina jezera je 30,8 km. Ohridsko jezero se ubraja u red većih evropskih jezera, uz Ženevsko, Bodensko i dr. Na jugu Evrope, to je svakako jedno od najvećih, a istovremeno i jedno od najdubljih jezera. Nјegova dubina dostiže do 289 m. Jezero je smešteno u dubokoj i zatvorenoj kotlini. Sa svih strana, a posebno sa zapadne i istočne okružuju ga visoke planine. Na istoku je planina Galičica (2.255 m), a na zapadu Mokra Planina i Jablanica (1.945 m). Jezero se nalazi na nadmorskoj visini od 695 metara. Slivu Ohridskog jezera pripada 40 reka, od kojih 23 na albanskoj i 17 na Makedonskoj teritoriji. Ohridsko jezero se odlikuje jedinstvenim ekosistemom, bogatim endemskim i retkim biljnim i životinjskim vrstama. Posebnost jezera nastala je usled geografske izolacije i velike geološke starosti. Takođe i sliv Ohridskog Jezera se odlikuje bogatim biodiverzitetom i ima nekolko biljnih vrsta endemičnih za Balkansko Poluostrvo. Obale Ohridskog jezera su bile naseljene od praistorijskog vremena. Najstarije arheološke naseobine datiraju iz neolitskog perioda, oko 6000 godia p. n. e. Samo na makedonskom delu sliva je otkriveno više od 170 arheoloških mesta. Svjetska baština Kao redak prirodni fenomen, Ohridsko jezero pruža utočište brojnim endemskim vrstama slatkovodne faune i flore koje potječu iz tercijarnog perioda. Kao duboko i drevno jezero tektonskog porijekla, Ohridsko jezero postoji kontinuirano otprilike dva do tri milijuna godina. Njegove oligotrofne vode čuvaju preko 200 vrsta biljaka i životinja jedinstvenih za jezero, uključujući alge, turbelarne pljosnate crve, puževe, rakove i 17 endemskih vrsta riba uključujući dve vrste pastrmke, kao i bogat svet ptica. Zahvaljujući ovakvim osobenostima 1980. godine Ohridsko jezero i grad Ohrid su proglašeni za Svetsku baštinu, pod zaštitom UNESKO-a, pod nazivom – Prirodna i kulturna baština ohridske regije. Siniša Stanković (Zaječar, 26. mart 1892 – Beograd, 24. februar 1974) je bio srpski biolog, član Srpske akademije nauka i umetnosti i osnivač Instituta za ekologiju i biogeografiju SANU, direktor Biološkog instituta Srbije. Prirodne nauke je studirao na univerzitetima u Beogradu i Grenoblu. Bio je predavač nekoliko bioloških disciplina na univerzitetu u Beogradu, gde je 1934. godine izabran za redovnog predavača. Siniša Stanković je bio član SANU i dopisni član Akademije u Nansiju i Masarikove akademije u Pragu. Bio je predsednik akademskog saveta FNRJ. Za dopisnog člana SANU izabran je 1934. godine, a za redovnog 1946. godine. Bio je član Komisije za obnovu univerziteta od 1944. godine. Dok je Srbija bila okupirana u Drugom svetskom ratu bio je član Glavnog narodnoslobodlilačkog odbora. Veliki deo rata je proveo u koncentracionom logoru na Banjici odakle je krajem rata pobegao i ilegalno živeo u okupiranom Beogradu. Posle oslobođenja bio je predsednik Narodnooslobodilačkog fronta Beograda, ASNOS-a, a od 1944. do 1953. godine bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine Srbije. U posleratnom periodu zastupao je Jugoslaviju na međunarodnim skupovima i radio na obnavljanju naučne delatnosti. Siniša Stanković je jedan od utemeljivača ekološkog pravca u biologiji. Bavio se i proučavanjem živih bića u jezerima, ali i u drugim slatkim vodama, kao i problemima biogeografije. Njegovi najznačajniji radovi nastali su na osnovu ispitivanja života u Ohridskom jezeru. Po njemu je jedna vrsta lažnih skorpija dobila ime, to je retka vrsta koja živi samo u Srbiji (Neobisium stankovici). Po njemu je takođe dobio ime Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“. Njegov sin je lekar Ivan Stanković. Dela Siniša Stanković je napisao veliki broj naučnih radova i univerzitetskih udžbenika. Od krupnijih dela objavio je: „Životni prostor“ – delo u kome kritikuje rasizam i nacizam „Okvir života“ – popularna ekologija „Ohridsko jezero i njegov živi svet“ – monografija MG125 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovom klasiku, David Bohm nam je prvi ponudio svoje kauzalno tumačenje kvantne teorije. Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici nastavlja da omogućava dalji uvid u značenje kvantne teorije i predlaže načine da se teorija proširi u nove pravce. Dejvid Bom (20. decembar 1917 — 27. oktobar 1992) bio je američki naučnik koji se smatra jednim od najznačajnijih teorijskih fizičara 20. veka [1] i koji je doprineo nestandardnim idejama u kvantnoj mehanici, neuropsihologiji i filozofiji uma. Dobitnik je nagrade Kraljevskog društva u Londonu.[2] Bom je smatrao da kvantna fizika sugeriše da je stari dualistički model realnosti, u kome postoje dve vrste supstance, mentalna i fizička koje međusobno interaguju, previše ograničen. Da bi dopunio ovaj model, razvio je matematičku i fizičku teoriju „implicitnog“ i „eksplicitnog“ redosleda.[3] Smatrao je da mozak, na ćelijskom nivou, radi u skladu sa matematikom nekog kvantnog efekta, i postulirao je da je misao nelokalizovana baš kao i kvantni entiteti. Bomovo glavno intersovanje je bilo razumevanje prirode realnosti uopšte, a posebno svesti kao koherentne celine, koja, po Bomu, nikada nije statična i završena već proces koji se odvija.[4] Mladost i školovanje Dejvid Bom je rođen u Pensilvaniji. Pored toga što je odgajan u jevrejskoj porodici, postao je agnostik u ranoj mladosti.[1] Diplomirao je na Pensilvanijskom državnom univerzitetu 1939. godine, posle čega je godinu dana pohađao Kalifornijski institut tehnologije. Doktorirao je pod mentorstvom Roberta Openhajmera pri Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Doktorat i rad Doprinos Projektu Menhetn Iako je Robert Openhajmer pozvao Boma da radi sa njim na Projektu Menhetn, čiji je cilj bio pravljenje prve nuklearne bombe, direktor projekta general Lesli Gruvs nije to odobrio zbog Bomovih političkih stavova i veza sa komunistima. Za vreme rata predavao je fiziku u Berkliju i bavio se istraživanjima u oblasti fizike plazme, kao i sinhotrona i sinhociklotrona. Doktorirao je 1943. pod neobičnim okolnostima. Naime, neki od proračuna u njegovom doktorskom radu su bili važni za projekat „Menhetn“, te je njegov rad bio zaplenjen i dobio status „strogo poverljivog“, a samom Bomu uskraćen pristum. Zbog toga Bom nije branio svoj rad, već je doktorirao tako što je Robert Openhajmer uverio univerzitet da je Bom uspešno završio svoje istraživanje. Posle rata radio je kao profesor na Univerzitetu Prinston. Blisko je sarađivao sa Albertom Ajnštajnom. Zbog njegovih veza sa optuženim komunistima i odbijanjem da svedoči protiv njih prekinut mu je radni ugovor na Prinstonu. Openhajmer i Ajnštaj su mu svojim preporukama pomogli da dobije poziciju profesora na Univerzitetu Sao Paolo u Brazilu.[5][6] Kvantna teorija i Bomova difuzija U svojim ranim radovima Bom je dao značajni doprinos fizici, naročito kvantnoj mehanici i teoriji relativnosti. Kao postdiplomac na Berkliju, razvio je teoriju plazme, otkrivši elektronski fenomen, danas poznat kao Bomova difuzija.[7] Njegova prva knjiga „Kvantna teorija“ bila je dobro prihvaćena, između ostalih i od strane Alberta Ajnštajna. Međutim, Bom je postao nezadovoljan ortodoksnom interpretacijom kvantne teorije o kojoj je pisao u svojij knjizi. Bomov cilj nije bio da razvije deterministički, mehanički pogled na svet, već da pokaže da se fizičke karakteristike mogu pripisati dubljoj realnosti. Počeo je da razvija svoju sopstvenu interpretaciju kvantne mehanike (De Brolj-Bomova teorija), čija su se predviđanja savršeno slagala sa nedeterminističkom kvantnom teorijom. Na početku je svoj pristup nazivao teorija skrivenih promenljivih, ali ju je kasnije nazvao ontološka teorija.[8][9] Svest i misao Pored svog načnog rada, Bom je bio duboko zainteresovan za proučavanje prirode svesti, sa posebnom pažnjom na ulogu mišljenja i na njegove veze sa pažnjom, motivaciojom i unutrašnjim i spoljašnjim sukobima jedinke. Svoje stavove je preciznije formulisao kroz saradnju sa psihologom-filozofom Džidu Krišnamurti, koja je započela 1961. i trajala četvrt veka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U prvoj knjizi hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Retko !!! I Izdanje !!! 1959 g, Supekovo delo nije ni fizika, ni istorija, ni filozofija - ono je zapravo sve troje zajedno. Pisano je živim i tečnim stilom, naučna je materija izložena kontinuirano i svakome pristupačno, a problemi o kojima se govori prikazani su sažeto i celovito. Izdavač IKP Naprijed Zagreb, 1959. godine, 16 x 23 cm, tvrdi povez, 289 + 278 stranica Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960., predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost »Ruđer Bošković« (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), »društveno-povijesna freska« više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova »intelektualna autobiografija« Tragom duha kroz divljinu. Ivan Supek (Zagreb, 8. travnja 1915. - Zagreb, 5. ožujka 2007.), hrvatski fizičar, filozof, pisac, borac za mir i humanist. Doktorirao je u Leipzigu pod vodstvom fizičara i nobelovca Wernera Heisenberga, s kojim je do 1943. radio na kvantnoj teoriji polja. Radom na zagrebačkom sveučilištu od 1946. podiže fiziku na europsku razinu, a 1950. vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković kojem postaje prvi predsjednik. Ivan Supek rodio se u Zagrebu od oca Rudolfa i majke Marije, rođene Šips.[1] Nakon mature 1934. godine upisuje studij matematike, fizike i filozofije na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, te nastavlja studij u Beču, Parizu, Zurichu i Leipzigu. 1940. godine doktorira fiziku i filozofiju u Leipzigu pod vodstvom fizičara Wernera Heisenberga,[1] s kojim nastavlja rad na kvantnoj teoriji polja do 1943. godine. Kasnije se bavio istraživanjem teorije metala na niskim temperaturama te je poznat po otkriću diferencijalne jednadžbe za električnu vodljivost materijala na tim temperaturama. 1941. u Njemačkoj je uhićen od Gestapa, ali ga spašava Heisenberg pod izlikom da mu treba asistent bez kojega ne može provoditi daljnja istraživanja. Kao dosljedan antifašist pridružuje se narodnooslobodilačkom pokretu i u kolovozu 1943. odlazi na oslobođeni teritorij gdje radi u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a. 1944. - u Topuskom, na kongresu kulturnih radnika, održao je zapaženi govor o znanosti, na kojem je uputio prvi javni apel protiv uporabe nuklearnog oružja a za stvaranje svjetske zajednice slobodnih i razoružanih naroda.[2] Nakon toga prekida s Partijom. 1946. - postaje profesor teorijske fizike na Sveučilištu u Zagrebu, gdje vodi grupu studenata koji fiziku u Zagrebu podižu na europsku razinu. 1948. - postaje dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (tada Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti).[3] 1950. - vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković i postaje njegov prvi direktor. Godine 1958. isključen je iz Instituta zbog protivljenja planovima jugoslavenske Federalne Komisije za Nuklearnu energiju za izradu atomske bombe (predsjednik te komisije bio je Aleksandar Ranković). 1960. - osniva Institut za filozofiju znanosti i mira kao odjel HAZU. Institut je bio sjedište jugoslavenske konferencije svjetske organizacije protiv nuklearnog naoružanja Pugwash, među čijim je osnivačima, i organizacije Svijet bez bombe, čiji je također suosnivač i predsjednik.[2] 1961. - postaje redoviti član tada Odjela za matematičke, fizičke i tehničke nauke JAZU, danas Razreda za matematičke, fizičke i kemijske znanosti HAZU.[3] 1966. - inicira izdavanje tromjesečnika Encyclopedia moderna. 1969. - postao je rektorom Sveučilišta u Zagrebu.[2] 1970. - inicira osnivanje Interuniverzitetskog centra u Dubrovniku (IUC).[4] 1971. - Za Hrvatskog proljeća na popisu je nepoželjnih javnih osoba te je nakon konferencije u Karađorđevu, kada nije prihvatio zaključke CK SKJ, prisilno isključen iz javnog života na 18 godina.[5] 1976. - potpisuje Dubrovnik-Philadephia deklaraciju. Uz Supeka deklaraciju potpisuju i Ava i Linus Pauling, Philip Noel-Baker, Sophia Wadai te Aurelio Peccei.[6] Bio je kritičar procesa globalizacije i zagovornik teze o socijalnoj jednakosti te je u doba prisilne šutnje u domovini održavao predavanja na mnogim svjetskim sveučilištima (američkim, britanskim, njemačkim i francuskim).[5] Bio je predsjednik HAZU od 1991. do 1997. godine.[3] Umro je u svom stanu u Zagrebu 5. ožujka 2007. nakon duge bolesti. U spomen na Ivana Supeka, gimnazija u Zagrebu nosi njegovo ime kao X. Gimnazija `Ivan Supek` te svake godine od 5. ožujka do kraja mjeseca travnja održava proslavu Dani Ivana Supeka.[7] Književnost Supek je autor brojnih romana i drama s filozofskim, političkim i znanstveno-fantastičnim temama. Njegov roman Proces stoljeća priča je o procesu protiv poznatog američkog fizičara Roberta Oppenheimera. Popis njegovih radova može se pronaći na njegovoj stranici pri HAZU.

Ruski jezik tvrd povez 1975 god 480 strana i 433 strane Lepo očuvane Тамм И.Е. Зборник научних радова. Том 1. Електродинамика. Квантна механика и теорија чврстог стања. Теорија нуклеарних сила и атомског језгра. Примењени рад Збирка радова академика И.Е.Тама садржи практично сва његова научна дела објављена од 1924. до 1972. године у домаћим и страним публикацијама, као и део критика, научно-популарних чланака итд. Е. Тамм су врло опсежни и покривају делове као што су електродинамика, квантна механика и теорија чврстих тела, теорија нуклеарних сила и атомског језгра, теорија елементарних честица и интеракције при високим енергијама. И. Ие.Таммов допринос развоју основних проблема теорије поља је велик. Такође је обављао доста примењених радова. Научне и новинарске активности ИЕ Тамм су широко познате. Том И обухвата чланке о електродинамици, квантној механици и теорији чврстих тела, теорији нуклеарних сила и атомског језгра, као и нека примењена дела. Публикација је од великог интереса за научнике из области физике, инжењере-физичаре, као и наставнике, студенте и постдипломце физичких специјалности универзитета. Игор Евгенович Тамм (1895-1971) - совјетски теоријски физичар, добитник Нобелове награде за физику (заједно са П. А. Черенковом и И. М. Франком, 1958). Добитник две Стаљинове награде. Јунак социјалистичког рада (1953). Игор Евгенијевич Тамм рођен је 26. јуна (8. јула) 1895. године у Владивостоку у породици инжењера Евгенија Федоровича Тамма (Немац по националности) и Олге Михаиловне Давидове. 1898. његова породица се преселила у Елисаветград (касније Кировоград, Украјина), где је Игоров отац дуги низ година радио као „градски инжењер“: надгледао је снабдевање водом и изградњу градске електране. 1901. године рођен је Игоров млађи брат Леонид, који је касније постао заменик главног инжењера Главног директората азотне индустрије СССР-овог Народног комесаријата за тешку индустрију (стрељан је 28. маја 1937. под оптужбом за учешће у контрареволуционарној троцкитско-зиновистичкој терористичкој организацији). По завршетку средње школе у ​​Елисаветграду, Игор Тамм студирао је на Универзитету у Единбургу. Пре избијања Првог светског рата прешао је на Физичко-математички факултет Московског универзитета, на којем је дипломирао из физике 1918. године. Јавио се на фронт као „брат милости“. Након краткотрајне страсти према политици (мењшевик-интернационалиста, заменик 1. конгреса совјета из Елисаветграда), започиње академску каријеру. Предаје на разним високошколским установама: Универзитет Таврицхескии (Симферопол) (1919-1920), од 1920 сарађује са Л.И. Манделстамом, ради на Одеском политехничком институту (од 1993 - Одески национални политехнички универзитет) (1921-1922) , где је одељење водио Л. И. Манделстам. Од 1922. (са две кратке паузе) и до краја каријере, активности И.Е.Тама одвијале су се у Москви. Дуго година је био на челу Одељења за теоријску физику на Одељењу за физику Московског државног универзитета, где постаје ванредни професор и професор. Ово одељење је било једно од кључних одељења факултета, с обзиром да је држало опште течајеве: теоријска механика, електродинамика, квантна механика, статистичка физика. Од 1934. године додатно ради у ФИАН-у П.Н. Лебедев-а, тамо оснива и руководи теоријским одељењем. Првог фебруара 1933. И. Ие. Тамм је изабран за дописног члана Академије наука СССР-а за Одељење математичких и природних наука. Овај метеорски успон његове каријере завршио се 1939. године, након што су његов брат, такође блиски пријатељ БМ Гесена, ухапшени и стрељани. Притисак је почео од руководства ФИАН-а, и. О томе. За шефа одељења изабран је В.С.Фурсов. 1942. постао је први шеф Одељења за теоријску нуклеарну физику на МЕПхИ. Његов противник био је А. А. Власов, кога су подржали декан А. С. Предводителев и Академско веће факултета. Као резултат, Тамм је изгубио од Власова (5 гласова против 24), али научна заједница оспорила је ове резултате у облику писма 14 академика. В.А.Фок-а је на место шефа одељења поставило руководство странке. 1949. године Игор Евгенијевич се вратио на Московски државни универзитет Ломоносов на Одељење за квантну теорију и електродинамику (део Одељења за теоријску физику након његовог одељења). И. Ие. Тамм прима Стаљинову награду из руку самог И. В. Стаљина. 23. октобра 1953. ИЕ Тамм постао је академик Академије наука СССР-а на Одељењу за физику и математику. 1955. потписао је „Триста писма“. 1960-их, И. Ие. Тамм је био активни учесник покрета научника из Пугвасх-а. 1966. године потписао је писмо 25 културних и научних радника генералном секретару ЦК ЦПСУ Л. И. Брежњеву против рехабилитације Стаљина. ИЕ Тамм је умро 12. априла 1971. од АЛС-а, што је довело до парализе респираторних мишића. Убрзо пре смрти, морао је да посегне за механичком вентилацијом помоћу посебних апарата.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedan od najboljih svetskih učesnika u debati `Evolucija`. Izuzetno dokumentovana i aktuelna, ova knjiga naglašava da fosili kažu NE evoluciji. Evolucionisti stalno izmišljju nove priče, ali su nemoćni u iznošenju naučnih dokaza za evoluciju na polju fosilnog zapisa, koje je jedno od najvažnijih. Knjiga to ubedljivo dokazuje i sadrži obilje ilustracija i fotografija. Duane Tolbert Gish (17. veljače 1921. - 5. ožujka 2013. [1]) bio je američki biokemičar i istaknuti član kreacionističkog pokreta.[2] Mladi zemaljski kreacionist, Gish je bio bivši potpredsjednik Instituta za istraživanje stvaranja (ICR) i autor brojnih publikacija o znanosti o stvaranju. Gish je nazvan `kreacionističkim T. H. Huxleyem` zbog načina na koji je `uživao u konfrontacijama` formalnih rasprava s istaknutim evolucijskim biolozima, koje su se obično održavale na sveučilišnim kampusima, [3] dok je napuštao formalna načela debate. Jedna kreacionistička publikacija zabilježila je u njegovoj osmrtnici da je `možda njegova osobna prezentacija bila glavna. Ukratko, publika ga je voljela.`[4] Rani život i obrazovanje Gish, blizanac, rođen je u White Cityju, Kansas, kao najmlađi od devetero djece. Služio je u Drugom svjetskom ratu, postigavši čin satnika i odlikovan Brončanom zvijezdom.[5] Diplomirao je 1949. godine na Kalifornijskom sveučilištu u Los Angelesu, a doktorirao je biokemiju. s kalifornijskog sveučilišta u Berkeleyu 1953. Radio je kao pomoćni znanstveni suradnik na Berkeleyu i kao docent na Medicinskom fakultetu Sveučilišta Cornell osamnaest godina, pridruživši se tvrtki Upjohn kao znanstveni suradnik 1960. [6]. Kreacionizam Metodist od desete godine, a kasnije fundamentalistički baptist, Gish je vjerovao da je pripovijest o stvaranju u Postanku povijesna činjenica.[7] Nakon što je kasnih 1950-ih pročitao knjižicu Evolucija, `Lažno takozvana znanost`, Gish se uvjerio da je znanost proizvela krivotvorive dokaze protiv evolucijske teorije, posebice podrijetla života, te da razna područja znanosti nude potkrepljujuće dokaze koji podupiru teoriju. Pripovijest o stvaranju Postanka.[8] Pridružio se American Scientific Affiliation (ASA), udruzi kršćanskih znanstvenika, pogrešno pretpostavljajući da grupa podržava kreacionizam. Kroz svoje članstvo u ASA-i, Gish je upoznao genetičara i kreacionista Williama J. Tinklea, koji je 1961. pozvao Gisha da se pridruži novoformiranom klubu protiv evolucije unutar ASA-e. Godine 1971. Gish je postao član nastavnog osoblja na San Diego Christian Collegeu, radeći u njegovom istraživačkom odjelu prije nego što je prihvatio mjesto u Institutu za istraživanje stvaranja (nezavisan od 1981.). Bio je autor nekoliko knjiga i članaka koji su zagovarali kreacionizam. Njegovo najpoznatije djelo, Evolucija: Fosili govore ne!, objavljeno 1972., kreacionisti su naširoko prihvatili kao mjerodavnu referencu.[6] Gish je u početku `dodijelio nizak prioritet pitanju starosti [Zemlje]`.[9] Nakon njegove smrti 5. ožujka 2013., Gish je obnašao dužnost višeg potpredsjednika emeritusa u ICR-u.[10] Rasprave Gishovi debatni protivnici rekli su da je on tijekom debate koristio brz pristup, iznoseći argumente i brzo mijenjajući teme. Eugenie Scott, izvršna direktorica Nacionalnog centra za znanstveno obrazovanje, nazvala je ovaj pristup `Gish galopom`, opisujući ga kao `gdje je kreacionistu dopušteno trčati 45 minuta ili sat vremena, izbacujući bujice pogrešaka koje evolucionist nije otkrio `nije molitva opovrgavanja u obliku rasprave`.[11] Također je kritizirala Gisha jer nije odgovorio na prigovore svojih protivnika. Izraz se također počeo koristiti kao pejorativ za opisivanje sličnih stilova rasprava koje koriste zagovornici drugih, obično rubnih uvjerenja, poput homeopatije ili prijevare o slijetanju na Mjesec.[13][14] Međutim, Gish je rekao slično o svojim debatnim protivnicima, posebice o Kennethu Milleru. Gish je optužio Millera da koristi široku raspravu, tj. da govori vrlo brzo i iznosi toliko točaka da nije bilo šanse odgovoriti na sve.[15] Gish je također kritiziran zbog korištenja standardizirane prezentacije tijekom rasprava. Dok je provodio istraživanje za debatu s Gishom, Michael Shermer primijetio je da je Gish ponovno koristio slične uvode, pretpostavke o svom protivniku, slajdove, pa čak i šale. Na primjer, tijekom debate Gish je pokušao dokazati da je Shermer doista bio ateist i stoga nemoralan, iako je Shermer rekao da nije ateist i da je spreman prihvatiti postojanje božanskog stvoritelja.[16] Massimo Pigliucci, koji je pet puta raspravljao o Gishu, rekao je da je Gish ignorirao dokaze protivne njegovim vjerskim uvjerenjima.[17] Robert Schadewald optužio je Gisha za falsificiranje argumenata izmišljenim podacima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nuklearna fizika je grana fizike koncentrisana na jezgro atoma. Istorija Radioaktivnost je otkrio 1896. francuski naučnik Henri Bekerel dok je radio na fosforoscentnim materijalima. Ovi materijali svetle u mraku nakon izlaganja svetlu, i on je mislio da bi sjaj proizveden u katodnim zračnim cevima (cathode ray tubes) od strane X-zraka mogao nekako biti povezan sa fosforoscencijom. Zato je pokušao da uvije fotografsku pločicu (plate) u crnu hartiju i da stavi razne fosforoscentne minerale na nju. Svi rezultati su bili negativni dok nije isprobao korišćenje uranijumovih soli. Rezultat sa ovim jedinjenjima je bilo duboko crnjenje pločice. Ipak, ubrzo je postalo jasno da crnjenje pločice nema nikakve veze sa fosforoscencijom jer je ona crnela kada je mineral držan u mraku. Takođe ne-fosforoscentne soli uranijuma pa i metalski (metallic) uranijum su pocrnjivali pločicu. Bilo je jasno da postoji neka nova vrsta zračenja koja je mogla da prođe kroz papir koja je uzrokovala crnjenje pločice (U mnogim knjigama piše da je Bekerel slučajno otkrio radioaktivnost.) Isprva se činilo da je ovo novo zračenje bilo slično nedavno otkrivenim x-zracima. Ipak kasnija istraživanja Bekerela, Pjera Kirija, Marije Kiri, Ernesta Raderforda i drugih su otkrila tri različite vrste radioaktivnosti: alfa, beta i gama raspad. Ovi istraživači su takođe otkrili da mnogi drugi hemijski elementi imaju radioaktivne izotope. Opasnosti radioaktivnosti nisu odmah otkrivene. Akutno trovanje radiacijom je brzo otkriveno, ali je početna pretpostavka bila da, kao kod vatre, ako se odmah ne primeti efekat, nema opasnosti. Štaivše nije se znalo da će ako se unesu u telo, radioaktivni materijali nastaviti da zrače unutar tela, često prouzrokujući kancer ili druge ozbiljne probleme. Mnogi lekari i firme su počeli da reklamiraju radioaktivne supstance kao sredstvo lečenja; jedan posebno uzbunjujuć primer je bilo lečenje klistiranjem radijumom. Marija Kiri je pred smrt govorila protiv ovakve vrste lečenja, upozoravajući da efekti radijacije na ljudsko telo još nisu dobro ispitani. Za vreme Drugog svetskog rata, se došlo na ideju da bi se energija koju radioaktivnost oslobađa mogla koristiti kao oružje za masovno uništenje. I sile osovine i savezničke snage su započele projekte u cilju razvoja ovakvog oružja; Projekat Menhetn u SAD se na kraju pokazao uspešnim. Dve od prve tri bombe koje su proizvedene su bačene na Japan; tada je planirano da se proizvodnja ubrza na oko jednu bombu nedeljno, ali se Japan predao pre nego što je još atomskih bombi bačeno. Za vreme Drugog svetskog rata i u ranom hladnom ratu je nastavljen razvoj nuklearne tehnologije, dok se malo pažnje obraljalo na dugoročne opasnosti radijacije i radioaktivne kontaminacije. Jači otpad nastao proizvodnjom uranijuma je skladišten u velike tankove sa rokom trajnosti od samo par decenija, i nije bilo planova za dugoročnije skladištenje dok je manje jakom otpadu dopušteno da procuri u zemljište bez temeljnih proračuna o dugoročnim posledicama. Mnoga nuklearna oružja su testirana u atmosferi (to jest iznad povvršine Zemlje), što je oslobodilo dovoljno radioaktivnog materijala da veoma značajno podigne svetski nivo pozadinskog zračenja. Konačno je sporazum o ograničenim probama prekinuo ove probe u SAD i SSSR-u (mada su podzemne probe nastavljene u obe zemlje, a Francuska i Kina su nastavile atmosferske probe još dugo vremena). Zatim su razvijeni nuklearni reaktori za korišćenje u podmornicama, brodovima i za komercijalnu upotrebu. Od 1960-ih, protivnici nuklearne energije su tvrdili da dugoročno izlaganje niskim nivoima zračenja može da dovede do ozbiljnih zdravstvenih problema, i da radioaktivna kontaminacija iz životne okoline može da pređe na ljude dovodeći do ovakvih dugoročnih izlaganja. Ove tvrdnje su ostale kontrovrezne, vidi linear no threshold model, radiation hormesis. Usled ovih tvrdnje je javna zabrinutost dramatično porasla, sigurnosne mere su pojačane, a korišćenje radioaktivnih materijala poput torijuma u plinskim mrežicama (gas mantles) je smanjeno. Javna zabrinutost je znatno porasla usled nuklearnih nezgoda posebno onih u Tri majl ajlendu (Three Mile Island) i Černobilju. Ova zabrinutost se u mnogim slučajevima sastoji iz nenalačkog straha od svega što u svom imenu sadrži odrednicu `nuklearno`. Na primer, nuklearno magnetno rezonantna spektroskopija (nuclear magnetic resonance imaging spectroscopy) (NMRI), koja nema nikakve veze sa radioaktivnošću je preimenovana u magnetnu rezonancu (magnetic resonance imaging) (MRI) da bi se se ugušio javni strah. Radioaktivni izotopi i dalje imaju mnoge značajne primene, uključujući praćenje bioloških procesa u ljudskom telu za potrebe dijagnostike, očuvanje hrane u teglama ubijanjem bakterija i određivanje starosti geoloških nalaza bazirano na procenama o brzini raspada izotopa. Od ovih primena, pa do upotrebe nuklearne energije, nuklearna tehnologija je još uvek u širokoj upotrebi uprkos javnoj zabrinutosti. Izgradnja novih reaktora se nastavlja, posebno u Aziji, kao i razvoj novih tipova reaktora koji koriste nuklearnu fisiju i nuklearnu fuziju.

U DOBROM STANJU Šangajska trijada je kineski kriminalistički film iz 1995. redatelja Zhanga Yimoua s Gong Lijem u glavnoj ulozi . Scenarij je napisao Bi Feiyu na temelju romana Li Xiaoa iz 1994. Pravila klana (门规). Radnja filma smještena je u kriminalno podzemlje 1930-ih u Šangaju , Republika Kina , i traje sedam dana. Kineski naslov Šangajske trijade glasi `Row, row, row to Grandma Bridge`, odnosi se na dobro poznatu tradicionalnu kinesku uspavanku . [1] Film je bio posljednja suradnja između Zhang Yimoua i glumice Gong Li 1990-ih, čime je okončano uspješno partnerstvo koje je započelo Zhangovim prvijencem, Crveni sirak , a preraslo je i u romantičnu vezu. Završetkom snimanja za Shanghai Triad njih dvoje su se složili prekinuti svoju vezu i profesionalno i osobno. [2] Gong Li i Zhang Yimou neće više raditi zajedno do Prokletstva zlatnog cvijeta iz 2006. godine . Zaplet Tang Shuisheng (Wang Xiaoxiao) stigao je u Šangaj da radi za šefa Trijade (kojeg glumi Li Baotian ), također po imenu Tang. Odveden je u skladište gdje dvije suparničke grupe Trijada sklapaju dogovor o opijumu koji pođe po zlu, ostavljajući jednog od suparničkih članova mrtvim. Shuisheng je potom odveo njegov ujak u Tangovu raskošnu kuću, gdje je dodijeljen da služi Xiao Jinbaou ( Gong Li ), pjevačici kabarea i gospodarici Gazde. Ubrzo se saznaje da Jinbao također ima aferu sa šefovim čovjekom broj dva, Songom ( Sun Chun ). Treće noći, Shuisheng svjedoči krvavoj tučnjavi bandi između šefa i suparnika, Fat Yua, u kojoj je ubijen njegov ujak. Gazda i mala pratnja povlače se na otok. Tamo se Jinbao sprijatelji s Cuihuom ( Jiang Baoying ), seljankom s mladom kćeri Ajiao . Kada se Jinbao nesvjesno umiješa u Cuihuin posao, to rezultira time da gazdini ljudi ubiju Cuihuinog ljubavnika. Bijesan, Jinbao se suprotstavlja šefu i kaže Shuisheng da napusti Šangaj. Do sedmog dana, Song stiže na otok zajedno sa Zhengom ( Fu Biao ), šefovim brojem tri. Tijekom igre mahjong , šef se mirno suočava s Songom s dokazima njegove izdaje. Banda ubija Songove ljude i zakopava Songa živog. Šef tada obavještava Jinbao da će i ona morati umrijeti zbog svoje uloge u Songovoj izdaji, zajedno s Cuihuom. Dok je Shuisheng pokušava spasiti od njezine sudbine, on biva izbačen i pretučen. Film završava s Shuishengom vezanim za jedra broda dok plovi natrag u Šangaj. Šef vodi Cuihuinu mladu kćer sa sobom, govoreći joj da će za nekoliko godina postati baš kao Jinbao.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Relativity for the Millions Martin Gardner Anthony Ravielli Martin Gardner (engl. Martin Gardner; 21. oktobar 1914 — 22. maj 2010) bio je američki pisac čija su dela dugo bila popularna među ljudima širokog spektra interesovanja: od matematike i nauke, preko ljubitelja magije, pa sve do protivnika pseudonauke i zagovornika skepticizma. Martin Gardner posedovao je jedinstvenu kombinaciju književne širine, rigorozne logike, matematičke intuicije i živahnog, zanimljivog pisanja. Za života, napisao je preko 100 knjiga i veliki broj kolumni za časopis Sajentifik Amerikan (engl. Scientific American), po kojima je i najpoznatiji. Smatra se ocem osnivačem modernog skepticizma[1], kao i čovekom koji je svojim nesvakidašnjim zagonetkama stvarao veliko interesovanje za rekreacionu matematiku i matematiku uopšte iako nije imao nikakvo formalno obrazovanje iz matematike sem srednje škole. Gardner se pored matematike interesovao za čitav spektar drugih oblasti među kojima su mikromagija, filozofija, religija i književnost. Biografija Mladost Martin Gardner rođen je 21. oktobra 1914. godine u Talsi, Oklahoma, gde je njegov otac, naftni geolog, osnovao naftnu kompaniju. Kao dečak voleo je magične trikove, šah, nauku i sakupljao je mehaničke slagalice. Bez pomoći svoje majke u to vreme, naučio je da čita gledajući reči na stranici dok mu je čitala knjige o čarobnjaku iz Oza (engl. The Wizard of Oz) Franka Bauma (engl. Lyman Frank Baum).[2] Za zagonetke se zainteresovao zahvaljujući knjizi Sema Lojda (engl. Sam Loyd) koju mu je otac poklonio, a koja je sadržala preko 5000 zagonetki i trikova. Pohađao je Univerzitet u Čikagu (engl. University of Chicago) gde je i stekao diplomu iz filozofije 1936. godine. 1937. godine se vraća u Oklahomu, gde će raditi kao reporter u Talsa Tribjunu(engl. Tulsa Tibune), ali će mu posao vrlo brzo dosaditi, nakon čega se vraća na Univerzitet u Čikagu da bi radio u odnosima sa javnošću. Pridružio se mornarici i služio na razaraču za vreme Drugog svetskog rata. Dok je obavljao dužnost noćne straže, smišljao je neverovatne priče, uključujući i priču „Konj na pokretnim stepenicama“, koju je prodao časopisu Eskvajer(engl. Esquire). Gardnerova karijera kao pisac Nakon što je bio urednik dečijeg časopisa Amti Damti (engl. Humpty Dumpty), Martin Gardner je započeo dugu vezu sa časopisom Sajentifik Amerikan, koja će ga i proslaviti. Njegov prvi članak u ovom časopisu izdao je 1956. godine na temu fleksagona. Fleksagon je sastavljen od traka papira koje se mogu preklopiti na određene načine kako bi se prikazala lica, pored dva koja su se već prvobitno nalazila na prednjoj i zadnjoj strani. Kada mu je izdavač predložio da piše kolumnu o matematičkim igrama, iskoristio je priliku sa zadovoljstvom. Godine 1960. izdaje svoju najbolje prodavanu knjigu, „Anotirana Alisa” koja je nastavak poznate knjige Luisa Kerola (engl. Lewis Carroll) - „Alisa u zemlji čuda” (engl. Alice`s Adventures in Wonderland). Nakon raskida saradnje sa Sajentifik Amerikanom, nastavio je da piše kolumne za drugi časopis, po imenu Skeptikal Inkvajrer (engl. Skeptical Inquirer), za koji je pisao sve do 2002. godine. Tokom svoje duge karijere kao pisac, objavio je veliki broj knjiga u kojim raspravlja na temu religije, nauke, znanja, pseudonauka, kao i knjiga za decu. Starost Martin se nikada nije stvarno penzionisao, već je nastavio da piše članke za brojne časopise na temu matematike. 2004. godine, nakon smrti svoje supruge, vraća se u Oklahomu gde će živeti sve do svoje smrti. Nakon što je preminuo, posthumno je objavljena autobiografija pod imenom „Nerazređeni hokus-pokus: Autobiografija Martina Gardnera“. [3] Uticaj „Martin Gardner bio je odgovoran za uvođenje matematike u svet na potpuno nov način pretvarajući nešto zastrašujuće i nepristupačno za mnoge u zabavu i igre ili još bolje - magiju. Kaže se da je time doveo više matematike do više miliona nego iko drugi.“ (Ričard K. Gui) „Pokupite sve što je [Martin Gardner] napisao. Nasmešićete se i naučiti nešto.“ (Persi V. Diakonis)[4] „Za pisca i majstora zagonetki Martina Gardnera, jednom se govorilo da je na desetine nevinih omladinaca pretvorio u profesore matematike - a hiljade profesora matematike u nevine omladince.“ (Kolm Mulkahi) „Može se, u čisto praktičnom smislu, izneti slučaj za Martina Gardnera kao jednog od najuticajnijih pisaca 20. veka. Njegova popularizacija nauke i matematičkih igara u Sajentifik Amerikanu, tokom 25 godina za vreme kojih je pisao za njih, verovatno je pomoglo stvaranju više mladih matematičara i informatičara nego bilo koji drugi faktor pre pojave ličnog računara.` (David Oberbah) Martin je imao nemerljiv doprinos u približavanju, popularizaciji i promovisanju matematike među širokim masama, radeći to na sasvim drugačiji i nesvakidašnji način kroz matematičke zagonetke i priče. Zaslužan je za to što su se kroz njegove kolumne i druge radove mnogi priznati naučnici i intelektualci prvi put susreli i zavoleli ne samo matematiku, već i logiku, skepticizam, filozofiju i magiju. Samo neki od njegovih obožavalaca i prijatelja bili su: Artur Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke), Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), Džon Horton Konvej (engl. John Horton Conway) , Rodžer Penrouz (engl. Roger Penrose), Karl Sagan (engl. Carl Edward Sagan), Salvador Dali(kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech)... Takođe, kao osnivač „Matematičke vinove loze`, zaslužan je za promovisanje i pružanje podrške i pomoći mladim i još neafirmisanim naučnicima. Magija, za koju se interesovao još od detinjstva, predstavljala je jednu od glavnih tema u njegovim radovima. U polju magičnih trikova, zagonetki i iluzija, dao je nemerljiv doprinos pre svega zahvaljujući njegovim originalnim idejama i kreativnosti. Ogroman doprinos dao je u zasnivanju i razvitku modernog skepticizma, pre svega zahvaljujući njegovom izuzetno kritičkom stavu prema svakoj vrsti pseudonauka, rubnim naukama i iracionalnom. Bio je veliki protivnik svega što je bilo iracionalno i bez naučne potpore. Dela i radovi [5] Tokom svoje izdavačke karijere koja je trajala preko 80 godina, objavio je veliki broj kako kolumni i recenzija, tako i preko stotinu knjiga od kojih su samo dve bile na temu fikcije: „Let Petra Froma“ (1973) i „Posetioci iz Oza“ (1998).

Petak + Sledeći petak + The Wash dvd x 2 + poklon dvd Američko izdanje u NTSC formatu, kartonsko pakovanje, bonusi, BEZ PREVODA NA SRPSKI. Polovno sa blagim tragovima korišćenja. VAZNO!!! Da biste mogli da gledate ovaj film potrebno je da je vas dvd plejer multi-region, odnosno da plejer ima NTSC-PAL ugradjenu konverziju. Takodje se moze gledati preko kompjutera ili laptopa koristeci DVD region free opciju. Kupac dobija na poklon dvd sa filmom The Wash iz 2001. godine sa Dr. Dre, Snoop Dogg and DJ Pooh u glavnim ulogama. ПОСЛЕ 20 ГОДИНА, ПЕТАК ЈЕ (И ДАЉЕ) НАЈВАЖНИЈИ ФИЛМ КОЈИ ЈЕ ИКАДА СНИМЉЕН О ХООДУ Комшија - несрећан упркос 100 долара који су му дневно исплаћивани због непријатности снимљеног филма Ице Цубе на његовом блоку - покушао је да омете процес на најнеугодније начине. Искључио би Ал Греен мелодије које су биле подешене и гласно сваки пут кад би режисер Ф. Гари Граи позвао на акцију. И неколико пута, викао би свима на дохват руке: Ово ионако није прави филм. Јер они не би пуцали овде. Није био у праву, наравно - Петак , стонер комедија са ограниченим издањем и још ограниченијим буџетом, зарадила је више од 27 милиона долара на благајнама, а од тада је имала већи живот у изнајмљивању и куповини видеа и ДВД -а. Али његово пијано осећање је капало од искрености. И нико није изгубио. Петак није готово ништа - освежавајуће, заиста, након низа филмова смештених у Соутх Централ, Лос Ангелес, који су се фокусирали само на сукобе. Али у овом филму Цраиг (Ице Цубе) бива отпуштен током слободног дана - и исмевао се због свега тога. А његов најбољи пријатељ Смокеи (Цхрис Туцкер) је мали трговац коровима који би га радије пушио него дистрибуирао. Њих двоје наилазе на комшилук испуњен неким врхунским ликовима и смеје се тамо где раније нисмо баш видели. Нев Лине Цинема / Еверетт Цоллецтион Јохн Витхерспоон Црипс - носе плаво, зар не? - Долазили би сваки дан и гледали нас како снимамо, присећа се глумац Јохн Витхерспоон, који у филму игра Цраиговог оца, у интервјуу за БуззФеед Невс. Имали су завоје преко лица, али би хтели да се сликамо са њиховом децом. Били су тако љубазни према нама. Родитељски син је документовао њихово суседство у једном од његових бољих, мање насилних дана, и то је било вредно пажње. Очигледно је да је понос озлоглашене банде из Лос Анђелеса био непорецив; свакодневно су долазили на снимање, ангажовани са глумцима и желели да њихова деца буду сведоци изградње енергије око филма који нико није хтео да сними. Петак , објављен 26. априла 1995. године, била је искрена комедија која се смејала и била је потпуно одступање од посла који је Ице Цубе раније радио. Био је то другачији обрат од његовог глумачког дебија 1991 Боиз н тхе Хоод , филм смјештен у Соутх Централ, ЛА, који је био потпуно инспирисан музиком коју је његова рап група НВА-Ниггаз Витх Аттитуде, за лоше информисане-створила 1980-их. (У ствари, соло деби члана НВА Еази-Е-а била је нумера под називом Боиз-н-тхе-Хоод, чији је коаутор Ице Цубе.) Петак , који је од свог објављивања пре 20 година овог месеца успоставио прилично култне следбенике екран у скоро 400 биоскопа само за једну ноћ: 4/20. Нев Лине Цинема/Еверетт Цоллецтион Ова комедија била је страствени пројекат Ице Цубе -а, толико да је из свог џепа платио глумце - скоро сви се сећају да је то била исплата по 5.000 долара по комаду. Ово је била реперина прилика да на неки начин пригуши део приче коју је дао у свету. Кроз своју музику причао је уличне приче о свакодневним црним и смеђим људима који живе у једном од најнасилнијих насеља ЛА, а призор је био непријатан. НВА се дотакла уличног живота у Јужној Централној улици (Гангста, Гангста), полицијске бруталности (Јеби се у полицији) и цензуре (Изразите се) - а њихова музика одјекнула је у урбаним подручјима широм земље. Хауба и све њене грешке (како је представљено на драматичан начин, често када је неко вољен на крају насилно умро) биле су зарађивач новца на благајнама: Менаце ИИ Социети зарадио скоро 28 милиона долара у биоскопима, и Боиз зарадио скоро 58 милиона долара и такође био номинован за Оскара. Али у Петак -коју је Цубе написао заједно са својим дугогодишњим пријатељем ДЈ Поохом-хауба није тако узнемирујуће. Колико год мрачно место могло бити, било је много хумора. Људи су мислили како смо одрасли као одрастање у ратној зони, каже Ице Цубе у интервјуу за БуззФеед Невс. `После филмова попут Боиз н тхе Хоод , Менаце ИИ Социети , и Соутх Централ сви су мислили да је начин на који смо одрасли нешто најгоре у животу. Нисам гледао на тај начин. Наравно да је било грубо, али забављали смо се са свиме. Покушавали смо да се смејемо стварима због којих би већина људи плакала. Цубе и његов партнер у писању пронашли су начине за стварање непрекидне шале дугачке 91 минут о двојици момака који седе на тријему и заузимају своју околину. Притом су се зезали над неким нијансама које се дешавају у хауби-допинговани мушкарац који продаје пупољак из камиона за сладолед, напаљени проповедник који пуши коров и који се голи са удатом женом док је њен муж одсутан , и урнебесног кретена из комшилука, природног преваранта. А сви инциденти - деца која су превртала канте за отпатке, комшијске украсе који не желе да нагазите њихове ошишане травњаке, и дан када је насилник претукао дупе - заправо су се догодили у блоку где је Куб одрастао. Нев Лине Цинема ДЈ Поох Нев Лине је имао неке предлоге за кастинг. Иако је репер лако ушао у улогу Цраига, двадесетогодишњака који још увек живи код куће са мамом и татом и који је отпуштен због (можда) крађе кутија; студио није могао заостати за његовим партнером у писању ДЈ Поохом који је требао да глуми Смокеија, рекавши да није довољно искусан. Студио је желео да јаче име преузме Цраиговог безбрижног најбољег пријатеља, неодговорног чудака. Он би био извор комедије за Цраига, који није пушио, али је заглавио покушавајући да смисли како да се снађе дан у својој хауби. Поох је на крају преузео мању улогу (несрећни Ред, који је на мети Дееба Томмија Тини Листера, великог насилника), а Цубе је предложио да студио ангажује Цхриса Туцкера за главну улогу, с обзиром на то да је стрип био љубимац обожавалаца у ХБО-овој станд-уп серији 90-их Деф Цомеди Јам . Нова линија је била као, „Ко?“ Сећа се Ице Цубе. „А ја сам рекао:„ Управо сте радили филм са њим! “Дали су му малу, малу улогу Хоусе Парти 3, и недовољно су га користили. ` Нев Лине Цинема / Еверетт Цоллецтион Одлагање Туцкера било је кључно: Он је био 22-годишњи, витак, шугав кршилац правила за Цубеа. Ин Петак , Туцкер је дебитовао са својим изразитим, комичним гласом, истим, који је често убијао на њима Деф Цомеди Јам фазе. Током филма били су присутни и други комичари који су красили ХБО сцену: Фаизон Лове, покојни Берние Мац и Ангела Меанс комшијски ликови који је на велики начин одјекнуо код публике. Имати те стрипове на сету филма који снима нови режисер (чије је претходно искуство било прављење музичких спотова) значило је да су уследиле све врсте смешности. А за неке чланове глумачке екипе марихуана је била велики - и паралелни - ујединитељ. Нев Лине Цинема / Еверетт Цоллецтион Филм је изашао у малом издању - широм света играо је у само 883 биоскопа - али је зарадио 28 милиона долара. А живот који је имао у изнајмљивању ВХС -а и каснијој продаји ДВД -а био је толико импресиван да је изнедрио наставке - Следећег петка , који је 2000. зарадио више од 57 милиона долара и представио стрип Мике Еппс; Петак после следећег , који је донео око 33 милиона долара; и Петак: Анимирана серија, краткотрајна цртана серија која се емитовала на МТВ 2 2007–2008. Нико у глумачкој екипи - осим можда самог Цубеа - није веровао да ће овај филм погодити онако како јесте. То је углавном било нешто за радити док се чекала следећа свирка: брзи новац за филм који је приказивао гомилу комичара. Колико год била изолована по тематици, месту и времену, комедија се у великој мери превела и повезивала је са публиком са обожаваоцима широм света. Знате те људе, каже Регина Кинг, која је глумила Цубеину сестру, Дана (и која је такође глумила у Боиз она сама). `Ви сте ти људи. И мислим да је то сјајно Боиз ин тхе Хоод био, и Менаце ИИ Социети је, они се позивају само на мали део живота у комшилуку. Не желим да кажем `капуљача`. Желим да кажем `комшилук`. Зато што постоји разлика. Када говорите о хауби, звучи као да то не доживљавају људи који нису црнци или Латиноамериканци. Бели људи гледају тај филм и познају те ликове. Имају азијски смокеи. Постоји бели Цраиг. То постоји. Лове каже да је снимао још један филм 2001. године на локацији у Јужној Африци када је видео момка како му нагиње врат да га добро погледа. Видимо овог типа како хода. На себи има мале панталоне и нема ципела и штапа. Туче торбу. И изгледао је жедно ... и ја сам рекао: `Донеси му воде.` И он ме је погледао, показао ми је и рекао: `Велики црв?` овог грма, овог курца који нема ципеле ... он нема ципеле! Где је гледао овај филм? ` Али тако је филм имао велики одјек код гледалаца. Две деценије након првог објављивања, а популарност поп културе преовладава: Цитати из филма филтрирали су се у савремени лексикон.

Primary Colors Primary Colors is a 1998 drama film based on the novel Primary Colors: A Novel of Politics, a roman à clef about Bill Clinton`s first presidential campaign in 1992, which originally had been published anonymously, but in 1996 was revealed to have been written by journalist Joe Klein, who had been covering Clinton`s campaign for Newsweek.[4][5][6] It was directed by Mike Nichols and starred John Travolta, Emma Thompson, Billy Bob Thornton, Kathy Bates, Maura Tierney, Larry Hagman, and Adrian Lester. Bates was nominated for an Academy Award for Best Supporting Actress for her performance, and the film itself was nominated for an Academy Award for Best Adapted Screenplay. Plot Young political idealist Henry Burton (Adrian Lester) is recruited to join the campaign of Jack Stanton (John Travolta), a charismatic, Southern governor who is vying to win the Democratic Party nomination for President of the United States. Henry is impressed by Stanton`s genuine warmth and empathy with people. He joins Stanton`s inner circle of political advisers: Stanton`s formidable wife, Susan Stanton (Emma Thompson); ruthless, redneck political strategist Richard Jemmons (Billy Bob Thornton); intelligent and attractive spokeswoman Daisy Green (Maura Tierney); and sly political operator Howard Ferguson (Paul Guilfoyle) as they journey to New Hampshire, the first state to hold a presidential primary. After Stanton completes an impressive debate performance against his Democratic rivals, Henry’s ex-girlfriend shows up to question Stanton about his arrest during the 1968 Democratic Convention in Chicago. The team becomes worried that Stanton’s past indiscretions may be used against him by the press and his political opponents. They hire Jack and Susan`s old friend, tough but unbalanced Libby Holden (Kathy Bates), to respond to any attacks designed to undermine Stanton`s candidacy, as well as anticipate problems such as allegations about Stanton`s notorious womanising. One of Stanton`s mistresses, Cashmere McLeod (Gia Carides), produces secret taped conversations between them to prove they had an affair. Henry discovers that the tapes have been doctored, so Libby tracks down the man responsible for the tapes and forces him at gunpoint to confess his guilt in a signed letter to the American public. The campaign is then rocked by a fresh allegation when Stanton`s old friend, `Big Willie` McCullison (Tommy Hollis) approaches Henry to tell him that his 17-year old daughter Loretta (who worked for the Stantons as a babysitter) is pregnant and that Stanton is the father. Henry and Howard tell Willie he must allow his daughter to undergo an amniocentesis to determine Stanton`s paternity. Although they convince Willie to remain silent on the issue, Henry is nonetheless sickened and disillusioned with the experience. Realising the campaign is falling behind in the polls, Stanton`s team adopt a new strategy. Stanton begins going on the offensive by attacking his nearest rival, Senator Lawrence Harris (Kevin Cooney) for being insufficiently pro-Israel and for threatening to cut Medicare. Harris confronts Stanton during a radio debate but suffers a heart attack after the encounter. He subsequently withdraws from the race and is replaced by his friend, former Florida Governor Fred Picker (Larry Hagman). Picker`s wholesome, straight-talking image proves an immediate threat to the campaign. Henry and Libby decide to seek out information about Picker’s past. They discover from his brother-in-law, Eddie Reyes (Tony Shalhoub), that Picker had a cocaine addiction as Governor, which led to the disintegration of his first marriage. They also meet Lorenzo Delgado (John Vargas), with whom Picker had a homosexual affair. Not expecting the information to ever be used, Libby and Henry share their findings with Jack and Susan, but are dismayed when they both decide to leak the information to the press. Libby says that if Jack does so, she will reveal that he tampered with the results of the paternity test, proving that he slept with Willie`s daughter. Libby commits suicide after she realizes she spent her life idealizing Jack and Susan only to learn how flawed they truly are. Racked with guilt over Libby`s death, Stanton takes the incriminating information to Picker, and apologizes for seeking it out. Picker admits to his past indiscretions, and agrees to withdraw from the race and to endorse Stanton. Henry intends to quit the campaign, admitting he has become deeply disillusioned with the whole political process. Stanton begs Henry to reconsider, persuading him that the two of them can make history. Months later, President Stanton is dancing at the Inaugural Ball with First Lady, Susan. He shakes the hands of all his campaign staff, the last of whom is Henry. Directed by Mike Nichols[1] Produced by Mike Nichols Jonathan Krane Neil Machlis Screenplay by Elaine May Based on Primary Colors by Joe Klein Starring John Travolta Emma Thompson Billy Bob Thornton Kathy Bates Adrian Lester Maura Tierney Larry Hagman Music by Ry Cooder Cinematography Michael Ballhaus Edited by Arthur Schmidt Distributed by Universal Studios Release dates March 20, 1998 Running time 143 minutes Country United States Language English

Amadeus je biografski film Miloša Formana iz 1984., te dobitnik osam Oscara. Zasnovan je na istoimenoj drami Petera Shaffera koju je napisao nakon što je vidio kratku dramu Aleksandra Puškina, Mozart i Salieri (koju je poslije Nikolaj Rimski-Korsakov pretvorio u operu) Djelomično je temeljena na životima skladatelja, Wolfganga Amadeusa Mozarta i Antonija Salierija. Radnja Film počinje s poluludim Salierijem u duševnoj bolnici, u koju je poslan nakon što je pokušao počiniti samoubojstvo. Posjećuje ga mladi svećenik iz Beča, a Salieri mu polako, u početku mrzovoljno, počinje pričati svoju životnu priču. Na njenom početku, Salieri je dvorski skladatelj u Beču, na dvoru cara Josipa II. Život je dobar. Uspješan je i popularan, zadovoljan svojim statusom i svojom glazbom. Zahvalan je Bogu, za kojeg vjeruje da je s njim sklopio dogovor: Bog će nagraditi njegov skladateljski uspjeh ako on, Salieri, posveti svoj cijeli život Bogu. On je u miru sa sobom i svojim Stvoriteljem. Tada upoznaje Mozarta. Kao poštovatelj Mozartovog rada, Salieri je uzbuđen što ima priliku da se upozna s njim u salonu. Ali pronalazi Mozarta kako puže po podu obuzet vulgarnim seksualnim igrama. Salieri je zbunjen: kako je takvu božanstvenu glazbu mogla napisati takva površna budala? Konačno, nakon serije bolnih poniženja, Salieri shvaća kako je ograničen u odnosu na Mozarta. Ne može shvatiti kako ga je Bog izdao. Zašto bi Bog dao bogohulnom Mozartu takav talent, a ne Salieriju? Salieri, koji je bio pobožan katolik cijeli život, ne može vjerovati da je Bog odlučio dati Mozartu takav dar preko njega živog. Više od svega, Salieri ne može razumjeti zašto ga je Bog potaknuo da postane skladatelj i onda ga napustio. U jednom trenutku on uzvikne: `Sve što sam ikad htio je bilo pjevati Bogu. Dao mi je tu želju, kao strast u mom tijelu, ali me tada učinio nijemim. Zašto? Zašto usaditi želju, ali ne i sposobnost. ZAŠTO?!` Počinje vjerovati kako Bog piše prekrasnu glazbu kroz Mozarta samo kako bi pokazao Salieriju kako je prosječan. Salieriju je slomljeno srce. Dao je Bogu svu ljubav i glazbu, čak ostao u celibatu zbog njega. Ali sada osjeća kako se Bog smije njegovoj osrednjosti. Bijesan i izgubljen, Salieri se odriče Boga. U snažnoj sceni, uzima raspelo sa zida i baca ga u vatru. Zaklinje se kao Božji neprijatelj i obećava osvetu protiv Boga tako što će uništiti Mozarta. Salieri se pretvara da je Mozartov prijatelj, da će mu pomoći, ali u isto vrijeme daje sve od sebe kako bi uništio njegovu karijeru. Mozart je bezbrižan, društveno i financijski, ali njegov prvotni uspjeh na dvoru slabi. Njegova pijančevanja i tulumarenja počinju prijetiti bankrotom. Njegovo zdravlje, brak i reputacija počinju patiti, ali posao teče besprijekorno. Preponosan da bi nekog poučavao, počinje skladati, ali nema novca kojim bi platio svoju ekstravaganciju. Salieri postaje svjestan Mozartovih financijskih i emocionalnih slabosti, što bi mogao biti ključ njegove osvete. Kao dijete, Mozart je bio emocionalno osakaćen očevim bezosjećajnim ambicijama, pa Salieri podmuklo uvjerava Mozarta da je njegov pokojni otac ustao iz groba i zatražio da napiše rekvijem - misu za mrtve. Uvjeren da ga progoni očev duh, Mozart doživljava živčani slom i postaje alkoholičar. Salierijev ludi, ali briljantni plan, je da prisvoji naručeni rekvijem, ubije Mozarta i odsvira ga Mozartovu sprovodu, tvrdeći kako ga je on, Salieri, napisao. Ukravši savršeni Mozartov rekvijem, počinje vjerovati kako je ukrao djelo koje je napisao sami Bog. Ako povijest upamti Salierija kao genijalnog skladatelja, uspjet će i njegova osveta. U međuvremenu, Mozartov prijatelj, Emanuel Schikaneder uvjerava Mozarta da napiše operu `za narod`. Mozart se složi, napisavši Die Zauberfloete. Opera doživljava veliki uspjeh, ali tijekom premijere, Mozart (koji je prenaporno radio kako bi završio i rekvijem i operu) se sruši od umora, nakon čega ga Salieri vodi kući. U kući, Salieri prisiljava smrtno bolesnog Mozarta da nastavi raditi. Mozart mu odgovara kako je prebolestan da bi pisao. U jednoj od najdirljvijih scena filma, Salieri ponudi da preuzme ulogu pisca za Mozarta, prikovanog za krevet. Salieri računa da bi tako mogao konačno otkriti tajnu glazbenog genija. Mozart počinje izgovarati note, a Salieri ih zapisuje, zanesen glazbom, a Mozart slaže tematske slojeve. Salieri odjednom postaje zbunjen što bi ta glazba trebala predstavljati. Mozart mora stati i objasniti Salieriju strukturu glazbe. Nakon nekog vremena, Mozart, postajući sve slabiji, se zaustavlja da bi zahvalio Salieriju za njegovo prijateljstvo. Salieri, dirnut, iskreno odgovara: `Kažem ti, ti si najveći skladatelj kojeg sam upoznao.` Mozartova žena vraća se kući i pronalazi Salierija s Mozartom. Salieri očajnički pokušava ponijeti rekvijem sa sobom, ali ga ona zaključava i zahtijeva da on ode. Rekvijem ostaje nedovršen, Salieru odlazi praznih ruku, a Mozart ubrzo umire. Salierijev plan se izjalovio. Mozartov sprovod je nedostojan, a zakopan je u neoznačenoj masovnoj grobnici. Priča se prebacuje u umobolnicu sa starim Salierijem. Priča koju smo upravo vidjeli bila je ispovijed svećeniku. Salieri uvjerava svećenika kako je Bog ubio Mozarta, a ne Salieri. Kaže da je Bog radije ubio Mozarta nego da pusti Salierija da ukrade glazbu. Salieri, gorko se našalivši, ustvrdi kako je on svetac zaštitnik mediokriteta, te da će moliti za sve mediokritete u svijetu, uključujući svećenike. Ulazi podvornik kako bi odveo Salierija u kolicima na zahod. Prolazeći kroz umobolnicu, Salieri nailazi na veliki broj luđaka, od kojih su neki u kavezu, neki u okovima, dok se drugi pjene ili neobuzdano vesele. Oni predstavljaju muku svakog čovjeka. U zadnjoj sceni filma, Salieri ih pozdravlja i blagoslivlja kao papa. Došavši do svoje nosiljke, kaže im: `Mediokriteti svijeta, odrješujem vas grijeha, odrješujem vas, odrješujem vas, odrješujem vas sve.` Ali film završava krupnim planom Salierija koji bolno zatvara oči dok zadnje sekunde filma ispunjava Mozartov djetinjasti smijeh. Amadeus na latinskom znači `drag Bogu`, Bogoljub. Bilo je to Mozartovo srednje ime, ali se možda naslov filma ne odnosi samo na Mozarta. Možda se ironično referira na tragičnog Salierija: jadni, naivni Salieri, koji je vjerno volio Boga da bi otkrio kako Bog nije volio njega. Produkcija Mozarta je trebao glumiti mladi Kenneth Branagh, ali je zamijenjen Tomom Hulceom jer je redatelj Miloš Forman odlučio snimiti film s američkom postavom kako publiku ne bi omeo britanski naglasak. Meg Tilly trebala je glumiti Mozartovu suprugu, ali nakon što je pokidala ligamente noge dan prije početka snimanja, zamijenila ju je Elizabeth Berridge. Glumci F. Murray Abraham - Antonio Salieri Tom Hulce - Wolfgang Amadeus Mozart Elizabeth Berridge - Constance Mozart Roy Dotrice - Leopold Mozart Simon Callow - Emanuel Schikaneder Jeffrey Jones - car Josip II. DVD 4-,SREDNJI ,VEĆI BROJ POVRŠINSKOH LINIJA,ISPRAVAN

Amadeus je biografski film o Mocartu. Miloša Formana iz 1984., te dobitnik osam Oscara. Zasnovan je na istoimenoj drami Petera Shaffera koju je napisao nakon što je vidio kratku dramu Aleksandra Puškina, Mozart i Salieri (koju je poslije Nikolaj Rimski-Korsakov pretvorio u operu) Djelomično je temeljena na životima skladatelja, Wolfganga Amadeusa Mozarta i Antonija Salierija. Radnja Film počinje s poluludim Salierijem u duševnoj bolnici, u koju je poslan nakon što je pokušao počiniti samoubojstvo. Posjećuje ga mladi svećenik iz Beča, a Salieri mu polako, u početku mrzovoljno, počinje pričati svoju životnu priču. Na njenom početku, Salieri je dvorski skladatelj u Beču, na dvoru cara Josipa II. Život je dobar. Uspješan je i popularan, zadovoljan svojim statusom i svojom glazbom. Zahvalan je Bogu, za kojeg vjeruje da je s njim sklopio dogovor: Bog će nagraditi njegov skladateljski uspjeh ako on, Salieri, posveti svoj cijeli život Bogu. On je u miru sa sobom i svojim Stvoriteljem. Tada upoznaje Mozarta. Kao poštovatelj Mozartovog rada, Salieri je uzbuđen što ima priliku da se upozna s njim u salonu. Ali pronalazi Mozarta kako puže po podu obuzet vulgarnim seksualnim igrama. Salieri je zbunjen: kako je takvu božanstvenu glazbu mogla napisati takva površna budala? Konačno, nakon serije bolnih poniženja, Salieri shvaća kako je ograničen u odnosu na Mozarta. Ne može shvatiti kako ga je Bog izdao. Zašto bi Bog dao bogohulnom Mozartu takav talent, a ne Salieriju? Salieri, koji je bio pobožan katolik cijeli život, ne može vjerovati da je Bog odlučio dati Mozartu takav dar preko njega živog. Više od svega, Salieri ne može razumjeti zašto ga je Bog potaknuo da postane skladatelj i onda ga napustio. U jednom trenutku on uzvikne: `Sve što sam ikad htio je bilo pjevati Bogu. Dao mi je tu želju, kao strast u mom tijelu, ali me tada učinio nijemim. Zašto? Zašto usaditi želju, ali ne i sposobnost. ZAŠTO?!` Počinje vjerovati kako Bog piše prekrasnu glazbu kroz Mozarta samo kako bi pokazao Salieriju kako je prosječan. Salieriju je slomljeno srce. Dao je Bogu svu ljubav i glazbu, čak ostao u celibatu zbog njega. Ali sada osjeća kako se Bog smije njegovoj osrednjosti. Bijesan i izgubljen, Salieri se odriče Boga. U snažnoj sceni, uzima raspelo sa zida i baca ga u vatru. Zaklinje se kao Božji neprijatelj i obećava osvetu protiv Boga tako što će uništiti Mozarta. Salieri se pretvara da je Mozartov prijatelj, da će mu pomoći, ali u isto vrijeme daje sve od sebe kako bi uništio njegovu karijeru. Mozart je bezbrižan, društveno i financijski, ali njegov prvotni uspjeh na dvoru slabi. Njegova pijančevanja i tulumarenja počinju prijetiti bankrotom. Njegovo zdravlje, brak i reputacija počinju patiti, ali posao teče besprijekorno. Preponosan da bi nekog poučavao, počinje skladati, ali nema novca kojim bi platio svoju ekstravaganciju. Salieri postaje svjestan Mozartovih financijskih i emocionalnih slabosti, što bi mogao biti ključ njegove osvete. Kao dijete, Mozart je bio emocionalno osakaćen očevim bezosjećajnim ambicijama, pa Salieri podmuklo uvjerava Mozarta da je njegov pokojni otac ustao iz groba i zatražio da napiše rekvijem - misu za mrtve. Uvjeren da ga progoni očev duh, Mozart doživljava živčani slom i postaje alkoholičar. Salierijev ludi, ali briljantni plan, je da prisvoji naručeni rekvijem, ubije Mozarta i odsvira ga Mozartovu sprovodu, tvrdeći kako ga je on, Salieri, napisao. Ukravši savršeni Mozartov rekvijem, počinje vjerovati kako je ukrao djelo koje je napisao sami Bog. Ako povijest upamti Salierija kao genijalnog skladatelja, uspjet će i njegova osveta. U međuvremenu, Mozartov prijatelj, Emanuel Schikaneder uvjerava Mozarta da napiše operu `za narod`. Mozart se složi, napisavši Die Zauberfloete. Opera doživljava veliki uspjeh, ali tijekom premijere, Mozart (koji je prenaporno radio kako bi završio i rekvijem i operu) se sruši od umora, nakon čega ga Salieri vodi kući. U kući, Salieri prisiljava smrtno bolesnog Mozarta da nastavi raditi. Mozart mu odgovara kako je prebolestan da bi pisao. U jednoj od najdirljvijih scena filma, Salieri ponudi da preuzme ulogu pisca za Mozarta, prikovanog za krevet. Salieri računa da bi tako mogao konačno otkriti tajnu glazbenog genija. Mozart počinje izgovarati note, a Salieri ih zapisuje, zanesen glazbom, a Mozart slaže tematske slojeve. Salieri odjednom postaje zbunjen što bi ta glazba trebala predstavljati. Mozart mora stati i objasniti Salieriju strukturu glazbe. Nakon nekog vremena, Mozart, postajući sve slabiji, se zaustavlja da bi zahvalio Salieriju za njegovo prijateljstvo. Salieri, dirnut, iskreno odgovara: `Kažem ti, ti si najveći skladatelj kojeg sam upoznao.` Mozartova žena vraća se kući i pronalazi Salierija s Mozartom. Salieri očajnički pokušava ponijeti rekvijem sa sobom, ali ga ona zaključava i zahtijeva da on ode. Rekvijem ostaje nedovršen, Salieru odlazi praznih ruku, a Mozart ubrzo umire. Salierijev plan se izjalovio. Mozartov sprovod je nedostojan, a zakopan je u neoznačenoj masovnoj grobnici. Priča se prebacuje u umobolnicu sa starim Salierijem. Priča koju smo upravo vidjeli bila je ispovijed svećeniku. Salieri uvjerava svećenika kako je Bog ubio Mozarta, a ne Salieri. Kaže da je Bog radije ubio Mozarta nego da pusti Salierija da ukrade glazbu. Salieri, gorko se našalivši, ustvrdi kako je on svetac zaštitnik mediokriteta, te da će moliti za sve mediokritete u svijetu, uključujući svećenike. Ulazi podvornik kako bi odveo Salierija u kolicima na zahod. Prolazeći kroz umobolnicu, Salieri nailazi na veliki broj luđaka, od kojih su neki u kavezu, neki u okovima, dok se drugi pjene ili neobuzdano vesele. Oni predstavljaju muku svakog čovjeka. U zadnjoj sceni filma, Salieri ih pozdravlja i blagoslivlja kao papa. Došavši do svoje nosiljke, kaže im: `Mediokriteti svijeta, odrješujem vas grijeha, odrješujem vas, odrješujem vas, odrješujem vas sve.` Ali film završava krupnim planom Salierija koji bolno zatvara oči dok zadnje sekunde filma ispunjava Mozartov djetinjasti smijeh. Amadeus na latinskom znači `drag Bogu`, Bogoljub. Bilo je to Mozartovo srednje ime, ali se možda naslov filma ne odnosi samo na Mozarta. Možda se ironično referira na tragičnog Salierija: jadni, naivni Salieri, koji je vjerno volio Boga da bi otkrio kako Bog nije volio njega. Produkcija Mozarta je trebao glumiti mladi Kenneth Branagh, ali je zamijenjen Tomom Hulceom jer je redatelj Miloš Forman odlučio snimiti film s američkom postavom kako publiku ne bi omeo britanski naglasak. Meg Tilly trebala je glumiti Mozartovu suprugu, ali nakon što je pokidala ligamente noge dan prije početka snimanja, zamijenila ju je Elizabeth Berridge. Glumci F. Murray Abraham - Antonio Salieri Tom Hulce - Wolfgang Amadeus Mozart Elizabeth Berridge - Constance Mozart Roy Dotrice - Leopold Mozart Simon Callow - Emanuel Schikaneder Jeffrey Jones - car Josip II. SPECIJALNO IZDANJE NA DVD DISKA DISKOVI US ODLIČNO OČUVANI

DVDi su kao novi - knjizica ima 4 strane - prodaje se u stanju kao na slikama - OVO JE INTEGRALNA VERZIJA FILMA SA 20 MIN. NIKADA RANIJE OBJAVLJENIH o filmu: Amadeus je biografski o životu kompozitora Wolfganga Amadeusa Mozarta i Antonija Salierija. Radnja Film počinje s poluludim Salierijem u duševnoj bolnici, u koju je poslan nakon što je pokušao počiniti samoubojstvo. Posjećuje ga mladi svećenik iz Beča, a Salieri mu polako, u početku mrzovoljno, počinje pričati svoju životnu priču. Na njenom početku, Salieri je dvorski skladatelj u Beču, na dvoru cara Josipa II. Život je dobar. Uspješan je i popularan, zadovoljan svojim statusom i svojom glazbom. Zahvalan je Bogu, za kojeg vjeruje da je s njim sklopio dogovor: Bog će nagraditi njegov skladateljski uspjeh ako on, Salieri, posveti svoj cijeli život Bogu. On je u miru sa sobom i svojim Stvoriteljem. Tada upoznaje Mozarta. Kao poštovatelj Mozartovog rada, Salieri je uzbuđen što ima priliku da se upozna s njim u salonu. Ali pronalazi Mozarta kako puže po podu obuzet vulgarnim seksualnim igrama. Salieri je zbunjen: kako je takvu božanstvenu glazbu mogla napisati takva površna budala? Konačno, nakon serije bolnih poniženja, Salieri shvaća kako je ograničen u odnosu na Mozarta. Ne može shvatiti kako ga je Bog izdao. Zašto bi Bog dao bogohulnom Mozartu takav talent, a ne Salieriju? Salieri, koji je bio pobožan katolik cijeli život, ne može vjerovati da je Bog odlučio dati Mozartu takav dar preko njega živog. Više od svega, Salieri ne može razumjeti zašto ga je Bog potaknuo da postane skladatelj i onda ga napustio. U jednom trenutku on uzvikne: `Sve što sam ikad htio je bilo pjevati Bogu. Dao mi je tu želju, kao strast u mom tijelu, ali me tada učinio nijemim. Zašto? Zašto usaditi želju, ali ne i sposobnost. ZAŠTO?!` Počinje vjerovati kako Bog piše prekrasnu glazbu kroz Mozarta samo kako bi pokazao Salieriju kako je prosječan. Salieriju je slomljeno srce. Dao je Bogu svu ljubav i glazbu, čak ostao u celibatu zbog njega. Ali sada osjeća kako se Bog smije njegovoj osrednjosti. Bijesan i izgubljen, Salieri se odriče Boga. U snažnoj sceni, uzima raspelo sa zida i baca ga u vatru. Zaklinje se kao Božji neprijatelj i obećava osvetu protiv Boga tako što će uništiti Mozarta. Salieri se pretvara da je Mozartov prijatelj, da će mu pomoći, ali u isto vrijeme daje sve od sebe kako bi uništio njegovu karijeru. Mozart je bezbrižan, društveno i financijski, ali njegov prvotni uspjeh na dvoru slabi. Njegova pijančevanja i tulumarenja počinju prijetiti bankrotom. Njegovo zdravlje, brak i reputacija počinju patiti, ali posao teče besprijekorno. Preponosan da bi nekog poučavao, počinje skladati, ali nema novca kojim bi platio svoju ekstravaganciju. Salieri postaje svjestan Mozartovih financijskih i emocionalnih slabosti, što bi mogao biti ključ njegove osvete. Kao dijete, Mozart je bio emocionalno osakaćen očevim bezosjećajnim ambicijama, pa Salieri podmuklo uvjerava Mozarta da je njegov pokojni otac ustao iz groba i zatražio da napiše rekvijem - misu za mrtve. Uvjeren da ga progoni očev duh, Mozart doživljava živčani slom i postaje alkoholičar. Salierijev ludi, ali briljantni plan, je da prisvoji naručeni rekvijem, ubije Mozarta i odsvira ga Mozartovu sprovodu, tvrdeći kako ga je on, Salieri, napisao. Ukravši savršeni Mozartov rekvijem, počinje vjerovati kako je ukrao djelo koje je napisao sami Bog. Ako povijest upamti Salierija kao genijalnog skladatelja, uspjet će i njegova osveta. U međuvremenu, Mozartov prijatelj, Emanuel Schikaneder uvjerava Mozarta da napiše operu `za narod`. Mozart se složi, napisavši Die Zauberfloete. Opera doživljava veliki uspjeh, ali tijekom premijere, Mozart (koji je prenaporno radio kako bi završio i rekvijem i operu) se sruši od umora, nakon čega ga Salieri vodi kući. U kući, Salieri prisiljava smrtno bolesnog Mozarta da nastavi raditi. Mozart mu odgovara kako je prebolestan da bi pisao. U jednoj od najdirljvijih scena filma, Salieri ponudi da preuzme ulogu pisca za Mozarta, prikovanog za krevet. Salieri računa da bi tako mogao konačno otkriti tajnu glazbenog genija. Mozart počinje izgovarati note, a Salieri ih zapisuje, zanesen glazbom, a Mozart slaže tematske slojeve. Salieri odjednom postaje zbunjen što bi ta glazba trebala predstavljati. Mozart mora stati i objasniti Salieriju strukturu glazbe. Nakon nekog vremena, Mozart, postajući sve slabiji, se zaustavlja da bi zahvalio Salieriju za njegovo prijateljstvo. Salieri, dirnut, iskreno odgovara: `Kažem ti, ti si najveći skladatelj kojeg sam upoznao.` Mozartova žena vraća se kući i pronalazi Salierija s Mozartom. Salieri očajnički pokušava ponijeti rekvijem sa sobom, ali ga ona zaključava i zahtijeva da on ode. Rekvijem ostaje nedovršen, Salieru odlazi praznih ruku, a Mozart ubrzo umire. Salierijev plan se izjalovio. Mozartov sprovod je nedostojan, a zakopan je u neoznačenoj masovnoj grobnici. Priča se prebacuje u umobolnicu sa starim Salierijem. Priča koju smo upravo vidjeli bila je ispovijed svećeniku. Salieri uvjerava svećenika kako je Bog ubio Mozarta, a ne Salieri. Kaže da je Bog radije ubio Mozarta nego da pusti Salierija da ukrade glazbu. Salieri, gorko se našalivši, ustvrdi kako je on svetac zaštitnik mediokriteta, te da će moliti za sve mediokritete u svijetu, uključujući svećenike. Ulazi podvornik kako bi odveo Salierija u kolicima na zahod. Prolazeći kroz umobolnicu, Salieri nailazi na veliki broj luđaka, od kojih su neki u kavezu, neki u okovima, dok se drugi pjene ili neobuzdano vesele. Oni predstavljaju muku svakog čovjeka. U zadnjoj sceni filma, Salieri ih pozdravlja i blagoslivlja kao papa. Došavši do svoje nosiljke, kaže im: `Mediokriteti svijeta, odrješujem vas grijeha, odrješujem vas, odrješujem vas, odrješujem vas sve.` Ali film završava krupnim planom Salierija koji bolno zatvara oči dok zadnje sekunde filma ispunjava Mozartov djetinjasti smijeh. Amadeus na latinskom znači `drag Bogu`, Bogoljub. Bilo je to Mozartovo srednje ime, ali se možda naslov filma ne odnosi samo na Mozarta. Možda se ironično referira na tragičnog Salierija: jadni, naivni Salieri, koji je vjerno volio Boga da bi otkrio kako Bog nije volio njega. Produkcija Mozarta je trebao glumiti mladi Kenneth Branagh, ali je zamenjen Tomom Hulceom jer je redatelj Miloš Forman odlučio snimiti film s američkom postavom kako publiku ne bi omeo britanski naglasak. Meg Tilly trebala je glumiti Mozartovu suprugu, ali nakon što je pokidala ligamente noge dan prije početka snimanja, zamijenila ju je Elizabeth Berridge. Glumci F. Murray Abraham - Antonio Salieri Tom Hulce - Wolfgang Amadeus Mozart Elizabeth Berridge - Constance Mozart Roy Dotrice - Leopold Mozart Simon Callow - Emanuel Schikaneder Jeffrey Jones - car Josip II. SPECIJALNO IZDANJE NA DVD DISKA DISKOVI US ODLIČNO OČUVANI

Mihailo Petrovic - Fenomenolosko preslikavanje SKA, Beograd, 1933. Mek povez, 236 strana, na predlistu zalepljen periodni sistem. Povez razdvojen. RETKO! Mika Alas Mihailo Petrović Alas (Beograd, 6. maj 1868 — Beograd, 8. jun 1943) je bio srpski matematičar, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik Srpske kraljevske akademije i alas. Sadržaj 1 Biografija 2 Ribarstvo, književni rad 3 Reference 4 Spoljašnje veze Biografija Rođen je 5. juna (24. aprila po julijanskom kalendaru) 1868. godine u Beogradu, na Savskoj padini, nedaleko od Konaka kneginje Ljubice, kao prvo dete oca Nikodima, profesora Bogoslovije, i majke Milice (rođene Lazarević). Završio je Prvu beogradsku gimnaziju u periodu 1878-85, u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Jovanom Cvijićem, Pavlom Popovićem i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“, a zatim upisao Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Studije u Beogradu završio je 1889. godine. Posle toga, u septembru 1889. otišao je u Pariz radi daljeg školovanja i spremanja prijemnog ispita za upis na École Normale Supérieure (Visoka normalna škola, Naučni odsek). Na Sorboni je diplomirao matematičke nauke 1891. godine, a fizičke nauke 1893. godine. Kao najbolji student svoje generacije prisustvovao je prijemu kod predsednika Francuske republike 1893, a isto tako i 1894. godine. Radio je na pripremi doktorata i 21. juna 1894. godine odbranio je doktorsku disertaciju na Sorboni, pred komisijom profesora Šarl Ermit, Emil Pikar i Pol Penleve i stekao stepen Docteur és sciences mathematiques (doktor matematičkih nauka). Njegov doktorat je bio iz oblasti diferencijalnih jednačina. Godine 1894. godine postao je profesor za matematičku grupu predmeta na Velikoj školi u Beogradu, nasledivši na tom mestu Dimitrija Nešića, prilikom izbora imao je samo jedan glas više od protivkandidata Petra Vukićevića. Kralj Aleksandar I Obrenović ga je svojim ukazom od 22. oktobra 1894. postavio za profesora matematike na Velikoj školi. Alas je u to vreme bio jedan od najvećih stručnjaka u svetu za diferencijalne jednačine. Predavao je mnogim generacijama studenata, sve do odlaska u penziju 1938. godine. Godine 1897. postao je dopisni član Srpske kraljevske akademije i dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Redovni član Srpske kraljevske akademije postao je 1899. godine, kada je imao 31. godinu. Konstruisao je hidrointegrator i sa njime osvojio zlatnu medalju na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine.[1] Prvih osam redovnih profesora Beogradskog univerziteta, 1905. godine: Sede, sleva Jovan Žujović, Sima Lozanić, Jovan Cvijić, Mihailo Petrović Alas; stoje, sleva Andra Stevanović, Dragoljub Pavlović, Milić Radovanović i Ljubomir Jovanović. Kada je 1905. godine Velika škola prerasla u Beogradski univerzitet među prvih osam redovnih profesora koji su dalje birali ceo nastavni kadar bio je i Mika Alas. Predavao je na Filozofskom fakultetu gde je 1908/09 bio dekan. Objavio je veliki broj pronalazaka, naučnih radova, udžbenika i putopisa sa svojih pomorskih putovanja. Dobio je veliki broj nagrada i priznanja i bio je član nekoliko inostranih akademija nauka (Prag, Bukurešt, Varšava, Krakov) i naučnih društava. 1927. posle smrti Jovana Cvijića, akademici su ga predložili za predsednika Akademije, ali vlasti nisu prihvatile ovaj predlog. Razlog je verovatno bio taj što je Mihailo Petrović Alas bio blizak prijatelj princa Đorđa Karađorđevića, kraljevog brata, koji je 1925. uhapšen i nalazio se u kućnom pritvoru. Godine 1931. akademici su ga jednoglasno predložili za predsednika Akademije, ali vlasti ponovo nisu prihvatile predlog. Godine 1939. postao je počasni doktor Beogradskog univerziteta. Iste godine nagrađen je ordenom Svetog Save prvog reda. Po svom naučnom radu i rezultatima Mihailo Petrović Alas spada u najveće srpske matematičare, jedini matematičar među 100 najznamenitijih Srba. Njegova zasluga je posebno velika što je bio osnivač beogradske matematičke škole, iz koje proistekao veliki broj njegovih učenika koji su nastavili njegovo delo. Sve doktorske disertacije iz matematike odbranjene na Beogradskom univerzitetu od 1912. do Drugog svetskog rata, bile su pod njegovim mentorstvom. Bio je učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata kao oficir, i posle rata je bio rezervni oficir. Bavio se kriptografijom, njegovi šifarski sistemi su dugo godina korišćeni u vojsci, sve do Drugog svetskog rata. Godine 1941. on je ponovo pozvan u rat kao rezervni oficir, Nemci su ga zarobili ali su ga posle nekog vremena pustili zbog bolesti. Profesor Mihailo Petrović je umro 8. juna 1943. u svom domu na Kosančićevom vencu u Beogradu. Ribarstvo, književni rad Bavio se ribarstvom, otuda i njegov nadimak Alas. Godine 1882. postao je ribarski šegrt, 1888. ribarski kalfa, a 1895. položio je ispit za ribarskog majstora. Učestvovao je donošenju prvog „Zakona o slatkovodnom ribolovu“ na jezerima i rekama Srbije 1898. godine. Na međunarodnoj izložbi u Torinu 1911. dobio je zlatnu medalju za izložene eksponate iz ribarstva. Rekordan ulov je imao 1912. kada je ulovio soma od 120 kg. Bio je ne samo ljubitelj, nego i dobar poznavalac ribarstva, pa je u tom svojstvu učestvovao u pregovorima za zaključenje konvencije o ribolovu sa Rumunijom, kao i u pregovorima o zaštiti ribolova na Savi, Dunavu i Drini sa Austrougarskom. Bio je jedna od najpopularnijih ličnosti starog Beograda, poznat kao Mika Alas. Svirao je violinu, 1896. osnovao je sviračko društvo pod nazivom „Suz“. Mihailo Petrović bio je pasionirani putnik, proputovao je kroz sve evropske zemlje i upoznao njihove glavne gradove, a obišao je i severni i južni pol. Pisao je i putopise, a napisao je i „Roman jegulje“. Objavio je i knjigu „Đerdapski ribolovi u prošlosti i sadašnjosti“. Mihajlo Petrović Alas, tabla na osnovnoj školi Deveta beogradska gimnazija je dobila ime po njemu, kao i centralnobeogradska Osnovna škola „Mihailo Petrović Alas“ na Jovanovoj pijaci.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jean Edmond Cyrus Rostand (30. listopada 1894. Pariz - 4. rujna 1977. Ville-d`Avray) bio je francuski biolog, povjesničar znanosti i filozof. Aktivan kao eksperimentalni biolog, Rostand je postao poznat po svom radu kao znanstveni pisac, te kao filozof i aktivist. Njegov znanstveni rad pokrivao je niz bioloških područja poput embriologije vodozemaca, partenogeneze i teratogeneze, dok se njegovo književno stvaralaštvo proširilo na popularnu znanost, povijest znanosti i filozofiju. Njegov rad na području kriogenike dao je ideju o krionici Robertu Ettingeru.[1] Zanimao se za etiku i moral u biologiji i pisao protiv pseudoznanosti, korištenja znanosti za rat, pisao je protiv rasizma i podržavao ljudsku jednakost i slobodu.[2] Po njemu je nazvan otok Rostand na Antarktici. Biografija Rostand je rođen u Parizu od dramatičara Edmonda Rostanda [3] i pjesnikinje Rosemonde Gérard. Bio je brat romanopisca i dramatičara Mauricea Rostanda [potreban citat] Njegov djed po ocu Eugène Rostand bio je politolog i ekonomist. Obitelj se preselila u Cambo-les-Bains 1900. i Rostand je odrastao s fascinacijom za prirodoslovlje u tom okruženju. Obrazovao se kod kućnih učitelja i čitao djela J. H. Fabrea, Claudea Bernarda i Charlesa Darwina. Zatim je otišao studirati prirodne znanosti na Sveučilištu Sorbonne i diplomirao 1914. godine. Rostandova biološka istraživanja započela su radom na pedogenezi kod muha, proučavanjima svilenih buba i vretenaca prije nego što je počela raditi na embriologiji kod žaba. Godine 1910. uspio je inducirati partenogenezu u jajima Rana temporaria. Zatim je ispitivao polidaktiliju i njezino izazivanje kemijskim agensima kod žaba te je proučavao očuvanje vitalnosti sperme pomoću glicerina. Također je ispitivao određivanje spola kod žaba. Za svoj rad u biologiji dobio je nagradu Henry de Parville 1934. i nagradu Binoux 1941. Slijedeći stope svog oca, Rostand je 1959. godine izabran u Académie française.[3] Rostand je bio aktivan u nekoliko razloga, posebice protiv širenja nuklearnog oružja i smrtne kazne. Agnostik, pokazivao je humanistička uvjerenja. Napisao je nekoliko knjiga o pitanju eugenizma i odgovornosti čovječanstva glede vlastite sudbine i njegovog mjesta u prirodi.[potreban citat] Rostand se posebno zanimao za povijest znanosti te je posebno istaknuo sporost utvrđivanja znanstvenih činjenica i kako su proizašle iz međudjelovanja brojnih ljudi te istaknuo potrebu za skromnošću, posebice zbog pogrešivosti pojedinih djelatnika. Za svoj rad na popularizaciji znanosti dobio je nagradu Kalinga 1959. godine.[4][5][6][7][8][9] Rostand je poznat po citatu: `Ubij jednog čovjeka, i ti si ubojica. Ubij milijune ljudi, i ti si osvajač. Ubij ih sve, i ti si Bog` iz Thoughts of a Biolog, 1938. U predgovoru talijanskog izdanja svog Umjetnog čovjeka iz 1959., Rostand je predvidio umjetnu jajnost, mutaciju spola, nevino rođenje, [10] kao i modifikacije DNK prije i poslije rođenja. Rostand se 1920. oženio rođakinjom Andrée Mante i imali su sina Françoisa koji je postao matematičar. Nakon 1922. postavio je laboratorij u svom domu u Ville d’Avray i tamo počeo provoditi većinu svojih istraživanja, bez institucionalnih zahtjeva. Nedjeljom bi u svom domu susretao ljude sa širokim spektrom interesa. Preminuo je nakon dugotrajnog lošeg zdravlja kod kuće.

Omot oštećen i repariran, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Stanković, Siniša Naslov Ohridsko jezero i njegov živi svet / Siniša Stanković Vrsta građe knjiga Jezik srpski, hrvatski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Skopje : Kultura, 1957 (Skopje : `Goce Delčev`) Fizički opis 381 str. : ilustr. ; 21 cm. (Karton) Napomene Bibliografija: str. 367-[379]. Predmetne odrednice Vodene biocenoze -- Ohridsko jezero U ovom delu akademik dr Siniša Stanković po prvi put izlaže sistematski rezultate ne samo njegovih proučavanja za vreme od četiri decenija na ovom jedinstvenom objektu u Evropi, već i rezultate svih dosada izvršenih istraživanja u vezi s njim. Od naročitog su interesa, i to ne samo za nauku naše zemlje, rezultati koji su postignuti u godinama posle oslobođenja. Ovi rezultati su dobijeni na bazi moderne metodike i aparature. Ohridsko Jezero, kao što je poznato, predstavlja jedan od najinteresantnijih objekata ove vrste u celom svetu. Njegovo savremeno naselje predstavlja pravi živi muzej. Njegovi stanovnici su živi fosili koji su se očuvali neizmenjeni od Tercijarnog doba. Kao takvo ovo jezero svojim živim svetom predstavlja jednu od poslednjih etapa pređenih u evoluciji organizama u ovom delu Evrope. U ovom starom basenu danas se nastavlja evolucija koja je počela pre mnogo miliona godina. Sa ekonomskog gledišta ovaj objekat, iako relativno siromašan, svojim kvalitetnim pastrmkama svakako nije od malog interesa za privredu Ohridskog kraja. U vezi s nizom mera preduzetih za povećanje ribljih prinosa, u ovom radu su izložene naučne osnove kao i rezultati koji su postignuti u dosadašnjim naporima. Dosadašnja postignuća i iskustva mogu jedino dati zdrav fundament za buduće mere i napore usmerene ka povećanju biološke produkcije, izražene preko riblje, produkcije. Ohridsko Jezero sa svojim karakterističnim živim svetom predstavlja jednu od prvih faza u evoluciji jezerskih biotopa. U vezi s ovim akademik dr Stanković u pomenutom radu majstorskim načinom ilustrira na biološkom materijalu principe dijalektičkih zakonitosti razvitka. U ovom smislu rad je značajan i kao doprinos literaturi namenjene izgrađivanju materijalističkog pogleda na svet. Dalje, od naročitog je značaja što su u ovom radu izneta ne samo najnovija dostignuća moderne biologije jezerâ, već su u njemu ukazani problemi koji čekaju svoje definitivno razrešenje. Knjiga akademika prof. Stankovića je napisana vrlo lepim jezikom. Ona predstavlja sintetični naučni rad namenjen ne samo biološkoj čitalačkoj publici. Lepo izloženi rezultati mnogobrojnih istraživanja dostupni su i najširoj čitalačkoj publici. Ohridsko jezero (mak. Охридско Езеро, alb. Liqeni i Ohrit) je jezero u jugozapadnom delu Makedonije i istočnom delu Albanije. Ono pokriva površinu od 358,2km². Najveća širina iznosi 14,8 km, a dužina jezera je 30,8 km. Ohridsko jezero se ubraja u red većih evropskih jezera, uz Ženevsko, Bodensko i dr. Na jugu Evrope, to je svakako jedno od najvećih, a istovremeno i jedno od najdubljih jezera. Nјegova dubina dostiže do 289 m. Jezero je smešteno u dubokoj i zatvorenoj kotlini. Sa svih strana, a posebno sa zapadne i istočne okružuju ga visoke planine. Na istoku je planina Galičica (2.255 m), a na zapadu Mokra Planina i Jablanica (1.945 m). Jezero se nalazi na nadmorskoj visini od 695 metara. Slivu Ohridskog jezera pripada 40 reka, od kojih 23 na albanskoj i 17 na Makedonskoj teritoriji. Ohridsko jezero se odlikuje jedinstvenim ekosistemom, bogatim endemskim i retkim biljnim i životinjskim vrstama. Posebnost jezera nastala je usled geografske izolacije i velike geološke starosti. Takođe i sliv Ohridskog Jezera se odlikuje bogatim biodiverzitetom i ima nekolko biljnih vrsta endemičnih za Balkansko Poluostrvo. Obale Ohridskog jezera su bile naseljene od praistorijskog vremena. Najstarije arheološke naseobine datiraju iz neolitskog perioda, oko 6000 godia p. n. e. Samo na makedonskom delu sliva je otkriveno više od 170 arheoloških mesta. Svjetska baština Kao redak prirodni fenomen, Ohridsko jezero pruža utočište brojnim endemskim vrstama slatkovodne faune i flore koje potječu iz tercijarnog perioda. Kao duboko i drevno jezero tektonskog porijekla, Ohridsko jezero postoji kontinuirano otprilike dva do tri milijuna godina. Njegove oligotrofne vode čuvaju preko 200 vrsta biljaka i životinja jedinstvenih za jezero, uključujući alge, turbelarne pljosnate crve, puževe, rakove i 17 endemskih vrsta riba uključujući dve vrste pastrmke, kao i bogat svet ptica. Zahvaljujući ovakvim osobenostima 1980. godine Ohridsko jezero i grad Ohrid su proglašeni za Svetsku baštinu, pod zaštitom UNESKO-a, pod nazivom – Prirodna i kulturna baština ohridske regije. Siniša Stanković (Zaječar, 26. mart 1892 – Beograd, 24. februar 1974) je bio srpski biolog, član Srpske akademije nauka i umetnosti i osnivač Instituta za ekologiju i biogeografiju SANU, direktor Biološkog instituta Srbije. Prirodne nauke je studirao na univerzitetima u Beogradu i Grenoblu. Bio je predavač nekoliko bioloških disciplina na univerzitetu u Beogradu, gde je 1934. godine izabran za redovnog predavača. Siniša Stanković je bio član SANU i dopisni član Akademije u Nansiju i Masarikove akademije u Pragu. Bio je predsednik akademskog saveta FNRJ. Za dopisnog člana SANU izabran je 1934. godine, a za redovnog 1946. godine. Bio je član Komisije za obnovu univerziteta od 1944. godine. Dok je Srbija bila okupirana u Drugom svetskom ratu bio je član Glavnog narodnoslobodlilačkog odbora. Veliki deo rata je proveo u koncentracionom logoru na Banjici odakle je krajem rata pobegao i ilegalno živeo u okupiranom Beogradu. Posle oslobođenja bio je predsednik Narodnooslobodilačkog fronta Beograda, ASNOS-a, a od 1944. do 1953. godine bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine Srbije. U posleratnom periodu zastupao je Jugoslaviju na međunarodnim skupovima i radio na obnavljanju naučne delatnosti. Siniša Stanković je jedan od utemeljivača ekološkog pravca u biologiji. Bavio se i proučavanjem živih bića u jezerima, ali i u drugim slatkim vodama, kao i problemima biogeografije. Njegovi najznačajniji radovi nastali su na osnovu ispitivanja života u Ohridskom jezeru. Po njemu je jedna vrsta lažnih skorpija dobila ime, to je retka vrsta koja živi samo u Srbiji (Neobisium stankovici). Po njemu je takođe dobio ime Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“. Njegov sin je lekar Ivan Stanković. Dela Siniša Stanković je napisao veliki broj naučnih radova i univerzitetskih udžbenika. Od krupnijih dela objavio je: „Životni prostor“ – delo u kome kritikuje rasizam i nacizam „Okvir života“ – popularna ekologija „Ohridsko jezero i njegov živi svet“ – monografija MG154 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Čedomil Šilić (Sarajevo, 4. februara 1937 – Sarajevo, 21. oktobra 2010) jest bosanskohercegovački i jugoslavenski botaničar. Njegova autorska skraćenica u botanici je Šilić. Obrazovanje i usavršavanje Čedomil Šilić je rođen u Sarajevu, 4. februara 1937. godine, od majke Marice (rođene Guši) i oca lvana. Osnovnu školu, malu maturu i gimnaziju, završio je u Sarajevu. U Srednju šumarsku školu upisao se u Banjoj Luci, 195l./52, koja je, nakon tri godine, preseljena na Ilidžu. Četvrti razred i diplomski ispit završio je 1956. godine, odličnim uspjehom. Trogodišnje razdoblje banjalučkog obrazovanja imalo je presudan uticaj na Šilićevo buduće uže stručno usmjerenje. Botaniku i dendrologiju mu je predavao izvrsni pedagog Hrvoje Kovačević (1921-84.), koji je kod njega razvijao smisao za crtanje u prirodi, a zajedničkim planinarskim ekskurzijama podsticao ljubav prema prirodi, osobito biljnom svijetu. Na ekskurziji na Mrakovici (Kozara), kao i u poplavne šume hrasta lužnjaka kod Nove Gradiške, naučio je određivati biljke pomoću tek objavljenog (1950) `dihotomskog ključa` pod naslovom `Flora` – priručnika za određivanje biljaka (poznatog botaničara Radovana Domca). Od tada se počela ubrzano razvijati Šilićeva sklonost ka istraživanju prirode, osobito prema biljnom svijetu. U školskoj 1956./57. godini upisuje se na Šumarski odsjek Poljoprivredno-šumarskog fakulteta, Univerziteta u Sarajevu na kojemu je diplomirao 1963. godine. Poseban interes za razjašnjavanje postojećih nedostataka i nejasnoća u taksonomiji biljaka bivše Jugoslavije, definira još 1965. godine, kada, u dogovoru sa šire poznatim profesorom dr. Ernestom Majerom iz Ljubljane, počinje prikupljanje potrebne građe za obradu teme koju prijavljuje za doktorsku disertaciju pod naslovom: Monografija rodova Satureja L., Calamintha Miller, Micromeria Bentham, Acinos MilIer i Clinopodium L. u flori Jugoslavije.[1] Nakon opsežnog istraživanja, akademski stepen doktor botaničkih nauka stekao je na Univerzi v Ljubljani, 1974. Djelujući u Planinskoj botaničkoj bašti Zemaljskog muzeja, Šilić proveo je kraće studijske boravke na stručnom usavršnvanju u botaničkim vrtovima u Zagrebu i Ljubljani, u cilju prenošenja tamošnjih iskustava u uređivanje Botaničke bašte ZM BiH. U ovom nastavno-naučnom objektu, obavljao je sve administracijske poslove oko održavanja objekta, organizirajući razmjenu živog i sjemenskog biljnog materijala s drugim botaničkim vrtovima i srodnim institucijama u ondašnjoj Jugoslaviji i inozemstvu. Profesionalna karijera Prva (službena) profesijska iskustva, Šilić je počeo sticati već nakon prve godine studija, radeći na ilustriranju raznih knjiga i drugih publikacija. Zbog nedostatka financijskih sredstava za potpuno usmjerenja na studiranje, paralelno počinje raditi, kao: šumarski tehničar, u Zavodu za uređivanje šuma pri Institutu za šumarstvo u Sarajevu, a sa radnim mjestom u Zavodu za šumarsku botaniku Šumarskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, pod rukovodstvom (kasnije) akademika Pavla Fukareka (1957. i 1958). Taj angažman bilo je vezan za ilustratorske i kartografske poslove. Nakon pauziranja u studiju (u tom periodu), nastavlja redovno školovanje. U toku druge godine studija bio je demonstrator na predmetu Opća botanika (kod prof. dr. Vojina Gligića, a kasnije na predmetu Dendrologija (kod prof. dr. Pavla Fukareka), sudjelujući u realizaciji vježbi i studentskih stručnih ekskurzija. U tom razdoblju surađivao je u terenskim istraživanjima, sa pozicije tehničara–laboranta. Uključio se u tehnike izrade botaničkih, dendroloških, fitocenoloških i pedoloških priloga, kao i ilustriranje stručnih knjiga, skripata i udžbenika. Nakon diplomiranja na Šumarskom fakultetu (1963), Šilić radi kratko kao: upravnik Botaničkog vrta Zemaljskog muzeja, a zatim odlazi na odsluženje vojnog roka u Školi rezervnih oficira (Artiljerijski školski centar JNA u Zadru). Nakon odsluženja vojnog roka, 1964., nastavlja radni odnos u Zemaljskom muzeju u Sarajevu, u Prirodnjačkom odjeljenju u zvanju kustos–biolog, stručnjak za cvjetnice i šef Botaničkog vrta. U prvoj polovini 1966. polagao je stručni ispit, nakon čega dobija muzeološko zvanje: kustos (pred ispitnom komisijom Republičkog sekretarijata za obrazovanje i kulturu), a u zvanje viši kustos za radno mjesto biolog–stručnjak za cvjetnice u Zemaljskom muzeju Bosne i Hercegovine postao je l971. Poslije odbrane doktorske disertacije, napreduje u zvanje naučni suradnik (1974.) Reizborom biva biran u zvanje viši naučni suradnika (u dva izborna perioda) Naučni savjetniki biran je 1985. U ovoj instituciji nastavlja kontinuirano raditi i napredovati u muzeologiji i prirodnim naukama, više od 30 godina, sve do odlaska u invalidsku mirovinu 1996. godine. Tromjesečni studijski boravak i specijalizaciju u Mađarskoj, posvetio je studiranju herbarskog materijala i literature u Prirodnjačkom muzeju i Biološkom institutu u Budimpešti, koji se odnose na pet fokusiranih genusa u doktorskoj disertaciji. Taj isti posao je obavio u botaničkim institucijama u Pragu i Beču. Da bi stekao što vjerodostojniji uvid u horologiju svake od obrađivanih vrsta proučavanih rodova, Šilić je tokom više godina botanizirao na nizu planina, počevši od Alpa do Kajmakčalana, uključujući i otočne skupine Jadranskog mora. Zbog nejasnog taksonopskog statusa nekih biljnih vrsta i njihove komparacije sa srodnicim oblicima, istraživao je biljne zajednice na području susjednog Apeninskog poluotoka, od sjeverne Italije do Kalabrije (Mt. Pollino i dr.), u Bugarskoj od Rile do Varne, a u Grčkoj dijelova Parnassa, Olimpa i ostalih kontinentalnih planina. Za vrijeme boravka u Mađarskoj, na brojnim botaničkom ekskurzijama imao je priliku upoznati obilje osobenosti tamošnjeg flornog područja, što mu je mnogo pomoglo u daljnjem radu. Tada je učestvovao u radu Internacionalnog geobotaničkog kongresa, koji je održan na sjeveru Mađarske. Za vrijeme ratnih zbivanja od 1992. do 1995. dr. Šilić je, svo vrijeme, bio na radnoj obvezi u Zemaljskom muzeju u Sarajevu. Od 1996. do 2002., po nekoliko mjeseci godišnje, radio je u Institutu “Planina i more” u Makarskoj, na prikupljanju herbarskog materijala na Biokovu, a zatim njegovoj determinaciji i muzeološkoj obradi za herbarsku zbirku flore Biokova, zajedno s dr. Marijom-Editom Šolić. Prvih godina je radio na muzeološkoj obradi `tipova` biljnog materijala kojeg je taksonomski obradio i publicirao dr. fra Jure Radić. Djelo Naučna, stručna, obrazovno-odgojana pa i umjetnička dostignuća uobličio je u: 54 izvorna naučna rada (uključujući i jednu monografiju), 29 stručnih publikacija, 15 elaboracija naučnih projekata, 130 naučno-popularnih radova, 8 objavljenih knjiga i jedna pripremljena za štampu, 9 muzeoloških i umjetničkih izložbi; 16 prirodnjačkih plakata i kalendara, te više poštanskih maraka i mnoštvo (nepoznat broj) ilustracijskih priloga u muzejskim zbirkama, sopstvenim i tuđim djelima. Inoviranje trebevićkog “Alpinetuma” Paralelno s redovnim studiranjem, 1958. zasniva radni odnos i do kraja studija biva stručni nadzornik u Planinskoj botaničkoj bašti (`Alpinetumu`) na Trebeviću (kojeg je osnovao 1948. godine profesor Vojin Gligić). Alpinetum je bio u sastavu Fakultetskog šumskog oglednog dobra `Igman` Ilidža kojim je rukovodio dipl. ing. Ranko Trifković. “Alpinetum” je osnovan kao edukacijska podrška u radu nastavnicima u oblasti botaničkih studijskih programa, ali je bio potreban i istraživačima. Šilićev osnovni zadatak bio je prikupljanje, prenošenje, uzgajanje i proučavanje bh. planinske flore, osobito endemsko-reliktnih vrsta. Planinska botanička bašta je 1963. pripojena Šumarskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, kao nastavni i istraživački objekt. Na radnom mjestu stručnog nadzornika u Bašti, Šilić je imao priliku proširivanja praktičnih znanja i iskustava iz botanike, naročito floristike, kao i vođenja poslova u takvim institucijama, pa je i njegovo daljnje studiranje bilo usmjereno više u tom pravcu. Nažalost, do danas (2016.) je ovaj objekt potpuno devastiran i zapušten pa nema namjenjenu a nedvojbeno potrebnu funkciju. Terenska istraživanja Čedomil Šilić prikupljao je i donosio u Botaničku baštu Zemaljskog muzeja živi i herbarski materijal s mnogih planina: Julijske i Kamniške Alpe, Risnjak, Učka, Velebit, Biokovo, Čvrsnica, Prenj, Čabulja, Velež, Bitovnja, Vranica, Jahorina, Bjelašnica, Treskavica, Romanija, Maglić, Bioč, Volujak, Pivska planina, Durmitor, Orjen, Lovćen, Šara, Prokletije i Bjelasica. Istovremeno je prikupljao sjemenski materijal za publikaciju `Index seminum`, kao i floristički materijal za herbarsku zbirku Zemaljskog muzeja. Kroz sva ova istraivanja, izuzetnu pažnju je usmjerio na proučavanje endemskih i reliktnih biljnih vrsta na prostoru cijele bivše Jugoslavije, a osobito dinaridskog krša. Stečeno iskustvo i postignuti radni rezultati omogućili su mu da se zaposli kao honorarni šef Botaničkog vrta Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine (1963.). Te godine u ovoj instituciji obilježavala se 75. obljetnica osnivanja. Istraživački projekti Šilić se počeo baviti naučnoistraživačkim radom već tokom studija. Na Univerzitetu u Sarajevu nagrađen je prvim nagradama “29. novembar”: 1960. i 1961., za radove: “Planinska botanička bašta na Trebeviću iznad Sarajeva` i `Dendroflora jednog od naših većih gradova` (Banja Luka). lz tog studentskog istraživanja rezultirala su tri objavljena naučna rada. Dolaskom na novu dužnost u Prirodnjačko odjeljenje Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine uključen je u floristička, taksonomska, fitogeografska i vegetacijska istraživanja Bosne i Hercegovine i susjednih područja. Od samog početka profesionalne karijere, Šilić je uključen u tim botaničara Muzeja, Biološkog instituta Univerziteta u Sarajevu i Prirodno-matemzitičkog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, u realizaciji kompleksnih istraživanja flore i vegetacije jugoistočne Bosne. Kvalitetno osmišljena studija obuhvatila je prašumsko područje Perućice, planinskih masiva Maglića, Bioča, Volujaka, Lelije, Zelengore i Lebršnika), a trajala su punih pet godina. Bio je uključen i u realizaciju projekta “Hercegovački endemni centar u sklopu planina Prenj, Čvrsnica, Čabulja i Velež`, koji je realizirao Zemaljski muzej, kao i na mnogim drugim istraživačkim projektima. Čedomil Šilić je dugi niz godina vrlo aktivno sudjelovao na terenu velikog dijela Bosne i Hercegovine, prikupljajući podatke za kartiranje šumske i ostale vegetacije . Nakon toga je slijedila laboratorijska analitička obrada podataka, što je bio složen i odgovoran zadatak u okviru projekta `Vegetacijska karta Jugoslavije – teritorij Bosne i Hercegovine`. Znatan dio vremena i aktivnosti, naročito na početku muzeološke karijere, morao je posvetiti koncipiranju i uređivanju Botaničkog vrta, kojeg je zatekao u veoma zapuštenu stanju. Izvršena je rekonstrukcija i ohnavljanje zhirki `kamenjara` brojnim vrstama svih postojeih biljno-geografsko-ekoloških skupina u vrtu, a formiran je i novi “Alpinetum`, kao i neke druge izložbene skupine. S tim u vezi, svake vegetacijske sezone, u više navrata, realizirao je veliki broj hotaničkih ekskurzija na planine kompleksa Dinarida u cilju prikupljanja i prenošenja živih hiljaka za nasade Botanikog vrta. lstovremeno je prikupljao sjemenski materijal za publikaciju `Index seminum`, kao i floristiki materijal za herbarsku zbirku Zemaljskog muzeja. Tokom ovih istraživanja, poebnu pažnju usmjerio na proučavanje endemskih i reliktnih biljnih vrsta na prostoru cijele bivše Jugoslavije. Neovisno od ekipnih ístraživanja i istraižvanja posvećenih potrebama Botaničkog vrta, obavljao je samostalna floristiko-vegetacijska istraživanja na terenu, uz pratnju (u tadašnjem Sarajevu poznatog) glavnog vrtlara Ðorda Ðurana (npr. kanjon Rakitnice u Hercegovini). Sva ova terenska istraživanja omogućila su mu izvrstan uvid u poznavanje flore i vegetacije Dinarida, a posebno sistema pojedinih rodova i biljnih vrsta. Knjige – udžbenici Još 1969. godine Čedomil Šilić inicira pokretanje edicicije prirodnjačkih knjiga pod nazivom “Priroda jugoslavije`, koju je prihvatio i počeo realizirati tada renomirani Zavod za izdavanje udžbenika Bosne i Hercegovine. Jedan od prvih priloga te realizacije je i Šilićeva knjiga “Atlas drveća i grmlja”, koja je izašla krajem 1973. i koja je dobila velika priznanja, kako u zemlji, tako i u inozemstvu. Pripajanjem Zavoda Izdavačkoj kući `Svjetlost`, nastavljeno je s štampanjem knjiga u navedenoj seriji. Prva knjiga je doživjela četiri izdanja (četvrto 1995) , a zatim su slijedite u ovoj ediciji, takoder Šilićeve, knjige: “Šumske zeljaste biljke` (prvo izdanje 1977., četvrto 1990.), `Endemične biljke` (prvo izdanje 1984.; treće 1990.) i “Ukrasno drveće i grmlje` (1990.). Zahvaljujući bogatom iskustvu u izdavanju knjiga dr. Šilić inicira 2002. godine novu seriju knjiga pod nazivom “Priroda Bosne i Hercegovine`. Ovu Šilićevu inicijativu prihvaćaju nakladnici Matíca hrvatska, ogranak Čitluk i Franjevačka kuća Masna Luka, u čijoj ediciji Šilić publicira dvije knjige: `Endemične i rijetke biljke Parka prirode Blidinje` (2002.) i “Atlas dendroflore (drveće i grmlje) Bosne i Hercegovine` (2005.). Novoopisani taksoni i fitosocioliško-vegetacijske jedinice U okviru doprinosa poznavanju (sub)specijske i ekološke bioraznolikosti biljnog svijeta Bosne i Hercegovine, kao i onovremane Jugoslavije, Čedomil Šilić opisao je niz taksona fitosocioloških jedinica. Taksoni Satureja horvatii Šilić S. adamovicii Šilić S. fukarekii Šilić S. visianii Šilić Micromeria albanica (Griscb. ex K. Maly) Šilić, comb. nov. M. pseudocroatica Šilić M. kosaninii Šilić Acinos orontius (Malý K.) Šilić, comb. nov. A. hungaricus (Simonkai) Šilić, comb. nov. A.majoranifolius (Mill.) Šilić, comb. nov. Calamintha vardarensis Šilić Satureja x orjenisilis Šilić Acinos x ornixtus (Ausserd.) Šilić, comb. nov. x Calamicronieria liostii (Caruel) Šilić, comb. nov. Oreoherzogia puuilla (Turra) Vent subsp. illyrica Šilić Acinos alpines (L.) Moench subsp. dinaricus Šilić Satureja montana L. subsp. pisidica (Wettst.) Šilić, comb. nov. Satureja subspicata Bartl. ex Vis. subsp. Iiburnica Šilić Satureja subspicata Bartl. ex Vis. subsp. subspicata var. obcordata (Horak) Hayek f. obovata Šilić Micromeria croatica (Pers.) Schott var. croatica Šilić M. croatica (Pers.) Schott var. croatica f. linearilanceolata Šilić M. croatica (Pers.) Schott var. croatica f. ovalifolia Šilić M. croatica (Pers.) Schott var. croatica f. multicaulis Šilić M. thymifolia (Scop.) Fritsch f. parviflora Šilić M. thymifolia (Scop.) Fritsch f. condensatus Šilić M. thymifolia (Scop.) Fritsch f. hirsutior Šilić M. thymifolia (Scop.) Fritsch f. macrodonta Šilić M. dalmatica Bentham f. multiflora Šilić M. cristata (Hampe) Griseb. f. albiflora Šilić M. parviflora (Vis.) Reichenb. f . multiantha Šilić M. parviflora (Vis.) Reichenb. f. rubrotincta Šilić Satureja montana L. f. subquadrangula (Rochlena) Šilić Acinos orontius (Malý K.) Šilić f. albiflora Šilić]] Clinopodium vulgare L. f. unicephala Šilić]] C. vulgare L. f. minor Šilić]] Scilla lakusicii Šilić Vegetacijske jedinice Između ostalog, Šilić je samostalno i u koautorstvu opisao tri biosociološko-vegetacijske jdinice, prema tada široko prihvaćenom, danas gotovo napuštenom, sistemu Braun-Blanqueta: Heliospermo retzdorffiani-Oreoherzogietum illyricae Šilić Minuartio handelii-caricetum Bjelčić & Šilić Lino-Salvietum hrachyodoni Šilić & Abadžić Popularizacija nauke Osim naučnoistraživačkog rada, dr. Silić je imao izuzetan afinitet prema popularizaciji prirodnih znanosti, posebice biljnog svijeta. Kao rezultat takvog odnosa prema popularizaciji i edukaciji jest i njegovih 129 popularnih i naučno-popularnih radova. Najveći broj takvih priloga objavio je u glasilu Biološkog društva BiH “Biološki list` i glasilu nevladine ekološke organizacije Fondeko, pod nazivom “Fondeko svijet”. časopisu “Ekologija`, “Palčić` i dr. Slikarstvo i umjetnička fotografija Istovremeno sa upisom na fakultet učlanjnje se u Likovnu sekciju Akademskog kulturno-umjetničkog društva `Slobodan Princip-Seljo` u Sarajevu, pod rukovodstvom akademskog slikara Vojislava Hadžidamjanovića. Za pet godina rada u Sekciji stekao je osnovna znanja i vještine iz slikarstva, što mu je u daljnjem radu mnogo značilo i omogućilo da realizira brojne likovne kreacije (izložbe, ilustracije svojih i tuđih knjiga i knjiga i sl.). Već tokom studija, u organizaciji pomenutog Društva i Kluba studenata Šumarskog fakulteta, 1961.godine, priređuje samostalnu izložbu slika, uz veliku potporu profesora Vojina Gligića i poznatog kolekcionara slika Ilije Buljovčića, uposlenog na mjestu domara Fakulteta koji mu je pomogao oko izrade nekih okvira za izložene slike. Na ovoj samostalnoj izložbi, Šilić je izložio 40 uljanih slika i 30 grafika. Nakon ove izložbe, uključen je u brojne kolektivne izložbe Likovne sekcije AKUD “Slobodan Princip-Seljo`: u Zagrebu, Beogradu, Sarajevu, Mostaru, Banjoj Luci, Tuzli, Brčkom, Prijedoru, Zenici itd. Na smotri slikara–amatera kulturno-umjetničkih društava Bosne i Hercegovine, Šilić je 1963. dobio prvu nagradu Saveza amaterskih kulturno-umjetničkih društava i organizacije Bosne i Hercegovine za uspješno izlaganje na izložbama likovnih amatera Bosne i Hercegovine i kao najbolji slikar - amater (u žiriju bili akademski slikar Mario Mikulić i profesorica Sida Marjanović). Kao aktivan član Foto-kluba “Sarajevo”, Čedomil Šilić je izlagao na brojnim studentskim izložbama umjetničke i planinarske fotografije u tadašnjoj Jugoslaviji i inozemstvu (New York, Pendicherry: Ashram Photography, Indija). Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja (npr. `Zlatno oko` u Novom Sadu i dr.). Sudjelovao je na brojnim izložbama Planinarskog saveza Jugoslavije za što je dobio više diploma i nagrada u zemlji i inozemstvu. Čedomil Šilić je imao solidnu kućnu foto-laboratoriju u kojoj je sam razvijao svoje filmove i slike izložbenog formata, ulazcći u “tajne` fotografije. Djelovanje u naučno-stručnim asocijacijama uredništvima Čedomil Šilić je bio član i/ili funkcioner oko 25 naučno-stručnih duštava, redacija časopisa i edicija, među kojima su i: Redakcija `Biološkog lista` Izdavaki savjet Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine (skr. – GZM, dugogodišnji predsjednik) Muzejsko društvo Bosne i Hercegovine Biološko društvo Bosne i Hercegovine Društva sistematičara Bosne i Hercegovine Društva za zaštitu prirode Bosne i Hercegovine Glavni i Koordinacijskog odhor za obilježavanje 100-te godišnjice Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine Uredništvo Vodiča kroz zbirke Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Redakcija `Spomenice` Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine Redakcija glavni i odgovorni urednik GZM BiH – sveska za Prirodne nauke Redakcija i glavni, odgovorni i tehniki urednik ratne sveske GZM BiH (arheologija, etnologija, prirodne nauke), sveska je pripremana u ratnim uvjetima, izašla je iz štampe 1996. godine, a četiri godine kasnije sadržaj cijele ove sveske je preveden na engleski jezik u muzejskoj publikaciji WMBiH Redakcijski kolegijij edicije `Priroda Jugoslavije` Organizacijski i Redakcijski odbor Znanstvenog skupa `Minerali, stijene, izumrli i živi svijet Bosne i Hercegovine`, Sarajevo Organizacijski i Redakcijski odbora Naučnog skupa `Populacija, vrsta i biocenoza (u povodu 80 godina rođenja prof. dr. Živka Slavnića), Sarajevo, Redovni član Hrvatskog društva za znanost umjetnost (od 1993) Uredništvo naučno-popularne revije `Fondeko svijet` Sarajevo Internacionalna Istočno-alpsko-dinarska sekcija za istraživanje vegetacije Uredništva edicije `Priroda Bosne i Hercegovine` Upravni odbor Zemaljskogmuzeja Bosne i Hercegovine Redakcija edicije `Priroda Bosne i Hercegovine`. Biljke jugoslavije flora srbije...