Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Autor: Milan D. Špiček Format: 15,5x23,5 Povez: broširan Br. strana: 164 Kratke priče vezane za film i njihove aktere... Milan D. Špiček rođen je u Beogradu, gde se školovao i diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Novinarstvom je počeo da se bavi već posle srednje škole, a ogledao se u svim medijima: štampi, televiziji, radiju. Najduže i najplodnije radi na radiju, gde je nagrađivan za sve novinarske discipline i za filmsku kritiku. Filmom i kritikom se bavi od početka osamdesetih godina, kada iz Specijalizovanih programa Radio-Beograda prelazi u Beograd 202, gde počinje da uređuje i vodi „Ponoćni bioskop“, koji uskoro postaje kultna emisija. Od tada, izveštava sa svih domaćih filmskih festivala i mnogih inostranih. Glumio je u filmovima Rana jesen Tome Janjića, Dečak iz Junkovca Dejana Zečevića, Ptice koje ne polete Petra Lalovića i Pun mesec nad Beogradom Dragana Kresoje. Napisao je tri knjige, tematski vezane za film: Herceg Novi, ljubavi moja, Lepotica i zver / La belle at la bete i Niko nije savršen / Nobody is perfect.

Mihail Bulgakov Bela garda -pripovetke NA RUSKOM Moskva 2004 tvrd povvez 681 strana kao nova Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 15. maj 1891. – Moskva, 10. mart 1940) je bio ruski pisac i dramaturg. Po završetku medicine radio je kao lekar u malim mestima. Godine 1923. prelazi u Moskvu i započinje život profesionalnog književnika. Pisao je pripovetke, drame i romane. Dela koja nisu odgovarala vladajućoj politici nisu bila ni objavljivana. Bulgagov je tražio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu se dopusti da ode u emigraciju. Na intervenciju samog Staljina zaposlen je kao dramaturg u Moskovskom teatru, no i dalje nije mogao objavljivati svoja dela. Prvi njegov roman „Bela garda“ objavljen je prvo u Francuskoj (I, 1925, II, 1929), a u Sovjetskom Savezu u celini tek 1966. Napisao je dramu „Dani Turbinih“ (dramatizacija romana „Bela garda“ (1926)), komediju „Zojkin stan“ (1926), drame „Beg“ (1927), „Poslednji dani ili Puškin“, „Robovanje licemera ili Molijer“, „Priglupi Žurden“, „Ivan Vasiljevič“ (groteskna komedija iz 1935). Njegova drama „Beg“ skinuta je sa scene jer je Staljin imao nepovoljno mišljenje o njoj, a već skinuta sa scene „Dani Turbinovih“, zahvaljujući Staljinu vraćena na scenu. Za života pisca objavljeni su samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ (1925-1928), i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka: „Majstor i Margarita“, „Život gospodina de Molijera“ (1962), nezavršen „Pozorišni roman“ (1965). Биографија[уреди] Детињство и младост[уреди] Михаил Булгаков се родио 15. маја 1891. у породици професора Кијевске духовне академије Опанаса Ивановича Булгакова и његове жене Варваре Михајловне у Кијеву. У породици је било седморо деце: Михаил, Вера, Нађа, Варвара, Микола, Иван и Олена. Михаил Булгаков је 1909. завршио кијевску Прву гимназију и уписао се на медицински факултет `Тарас Шевченко` Кијевског универзитета. Булгаков се први пут оженио 1913. Татјаном Лапом. Њихови новчани проблеми започели су већ на дан свадбе. Татјанин отац им је месечно слао 50 рубаља, што је у то време био пристојан износ. Но, новац им је брзо нестајао, будући да је Булгаков био спонтана особа и није волео да штеди. Ако би му се прохтело да потроши последње резерве новца на такси, без размишљања би то учинио. Након почетка Првог светског рата Булгаков је неколико месеци радио као лекар у прифронтној зони. Затим су га послали да ради у село Никољскоје Смоленске губерније, а након тога је радио као лекар у Вјазми. Године 1917. почео је да узима морфијум, испрва да олакша алергијске реакције на лек против дифтерије, који је узео бојећи се болести након обављене операције. Затим је узимање морфијума постало редовно. У октобру 1917. први пут је дошао у Москву, зауставивши се код свог ујака, познатог московског лекара-гинеколога Н.М. Покровског, који је постао прототип професора Преображенског из приче `Псеће срце`. Ујесен 1918. Булгаков се вратио у Кијев где је започео приватну праксу као венеролог. У то време престао је да узима морфијум. За време Грађанског рата у Русији, у фебруару 1919, Булгакова су мобилизовали као војног лекара у војску Украјинске народне републике. Те исте године је радио и као лекар Црвеног крста, а затим и у Оружаним снагама Југа Русије. У саставу Трећe Терске козачке пуковније борио се на Северном Кавказу. Активно је објављивао у новинама (чланак `Будућe перспективе`). За време повлачења Добровољачке армије почетком 1920. није отишао у Грузију, него је остао у Владикавказу јер је оболео од тифуса. Зрело доба[уреди] Булгаков око 1930. Крајем септембра 1921. Булгаков се преселио у Москву и почео да сарађује као фељтонист са московским новинама (`Гудок`, `Рабочиј`) и часописима (`Медицинскиј работник`, `Россија`, `Возрожденије`). У то време је објавио поједина дела у новинама `Накануне` које су излазиле у Берлину. Од 1922. до 1926. у новинама `Гудок` је било објављено више од 120 репортажа, огледа и фељтона Булгакова. 1923. Булгаков је постао члан Сверуског савеза писаца (рус. `Всероссийский Союз писателей`). 1924. је упознао Љубов Јевгењевну Белозерску, која се недавно вратила из иностранства, и која је 1925. постала његова друга жена. У октобру 1926. је у МХАТу са великим успехом одржана представа „Дани Турбинових“, која се веома свидела Стаљину. Истовремено се у Совјетској штампи ширила интензивна и крајње оштра критика стваралаштва Михајла Булгакова. Крајем октобра 1926. је у државном академском позоришту Ватангов с великим успехом премијерно одржана представа Зојкин Стан. 1928. Булгаков је отпутовао са женом на Кавказ; посетили су Тбилиси, Батуми, Зелени Мис, Владикавказ, Гудермес. У Москви је те године премијерно одржана представа `Гримизни оток`. Код Булгакова се појавила замисао романа касније названог `Мајстор и Маргарита`. Писац је такође започео рад на комаду о Молијеру („Робовање лицемера“). 1929. Булгаков је упознао Јелену Сергејевну Шиловску која је постала његова трећа и уједно последња жена 1932. До 1930. Булгаковљева дела су престала да се издају, а позоришни комади повлачени су се репертоара позоришта. Била су забрањена извођења комада `Бег`, `Зојкин стан`, `Гримизно острво`, `Дани Турбинових`. У јануару 1932. Стаљин је поново дозволио извођење представе `Дани Турбинових`, и до рата се више није забрањивала. Међутим, ниједно позориште, осим МХАТ-а, није ју изводило. Године 1936-те, након чланка у `Правди`, Булгаков је отишао из МХАТ-а и почео да ради у Бољшој театру као либретист и преводилац. 1937. Булгаков је ради на либрету `Минин и Пожарски` и `Петар И`. Дружио се с Исаком Дунајевским, популарним совјетским композитором. Болест и смрт[уреди] Камен Голгота на Булгаковом гробу 1939. Булгаков је радио на либрету `Рахел`, а такође на комаду о Стаљину (`Батум`). Здрављe је почело да му се нагло погоршава. Лекари су му дијагностиковали хипертензивну нефросклерозу. Наставио је да узима морфијум који му је преписан 1924. да смањи болове. У том раздобљу је почео да диктира жени последње верзије `Мајстора и Маргарите`. Од фебруара 1940. пријатељи и породица су стално дежурали крај његове постељe. Булгаков је преминуо 10. марта 1940. Сахрањен је на Новодевичанском гробљу. На његовом гробу је, захваљујући његовој супрузи, постављен камен звани „Голгота“, који је пре тога био на Гогољевом гробу. Дела[уреди] Бела Гарда (роман), 1924. Дани Турбинових (драма),1925. Зојкин стан (комедија), 1925. Бег (драма), 1925. Белешке младог лекара (циклус прича), 1928. Копито инжењера (роман), 1929. Робовање лицемера или Молијер (драма), 1929. Тајном другу, 1929. Последњи дани или Пушкин (драма), 1935. Приглупи Журден (драма), 1932. Иван Васиљевич (гротескна комедија), 1936. Мајстор и Маргарита (роман), 1940. Живот господина де Молијера (роман), 1933. Позоришни роман (роман), 1937. Адам и Ева (драма), 1931. Батум (драма), 1939.

Vasa Mihailović: GRANICE NEMERLJIVE, Fileks Leskovac 2009, str. 86. Pesme u prozi. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Vasa Mihailović: SKITNICA I DRUGE PRIČE, Fileks Leskovac 2008, str. 78. Kratke priče. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Autor - osoba Tešin, Srđan V., 1971- = Tešin, Srđan V., 1971- Naslov Priče s Marsa / Srđan V. Tešin Ostali naslovi Priče sa Marsa Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2015 (Novi Sad : Artprint media) Fizički opis 108 str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] Sadržaj S a d r ž a j: I 23 [Dvadeset tri] (9-91): Where is grandma, where do you think she hides? (11-17); Glad (18-21); Naopako (22-23); 13 [Trinaest] (24); Žrtva (25-27); Ja sam mrtva žena (28-31); Komplet (32-34); Ljudi (35-36); Kao otac i sin (37-38); Moda za starije dame (39-43); Marsovske crne hronike (44-46); Trka (47-49); Država kostiju (50-52); Mula (53-55); Kompas (56-58); Srp i čekić (59-61); Smrt prodavca životnog osiguranja (62-66); Talog (67-70); Mržnja (71-75); Loše seme (76-78); Put (79-82); Beg (83-87); Pogrešno prepoznavanje (88-91). - II Poetika (93-97): Kako napisati kratku priču o tome kako napisati kratku priču? (95-97). - Epigraf post faktum (99-103): Izvori, epigrafi i citati (101-102); Piščeva beleška (103). O piscu (105-106). (karton) Napomene Tiraž 1.000. O piscu: str. 105-106 Izvori, epigrafi i citati: str. 101-102 Priče iz knjige Priče s Marsa nalaze se u više antologija savremene srpske priče, a jedna od njih uvrštena je nedavno u Antologiju najbolje evropske priče koja izlazi u SAD. Priče s Marsa donose kratke priče, napisane u duhu flash-fiction, o svakodnevici i zločinima, napetostima i konfliktima, tajanstvenim nestancima i bizarnim događajima, krimi zapletima i nesvakidašnjim preokretima u delu grada zvanom Mars. Oblikovane kao snažna i provokativna urbana crna hronika naših dana, nove priče Srđana V. Tešina postavljaju pred čitaoca pitanja na koja on ne može izbeći odgovor: Da li je svaki naš grad postao Mars? Da li je moguć život na Marsu? Otuda se može kazati kako je ova knjiga upečatljiva povest o tome kako smo sopstveni život pretvorili u Mars. Dvadeset tri kratke priče izuzetne uzbudljivosti i kritičke snage, kao i piščev poetički zapis o tome kako napisati kratku priču. Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaest knjiga. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti). Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade). Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj. Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009). Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi. MG112

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.