Sergej Dovlatov KOMPROMIS Autor:: Sergej Dovlatov Žanrovi:: Autobiografije i biografije Izdavač:: LOM Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 274 Pismo: Ćirilica Format: 19 cm Sergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjngradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Knjiga je NOVA..... -------------------------------- L2

Autor: Georgije Ostrogorski Žanr: Istorija Pismo: Ćirilica Broj strana: 704 Povez: Tvrd Format: 24 cm Godina izdanja: 2017. Georgije Ostrogorski rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. 1933. godine, nakon nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio se u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963. godine u Monaku. Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja i odnose sa slovenskim svetom.

-Izdavač: `Matica srpska` -Povez: Tvrd sa omotnicom -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 500 -Stanje: dobro očuvano Mikhail Ivanovich Rostovtzeff, ili Rostovcev (ruski: Mihailo Ivanjovič Rastojcevcev; 10. novembar / oktobar 1870 - 20. oktobar 1952) bio je istoričar čija je karijera zauzela 19. i 20. vek i koja je proizvela značajne radove o staroj rimskoj i grčkoj istoriji. [1] Bio je član Ruske akademije nauka. Rostovtzeff je bio sin latinskog učitelja. Po završetku studija na univerzitetima u Kijevu i Sankt Peterburgu, Rostovcev je radio kao asistent, a zatim kao redovni profesor latinskog na Univerzitetu u Sankt Peterburgu 1898–1918. [3] 1918. godine, nakon Ruske revolucije, emigrirao je najprije u Švedsku, zatim u Englesku, i konačno 1920. u Sjedinjene Države. Tamo je prihvatio stolicu na Univerzitetu Viskonsin-Madison pre nego što se preselio na Univerzitet Jejla 1925. godine gde je predavao do penzionisanja 1944. [4] On je nadgledao sve arheološke aktivnosti ove druge institucije uopšte i iskopavanja posebno Dura-Europos. [5] Veruje se da je skovao termin `karavan grad`. [6]

ЏОН О`НИЛ - НЕНАДМАШНИ ГЕНИЈЕ ( Живот Николе Тесле ) Никола Тесла је један од најоригиналнијих мислилаца у историји људског рода. Не постоји ниједно подручје техничке цивилизације на којем он није радио као претеча или на којем његов рад није убрзао рад осталих научника, па се са разлогом сматра стубом цивилизације. Биографи и обожаваоци Аристотела кажу да је цивилизација управо онда почела када се родио овај велики филозоф. Нешто слично томе може се слободно рећи и за Теслу, јер је у савременој цивилизацији направљен џиновски корак тек онда када је Тесла дао решење проблема обртног магнетног поља и полифазног система наизменичних струја и тиме омогућио пренос електричне енергије на велике даљине. Имајући у виду да је књига Џона О’Нила до сада служила као највише цитирана у списку литературе многим домаћим и страним ауторима, она, без сваке сумње, представља “прави трактат” за многе читаоце који воле и поштују Теслу и његово истинско дело. Број страна: 315 Писмо: Ћирилица Повез: Тврди

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bosna i Hercegovina - između Tita i rata Neven Anđelić Knjiga `Bosna i Hercegovina – od Tita do rata`, sarajevskog novinara Nevena Anđelića, na nov način govori o uzrocima izbijanja rata u BIH. Neven Anđelić je ovu knjigu napisao na engleskom jeziku a kritika je jednoglasno ocenila da je on `veoma dobro potkovan da objasni kontekst u kome je izbio jedan od najstrašnijih oružanih sukoba u posleratnoj Evropi`, te da je `za razliku od mnogih drugih koji su pisali na ovu temu, Anđelić je pažljiv, oprezan i uravnotežen u svojim analizama i zaključcima.` Anđelić je u godinama pred raspad bivše Jugoslavije i izbijanje građanskog rata bio poznati novinar i urednik Omladinskog programa Radio Sarajeva. U političkim vodama se – kao izraziti protivnik nacionalističkih snaga – oprobao i angažovao kao član `Pokreta Zelenih`, `Saveza reformskih snaga Jugoslavije` za BiH i ostao upamćen kao organizator velikih antiratnih demonstracija u Sarajevu neposredno pred izbijanje sukoba u ovom gradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! a) Jevrejska religija b) Jevreji - narodni običaji .......................................................... R e f e r e n c e Religija Obredi Blagoslovi Praznici Ishrana Životni ciklus Pojmovi iz Judaistike Tanah Verske grupacije Talmud Simboli Pavle Šosberger je rođen je u Budimpešti, 1920. godine. Počev od 1966. godine, bio je predsednik Jevrejske opštine Novi Sad u tri mandata. Bavio se istorijskim radom i spisateljstvom. Napisao je 11 knjiga o Jevrejima Novog Sada i Vojvodine. Objavio je niz članaka o starom Novom Sadu. Učestvovao je u izradi Enciklopedije Novog Sada kao i mnogih TV i radio emisija, kao dokumentarnih filmova. Sarađivao je sa mnogim institucijama i pojedincima na proučavanju Holokausta na prostorima Vojvodine. Za imenik žrtava – Jevreja u Vojvodini, 1990. godine mu je od strane Jad Vašema uručena Zlatna menora. Nosilac je tri ordena, Megile zahvalnice Saveza JOJ (1969), plakete JONS (1985), Novembarske povelje Grada Novog Sada (2001). Umro je u Novom Sadu 27. marta 2012. godine.

Autor: Džon O`Nil Broj strana: 324 Pismo: ćirilica Povez: tvrd Format: 21 cm Nikola Tesla je jedan od najoriginalnijih mislilaca u istoriji ljudskog roda. Ne postoji nijedno područje tehničke civilizacije na kojem on nije radio kao preteča ili na kojem njegov rad nije ubrzao rad ostalih naučnika, pa se sa razlogom smatra stubom civilizacije. Biografi i obožavaoci Aristotela kažu da je civilizacija upravo onda počela kada se rodio ovaj veliki filozof. Nešto slično tome može se slobodno reći i za Teslu, jer je u savremenoj civilizaciji napravljen džinovski korak tek onda kada je Tesla dao rešenje problema obrtnog magnetnog polja i polifaznog sistema naizmeničnih struja i time omogućio prenos električne energije na velike daljine. Tesla je jedinstven genije koji nije pripadao samo našem narodu već celokupno čovečanstvu. Njegova genijalnost je utoliko veća što je nije upotrebio za brutalno uništenje naroda, već da kao filozof prirode ispita njene ćudi i da ih stavi na uslugu čovečanstvu.

Autor: Georgije Ostrogorski povez: tvrd br. strana: 704 Format: 17x24,5 NAJNOVIJE IZDANJE!!! Georgije Ostrogorski rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. 1933. godine, nakon nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio se u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963. godine u Monaku. Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja i odnose sa slovenskim svetom.

SA SRPSKOM VOJSKOM TRAGIČNA EPOPEJA JEDNOG NARODA: Anri Barbi Naslov Sa srpskom vojskom : tragična epopeja jednog naroda / Anri Barbi ; [prevela s francuskog Anđelka Cvijić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2015 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 385 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Cvijić, Anđelka Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ISBN 978-86-515-1026-0 (karton) Napomene Prevod dela: Avec l`armée serbe / Henry Barby Čuveni francuski novinar, ratni dopisnik pariskog Žurnala sa srpskog ratišta, ovom knjigom dao je nezamenljivu i skoro neprevaziđenu dokumentaciju o srpsko-austrougarskom ratu 1914. Barbi je, idući za našom vojskom, upoznao i pobude i ciljeve Srbije, video i doživeo srpske vojnike izbliza, proučio njihove ratničke, ali i moralne i psihičke osobine. Pokazalo se da je briljantan, hrabar i savestan pisac i svojim delom zadužio je i našu istoriografiju i nacionalnu kulturu uopšte. Odlično očuvana knjiga.

Izdavač: Društvo novinara, NR Hrvatske, Zagreb Prevod: Konstantin Milles Povez: broširan Broj strana: 292 Spolja kao na slikama, unutra veoma dobra. S A D R Ž A J: VELIKE SILE - Neprijatelji Amerike - Moć, štampa i politika - J. P. Morgan zaustavlja Rijeku Sv. Lovrijenca - Iz NAM uštampu, pa u Kongres VELIKI ČASOPISI - Kuća Morgan i časopisi - Morganov imperij i Luceov imperij - Morganov imperij: odnosi sa štampom - Sedam velikih mjesečnika - Sedam velikih tjednika KRUPNI POSLOVNI SVIJET - Krupni poslovni svijet u ratu - DuPont, Hoover i Hitler - Vrh piramide - Tko kupuje izbore KRUPNA REAKCIJA - Krupni novčari - Organizacije krupnih bogataša - Opće blagostanje u atomskoj eri PRILOZI - Trinaest najmoćnijih porodica Amerike - Moć osam velikih banaka - J. P. Morgan & Co. i javna vlast - Pageov brzojav - Najgori dnevni listovi Amerike - Utjecaj tvrtke DuPont na američku štampu - Dnevna štampa drži pod svojom kontrolom većinu radio-stanica - Štampa u okovima - Kontrola nad NAM - Industrijska špijunaža - Odnosi NAM sa štampom - Nacionalno udruženje proizvođača (NAM) - Službena potvrda postojanja fašističke zavjere - Zabašurena optužba američkog ministarstva rata ptotiv fašizma (K-109)

Borislav B. Budisavljevic, Jelena B. Budisavljevic - Atlas 37 grana rodoslova Budisavljevica Prometej, Novi Sad, 2018. Tvrd povez, 486 strana. Od Budisavljevića potiču mnoge značajne ličnosti. Ponosni smo da je velikan Nikola Tesla iz naše familije, takođe i Jovanka Broz koja je uvek sa ponosom isticala svoje poreklo. Plemstvo, porodični grb od cara Josipa II, najstarijeg sina Marije terezije, zaslužio je Marko 1878. godine, a zatim je nagrađen i major Mijat od cara Franje I. Luka Budisavljević je sa osam godina bio evropski prvak u šahu, a kasnije 2018. sa 2.300 bodova postao je FIDE majstor. Njegov deda Borislav, magistar elektrotehnike bavio se tehničkom akustikom i osnivač je prve akustičke metrološke laboratorije. Radio je u Institutu IMS u Beogradu. Uradio je preko 100 akustičnih projekata, između ostalog i projekte za Huseinovu palatu u Bagdadu, Moskovsku operu, TV dom u Hantimansisku i Klinički centar u Beogradu. lika, kordun, krajina, banija, knin, kninska krajina, gracac...

Polovna knjiga, korice pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Ima, vrlo malo, podvučenog teksta. Posveta autora na predlistu. Izdavač: Radio televizija - Bajina Bašta, 1997. god. Broširan povez, 24 cm. 672 str. Ilustrovano Svega nekoliko nedelja po objavljivanju knjige (kraj aprila 1997.) Dušan Đurić je preminuo posle teške bolesti, ali mu je želja ispunjena. Potpisao je primerke sa posvetom i - otputovao. Čuveni beogradski lekar, jedan od rodonačelnika srpske endokrinologije, odužio se svom zavičaju i familiji zaovljanskih Đurića, radeći preko tri decenije na sakupljanju građe i pisanju knjige. Knjiga o Đurićima ima ukupno 13 poglavlja na 672 strane a obuhvata najstarija vremena u kojima je autor sa saradnicima pronalazio tragove postojanja svoje familije. Istraživanja sežu do Crne Gore u prošlost plemena u Drobnjacima i Petnjici i susednim crnogorskim plemenima. Seobe ove i srodnih familija opisane u i kroz sećanja na ljude i kroz opise običaja, verovanja i narodnog života. Život u Zaovinama je poslednja razvojna faza familija Đurića i tu se samo finalizira priča o velikoj grupi različitih familija iz Drobnjaka.

U dobrom stanju! Izdavač: RAD, BEOGRAD 1987g. 761str. ilustrovano Tvrd povez Papa Pije XII primio je na dan 3. septembra 1943.godine u audijenciju 110 ustaša,ustaških policajaca,domobrana i oružnika (žandarma).Posle susreta sa Pijom XII ovih 110 pripadnika vojnih i policijskih snaga NDH fotografisalo se sa vatikanskim velikodostojnikom za uspomenu.Ustaški list `Hrvatski narod` objavio je na dan 5. septembra 1943. godine sledeću vest iz Rima: `HRVATSKI ORUŽNICI KOD SV. OCA Papa Pije XII primio je u audijenciju hrvatske oružnike,koji su bili na izobrazbi u Italiji.` (Od našeg redovnog dopisnika) Rim, 4.rujna.`U četvrtak poslijepodne primio je Sv. Otac Pije XII u posebničku audijenciju od 110 hrvatskih oružnika što su bili na oružničkoj izobrazbi u Italiji.Njih su predvodili mons.Mađerec,rektor zavoda Sv. Jeronima u Rimu i četiri hrvatska časnika.Sv. Otac se zadržao s hrvatskim oružnicima u razgovoru,oslovivši svakog pojedinca,zanimajući se za njegov rad i boravak u Italiji.Izjavio je,kako pozna Poglavnika dra Antu Pavelića.Na kraju je Sv.Otac podjelio svima oružnicima prigodne darove te apostolski blagoslov. Vladimir-Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) je bio akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za „Politiku“. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda, što je podrazumevalo i zversku torturu i ubistva „neprijatelja“ (uključujući i razočarane bivše komuniste kao Živojin Pavlović).[1] [2] Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat – „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi.

Izdavač: RAD, BEOGRAD 1987g. 761str. Ilustrovano Tvrd povez Dobro očuvano. Papa Pije XII primio je na dan 3. septembra 1943. godine u audijenciju 110 ustaša, ustaških policajaca, domobrana i oružnika (žandarma).Posle susreta sa Pijom XII ovih 110 pripadnika vojnih i policijskih snaga NDH fotografisalo se sa vatikanskim velikodostojnikom za uspomenu. Ustaški list `Hrvatski narod` objavio je na dan 5. septembra 1943. godine sledeću vest iz Rima: `HRVATSKI ORUŽNICI KOD SV. OCA Papa Pije XII primio je u audijenciju hrvatske oružnike,koji su bili na izobrazbi u Italiji.` (Od našeg redovnog dopisnika) Rim, 4.rujna. `U četvrtak poslijepodne primio je Sv. Otac Pije XII u posebničku audijenciju od 110 hrvatskih oružnika što su bili na oružničkoj izobrazbi u Italiji.Njih su predvodili mons.Mađerec,rektor zavoda Sv. Jeronima u Rimu i četiri hrvatska časnika.Sv. Otac se zadržao s hrvatskim oružnicima u razgovoru,oslovivši svakog pojedinca,zanimajući se za njegov rad i boravak u Italiji.Izjavio je,kako pozna Poglavnika dra Antu Pavelića.Na kraju je Sv.Otac podjelio svima oružnicima prigodne darove te apostolski blagoslov. Vladimir-Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) je bio akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za „Politiku“. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda, što je podrazumevalo i zversku torturu i ubistva „neprijatelja“ (uključujući i razočarane bivše komuniste kao Živojin Pavlović). Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat – „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi.

ccc Janko Pleterski, slovenački istoričar, univerzitetski profesor, akademik i političar, * 1. februar 1923, Maribor, † jun 2018. Rođen je u Mariboru, nakon oca Slovenca, po majci češkog porekla, gimnaziju je pohađao u Ljubljani, gde je i maturirao 1941. godine. Nakon početka italijanske okupacije provincije Ljubljana, uhapšen je i zatvoren u avgustu 1941. u Alessandriji u Italiji, zbog saradnje sa Oslobodilačkim frontom. Posle italijanske kapitulacije u septembru 1943. godine, vratio se u Ljubljanu i pridružio se partizanima jula 1944. godine. Posle rata radio je u jugoslovenskom Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu kao stručnjak za granična pitanja sa Italijom i Austrijom. Od 1951. do 1953. bio je novinar na Radio Ljubljani, a 1953. postao je istraživač na Institutu za etnička pitanja u Ljubljani. 1957. diplomirao je istoriju, a 1963. doktorirao modernu istoriju na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Ljubljani. Između 1970. i 1982. na istom fakultetu predavao je modernu istoriju Slovenaca i Jugoslovena (od 1971. kao vanredni profesor i od 1974. kao redovni profesor) i bio je njegov dekan od 1979. do 1981. godine. Posle 1968. godine počeo je da prisustvuje konsultacijama o problemima naroda Habzburške monarhije u Beču. 1972. napisao je pregled istorije Slovenaca za standardnu istoriju Habsburške monarhije 1848–1918 (Die Habsburgermonarchie, 1848–1918). Otkrio je i objavio izveštaj austrijske vlade o progonu Slovenaca 1914–1917 i napisao još uvek standardno delo o slovenačkoj politici tokom Prvog svetskog rata, Prva odluka Slovenaca za Jugoslaviju (1971). Aktivno je učestvovao u radu bilateralnih komisija istoričara (italijanskih, austrijskih i čehoslovačko-jugoslovenskih) i prisustvovao je tri svetska kongresa istorijskih nauka (1965, 1970 i 1980). Pisao je uglavnom o političkoj istoriji s kraja 19. i početkom 20. veka, sa akcentom na istoriji koruških Slovenaca i odnosima Slovenaca i drugih jugoslovenskih naroda. Takođe je bio aktivan u politici: 1986-89. Bio je član predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Slovenije, a između 1988. i 1990. bio je član predsedništva SRS kao deo reformističkog kruga ZKS. oko Milana Kučana i Janeza Stanovnika. Otac je istoričara, arheologa i etnologa Andreja Pleterskog. Poslednjih godina proveo je u domu za stare na Fužinama u Ljubljani. U starosti je fizički potpuno smršao, pa je izrazio želju da umre. Posle neuspelog pokušaja samoubistva, poslao je pismo Narodnoj skupštini u kojem je želeo da podstakne raspravu o eutanaziji i samoubistvu uz pomoć koja u Sloveniji nije legalna.

k19 Janko Pleterski, slovenački istoričar, univerzitetski profesor, akademik i političar, * 1. februar 1923, Maribor, † jun 2018. Rođen je u Mariboru, nakon oca Slovenca, po majci češkog porekla, gimnaziju je pohađao u Ljubljani, gde je i maturirao 1941. godine. Nakon početka italijanske okupacije provincije Ljubljana, uhapšen je i zatvoren u avgustu 1941. u Alessandriji u Italiji, zbog saradnje sa Oslobodilačkim frontom. Posle italijanske kapitulacije u septembru 1943. godine, vratio se u Ljubljanu i pridružio se partizanima jula 1944. godine. Posle rata radio je u jugoslovenskom Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu kao stručnjak za granična pitanja sa Italijom i Austrijom. Od 1951. do 1953. bio je novinar na Radio Ljubljani, a 1953. postao je istraživač na Institutu za etnička pitanja u Ljubljani. 1957. diplomirao je istoriju, a 1963. doktorirao modernu istoriju na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Ljubljani. Između 1970. i 1982. na istom fakultetu predavao je modernu istoriju Slovenaca i Jugoslovena (od 1971. kao vanredni profesor i od 1974. kao redovni profesor) i bio je njegov dekan od 1979. do 1981. godine. Posle 1968. godine počeo je da prisustvuje konsultacijama o problemima naroda Habzburške monarhije u Beču. 1972. napisao je pregled istorije Slovenaca za standardnu istoriju Habsburške monarhije 1848–1918 (Die Habsburgermonarchie, 1848–1918). Otkrio je i objavio izveštaj austrijske vlade o progonu Slovenaca 1914–1917 i napisao još uvek standardno delo o slovenačkoj politici tokom Prvog svetskog rata, Prva odluka Slovenaca za Jugoslaviju (1971). Aktivno je učestvovao u radu bilateralnih komisija istoričara (italijanskih, austrijskih i čehoslovačko-jugoslovenskih) i prisustvovao je tri svetska kongresa istorijskih nauka (1965, 1970 i 1980). Pisao je uglavnom o političkoj istoriji s kraja 19. i početkom 20. veka, sa akcentom na istoriji koruških Slovenaca i odnosima Slovenaca i drugih jugoslovenskih naroda. Takođe je bio aktivan u politici: 1986-89. Bio je član predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Slovenije, a između 1988. i 1990. bio je član predsedništva SRS kao deo reformističkog kruga ZKS. oko Milana Kučana i Janeza Stanovnika. Otac je istoričara, arheologa i etnologa Andreja Pleterskog. Poslednjih godina proveo je u domu za stare na Fužinama u Ljubljani. U starosti je fizički potpuno smršao, pa je izrazio želju da umre. Posle neuspelog pokušaja samoubistva, poslao je pismo Narodnoj skupštini u kojem je želeo da podstakne raspravu o eutanaziji i samoubistvu uz pomoć koja u Sloveniji nije legalna.

SLOBODAN JARČEVIĆ ISTORIJSKE SKRIVALICE Meki povez Слободан Јарчевић (Горње Равно, 2. фебруар 1942 — Београд, 11. август 2020) био је српски књижевник, публициста и ратни министар иностраних послова Републике Српске Крајине.[1] Биографија Рођен је за вријеме Другог свјетског рата 2. фебруара 1942. године у Горњем Равном на Купресу (данашња Федерација БиХ, БиХ). Преселио се у Нове Козаце, у Банату, 1946. године, са породицом. Отац му је био антифашистички борац, и преминуо је 1949, па је Слободан остао да живи са мајком и два млађа брата. Основну школу је завршио у Новим Козацима, средњу економску школу је завршио у Кикинди, а Факултет политичких наука у Београду. Са средњом школом радио у Индустрији грађевинском материјала Тоза Марковић у Кикинди, у периоду од 1963. до 1964. Војни рок служио ид 1965. до 1967. у тенковској јединици у Јастребарској у СР Хрватској, СФРЈ. На јавном конкурсу за дипломатију 1970. године, био је најбољи у групи. Тада је био запослен у Савезном секретаријату за иностране послове СФРЈ. У дипломатској служби остао до 2002. године. Као дипломата службовао је у Замбији, Грчкој, Индији, Румунији, Кувајту и Белорусији. Након распада СФР Југославије био је министар иностраних послова Републике Српске Крајине, а од 1992. до 1994. саветник председника РСК Милана Мартића. Подржавао је Српску аутохтонистичку историјску школу. Сарађивао је са Јованом И. Деретићем. Награђен је „Великом повељом“ и звањем почасног доктора наука у Друштву за истраживање старе словенске историје Сербона у Нишу 2008. године. Радио је у часописима: Дневник, Реч младих, НИН, Погледи, Дуга, Новости, Српско наслеђе, Политика, Глас јавности, Борба, Књижевност, Експрес политика, Књижевне новине, Кикиндске новине, Енигма, Збиља и Сербона. Преминуо је 11. августа 2020. године.[2][3] Дела Објављена дела И богови су говорили српски Изгон Срба и Грка Ратници светог Ђорђа Историјске скривалице (у два тома) Срби пре бискуповог Адама Република Српска Крајина - државна документа Греси историчара Хрватска језичка беспућа Измишљено досељавање Срба (коаутор, заједно са Јованом И. Деретићем) Народ српски а историја хрватска Бивши Срби Градишћански Хрвати су Срби Брисање знакова српства И од Истре до Дрине Србија Мостарске издаје Радови у зборницима Албанци лажни Илири Летопис матице српске у Дубровнику Објављене нове књиге: Бивши Срби Македонци, Бивши Срби Шиптари Срби пре бискуповог Адама (допуњено издање) Дела спремна за објаву Запад и руско-српски односи Историјске скривалице (трећи део) Млади Карађорђе Рецензије и критике Република Српска Крајина (други део)

Zoran Dušković: ŠTA SANJAM I ŠTA MI SE DOGAĐA, Zajednica književnika Pančevo 1996, str. 401. Izabrani tekstovi, zapisi, proza. Očuvanost 4 i na prvoj strani ima veća posveta (pogledati sliku). Pančevačkog pesnika Zorana Duškovića nema među nama već dve decenije. Sedamnaestog januara 2015 navršilo se 20 godina od njegove smrti. Pančevci ga pamte kao književnika, novinara, glumca i reditelja, ali i kao izuzetnog hroničara Pančeva. Zoran Dušković je rođen 6. juna 1957. godine. Autor je knjiga poezije „Dužnost Svetog Florijana”, u izdanju lista „Pančevac” i Sekcije književnika Pančeva, 1983. godine, i „Povratak s robije”, u izdanju Zajednice književnika Pančeva, 1989. godine. Posthumno su objavljene pesnička zbirka „Grad”, sabrane pesme „Zatim sve iščezava” i knjiga proznih zapisa „Šta sanjam i šta mi se događa”. Poznavalac rada Zorana Duškovića i lični prijatelj Violeta Blaga iz Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva, istakla je da je Zoran Dušković voleo Pančevo i bio aktivan u svemu što se u gradu dešavalo, još od gimnazijskih dana. – Bio je izuzetno radoznao i gde god se nešto dešavalo, on je bio prisutan. U Domu omladine je bio aktivan u „Ateljeu mladih”, gde je počeo da glumi još kao gimnazijalac. Neposredno pred saobraćajnu nesreću u kojoj je poginuo, počeo je i da režira. Uradio je predstavu „Bekstvo” po tekstu Bulgakova, s kojom je osvajao nagrade, čak i na festivalima na kojima su učestvovali profesionalni reditelji – dodala je Blaga. Dušković je pisao kolumnu o Pančevu u listu „Pančevac”, na osnovu čega je posthumno, 1996. godine, objavljena knjiga „Šta sanjam i šta mi se događa”, navela je Blaga. – To su tople priče o Pančevu, priče o ljudima koji su živeli u njegovo vreme, ali i građanima ovog grada koji su živeli 100 i 200 godina ranije. Bio je veliki istraživač prošlosti Pančeva i mnogo vremena je provodio u Istorijskom arhivu, u želji da sazna detalje iz istorije grada – objasnila je Blaga. U mnoštvu interesovanja Zorana Duškovića, našlo se mesto i za Radio Pančevo. – Vodio je zapaženu kontakt emisiju, u koju su se javljali mnogi naši sugrađani i govorili svoje mišljenje u vezi sa aktuelnom politikom u zemlji i gradu. Radio je vrlo lepo i odmereno, tako da je i one „najrazbarušenije”, čak nekulturne ljude, uspevao da navede da kažu nešto kvalitetno, i da, naravno, ne vređaju druge – ocenila je Violeta Blaga.

U dobrom stanju! PUTEVI SRPSKOG BAROKA , Dejan Medaković , Nolit Beograd 1971 , tvrd povez, zaštitni omot , zlatotisak, bogato ilustrovano crno belim fotografijama , ćirilica, 322 strane Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sen Galenu u Švajcarskoj i kod franjevaca u Badiji na ostrvu Korčuli, dok je višu, klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937-41). Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971-73). Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU (1985), kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu. Dejan Medaković (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoiko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića. U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je i celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savinama (1978), Sent Andreji (1982) i dr. Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987). Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris - hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) za koje je dobio Oktobarsku nagradu Beograda za Efemeris, nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II i nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III. Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji.

U dobrom stanju! Retko u ponudi! U svojoj autobiografiji, objavljenoj 1975. godine, privatni Andi Varhol govori o ljubavi, seksu, hrani, lepoti, slavi, poslu, novcu, uspjehu; o Njujorku i Americi; o sebi - njegovom detinjstvu u McKeesportu, Pensilvanija, dobrim i lošim vremenima u Velikoj jabuci, eksploziji njegove karijere šezdesetih godina i životu među slavnim ličnostima. Slobodno formirana autobiografija Andija Varhola, sa svojom zaštitnom oznakom ironije i nevezanosti U `Filozofiji Andija Varhola`, koji je pod podnaslovom `Od A do B i nazad`, manje je memoara od zbirke rifova i refleksija, on govori o ljubavi, seksu, hrani, lepoti, slavi, radu novac i uspeh; o Nev Iorku, Americi i njegovom detinjstvu u McKeesportu, Pennsilvania; o njegovim dobrim i lošim vremenima u Njujorku, eksploziji njegove karijere šezdesetih godina i njegovom životu među slavnim ličnostima. ` Knjiga Endija Vorhola u kojoj on objasnjava svoju zivotnu filozofiju Endi Vorhol (engl. Andy Warhol; Pitsburg, 6. avgust 1928.[1] — Njujork, 22. februar 1987) je bio američki slikar, režiser, publicista, glumac i najveća figura pop-arta. Studirao je dizajn na Univerzitetu Karnegi Melon nakon čega je otišao u Njujork. Biografija Rođen je u Pitsburgu u Pensilvaniji pod pravim imenom Endru Vorhola.[2][3][4][5] Njegov otac Andrej Varhola (prezime se pisalo „Varhola“ u Evropi, ali je promenjeno na Vorhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinskog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (danas: Mikova, Slovačka).[6][7] Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U izvorima je nađeno da se rodio između 1928. i 1931. godine. On sam nam tvrdi da je godina rođenja iz 1931. falsifikat u matičnim knjigama. Najčešće se navodi godina rođenja i datum rođenja 6. avgust 1928. godine. Njegov otac je iako je u mnogim biografijama navedeno da je radio u rudnicima, ipak radio na građevinama u Pensilvaniji i njegova porodica je bila grčko- katoličke veroispovesti.[8] Imao je dva brata. U trećem razredu Vorhol se razboleo od horeje, koja izaziva trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože,[9] a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica.[10] Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Vorhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti.[11] Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na univerzitetu u Pitsburgu. Godine 1949. preselio se u Njujork i počeo je uspešnu karijeru u jednom magazinu, baveći se ilustracijom i oglasima. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u Njujorku. Valerie Solanas se juna 1968. pojavila u „Factory“-u i pucala u Vorhola. Mario Amaia je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u „Factory“-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je „S.C.U.M Manifest“, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Vorholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala „Factory“-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Vorhol je bio ozbiljno ranjen i jedva je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva „Factory“ je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj „Factory“-a 60-ih.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Franc Mering: KARL MARKS - Istorija njegovog života Franz Erdmann Mehring (27. veljače 1846. - 28. siječnja 1919.) bio je njemački komunistički povjesničar, književni i umjetnički kritičar, filozof i revolucionarni socijalistički političar koji je bio stariji član Spartakove lige tijekom Njemačke revolucije 1918.-1919. Biografija Rane godine Mehring je rođen 27. veljače 1846. u Schlaweu, Pomeranija, kao sin umirovljenog vojnog časnika i višeg poreznog službenika.[1] Studirao je klasičnu filologiju na Sveučilištu u Leipzigu i doktorirao 1882. s disertacijom: `Njemačka socijaldemokracija, njihova povijest i njihovo učenje`.[2] Politička karijera Mehring je radio za razne dnevne i tjedne novine i godinama je pisao vodeće članke za tjednik Die Neue Zeit. U početku je bio pristaša buržoasko-demokratskih ideala i povezao se s nacionalno-liberalnim taborom, no nakon što se upoznao s vođama radničke klase poput Augusta Bebela i Wilhelma Liebknechta Mehringa postupno je krenuo prema socijalizmu.[3] Godine 1868. Mehring se preselio u Berlin na studij i radio u uredništvu novina Die Zukunft. Od 1871. do 1874. Mehring je radio za Dopisništvo u Oldenburgu, pišući izvješća o sjednicama Reichstaga i lokalnog parlamenta. Postao je poznati parlamentarni izvjestitelj radeći za novine Frankfurter Zeitung i Die Waage, novine koje izdaje Leopold Sonnemann. S vremena na vrijeme Mehring je govorio u prilog radničkog pokreta, njegovi su stavovi u početku bili bliski Ferdinandu Lassalleu. Godine 1880. Mehring je počeo proučavati djela Karla Marxa.[4] Mehring je napustio Die Waage nakon svađe sa Sonnemannom i 1884. postao glavni urednik novina Berliner Volks-Zeitung. Istupio je protiv antisocijalističkih zakona Otta von Bismarcka, iako je u to vrijeme i sam bio blizak buržoasko-liberalnim strankama. Godine 1891. Mehring se pridružio Socijaldemokratskoj stranci Njemačke (SPD).[3] Godine 1893. Mehring je dobio pismo od Friedricha Engelsa, u kojem je potonji prvi napisao frazu Lažna svijest.[5][potreban bolji izvor] Između 1902. i 1907. Mehring je bio glavni urednik socijaldemokratskih novina Leipziger Volkszeitung.[1] Od 1906. do 1911. Mehring je predavao u partijskoj školi SPD-a, a od 1917. do 1918. bio je član pruskog parlamenta. Tijekom Prvog svjetskog rata Mehring se počeo distancirati od SPD-a, zajedno s drugim članovima koji su vjerovali da stranka napušta svoju socijalističku agendu donošenjem zakona o slanju više trupa u rat. Godine 1916. osnovana je ljevičarska marksistička revolucionarna Spartakova liga, a Mehring je bio jedan od njenih glavnih vođa uz Karla Liebknechta i Rosu Luxemburg.[1] Mehring je bio naklonjen boljševičkoj organizaciji u Rusiji i cilju Oktobarske revolucije.[1] Mehring je napisao marksističku analizu postupaka švedskog kralja Gustava Adolpha koja je odbacila službeno objašnjenje Tridesetogodišnjeg rata kao ukorijenjenog u religiji, tvrdeći umjesto toga da su ekonomski i društveni interesi različitih klasa bili stvarni poticaji za akciju. Nakon `dugih i iritantnih odgoda zbog vojne cenzure` (prema engleskom prevoditelju Edwardu Fitzgeraldu, američko izdanje iz 1935.), Mehringov Karl Marx: Priča o njegovom životu objavljen je 1918..[6] Klasična Marxova biografija, [6] bila je posvećena kolegi spartakistici Clari Zetkin. Knjiga je kasnije prevedena na mnoge jezike, uključujući ruski (1920), švedski (1921–1922), danski (1922), mađarski (1925), japanski (1930), španjolski (1932) i engleski (1935).[7] ] Smrt i ostavština Već narušenog zdravlja, Mehring je bio duboko pogođen smrću svojih drugova Rose Luxemburg i Karla Liebknechta u siječnju 1919. [1] Umro je nešto manje od dva tjedna kasnije, 28. siječnja 1919. u Berlinu u dobi od 73 godine. Njegov grob sada čini dio Memorijala socijalistima (njemački: Gedenkstätte der Sozialisten) na središnjem groblju Friedrichsfelde u Berlinu. Mehringovi dokumenti nalaze se kao fond 201 u Ruskom centru za očuvanje i istraživanje suvremenih povijesnih dokumenata (RCChIDNI) u Moskvi.[8] Ovaj je materijal također dostupan za korištenje znanstvenicima na tri koluta mikrofilma, uz dopuštenje potrebno od strane centra prije objavljivanja opsežnih ulomaka. Mehringdamm, Mehringplatz i časnička akademija NVA zrakoplovstva koja se nalazila u Kamenzu nazvani su po njemu.

Od deformacije SDB do MASPOKA i liberalizma - Zdravko Vuković Moji stenografski zapisi 1966 - 1972. godine SADRŽAJ Povodom Mojih stenografskih zapisa GODINA 1966 I- Aleksandar Ranković o srpskom nacionalizmu II- Četvrti plenum CK SKJ na Brionima- veliko iznenađenje III- Posle Brionskog plenuma IV- Razgovor direktora Radio-televizije Beograd sa Titom V- Razgovor predstavnika Radio-televizije Beograd sa Kardeljom VI- Svet o događajima u Jugoslaviji VII- Odjeci Brionskog plenama i nedoumice GODINA 1967 I- Delegacija Kosmeta kod Tita II- Predstavnici Kometa kod Kardeljaa III- Štampa i privredna reforma IV- Društvena i politička previranja u zemlji V- Izraelsko-egipatski rat i Jugoslavija VI- Pred težom fazom reforme VII- Spoljnopolitičke informacije VIII- Da li je u kulturi moguć nacionalan sistem samoupravljanja CODINA 1968 I- Pogledi na političke prilike u zemlji II- Iz domena međunarodnih odnosa III- Teškoće u zemlji se gomilaju, problemi se ne rešavaju IV- Događaji u Čehoslovačkoj i reagovanja socjalistikih zemalja V- Stanje zemlji se komplikuje VI- Studentske demonstracije uzbudile čitavu jugoslovensku javnost VII- `Smernice` i Titovo istupanje na televiziji VIII- Vladimir Bakarić i Petar Stambolić u Radio televiziji Beograd IX- Zbivanja u Čehoslovačkoj X- Intervencija u Čehoslovačkoj uznemirila svet XI- Posle sovjetsko-čehoslovačkog sporazuma XII- Događaji u zemlji u senci međunarodnih zbivanja XIII- Prepiska Brežnjev-Tito XIV- Demonstracije na Kosovu XV- Tri sata sa predsednikom Titim na Brionima GODINA 1969 I- Na Kosovu međunacionalni odnosi pogoršani II- Povodom IX kongresa SKJ III- Tito za konferenciju nesvrstanih IV- Iz spoljnopolitičkih informacija V- `Cestna afera` u Sloveniji VI- Aktuelnosti na domaćoj političkoj sceni VII- Kardelj o unutrašnjoj i spoljnoj politici GODINA 1970 I- X sednica CK SK Hrvatske - burna reagovanja II- Plenum CK SK Srbije o međunarodnoj situaciji III_ Povodom trodnevne sednice Izvršnog biroa IV- U SKJ velike razlike u gledanju na razvoj društva V- Mitja Ribičič loše primljen u Moskvi VI- Razlike u gledanjima na promene u sistemu VII- Tito razgovarao sa predstavnicima Srbije VIII- Iz spoljnopolitičkih informacija IX- Teški razgovori između delegacija SFRJ i Bugarske X- Srbija utvrđuje svoj identitet XI- Položaj Jugoslavije u Evropi XII- Izvršni komitet CK Hrvatske kritikuje štampu GODINA 1971 I- Rasprave o ustavnom položaju pokrajina II- Rasprave o ustavnim amandmanima III- III konferencija SKS o političkom sistemu IV- Izvršni biro o radu obaveštajnih službi V- Politički faktori Srbije o stenogramu Izvršnog biroa VI- Demanti tvrdnji o zaveri protiv rukovodstva Hrvatske VII- Tito sumnjiči Mijalka Todorovića VIII- Pogoršanje sovjetsko-jugoslovenskih odnosa IX- Titov razgovor sa generalima. X- Iz prepiske Brežnjev-Tito XI- Konfrontacije i previranja u Hrvatskoj XII- Razgovori Brežnjev-Tito u Beogradu XIII- Pogoršanje političke situacije XIV Štrajk studenata u Zagrebu XV- XXI sednica Predsedništva SKJ u Karađorđevu XVI- Titovi razgovori sa Izvršnim komitetom CK SK Hrvatske u noći uoči XXI sednice XVII- Ostavke u CK SK Hrvatske XVIII- Posle raspleta u Hrvatskoj GODINA 1972. I- Odjeci XXI sednice II- Počinju razmimoilaženja među rukovodećim ljudima Srbije III- Titov razgovor sa rukovodećim ljudima Srbije IV- U Hrvatskoj raščišćavnje, u Srbiji zaplitanje V- Politički i državni vrh Srbije o razlikama VI- Pokušaji da se razlike prevaziđu VII Titov razgovor sa političkim aktivom Srbije VIII- Smena u CK SK Srbije Izdavač: Narodna knjiga, Beograd Godina: 1989 Tvrdi povez sa omotom Broj strana: 745 Biblioteka: Memoari, dnevnici, sećanja Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 1200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

VLADIMIR DEDIJER VATIKAN I JASENOVAC Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Владимир Владо Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 — Бостон, 30. новембар 1990) био је академик, историчар, публициста новинар и учесник Народноослободилачке борбе. Биографија Владо је рођен 4. фебруара 1914. године. Отац му је био Јевто Дедијер,[1] а старији брат Стеван Дедијер. Детињство и младост проводи у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Уписује Правни факултет у Београду, када због немаштине и немогућности да плаћа студије почиње да ради као дописник из земље, а касније и света за „Политику“. Био је члан КПЈ и радио је у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Јосипа Броза Тита по доласку у Београд 1941. године. У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство. Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије. После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој дневник, који је после рата објављен. У Београду се по други пут оженио, овога пута Вером Дедијер. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“. За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године.[1] На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Иво Политео, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године. После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других. Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941—1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла смрт. Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, сахрањена је 21. децембра 1990. године у Љубљани. Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941—1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав. Носилац је Партизанске споменице 1941, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви. Породица Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету и први асистент истакнутог српског географа Јована Цвијића. Поред Владе он је имао још два сина, Боривоја-Бору и Стевана, који је био нуклеарни физичар и социјални теоретичар и који је од 1961. године живео у Шведској. Владо Дедијер се два пута женио. Први пут лекарком Олгом Поповић из Земуна и са њом је у годинама уочи Другог светског рата добио ћерку Милицу. У току рата, она је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије и погинула је јуна 1943. године за време битке на Сутјесци. После делимичног ослобођења земље, 1944. године, оженио се по други пут Словенком Вером Крижман и са њом добио ћерку Бојану и синове Боривоја-Бору, Бранимира-Бранка и Марка. Његова два сина Боривоје (умро 1958) и Бранко (погинуо 1966), су трагично преминула и он је сахрањен поред њих у Љубљани. Библиографија Од његових многобројних књига, најважније су следеће:[2] Дневник 1941—1945, Београд I 1945, Београд II 1946, Београд III 1950 (друго издање 1951.) Партизанске штампарије, Београд, 1945. Белешке из Америке, Београд 1951. Париска мировна конференција, Београд, 1947. и Загреб 1948. Југословенско-албански односи (1939—1948), Београд 1949. Дневник 1941—1945 (II издање, Београд, 1951. Сарајево 1914. године, Београд, 1966. Тито говори, Њујорк, 1953. Тито против Москве, Милано, 1953. Јосип Броз Тито, Прилози за биографију, Љубљана 1953, Београд 1953, и 1972, Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина, Сарајево, 1969. Љубљана 1969, Београд 1978. Историја Југославије (заједно са Иваном Божићем, Милорадом Екмечићем и Симом Ћирковићем), Београд, 1972. Једна војна конвенција: Есеји развитка међународног права, Лондон, 1974. Интересне сфере, Београд 1980. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 1, Ријека, 1980. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 2, Ријека, 1981. Пут за Сарајево, Загреб, 1983. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 3, Београд, 1984. Вољена земља, Лондон, 1985. Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad. Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1989). Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1944: Svedočanstva. Beograd: Prosveta. Геноцид над Муслиманима, Љубљана, 1990. Дедијер, Владимир; Милетић, Антун (1991). Против заборава и табуа: Јасеновац 1941-1991. Сарајево-Београд: Прогрес, Удружење за истраживање геноцида и ратних злочина.

IZDAVAČ: NARODNA KNJIGA GODINA IZDANJA: 1995 JEZIK: SRPSKI, ĆIRILICA POVEZ: TVRD, SA ZAŠTITNIM OMOTOM BROJ STRANA: 1120 FORMAT: 24 CM STANJE KNJIGE: NEKORIŠĆNO - NOVO ISTORIJA CIVILIZACIJE U EGIPTU I NA BLISKOM ISTOKU DO ALEKSANDROVE SMRTI, I U INDIJI, KINI I JAPANU OD SAMIH POČETAKA DO NAŠNJIH DANA SA UVODOM O PRIRODI I OSNOVAMA CIVILIZACIJE I 86 ILUSTRACIJA I MAPA. NA OVOJ KNJIZI DR DJURANT RADIO JE OD 1927. DO 1932. GODINE I KNJIGA PREDSTAVLJA TREĆU KOMPLETNO DOPUNJENU VERZIJU. KNJIGA SE MOŽE POREDITI SA VELIKIM DELIMA FRANCUSKIH ENCIKLOPEDISTA OSAMNAESTOG VEKA JER PREDSTAVLJA NAJSVEOBUHVATNIJI POKUŠAJ NAŠEG DOBA DA SE OBUHVATI OGROMNA PANORAMA LJUDSKE ISTORIJE I KULTURE. U NJOJ ĆETE NAĆI SVE O SUMERU KAO KOLEVCI PRVIH GRADOVA I PISANIH ZAKONA, EGIPĆANIMA KOJI SU USAVRŠILI MONUMENTALNU ARHITEKTURU, MEDICINU I MUMIFIKACIJU PRE 3500 GODINA, VAVILONCIMA KOJI SU RAZVILI ASTRONOMIJU I FIZIKU I POSADILI SEME ZAPADNE MITOLOGIJE, JUDEJCE, BIČEVE BOŽJE BLISKOG ISTOKA I NJIHOVOG KRALJA ASURBANIPALA, KOJI JE NA SKULPTURAMA PRIKAZAN KAO POLA ČOVEK, POLA ČUDOVIŠTE, JUDEJCE KOJI SU ODOLELI SVIM POKUŠAJIMA DA IH ZATRU I ZAUVEK SAČUVALI SVOJU KULTURU U BESMRTNOM STAROM ZAVETU.

ccc Izdavač: Prosveta Biblioteka: Karijatide Prevod dela: Ancient Society: : researches in the lines of human progress from savagery through barbarism to civilization - Lewis Henry Morgan Prevod: Đurica Krstić Godina: 1981 Broj strana: 508 Format: 24x17 Povez: tvrd Socijalna antropologija Luis Henri Morgan (21. novembar 1818 — 17. decembar 1881) bio je američki antropolog i socijalni filozof. Radio je kao advokat. Najpoznatiji je po svom radu iz oblast rodstva i socijalne strukture. Takođe poznate su njegove teorije društvene evolucije, te etnografski radovi o Irokezima. Predložio je koncept u kome u primarnim društvima vlada matrijarhat. Interesuje se za društvene promene, te podržava Evropske socijalne teoretičare Karla Marksa i Fridriha Engelsa, na koje je uticao svojim radom od. tezama o društvenoj strukturi i materijalnoj kulturi sa uticajem na tehnološki napredak. Morgan je jedini američki socijalni filozof, čije su teorije citirane od strane različitih naučnih škola: Marksa, Darvina i Frojda. Bio je član Nacionalne akademije nauka. Postao je član američkog udruženja za unapređenje nauke 1879. godine. Morgan je bio poslanik iz reda republikanaca u Njujorškoj skupštini 1861. i senator u 1868. i 1869. godini.