Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 10 tak recenica podvuceno hem. olovkom, nista strasno. Ostalo sve u dobrom i urednom stanju! Prevela s ruskog Antonina Pantelić Sadržaj: PRAVOSLAVLjE I CRKVA II CRKVA KAO PREDANjE Sveto pismo i Sveto predanje O kanonu O crkvenom predanju O pravoslavnoj hijerarhiji O spoljašnjem nepogrešivom autoritetu u Crkvi III JEDINSTVO CRKVE IV SVETOST CRKVE V UČENjE O VERI VI O TAJNAMA Moć svetosti crkve VII POŠTOVANjE MAJKE BOŽIJE I SVETIH U PRAVOSLAVLjU VIII BOGOSLUŽENjE U PRAVOSLAVLjU IX IKONA I IKONOPOŠTOVANjE UPRAVOSLAVLjU X MISTIKA U PRAVOSLAVLjU XI ETIKA U PRAVOSLAVLjU XII PRAVOSLAVLjE I DRŽAVA XIII PRAVOSLAVLjE I EKONOMSKI ŽIVOT XIV PRAVOSLAVLjE I APOKALIPSA XV PRAVOSLAVNA ESHATOLOGIJA XVI PRAVOSLAVLjE I INOSLAVLjE – HETERODOKSIJA Sergej Nikolajevič Bulgakov (rus. Сергей Николаевич Булгаков; Livni, 28. jun 1871 — Pariz, 12. jul 1944) je bio ruski ekonomista, filozof, teolog i sveštenik Pravoslavne crkve. Njegova filozofija religije je u tradiciji Vladimira Solovjova. Pohađao je crkvenu školu i Livniju i proveo četiri godine na teološkom seminaru, prije nego što je upisao pravo na Moskovskom univerzitetu, 1890. godine. Pravo je diplomirao 1894, a 1895. počinje da predaje političku ekonomiju na Moskovskoj tehničkoj školi. U periodu između 1898. i 1900. godine, putuje po zapadnoj Evropi i Velikoj Britaniji, prikupljajući materijal za svoju kapitalnu disertaciju Kapitalizm i zemledelie (Kapitalizam i zemljoradnja; 2 toma, Sankt Peterburg, 1900). Preko ovog djela i drugih radova na temu ekonomskih i društvenih pitanja, Bulgakov je vrlo brzo stekao nacionalnu reputaciju. U Kijevu je radio kao profesor pet godina, da bi se vratio u Moskvu 1906. godine, gdje preuzima katedru ekonomije na Moskovskom institutu trgovine. Iste godine je dobio svoje mjesto u donjoj komori Dume, kao konstitucionalni demokrata. Doktorirao je 1912. godine na Moskovskom univerzitetu, a 1917. je na njemu dobio mjesto profesora političke ekonomije. Iako je Bulgakov u deceniji 1890-ih, bio jedan od vodećih tumača marksizma, ipak je više puta potvrdio superiornost Imanuela Kanta, te ubrzo krenuo da se udaljava od Marksa dajući prednost drugim društveno-ekonomskim pitanjima. U svojoj kapitalnoj disertaciji, Kapitalizam i zemljoradnja, tvrdio je da Marksova terija o centralizaciji proizvodnje, nije primjenljiva na zemljoradnju, gdje je proizvodnja na malo daleko stabilnija i svrsishodnija od proizvodnje na veliko.

NEVIDLJIVO ZBIVANJE SILENTIUM - Bela Hamvaš Na koncu o onima koji su situaciju shvatili na prvi pogled. Pre svih Kjerkegor i Niče. Zatim, malena družina: Fažo, Mereškovski, Panvic, Evola, Berđajev, Valeri, Ortega, Jaspers. Ni po redosledu nisu kompletni. Ono što su videli bilo je sledeće: masa koja se do tada nalazila dole probila se u više društvene slojeve. Ovaj put, ne kao ranije u doba seobe naroda, varvarin nije napao razvijenog i uzvišenog čoveka izdaleka i spolja, nego odozdo i iznutra. Nesvesno se nalazi u samom čoveku, ono je izbilo i u samom društvu se nalazi masa koja se probila. To je nova seoba naroda, vertikalna provala varvarstva. Antihrist je apersonalna neminovnost koja gazi. Anonimni užas, kao što je, na primer, birokratija ili tehnokratija, ili mora, užasan fakat pred kojim se nalazimo bez odbrane, ne zato što je nezavisan od nas nego što to nepostojanje mi ostvarujemo i mi pravimo i mi održavamo i mi se privijamo uz njega. Nijednog trenutka nije pravi. Jedino je božije pravo. The divine is only real. Antihrist je fikcija bez tela i bez duše i bez duha − Šeststo šezdeset i šest. To je ono što postoji sada i danas. Živimo u toj neistini. To je poslednje razdoblje Apokalipse, pojava bezličnog terora, svi drhte, pa ipak je tu i fakat je i svi to rade. Ništa, pa ipak je fakat. Niko to ne može pretvoriti u ličnost. Pa ipak je tu. (Bela Hamvaš) Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Sve što čovek čini ili može da učini zavisi od stvarnosti, smešten je u nju i nikada iz nje ne može ispuniti. Jedino je umetnost iznad stvarnosti, u stanju da je `menja`, da tvori, da stvara. Umetnost je magija : slika, vajarsko delo, pesma uvek su prisustvo transcendentnog, a to da je `umetnost metafizička delatnost života` znači: ne toliko s one strane fizike, koliko s ove strane fizike život čoveka u svakom slučaju biće onakav kakvim ga čini umetnost.

Naslov Vreme neprolazno : pripovetke o ratu i revoluciji / izbor i predgovor Petar Džadžić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1966 (Beograd : Kultura) Fizički opis XII, 325 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Džadžić, Petar, 1929-1996 = Džadžić, Petar, 1929-1996 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ59, ǂknj. ǂ401 (Karton.) Napomene O ovom izboru: str. VII-XII. SADRŽAJ PREDGOVOR VII Isidora Sekulić: DEDA MAŠA 3 Veljko Petrović : PREPELICA U RUCI 63 Ivo Andrić: BIFE „TITANIK` 87 Jovan Popović: BRILE 121 Meša Selimović: TUĐA ZEMLJA 13 5 Erih Koš: TEFERIČ POD MAJEVICOM 183 Mihajlo Lalić: KOPNI SNIJEG 199 Branko Ćopić: PREPISKA OKO KRABE 213 Jara Ribnikar: ZASEDA 221 Antonije Isaković: PAPRAT I VATRA 233 Miodrag Pavlović: MASKA 247 Sveta Lukić: ZA DVADESET I ČETIRI ČASA 259 Živojin Pavlović: LEGENDA 287 Branimir Šćepanović: PRE ISTINE 301 NAPOMENE UZ KNJIGU 327 Petar Džadžić (Bitolj, 18. septembar 1929 – Beograd, 31. jul 1996) je bio srpski književni kritičar, dopisni član SANU. Rođen je u Bitolju. Gimnaziju je završio u Požarevcu 1948. godine, a Filozofski fakultet u Beogradu. Doktorirao je na temu iz stvaralaštva Ive Andrića. Kao kritičar javio se krajem pedesetih godina. Zalagao se za nove, modernističke struje u srpskoj književnosti, u opreci sa tada vladajućim socijalnim realizmom, koji je bio u službi ideologije Komunističke partije. Bio je glavni urednik studentskog lista Vidici, a potom pokretač i urednik uticajnog časopisa Delo, koji je promovisao i branio modernizam u književnosti. Kao pisac dnevne kritike, smatrao je da novinska kritika treba da se bavi ne samo prikazivanjem književnih dela, već i njihovim vrednovanjem. Pisao je kritike za NIN, Politiku i Televiziju Beograd. Radio je kao urednik u izdavačkoj kući Prosveta. Bio je dopisni član SANU. Tekstovi su mu prevođeni na francuski, ruski, engleski, hindu, španski, italijanski, mađarski, japanski i druge jezike. Dobitnik je više književnih nagrada, kao što je Oktobarska nagrada za studiju „Branko Miljković ili neukrotiva reč“; „Đorđe Jovanović“ za knjigu „Kritike i ogledi“; „Milan Bogdanović“ za prikaz knjige „Peščanik“ Danila Kiša. Umro je 31. jula 1996. godine u Beogradu i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG127

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čovek je tvorac materijalističke teorije, a priroda posle određenog vremena počinje da ludi i stupa u štrajk. Tek ukoliko čovek prekine sa tim mehanicističkim pogledom na svet, priroda će se vratiti u svoje normalne tokove. Bajka o materijalizmu je drama sa uzbudljivim komičnim i tragičnim zapletima i zivanjima. Priroda je poludela od materijalističke nauke, te počinje da štrajkuje. Tek kad čovek, tvorac materijalističke teorije, napušta mehanicistički pogled na svet, priroda se, nakon uzbudljivih i dramatičnih zbivanja, komičnih i tragičnih zapleta, vraća u svoje uobičajene tokove. Priroda je i sama znala kako s njom stoje stvari. Stajahu dobro, naime. Večna mudrost, pramudrost, odredila je merila zemlje, utisnula u nju svoje stope, položila kamene - temeljce i podstakla ptice da iz vrelog peska iskopaju jaja koja je okotilo sunce. Jedna istina, jedno pouzdano znanje i pra - snaga uputili su divokoze kako da se rađaju na liticama i objasnila srnama trenutak kada treba da začnu. `Kada glad i mraz, potreba za krovom nad glavom i, možda, još i častoljublje bivaju zadovoljeni, šta preostaje? Nad ostalim delom egzistencije - kojeg li čudovišnog ostatka - navlači se koprena`. Alferd Deblin (nem. Alfred Döblin; Štetin, 10. avgust 1878 — Emendingen, 26. jun 1957) je bio nemački ekspresionistički književnik i dramaturg jevrejskog porekla. Njegova dela karakteriše snažna kritika društva i elementi fantazije. Najpoznatiji je po svom romanu „Berlin Aleksanderplac“ (Berlin Alexanderplatz).[1] Rođen je u jevrejskoj trgovačkoj porodici. U Berlinu je studirao medicinu, ali se istovremeno interesovao za filozofiju. Radio je kratko kao novinar, da bi kasnije otvorio psihijatrijsku ordinaciju u Berlinu. Prvi roman, „Tri skoka Vang Luna“, objavio je 1915.[1] Objavljivao je ekspresionističke pripovetke u časopisu Der šturm. Postao je predsednik Društva pisaca Nemačke 1924. Roman „Berlin Aleksanderplac“, o životu kriminalca, napisao je 1929. Kada su nacisti preuzeli vlast pobegao je u Pariz, gde je 1936. dobio francusko državljanstvo. „Amazonsku trilogiju“ napisao je 1937. Kada su Nemci okupirali Francusku preselio se u Holivud. Tu se 1941. preobratio u katolicizam citirajući filozofske inspiracije za taj čin.[1] Posle rata vratio se u Evropu i živeo u Nemačkoj i Francuskoj.

Delibašićeva ističe da je ključno ne samo razumeti prirodu zla, već i preoblikovati je iznutra. Knjiga postaje instrument u borbi za dublje razumevanje zla i njegovu transformaciju. Ona nas podstiče da ne samo da spoznamo tamne aspekte ljudske prirode, već i da aktivno radimo na njihovom prevazilaženju. Iz recenzije se može zaključiti da Delibašićeva uspeva da donese novi pristup temi zla, ne zadovoljavajući se samo analizom, već ističući važnost delovanja i promene iznutra. Knjiga nas podseća da su mnogi blistavi umovi bili zadovoljni samo pukom pojavom dobra nad zlim, dok je istinska transformacija zla iznutra nešto što zahteva dublje angažovanje i introspekciju. “Autonomna priroda zla: Predstave i senke” nije samo filozofska rasprava, već i poziv na akciju. Ova knjiga će biti inspiracija svima koji tragaju za dubljim razumevanjem ljudske prirode i borbe protiv zla u svetu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Činjenica da je slikarska i teorijska zaostavština Leonida Šejke danas zapostavljena među mlađim umetnicima i teoretičarima umetnosti govori o krizi jedne kulture. Ovo bogato i puno izazova delo ostalo je u tami nad kojom su umetnička pretumbavanja uglavnom bila uzrokovana i pokretana odnekud izvan našeg prostora, podstaknuta tuđim iskustvima i idejama. To govori o sudbinama malih kultura – uvek sputanih strahom i nepoverenjem u sebe, u „rodnu melodiju“, kako je govorio još jedan „zaboravljeni“, Momčilo Nastasijević. Šejka je bio stvaralac koji je svet umetnosti posmatrao na specifičan način. Naime, njegova osnovna misao bila je ideja o „tradiciji budućnosti“, tj. o postojanju sveobuhvatne niti koja povezuje prošlost i budućnost, zbog čega se ni jedna ni druga ne mogu shvatiti, uklopiti i izgraditi bez uzajamnog povezivanja. Na prvi pogled ovo je paradoksalno i prividno konzervativno mišljenje, ali evolucija idejâ ovekovog napretka upravo podrazumeva takvu putanju. U tome je, u stvari, smisao Tradicije. Na tom putu Šejka je zapazio da uvek kada se ova nit prekine dolazi do entropije, do nagomilavanja suvišnosti – do postvarenja sveta i čoveka u hajdegerovskom smislu tog stanja. Kao da u ovom odnosu prošlog, sadašnjeg i budućeg postoji nekakva mera koja je u osnovi Sveta, ali mera koja se s vremena na vreme gubi. Šejka je to sublimisao parabolom Grad-Đubrište-Zamak, koju u jednom svom zapisu upoređuje sa Danteovim Paklom-Čistilištem-Rajem, želeći time da naglasi da ta parabola ima metafizičko značenje. Baveći se raznim vidovima umetničke prakse (da upotrebim ovaj rogobatan izraz kako bi me savremeni čitalac razumeo), Šejka je fiksirao sve promene na putu razgrađivanja Sveta, unoseći u taj proces čežnju za izgubljenom i zaboravljenom pradomovinom. Kada se njegov slikarski put iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka uporedi sa onim što se u isto vreme događalo u savremenoj svetskoj umetnosti, potvrdićemo njegovo uverenje da je u odnosu na ta zbivanja otišao nekoliko godina unapred: „1956. godine radio sam nešto blisko današnjim neodadi i pop-artu. Znači, bio sam 4-5 godina ispred Evrope. Ali sada mogu reći, ako je zaista tako bilo, da sam sa ovim što sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih.“ Odvažiti se i napisati ovakvu knjigu koja govori o odnosu tradicije i savremenosti, sa idejama koje su aktuelne i u vremenu koje dolazi, podvig je u svakoj kulturi. Zato ovaj Traktat o slikarstvu pripada riznici srpske kulture i pokazuje mladim stvaraocima da se iza ovih odškrinutih vrata nalazi nada za novi početak. Branko Kukić Leonid Šejka (1932 — 1970) je bio jugoslovenski arhitekta i slikar. Bio je jedan od osnivača umetničke grupe Medijala i učestvao je na svim izložbama grupe do 1970. godine. Njegova dela bliska su nadrealizmu a na njima je zastupljena bogata simbolika i duboka intelektualnost. Leonid Šejka, rođen je 24.04. 1932. godine u Beogradu. Posle završene Ruske osnovne škole, četiri razreda gimnazije i srednjotehničke škole (odsek arhitekture) 1949., diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1960. godine[1]. Slikarstvom se bavio od 1950. godine. Bio je jedan od osnivača i teoretičara grupe Baltazar, koja je prerasla u grupu MEDIALA 1957. god. Od 1961. bio je član ULUS-a. Prvi put grupno izlaže 1953. godine, a prvu samostalnu izložbu priredio je u beogradskoj Galeriji Grafički kolektiv, 1958. godine. Šejka je radio i skulpturu, zatim objekte, ilustracije knjiga, scenografiju, a bavio se i vanlikovnim eksperimentima i teorijom. Pored niza članaka publikovanih u časopisima (Vidici, Polja, Razlog, Danas, Student i Umetnost), objavio je Traktat o slikarstvu za koji je 1965. godine dobio Nolitovu nagradu. Izgradio je vrlo složeno delo koje polazi od iskustva nadrealizma i dadaizma, da bi od 1960. formirao individualni izraz u kome je bio posebno zaokupljen problemom uloge predmeta u strukturi slikarske predstave. Učestvovao je u radu likovnih kolonija u Sićevu 1966. i u Počitelju 1969. godine. U leto 1967. putuje u Minhen, Salcburg i Bern; a u proleće 1968. u Cirih i Frankfurt, da bi preko leta iste godine obišao Italiju sve do Napulja i Pompeje. Do kraja života boravio je u Cirihu, Bernu i Parizu a putovao je i u Englesku i Holandiju. Izlagao je na 72 kolektivne izložbe širom Jugoslavije i inostranstvu i imao je 15 samostalnih izložbi u Beogradu, Minhenu, Cirihu, Bazelu i Bernu u periodu od 1958-70. godine. Šejkin opus se može podeliti u pet osnovnih tema kojima se bavio: - „Multiplikacija predmeta“, „Đubrišta“, „Skladišta“, „Enterijeri“ i „Mrtve prirode“. Umro je u Beogradu, 15. decembra 1970. godine. Mediala Detaljnije: Mediala Godine 1957, sa grupom slikara — osnovao je grupu „Mediala“. koju su predstavljali mladi slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori. Svim članovima Medijale bila je zajednička jedna jedina ideja: beskrajna ljubav prema umetnosti i beskrajno verovanje u njene sveukupne moći. Članovi Mediale su bili: (Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Siniša Vuković, Kosta Bradić, Uroš Tošković, Miodrag Dado Đurić, Ljuba Popović, Vladimir Veličković, Milić Stanković, Milovan Vidak, Svetozar Samurović i Vladan Radovanović). Prva izložba pod nazivom „Medijalna istraživanja“ održana u galeriji Grafički kolektiv a izlagali su Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Vladan Radovanović. Grupa Mediala je imala 12 izložbi.

filozofija nefikcijski strip ILUSTROVANA Da li ljudski jezik pomaže u pronalaženju istine, ako može, kako? Da li su vlade korisne? Da li smo zaista slobodni da odlučujemo ko smo i šta da radimo? Ko nam kaže šta je istina? Šta je posebno u ljudskom umu i svesti? Kako treba da se odnosimo jedni prema drugima i kako treba da budu organizovana društva? I svejedno: za šta mi zapravo živimo? Filozofi su oduvek uživali da sebi i društvu postavljaju neprijatna i provokativna pitanja. Već su stari Grci postavljali sebi ova vanvremena i još uvek eksplozivna pitanja, koja su ih učinila „pronalazačima“ zapadne filozofije. Filozofija činjeničnog stripa stoga obuhvata luk od Aristotela do Avgustina, Dekarta, Hegela, Kanta, Vitgenštajna, Džefersona, Karla Popera do Fukoa i beleži njihove odgovore. Svako ima neki stav prema sebi i životu napolju. Ovde ih možete postati svesni i proveriti: za to želim da živim! nova

Hese nam daje razmišljanje o paradoksu dokolice i stvaralaštva. On ističe da izuzetno kreativni i genijalni ljudi retko sleduju tradicionalnom konceptu konstantnog rada, već da su dokoličari u stanju da stvore umetnost iz dubokog unutarnjeg nadahnuća. Upravo u tim trenucima “praznine” ili “pauze”, Hese vidi prostor za istinsko stvaralaštvo koje izranja iz slobodnog i neopterećenog uma. Ovaj citat naglašava da su momenti dokolice, unatoč spoljnjem utisku neproduktivnosti, važni za kreativnost. Oni nam omogućavaju da se povučemo iz uobičajenih obaveza i pronađemo dublje uvide. Herman Hese nas podseća da nije nužno stalno raditi kako bismo stvorili vredne stvari; umesto toga, treba da razvijamo sposobnost da se prepustimo unutrašnjem nadahnuću i stvorimo autentične i duboke izraze. “Umetnost dokolice” poziva nas da promenimo svoj pogled na vreme koje provodimo u opuštanju i razmišljanju. Kroz Heseove misli, otvaramo vrata za razumevanje da duhovno obogaćivanje i kreativno izražavanje mogu proisteći iz trenutaka unutrašnje tišine i kontemplacije.

Ivan Cankar rođen je 10. maja 1876. godine na klancu na Vrhniki, Slovenija, kao osmo dijete obrtničke porodice. Njegov otac je prehranjivao svoju porodicu radeći kao krojač. Nakon nekog vremena, nakon gubitka posla zbog nedostatka klijentelije, seli se u Bosnu gdje započinje raditi u svojoj struci. Godine 1882. godine upisuje se u osnovnu školu na Vrhniškeom hribu. Sa odličnim uspjehom je 1888. završio školu i upisao ljubljansku realku. Živio je kod očevog bratića Šimuna, pa se kasnije odselio kada je našao svoj vlastiti stan. Poslije mature godine 1896., otišao je u Beč studirati tehniku na Univerzitetu u Beču. Ubrzo se predomislio i prepisao na studij slavistike. Po odlasku iz Beča preselio se u Sarajevo, te se kasnije preselio u Ljubljanu. Ivan Cankar je djelovao u razdoblju moderne i, po mišljenu mnogih, najbolji je slovenski pisac svih vremena. Umro je 11. decembra 1918. u Ljubljani.

Description Sestre Bronte često su sedele zajedno u trpezariji, pisale i razgovarale o onome što su napisale. Žene to prosto nisu radile u XIX veku. Od žena se tada očekivalo da budu ukras, a ne da pišu romane o opsesivnoj ljubavi i vresištima (Emilini Orkanski visovi), ili suprugama koje beže od pijanih i nasilnih muževa (Enina Stanarka napuštenog zamka) ili o tvrdoglavoj guvernanti koja objavljuje da se udala (Šarlotina Džejn Ejr). Ambicija i mašta Šarlot Bronte očaravaju nas već dva veka, pa su tako i neke od najboljih autorki današnjice u njenim legendarnim rečenicama pronašle inspiraciju da ispišu nove romanse i ljubavne priče. Tako će neobično venčanje doneti neočekivan obrt nevesti i njenoj kćerki, porodično putovanje podstaći će odluke koje menjaju život, a novopečena majka srešće staru ljubav u ovim pričama koje slave snagu romana Šarlot Bronte i njihovu važnost za sve žene ovog sveta.

Autor - osoba Papo, Eliezer, 1969- = Papo, Eliezer, 1969- Naslov Časovničar i sačasnici : zbirka postistorijskih priča (s domaćim zadacima) podijeljena u pet časova i najmanje četiri odmora / Eliezer Papo Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2023 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin ; Novi Sad : Agora ; Beograd : Narodna biblioteka Srbije, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 95 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Todorić, Gordana, 1965- = Todorić, Gordana, 1965- Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Agora` ; ǂknj. ǂ160 (Agora; karton) Napomene Tiraž 1.000 Str. 87-92: Napomene o metodici nastave ili beleške sa dopunskih časova / Gordana Todorić Beleška o autoru: str. 93 Na koricama beleške o delu. Predmetne odrednice Papo, Eliezer, 1969- I tako smo, čitajući Časovničara, i sami prošli kroz proces učenja. Formalna rešenja koja pisac preispituje, jezik koji dekonstruiše, sve su to simptomi potrage za oblikom koji neprekinutom učenju, baš kao što je i zapoveđeno, treba dati u naše vreme. Poetičke tendencije Papinog rukopisa, poigravanje graničnim okolnostima usmeno-pisano, kombinovanje proznog izraza i stiha, ispitivanje jezika i granica njegovog značenja, to se moglo videti u ranije objavljenim Nesabranim pričama. Eliezer Papo (Sarajevo, 25. april 1969) je jevrejski, bosanski i srpski književnik, pravnik, profesor hebrejske književnosti na Univerzitetu Ben-Gurion, nerezidentni rabin za Bosnu i Hercegovinu i saradnik Centra za studije jevrejske umetnosti i kulture Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Član je Izraelske nacionalne akademije za ladino i dopisni član Španske kraljevske akademije. Njegov istorijski roman Sarajevska megila je 2001. godine ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu za roman godine. Obrazovanje Rođen je 25. aprila 1969. godine u Sarajevu. Završio je studije 1991. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, a naredne 1992. godine se odselio u Izrael. U Starom gradu Jerusalima upisuje ješivu i stiče klasično rabinsko obrazovanje. Od 1997. godine je nerezidentni rabin Bosne i Hercegovine. Potom upisuje magistarske studije hebrejskog jezika na Departmanu za hebrejski jezik Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, koje uspešno završava 2004. godine odbranom magistarskog rada na temu Književna, jezička i sociološka analiza teatarskih dela Laure Papo Bohorete, a tokom studija je nagrađen od Nacionalne uprave za ladino i njegovu kulturu kao istaknuti student magistarskih studija. Dobio je i Nagradu za istaknutu magistarsku tezu 2005. godine od strane Ministarstva prosvete Države Izrael. Doktorirao je 2008. godine na Fakultetu humanističkih i društvenih nauka Univerziteta Ben-Gurion u Negevu sa doktorskom disertacijom na temu I ti ćeš se šaliti sa svojim sinom: Judeo-španske parodije na pashalnu hagadu. Za vreme školovanja je bio nosilac fakultetske stipendije za studente doktorskih studija. Od Nacionalne uprave za ladino i njegovu kulturu je nekoliko puta dobio i nagradu za istaknutog studenta doktorskih studija. Akademska karijera Između 1997. i 2002. godine, Papo je radio kao istraživač i asistent na Departmanu za hebrejski jezik Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu. Od 2002. do 2004. godine radio je kao spoljni saradnik Odeljenja za sefardsko i orijentalno nasleđe Univerziteta Ben-Gurion. U zvanje asistenta na Departmanu za hebrejsku književnost Univerziteta Ben-Gurion izabran je 2004. godine. Od 2008. godine je zaposlen kao predavač na Univerzitetu Ben-Gurion u Negevu, gde je prošao izbor u sva naučna zvanja do ranga profesora na postdoktorskim studijama. Iste godine je postao i gostujući predavač na Univerzitetu Stenford. Od 2003. godine obavlja dužnost zamenika direktora Centra za ladino kulturu Moše David Gaon pri Univerzitetu Ben-Gurion. Od 2014. godine je naučni savetnik Centra za jevrejske studije Univerziteta u Vašingtonu. Saradnik je Centra za studije jevrejske umetnosti i kulture Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Bio je angažovan i kao gostujući predavač Centra za jevrejske studije na Univerzitetu Stenford. Književni rad Papov istorijski roman Sarajevska megila je 2001. godine ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu, a on je među 10 kandidata bio najmlađi autor. Druge aktivnosti Papo je organizator i učesnik brojnih naučnih konferencija. Autor je stalne postavke o rabinu Šabataju Cviju u Gradskom muzeju u Ulcinju. Od 2009. do 2019. godine je održao niz predavanja na različite jevrejske teme u okviru Bnei Brit lože Srbija 676. Nagrade i priznanja Nagrada za istaknutu magistarsku tezu, Ministarstvo prosvete Države Izrael (2005); Nagrada Dov Sadan, Fondacija Dov Sadan Univerziteta u Tel Avivu (2005); Nagrada za istaknutu doktorsku disertaciju, Ministarstvo prosvete Države Izrael (2009); Nagrada Ben-Cvi za studije jevrejskog društva na Istoku (2014). Bibliografija Naučni radovi Agada - kazivanje o Prolasku: transliteracija hebrejskog i ladino teksta, 1996. Borba, duh i opstanak: Partizanska agada: jedinstvena pashalna parodija iz vremena Holokausta, Novi Sad (2020) ISBN 978-86-7188-196-8. Književna dela La Megila de Saray, Jerusalim 1999; Sarajevska megila: skica za portret jednog svijeta u trinaest poreza, Centar za stvaralaštvo mladih, Beograd 2001; Sefardske priče, Centar za stvaralaštvo mladih, Beograd 2000; Časovničar i sačasovnici: zbirka postistorijskih priča, Bosanska riječ, Tuzla 2007; Nesabrane priče i još nesabranije misli i crtice, a o desetercu da se i ne govori, Izdavačka kuća Agora, (2022) ISBN 978-86-6053-345-8. MG105

Autor - osoba Turnije, Mišel Naslov Male proze / Mišel Turnije ; [prevela Ivana Hadži Popović] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1990 (B. [Bački] Petrovac : Kultura) Fizički opis 148 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Hadži-Popović, Ivana Zbirka Biblioteka Mali svet ; 3 Sadržaj S a d r ž a j: Kuća (5); Mačka i kornjača (6-7); Čar i lepota (8-9); Ključevi i brave (10-11); Duh stepeništa (12-13); Telefon (14); Šupljine (15-16); Nokturno (17); Gradovi (18); Fantom iz Arla (19-20); Poslednji gledalac iz Avinjona (21-22); Pet dana--- pedeset godina--- u Hamametu (23-31); Nirnberg, 1971. (32-35); Večera u Tangeru (36-38); Republic Day u Nju Delhiju (39-41); Kairo (42-44); Od Jerusalima do Nirnberga (45-46); Tela (47); Sumrak maski (48-50); Veruška (51-53); Ruke (54-55); Mozak gospodar (56-57); Moje jaje i ja (58); Kosa (59); Oda stražnjici (60); Baletska suknjica (61); Pohvala beživotnoj koži (62); Seks (63); Deca (64); Treće A (65-66); Dodir (67); Lude ljubavi (68-69); Verenici s plaže (70-71); Akvarijum (72); Jednom jedna žena (73); Slike (74); Barok (75); Crveni i beli (76); Život u jednoj ravni (77-78); Slika sa dubinom (79); Ogledalo (80); Dijafragma (81-82); Autoportret (83-84); Akt-portret (85-87); Erotska slika (88-90); Slikar i njegov model (91-98); Slika vlasti (99-108); Pejzaži (109); Indijska smokva (110); Pirinač (111); Mediteran (112-114); Gospodin Maestral (115-116); Vetrenjača iz Bosa (117-118); Normandijski vidik (119); Nežnost i bes elemenata (120-121); Drvo i put (122-123); Zima i njene prednosti (124-125); Test drveta (126); Godišnja doba (127); Knjige (128); Odgovor (129-131); Muzika (132-134); Jevanđelje (135); Smrt (136); Lepa smrt (137-139); Senka (140); Pouka iz tmine (141); Nekrolog pisca : Mišel Turnije (1924-2000)(143). Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović (145-146). ISBN 86-7331-185-3 (Broš.) Napomene Prevod dela: Petites proses / Michel Tournier. Beleška o autoru i delu na koricama. Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović: str. 145-146. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) MG143 (N)

Radio u Institutu društvenih nauka u od 1981. do 2000, gde je 2001. godine stekao zvanje višeg naučnog saradnika. Od 2001. godine bio je vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Od 2006. je u zvanju redovnog profesora. NOVO ČITANJE HAJDEGEROVE FILOZOFIJE Da li je Hajdeger zaista najveći filozof XX veka ili čak jedan od ne­kolicine najvećih u istoriji filozofije, kako se to često isti­če u li­teraturi? Jesu li te pohvale potkrepljene konkretnim ana­lizama nje­­govog dela, kako bismo znali na čemu se temelje tako las­­kave ocene? U ogromnoj li­teraturi o njemu, to, na iznenađenje, nije slučaj. Više se može govo­ri­ti o podrazumevanju, kao da je traženo obrazloženje – neko ne­kada negde izložio, tako da za po­nav­­­ljanjem kritike nema potrebe. To je razlog zašto je autor, posle usvajanja Hajdegerovog dela (Um crne šume, 2019), preduzeo njegovu temeljnu kritičku analizu. Osnovni zaključci su savim iznenađujući. Naime, Hajdegerovo glavno delo (Biće i vreme, 1927) se otkriva kao nespretno programski sročeno, eklekti­čno i prepuno protivrečnosti, nedo­re­čeno i bez izgleda u pogledu realizacije strateškog ci­lja. Autor kritike naročito potencira pro­blem funda­men­talne ontologije, s dva generalna zaključka: prvo, Haj­de­ger nije u stanju da razvije njen kon­­cept zato što je osujećen osnov­nim strateškim ciljem: pitanjem smisla bića kao bića. Drugo, autor poka­zuje na koji način je razvijanje njenog koncepta moguće i izlaže ga do stepena osnovne zaok­ru­ženosti. Ovo delo zaslužuje respekt zbog vidljivog truda koji je ulo­žen pri iščitavanju Hajdegera. Pleni autorov zahvat kojim sve pojedi­nač­nosti Hajdegerovog dela razmatra u okviru njegove celine, rekonst­ru­i­sa­ne iz njegovih sabranih dela. Autor suve­reno vla­da­ materijom, Haj­degera ob­rađuje imanentno kriti­čki i na osnovu dobijenih rezultata izvodi ocenu o značaju njegovog dela u fi­lo­zofiji XX veka. Poseban kva­­­­­litet izlaganja predstavlja autorovo ot­va­­ranje no­­vog horizonta in­te­­r­­pretacije, raz­gra­ni­če­njem ana­­­­­litičkih ni­voa, iz­laganjem dija­lek­ti­ke straha i strepnje i fi­lo­zofsko-teološkog smi­sla Hajdegerovog dela. Krunu ukupnog izla­ganja i kritike predsta­vlja autorov doprinos u koncipovanju fun­da­mentalne on­to­­logije kao jedino preostale „prve filozofije“ posle pada trans­cen­dencije (i smrti Boga). Upra­vo taj deo je od sredi­š­njeg značaja za naizgled pram­bi­ci­oznu nameru prevla­da­vanja Hajdegera. Posle ove, originalne ili sasvim ati­pične i kontroverzne knjige, u oblasti Haj­de­ger‒interpretacije, više ništa neće moći da bude kao pre. Ona će bez sumnje novim tumačima dava­ti podstrek za savim novo či­ta­nja i tumačenja Hajdegerove filo­zo­fije. Broj strana: 502 str. Pismo: ćirilica Format: 146×240 cm

Miodrag Novaković : Kako zalazi sunce / [ umetnička oprema Miodrag Vartabedijan ] Vrsta građe humor, satira, parodija Beograd : Zadruga pisaca, 1970 , Fizički opis 77 str. : ilustr. ; 23 cm Zbirka Savremeni humoristi ; ǂknj. ǂ13 Napomene Str. 7-8: Predgovor / Ivan Šop. Satirične priče Očuvanost 3 ; malo pohabana. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Биографија У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

Ljudmila Ulicka pripoveda u knjizi O telu duše o osnovnim iskustvima života: ljubav i smrt, bolest i čudo života, samoća i bliskost. Čudesno pripovedanje o ljubavi i sumnji, o životu i strahu, o prolaznosti i smrti, a najpre o prijateljstvu i, u okviru prijateljstva, o prijateljicama koje ispunjavaju stranice ove knjige nesvakidašnjom energijom i iskustvom, vitalnošću i dobrotom. Žene su u glavnim ulogama u praktično svim pričama u ovoj knjizi. Junakinje Ljudmile Ulicke u prosvetljujućim iskustvima svog života svedoče o trenucima kada se život menja ili kada, suočene s prolaznošću, sabiraju i oživljavaju sve ono što im je doneo život. Slavna po romanima koje je napisala, Ljudmila Ulicka se još jednom potvrđuje kao možda najveći majstor savremene svetske pripovetke. Jednostavno i neponovljivo. „O telu mi znamo mnogo više nego o duši. Niko nije u stanju da nacrta atlas duše. Mi ponekad uspevamo da ulovimo samo njeno pogranično prostranstvo. Tamo, na toj granici, u meri u kojoj smo joj se približili, nastaju takve vibracije, ukazuju se tako istančani detalji o kojima je gotovo nemoguće i govoriti na našem prelepom, ali ograničenom jeziku. Rizičan, veoma opasan pristup. To prostranstvo privlači – i to što duže živiš, utoliko snažnije…“ (Ljudmila Ulicka) „Priče Ljudmile Ulicke, kod nas izdašno prevođene i još izdašnije čitane, izrastaju iz najboljih tokova ruske pripovedne tradicije koja je i dan-danas osnovna mera stvari u poslovima pripovedanja, koliko romana možda još više pripovetke i kratke priče. Žene i ženski svet, bolje reći, ženski doživljaj stvarnosti i sudbine žena gotovo uvek su težišna tačka pripovedanja Ljudmile Ulicke, počev od njenog ranog romana Medeja i njena deca, pa do nedavno objavljene zbirke O telu duše. Te dve u naslovu izdvojene reči, a naročito njihov enigmatični spoj (’O telu mi znamo mnogo više nego o duši. Niko nije u stanju da nacrta atlas duše.’) čine tačke ili jezgra oko kojih se pletu priče o osnovnim, neizbežnim i pripovedanjem nikada iscrpljenim egzistencijalnim temama i situacijama. Ovaj čitalac nikako se ne može oteti utisku da čitajući knjigu O telu duše zapravo čita novi rukopis reinkarniranog Ivana Aleksejeviča Bunjina, jer sve je tu, po hiljadu i prvi put, ali kao da je prvi put – ljubav i prateće nesavršenosti.“ Mihajlo Pantić Ljudmila Ulicka (1943, Ural), velika ruska književnica, jedan od vodećih savremenih svetskih pisaca. Ulicka je završila biologiju na Moskovskom državnom univerzitetu 1968. godine. Jedno vreme je radila kao naučnik u Institutu za genetiku u Moskvi, ali je ostala bez posla jer je na svojoj pisaćoj mašini prekucavala zabranjeni roman. Na početku književne karijere pisala je drame i scenarije za pozorište, radio i televiziju. Svetsku slavu stekla je pričama i romanima. Najvažnije knjige: Sonječka (roman, 1994), Siromašni rođaci (knjiga priča, 1994), Medeja i njena deca... Biblioteka:Zlatno runo Povez:Tvrdi Format:14x21 Broj strana:136

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbirka eseja u kojoj su prikazani likovni umetnici i pisci koji su svojim delom presudno uticali na razvoj moderne umetnosti. Anri Ruso Pikaso Džejms Džojs Tomas Man Vasilij Kandinski Pit Modrijan Mark Šagal Vilijam Fokner Henri Mur Paul Kle Kafka Berthold Breht Beket Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar.[5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Oton Bihali rođen je 3. januara 1904. godine u Zemunu kao treće dete, od oca Davida Bihalija i majke Klare Šenman. Imao je sestru Leonu i brata Pavla. Tokom Prvog svetskog rata se celokupna porodica preselila u Budimpeštu.[7] U Beogradu je studirao slikarstvo i istoriju umetnosti, a sa dvadeset godina je nastavio studije u Berlinu, gde je objavljivao književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Tomas Man je smatrao da je Bihalji jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Zajedno sa filozofom Đerđom Lukačem radio je u čuvenom nemačkom časopisu levih intelektualaca „Die Linkskurve” (leva krivina). Od 1928. godine se vraća u Beograd, gde je postao pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Tada zajedno sa bratom Pavlom osniva izdavački kuću „Nolit” i časopis „Nova literatura”. Izdavali su knjige Džeka Londona, Maksima Gorkog, Hajnriha Mana, Sinklera Luisa, Džona Stajnbeka, Isaka Babelja i drugih. Objavljivali su ono što je prkosilo tadašnjoj cenzuri, levičarsku i socijalno kritičku literaturu. Nakon 12. broja, u novembru 1929. godine Državno tužilaštvo je zabranilo dalje izdavanje časopisa.[8] Ubrzo se vratio u Berlin gde je nastavio svoje društveno angažovano delovanje. Na jednom od putovanja 1930. godine upoznao je svoju buduću suprugu Lizu Kestler sa kojom je ostao u braku do svoje smrti. Do 1936. godine radio je kao novinar i publicista, živeći na relaciji Francuska – Švajcarska. Od te godine postaje i član internacionalnih brigada u španskom građanskom ratu, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Za svoje zasluge, šezdesetih godina u Austriji dobio je Herderovu nagradu za povezivanje naroda putem umetnosti, a onda još čitav niz plaketa i ordena. Posebno treba istaći da je prvi Jugosloven u Nemačkoj koji je dobio krst za zasluge zbog odbrane nemačke umetnosti od nacizma.[9] Tokom svog života, Bihalji se bavio likovnom kritikom, književnošću, slikarstvom i bio je jedan od najznačajnijih intelektualaca u Jugoslaviji. Pisao je pod pseudonimom Peter Tene, tj. Pjer Merin u vreme kada je u međuratnom periodu, kao komunistički opredeljeni aktivista, objavljivao u evropskim izdavačkim kućama. Kao reakciju na Hitlerov progon moderne umetnosti, Bihalji je pod pseudonimom Peter Tene, uz predgovor Herberta Rida 1938. godine, napisao delo Modern German art. Pred početak Drugog svetskog rata, uz pomoć Tomasa Mana, dobio je dozvolu za iseljenje u Ameriku. Ipak, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju gde je ubrzo bio zarobljen kao oficir. Rat je preživeo zahvaljujući tome što je bio u zarobljeničkom vojnom logoru posle kapitulacije kraljevske jugoslovenske vojske. U zarobljeništvu je uradio čitav niz portreta zarobljenih oficira. Posle rata, Bihalji se vratio u Beograd i do smrti 1993. živeo u stanu u Nemanjinoj ulici, koji je 2022. godine otvoren za javnost kao deo Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini. Muzej je inicirao i osnivanje Fonda Oto Bihalji Merin u znak sećanja, a počev od 2009. godine na najvećoj međunarodnoj manifestaciji – Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, periodično se dodeljuje počasno priznanje Oto Bihalji Merin za izuzetne doprinose na polju afirmacije naivne i marginalne umetnosti.[10] U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Nadgrobni spomenik Ota i Lize na Zemunskom groblju. Pred kraj života Oto je počeo da piše svoju autobiografiju pod naslovom „Moj lepi život u paklu“. Oto Bihalji Merin je umro u Beogradu 22. decembra 1993. godine. Salon Oto Bihalji-Merin Salon Oto Bihalji-Merin je osnovan 2013. godine i nalazi se u Beogradu, Nemanjina 3/10. Otova ćerka, Mirjana Bihalji- Šoenberner donirala je Muzeju naivne i marginalne umetnosti stan svog oca, u kome je i sama odrastala u snažnom duhu posvećenosti borbi za nove, naprednije ideje i umetničke vidike svog oca Ota i svoje majke Lize. Vredna Otova zaostavština: bibliotečka građa, rukopisi i prepiska sa stručnjacima i umetnicima širom sveta, umetnička dela kao deo legata predstavljaju dodatni kvalitet ovog svojevrsnog instituta.[11] Otvoren je za javnost u martu 2022. godine,[12] a 27. oktobra 2023. godine otvorena je i prva stalna postavka.[13] Fond Oto Bihalji-Merin U znak sećanja na ličnost i delo Oto Bihalji-Merina, Muzej naivne i marginalizovane umetnosti u Jagodini je 2009. godine osnovao Fond Oto Bihalji-Merin sa ciljem da nagradi dosadašnje i podstakne i probudi buduće stručnjake, publiciste, umetnike kako bi i sami doprineli razvoju i afirmaciji naivne i marginalne umetnosti. Specijalno Priznanje Oto Bihalji-Merin je počev od 2009. godine dodeljeno velikom broju stručljaka i umetnika: Veri Ristić, Slobodanu Sanaderu, Milosavu Jovanoviću, Dušanu Jevtoviću, Barbarijenu, Ljiljani Kojić, Slobodanu Štetiću, Nataliji Cerović, Marici Vračević i Milanu Stanisavljeviću. Zahvaljujući sredstvima fonda Oto Bihalji-Merin, donaciji Mirjane Bihalji Šunberner i Gerharda Šunbernera zbirka Muzeja naivne i marginalne umetnosti, pored toga uvećana je za značajan broj reprezentativnih ostvarenja domaćih i inostranih umetnika.

Odlično očuvano. Autor - osoba Berlin, Isaiah, 1909-1997 = Berlin, Isaija, 1909-1997 Naslov Četiri ogleda o slobodi / Isaija Berlin ; prevele Vesna Danilović, Slavica Miletić Jedinstveni naslov Four Essays. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1992 (Beograd : `Filip Višnjić`) Fizički opis 306 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Danilović, Vesna, prevodilac = Danilović, Vesna, prevodilac Miletić, Slavica, 1953- = Miletić, Slavica, 1953- Vejvoda, Ivan, 1949- = Vejvoda, Ivan, 1949- Zbirka ǂBiblioteka ǂSazvežđa ; 107 Napomene Prevod dela: Four Essays on Liberty / Isaiah Berlin Str. 301-306: Pluralizam i sloboda / Ivan Vejvoda. Predmetne odrednice Sloboda (filozofija) Isaija Berlin mislioce delio na ježeve i lisice Ovaj istoričar ideja smatrao je da Velika Britanija nije liberalna zbog svojih mislilaca, među kojima je posebno uvažavao Džona Stjuarta Mila, „već zbog svojih ljudi od akcije, zbog svojih institucija, kulture, liberalne civilizacije i prakse” Jedno od važnih teorijskih pitanja Isaije Berlina (1909–1997) bavi se time u kojoj vrsti sveta je politička filozofija moguća. Odgovor koji je dao glasi: „Samo u svetu u kojem se ciljevi sudaraju”. Iz ovog stava može da usledi dijalektika njegovog filozofskog mišljenja koja se u pojedinačnom i društvenom smislu suprotstavlja svakoj unapred zadatoj shemi. To znači da čovek kome je društvo propisalo da bude slobodan u stvari nije slobodan, a da je društvo koje je fanatično usmereno ka jednom cilju na pogrešnom putu. Shvatanje slobode Isaije Berlina, strasnog poštovaoca ljudskih prava, izvire iz raznovrsnosti ljudskog iskustva. U časopisu „Gradac” posvećenom Berlinu (koji je priredio Muharem Bazdulj), može se pronaći podatak da je ovaj istoričar ideja smatrao da Velika Britanija nije liberalna zbog svojih mislilaca, među kojima je posebno uvažavao Džona Stjuarta Mila, „već zbog svojih ljudi od akcije, zbog svojih institucija, kulture, liberalne civilizacije i prakse”. Medicinska dostignuća brojnih civilizacija Kao što je verovao naš Laza Kostić, a zatim i Vinaver, da iz velikog ukrštaja nastaju izuzetne stvari, i u ličnosti Isaije Berlina bile su ukrštene dve nacije, letonska, kao deo Ruske carevine u doba njegovog rođenja – poreklom, i britanska – životom. „Dovođenje u vezu to dvoje, ruskog sna i britanske stvarnosti, podarilo je Isaiji tu neobičnu snagu, govorio je ne baš kao prorok, ali iz dubina ruskog iskustva, a opet sa iskustvom Britanije, koja je za njega i njegovu porodicu, kao i za mnoge druge Jevreje, bila raj u vreme kada je Rusija bila zatvor”, čitamo u „Gradcu”. Još kao dečak, posle Oktobarske revolucije, Isaija Berlin iz Petrograda je sa roditeljima došao u London. Postao je oksfordski đak, a kasnije i oksfordski profesor. Tokom Drugog svetskog rata radio je za britansku diplomatsku službu. Predsednik Britanske akademije bio je od 1974. do 1978. godine. Dobitnik je Nagrade Jerusalima za pisanje o individualnoj slobodi. Kada je držao predavanja ili kada je pisao, Isaija Berlin kao da je vodio uzbudljive razgovore, licem u lice, sa Makijavelijem, Herderom, Marksom, Černiševskim, Hercenom. Ane Ahmatove, koja je bila zatočenica Staljinovog diktatorskom režima, sećao se s bolom; Brodski je za njega bio najveći živi pesnik, sa Pasternakom je govorio ne o ruskoj književnosti već o Šekspiru i Prustu. Kada su u fokusu bila zbivanja u vezi sa sovjetskim ulaskom u Mađarsku 1956. godine, kubanska kriza, otpor Alžira francuskoj vladavini, nije stajao ni na čiju stranu osim na stranu zaštite ljudskih prava civila, zastupao je liberalna načela i protivio se svakoj vrsti nasilja. Kada se 1945. godine vratio u Moskvu, shvatio je da je „sat u Rusiji stao otprilike u 1928, prekidanjem veza sa spoljašnjim svetom”. Smatrao je sebe cionistom i nije mogao, kako je u jednom razgovoru kazao, „da svari” ideju Hane Arent o banalnosti zla. „Nacisti nisu bili `banalni`. Ajhman je, po vlastitom priznanju, u dubini duše, verovao u to što je radio”, smatrao je Berlin. Razloge nacionalističkog preterivanja Berlin je video u nedostatku „gladi za priznanjem” koju je po Hegelovoj analizi Zapad ipak zadovoljio, ali je takođe mislio da „u svetu rastrzanom ekscesima ne treba posebno isticati surovu i razornu snagu nacionalizma”. „Moramo priznati tu pojavu, koju evrocentrično društvo 19. veka nije predvidelo, i moramo u njoj prepoznati pokušaj novooslobođenih robova širom sveta, `dekolonizovanih`, da zadovolje jednu duboku i prirodnu potrebu. Zašto su svi prevideli takvu mogućnost razvoja događaja? Na to pitanje ne nudim odgovor”, pisao je Berlin. Logično slede neki njegovi zaključci, višeznačno se slivaju jedni u druge. Moguće je biti patriota, a ne biti nacionalista. Utopije se obično završavaju u gorčini i frustraciji. Manjine su stimulans, „kvasac”, sredstvo fermentacije, ali nikoga ne treba siliti da bude manjina. Treba razumeti ljude koji nam se suprotstavljaju. Svaki narod ima pravo na sopstveni razvoj. Znanje će nas učiniti slobodnijima samo ako zaista postoji sloboda izbora – ako se na osnovu našeg znanja možemo ponašati drugačije nego što bismo se ponašali bez njega. Samoća je kad te drugi ljudi ne razumeju.... Mislioce je Berlin delio na ježeve i lisice, i to je još jedna od osobenosti njegovog psihološkog pristupa pitanjima duha i kulture. Ovu klasifikaciju osmislio je kao igru: Puškin se kretao tamo gde ga je duh vodio, bio je lisica. Dostojevski je sve pokušavao da interpretira kroz prizmu jednog sistema – što rade ježevi. A Tolstoj je, po Berlinovom objašnjenju, bio lisica „koja je strastveno verovala da je zapravo jež”. Posebna zasluga Isaije Berlina je u tome što je oživeo shvatanje društvene evolucije Đanbatiste Vikoa, „oca modernog koncepta kulture”, i onoga što je sam nazvao „kulturnim pluralizmom”, a to je „panorama različitih kultura, potraga za drugačijim i ponekad nespojivim načinima života, idealima, vrednosnim standardima”. Isaiah Bryan Magee Joseph Brodsky Ryan Ian Isaja MG105 (N)

LAVIRINTSKI REČNIK PARIS NEW YORK DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE Autor : Dejan Nebrigić Izdavač : RENDE 2001 Dva prozna teksta jednog od prvih i najistaknutijih gej aktivista kod nas, tragično preminulog Dejana Nebrigića. Sve mi to ide, manje-više, na živce. Čitav taj grad. Tamo gde bih najradije otišao, to je suviše opasan kvart. A tamo gde mi se uopšte ne ide, mogu sasvim slobodno da se krećem. Prijatelj kod kog sam odseo upozorava me da bi najpametnije bilo da kupim još jedan novčanik. Kaže: „To svi mi radimo. Tako je bezbednije.“ Svi, naime, nose sa sobom dva novčanika – jedan pravi sa „plastičnim novcem“ i jedan u kojem je 20$, što ga bez reči ustupaju svakome ko im ga na ulici zatraži, a u ruci drži revolver ili, češce, nož…“ „New York, New York! Sećam se jednog (ne)svakidašnjeg događaja. Uljuljkan u udobnu fotelju otmenog stana u centru Dorćola, ispijajuci Earl Gray sa eteričnim uljima daleke thank-you-India, vodio sam jedan sasvim učeni dijalog sa svojom dragom prijateljicom V. V. o budućnosti istorije književnosti u Srbiji… „ – Dušan Maljković S.S.S.

Drevna mudrost Eni Bezant Za one koji su zaplašeni masivnom i složenom tom Madame Blavatski, Tajna doktrina, Eni Bezant predstavlja osnovne postavke teozofske misli u sažetom, lako svarljivom formatu. Iako je mnogo lakša za čitanje, ova knjiga i dalje pruža pun spektar i dubinu teozofske filozofije. Rođena pre više od 160 godina, Eni Bezant je bila jedan od najvećih svetskih učitelja i reformatora. Kao mlada žena, Bezant se pridružila Nacionalnom sekularnom društvu i Fabijanskom društvu i radila u radikalnim novinama Nacionalni reformator. Godine 1889, Pall Mall Gazette je zatražio od Besanta da pregleda Tajnu doktrinu H.P. Blavatske, zadatak koji je pokazao otkriće za mladu aktivistkinju i doveo do njenog svesrdnog prihvatanja teozofske doktrine i obuke u njoj. Postala je duhovni vođa Teozofskog društva nakon smrti Madame Blavatski 1891. Bezant je bila plodan pisac, a `Drevna mudrost` pokriva niz okultnih tema, uključujući sedmostruku prirodu čovečanstva (viša trijada i niži kvartar ), ljudska duhovna evolucija, karma, reinkarnacija, zakon žrtvovanja i različiti nivoi postojanja. Knjiga velike dubine i duhovnosti, koja s pravom zaslužuje status klasičnog ezoterijskog teksta. odlično očuvana

Rođena pre više od 160 godina, Eni Bezant je bila jedan od najvećih svetskih učitelja i reformatora. Kao mlada žena, Bezant se pridružila Nacionalnom sekularnom društvu i Fabijanskom društvu i radila u radikalnim novinama Nacionalni reformator. Godine 1889. Pall Mall Gazette je zatražio od Besanta da pregleda Tajnu doktrinu H.P. Blavatski, zadatak koji je mladoj aktivistkinji pružio iskustvo otkrića i doveo do njenog svesrdnog prihvatanja teozofske doktrine i obuke u njoj. Postala je duhovni vođa Teozofskog društva nakon smrti Madame Blavatski 1891. Bezant je bila plodan pisac, a `Drevna mudrost` pokriva niz okultnih tema, uključujući sedmostruku prirodu čovečanstva (viša trijada i niži kvartar ), ljudska duhovna evolucija, karma, reinkarnacija, zakon žrtvovanja i različiti planovi postojanja. Knjiga velike dubine i duhovnosti, koja s pravom zaslužuje status klasičnog ezoterijskog teksta. Za one koji su zaplašeni masivnom i složenom tom Madame Blavatski, Tajna doktrina, Eni Bezant predstavlja osnovne postavke teozofske misli u sažetom, lako svarljivom formatu. Iako je mnogo lakša za čitanje, ova knjiga i dalje pruža pun spektar i dubinu teozofske filozofije. nova

Tomo Smiljanić Bradina : STOJNA I DRUGE PRIPOVETKE IZ MAKEDONIJE, Antikvarna kolekcija 2021, str. 76. Reprint izdanja iz 1924. Očuvanost 4. Тома Смиљанић (Тресонче, 13. јун 1888 — Београд, 10. мај 1969) био је српски етнограф, филолог, песник, прозаиста, драмски аутор и публициста. Биографија Рођен је у селу Тресончу 1888. године, у старом и чувеном `братству` - Брадиновци. Презиме-надимак Брадина је добио по свом прадеди Сарџу Караџи Брадини сеоском прваку из прве половине 19. века. Основну школу српску и бугарску је похађао у родном селу, а затим српску гимназију у Солуну 1906. године. Био је стипендиста Друштва Светог Саве. Радио је као учитељ у српским школама у селима Тресончу[1], Долном Мелничану и Галичнику (1906-1911). Године 1911. уписао је Филозофски факултет у Београду али му је студије прекинуо Први балкански рат. По избијању рата пријавио се у четнички одред Војводе Вука и са њиме прошао сва бојишта од Кумановске битке до Елбасана. Учествовао је у Првом светском рату и са војском прошао албанску голготу. После опоравка на Крфу је са осталим српским ђацима послат у Француску где завршава студије географије и историје у Клермон Ферану. По завршетку рата и повратку у земљу предаје у тетовској гимназији о (1920/21) и гимназији у Скопљу (1921–1927), и у Трговачкој академији у истом граду. (1927–1931). Године 1930. поново одлази у Француску на одбрану докторске дисертације под насловом: „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“. Између 1931. и 1934. био је народни посланик Галичко-дебарског среза, а затим инспектор и начелник Просветног одељења Вардарске бановине. Учествује у Априлском рату 1941. након чега се повлачи у Србију где током окупације ради у Учитељској школи у Алексинцу. Године 1946. отишао је у пензију и настанио се у Београду. До смрти 1969. године није престао да се бави научним радом који је почео још као учитељ. сарађивао је са бројним научним часописима као и са српском и македонском академијом наука. Поред антропогеографских истраживања бавио се и литерарним радом.[2] Библиографија На планини и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924; Стојна и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924; Племенске особине Мијака, Београд 1924. Седи краљ, Скопље, 1925; Канонска визитација Река, Скопље, 1925; Мијаци, Горна Река и Мавровско поље, Београд 1926. Маћедонски печалбари. Драма у пет чинова с певањем, Прилеп, 1927); Песмарица, Скопље, 1929; Прилози за познавање сточарства на нашим високим планинама. Београд 1932. Сточарство на Бистри, Стогову, Крчину и Кобару, Београд 1932. Племе Брсјака, Београд 1932. Краљ слободар – Краљ миротворац, Скопље, 1936; Идеалисти (први чин драме), „Јужни преглед“, Скопље, 1937.

Витомир Пушоњић: ЗАТУРЕНА ИСКУСТВА Издавач: Виогор, Београд, 2023 Број страна: 160 Мек повез, ћирилица ``Приче и сведочанства у овој књизи сабрао сам према критеријуму непосредног и аутентичног искуства које је мотивисало њихов настанак. Осим личних искустава ту су и искуства људи из мог ближег и даљег окружења, пошто и окружење као такво, са својим знаним и незнаним садржајима, чини део наше личности. Живео сам у сеоској, варошкој, приградској и градској средини, променио више различитих послова и радних организација, услед егзистенцијалних неприлика често сам се селио са породицом. У исто то време држава у којој живим је више пута мењала свој облик и назив, еволуирајући од Титове социјалистичко-самоуправне, преко Милошевићеве национал-комунистичке, до актуелне транзиционо-глобалистичке творевине. То је оно што чини мој комад историје, такав какав је, а сама историја није друго до збир аутентичних искустава које су људи доживљавали на сопственој кожи, дакле оно што им се СТВАРНО дешавало, а не оно у шта их је неко путем медијских и школских програма и других облика принуде убедио да им се дешавало како би их укалупио у своје измаштане идеолошке пројекције. Зато се у вези са овим поставља питање да ли је права историја она писана, која се учи из школских уџбеника, или она неписана, која се најчешће гура у страну, препушта забораву или се у најбољем случају преноси шапатом и у строго поверљивом кругу? Да ли историју чини збир датума, догађаја и неколицине истакнутих појединаца или оно што се ломи преко леђа, душе и срца милиона обичних људи?`` О аутору: Витомир Пушоњић је рођен 27.6.1946. године у селу Врбову код Пријепоља, као десети, најмлађи син Милована и Божане Пушоњић. Године 1973. дипломирао је Српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Прву сатиричну причу објавио је у ``Јежу`` 1968. Од 1973. до 1978. радио је као гимназијски професор у Рудом. Због прилога објављиваних у пријепољском листу ``Полимље`` пада у немилост локалних власти, те се преселио у Ариље. Године 1980. завршава роман ``Болесник нашег времена`` који београдски издавачи оцењују неприкладним и који ће изаћи тек четрдесет година касније. „Реформом“ школа у „шуварице“ постаје „технолошки вишак“ због чега 1981. прелази у Београд, где се запошљава као ноћни чувар, временом поставши кадровски референт. Oсамдесетих објављује у ``Јежу``, ``Осмици``, ``Репортеру``, ``Политици``. Био је члан уредништва електронског часописа ``Српски лист``, а велики број друштвено-политичких написа објавио је на сајтовима ``Српска политика``, ``Нови стандард`` и другим. Објавио је следеће књиге: ВРЕМЕ СПЛАЧИНА / ШТА ЧЕКАЈУ МАЈМУНИ, сатирична поезија и проза, 2001 ИЗ-РАЂАЊЕ СРБИЈЕ, сатирична поезија и проза, 2007 ЂЕ ТИ ЈЕ ТО ВРБОВО, завичајне поеме, 2009 БОЛЕСНИК НАШЕГ ВРЕМЕНА, роман, 2020

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filozofski rječnik Hajnrih Šmit ( 18. decembar 1874 . Hojbah , Tiringija — Jena , 2. maj 1935 ) je bio nemački arhivista i filozof. Hajnrih Šmit je pohađao učiteljski koledž u Hildburghauzenu od 1890. do 1894. godine i u početku je radio kao nastavnik u osnovnoj školi. Godine 1897. preselio se u Jenu radi naučnog usavršavanja. Od 1899. je tamo studirao prirodne nauke uz finansijsku podršku Ernsta Hekela i postao njegov privatni sekretar 1900. godine. Pošto Šmit nije imao Abitur, Hekel ga je poslao u Cirih kod svog bivšeg studenta Arnolda Langa, gde je doktorirao 1904. godine. phil. doktorirao. Od 1912. bio je arhivar u filetskom arhivu, a od 1916. rukovodio je Hekelovim arhivom. Godine 1918. Šmit je objavio svoju istoriju teorije razvoja. Šmit opisuje svog „poštovanog gospodara i prijatelja, ... Ernsta Hekela“ kao intelektualnog začetnika.[1] On na dobrih 540 stranica sastavlja citatno bogat sinopsis razvojnih pogleda pojedinih, pretežno naučnih disciplina od njihovih početaka do danas. Počinje istorijom koncepta razvoja u filozofiji i završava se prikazom inkarnacije (antropogeneze) od pne. a. paleološka tačka gledišta; evaluativni ili na neki drugi način distinktivni rasno-biološki aspekt nije izražen kod Šmita u ovom trenutku.[2] Godine 1919. dobio je zvanje profesora. Nakon Hekelove smrti 1919. godine, Šmit je postao njegov egzekutor; od 1920. do smrti bio je direktor kuće Ernst Hekel, koja je 1945. bila povezana sa Univerzitetom Fridrih Šiler u Jeni. Kao i Hekel, Šmit je bio član Deutscher Monistenbund-a. Od 1919. do 1920. bio je njen predsednik i sve do svoje smrti 1935. godine uporni pristalica Hekelovog monizma i njegovog tumačenja Darvinove teorije evolucije. Bio je i urednik `Monističkog mesečnika`. Nakon što su ovaj časopis zabranili nacionalsocijalisti 1933. godine, Šmit je osnovao časopis „Priroda i duh, mesečna izdanja za nauku, pogled na svet i svetski dizajn“. U godinama ubrzo nakon Hekelove smrti, obezbeđenje arhive i obrada njegove imovine bili su u fokusu njegovog rada, sve do 1933. godine, a posebno nakon toga, ideološka i politička pitanja su sve više dobijala prioritet. Šmitov osnovni stav, koji je ranije bio više socijaldemokratski, sve je više ustupao mesto radikalno nacionalističkom.[3] U tom kontekstu, on je pribegao delimično rasističkim i nacionalističkim argumentima, koji su po svojoj radikalnosti daleko nadmašili mišljenja njegovih kolega Ludviga Platea ili Hansa F. K. Gintera.[4] Njegov pokušaj da redizajnira ili reinterpretira kuću Ernsta Hekela i Hekela kao ličnosti u nacionalsocijalističkom smislu na kraju je propao.[4] Samo zaobilaznim putem časopisa „Natur und Geist“ jedna od njegovih publikacija, koja je u monističkoj tradiciji, komentariše „standardni rad o ljudskom nasleđu i rasnoj higijeni“ Ervina Baura, Eugena Fišera i Frica Lenca....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbog malo losijeg polozaja na polici knjiga se malo iskrivila, ali ako se bude drzala kako treba moze da se ispravi. Unutrasnjost uredna! Danijel Dz. Bornstin Svet otkrića Pripovest o čovekovoj potrazi za spoznajom sveta i sebe samog Danijel Dž. Borstin Preveli s engleskog: Raša Sekulović, Borivoj Gerzić, Srđan Simonović i Vladimir Ignjatović Godina izdanja: 2001 Format (cm): 21 cm Broj Strana: 765 Zbog čega je svet takav kakav jeste, koji su to stavovi, dogme, izumi, otkrića, koje su istine ili zablude učinile da on za nas poprimi upravo ovakav oblik, i da ga upravo na ovakav način opažamo i shvatamo, pitanja su na koja Borstinova knjiga pokušava najpre da nas navede, a zatim i da nam ponudi odgovore. Uz živopisnu pozadinu koju čine biografije istraživača iz različitih epoha, upoznajemo se ne samo sa velikim i važnim otkrićima, već i sa tim kako je do njih došlo. Baratajući ogromnom istorijskom građom koja obuhvata vekove i kontinente, autor nas zavodljivim pripovedanjem uvlači u tok priče koja nam donosi sagu o hrabrima i drskima, željnim novih saznanja i novih teritorija ističući u prvi plan vanvremensku ljudsku težnju koja se sastoji u traganju za novim i saznavanju nepoznatog. Danijel Dž. Borstin (1914-2004), istaknuti američki istoričar, radio je u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, od 1975. do 1987, kao upravnik Nacionalnog muzeja američke istorije, Smitsonijan, a dvadeset pet godina predavao je istoriju na Univerzitetu u Čikagu. Izuzetan stvaralac i čovek ogromnog obrazovanja, bavio se istorijom, sociologijom, politikom i pravom. Njegova plodna karijera pisca trajala je preko pedeset godina i za to vreme napisao je dvadesetak knjiga koje su prevedene na isto toliko jezika i prodavane u milionskim tiražima širom sveta. Neki od naslova iz ovog bogatog opusa su: Tajanstvena nauka prava, Genij američke politike, Amerika i predstave o Evropi, Demokratija i njena nezadovoljstva, Skrivena istorija, Izgubljeni svet Tomasa Džefersona, kao i trilogija Svet otkrića, Svet traganja i Svet stvaranja, koju je Geopoetika objavila u prevodu na srpski jezik. Njegovo najpoznatije delo je trotomno izdanje Amerikanci. Za prvi tom, Kolonijalno iskustvo, dobio je Bankroftovu nagradu, za drugi tom, Državotvorno iskustvo, Parkmanovu, a za treći tom, Demokratsko iskustvo, Pulicerovu nagradu. Jedan je od samo nekoliko ljudi koji su za svoje delo dobili ove tri najuglednije nagrade, pored velikog broja drugih nagrada i priznanja. Bio je poznat po sposobnosti da vešto povezuje različite žanrove i istorijske teme, ogromnu količinu istorijskih podataka i zanimljive priče, i to izuzetnim jezičkim bogatstvom koje nedostaje mnogim profesionalnim istoričarima. Često je isticao da se istorija uvek može i pisati i čitati kao lepa književnost i to je potvrdio svojim knjigama....

PUT PREDAKA I PUT BOGOVA Bela Hamvaš Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Opis Preci su napustili put bogova. Gde je proton pseudos? Ko je lagao prvi? Za proteklih pedeset ili stotinu, ili sto pedeset godina neko je lagao i nas je skrenuo s puta bogova. Ko je to bio? Gde se zbila prva laž? Kako se zbilo skretanje? Da li zabuna? Namerna prevara? Kada se zbila? Nasuprot lepoti iskrsla je korist. Ali pre nego što bi bilo ko mogao da načini prigovor, najodlučnije treba utvrditi da je lepota vrednost, a nasuprot tome korist nije vrednost. Kada zavlada misao o koristi, ljudi će početi da veruju da je država pogon. Čovek nije egzistencijalno biće, nego proizvođač, ili potrošač. Kada lepota ne kazuje šta je korisno, nego korist kazuje šta je lepo, to se zove propaganda. Smisao bića različitih nacija ne nalazi se u njima samima, nego u univerzalnosti celog čovečanstva. Nepodnošljivo je ako jedna nacija ne zna o sebi ništa drugo do da je ona najveća među svim narodima sveta. Pozvana je na najuzvišenije, ali ne čini ništa drugo do što se ogleda. Nacija je imala dve istorije: jedna se učila u školi, ali onaj ko se osvestio, pohitao je da je zaboravi... Istorija koja se uči jeste sve sam med i šećer i izborna propaganda, a prećutana je sve sam otrov, zavist i osveta. Svet se može izmeniti jedino unutarnjom obnovom čoveka. Politika samo naizgled menja, a suštinu ni ne dotiče. Jedino religiozno preobražen čovek može ostvariti socijalni poredak, svetski mir i samo tako je jednom i zauvek moguće ukloniti glad i oskudicu. Treba početi od metafizike. Težinu krize narod najjače oseća, to je istina. Ali je narod ponajvećma u situaciji da izdrži i podnese celu krizu. Narod ponajmanje ume da promeni sopstvenu sudbinu; ali stoji na nenarušivom tlu. To tlo je zemlja. Kako politika ubija naciju? Tako što umesto duhovne ideje postavlja korist. Tako što umesto duhovne delatnosti razglašava praksu. Tako što zahteva prosperitet umesto lepote. Tako što vrši propagandu, odnosno umetnost stavlja u službu koristi. Tako što kaže: preporod zavisi od spoljnjih sredstava. Tako što kaže: primer treba uzeti iz prošlosti; primer treba uzeti iz inostranstva. Tako što donosi spoljnje reforme i održava veru u spoljnje reforme.